Dete-kurirete. Bajka o radu, novcu i bureku sa višnjom. Bajke za decu i odrasle. | Ребёнок-деливерёнок. Про работу, деньги и вишнёвую плюшку. Сказки н

Дете-курирете. Бајка о раду, новцу и буреку са вишњом. Бајке за децу и одрасле.

Зовем се Марко. Имам две године и три дана, али сам већ веома важна особа! Мама каже да сам јој помоћник. А не само помоћник, већ дете-курирете! То је зато што ја и моја колица увек смо уз њу кад она ради.

Мама је курир. Курир је особа која доставља важне ствари. Документи у шуштавим пакетима, пакети у великим и малим кутијама, ствари у чаробној пуцкетавој фолији и селотејпу — све то људи чекају, јер то нису само ствари, већ веома потребне ствари на правом месту и у право време.

Данас имамо велики радни дан. За једну велику шетњу. Око три сата, не мање. Чак и са ужином или ручком. А можда ћемо се и наспавати.

Већ смо доручковали. Прочитао сам свих својих пет омиљених књига. Показао сам мами све омиљене слике. Дао сам јој до знања шта сам прочитао. Мама је предложила:

— Марко, хајде онда да идемо у шетњу, обуци своју радну јакну!

То је моја омиљена јакна, јер у њој сам прави стручњак. Сам је обучем, јер умем. Скидам је са своје личне вешалице. Панталоне, чарапе и патике обучем као обично. А још узимам са собом креду, коју стављам у џеп.

Идемо до стајалишта — тамо већ стоји трамвај. Веома волим трамваје. Они су велики, лепи, зује и крећу се као прави витезови. Улазимо унутра, а мама плаћа превоз. То је веома важно. Знам да је новац оно што могу бити папирићи, кованице и картице, за које се могу добити потребне ствари. Али новац се троши, зато треба радити. Рад доноси нови новац.

Почетком сам га звао "новчић" (тако ме је бака учила), али мама каже да је исправно: новац. Или пара. Или кинта. Кинта је када има мало или када је само једна, а новац — када га има више. Новац воли поштовање. Не треба га умањивати називајући га "новчићем". То је као кад би некога од две године назвали "ситна душа". Ружно, зар не?

Док путујемо, поред нас седи чика са електричним тротинетом. Намрштен сам.

Ти тротинети — ужас! Крећу се хаотично као скакутавци, сметају људима, псима, мачкама. И најважније, никако нису повезани са трамвајима!

Мама се смеје, а чика чак не примећује да сам незадовољан његовим тротинетом.

Стигли смо до потребне улице, врата се отварају. Излазимо, а ја држим маму за руку. Морамо да доставимо документе, али прво да се зауставимо код пекаре.

Одлично знам да је пекара место где има хлеба, бурека са вишњом и мекике. Тамо раде тета Ви и тета Ди, што значи да зарађују новац.

Желим бурек са вишњом, али знам правила. Не можеш једноставно узети са полице оно што желиш. Мораш сачекати. Прво мама даје новац, затим тета даје бурек.

Новац се мења за бурек.

То је веома логично.

Једем бурек, а мама ме пита:

— Марко, а ко плаћа трамвај?

— Људи! — одговарам.

— А одакле људи имају новац?

— Они раде!

— А шта ради курир? Како он ради?

— Доста—дава—лети важне ствари!

— Тачно, душо!

Идемо даље, имамо још пет пакета и два документа. Пет пакета — колико имам прстића на руци. Један велики, а остала четири — мањи. И још два пакета, као моје две руке.

Идемо улицом. Озбиљно корачам, корак по корак, гурајући испред себе своја колица. У њима возим мамине пакете и документе.

Мама се консултује са мапом на екранчићу и каже:

— Марко, стигли смо! Сада ћемо ући у канцеларију и доставити документе.

Канцеларија је место где људи раде важне ствари. Пишу, разговарају телефоном, размишљају, решавају проблеме и не-три-ви-јал-не задатке, уздишу и понекад пију мало кафе. А некад пију много кафе.

Улазимо унутра. За сада, нико не пије кафу. Документе држим с обе руке, јер ми је поверена важна мисија.

Чика, који прима документе, се осмехује:

— Па шта, Марко, опет на послу? Драго ми је да те видим! Браво!

Клима главом. Наравно да сам на послу, јер имам обавезе.

И још желим бурек са вишњом. Али то чики не кажем. Мама каже да није потребно говорити баш све што знаш.

Чика узима новчаник. Знам да мора да да новац мами, па пружам руке ка новчанику и говорим:

— Дај! Дај!

Чика се осмехује, нешто говори погледом мами, мама климне главом. Чика ми даје новац. Ја га предајем мами.

— Хвала.

— Теби хвала, сине! Видимо се!

Документи су предати. Мисија завршена.

Излазимо и идемо ка следећем клијенту. Одједном приметим нешто чудно: један чика покушава да се попне на електрични тротинет.

О не! Опет ти тротинети!

Чика покушава да вози, али нешто му не иде. Тротинет се тресе, чика се тетура, а ја га строго посматрам.

Тротинет стаје. Чика се љути.

Мама се смеје.

— Марко, полако, не буди тако строг! — каже она.

Али ја знам да су тротинети проблем. Бицикли су нешто сасвим друго.

Поново седамо у трамвај, који вози мирно и сигурно. Гледам маму и питам:

— Мајко, за шта ти дају зараду?

— За рад, Марко! — одговара она.

Размишљам.

Ако се зарада даје за рад, онда је рад важан. Новац се не даје тек тако.

— А ако ја радим као помоћник, да ли ће и мени дати зараду?

Мама се радује мом питању.

— Наравно, ти си најбољи помоћник!

Трамвај стиже на нашу улицу. Врата се отварају. Излазимо.

По изласку, узимам пакет у руке. Пакет је мали, лаган, али веома важан. Држим га пажљиво, јер сам одговоран помоћник.

На станици нас већ чека једна тета. Предајем јој пакет. Осмехујем се. Машем руком. Тета ми узвраћа осмех и предаје новац мами. Каже „хвала“.

„Хвала“ је скоро исто толико важно колико и новац. Некад чак и више.

Поново седамо у трамвај да се вратимо кући. Људи разговарају, смеју се, присећају се колико новца имају и како ће га потрошити.

Гледам их и размишљам. Са мамом могу размишљати наглас о свему, па кажем:

— Сви ти чике и тете раде, јер им треба новац.

Радни дан је скоро завршен.

Гледам кроз прозор, бројим аутобусе, псе и моторе.

Одједном се сетим…

— Мама, а за добар рад дају новац?

— Наравно, Марко!

Клима главом.

— Онда желим бурек! Са вишњом!

Мама се смеје.

— Добро, Марко! Заслужио си бурек!

Улазимо у пекару, мама даје новац, ја узимам буреке, и седамо за сто поред прозора.

Једемо буреке, гледамо људе и трамваје, разговарамо како је прошао дан и шта је било најзанимљивије. Трамвајне авантуре су завршене, али сада сигурно знам:

Новац долази за рад.Рад доноси поклоне. И буреке.А трамваји су бољи него електротротинети.

Крај.

Dete-kurirete. Bajka o radu, novcu i bureku sa višnjom. Bajke za decu i odrasle.

Zovem se Marko. Imam dve godine i tri dana, ali sam već veoma važna osoba! Mama kaže da sam joj pomoćnik. A ne samo pomoćnik, već dete-kurirete! To je zato što ja i moja kolica uvek smo uz nju kad ona radi.

Mama je kurir. Kurir je osoba koja dostavlja važne stvari. Dokumenti u šuštavim paketićima, paketi u velikim i malim kutijama, stvari u čarobnoj pucketavoj foljiji i selotejpu — sve to ljudi čekaju, jer to nisu samo stvari, već veoma potrebne stvari na pravom mestu i u pravo vreme.

Danas imamo veliki radni dan. Za jednu veliku šetnju. Oko tri sata, ne manje. Čak i sa užinom ili ručkom. A možda ćemo se i naspavati.

Već smo doručkovali. Pročitao sam svih svojih pet omiljenih knjiga. Pokazao sam mami sve omiljene slike. Dao sam joj do znanja šta sam pročitao. Mama je predložila:

— Marko, hajde onda da idemo u šetnju, obuci svoju radnu jaknu!

To je moja omiljena jakna, jer u njoj sam pravi stručnjak. Sam je obučem, jer umem. Skidam je sa svoje lične vešalice. Pantalone, čarape i patike obučem kao obično. A još uzimam sa sobom krejon, koji stavljam u džep.

Idemo do stajališta — tamo već stoji tramvaj. Veoma volim tramvaje. Oni su veliki, lepi, zuje i kreću se kao pravi vitezovi. Ulazimo unutra, a mama plaća prevoz. To je veoma važno. Znam da je novac ono što mogu biti papirići, kovanice i kartice, za koje se mogu dobiti potrebne stvari. Ali novac se troši, zato treba raditi. Rad donosi novi novac.

Početkom sam ga zvao "novčić" (tako me je baka učila), ali mama kaže da je ispravno: novac. Ili para. Ili kinta. Kinta je kada ima malo ili kada je samo jedna, a novac — kada ga ima više. Novac voli poštovanje. Ne treba ga umanjivati nazivajući ga "novčićem". To je kao kad bi nekoga od dve godine nazvali "sitna duša". Ružno, zar ne?

Dok putujemo, pored nas sedi čika sa električnim trotinetom. Namršten sam.

Ti trotineti — užas! Kreću se haotično kao skakutavci, smetaju ljudima, psima, mačkama. I najvažnije, nikako nisu povezani sa tramvajima

Mama se smeje, a čika čak ne primećuje da sam nezadovoljan njegovim trotinetom.

Stigli smo do potrebne ulice, vrata se otvaraju. Izlazimo, a ja držim mamu za ruku. Moramo da dostavimo dokumente, ali prvo da se zaustavimo kod pekare.

Odlično znam da je pekara mesto gde ima hleba, bureka sa višnjom i mekike. Tamo rade teta Vi i teta Di, što znači da zarađuju novac.

Želim burek sa višnjom, ali znam pravila. Ne možeš jednostavno uzeti sa police ono što želiš. Moraš sačekati. Prvo mama daje novac, zatim teta daje burek.

Novac se menja za burek.

To je veoma logično.

Jedem burek, a mama me pita:

— Marko, a ko plaća tramvaj?

— Ljudi! — odgovaram.

— A odakle ljudi imaju novac?

— Oni rade!

— A šta radi kurir? Kako on radi?

— Dosta—dava—leti važne stvari!

— Tačno, dušo!

Idemo dalje, imamo još pet paketa i dva dokumenta. Pet paketa — koliko imam prstića na ruci. Jedan veliki, a ostala četiri — manji. I još dva paketa, kao moje dve ruke.

Idemo ulicom. Ozbiljno koračam, korak po korak, guram ispred sebe svoja kolica. U njima vozim mamine pakete i dokumente.

Mama se konsultuje sa mapom na ekranćiću i kaže:

— Marko, stigli smo! Sada ćemo ući u kancelariju i dostaviti dokumente.

Kancelarija je mesto gde ljudi rade važne stvari. Pišu, razgovaraju telefonom, razmišljaju, rešavaju probleme i ne-tri-vi-jal-ne zadatke, uzdišu i ponekad piju malo kafe. A nekad piju mnogo kafe.

Ulazimo unutra. Za sada, niko ne pije kafu. Dokumente držim s obe ruke, jer mi je poverena važna misija.

Čika, koji prima dokumente, se osmehuje:

— Pa šta, Marko, opet na poslu? Drago mi je da te vidim! Bravo!

Klimam glavom. Naravno da sam na poslu, jer imam obaveze.

I još želim burek sa višnjom. Ali to čiki ne kažem. Mama kaže da nije potrebno govoriti baš sve što znaš.

Čika uzima novčanik. Znam da mora da da novac mami, pa pružam ruke ka novčaniku i govorim:

— Daj! Daj!

Čika se osmehuje, nešto govori pogledom mami, mama klimne glavom. Čika mi daje novac. Ja ga predajem mami.

— Hvala.

— Tebi hvala, sine! Vidimo se!

Dokumenti su predati. Misija završena.

Izlazimo i idemo ka sledećem klijentu. Odjednom primetim nešto čudno: jedan čika pokušava da se popne na električni trotinet.

O ne! Opet ti trotineti!

Čika pokušava da vozi, ali nešto mu ne ide. Trotinet se trese, čika se tetura, a ja ga strogo posmatram.

Trotinet staje. Čika se ljuti.

Mama se smeje.

— Marko, polako, ne budi tako strog! — kaže ona.

Ali ja znam da su trotineti problem. Bicikli su nešto sasvim drugo.

Ponovo sedamo u tramvaj, koji vozi mirno i sigurno. Gledam mamu i pitam:

— Majko, za šta ti daju zaradu?

— Za rad, Marko! — odgovara ona.

Razmišljam.

Ako se zarada daje za rad, onda je rad važan. Novac se ne daje tek tako.

— A ako ja radim kao pomoćnik, da li će i meni dati zaradu?

Mama se raduje mom pitanju.

— Naravno, ti si najbolji pomoćnik!

Tramvaj stiže na našu ulicu. Vrata se otvaraju. Izlazimo.

Po izlasku, uzimam paket u ruke. Paket je mali, lagan, ali veoma važan. Držim ga pažljivo, jer sam odgovoran pomoćnik.

Na stanici nas već čeka jedna teta. Predajem joj paket. Osmehujem se. Mašem rukom. Teta mi uzvraća osmeh i predaje novac mami. Kaže „hvala“.

„Hvala“ je skoro isto toliko važno koliko i novac. Nekad čak i više.

Ponovo sedamo u tramvaj da se vratimo kući. Ljudi razgovaraju, smeju se, prisećaju se koliko novca imaju i kako će ga potrošiti.

Gledam ih i razmišljam. Sa mamom mogu razmišljati naglas o svemu, pa kažem:

— Svi ti čike i tete rade, jer im treba novac

Radni dan je skoro završen.

Gledam kroz prozor, brojim autobuse, pse i motore.

Odjednom se setim...

— Mama, a za dobar rad daju novac?

— Naravno, Marko!

Klimam glavom.

— Onda želim burek! Sa višnjom!

Mama se smeje.

— Dobro, Marko! Zaslužio si burek!

Ulazimo u pekaru, mama daje novac, ja uzimam bureke, i sedamo za sto pored prozora.

Jedemo bureke, gledamo ljude i tramvaje, razgovaramo kako je prošao dan i šta je bilo najzanimljivije. Tramvajne avanture su završene, ali sada sigurno znam:

Novac dolazi za rad. Rad donosi poklone. I bureke.A tramvaji su bolji nego elektrotrotineti.

Kraj.