Мјесечев мољац

Jack Vance Мјесечев мољац

The Moon Moth

Превео Горан Павелић

Кућа-брод била је саграђена према најстрожим стандардима сиренског мајсторства, што значи толико близу савршенству колико то људско око може запазити. На дашчаном поду од улаштеног тамног дрвета нису се видјели спојеви, засуни од платонских заковица били су сјајно улаштени. По стилу, брод је био масиван, широких греда, чврст попут саме обале, али не и незграпан или тромих линија. Предњи дио се пропињао попут лабудових груди, прамац се високо уздизао и савијао према напријед држећи жељезну свјетиљку. Врата су била истесана из дасака шареног, црнозеленог дрвета; прозори бијаху с много окана, остакљени квадратима лискуна, попрскани ружичасто, плаво, свијетлозелено и љубичасто. У предњем дијелу бијаху радни простори и собе за робове; у средини су биле двије спаваће кабине, салон за вечере и салон за боравак из којег се излазило на проматрачку палубу на крми.

Таква је била кућа-брод Едвера Тисселла, али га власништво није испуњавало ни поносом ни задовољством. Кућа-брод се отрцала.

Сагови су се офуцали; изрезбарене плоче су напукле; жељезна свјетиљка улекнула се од рђе. Прије седамдесет година, код преузимања брода, први власник почастио је градитеља и сам био почашћен; трансакција (а тај је процес представљао нешто више од обичне примопредаје) је повећавала углед обојице. Међутим то је вријеме давно прошло; сада кућа-брод није одисала никаквим угледом. Едвер Тисселл, настањен на Сирени тек три мјесеца уочавао је тај недостатак, али није могао учинити ништа у вези с тиме: та кућа-брод била је најбоље што је могао добити. Сједио је на стражњој палуби вјежбајући гангу, инструмент налик на цитру, не већи од његове руке. Стотињак метара према обали, пјена валова обликовала је појас бијеле плаже; отрага је расла прашума и према небу оцртавала су се стјеновита црна брда. Изнад главе сјала је мутно и бијело Ми-реилле, као кроз замршену паучину; лице оцеана бљештало је и свијетлило сјајем бисера. Слика је била позната, али не и досадна као ганга на којој је вјежбао већ два сата, дрндајући сиренске скале, стварајући акорде, прелазећи једноставне прогресије.

Спустио је гангу и узео зачинко, малу звучну кутију оковану типкама које се свирају десном руком. Притисак на типке тјерао је зрак кроз трске у самим типкама, стварајући тонове као код хармонике. Тисселл одсвира десетак брзих скала без много грешака.

Од шест инструмената које је намјеравао научити свирати, зачинко се показао најмање непослушан (наравно, осим хyмеркина, клопоћућег, дрндајућег, куцкајућег предмета од дрвета и камена који се користи само за робове).

Тисселл је вјежбао још десет минута и одложио зачинко. Испружио је руке и савио прсте. Од доласка сваки је будан тренутак био посвећен инструментима: хyмеркину, ганги, зачинку, киву, страпану, гомапарду[1]. Увјежбавао је скале у деветнаест кључева и четири старе љествице, акорде без броја, интервале незамисливе на домовинским планетима. Трилирања, арпеђа, гутања; кликтави стопови и назализација; пригушивање и увећавање полутонова; вибрата и вучји тонови; испупчења и уду-бљења. Вјежбао је упорном, смртном ревношћу у којој је његов концепт глазбе као извора задовољства одавно био изгубљен, Погледавши инструменте, Тисселл се одупре жељи да их свих шест завитла у Титаниц.

Устаде, прође кроз салон за примање, салон за вечеру, кроз ходник крај кухиње и изиђе на предњу палубу. Нагне се преко ограде и завири у ограђени обор испод разине мора гдје су Тобy и Рекс, робови, упрезали голем-рибе за тједни излет до Фана, осам миља сјеверно.

Најмлађа риба, заиграна или нервозна, нагло је урањала и израњала.

Њена усиљена црна губица изрони и Тисселл осјети чудну мучнину гледајући је у лице: риба није имала маске!

Тисселл се нелагодно насмије, опипавши властиту маску Мјесечева мољца. Без сумње, навикавао се на Сирену! Значајан ниво је постигнут ако га је голо лице рибе шокирало!

Рибе напокон бијаху упрегнуте; Тобy и Рекс су се попели, црвених сјајних тијела, а црне платнене маске приањале су им уз лица.

Игнорирајући Тисселла затворили су обор и дигли сидро. Голем-рибе потегну, узде се напну и кућа-брод крене према сјеверу.

Враћајући се на стражњу палубу, Тисселл узме страпан — округлу звучну кутију двадесетак центиметара у промјеру. Четрдесет и шест жица ширило се из средишње точке до обода гдје су се спајале са звонцем или звучном полугом. Трзањем, звончићи су звонили и шипке брујале; ударањем, инструмент се оглашавао звонким, звецкавим звуком. Вјешто свиран давао је угодно реске дисонанце и стварао изражајан дојам; у невјештој руци резултати су били мање сретни, па чак налик и на случајну буку. На страпану је Тисселл био најслабији и зато је вјежбао концентриран цијелим путем на сјевер.

Кроз одређено вријеме кућа-брод приближила се пловећем граду.

Голем-рибе су испрегнуте, кућа-брод привезана уз моло. По доку ред беспосличара проучавао је и мјерио сваки дио куће-брода, робове и самог Тисселла, по сиренском обичају Тисселл, још ненавикнут на такво детаљно испитивање, осјећао се узнемирен још више због непокретности маски. Самоувјерено поправљајући свог Мјесечева Мољца, спусти се Ијествама на док.

Један роб који је чучао устане, чланцима прстињу дотакне црну тканину на челу и запјева у три-тонској фрази питања: — Мјесечев Мољац преда мном вјеројатно сер Едвер Тисселл лично јест?

Тисселл покуца хyмеркин објешен о појас и отпјева: —«Ја јесам Сер Тисселл.»

— Почашћен сам повјерењем — запјева роб. — Три дана од зоре до мрака на доку сам чекао ја; три ноћи од мрака до зоре на сплави испод овог истог дока чучао сам, слушајући кораке Ноћника. И напокон опазим маску Сер Тисселла.

Тисселл нестрпљиво зачегрта на хyмеркину: — Која је природа тог повјерења?

— Поруку носим, Сер Тисселл. Вама је намијењена.

Тисселл испружи лијеву руку, свирајући хyмеркин десном.

— Дај ми поруку.

— Одмах, Сер Тисселл.

На поруци је било крупно исписано:

Тисселл отвори коверту. Поруку је потписао Кастел Кромартин.

Главни шеф Међудвјетског полицијског одбора, а након формалног поздрава слиједило је:

Тисселл запрепаштено проучи поруку. Долазећи на Фан као конзуларни представник није очекивао ништа оваквог; није осјећао наклоности ни способности да се бави опасним убојицом. Замишљено протрља чупави сиви образ своје маске. Ситуација није изгледала потпуно безнадна; Естебан Ролвер, директор свемирске луке, без сумње ће помоћи, а можда и дати вод робова.

С више наде, Тисселл поново прочита поруку. Десети сијечња универзалног времена. Погледа у конверзијски календар. Данас је четрдесети дан Доба горког нектара — Тисселл повуче прст низ колону и стане. Десети сијечња. Данас.

Удаљена грмљавина привуче му пажњу. Из магле се спуштао мутан облик; орбитални такси се враћао из сусрета са Карина Крузејром.

Тисселл поново прочита поруку, подигне главу и загледа се у брод који се спуштао. На њему би требао бити Хаксо Ангмарк. За пет минута стат ће на тло Сирене. Формалности приземљења задржат ће га још којих двадесет минута. Плато за приземљење налазио се отприлике миљу и по удаљен, повезан с Фаном путем који је вијугао кроз брежуљке.

Тисселл се окрене робу. — Када је стигла порука? Роб се нагне напријед не схваћајући. Тисселл преправи питање, пјевајући уз лупетање хyмеркина: — Порука ова: колико дуго уживао си у чувању њену?

Роб отпјева: — Дуге сам дане чекао на молу, враћајући се на сплав са знацима мрака. Моје је бдјење награђено сада, ја видим Сер Тисселла.

Тисселл се окрене и разљућен крене уз док. Неспособни, неефикасни Сиренци! Зашто му нису предали поруку на кућу-брод?

Двадесет пет минута — сада већ двадесет двије…

Тисселл застане на шеталишту, погледа десно и лијево, надајући се чуду: да се бар појави некакав зрачни пријевоз и да га брзо пребаци до свемирске луке, гдје би са Ролверовом помоћи још могао задржати Хаксо Ангмарка. Или, што би било још боље, можда га затекне друга порука која поништава прву. Нешто, било што… Али на Сирени није било зрачног пријевоза и никаква друга порука није могла стићи. На крају шеталишта дизао се биједан ред сталних зграда од камена и жељеза, тако осигураних од покушаја Ноћника. Коњушар се налазио у једној од зграда и док је Тисселл гледао, изјаше на гуштероликој јахаћој животињи човјек с прекрасном маском од бисера и сребра.

Тисселл скочи. Још је било времена; уз мало среће још може пресрести Хаксо Ангмарка. Пожури преко шеталишта.

Испред низа преградака стајао је коњушар, брижно прегледајући животиње, повремено лаштећи љуску или тјерајући кукца. Било је пет животиња у изврсном стању, свака висине до човјекових рамена, масивних ногу, збијених тијела, тешких клинастих глава. Са предњих очњака, који су били умјетно продужени и заокружени у готово пун круг висили су златни прстени; љуске сваке животиње биле су обојене у облику ромбова: тамнољубичастих и зелених, наранчастих и црних, смеђих и ружичастих, жутих и сребрних.

Тисселл се задихан заустави пред коњушаром. Посегне за кивом и застане, оклијевајући. Може ли се ово сматрати случајним особним сусретом? Можда треба употребити зачинко? Али изражавање његових потреба тешко да захтијева формални приступ. Онда је ипак бољи кив[2]. Ударио је акорд, али грешком је засвирао гангу. Испод маске Тисселл се насмијеши испричавајући; његов однос с коњушарем никако није био основан на интимности. Надао се да је коњушар доброћудне природе, а у сваком случају хитност ситуације није допуштала времена за избор потпуно пригодног инструмента. Ударио је други акорд и изражавајући задиханост, узбуђеност и помањкање вјештине, запјева питање: — Сер Коњушару, имам хитну потребу за брзом животињом. Допустите да изаберем једну из вашег стада.

Коњушар се носио маску знатно сложену, коју Тисселл није успио разазнати: творевину од смеђе лакиране тканине, наборане сиве коже и високо на челу двије велике зелене и гримизне кугле ситних оканаца као очи у кукаца. Дуго је проматрао Тисселла и онда прилично разметљиво одабере свој стимик[3] и одсвира сјајну прогресију трилирања и кругова чију важност Тисселл није схватио. Коњушар запјева: — Сер Мјесечев Мољче, бојим се да пастуси моји погодни нису особи важности ваше.

Тисселл искрено удари у гангу. — Никако; погодно сви изгледају. У журби сам великој и радо ћу прихватити било којег из групе.

Коњушар одсвира крхак спуштајући крешендо: — Сер Мјесечев Мољче — пјевао је — пастуси болесни и прљави јесу. Поласкан сам да вриједним их сматрате за потребе ваше. Прихватити заслужност коју ми нудите ја не могу. И — промијенивши инструменте, засвира хладан цилик на кродатчу[4] — не успијевам препознати побратима и сурадника који ме ословљава тако присно својом гангом.

Значење је било јасно. Тисселл неће добити животињу. Окрене се и потрчи према платоу за спуштање. Иза њега одјекне чегртање коњушарева хyрнеркина — Тисселл није застао да открије да ли је било намијењено коњушаревим робовима или њему.

Претходни конзуларни представник домовинских планета на Сирени био је убијен у Зундару. Маскиран као Убојица из кичме приступио је дјевојци у маски Ноћног Става и због тог кршења правила владања одмах су га главе лишили Црвени Полубог, Сунчев Вилењак и Чаробни Обад. Едвар Тисселл, који тек што је дипломирао на Институту, наименован је његовим насљедником и дата су му три дана да се припреми. Уобичајено контемплативне, чак и опрезне нарави, Тисселл је ово именовање сматрао изазовом. Научио је сиренски језик субцеребралном техником и нашао га једноставним. Тада је у часопису свемирске антропологије прочитао: Глазбених повлачи по струнама ноктом или их удара врховима прстију да произведе разне тихе формалне звуке. Кродатч се користи и као инструмент за вријеђање.

Тисселл протрља браду и настави читати.

Тисселл напише другу биљешку: Набавити маску. Музеј? Драмско удружење?

Прочитао је чланак и пожурио да заврши припреме, а сљедећег се дана укрцао на Астрогуард, на први дио пута према Сирени.

Орбитални брод спустио се у сиренску свемирску луку, топазни круг осамљен међу црним, зеленим и тамнољубичастим бреговима. Када се брод приземљио, Едвер Тисселл изиђе. Дочекао га је Естебан Ролвер, локални заступник Свемирског транспорта. Ролвер подигне руке и коракне унатраг. — Твоја маска — повиче пригушено. — Гдје ти је маска?

Тисселл одврати прилично самосвјесно: — Нисам био сигуран…

— Стави је — рече Ролвер, окренувши се. Он сам носио је творевину од тамнозелених плочица и плаво лакираног дрвета. Црна пера избијала су из образа, а под брадом му је висио црно-бијели чуперак; крајњи ефект био је да је то особа подругљива и послушна.

Тисселл причврсти маску на лице, не знајући да из свега направи шалу или да задржи резервираност с обзиром на свој положај.

— Јеси ли маскиран? — упита Ролвер преко рамена.

Тисселл потврдно одговори и Ролвер се окрене. Маска му је скривала израз лица, али му рука несвјесно крене према типкама објешеним о бок. Инструмент зазвучи трилирањем шока и пристојне запрепаштености. — Не можеш носити ту маску! — запјева Ролвер. — Гдје си је уопће набавио?

— То је копија маске из музеја у Полиполису — изјави Тисселл укочено. — Сигуран сам да је аутентична.

Ролвер кимне, а маска је изгледала подругљивије него прије. — Аутентична јест. То је варијанта типа познатог под именом Побједник Морских Змајева, а носе је у церемонијалним процесијама особе великог угледа — принчеви, јунаци, занатски мајстори, велики глазбеници.

— Нисам знао…

Ролвер учини гесту слабог разумијевања: — Научит ћеш то у своје вријеме. Погледај моју маску. Данас носим Језерску Птицу. Особе малог угледа, као на примјер ти или неки други посјетилац с вањских планета, носи нешто овакво.

— Чудно — рече Ролвер када су кренули преко писте према ниској бетонској згради. — Претпостављао сам да човјек може носити коју год маску жели.

— Наравно — рече Ролвер. — Носи коју год маску хоћеш — ако стојиш иза ње. На примјер, ова Језерска птица. Носим је да покажем да не допуштам себи превише. Не тврдим да посједујем мудрост, жустрину, свестраност, музичку надареност, суровост или било коју од туцет сиренских врлина.

— Разговора ради — рече Тисселл — што би се догодило да прошетам улицама Зундара овако маскиран?

Ролвер се насмије пригушено испод маске: — Када би прошетао доковима Зундара — тамо нема улица — било како маскиран, био би мртав за један сат. То се догодило Бенку, твом претходнику. Није се знао владати. Нитко од нас странаца не зна се владати. У Фану нас толерирају толико дуго док се држимо нашег мјеста. Али овако опремљен не би могао прошетати чак ни Фаном. Нетко тко носи Ватрену Змију или Вилењака Грмљавине — то јест, маске — стао би ти на пут. Засвирао би кродатч и ако не би успио изазвати његову смионост пасажем на скараниију[5], вражјем инструменту, засвирао би свој хyмеркин — инструмент који користимо за робове. То је крајњи израз презира. Или би ударио у свој гонг за двобој и напао те одмах на мјесту.

— Нисам имао појма да су људи овдје толико горопадни — рече Тисселл пригушено.

Ролвер слегне раменима и отвори масивна челична врата свог уреда. — Неке се ствари могу учинити на Главном тргу Полиполиса, а да не изазову критику.

— Да, то је истина — рече Тисселл. Погледа по уреду. — Чему толико осигурање? Бетон, челик?

— Заштита од дивљака — рече Ролвер. — Силазе с планина ноћу, краду што могу и убијају сваког кога нађу на обали.

Приђе ормару и извади маску. — Ево. Употријеби овог Мјесечевог Мољца; неће ти донијети неприлике.

Тисселл без одушевљења прегледа маску. Била је направљена од крзна мишје боје, с обје стране уста имала је чуперке длака и пар пера налик на антене на челу. Бијеле чипкасте ресе висиле су са сљепочица, а под очима су били црвени набори — све скупа тугаљив и комичан ефект.

— Означава ли ова маска некакав углед — упита Тисселл.

— Не баш велики.

— Али ја сам конзуларни представник — рече Тисселл. — Представљам домовинске планете, стотине милијарди људи.

— Ако домовинске планете желе да њихов представник носи маску Побједника Морских Змајева, онда је боље да пошаљу таква човјека.

— Разумијем — скрушено рече Тисселл. — Па, ако баш морам…

Ролвер пристојно погледа у страну док је Тисселл скидао Побједника Морских Змајева и навукао скромнијег Мјесечевог Мољца преко главе — Претпостављам да могу наћи нешто згодније у некој трговини — рече Тисселл. — Рекли су ми да човјек једноставно уђе и узме оно што жели, зар не?

Ролвер критички погледа Тисселла: — Ова је маска, бар привремено, савршено погодна. И важно је да ништа не узимаш у трговинама док не знаш стракх вриједност ствари које желиш. Власник губи углед ако особа малог стракха слободно оде с његовим најбољим радом.

Тисселл огорчено затресе главом: — Ништа од тога ми нису рекли!

Знао сам за маске, наравно, и помно поштење занатлија, али ово инзистирање на угледу, стракху, како год да се зове…

— Није важно — рече Ролвер. — Након годину-двије почет ћеш се сналазити. Претпостављам да говориш језик?

— Ох. да. Свакако.

— Које инструменте свираш?

— Па, колико сам разумио, било који мали инструмент је погодан, а могу и само пјевати.

— Врло неточно. Само робови пјевају без пратње. Предлажем ти да научиш свирати сљедеће инструменте чим прије: хyмеркин за робове. Гангу за разговор с блиским пријатељима или неким тек мало мањим по стракху. Кив за пригодно, пристојно питање. Зачинко за формалне ствари. Страпан или кродатч за теби друштвено ниже — у твом случају ако желиш неког увриједити. Гомапард или контракамантхил за церемонијале. На тренутак размисли. — Цребарин, водена лутња и слобо такођер су врло корисни, али можда је боље да прво научиш инструменте које сам набројао. Они би ти требали омогућити најрудиментарније начине комуницирања.

— Да не претјерујеш? — упита Тисселл. — Или се шалиш?

Ролвер се сјетно насмије — Никако. Прије свега, треба ти кућа-брод. А онда ће ти требати робови.

Ролвер је одвео Тисселла из луке на докове Фана, шетали су сат и по угодним путем испод големог дрвећа препуног воћа, житних махуна, врећица шећерног сока.

— Тренутно — рече Колвер — у Фану се налазе само четири странца, укључујући и тебе. Одвест ћу те до Велибуса, нашег трговачког заступника. Мислим да има једну стару кућу-брод коју би ти могао дати.

Цорнеиy Велибус живио је у Фану петнаест година, стекавши довољно стракха да би могао носити маску Јужног Вјетра с ауторитетом. Била је направљена од плавог диска с инкрустацијама од лапис-лазулија. окружена ауреолом свјетлуцаве змијске коже. Срдачнији и веселији од Ролвера, не само да је опскрбио Тисселла кућомбродом него и разним музичким инструментима и паром робова.

Сметен том дарежљивошћу, Тисселл промрмља нешто о плаћању, али га Велибус пресијече великодушном гестом. — Моје драге момче, ово је Сирена. Овакве ситнице не стоје ништа.

— Али кућа-брод…

Велибус одсвира уљудну малу фразу на киву. — Бит ћу искрен, Сер Тисселл. Брод је стар и помало отрцан. Ја га не могу користити; шкодило би мом статусу. Љупка мелодија попратила је његове ријечи.

— Тебе статус још не мора бринути. Теби је потребно само склониште, комфор и сигурност од Ноћника.

— Ноћника?

— Канибала који харају обалом послије заласка.

— Ох, да. Ролвер их је споменуо.

— Страшна бића. Нећемо о њима. — Дрхтаво трилирање зачује се из кива. — А сада, о робовима. — Покуца замишљено плави диск кажипрстом: — Рекс и Тобy ће бити добри. — Подигне глас и одсвира брзо чегртање на хyмеркину.

«Аван ескс тробу!»

Робиња се појави, носећи неколико десетака уских врпци ружичастог платна и љепушну црну маску на којој су се сјајили цекини од бисера.

«Фаску етц Рекс ае Тобy.»

Рекс и Тобy се појаве, носећи широке маске од црне тканине и црвенкастосмеђе хаљетке од коже. Велибус им се обрати резонтним чегртањем хyмеркина, предајући их њиховом новом господару, обећавши им након тога слободу да се врате на своје родне отоке.

Испружили су се на тлу и запјевали покорности Тисселлу меким, храпавим гласовима. Тисселл се нервозно насмије и проговори на сиренском. — Идите на кућу-брод, добро је очистите и донесите хране.

Тобy и Рекс тупо су гледали кроз рупе на маскама. Велибус понови наређења пратећи се хyмеркином. Робови се поклоне и оду.

Тисселл је запрепаштено гледао инструмент. — Немам благог појма како да научим свирати ове ствари.

Велибус се окрене Ролверу: — Што је с Кершаулом? Можемо ли га увјерити да да неке основне инструкције Сер Тисселлу?

Ролвер кимне замишљено: — Кершаул би могао то преузети.

Тисселл упита: — Тко је Кершаул?

— Трећи из наше мале скупине прогнаних — одговори Велибус — антрополог. Јеси ли прочитао Сјајни Зундар? Ритуали на Сирени?

Народ без лица? Не? Штета. Изврсни радови. Кершаул има велики углед и вјерујем да с времена на вријеме посјећује и Зундар. Носи Пећинску Сову, понекад Звјезданог Луталицу, па чак и Мудрог Суца.

— Прешао је на Екваторијалну Змију, — рече Ролвер. — Варијанту с позлаћеним зубима.

— Стварно! — дивио се Велибус. — Заслужио је, морам признати.

Изврстан човјек, добар друг, уистину. — И замишљено удари у зачинко.

Прошла су три мјесеца. Под покровитељством Метју Кершаула, Тисселл је вјежбао хyмеркин, гангу, страпан, кив, гомапард и зачинко. Контра-камантхил[6], кродатч, слобо, водена лутња и други инструменти могу причекати, рекао је Кершаул, док Тисселл не савлада шест основних. Посудио је Тисселлу снимке добро познатих Сиренаца како разговарају у разним расположењима и уз различиту пратњу, тако да би Тисселл могао научити мелодијске конвенције тренутно у моди и усавршити се у суптилностима интонације, различитим ритмовима, контраритмовима, сложеним ритмовима, наговијештеним ритмовима и задржаним ритмовима. Кершаул је тврдио да је сиренска глазба фасцинантна за проучавање и Тисселл се сложио да тај предмет још ни изблиза није истражен. Четврттонско угађање инструмената омогућивало је употребу двадесет и четири тоналитете помножених са пет скала у опћој употреби, а резултат су биле стотину и двадесет различитих скала. Кершаул је ипак препоручио Тисселлу да се усредоточи на учење основних тоналитета сваког инструмента користећи само двије скале.

Без неког важнијег посла у Фану, осим тједних посјета Метју Кершаулу, Тисселл је одвео кућу-брод осам миља јужно и укотвио је у завјетрини стјеновита рта. Да није било сталног вјежбања, овдје би Тисселл водио идиличан живот. Море је било мирно и кристално бистро; обала, обрубљена сивилом, зеленилом и тамнољубичастом бојом шуме, налазила се близу ако је желио протегнути ноге.

Тобy и Рекс имали су просторије у предњем дијелу, а Тисселл је остале просторије имао за себе. С времена на вријеме забављао се идејом о трећем робу, можда младој жени, да дода шарма и весеља друштву, али га је Кершаул одговорио, бојећи се да би интензитет Тисселлове концентрације могао опасти. Тисселл се невољко сложио с тиме и прионуо учењу шест инструмената.

Дани су брзо пролазили. Тисселлу никако нису досадили сјајни призори зоре и заласка сунца: бијели облаци и плаво море у подне; ноћно небо расвијетљено са двадесет и девет звијезда Роја СИ-715. Тједни излет у Фан смањивао је досаду. Тобy и Рекс набављали су храну; Тисселл је посјећивао раскошну кућу-брод Метју Кершаула ради подуке и савјета. И тада, три мјесеца након Тисселлова доласка, стигла је порука која је потпуно пореметила рутину: Хаксо Ангмарк, убојица, агент-провокатор, окрутна и лукава звијер, стигао је на Сирену.

Задржати и затворити тог човјека! гласило је наређење. Пажња!

Хаксо Ангмарк врло је опасан. Убити га без оклијевања!

Тисселл није баш имао кондиције. Трчкарао је педесетак метара док се ниие задихао, а онда је почео ходати: између ниских брежуљака окруњених бијелим бамбусом и црном великом папрати; преко ливада жутих од травнатог ораха, кроз воћњаке и дивље винограде. Двадесет минута је прошло, двадесет и пет: с тежином у желуцу Тисселл је знао да је прекасно. Хаксо Ангмарк се спустио и можда већ пролази овим путем према Фану. Али путем је Тисселл срео само четири особе: дјечачића у лажно-дивљој маски Оточана Алка; двије дјевојке са Црвеном Птицом и Зеленом Птицом; човјека маскирана као Шумског Вилењака. Прилазећи човјеку, Тисселл нагло стане. Да ли је то можда Ангмарк?

Тисселл смисли варку. Храбро приђе човјеку и загледа се у одурну маску. — Ангмарк — повиче језиком домовинских планета — ухапшен си!

Шумски вилењак зурио је не разумијевајући и поново крене својим путем.

Тисселл се постави испред њега. Посегне за гангом, а онда се сјети коњушареве реакције и умјесто тога засвира на сачинку: — Путујеш путем из свемирске луке — запјева. — Што си видио ондје?

Шумски Вилењак зграби ручни рог, који се користи за ругање противнику на бојном пољу, за дозивање животиња, а понекад за показивање грубе и чврсте окрутности. — Гдје путујем и што видим тиче се само мене. У страну стани или ћу ти на лице нагазити. — Закорачи напријед и да Тисселл није скочио у страну, Шумски Вилењак би можда испунио своју пријетњу.

Послије повлачења Тисселл је остао зурећи. Ангмарк? Вјеројатно није, с таквим сигурним руковањем ручним рогом. Тисселл је оклијевао, а затим се окренуно наставио својим путем.

Стигавши у свемирску луку, отишао је равно у уред. Тешка врата била су одшкринута; кад се Тисселл приближио, на вратима се појави човјек. Носио је маску од тамнозелених плочица лиску на, плаво лакираног дрвета и црних пера — Језерска Птица.

— Сер Ролвер — викне Тисселл забринуто — тко је изишао из Карина Крузејра?

Ролвер је дуго проматрао Тисселла. — Зашто питаш?

— Зашто питам? — зачуди се Тисселл. — Зацијело си видио свемирограм који сам примио од Кастел Кромартина!

— Ох, јесам — рече Ролвер. — Свакако. Наравно.

— Добио сам га тек прије пола сата — рече Тисселл огорчено.

— Стигао сам што сам брже могао. Гдје је Ангмарк?

— Претпостављам да је у Фану — рече Ролвер. Тисселл тихо прокуне: — Зашто га ниси задржао, зауставио на неки начин?

Ролвер слегне раменима: — Немам овлаштења, жеље ни могућности да га зауставим.

Тисселл се борио против своје зловоље. Хладним, прорачунатим гласом рече: — На путу сам сусрео човјека с прилично сабласном маском — тањурасте очи, црвене ресе.

— Шумски Вилењак — рече Ролвер. — Ангмарк је донио маску са собом.

— Али свирао је ручни рог — просвједовао је Тисселл. — Како би Ангмарк…

— Сирена му је добро позната; провео је пет година у Фану.

Тисселл зловољно прогунђа. — Кромартин то није споменуо.

— То сви знају — рече Ролвер слегнувши раменима. — Био је трговински заступник прије Велибуса.

— Јесу ли се он и Велибус познавали?

Ролвер се кратко насмије: — Наравно. Али немој сумњати у јадног Велибуса, највише што је учинио је намјештање рачуна; увјеравам те да није друг с убојицама.

— Говорећи о убојицама — рече Тисселл — можеш ли можда посудити какво оружје?

Ролвер га зачуђено погледа. — Дошао си овдје да савладаш Ангмарка голорук?

— Нисам имао избора — рече Тисселл. — Када Кромартин нешто нареди, очекује резултате. У сваком случају и ти си овдје са својим робовима.

— Не рачунај на моју помоћ — рече Ролвер. — Носим Језерску Птицу и не претендирам на храброст. Али могу ти посудити енерго-пиштољ. Нисам га одавно користио; не јамчим за његов набој.

— Боље ишта него ништа — рече Тисселл.

Ролвер уђе у уред и тренутак касније врати се с пиштољем.

— Што ћеш сада?

Тисселл затресе главом. — Покушат ћу наћи Ангмарка у Фану. Или је можда кренуо у Зундар?

Ролвер размисли. — Ангмарк би могао преживјети у Зундару. Али вјеројатно ће мало радити на својој музикалности. Мислим да ће остати у Фану неколико дана.

— Али како да га нађем? Гдје да га тражим?

— То ти не могу рећи — одговори Ролвер. — Сигурнији би био да га не нађеш. Ангмарк је опасан човјек.

Тисселл се вратио у Фан истим путем.

Ондје гдје је пут вијугајући силазио с брда на шеталиште налазила се зграда од печене опеке, дебелих зидова. Врата су била истесана од чврстих црних дасака; прозори заштићени испреплетеним жељезним решеткама. Био је то уред Цорнелyја Велибуса, трговинског заступника, увозника-извозника. Тисселл је нашао Велибуса како опуштено сједи на веранди од цријепа, носећи скромну адаптацију маске Валдемар.

Изгледао је замишљено и можда је, а можда и није, препознао Тисселлова Мјесечева Мољца; у сваком случају није га поздравио.

Тисселл се приближи веранди: — Добро јутро, Сер Велибус.

Велибус растресено кимне и проговори монотоним гласом свирајући кродатч. — Добро јутро.

Тисселл је био прилично изненађен. То тешко да је био инструмент који се користи за пријатеља и судруга странца, па чак ако и носи Мјесечева Мољца.

Тисселл рече хладно: — Могу ли те питати колико дуго сједиш овдје?

Велибус је размишљао пола минуте и када је проговорио, попратио се на срдачнијем цребарину. Али сјећање на тонове кродатча још је гризло Тисселла.

— Овдје сам петнаест или двадесет минута. Зашто питаш?

— Занима ме јеси ли видио шумског Вилењака да је прошао?

Велибус кимне: — Отишао је низ шеталиште и ушао у прву трговину маскама, чини ми се.

Тисселл издахне кроз зубе. Наравно, то је први Ангмаров корак.

— Никад га нећу наћи кад промијени маску — промрмља.

— Тко је тај Шумски Вилењак? — упита Велибус овлаш заинтересиран.

Тисселл није имао разлога да крије име. — Познати криминалац Хаксо Ангмарк.

— Хаксо Ангмарк! — застење Велибус и повуче се дубље у столицу. — Сигуран си да је овдје?

— Прилично сигуран.

Велибус протрља дрхтаве руке: — То су лоше вијести, уистину лоше.

Он је бескрупулозан подлац.

— Добро си га познавао?

— Као и сватко други. — Велибус се сада прати на киву. — Био је на мјесту на којем сам ја сада. Дошао сам као инспектор и открио да је мјесечно проневјеравао четири тисуће УМИ-ја. Сигуран сам да ми није баш захвалан. — Велибус нервозно погледа низ шеталиште. — Надам се да ћеш га ухватити.

— Чиним највише што могу. Отишао је у трговину маскама, кажеш?

— Сигуран сам.

Тисселл се окрене. Идући низ пут, чуо је црна дашчана врата како су се затворила треском.

Отишао је низ шеталиште до трговине израђивача маски, застао као да се диви изложеним примјерцима: стотине минијатурних маски изрезбарених из ријетког дрвета и минерала, обложених листићима смарагда, паучинастом свилом, осиним крилима, тврдим рибљим љускама и сличним стварима. Трговина је била празна, а у њој је био само израђивач маски, квргав, чвораст човјек у жутој одјећи, с једноставном, варавом маском Опћег Стручњака израђеном од двије тисуће комадића обрађеног дрвета.

Тисселл размисли што ће рећи, како ће се попратити и тада уђе.

Израђивач масака погледа Мјесечевог Мољца, опази његову плахост и настави посао.

Тисселл изабере најлакши инструмент и засвира на њему, страпан — не баш најсретнији избор, јер је садржавао одређени ступањ молбе.

Тисселл покуша тај осјећај ублажити пјевајући топлим, готово несуздржљивим тоновима, тресући страпан мушичаво, јер је ударио погрешан тон. — Са странцем је занимљиво пословати; његови су обичаји чудни, он побуђује чуђење. Нити двадесет минута прије странац уђе у трговину ову да промијени свог досадног Шумског Вилењака за неку од предивних и смјелих креација понуђених овдје.

Израђивач маски постранце погледа Тисселла и без ријечи одсвира прогресију нота на инструменту који Тисселл никад прије није видио: савитљиву врећицу стиснуту дланом и три цјевчице што су вириле између прстију. Кад би стиснуо цјевчице готово докраја, зрак би пролазио кроз прорез и стварао тон налик на обоу. Тисселлову неприученом уху инструмент је изгледао тежак, израђивач маски мајстор, а глазба је одражавала дубоку заинтересираност. Тисселл покуша поново, мучећи се на страпану. Запјева: — Дошљаку на страни планет, глас некога из његова краја јест као вода за биљку која вене. Особа која би ујединила двије овакве особе нашла би задовољство у таквом милосном чину.

Израђивач маски опрезно затрза на свом страпану извлачећи из њега неколико звонких љествица, мичући прстима брже но што се оком могло видјети. Запјевао је формалним стилом; — Умјетник цијени своје тренутке концентрације; своје вријеме не жели трошити на измјену баналности с особом која у најбољем случају има просјечан углед.

Тисселл покуша ускочити с протумелодијом, али израђивач маски изведе нови склоп комплексних тонова чије кобно значење Тисселл није схватио и настави: — У трговину је ушао човјек који је очито први пут у руке узео инструмент сложен као премца, јер извођење његове глазбе отворено је критици. Он пјева о чежњи за завичајем и жели угледати друге као он.

Он сакрива свој велики стракх иза Мјесечева Мољца, јер свира страпан Мајстору Обртнику и пјева гласом презирног боцкања. Профињен и креативни умјетник игнорира провокацију такву. Он свира пристојан инструмент, суздржљив остаје и вјерује да ће се странац уморити од свег тога и отићи.

Тисселл узме свој кив: — Племенити израђивач маски мене криво разумије…

Прекинуо га је одрјешити стакато мајсторова страпана. — Странац мисли сада умјетниковом разумијевању наругати се.

Тисселл бијесно загребе по свом страпану: — Да заштитим се од врућине уђох у ову малу и скромну радњу. Умјетник, иако још га буне алатке његове нове, обећава некакав развој. Он вриједно ради да усаврши своју вјештину тако да одбија разговарати са странцем, без обзира на потребе његове.

Израђивач маски пажљиво одложи своје длијето. Устане, оде иза паравана и ускоро се врати носећи маску од злата и жељеза, с пламеновима који су се дизали са тјемена. У једној руци носио је скарании, а у другој криву сабљу. Одсвира раскошну серију дивљих тонова и запјева: — Чак и најсавршенији умјетник свој стракх повећати може убивши чудовишта морска, Ноћнике и наметљиве беспосличаре.

Таква је прилика овдје. Умјетник напад свој задржава десет секунди точно, јер онај који вријеђа носи Мјесечева Мољца. Замахне кривом сабљом, просјеца-јући зрак.

Тисселл очајно удари у страпан: — Да ли је Шумски Вилењак ушао у радњу? Да ли је отишао с новом маском?

— Пет секунди је прошло — запјева израђивач маски чврстим злокобним ритмом.

Тисселл се повуче у безуспјешном бијесу. Прешао је трг и застао проматрајући шеталиште. Стотине људи и жена базали су доковима или су стајали на палубама својих кућа-бродова, сватко је носио маску да би изразио своје расположење, углед и посебне вриједности, свугдје се чуло свирање инструмената.

Тисселл је изгубљено стајао. Шумски Вилењак је нестао. Хаксо Ангмарк је слободно шетао Фаном, а Тисселл није испунио хитне наредбе Кастела Кромартина.

Иза њега зазвуче опрезни тонови кива. — Сер Мјесечев Мољче Тисселл, стојиш замишљен.

Тисселл се окрене и угледа поред себе Пећинску Сову у мрком огртачу сиво-црне боје. Тисселл препозна маску која је симболизирала ученост и стрпљиво истраживање апстрактних идеја; Метју Кершаул носио ју је приликом њихова сусрета прије тједан дана.

— Добро јутро, Сер Кершаул — промрмља Тисселл.

— Како напредујеш у учењу? Јеси ли савладао Ц-дур плус љествицу на гомапарду? Колико се сјећам, обрнути интервали су те збуњивали.

— Увјежбавао сам их — рече Тисселл тмурно. — Но, пошто ће ме вјеројатно ускоро позвати у Полиполис, све је то изгубљено вријеме.

— Ха? Што је сад?

Тисселл му објасни ситуацију у вези с Хаксом Ангмарком.

Кершаул озбиљно кимне. — Сјећам се Ангмарка. Не баш умилна особа, али изврстан музичар, брзих прстију и великим талентом за нове инструменте. — Замишљено је свијао брадицу на маски Пећинске Сове. — Какви су ти планови?

— Немам их — рече Тисселл, свирајући болну фразу на киву. — Немам појма коју маску носи, а ако не знам како изгледа, како да га нађем?

Кершаул је чупкао брадицу: — У прошлости је волио маске из Ексо Цамбијанског циклуса и мислим да је употребио цијели комплет Доњих Становника. Наравно, можда је сада промијенио укус.

— Точно — пожали се Тисселл. — Можда је удаљен десетак метара, а ја то нећу никад знати. — Огорчено погледа низ шеталиште према трговини маскама. — Нитко ми не жели ништа рећи; мислим да их и није брига што убојица шеће њиховим доковима.

— Потпуно точно — сложи се Кершаул. — Сиренски обичаји друкчији су од наших.

— Немају осјећај одговорности — изјави Тисселл. — Сумњам да би човјеку који се утапа бацили конопац.

— Истина је да се не воле мијешати у туђе ствари — сложи се Кершаул. — Истичу особну одговорност и самостојност.

— Занимљиво — рече Тисселл — али још не знам што ћу у вези с Ангмарком.

Кершаул га озбиљно погледа. — Ако пронађеш Ангмарка, што ћеш онда урадити?

— Извршит ћу наређења својег претпостављеног — рече тврдоглаво.

— Ангмарк је опасан човјек — замишљено ће Кершаул. — У предности је пред тобом.

— Не могу мислити о томе. Моја је дужност да га пошаљем натраг у Полиполис. Но, сигуран је, јер немам ни најблажег појма како да га нађем.

Кершаул је размишљао: — Странац се не може сакрити иза маске, бар не од Сиренца. Овдје у Фану смо четворица — Ролвер, Велибус, ти и ја. Ако нови странац покуша започети живјети овдје, такве ће се новости брзо раширити.

— А што ако крене у Зундар?

Кершаул слегне раменима! — Сумњам да ће се усудити. С друге стране… — Кершаул застане спазивши Тисселлову наглу незаинтересираност, те се окрене слиједећи Тисселлов поглед.

Човјек с маском Шумског Вилењака прилазио им је разметљиво низ шеталиште. Кершаул прими Тисселлову руку, задржавајући га, али Тисселл стане на пут Шумском Вилењаку са спремним пиштољем што га је посудио. — Хаксо Ангмарк — повиче — да се ниси помакнуо или ћу те устријелити. Ухапшен си.

— Јеси ли сигуран да је то Ангмарк? — упита Кершаул забринуто.

— Открит ћу — рече Тисселл. — Ангмарк, окрени се и дигни руке.

Шумски Вилењак укочено стане, изненађен и збуњен. Посебне за зачинкони, одсвира упитни арпедо и запјева: — Завто ме гњавиш, Мјесечев Мољче?

Кершаул закорачи напријед и засвира помирбену фразу на свом слобоу. — Бојим се да овдје постоји случај замијењених личности, Сер Шумски Вилењаче. Сер Мјесечев Мољац тражи једног странца с маском Шумског Вилењака.

Глазба Шумског Вилењака постаде раздражена и он нагло узме стимик. — Зар он тврди да ја сам странац? Нека докаже то или га одмазда чека.

Кершаул нелагодно погледа у гомилу што се окупила и још једном одсвира улагујућу мелодију. — Сигуран сам да Сер Мјесечев Мољац…

Шумски га Вилењак прекине фанфарама тонова из скараниија. — Нека докаже то или се припреми да крв потече.

Тисселл рече: — У реду, доказат ћу тврдњу своју. — Иступи, зграби маску Шумског Вилењака. — Да видимо ти лице, које доказат ће тко си!

Шумски Вилењак одскочи запањен. Гомила хукне и удари у злокобно трзање струна и свирање разних инструмената.

Шумски вилењак посегне према шији и повуче конопчић свог гонга за двобој, а другом руком крене према кривој сабљи.

Кершаул иступи, свирајући слобо врло узбуђено. Посрамљен, Тисселл се макне у страну, свјестан ружног мрмљања гомиле.

Кершаул је пјевао објашњења и испричавања, Шумски Вилењак је одговарао; Кершаул преко рамена рече Тисселлу: — Трчи, или ће те убити! Пожури!

Тисселл је оклијевао: Шумски Вилењак стави руку на Кершаула да га одгурне. — Трчи! — врисне Кершаул. — У Велибусов уред, закључај се!

Тисселл даде петама вјетра. Шумски Вилењак гонио га је неколико метара и затим затопће ногама и пошаље за њим склоп храпавих и подругљивих врисака из ручног рога, док је гомила одговарала презирним контрапунктом чегртавих хyмеркина.

Нису га даље прогонили. Умјесто да се склони у уреду за увозизвоз, Тисселл скрене и послије пажљивог извиђања продужи на док гдје је био привезан његов брод.

Остало је још мало времена до заласка када се напокон вратио на брод. Тобy и Рекс чучали су на предњој палуби, окружени намирницама које су донијели: плетеним кошарама воћа и житарица, вином у врчевима од плавог стакла, уљем и реским соком, три одојка у плетеном обору. Ломили су орахе зубима, пљујући љуске преко палубе. Спазили су Тисселла и чинило се да су устали неком новом немарношћу. Тобy нешто промрмља испод гласа; Рекс се засмијуљи.

Тисселл љутито удари у хyмеркин. Запјева: — Одвезите кућуброд од обале; ноћас остајемо у Фану.

У миру кабине скинуо је Мјесечева Мољца и зурио у огледало, у готово непознате црте лица. Подигне Мјесечева Мољца и загледа се у црте које је мрзио чупаву сиву кожу, плаве бодљике, смијешне чипкасте висуљке. Тешко да је то било обличје достојно конзуларног представника домовинских планета. Ако још уопће буде био на том мјесту кад Кромартин чује да је Ангмарк остао на слободи!

Тисселл се баци у столицу, зурећи у празно. Данас је начинио неколико погрешака, али још није био побијеђен, никако. Сутра ће посјетити Метју Кершаула; расправит ће како да најлакше открију Ангмарка.

Као што је Кершаул рекао, још један странац неће се моћи лако сакрити; идентитет Хаксо Ангмарка ускоро ће бити познат. Сутра мора набавити и другу маску. Ништа екстремног или испразно-славног, већ маску која ће тек назначити дигнитет и самопоштовање.

У том трену један од робова закуца на врата и Тисселл у журби навуче омрзнутог Мјесечева Мољца преко главе.

Рано слиједећег јутра, још прије него су боје зоре нестале с неба, робови су довеслали кућу-брод на док у дијелу одређеном за странце.

Ни Ролвер, ни Велибус, ни Кершаул још нису стигли и Тисселл је нестрпљиво чекао. Прошао је један сат и Велибус приведе свој брод доку. Не желећи разговарати с Велибусом, Тисселл је остао у својој кабини.

Након неколико тренутака стигне и Ролверова кућа-брод на док.

Кроз прозор Тисселл је угледао Ролвера с његовом уобичајеном Језерском Птицом како се пење на док. Овдје га је дочекао човјек са жутом, ресастом маском Пјешчаног Тигра, који је формално попратио на гомапарду оно што је саопћио Ролверу.

Ролвер је изгледао изненађен и узнемирен. Након тренутка размишљања и он се прими гомапарда и док је пјевао покаже на Тисселлову кућу-брод. Тада, поклонивши се, оде својим путем.

Човјек с маском Пјешчаног Тигра попне се на сплав прилично достојанствено и покуца на палубну ограду Тисселлове куће-брода.

Тисселл се појави. Сиренски бон-тон није захтијевао да се случајни посјетилац позове на брод, тако да је само засвирао питање на зачинку.

Пјешчани Тигар засвира свој гомапард и запјева; — Зора над заљевом Фан обично је предиван догађај; небо је бијело, у жутим и зеленим бојама; када се Миреилле дигне, магла гори и увија се попут пламена. Онај који пјева налази веће задовољство у том сату ако пловећи леш странца не буду ту да поквари ужитак погледу.

Тисселлов зачинко испусти запањено питање готово сам; Пјешчани Тигар достојанствено се поклони. — Пјевач не признаје равног себи у постојаности нарави; ипак, не жели да га опсједају лакрдије незадовољног духа. Зато је наредио својим робовима да ременом завежу чланке леша за прамац твоје куће-брода. Вјеројатно ћеш извршити ритуале уобичајене на вањским свјетовима. Онај који пјева жели ти добро јутро и сада одлази.

Тисселл пожури на прамац. Ту је готово голо и без маске плутало тијело зрела мушкарца, држано зраком у хлачама на површини.

Тисселл је проучавао мртво лице које је изгледало без карактера и празно — можда као изравна посљедица обичаја ношења маске.

Тијело је било средњег раста и тежине, а Тисселл је процијенио старост између четрдесет и пет и педесет година. Коса је била обичне смеђе боје, црте лица подбухле од воде. Никакви трагови нису указивали на то како је човјек умро.

То мора да је Хаксо Ангмарк, мислио је Тисселл. Тко би други могао бити? Метју Кершаул? Зашто не? Тисселл је нервозно размишљао. Ролвер и Велибус већ су се искрцали и отишли за својим пословима. Погледао је преко заљева да би угледао Кершаулову кућу-брод и открио да је управо вежу уз док. И док је гледао, Кершаул скочи на обалу, носећи Пећинску Сову.

Изгледао је замишљен. Прошао је Тисселлову кућу-брод, а да није подигао очи с дока.

Тисселл се окрене према мртвацу. Значи, Ангмарк, без сумње.

Нису ли три човјека сишла с бродова Ролвера, Велибуса и Кершаула, носећи карактеристичне маске? Очито, тијело је Ангмарково… То лако рјешење одбило је смирити се у Тисселловој глави, Кершаул је истакнуо да би још један странац био лако откривен. Како хи се Ангмарк могао сакрити осим ако није… Тисселл одагна помисао. Тијело је очито било Ангмарково.

А ипак…

Тисселл позове робове, изда наређење да се погодан сандук донесе на док, да се тијело стави у њега и пренесе на погодно посљедње почивалиште. Робови нису изгледали одушевљени задатком, па је Тисселл морао снажно, ако не већ вјешто, ударити у хyмеркин да појача заповиједи.

Кренуо је низ док, изишао на шеталиште, прошао крај уреда Велибуса и кренуо малом угодном уличицом до свемирске луке.

Када је стигао, видио је да Ролвер још није дошао. Над-роб, којем је положај био означен жутом розетом на маски од црне тканине, упита како може помоћи. Тисселл рече да жели послати поруку у Полиполис.

Нема проблема, изјавио је роб. Ако Тисселл напише своју поруку јасним штампаним словима, одмах ће бити послана.

Тисселл је написао:

Адресирао је поруку на Кастела Кромартина у Полиполису и предао је над-робу. Тренутак касније зачуо је карактеристично пуцкетање транс-свемирског емитирања.

Прошао је један сат. Ролвер се није појавио. Тисселл је нестрпљиво шеткао уредом. Није се могло знати колико ће морати чекати: транссвемирски пријенос непредвидљиво је варирао. Понекад је порука стигла у неколико микро-секунди; понекад је лутала кроз непознате просторе сатима; било је и неколико доказаних случајева да су поруке биле примљене прије него што су послане.

Прошло је још пола сата и Ролвер је напокон стигао, носећи уобичајену Језерску Птицу. Тог трена Тисселл зачује пискута-ње поруке која је стизала.

Ролвер је изгледао изненађен што је видио Тисселла. — Што те доводи тако рано?

Тисселл објасни: — Ради се о тијелу које си ми упутио јутрос. Јавио сам својим претпостављенима о томе.

Ролвер подигне главу и послуша звук поруке која је стизала: — Чини се да ти стиже одговор. Боље да се побринем око тога.

— Чему се гњавити? — упита Тисселл. — Твој роб изгледа способан.

— То је мој посао — изјави Ролвер. — Одговоран сам за точне пријеносе и пријеме свих свемирограма.

— Идем с тобом — рече Тисселл. — Одувијек сам желио видјети како ради та апаратура.

— Бојим се да је то протупрописно — рече Ролвер. Отишао је до врата од унутрашњег одјељка. — Добит ћеш своју поруку за који трен.

Тисселл је просвједовао, али га је Ролвер игнорирао и ушао унутра.

Пет минута касније вратио се носећи малу жуту коверту… — Вијести нису баш добре, — објави с неувјерљивим сажаљењем.

Тисселл потиштено отвори коверту. Порука је гласила:

Тисселл спреми поруку у џеп. — Уз пут, какве је боје твоја коса?

Ролвер засвира изненађено трилирање на свом киву: — Плавокос сам. Зашто питаш?

— Чиста радозналост.

Ролвер засвира још једну фразу на киву: — Сада разумијем. Драги мој момче, како си ти сумњичав!

Гледај! — окрене се и раствори наборе маске на шији. Тисселл угледа да је Ролвер стварно плавокос.

— Јесам ли те увјерио? — упита весело Ролвер.

— Стварно јеси — рече Тисселл. — Него, имаш ли какву маску коју би могао посудити? Већ ми је мука од овог Мјесечева Мољца.

— Бојим се да немам — рече Ролвер. — Али требаш само ући у трговину маскама и изабрати.

— Да, наравно — рече Тисселл. Напустио је Ролвера и вратио се у Фан. Пролазећи крај Велибусова уреда, оклијевао је, а тада уђе.

Данас је Велибус носио блиставу творевину од зелених стаклених призми и сребрних куглица, маску коју Тисселл никад прије није видио.

Велибус га опрезно поздрави уз пратњу кива: — Добро јутро, Сер Мјесечев Мољче.

— Нећу ти одузети превише времена — рече Тисселл — али имам једно прилично особно питање. Какве ти је боје коса?

Велибус је оклијевао који трен, а тада се окрене и подигне заслон своје маске. Тисселл угледа тешке црне коврче: — Да ли ово одговара на твоје питање? — занимао се Велибус.

— Сасвим — рече Тисселл. Прешао је шеталиште и одшетао доком до Кершаулове куће-брода. Кершаул га поздрави без одушевљења и позове га на брод нехајним покретом руке.

— Волио бих те нешто питати — рече Тисселл. — Какве ти је боје коса?

Кершаул се тугаљиво насмије: — Оно мало што је преостало је црно. Зашто питаш?

— Радозналост.

— Хајде, хајде — рече Кершаул неуобичајеном отреситошћу. — Кријеш нешто.

Тисселл, осјећајући да му је потребан савјет, призна: — Ситуација је оваква. Мртав странац пронађен је јутрос у луци. Коса му је смеђа. Нисам сасвим сигуран, али прилике су — само мало, да, два напрама три, да је Ангмаркова коса црна.

Кершаул чупне брадицу своје Пећинске Сове: — Како си дошао до те вјеројатности?

— Та информација дошла је до мене кроз Ролверове руке. Он има плаву косу. Ако је Ангмарк преузео Ролверов идентитет, он би свакако промијенио информацију коју сам јутрос примио. Ти и Велибус имате црну косу.

— Хм — рече Кершаул. — Да видим да ли слиједим твој начин размишљања. Мислиш да је Хаксо Ангмарк убио Ролвера, Велибуса или мене и преузео идентитет умореног. Точно?

Тисселл га зачуђено погледа: — Сам си рекао да се Ангмарк не би могао овдје смјестити а да се не открије? Зар се не сјећаш?

— Ох, свакако. Да наставим. Ролвер ти је предао поруку у којој стоји да је Ангмарк црнокос и изјавио да је плавокос.

— Да. Можеш ли то потврдити? Мислим, за старог Ролвера?

— Не могу — рече Кершаул тужно. — Нисам видео ни Ролвера ни Велибуса без маске.

— Ако Ролвер није Ангмарк — рече Тисселл — ако Ангмарк уистину има црну косу, онда сте ти и Велибус сумњиви.

— Врло занимљиво — рече Кершаул и пажљиво погледа Тисселла. — Кад смо већ на томе, и ти би могао бити Ангмарк.

Какве ти је боје коса?

— Смеђа — рече Тисселл отресито. Подигне сиво крзно маске Мјесечева Мољца на стражњем дијелу главе.

— Али можда ме вараш што се тиче текста поруке — изјави Кершаул.

— Не варам те — рече Тисселл уморно. — Можеш провјерити код Ролвера, ако хоћеш.

Кершаул затресе главом: — Није потребно. Вјерујем ти. Али још нешто: што је с гласовима? Све си нас чуо већ прије и послије Ангмаркова доласка. Има ли ту каквих индикација?

— Нема. Толико пазим да спазим било какав доказ промјене код вас да ми сви звучите друкчије. А маске пригушују глас.

Кершаул је чупкао брадицу: — Не видим тренутног рјешења проблема. — Насмије се. — У сваком случају, треба ли га бити? Прије Ангмаркова доласка били су Ролвер, Велибус, Кершаул и Тисселл.

Сада су ту, из практичних разлога, још Ролвер, Велибус, Кершаул и Тисселл. Тко каже да нови члан неће бити бољи од старог?

— Занимљива мисао — сложи се Тисселл — али случајно ме занима да идентифицирам Ангмарка. Моја је каријера у питању.

— Схваћам — промрмља Кершаул. — Ова ситуација је сада питање између тебе и Ангмарка.

— Нећеш ми помоћи?

— Не активно. Прожео ме сиренски индивидуализам. Мислим да ће ти Ролвер и Велибус слично одговорити — уздахне. — Сви смо овдје предуго.

Тисселл је стајао дубоко замишљен. Кершаул је стрпљиво причекао и рекао: — Имаш ли још питања?

— Немам — рече Тисселл. — Хтио бих те још само замолити за услугу.

— Помоћи ћу, ако могу — пристојно одговори Кершаул.

— Дај ми, заправо ми посуди једног од твојих робова на тједан или два.

Кершаул одсвира зачуђен израз на ганги: — Не волим се баш одвајати од својих робова; познају моје навике и мене…

— Када ухватим Ангмарка, вратит ћу ти га..

— Врло добро — рече Кершаул. Зачегрта позив на хyмеркину и роб се појави. — Антхонy — запјева Кершаул — отићи ћеш са Сер Тисселлом и служити му кратко вријеме.

Роб се поклони, незадовољан.

Тисселл одведе Антхонyја на своју кућу-брод, гдје га је надуго испитивао, биљежећи одређене одговоре у табелу. Тада му је забранио да о томе прича и предао га на бригу Тобyју и Рексу. Још је заповједио да се кућа-брод одведе што даље од дока и да нитко не смије ступити на палубу док се он не врати.

Још једном је кренуо путем према свемирској луци и нашао је Ролвера како руча зачињену рибу, нарибану кору салатног дрвета и здјелицу бобица. Ролвер удари наредбу на хyмеркину и роб постави мјесто за Тисселла.

— Како напредује твоја истрага?

— Тешко да напредујем — рече Тисселл. — Претпостављам да могу рачунати на твоју помоћ?

Ролвер се кратко насмије — Имам добре жеље да буде тако.

— Конкретније — рече Тисселл — волио бих посудити роба од тебе. Привремено.

Ролвер застане с јелом. — Зашто?

— Радије не бих објашњавао — рече Тисселл. — Али буди сигуран да не тражим то ни због чега.

Без икакве финоће Ролвер позове роба и додијели га у Тисселлову службу.

На повратку на кућу-брод, Тисселл се заустави у Велибусову уреду.

Велибус дигне главу с посла. — Добар дан, Сер Тисселл.

Тисселл одмах пријеђе на ствар. — Сер Велибус, хоћете ли ми посудити роба на неколико дана?

Велибус је оклијевао, а онда слегне раменима. — Зашто не?

Прочегрта хyмеркином; појави се роб. — Је ли добар? Или би ти више одговарала дјевојка? — насмијао се прилично увредљиво, по Тисселлову мишљењу.

— Бит ће добар. Вратит ћу га за неколико дана.

— Нема журбе — одмахне Велибус руком и врати се послу.

Тисселл продужи према кући-броду, гдје је одвојено разговарао са сваким робом и унио нове биљешке у табелу.

Сумрак се тихо спустио на Титански оцеан. Тобy и Рекс одвеслали су кућу-брод од дока преко свиленкасте воде. Тисселл је сједио на палуби, слушајући тихе гласове, цвркутање и жамор инструмената.

Свјетла с плутајућих кућа-бродова сјала су жуто и блиједоцрвено. Обала је била тамна; ускоро ће Ноћници сићи да чепркају по отпацима и завидно гледају преко воде.

За девет дана Буенавентура ће по редовном распореду проћи крај Сирене; Тисселл је имао наређење да се врати у Полиполис. Може ли за девет дана пронаћи Хаксо Ангмарка?

Прошла су два дана, три, четири и пет. Сваки је дан Тисселл силазио на обалу и бар једном дневно посјећивао Ролвера, Велибуса и Кершаула.

Сваки је друкчије реагирао на његову присутност. Ролвер је био подругљив и раздражљив; Велибус формалан, у најбољем случају површно пријазан; Кершаул благ и учтив, али разметљиво незаинтересиран и дистанциран у разговору.

Тисселл је остајао једнако благ према Ролверовим упорним спрдњама, Велибусовој веселости, Кершаулову повлачењу. И сваког је дана, вративши се на своју кућу-брод, уносио биљешке у табелу.

Шести, седми и осми дан су дошли и прошли. Ролвер је прилично грубом изравношћу упитао жели ли Тисселл резервирати мјесто на Буенавентури. Тисселл размисли и рече: — Да, резервирај једно мјесто.

— Натраг у свијет лица — стресе се Ролвер. — Лица! Свугдје блиједа, рибоока лица. Меснате усне, носови чворнати и шупљи: испрешана, млохава лица. Мислим да их не би могао поднијети након живота овдје. Срећом, ти ниси постао прави Сиренац.

— Али ја се не враћам — рече Тисселл.

— Мислио сам да желиш да ти резервирам мјесто.

— Да. За Хаксо Ангмарка. Он се враћа у Полиполис бродом.

— Врло добро — рече Ролвер. — Значи, препознао си га, — Наравно — рече Тисселл. — Ти ниси?

Ролвер слегне раменима: — Он је или Велибус или Кершаул, толико сам схватио. Тако дуго док носи маску и зове се Велибус или Кершаул, мени је свеједно.

— Мени није — рече Тисселл. — Када сутра полази орбитални брод?

— Точно у једанаест и двадесет и двије минуте. Ако Хаксо Ангмарк одлази, реци му да не касни, — Бит ће овдје — рече Тисселл.

Свратио је у уобичајени посјет Велибусу и Кершаулу, вратио се на кућу-брод и унио три посљедње биљешке у табелу.

Доказ је био ту, јасан и увјерљив. Не баш непобитан, али довољан да му омогући дефинитиван потез. Провјерио је пиштољ. Сутра је дан одлуке. Није могао допустити грешке.

Дан је освануо сјајнобијел, небо је било боје унутрашњости љуштуре шкољке; Миреилле је сјала кроз шарену маглу. Тобy и Рекс одвеслали су брод до дока. Три преостале куће-бродови плутале су поспано на лаганој плими.

Један је брод Тисселл нарочито проматрао, онај чијег је власника Хаксо Ангмарк убио и бацио у воду у луци. Тада се и тај брод покренуо према обали, а Хаксо Ангмарк стајао је на предњој палуби, носећи маску коју Тхиссалл није прије видио: творевину од гримизних пера, црног стакла и зашиљених зелених длака.

Тисселл се морао дивити његову миру. Паметан план, паметно замишљен и остварен — али упропаштен несавладивом тешкоћом.

Ангмарк се врати унутра. Кућа-брод дошла је до дока. Робови су бацили ужад, спустили мостић. Тисселл, с револвером спремним у џепу огртача, прође низ док и попне се на брод. Нагло гурне врата салона.

Човјек за столом изненађено подигне главу у црвеној, црној и зеленој маски.

Тисселл рече: — Ангмарк, молим те, не просвједуј и не чини никакве…

Нешто тешко и тврдо ухвати га одострага; бачен је на под, а пиштољ му је стручно одузет.

Иза њега зачегрта хyмеркин; глас запјева: — Завежи глупану руке.

Човјек који је сједио за столом устане и макне црвену, црну и зелену маску, да би открио црну тканину роба. Тисселл је окренуо главу. Над њим је стајао Хаксо Ангмарк, носећи маску коју је Тисселл препознао као Кротитеља Змајева, израђену од црне ковине, с оштрим носом, удубљеним очним дупљама и три кресте које су прелазиле преко тјемена.

Израз маске био је неразумљив, али је Ангмарков глас био тријумфалан. — Лако сам те ухватио.

— И јеси — рече Тисселл. Роб му је завезао чланке. Чегртање Ангмаркова хyмеркина га удаљи. — Устани — рече Ангмарк. — Сједни на ону столицу.

— Што чекамо? — упита Тисселл.

— Твоја два пријатеља још су на води. Неће нам требати за оно што намјеравам.

— А што је то?

— Убрзо ћеш сазнати — рече Ангмарк. — Имамо још отприлике сат времена за нас.

Тисселл испроба везове. Чврсти, без сумње.

Ангмарк сједне и сам. — Како си ме препознао? Признајем да сам радознао… Хајде, хајде — корио је Тисселла који је сједио без ријечи. — Зар не схваћаш да сам те побиједио? Немој си отежавати ствари.

Тисселл слегне раменима. — Радио сам према основном принципу. Човјек може маскирати своје лице, али не и личност.

— Аха — рече Ангмарк. — Занимљиво. Настави.

— Посудио сам роба од тебе и остале двојице странаца и пажљиво их испитао. Које су маске носили њихови господари мјесец дана прије твог доласка? Направио сам табелу и унио њихове одговоре. Ролвер је носио Језерску Птицу отприлике осамдесет посто времена, преосталих двадесет посто подијељено је између Софистичке Апстракције и Црне Замршености. Велибус је волио јунаке циклуса Кан-Дачан. Носио је чалекуна, Неустрашивог Принца, а највише Севаина: шест од осам дана. Преостала два дана носио је свог Јужног Вјетра или Веселог Судруга. Кершаул, конзервативнији, давао је предност Пећинској Сови, Звјезданом Луталици и двије или три маске које је повремено носио.

Како сам рекао, ове сам податке добио из вјеројатно најпоузданијих извора, од робова. Мој идући корак био је да вас стално проматрам. Сваки сам дан биљежио које сте маске носили и успоређивао то с табелом. Ролвер је носио Језерску Птицу шест пута и Црну Замршеност два пута. Кершаул је носио Пећинску Сову пет пута, Звјезданог Луталицу једном, као и Куин-цункса и Идеал Савршености, Велибус је носио Смарагдну Планину двапут, Троструког Феникса трипут, Неустрашивог Принца једном и Бога Морског Пса двапут.

Ангмарк замишљено кимне. — Видим у чему сам погријешио.

Бирао сам између Велибусових маски, али по свом укусу — и као што кажеш, издао сам се. Али само теби. — Устао је и пришао прозору.

— Кершаул и Ролвер прилазе обали; ускоро ће кренути за својим послом — иако сумњам да би се мијешали; обојица су постали добри Сиренци.

Тисселл је чекао у тишини. Прошло је десет минута. Тада Ангмарк пружи руку према полици и узме нож. Погледа Тисселла.

— Устани.

Тисселл полако стане на ноге. Ангмарк му се приближи са стране, испружи руку и подигне Мјесечева Мољца с Тисселлове главе.

Тисселл јекне и узалудно је покуша узети. Прекасно; лице му је било голо и откривено.

Ангмарк се окрене, скине властиту маску и навуче Мјесечева Мољца. Позове на хyмеркину. Два роба уђу и шокирани застану угледавши Тисселла.

Ангмарк одсвира жустру фразу; пјевајући: — Овог човјека однесите на док.

— Ангмарк — викне Тисселл — без маске сам!

Робови га зграбише, и успркос Тисселловој очајничкој борби, изведу га на палубу и превезу са сплава на док.

Ангмарк учврсти коноп око Тисселлова врата и рече: — Сада си Хаксо Ангмарк, а ја сам Едвер Тисселл. Велибус је мртав, а ускоро ћеш бити и ти. Могу обављати твоје послове без тешкоћа. Свират ћу инструменте попут Ноћника и пјевати као врана.

Носит ћу Мјесечева Мољца док не иструне, а онда ћу набавити другу маску. У Полиполис ће отићи извјештај, Хаксо Ангмарк је мртав. Све ће бити мирно.

Тисселл га је једва чуо: — Не можеш то учинити — шаптао је. — Моја маска, моје лице…

Велика жена с плавом и ружичастом цвјетном маском ишла је низ док. Угледала је Тисселла и испустила продоран крик, бацивши се на док.

— Пођи — рече Ангмарк весело. Повуче коноп и Тисселла низ док. Човјек с маском Пиратског Капетана који је силазио с брода укочено стане запањен.

Ангмарк засвира у зачинко и запјева: — Гледајте познатог криминалца Хаксо Ангмарка. На свим вањским свјетовима гнушају се имена његовог; сада је заробљен и иде срамотно у своју смрт. Гледајте Хаксо Ангмарка!

Скренули су на шеталиште. Неко дијете уплашено завришти; један човјек промукло викне. Тисселл посрне; сузе су му текле из очију; видио је само мутне облике и боје. Ангмарков глас снажно је рикао: — Гледајте сви криминалца с вањских свјетова, Хаксо Ангмарка!

Приђите и погледајте његово смакнуће!

Тисселл слабашно викне: — Ја нисам Ангмарк; Ја сам Едвер Тисселл, он је Ангмарк. — Али нитко га није слушао; чули су се само повици запрепаштености, шока, гађења над призором његова лица.

Викне Ангмарку: — Дај ми моју маску, тканину за робове…

Ангмарк је побједнички пјевао: — У срамоти је живио, у срамоти без маске ће и умријети.

Шумски Вилењак стане испред Ангмарка. — Мјесечев Мољче, још једном се сусрећемо.

Ангмарк запјева — Стани у страну, пријатељу Вилењаче; морам погубити овог криминалца. У срамоти је живио, у срамоти и умире!

Гомила се окупила око њих; маске су зуриле у Тисселла морбидним узбуђењем.

Шумски Вилењак истргне коноп из Ангмаркове руке и баци га на тло. Гомила заурла. чули су се гласови: — Не двобој, не двобој!

Погубите чудовиште!

Крпа је бачена преко Тисселлове главе. Тисселл је чекао убод оштрице. Умјесто лога, споне су му биле пресјечене. Ужурбано поправи крпу, скривајући лице, вирећи између набора.

Четири мушкарца држали су Хаксо Ангмарка. Шумски Вилењак стајао је испред њега, свирајући скаранви. — Прије тједан дана хтио си ми свући маску; сада си постигао свој изопачени циљ!

— Али он је криминалац — повиче Ангмарк. — Он је познат, злогласан!

— Каква су његова злодјела? — запјева Шумски Вилењак.

— Убијао је, издао; уништавао бродове; мучио, уцјењивао, пљачкао, продавао дјецу у ропство; он је…

Шумски Вилењак га заустави: — Ваше религиозне разлике нису важне. Но, можемо посвједочити о твојим садашњим злодјелима!

Коњушар иступи. Бијесно запјева: — Овај дрзак Мјесечев Мољац прије девет дана је мислио да има право на избор мојих најбољих животиња!

Још се један човјек пробије. Носио је маску Опћег Стручњака и запјевао: — Ја сам Мајстор израђивач маски; препознајем овог странца Мјесечева Мољца! Недавно је ушао у моју трговину и ругао се мојој вјештини. Заслужује смрт!

— Смрт страном чудовишту! — урлала је гомила. Вал људи насрне.

Челичне оштрице се подигну и спусте и дјело бјеше учињено, Тисселл је гледао, неспособан да се макне. Шумски Вилењак му се приближи и строго засвира стимик, запјевавши: — За тебе имамо сажаљења, али и презира. Прави човјек никада не би пропатио таква понижења.

Тисселл дубоко уздахне. Пружи руку до појаса и надје свој зачинко. Запјева: — Пријатељу мој, клевећеш ме! Не можеш ли оцијенити праву храброст? Да ли би више волио погинути у бици или ићи без маске низ шеталиште?

Шумски Вилењак запјева: — Одговор је само један. Радије бих погинуо у бици; срамоту не бих могао поднијети Тисселл запјева: — Имао сам такав избор. Да ли да се борим завезаних руку и погинем, или да претрпим срамоту и кроз њу побиједим непријатеља свог. Признајеш да немаш довољно стракха да учиниш нешто тако. Доказао сам се храбрим јунаком! Питам, тко овдје има храбрости да учини што учинио сам ја?

— Храбрости? — питао је Шумски Вилењак. — Не бојим се ничега, па чак ни смрти од руку Ноћника!

— Онда одговори.

Шумски Вилењак одступи. Засвира контра-камантхил: — То храброст је стварно, ако такве биле су твоје побуде.

Коњушар удари неколико пригушених тонова на гомапардо и запјева: — Нитко између нас усудио се не би учинити ово што је човјек без маске учинио.

Гомила промрмља одобравање.

Израђивач маски приђе, ударајући понизно у контра-камантхил: — Молим те, Господару Јуначе, уђи у моју трговину и промијени ову јадну крпу за маску која пристаје вриједности твојој.

Други израђивач маски запјева: — Прије него изабереш, Господару Јуначе, погледај моје сјајне радове!

Човјек с маском Птице Сјајног Неба приђе Тисселлу пун поштовања: — Управо сам завршио скупоцјену кућу-брод; седамнаест година рада уложено је у њену градњу. Подари ме добром срећом прихваћања и кориштења тог сјајног рада; на њој те чекају будни робови лијепе дјеве да те служе; у складишту је обиље вина, а свилени сагови покривају палубе.

— Хвала вам — рече Тисселл, ударајући зачинко енергично и с повјерењем. — Прихваћам са задовољством. Али прво маска.

Израђивач маски засвира упитно трилирање на гомапарду: — Сматра ли Господар Јунак да је Побједник Морских Змајева испод његова угледа?

— Никако — рече Тисселл. — Сматрам га погодним и задовољавајућим. Сада ћемо кренути да то провјеримо.