Kirie

Пол Андерсон Kirie

Превела Мирјана Живковић

На једном високом врху лунарних Карпата стоји самостан Св. Марте Витанске. Зидови су му од живе стене; дижу се, тамни и врлетни пут самог обронка планине, у небо које је увек црно. Као се приближавате од северног пола Платоновим путем, најпре вам у очи упада крст који се уздиже над здањем, оцртавајући се спрам плавог диска Земље. Али до вас не допире звоњава звона јер у безваздушности нема звука.

Можете их чути унутра, у канонским сатима, кроз крипте, где брује машине што стварају привид земаљске животне средине. Уколико се мало задржите, чућете их како сазивају на реквијемску мису. Постала је, наиме, традиција да се у самостану Св. Марте упућују молитве за оне који су нестали у свемиру; а њих је све више са сваком протеклом годином.

То није главни посао сестара. Оне су ту да се нађу болеснима, сиромашнима, богаљима, особама сишлим с ума, свима које је свемир скрхао и одбацио. А Месец је пун таквих, изгнаника који више нису кадри да издрже Земљину силу теже или за које постаји бојазан да би могли да пренесу заразу са неке непознате планете; а можда главни разлог њиховог изгнанства лежи у томе што су људи постали одвећ заузети својим границама, тако да немају кад да се бакћу посрнулима. Сестре подједнако често носе скафандре и своју одору, а у равноправне делове опреме спадају им ташна са првом помоћи и бројанице.

Али ипак им остаје мало времена за контемплацију. Ноћу, када се Сунчев сјај не јавља пола месеца, капци на капели нису навучени и светлост звезда слива се кроз застакљену куполу до свеца.

Звезде не трепере, а светлост им је зимски студена. Једна редовница навраћа ту што чешће може, молећи се за покој душе својих најближих. А управитељица самостана води рачуна о томе да никако не изостане када се пева годишња миса, коју је завештала пре него што се заредила.

Експедиција до супернове у Стрелцу састојала се из педесет људских бића и једног пламена. Отиснувши се са Земљине орбите, упутила се околишним путем да би се накратко зауставила кад Епсилона Лире и укрцала последњег члана. Затим је у етапама стала да се приближава одредишту.

Посреди је био парадокс: време и простор представљају међусобне видове. Од експлозије је протекло више од стотину година када су је приметили људи са Последње Наде. Они су сачињавали део истраживачке екипе која је већ читаво поколење улагала напоре да докучи домородачку цивилизацију створења потпуно различитих од нас; али једне ноћи подигла су поглед према небу и угледали светлост која је била тако блистава да је правила сенке.

Ударни фронт стигао би до Земље неколико столећа касније. Но, тада ће већ бити толико слабашан да ће се његов једини учинак испољити у виду нове сјајне тачке која ће се појавити на небу. У међувремену, међутим, Брод који хрли свемиром, кроз који светлост мора да пузи, био би у стању да прати кроз време смрт велике звезде.

На пристојнијој удаљености инструменти су регистровали оно што је било пре експлозије: усијање које је колапсирало у само себе, пошто су утрошене последње залихе нуклеарног горива. Један скок и угледали су шта се збило пре једног столећа: конвулзија, олуја кванта и неутрина, зрачење равно ономе које ствара стотину милијарди сунаца Галаксије.

Згасло је, оставивши за собом празнину на небесима, а Гавран се приближио. Педесет светлосних година педест година унутар сфере стао је да изучава све мање језгро огња усред магле која је блистала попут расвете.

Двадесет пет година касније средишњи глобус још се више смањио, а маглина се раширила и затамнила. Али с обзиром на то да је удаљеност сада била знатно мања, све је изгледало веће и сјајније: за голо око био је то прејак блесак да би се непосредно могло гледати у њега; спрам њега, сазвежђа су се доимала утварно бледо. Телескопи су показивали плаво-белу искру у срцу опалесцентног облака, танано чипкастог по рубовима.

Гавран се приправио за завршни скок, у непосредно суседство супернове.

Капетан Теодор Сцили кренуо је да изврши последњи преглед. Брод је мрмљао око њега, хитајући убрзањем од једне гравитације ка жељеном нивоу брзине. Погон је хучао, регулатори су брујали, а вентилациони систем је зујао. Осећао је како му кости прожима енергетски напон. Али окруживао га је метал, го и нелагодан. Осматрачнице су приказивале мноштво звезда, сабласни лук Млечног Пута: овај вакуум, испуњен само космичким зрацима, тек који подеок изнад апсолутне нуле, стајао је непојамно далеко од најближег људског огњишта.

Капетан се спремао да поведе своју посаду тамо где још нико пре њих није био, у услове о чијим својствима нико ништа поуздано није могао да каже, а то је било и те како тешко бреме за његова плећа.

Нашао је Елоизу Ваганер за њеним местом, у скученом одељку који је интеркомским везама директно био повезан са командним мостом. Привукла га је музика, чију ликујућу ведрину није упео да препозна. Заставши на улазу, угледао ју је како седи за столом на коме је стајао мали регистратор.

„Ста је то?” упита он.

„Ох”, заусти жена. (Никако није могао да је види као девојку, премда једва ако је превалила двадесету.) „Ја… овај… чекала сам скок.”

„Требало је да чекате у пуној приправности.”

„Али шта ми је ваљало чинити?” узврати она мање скрушено него што је намеравала. „Хоћу да кажем ја нисам ни члан посаде ни научник.”

„Спадате у посаду. Ви сте специјални техничар за комуникације.”

„Са Луцифером. А он воли музику. Каже да смо му по њој ближи него по било чему другом што зна о нама.”

Сцили набра веђе. „Ближи?”

Елоизине мршаве образе обли руменило. Она се загледа у сто, а шаке јој се чврсто стиснуше једна у другој. „Можда то није права реч. Можда је то спокој, склад, јединство… бог? Осећам шта је хтео да каже, али ми немамо одговарајућу реч.”

„Хм. Добро, у сваком случају његова добробит спада у вашу надлежност.” Капетан је осмотри са извесним присенком одвратности на лицу, који је покушао да избегне. Већ је и њено незграпно и сметено држање било довољно непријатно а кад се томе дода и изглед! Кошчата, са великим стопалима и крупним носем, буљавих очију и врпчасте, прашинасте косе а осим тога и телепата, што га је увек нагонило да се осећа нелагодно. Тврди да може да чита само Луциферов ум, али да ли је одиста тако?

Не. Не треба мислити о томе. Самоћа и присуство других бића могу само да скрхају човека, чак и без подозрења осталих људских створења…

Ако је Елоиза Вагонер одиста људско биће. Мора да је у најмању руку некакав мутант. Свако ко је у стању да мисаоно општи са једним живим вртлогом не маже то да не буде.

„Добро, какви су вам планови?” упита Сцили.

„Бах. Трећи бранденбуршки концерт. Он, Луцифер, и не мари много за модерне ствари. Баш као ни ја.”

Ко би рекао, помисли Сцили, а онда наглас рече: „Слушајте, скочићемо за пола сата. Нико не зна где ћемо се обрети. Ово је први пут да ће се неко толико приближити једној скорашњој супернови. Једино је извесно да ће унаоколо бити толико снажног зрачења да нас зачас све потре уколико би се догодило да заштитна поља откажу. У сваком другом погледу располажемо само теоријама. А једно колапсирајуће звездано језгро толико се разликује од свега осталог у Васиони да сам прилично скептичан у погледу ваљаности било које теорије. Због тога сад нипошто не смемо да се препустимо сањарењима. Морамо да будемо сасвим спремни.”

„Разумем, сер”, прошапута она гласом који ја намах изгубио уобичајену опорост.

Он погледа мимо ње, мимо офидијантних очију мерних и контролних уређаја, као да је тим погледом могао да продре кроз челик бродског оклопа, право у свемир, где је, знао је то, лебдео Луцифер.

Слика стаде да се образује у њему: пламена кугла промера двадесет метара, светлуцаво бела, црвена, златна, краљевски плава, пламенови који поигравају попут Медузиних праменова, кометни реп који букти стотину метара уназад, блиставост, сјај, твар из самог пакла. Нимало му није годила помисао како та ствар ходи по његовом Броду.

Одувек је држао до научних објашњења, иако су она у овом случају била тек нешто боља од пуких нагађања. У вишечланом звезданом систему Епсилон Бика, у гасу и енергији који су испуњавали околни простор, збивале су се ствари које се ни у једној лабораторији нису могле опонашати. Кугласта муња на једној планети можда је била аналогна, као шта је и образовање једноставних органских једињења у праисконском океану аналогно животу који се коначно развио. У Епсилону Бика магнетохидродинамика је учинила оно шта је хемија урадила на Земљи. Појавили су се стабилни вртлози плазме, стали да расту, да постају све сложенији, све док после много милиона година нису постали нешто што се напросто мора назвати организмом. Било је то својеврсно обличје саздано од јона, језгара и поља силе. Метаболисало је електроне, нуклеоне, рендгенске зраке; одржавало је своју конфигурацију током веома дугог животног века; размножавало се; мислило је.

Али шта је мислило? Оно мало телепата који су били кадри да комуницирају са Бичанима, који су и омогућили да људска раса стекне свест о постојању Бичана, никада то нису јасно растумачили. И сами су представљали чудну сојту.

Капетан Сцили рече: „Желим да му нешто саопштите.”

„Да, сер.” Елоиза смањи јачину тона на касетофону. Очи јој изиђоше из жиже. Кроз уши стадоше да јој улазе речи, чије је значење њен мозак (колико ли је само делотворан преносилац био?) достављао створењу које је хитало кроз свемир упоредо са Гавраном на властити реакциони погон. „Слушај, Луцифере. Знам да си ово често раније слушао, али желим да се уверим да си ствар потпуно разумео. Твоја психологија нама је сигурно веома страна. Зашто си пристао да пођеш са нама? Не знам. Техничар Вагонер каже да су те на то нагнале љубопитљивост и склоност ка пустоловинама. Је ли то стварно истина?

Уосталом, сад је то свеједно. Кроз пола сата извешћемо скок. Приближићемо се супернови на само пет стотина милиона километара. Ту ти ступаш на сцену. У стању си да идеш тамо где се ми не усуђујемо, да осматраш оно што ми не смемо, да нам кажеш више него што би наши инструменти били кадри и да нам наговесте. Али најпре се морамо уверити да можемо остати на орбити око звезде. То је и твоја брига. Мртви људи не могу те више вратити кући.

Добро. Да бисмо те укључили у поље скока, без опасности да ти се тело разори, морам искључити штитнике. Обрећемо се у зони погубног зрачења. Мораћеш се хитро одвојити од брода, јер ћемо укључити генератор штитника шездесет секунди после прелаза. Тада мораш да испиташ околину. Вребају те разне опасности, као што су…”, и Сцили поче да набраја. „То је само оно што можемо да предвидимо. Можда ћемо се сусрести са нечим што уопште нисмо могли ни да наслутимо. У сваком случају, колико ти се нешто учини као претња, сместа се врати, упозори нас и спреми се за скок натраг. Јеси ли схватио? Понови.”

Речи стадоше да навиру из Елоизе. Лекција је била тачно издекламована; али колико је она изоставила од стварног одговора?

„Врло добро”, рече Сцили. „А сад наставите са концертом ако желите. Али прекините десет минута пре скока и будите у стању приправности.”

„Да, сер.” Није га погледала. У ствари, изгледало је као да уопште нигде не гледа.

Бат његових корака стаде да одзвања ходником, све док се није изгубио у даљини.

„…Зашто је поновио исте ствари?” упита Луцифер.

„Боји се”, рече Елоиза. „Претпостављам да не знаш шта је то страх”, рече она.

„…Можеш ли да ми покажеш? Не, немој! Већ осећам да је болно. Не сме ништа да те боли.”

„Ја се више не могу бојати, све док твој ум држи мој.” (Испуни је топлина. Радост поче да поиграва у њој попут пламичака на површини нечега што се најприближније могло описати као 'Отац је води за руку као сасвим малу једног летњег дана да беру дивље цвеће'; по снази и благости Баха и бога.) Луцифер се изви око брода у ликујућој спирали. Искрице заиграше његовим трагом.

„…Мисли поново на цвеће. Молим те.”

Она покуша.

„…Они су попут (слике, на самој граници онога што је људски мозак био у стању да појми, водоскока процвалих бојама гама-зрака усред светлости, свепрожимајуће светлости). Али тако танушна. Тако краткотрајна пријатност.”

„Не схватам како можеш да разумеш”, прошапута она.

„…Ти разумеш за мене. Нисам имао ту врсту ствари да волим пре него што си ти дошла.”

„Али ти имаш толико тога другог. Покушавам да то делим с тобом, али напросто нисам саздана да појмим шта је то једна звезда.”

„…Баш као ни ја шта је то једна планета. Па ипак, ми се можемо додиривати.”

Образи јој се поново облише руменилом. Та помисао стаде да се котрља, уткивајући свој контрапункт у тактове музике. „…Зато сам и пошао, знаш. Због тебе. Ја сам ватра и ваздух. Нисам кушао свежину воде, стрпљење земље, све док ми ти то ниси показала. Ти си месечина на океану.”

„Не, немој”, рече она. „Молим те.”

Изненађеност. „…Зашто? Да ли те то боли? Зар ниси навикла на то?”

„Ја, овај, мислим да је то посреди.” Она забаци главу уназад. „Не! Нек ме враг однесе ако почнем себе да сажаљевам!”

„…А зашто би? Зар нам на располагању не стоји свеколика стварност и није ли она пуна сунаца и песама?”

„Јесте. За тебе. Научи ме.”

„Ако ти мене заузврат будеш научила…”

Мисао се прекиде. Контакт је остао, немушти, онакав какав је она одувек замишљала да мора преовлађивати међу љубавницима.

Она се мрко загледа у чоколадно лице физичара Мазундара, који се ненадано појавио на вратима.

„Шта желите?”

Физичар је био изненађен. „Само сам желео да се уверим да је са вама све у реду, госпођице Вагонер.”

Она се уједе за усну. Он је више од свих осталих на броду уложио напора да буде љубазан према њој. „Извините”, рече она. „Нисам намеравала да се издерем на вас. Живци.”

„Сви смо на рубу живаца.” Он се осмехну. „Иако је ова пустоловина више него узбудљива, биће баш лепо вратити се кући, зар не?”

Кући, помисли она; четири зида једног стана изнад неке пребучне градске улице. Књиге и телевизија. Могла је да прочита реферат на наредном научном скупу, али нико је не би позвао на пријем после тога.

Јесам ли толико ужасна? упита се она. Знам да ми изглед није никакав, али настојим да будем љубазна и занимљива. Можда, у ствари, превише настојим.

„…Не кад сам ја у питању…”, рече Луцифер.

„Ти си нешто друго”, узврати му она.

Мазундар зажмирка. „Молим?”

„Ништа”, узврати она журно.

„Размишљао сам о једној ствари”, рече Мазундар, тек да би наставио разговор. „Луцифер ће се по свој прилици сасвим приближити супернови. Да ли ћете и даље моћи да одржите контакт са њим? Зар дејство временске дилатације неће у превеликој мери променити фреквенцију његових мисли?”

„Каква временска дилатација?” Она се усиљено закикота. „Ја нисам физичар. Само ситан библиотекар за кога се испоставило да се одликује необичном надареношћу.”

„Нису вам казали? Тја, сматрао сам да то сви знају. Ствар је, наиме, у овоме: снажно гравитационо поље врши подједнак утицај на време као и велика брзина. Грубо говорећи, процеси се ту одвијају спорије него у обичном свемиру. То је разлог што је светлост са масивне звезде црвенија. А у језгру наше супернове запретане су готово три соларне масе… Осим тога, оно је стекло такву густину да му је снага привлачења на површини, овај, невероватно велика. Према нашим часовницима биће му потребно бесконачно дуго времена да се смањи до Шварцшилдовог пречника; али неки посматрач на самој звезди искусио би цело то смањивање у знатно краћем интервалу.”

„Шварцшилдов пречник? Молим те објасни.” Елоиза схвати да то Луцифер говори кроз њу. „Уколико будем могао без позивања на математику. Видите, маса коју треба да изучавамо тако је велика и тако концентрисана да гравитација надмаша све друге силе. Ништа не може да успостави равнотежу са њом. Процес се наставља све до нивоа на коме никаква енергија више не може да се отисне. Звезда тада практично ишчезава из васионе. У ствари, теоријски говорећи, сажимање се одвија до нулте запремине. Но, као што рекох, из наше перспективе то ће трајати заувек. Осим тога теорија не узима у обзир неке чиниоце квантно-механичке природе који почињу да дејствују тек пред крај. Они још нису у потпуности проучени. Надам се да ће управо ова експедиција унети ту више светлости.” Мазундар слегну раменима. „У сваком случају, госпођице Вагонер, само сам се питао да ли ће можда фреквенциони помак онемогућити вашег пријатеља да комуницира са нама када се нађе сасвим близу звезде.”

„Сумњам.” Био је то и даље Луцифер; она је представљала његово оруђе, али све до сада уопште није схватала колико је то пријатно да те користи неко коме је стало до тебе. „Телепатија не представља таласну појаву. То и не може бити, будући да се преноси тренутно. Њој ни удаљеност није граница, већ знатно пре резонанца. Кад се једном нађемо на вези, били бисмо кадри да је одржавамо макар нас раздвајао и цео свемир; не знам ни за једну материјалну појаву која би у овом погледу могла да нас осујети.”

„Схватам.” Мазундар упути девојци дуг поглед. „Хвала”, рече он најзад, нелагодно. „Ах… морам да пођем до свог положаја. Срећно.” Он крену одмах, не сачекавши одговор.

Елоиза то није приметила. Ум јој је постао бакља и песма. „Луцифере!” викну она гласно. „Је ли то истина?”

„…Мислим да јесте. Сви припадници моје расе су телепате, тако да о овим стварима располажемо већим знањима него ви. Искуство нас наводи на закључак да ту нема граница.”

„Увек ћеш моћи да будеш са мном? Увек ћеш то хтети?”

„…Ако ти то желиш, мени ће бити мило.”

Кометно тело се изви и заигра, а пламени мозак се тихо насмеја. „…Да, Елоизо, веома бих волео да останем с тобом. Нико још није.” Радост. Радост. Радост.

Нису ти могли наденути боље име, Луцифере, хтеде она да каже, а можда је и стварно рекла. „Мислили су да је посреди добра шала. Сматрали су да, ако те буду прозвали по ђаволу, моћи ће да те учине безбедно ситним као што су и они. Али Луцифер није право ђаволово име. Једна молитва на латинском чак се и Христу обраћа као Луциферу. Опрости ми, боже, не могу да се тога не присетим. Замераш ли ми? Он није хришћанин, али мислим да му то и није потребно; мислим да никада не сме да искуси грех, Луцифер, Луцифер.”

Она осети како музика одјекује, неуморно и без престанка.

Брод изведе скок. У једном помаку параметарских линија света он превали растојање од двадесет пет светлосних година до уништења. Сви су то схватили на свој начин, изузев Елоизе која је то такође доживела са Луцифером.

Осетила је удар и зачула бесан крик метала; носнице јој је испунио мирис озона и паљевине и отпочео је бескрајни пад у бестежинском стању. Ошамућена, тетураво је посегла према интеркому. Речи запуцкеташе у ваздуху. „…јединица се распрсла… натраг ЕМФ талас… откуд знам на колико да подесим ту ђавољу ствар?… Пажња, пажња…” А све су то надјачавали звуци сирена за узбуну.

Ужас прокључа у њој, све док није зграбила распеће око врата и док се није домогла Луциферовог ума. А онда стаде да се смеје, испуњена поносом због његове моћи.

Он се одвојио од брода истог часа кад су стигли. Сада је лебдео на истој орбити. Свуда унаоколо, маглина је испуњавала свемир несталним дугама. Гавран му није изгледао као метални цилиндар, какав би се приказао људским очима, већ као треперење, будући да су штитници одражавали цео спектар. Испред је стајало језгро супернове, сићушно на овој раздаљини, али блиставо, блиставо.

„…Не бој се (он је помилова). Схватам. Турбуленција је пространа, овде близу места експлозије. Обрели смо се на подручју где је плазма нарочито густа. Незаклоњен за тренутак пре но што се заштитно поље укључило, главни генератор изван брода претрпео је кратки спој. Али безбедни сте. Моћи ћете да извршите оправке. А ја, ја сам у океану енергије. Никада се живље нисам осећао. Ходи, пливај по овим таласима са мном.”

Глас капетана Сцилија трже је у стварност. „Вагонер! Кажите том Бичанину да се да на посао. Открили смо извор зрачења на орбити коју пресецамо и можда је он прејак за наше штитнике.” Он изложи координате. „Шта је то?”

По први пут Елоиза осети узнемиреност у Луциферу. Он се изви и одвоји од брода.

А онда до ње допреше његове мисли, подједнако живе као и пре. Недостајале су јој речи за страшни сјај који је видела у њему: лопта јонизованог гаса промера милион километара, у којој је светлост блистала, а електрична пражњења севала, појави се из магле око незапретеног срца звезде. Ствар није могла изазвати никакав звук, јер свемир је овде мерено Земљиним парохијским аршинима представљао готово потпуни вакуум; али она је ипак чула грмљавину и осећала је непојамну силину која је избијала из формације.

Луцифер рече кроз њу: „Маса избаченог материјала. Мора да је изгубила радијалну брзину услед трења и статичких градијената и била одвучена на кометну орбиту, док су је у компактном стању држали унутрашњи потенцијали. Као да ово сунце покушава да изроди планете…”

„Налетеће на нас пре него што стигнемо да убрзамо”, рече Сцили, „и блокираће нам штитнике. Ако знате неку молитву, сад је прилика за њу.”

„Луцифере!” узвикну она, јер није желела да умре и остави њега самог.

„…Мислим да је могу скренути”, рече јој он смркнутим начином којим јој се још никада није обратио. „…Измешаћу своја поља са њеним и ослободићу енергију да пијем; и нестабилну конфигурацију; да, можда вам могу помоћи. Али помози ми, Елоизо. Буди на мојој страни.”

Његова сјајност устреми се према неодољивом обличју.

Она осети како се хаотични електромагнетизам хвата укоштац са његовим. Осетила је како је био одбачен и растрган. Сама је искусила тај бол. Борио се да сачува властиту кохезију, а борба је била и њена. Чврсто су се преплели, Бичанин и гасни облак.

Силе које су га уобличавале стискале су попут руку; изливао је силу из свог језгра, одвлачећи огромну, ретку масу са собом низ магнетску бујицу која је куљала са сунца; гутао је атоме и одбацивао их натраг, све док се преко небеса није образовао млаз.

Она је седела у свом одељењу, упирући се да му пружи потпору и снагу; окрвављеним песницама непрекидно је ударала по столу.

Сати су лагано пролазили.

Коначно, до ње је једва допрла порука коју је он исцрпљено процедио. „…Победа.”

„Твоја”, процеди она кроз плач.

„…Наша.”

Посредством уређаја, људи угледаше како блистава смрт промиче мимо њих. Разлеже се весеље.

„Врати се”, рече му Елоиза.

„…Не могу. Одвећ сам истрошен. Измешани смо, облак и ја, и суновраћамо се ка звезди. (А онда, попут рањене руке која се пружа да донесе утеху.) Не бој се за мене. Како се будемо приближавали црпићу свежу снагу из њеног сјаја, свеже твари из њене маглине. Биће ми потребно неко време да се завојито искобељам из њеног привлачног стиска. Али како бих могао да ти се не вратим, Елоизо? Чекај ме. Одмори се. Спавај.”

Однели су је у бродску болницу. Луцифер јој је послао снове о пламеном цвећу, о радости, о сунцима која су његов дом.

Али она се коначно пробудила, уз врисак. Лекар је морао да јој да јаке седативе.

Он није стварно схватио шта значи ухватити се укоштац са нечим тако жестоким да је кадро да изобличи сам простор и време.

Брзина му се запањујуће повећавала. То је било према његовим мерилима; са Гаврана су, пак, видели како данима пада. Својства материје су се променила. Више није могао да се довољно снажно и брзо отисне у свемир.

Зрачење, огољена језгра, честице рођене, уништене, па поново рођене све се то сливало и промицало кроз њега. Твар од које је био саздан стала је да отпада, слој по слој. Језгро супернове представљало је бели делиријум пред њим, смањивало се како се он приближавао, постајало све ситније и гушће, толико сјајно да је појам сјајности престао да има било какав смисао. Коначно, гравитационе силе успоставише пуну власт над њим.

„…Елоизо!…”, викну он у агонији растакања.

„…Ох, Елоизо, помози ми!”

Звезда га прогута. Био је издужен бескрајно дуго, згуснут бескрајно густо и тако минуо из постојања.

Брод је крстарио на безбедној удаљености. Много се још могло научити.

Капетан Сцили дошао је у посету Елоизи у бродску болницу. Девојка се у физичком погледу опорављала.

„Назвао бих га човеком”, рече он кроз брујање машина, „али бојим се да му тиме не одајем довољно почасти. Ми нисмо били истог соја, а он је ипак дао живот да спасе нас.”

Посматрала га је очима које су изгледале неприродно суве. Једва је успео да разабере њен одговор. „Он јесте човек. Зар такође нема бесмртну душу?”

„Па, овај, да, ако верујете у душу, да, онда се слажем.”

Она одмахну главом. „Али зашто не може да се упокоји?”

Он потражи погледом медицинско особље и установи да су сами у скученој металној просторији.

„Не разумем вас”, рече, потапшавши је по руци. „Знам да вам је добар пријатељ. Па ипак, отишао је милостивом смрћу. Брзом, лаком; и ја бих волео да ме задеси такав крај.”

„За њега… да, претпостављам. Сигурно је тако. Али…” Није могла да настави. Наједном стави дланове преко ушију. „Прекини! Молим те!”

Сцили промрмља нешто у знак утехе и изиђе. У ходнику је срео Мазундара. „Како јој је?” упита га физичар.

Капетан се намргоди. „Не ваља. Надам се да неће сасвим да откаже пре но што стигнемо да је одвеземо до психијатра.”

„Шта није у реду?”

„Мисли да може да га чује.”

Мазундар отвори стиснуте песнице. „Надао сам се да до овога неће доћи”, продрхта он.

Сцили се ослони на зид и сачека.

„Чује га”, рече Мазундар. „Одиста га чује.”

„Али то је немогуће! Он је мртав!”

„Сетите се временске дилатације”, узврати Мазундар. „Суновратио се са неба и у часу ишчезао, да. Али по времену супернове. А оно се разликује од нашег. За нас, завршни колапс звезде траје бесконачан број година. А телепатија није ограничена удаљеношћу.” Физичар стаде журно да хода, брзо се удаљујући од кабине. „Заувек ће остати са њом…”