Kruna mačeva

33 Kupanje

Randu su se dani nakon što je otposlao Perina činili beskonačni, a noći još duže. On se povlačio u svoje odaje i ostajao je tamo, nalažući Devicama da ne puštaju nikoga unutra. Samo je Nanderi bilo dopušteno da prođe kroz vrata s pozlaćenim suncima i da mu donese jelo. Žilava Devica spustila bi prekriveni poslužavnik i spisak onih koji su tražili da ga vide, a pogledala bi ga s neodobravanjem kada bi joj on ponovio kako ne želi nikoga da viđa. Dok bi ova povlačila vrata da ih zatvori za sobom, često je čuo opaske neslaganja od Devica koje su stajale ispred; i trebalo je da ih on čuje, u protivnom bi koristile govor ruku. Ali ako su nameravale da ga namame napolje tvrdeći kako se duri... Device to nisu razumele, a verovatno ne bi shvatile ni kada bi im objasnio. Ako bi mogao sebe da natera na to.

Nevoljno bi uzeo ponešto od hrane, bez prave želje za jelom, i pokušavao je da čita, ali njegove omiljene knjige mogle su da ga zainteresuju samo tokom nekoliko strana čak i na početku. Barem jednom dnevno, svakog dana, iako je samom sebi obećao kako to neće činiti, u svojoj spavaćoj sobi je podizao ogromni orman od uglačanog crnog drveta i slonovače, ostavljao ga da lebdi sa strane na tokovima Vazduha i pažljivo razvezivao zamke koje je postavio i Ogledalo izmaglica zbog kojeg je zid delovao glatko, sve to izvrnuto tako da ničije tuđe oči, osim njegovih, nisu mogle da ih vide. Tu, u udubljenju napravljenom pomoću Moći, stajale su dve male figurice od belog kamena, oko stopu visoke, žena i ćovek, svako od njih u lelujavoj odeždi i držeći nad glavom, u jednoj ruci, kristalnu kuglu. One noći kada je pokrenuo vojsku prema Ilijanu, sam je otišao u Ruidean da donese ove ter’angreale: ako mu budu zatrebali, možda neće imati mnogo vremena. To je bilo ono što je rekao samom sebi. Ruka bi mu se pružila ka bradatom čoveku, jedinom od njih dvoje koga je muškarac mogao da koristi, pružila bi se i zaustavila, tresući se. Jedan dodir prsta i više Jedne moći nego što je mogao i da zamisli bilo bi njegovo. Sa time, niko ne bi mogao da ga porazi, niko da mu se suprotstavi. Sa time, jednom je rekla Lanfear, mogao je da izazove Stvoritelja.

„To je s pravom moje“, mrmljao je svaki put, dok mu je ruka podrhtavala nedaleko od figure. „Moje! Ja sam Ponovorođeni Zmaj!“

I svaki put, uspevao je da natera sebe na povlačenje, ponovo izatkavši Masku od Ogledala, ponovo izatkavši nevidljive zamke koje bi svakoga spržile u pepeo ako bi pokušao da prođe kroz njih bez ključa. Ogroman orman dolebdeo bi nazad, na svoje mesto, poput perceta. On je bio Ponovorođeni Zmaj. Ali je li to bilo dovoljno? Moraće da bude.

„Ja sam Ponovorođeni Zmaj“, šaputao je zidovima s vremena na vreme, a ponekad je vikao na njih: „Ja sam Ponovorođeni Zmaj!“ Tiho i glasno je penio na one koji su mu se suprotstavljali, slepe budale koje nisu videle ili su odbijale da vide, zbog slavoljubivosti ili pohlepe ili straha. On je bio Ponovorođeni Zmaj, jedina nada tog sveta protiv Mračnog. I neka Svetlost pomogne svetu zbog toga.

Ali njegovi izlivi besa i pomišljanje na korišćenje ter’angreala bili su samo pokušaji da se izbegne nešto drugo, a on je to i znao. Nasamo, on bi ponešto pojeo, iako svakog dana sve manje, i pokušavao je da čita, iako retko, i pokušavao je da nađe san. To je pokušavao sve više kako su dani prolazili, ne obazirući se je li sunce zašlo ili je u zenitu. Spavanje je stizalo u grčevitim trzajima, a ono što mu je mučilo misli kada je bio budan, isto tako ga je proganjalo u snovima i teralo ga da se budi prerano za imalo pravog odmora. Nije postojao štit koji bi ga zaštitio od onoga što je već bilo unutra. Morao je da se suoči sa Izgubljenima, a pre ili kasnije i s Mračnim lično. Imao je budale koje su se borile protiv njega ili bežale, kad je jedina nada koju su imali bila da ga podrže. Zašto ga snovi nisu ostavljali na miru? Iz jednog sna uvek se naglo budio, pre nego što se dogodi išta više od početka, da bi ležao tako, ispunjen mržnjom prema samom sebi i smućen zbog nedostatka sna, ali ostali... Zasluživao ih je, znao je to.

Kolaver se suočavala s njim dok je spavao, potamnelog lica i sa ešarpom koju je upotrebila da se obesi i dalje zarivenom u nateklo meso njenog grla. Kolaver, tiha i puna optužbe, sa svim Devicama koje su umrle za njega poređanim iza nje u nemim redovima, a uz njih i sve žene koje su umrle zbog njega. Poznavao je svako od tih lica kao da je njegovo sopstveno, kao i sva imena osim jednog. Iz tih snova budio se jecajući.

Po stoti put proganjao je Perina preko Velike dvorane Sunca, i po stoti put je bio preplavljen zaslepljujućim strahom i besom. Po stoti put ubijao je Perina u svojim snovima i budio se od sopstvenog vrištanja. Zašto li je taj čovek izabrao Aes Sedai zarobljenice za svoju raspravu? Rand je pokušavao da ne misli o njima; trudio se koliko god je mogao da od početka ne obraća pažnju na njihovo postojanje. Bile su suviše opasne da bi dugo bile čuvane kao zarobljenice, a nije imao pojma šta bi trebalo učiniti s njima. One su ga zastrašivale. Ponekad je sanjao da je ponovo vezan u onom kovčegu, sanjao je Galinu, i Erijan, i Katerinu i ostale kako ga vade da bi ga tukle, sanjao je i budio se, nastavljajući da podrhtava čak i kada bi sebe ubedio kako su mu oči otvorene i da se nalazi napolju. One su ga zastrašivale zato što se bojao da će popustiti pred strahom i ljutnjom, a onda... Pokušavao je da ne misli šta bi onda mogao da učini, ali ponekad je to sanjao, i budio se grozničavo podrhtavajući obliven hladnim znojem. Neće to učiniti. Šta god da je učinio, to neće.

U snovima je okupio Aša’mane da napadnu Belu kulu i kazne Elaidu; iskočio je iz prolaza ispunjen pravedničkim besom i saidinom da bi saznao kako je Alvijarinino pismo bilo obična laž, video ju je kako stoji pored Elaide, video je Egvenu, gde isto stoji pokraj nje, i Ninaevu, pa čak i Elejnu, sve njih s licima Aes Sedai, jer on je bio suviše opasan i nije smeo biti pušten da slobodno jurca uokolo. Gledao je kako Aša’mani bivaju uništeni od žena koje su imale godine izučavanja Jedne moći za sobom, a ne samo nekoliko meseci oštre obuke, a iz tih snova nikada nije mogao da se probudi sve dok i poslednji čovek u crnom kaputu ne bi ostao mrtav, a on stajao sam, da se suoči s veličinom Aes Sedai. Sam.

Ponovo i ponovo Kecuejn je izgovarala te reči o ludacima koji čuju glasove, dok nije počeo da se trza od njih kao od udaraca bičem, da se trza u snu kada bi se ona pojavila. U snovima i na javi, prizivao je Lijusa Terina, vikao za njim, vrištao za njim, a samo mu je tišina odgovarala. Sam. Taj mali zavežljaj utisaka i osećanja u zadnjem delu njegove glave, osećaj da ga Alana gotovo dodiruje, lagano je postajao uteha. Na mnogo načina, to ga je plašilo više od bilo čega drugog.

Četvrtog jutra probudio se iz sna o Beloj kuli iznemogao, podigavši ruku da zaštiti oči od onoga za šta je mislio da je plamen saidarom izatkane vatre. Čestice prašine presijavale su se na sunčevoj svetlosti koja je kuljala kroz prozor ka njegovom krevetu sa ogromnim četvrtastim stubovima od crnog drveta, ukrašenim klinastom šarom od slonovače. Svako parče nameštaja u toj sobi bilo je od uglačanog crnog drveta i slonovače, četvrtasto i kruto, dovoljno teško da se slaže sa njegovim osećanjima. Za trenutak je ležao tako, ali znao je, vrati li se spavanju, to će mu samo doneti još jedan san.

Jesi li tu, Lijuse Terine?, pomislio je bez nade da će dobiti odgovor, pa se nesigurno uspravio na noge cimajući svoj izgužvani kaput ne bi li ga ispravio. Nije se presvlačio od trenutka kada se zatvorio.

Kad je uteturao u sobu za prijem, prvo je pomislio kako ponovo sanja, onaj san iz koga se uvek budio odmah, pun srama i krivice i prezira, ali Min je gledala ka njemu iz jedne od visokih pozlaćenih naslonjača, s knjigom uvezanom u kožu na kolenima. Tamni pramenovi uokviravali su joj lice, krupne tamne oči bile su joj toliko napete da je gotovo osećao njen dodir. Pantalone od brokatne zelene svile pristajale su joj kao druga koža, kaputić od iste takve svile stajao je otvoren, a bledožuta bluza podizala se i spuštala kako je disala. Molio se da se probudi. Ni strah, ni ljutnja, ni osećaj krivice zbog Kolaver, niti nestanak Lijusa Terina nisu bili razlog zbog koga se zatvorio podalje od svih.

„Ima neka vrsta proslave kroz četiri dana“, veselo mu je rekla, „kada nastane polumesec. To, zbog nečega, zovu Danom pokajanja, ali te će noći biti plesanja. Dosadnog plesanja, čujem, ali bilo koji ples je bolji od nikakvog.“ Pažljivo namestivši tanku kožnu traku u knjigu, ona je spusti pored sebe, na patos. „To je taman dovoljno vremena da se napravi haljina, ako danas naložim krojačicama da otpočnu s poslom. Mislim, ako ćeš plesati sa mnom.“

On odvrati pogled s nje, pa ga spusti na krpom prekriven poslužavnik ostavljen pored visokih vrata. Sama pomisao na hranu izazivala mu je mučninu. Nandera nije trebalo nikoga da pusti unutra, sažežena bila! Ovu nije spomenuo po imenu, ali rekao je nikoga! „Min, ja... ne znam šta da ti kažem... ja...“

„Čobanine, izgledaš kao da su se psi tukli preko tebe. Sada shvatam zašto je Alana toliko uznemirena, iako mi uopšte nije jasno otkud je mogla da zna. Bukvalno me je preklinjala da porazgovaram s tobom, pošto su je Device oterale otprilike peti put. Nandera ne bi pustila ni mene da nije bila zabrinuta zato što ne jedeš, a čak i tako, morala sam i ja malo da moljakam. Duguješ mi za to, seljačiću."

Rand se trže. Na slikama koje su mu proletale kroz glavu video je samog sebe; sebe, kako joj trga odeću, kako je silom uzima, poput bezumne zveri. Dugovao joj je više nego što bi ikada mogao da plati. Provlačeći ruku kroz kosu, naterao je sebe da se okrene i pogleda ka njoj. Stopala je podigla, tako da je sedela prekrštenih nogu u stolici, naslanjajući pesnice na kolena. Kako je mogla tako mirno da ga posmatra? „Min, ne postoji nikakvo opravdanje za ono što sam učinio. Da ima pravde, za to bih išao na vešala. Kada bih mogao, sam bih sebi namakao omču. Kunem ti se, bih.“ Te su reči imale gorak ukus. On je bio Ponovorođeni Zmaj, a ona će morati da sačeka na pravdu do Poslednje bitke. Kakva li je budala ispao kada je želeo da preživi Tarmon Gai’don. Nije zasluživao da se to dogodi.

„O čemu ti to pričaš, čobanine?“, polako je izgovorila.

„Pričam o onome što sam ti učinio“, zaječao je. Kako je to mogao da učini bilo kome, a ponajviše njoj? „Min, znam koliko ti je teško da budeš u istoj prostoriji sa mnom.“ Kako je mogao da se tako seća njene mekoće, svilenkastog dodira njene kože? Pošto joj je onako strgao odeću. „Nikada nisam mislio da sam jedna životinja, jedno čudovište.“ Ali bio je to. Prezirao je sam sebe jer je želeo da to ponovo učini. „Jedino opravdanje koje mogu da ti ponudim jeste ludilo. Kecuejn je bila u pravu. Jesam čuo glasove. Glas Lijusa Terina, mislio sam. Možeš li...? Ne. Ne. Nemam nikakva prava da te molim za oproštaj. Ali moraš znati koliko mi je žao, Min.“ Bilo mu je žao. Ali ruke su mu bridele da njima pređe preko njenih golih leđa, preko njenih bokova. On jeste bio jedno čudovište. „Gorko žalim. Barem to treba da znaš.“

Sedela je tamo, nepomična, buljeći u njega kao da nikada ranije nije videla ništa ni nalik njemu. Sad će ona moći da prestane s pretvaranjem. Sad će moći da mu kaže ono što je stvarno mislila o njemu, a koliko god to bilo ogavno, neće biti ni upola ogavno koliko treba.

„Znači, zbog toga si me držao podalje od sebe“, konačno je progovorila. „E sad slušaj ti mene, ti... vunoglavi tupoglavče. Bila sam spremna da plačem dok se ne rastopim jer sam videla jednu smrt previše, a ti, ti si bio spreman na isto to i iz potpuno istih razloga. Ono što smo mi učinili, nevino moje jagnješce, bilo je da smo se međusobno tešili. Prijatelji se međusobno teše u takvim trenucima. Zatvori usta, ti... Dvorečanine nijedan, sa senom u kosi.“

Učinio je to, samo da bi progutao knedlu. Činilo mu se da će mu oči iskočiti i skotrljati se na pločice patosa. Gotovo je počeo da muca dok je progovarao. „Tešili se? Min, kada bi Ženski krug, tamo, kod kuće, čuo da se ono što smo mi uradili naziva tešenje, stale bi u red da nam oderu kožu čak i kad bismo imali po pedeset!“

„Bar je sada ’mi’ a ne ’ja’“, smrknuto je primetila. Lako se podigavši, napredovala je ka njemu besno mašući prstom. „Ličim li ja tebi na lutku, seljačiću? Misliš li da sam suviše maloumna da bih znala kako da ti saopštim kad ne želim tvoje dodirivanje? Misliš li da ne bih mogla vrlo jasno to da ti saopštim?“ U slobodnoj ruci pojavio joj se nož koji je imala ispod kaputa, zavrtela ga je i vratila nazad, a da nije nimalo usporila. „Sećam se da sam ti pocepala košulju jer je nisi skinuo preko glave onoliko brzo koliko mi je bilo potrebno. Tako malo sam želela tvoje ruke oko sebe! Uradila sam sa tobom ono što nisam ni sa jednim muškarcem a nemoj da si pomislio kako nisam bivala u iskušenju! a ti pričaš kao da si sve to bio samo ti! Kao da ja nisam ni bila prisutna!“

Zadnjim delom noge udario je u neku stolicu, i shvatio je da se povlači pred njom. Namršteno pogledavši nagore, u njega, ona promrmlja: „Čini mi se da mi se ne dopada da me u ovom trenutku posmatraš sa visine.“ Odjednom ga je jako šutnula u cevanicu, spustila je obe šake na njegova prsa i gurnula ga. On se tako snažno zavalio u stolicu da se gotovo preturio unazad. Pramenovi joj se rasuše kad je mahnula glavom dok je nameštala svoj kaputić od brokata.

„Možda to i jeste tako, Min, ali...“

„To je sve što jeste, čobanine“, odlučno ga je prekinula, „a ako ponovo počneš da pričaš drugačije, biće ti bolje da pozoveš Device i usmeravaš koliko god možeš, jer ću tobom brisati patos ove sobe sve dok ne budeš počeo da me moliš za milost. Tebi je potrebno brijanje. I kupanje.“

Rand duboko udahnu. Perin je imao tako bezbrižan brak, uz nasmejanu, nežnu ženu. Kako to da je on sam uvek završavao privučen ženama koje bi mu zavrtele glavu kao da je čigra? Kad bi samo imao deseti deo Metovog poznavanja ženskog roda, znao bi šta da kaže na sve ovo, ali kako su stvari sada stajale, mogao je samo da nastavi s lupetanjem. „U svakom slučaju“, pažljivo je izgovorio, „postoji samo jedno što mogu da učinim."

„A šta bi to moglo biti?“ Presavijene ruke privila je čvrsto ispod grudi, a njeno stopalo počelo je značajno da lupka, ali on je znao da je ovo prava stvar koju treba učiniti.

„Da te udaljim od sebe.“ Baš kao što je učinio sa Elejnom i Avijendom. „Kad bih imao imalo vlasti nad sobom, ne bih...“ To stopalo počelo je da lupka još brže. Možda je bolje da to preskoči. Tešenje? Svetlosti! „Min, svako ko mi je blizak nalazi se u opasnosti. Izgubljeni nisu jedini koji bi povredili nekog bliskog meni samo zarad mogućnosti da na taj način možda povrede i mene. A tu sam isto tako i ja sam. Više ne mogu da savlađujem svoju narav. Min, gotovo da sam ubio Perina! Kecuejn je bila u pravu. Ja počinjem da ludim, ili sam to već postao. Moram da te udaljim, kako bi ti bila bezbedna."

„Ko je ta Kecuejn?“, upitala je tako smireno da se trgao kad je shvatio da ona još uvek lupka stopalom. „Alana pominje to ime kao da je u pitanju Tvorčeva rođena sestra. Ne, nemoj da mi kažeš; nije me briga.“ Kao da mu je uopšte dala i trenutak u kome bi mogao nešto da izusti. „A isto tako nije me briga ni za Perina. Povredio bi me kad bi to učinio i njemu. Ja mislim da je ta velika javna svađa među vama bila najobičniji lažnjak, eto šta ja mislim. Nije me briga ni za tvoju narav, niti me je briga da li si lud. Ne možeš biti mnogo lud, ili ne bi toliko brinuo zbog toga. Ono za šta me jeste briga...“

Ona se saginjala sve dok te krupne, vrlo tamne oči nisu bile u ravni s njegovim, nedaleko od njegovih, i odjednom su tako zasijale da je posegao za saidinom, spreman na odbranu. „Da me udaljiš kako bih bila bezbedna?“, zarežala je. „Kako se samo usuđuješ? Kakva ti to prava smatraš da imaš da me šalješ bilo kuda? Ja sam ti potrebna, Rande al’Tore! Kada bih ti ispričala samo polovinu viđenja koja sam imala o tebi, pola tvoje kose bi se ukovrdžalo a ostatak bi ti opao! Ti se usuđuješ! Dopuštaš Devicama da se izlažu svakoj opasnosti kojoj žele, a mene hoćeš da udaljiš kao da sam neko dete?“

„Ali ja nisam zaljubljen u Device.“ Lebdeći duboko u bezosećajnoj Praznini, čuo je kako mu te reči klize s jezika, a zaprepašćenje zbog toga rasturilo je bezosećajnost i nateralo saidin u bekstvo.

„Dakle“, reče Min, uspravivši se. Majušni osmejak samo joj je još više istakao usne. „To je konačno raščišćeno.“ I ona mu sede u krilo.

Rekla je kako ne bi povredio Perina ništa više nego što bi povredio nju, ali sada je morao da je povredi. Morao je, za njeno sopstveno dobro. „Ali ja volim i Elejnu“, okrutno joj je saopštio. „I Avijendu. Vidiš li kakav sam?“ Zbog nečega, činilo se da je to nimalo ne dotiče.

„Ruark voli više od jedne žene“, rekla je. Njen osmeh gotovo da je imao spokojstvo Aes Sedai. „A isto je i sa Baelom, a ja nikada nisam primetila troločke rogove ni na jednom od njih. Ne, Rande, ti me voliš, i nećeš to povući. Trebalo bi da te pustim da sediš na žeravici za ono što si mi učinio, ali... čisto da znaš, i ja volim tebe.“ Osmeh joj nestade u mrštenju usled unutrašnje borbe, dok ona konačno ne uzdahnu: „Život bi ponekad bio mnogo lakši da me tetke nisu vaspitale da budem pravedna“, promrmljala je. „A da bih bila pravedna, Rande, moram ti reći da te i Elejna voli. A isto je i sa Avijendom. Ako obe Mandelainove žene mogu da vole njega, onda pretpostavljam da ćemo nas tri uspeti da volimo tebe. Ali ja sam ovde, a pokušaš li da me udaljiš, ima da ti se vežem za nogu.“ Nabrala je nosić. „Kada ponovo počneš da se kupaš, u svakom slučaju. Ali ja neću otići, bez obzira na sve.“

Baš kao da je čigra, vrtelo mu se u glavi. „Ti voliš mene?", rekao je s nevericom. „Odakle ti znaš šta Elejna oseća? Kako uopšte znaš za Avijendu? Svetlosti! Mandelain može da radi šta god hoće, Min; ja nisam Aijel.“ Namrštio se. „Šta si to rekla o tome da mi ne govoriš ni pola onoga što vidiš? Mislio sam da mi govoriš sve. I poslaću te negde gde je bezbedno. I prestani da radiš to sa nosem! Ne smrdim!“ On trže ruku kojom se češao ispod kaputa.

Njene uzdignute obrve dovoljno su govorile, ali naravno i njen jezik je morao da doda ponešto. „Usuđuješ se da mi se obraćaš tim tonom? Kao da mi ne veruješ?“ Odjednom joj je glas postajao sve viši sa svakom novom rečju, a prst mu je pribila uz grudi kao da namerava da ga proburazi njime. „Misliš li ti da bih ja otišla u krevet sa čovekom koga ne volim? Misliš li? Ili možda misliš da nisi vredan ljubavi? Je li to?“ Ispustila je zvuk poput mačke koju je neko nagazio. „Znači, ja sam samo nekakva pahuljica bez trunke mozga u glavi koja se zaljubila u bezvrednu budalu, jesam li? Sediš tu, razjapio si usta kao bolesni vo i pljuješ na moju pamet, moj ukus, moju...“ „Ako ne začepiš i ne počneš da govoriš razumno", zarežao je, „kunem ti se, isprašiću te po turu!“ To je iskočilo niotkuda, zbog njegove neispavanosti i zbunjenosti, ali pre nego što je stigao da počne sa izvinjavanjem, ona se osmehnula. Ta se žena osmehnula!

„Bar se više ne duriš“, rekla je. „Nemoj nikada da cviliš, Rande, to ti ne polazi za rukom. Dobro onda. Hoćeš razum? Volim te i neću otići. Pokušaš ti da me oteraš, reći ću Devicama da si me upropastio i odbacio. Reći ću to svakome ko bude hteo da sluša, ja ću...“

On je podigao desnu ruku i počeo da proučava dlan na kome se jasno videla utisnuta čaplja, a onda pogleda u nju. Ona je nesigurno merkala njegov dlan, a onda mu se uzvrpoljila u krilu, a onda vrlo namerno nije gledala ni u šta osim u njegovo lice.

„Neću da odem, Rande“, tiho je izgovorila. „Potrebna sam ti.“

„Kako ti to izvodiš?“, uzdahnuo je zavalivši se unazad, u stolicu. „Čak i kad me okreneš naglavačke, nekako izvedeš da sve moje nevolje postanu manje.“

Min šmrknu. „Tebe treba češće postavljati naglavačke. Reci mi, ta Avijenda. Pretpostavljam da nije verovatno da je koščata i puna ožiljaka, kao Nandera?"

On poče da se smeje iako mu uopšte nije bilo do toga. Svetlosti, koliko li je prošlo od kada se nije smejao iz zadovoljstva? „Min, rekao bih ti da je lepa kao i ti, ali ko može da poredi dva izlaska sunca?“

Za trenutak ga je zamišljeno posmatrala, slabašno se osmehujući, kao da ne može da se odluči treba li da se iznenadi ili oduševi. „Ti si veoma opasan čovek, Rande al’Tore“, promrmljala je, lagano se naginjući ka njemu. Pomislio je da će pasti u njene oči i izgubiti se u njima. Sve one ranije prilike kada mu je sedala u krilo i ljubila ga, sve one prilike kada je pomišljao da ona samo začikava seoskog dečaka, kada je gotovo iskakao iz sopstvene kože od želje da je večito ljubi. Sad, ako ga bude ponovo poljubila...

Čvrsto je uhvativši za ruke, on je uspravi i postavi je na noge. On je voleo nju i ona je volela njega, ali morao je da pamti kako je i Elejnu želeo da ljubi zauvek kada bi pomislio na nju, a i Avijendu. Šta god da je Min pričala o Ruarku ili bilo kom Aijelu, loše je prošla onoga dana kada se zaljubila u njega. „Rekla si pola, Min“, tiho je rekao. „O kojim viđenjima mi nisi govorila?“ Ona ga osmotri pogledom koji kao da je bio pun očaja, osim što to nije bilo moguće. „Zaljubljena si u Ponovorođenog Zmaja, Min Faršou“, zagunđala je, „i biće najbolje da to pamtiš. Najbolje je i da ti uradiš isto, Rande“, dodala je, otrgavši se. On ju je pustio nevoljno, nestrpljivo; nije bio siguran koje je od to dvoje. „Ima već pola nedelje kako si se vratio u Kairhijen, a još uvek ništa nisi učinio u vezi s Morskim narodom. Berelajn je mislila da ćeš možda ponovo odugovlačiti. Ostavila mi je pismo, moleći me da nastavim da te podsećam, samo što me ti nisi puštao... Dobro, to sad nije bitno. Berelajn misli da su oni nekako važni za tebe; kaže da si ti ostvarenje nekog njihovog proročanstva."

„Znam sve o tome, Min. Ja...“ Mislio je da ostavi Morski narod neupetljan sa sobom; oni nisu pominjani ni u jednom Zmajevom proročanstvu koje je mogao da nađe. Ali ako će pustiti Min da ostane blizu njega, ako će joj dopustiti da se izloži opasnosti... Pobedila je, shvatio je. Gledao je Elejnu kako se udaljava, dok mu se srce stezalo, gledao je Avijendu kako odlazi dok mu se stomak vezivao u čvor. Nije mogao to da ponovi. Min je stajala tamo i čekala. „Ići ću na njihov brod. Ići ću danas. Morski narod moći će da klekne pred Ponovorođenim Zmajem u svoj njegovoj veličanstvenosti. Pretpostavljam da nikada i nije bilo nade za nešto drugo. Ili su uz mene, ili su moji neprijatelji. Izgleda da je tako oduvek. Hoćeš li mi konačno reći o tim viđenjima?"

„Rande, trebalo bi da proučiš kakvi su oni, pre nego što...“

„Ta viđenja?"

Ona prekrsti ruke i namršti se na njega kroz trepavice. Grickala je donju usnu i namršteno je gledala ka vratima. Odmahivala je glavom i gunđala ispod glasa. Konačno, ona reče: „U stvari, postoji samo jedno. Preuveličavala sam. Videla sam tebe i još jednog čoveka. Nisam mogla da razaznam lice nijednom, ali znam da si jedan bio ti. Dodirnuli ste se i kao da ste se stopili u jedno, i...“ Usne joj se zabrinuto stisnuše, a ona nastavi vrlo tiho. „Ne znam šta to znači, Rande, osim da jedan od vas umire a drugi ne. Ja... Zbog čega se keziš? Ovo nije šala, Rande. Ne znam koji od vas umire.“

„Kezim se jer si mi upravo saopštila sjajne novosti", reče joj on, pomilovavši je po obrazu. Drugi čovek mora da je Lijus Terin. Nisam samo zamišljao kako čujem glas, pomislio je, oduševljen. Jedan umire a jedan ostaje da živi, ali on je već dugo znao da će umreti. Makar nije bio lud. Ili bar ne onoliko lud koliko se bojao da jeste. Još uvek je tu bila narav koju je jedva obuzdavao. „Vidiš, ja...“

Odjednom je shvatio da je prešao sa dodirivanja njenih obraza na to da joj polusavijenim dlanovima pridržava bradu. On ih povuče kao da se opekao. Min napući usne i pogleda ga s neodobravanjem, ali nije nameravao da je iskoristi. To ne bi bilo pošteno prema njoj. Srećom, stomak mu je glasno zakrčao.

„Moram nešto da pojedem ako idem da se sretnem s tim Morskim narodom. Video sam neki poslužavnik..."

Min glasno šmrknu kroz nos dok se okretao od nje, ali sledećeg trenutka se glatko pokrenula ka visokim vratima. „Moraš da se okupaš, ako idemo da se sretnemo s Morskim narodom.“

Nandera je bila oduševljena, poletno je klimala glavom i slala Device da jurcaju. Mada se jeste primakla Min i rekla: „Trebalo je da te pustim prvog dana. Došlo mi je da ga šutnem, ali to se ne radi, ne šutira se Kar’a’karn.“ Po načinu na koji je to izgovorila, to bi trebalo činiti. Govorila je tiho, ali ne toliko tiho da je on ne čuje. Bio je ubeđen kako je to bilo namerno; suviše ga je oštro pogledala da ne bi bilo tako.

Device same dovukoše unutra veliku bakarnu kadu, mašući govorom ruku kada su je spustile smejući se, suviše uzbuđene da bi pustile sluge iz palate da to obave, ili da donose lanac vedara punih vrele vode. Rand je imao teškoća da sam skine sopstvenu odeću. Što se toga ticalo, imao je teškoća da se sam opere, ali nije uspeo da se izvuče da mu Nandera ne nasapuna kosu. Dok je sedeo u dubokoj kadi, u vodi do grudi, Somara, s kosom boje lana, i vatrenokosa Enaila ustrajale su na tome da ga obriju, toliko se usredsredivši na to da se činilo kao da će mu prerezati grkljan. Bio je naviknut na to zbog drugih prilika kada su odbijale da mu dopuste da sam barata četkicom i brijačem. Već se bio navikao na Device koje su ga posmatrale stojeći oko njega, nudeći se da mu izribaju leđa ili stopala, mašući rukama u bezglasnom ćaskanju i još uvek upola zaprepašćene prizorom nekoga ko sedi u vodi. Sem toga, uspeo je da se otarasi ponekih, barem, poslavši ih da prenesu naređenja.

Ono na šta nije bio naviknut, bila je Min, koja je sedela prekrštenih nogu na krevetu, brade naslonjene na ruku, gledajući sve to vrlo upadljivo opčinjena. Uz svu gomilu Devica, on nije ni primetio da je ona još uvek tu dok nije bio potpuno go, te je jedino mogao da sedne što je brže mogao, rasprskavajući vodu preko stranica kade. Ta bi žena i sama bila odlična Devica. Potpuno otvoreno je raspravljala o njemu sa Devicama, a da nijednom nije pocrvenela! On je bio taj koji je crveneo.

„Da, on je veoma skroman", rekla je, slažući se s Malinderom, koja je bila punačkija od većine Devica i s najtamnijom kosom koju je Rand ikada video na nekom Aijelu. „Skromnost je glavna odlika najboljih muškaraca.“ Malindera je krajnje ozbiljno klimala glavom, ali Min je imala osmeh koji gotovo da joj je prepolovio lice.

Ili: „O ne, Domijla; bilo bi šteta tako lepo lice pokvariti ožiljkom.“ Domijla, sa više sedih nego Nandera, mršavija od nje i isturene brade, ustrajavala je da on nije dovoljno lep jer nema ožiljak koju bi istakao njegovu lepotu. Njene reči. Ostale su bile još gore. Činilo se kao da su Device uvek uživale da ga nateraju da pocrveni. Min je u svakom slučaju uživala.

„Moraćeš da se osušiš pre ili kasnije, Rande“, rekla je, držeći dugačko parče bele tkanine obema rukama. Stajala je dobra tri koraka od kade, a sve Device su se povukle u krug koji ga je posmatrao. Min je imala tako nevin osmeh da bi je svaki sudija proglasio krivom samo na osnovu toga osmeha. „Dođi i osuši se, Rande.“

Nikada u životu nije mu toliko laknulo zato što se obukao.

Do tog trenutka, sva njegova naređenja bila su prenesena i sve je bilo spremno. Rand al’Tor možda je bio zaglavljen u kadi, ali Ponovorođeni Zmaj išao je da se susretne s Morskim narodom, na način koji će ih naterati da se u zanosu bace na kolena.