Piknik pored puta

III Ričard H. Nunan, 51 godina, predstavnik dostavljača elektronske opreme za Harmontski ogranak MIVC.

Ričard H. Nunan je sedeo za stolom u svom kabinetu i crtao đavolčiće u velikoj poslovnoj beležnici. Pritom se smeškao sa razumevanjem, klimao glavom i uopšte nije slušao posetioca.

Nunan je očekivao važan telefonski poziv, a posetilac, doktor Pilman, ravnodušno je iznosio zamerke. Ili je zamišljao da iznosi zamerke. Ili je pokušavao da natera sebe da poveruje da iznosi zamerke.

— Sve ćemo mi to uzeti u obzir — rekao je najzad Nunan, završavajući desetog, radi okruglog broja, đavolčića, i zaklapajući beležnicu. — Ma to stvarno nema smisla...

Valentin je ispružio ruku sa tankom šakom i pedantno otresao pepeo u pepeljaru.

— A šta ćete to uzeti u obzir? — učtivo je upitao.

— Sve što ste rekli — veselo je odgovorio Nunan, zabacujući se u fotelji. — Do poslednje reči.

— A šta sam ja to rekao?

— To nije bitno — odgovorio je Nunan. — Sve što god vi kažete biće uzeto u obzir.

Valentin (doktor Valentin Pilman, dobitnik Nobelove i drugih nagrada) sedeo je pred njim u dubokoj fotelji, omalen, uredan, fin, na njegovoj jakni od jelenske kože — ni mrljice, na pantalonama — ni nabora; blistavo bela košulja, kravata strogo jednobojna, izglancane cipele; na tankim bledim usnama — ironičan osmeh, ogromne tamne naočare kriju mu oči, nad širokim niskim čelom — crna kosa kao četka.

— Ja bih rekao, da vi sasvim nezasluženo dobijate vašu fantastičnu platu — rekao je. — Pa i više od toga, rekao bih da ste vi pravi saboter, Dik.

— Psst! — šapnuo je Nunan. — Zaboga, nemojte tako glasno!

— Stvarno — nastavio je Valentin — odavno vas posmatram: vi uopšte ništa ne radite.

— Čekajte malo! — prekinuo ga je Nunan i mahnuo debelim rumenim prstom. — Kako to mislite — ne radim? Zar je ijedna reklamacija ostala nerazmotrena?

— Ne znam — rekao je Valentin i opet otresao pepeo sa cigarete. — Dolazi nam dobra oprema, a dolazi nam i loša. Dobru dobijamo malo češće, ali gde je vaš udeo u tome — ne znam.

— E, pa, kad ne bi bilo mene — odgovorio je Nunan — dobru biste dobijali malo ređe. Osim toga, vi, naučnici, sve vreme kvarite dobru opremu, a onda podnosite reklamacije i ko vam ih odobrava? Kad ja ne bih...

Telefon je zazvonio i Nunan je, odmah zaboravivši na Valentina, podigao slušalicu.

— Mister Nunan? — rekla je sekretarica. — Opet vas traži gospodin Lemhen.

— Dajte vezu.

Valentin je ustao, stavio opušak u pepeljaru, mahnuo rukom u znak pozdrava i izišao — omalen, prav, skladno građen.

— Mister Nunan? — začuo se u slušalici poznati otegnuti glas.

— Slušam.

— Vas nije lako zateći na radnom mestu, mister Nunan.

— Stigla je nova pošiljka...

— Da, znam već. Mister Nunan, doputovao sam samo nakratko. Ima nekoliko pitanja koje moramo razmotriti u četiri oka. Reč je o poslednjim ugovorima sa «Micubiši denši». Pravna strana.

— Na usluzi.

— Onda, ako vam odgovara, kroz trideset minuta u našoj kancelariji. Može?

— Sasvim u redu. Kroz pola sata.

Ričard Nunan je spustio slušalicu, ustao i, trljajući punačke ruke, prošao po kabinetu. Čak je počeo da peva nekakav moderni šlager ali odmah je zafalširao i prekinuo se, dobrodušno se smejući samom sebi. Zatim je uzeo šešir, prebacio mantil preko ruke i izišao u prijemnu.

— Mala — rekao je sekretarici — moram kod klijenata. Ostanite tu da komandujete garnizonom, čuvajte nam tvrđavu, a ja ću vam doneti čokoladu.

Sekretarica se osmehnula. Nunan joj je poslao poljubac i uputio se institutskim hodnicima.

Nekoliko puta pokušavali su da ga zaustave, uhvate za revere — on se izvijao, odgovarao šalama, molio da drže položaje bez njega, da se čuvaju, da se ne naprežu i na kraju, nezadržan ni od koga, izišao iz zgrade, po navici mahnuvši nerastvorenom propusnicom pred nosem dežurnog narednika.

Nad gradom su lebdeli niski oblaci, bila je omorina i prve nesigurne kapi su se razbijale o asfalt i topile se. Nabacivši mantil preko glave i ramena, Nunan je potrčao duž niza automobila prema svom pežou, uskočio unutra i bacio mantil sa sebe na zadnje sedište. Iz džepa sakoa izvadio je crnu okruglu palicu «etaka» i gurnuo je u akumulatorsko ležište dok nije kvrcnulo. Onda se, dodavši par puta gas, udobnije namestio za volanom i pritisnuo pedalu. Pežo je bešumno izišao na sredinu prolaza i uputio se ka izlazu iz predzone.

Pljusak je počeo naglo, iznenada, kao da je neko na nebu oborio vedro sa vodom. Asfalt je postao klizav i auto se zaneo u krivini. Nunan je smanjio brzinu i uključio brisače. Dakle, raport je podnet. Sada će da nas hvale. Odlično, ja sam za. Ja baš volim kad me hvale. Naročito kad me preko volje hvali sam gospodin Lemhen. Čudna stvar, zašto nam se toliko sviđa kad nas hvale? Pohvala nije novac. Možda je u pitanju slava? Ali gde može biti slave u našem poslu? «Proslavio se, sad za njega znaju trojica.» Dobro, u ovom slučaju četvorica, ako se računa Bejlis. Kako je čovek smešno biće!... Možda mi volimo pohvalu kao takvu. Kao deca sladoled. Što je baš glupo. Kako se ja mogu uzdići u sopstvenim očima? Zar ja ne znam sebe? Starog debeljaka Ričarda H. Nunana? Uzgred, šta beše ono «H»? Eto ti ga na! Nemam ni koga da pitam... Neću valjda pitati Lemhena... a, setio sam se! Herbert. Ričard Herbert Nunan. Ala lije!

Skrenuo je na Centralni prospekt i odjednom pomislio: kako je porastao naš gradić za poslednjih nekoliko godina! Kakve su nebodere podigli... Evo još jedan grade. U šta li se pretvara ovaj grad? Zabavni park, najbolji džez orkestar na svetu, noćni klubovi i tako dalje — sve za naš vrli garnizon i za naše neustrašive turiste, naročito one sa dubljim džepom, i za plemenite vitezove nauke... Samo je periferija još više opustela.

Da, voleo bih da znam, kako će se sve ovo završiti. A međutim, pre deset godina sam bio siguran da znam kako će da se završi. Neprobojne granice. Mrtav pojas širine pedeset kilometara oko Zone. Vojnici i naučnici, i više nikog. Rak-rana na telu planete pod totalnom blokadom... I nisam samo ja tako mislio; svi su tako mislili. Kakvi su propisi predlagani... A sad već niko i ne zna, kako se ta opšta čvrsta rešenost istopila i iščezla. «S jedne strane, ne može se poreći da... A s druge strane, ne može se ni prevideti da...» Ali verovatno je počelo kad su stalkeri izneli iz Zone prve «etake». Baterije... Da, mora biti da je tako počelo. Naročito kad je otkriveno da se oni razmnožavaju. Ispalo je da rak-rana nije tako strašna, da i nije rana uopšte, već da je pre riznica... A sad više niko i ne zna šta je — rak-rana, riznica, đavolja sablazan, Pandorina kutija, đavoli ili anđeli...

Važno je da se polako eksploatiše. Dvadeset godina se muče, potrošili su milijarde, a nisu uspeli da iziđu na kraj sa organizovanim krađama. Svako ima svoj mali biznis, a učene glave važno saopštavaju: s jedne strane ne može se poreći, a s druge strane ne može se prevideti da objekat taj i taj, budući ozračen rentgenskim zracima pod uglom od osamnaest stepeni, izlučuje kvazitermičke elektrone pod uglom od dvadeset dva stepena... Ma nek’ idu oni u... Svejedno neću doživeti da vidim kako će se završiti.

Auto je prolazio pored kuće Lešinara Barbridža. U svim sobama je zbog olujnog sumraka gorelo svetlo i videlo se kako se u prozorima na spratu, u sobama lepotice Dine, kreću parovi u igri.

Ili su počeli rano jutros, ili još nisu završili odjuče. Takva se moda proširila gradom — zabave traju danima. Podigli smo jaku omladinu, izdržljivu i upornu u svojim namerama...

Nunan je zaustavio automobil pred neuglednom zgradom sa neprimetnim natpisom: «Pravna kancelarija Korš, Korš i Sajmak». Izvadio je «etak» i stavio ga u džep, opet prebacio mantil preko glave, uzeo šešir i utrčao u ulaz — pored vratara zadubljenog u novine, uz stepenište sa izlizanim tepihom, zalupao je potpeticama po mračnom hodniku na spratu prožetom specifičnim mirisom čiju prirodu je on svojevremeno uzaludno pokušavao da razjasni, otvorio vrata na kraju hodnika i ušao u prijemnu kancelariju. Na mestu sekretarice sedeo je nepoznati crnomanjasti mladić i kopao po utrobi nekakve komplikovane elektronske aparature postavljene na mestu pisaće mašine. Ričard Nunan je okačio mantil i šešir na vešalicu, obema rukama zagladio ostatke kose iznad ušiju i upitno pogledao mladića. Ovaj je klimnuo i Nunan otvori vrata od kabineta.

Gospodin Lemhen je s naporom ustao iz velike kožne fotelje pored prozora sa zavesom.

Četvrtasto generalsko lice mu se naboralo, što je označavalo ili pozdravnu grimasu, ili nezadovoljstvo zbog lošeg vremena. A možda se samo obuzdavao da ne kine.

— A, stigli ste — otegnuto je rekao. — Slobodno uđite, sedite.

Nunan je potražio pogledom gde da sedne, ali nije bilo ničeg osim obične drvene stolice sa ravnim naslonom za leđa. Onda je seo na ivicu stola. Dobro raspoloženje ga je pomalo počelo napuštati a da još nije bio svestan zašto. Onda mu odjednom postade jasno da ga nisu zvali zbog hvaljenja. Pre će biti suprotno. Dan gneva, filozofski je pomislio i pripremio se za najgore.

— Zapalite — ponudio ga je gospodin Lemhen, opet sedajući u fotelju.

— Hvala, ne pušim.

Gospodin Lemhen je klimnuo sa takvim izrazom lica kao da su se potvrdile njegove najgore slutnje, spojio pred licem vrhove prstiju obeju ruku i neko vreme pažljivo gledao u njih.

— Možda danas ipak nećemo razmatrati pravna pitanja u vezi sa firmom «Micubiši denši»? — najzad je rekao.

To je trebalo da bude šala i Nunan se spremno osmehnuo i rekao:

— Kako god hoćete.

Sedenje na stolu bilo je đavolski neudobno — noge mu nisu dopirale do poda.

— Sa žaljenjem moram da vas obavestim — rekao je gospodin Lemhen — da je vaš izveštaj ostavio odličan utisak u vrhu.

— Hm... — promumlao je Nunan. Počinje, pomislio je.

— Bio je čak predlog da dobijete orden — nastavio je gospodin Lemhen — ali ja sam smatrao da je bolje sačekati sa tim. I bio sam u pravu. — On je najzad prestao da razgleda figuru od svojih deset prstiju i pogledao ispod oka u Nunana: — Vi se sigurno pitate zašto sam ispoljio takvu, reklo bi se, preteranu opreznost...

— Sigurno ste imali neke razloge — reče Nunan kao da se dosađuje.

— Da, imao sam. Šta je proizilazilo iz vašeg izveštaja, Ričarde? Grupa «Metropol» je likvidirana. Zahvaljujući vama. Grupa «Zeleni cvet» uhvaćena na delu u punom sastavu. Odličan posao. I opet vaš. Grupe «Vor», «Kvazimodo», «Lutajući muzičari» i sve ostale, ne sećam se njihovih šifara, raspustile su se same, svesne da će ih danas-sutra uloviti. Sve je to tako zaista i bilo; imamo potvrde iz drugih izvora. Bojno polje je počišćeno. Ostalo je iza vas, Ričarde. Protivnik se povukao u neredu, pretrpevši značajne gubitke. Jesam li dobro izložio situaciju?

— U svakom slučaju — oprezno je rekao Nunan — u poslednja tri meseca iznošenje materijala iz Zone preko Harmonta je prekinuto... Barem po mojim podacima — dodao je.

— Protivnik se povukao, je li tako?

— Pa, ako baš insistirate na tom izrazu... Tako je.

— Nije tako! — rekao je gospodin Lemhen. — Stvar je u tome, što se taj protivnik nikad ne povlači. Znam to pouzdano. Požurivši sa pobedničkim izveštajem, Ričarde, vi ste demonstrirali nezrelost. Zato sam i predložio da vam se zasad ne dodeli odlikovanje.

Ma idi ti u materinu sa svojim odlikovanjem, mislio je Nunan, klateći nogom i mračno gledajući vrh cipele. Možeš da okačiš svoje odlikovanje znaš gde. Našao se moralista, učitelj. Ja i bez tebe znam s kim imam posla, ne trebaju mi tvoje lekcije o protivniku. Kaži prosto i jasno: gde, kad i šta sam propustio... šta su te bitange još iznele... kakve nove puteve i načine su našli... i bez packi, nisam ti ja nekakav žutokljunac, meni je pedeseta prevalila i ne sedim ja tu zbog tvog ordenja...

— Šta znate o Zlatnoj kugli? — odjednom je upitao Lemhen.

Bože, kakve sad veze ima Zlatna kugla, razdraženo je pomislio Nunan. Crko dabogda sa tvojim načinom vođenja razgovora...

— Zlatna kugla je lokalni mit — monotono je referisao. — Predmet u zoni koji ima oblik zlatne kugle i ispunjava ljudima želje.

— Sve želje?

— Prema kanonskoj verziji mita — sve. Postoje i neke varijante...

— Tako — rekao je gospodin Lemhen. — A šta ste čuli o «smrt-lampi»?

— Pre osam godina — monotono je nastavio Nunan — stalker Stefan Norman, po nadimku Cvikeraš, ponudio je Institutu nekakav uređaj, koliko se može suditi po njegovim rečima, nekakav ozračivač sa smrtonosnim dejstvom na zemaljske organizme. Postignut je i dogovor oko cene. A onda je Cvikeraš otišao u Zonu i nije se vratio. Niko ne zna gde se taj aparat nalazi. U Institutu još čupaju kose zbog njega. Naš poznanik Hju iz «Metropola» ponudio je za taj aparat bilo koju sumu koja se može smestiti na listiću čekovne knjižice.

— I to je sve? — upitao je gospodin Lemhen.

— To je sve — odgovorio je Nunan. On je razgledao sobu sa naglašenom dosadom.

— Tako — rekao je Lemhen. — A šta znate o «račjem oku»?

— O kakvom oku?

— Račjem. Rak. Znate? — gospodin Lemhen je spojio u vazduhu palac i kažiprst. — Sa kleštima.

— Prvi put čujem — odgovorio je Nunan, mršteći se.

— Dobro, a šta znate o «grom-salvetama»?

Nunan je skočio sa stola i stao pred Lemhena, gurnuvši ruke u džepove.

— Ne znam ništa — rekao je. — A vi?

— Na žalost, ni ja ne znam ništa. Ni o «račjem oku», ni o «grom-salvetama». Ali oni ipak postoje.

— U mojoj Zoni? — upitao je Nunan.

— Sedite, sedite — rekao je gospodin Lemhen, mašući rukom. — Naš razgovor tek počinje.

Sedite.

Nunan je obišao sto i seo na neudobnu stolicu sa visokim naslonom.

Kud navija? — grozničavo je mislio. Kakve su ovo novosti? Mora da su našli nešto u drugim Zonama, a on me sad muči, gad. Nikad me nije voleo, stari đavo, ne može da zaboravi onaj slučaj...

— Da nastavimo naš mali ispit — rekao je Lemhen, povukao zavesu i pogledao kroz prozor. — Pada — izjavio je. — Baš dobro. — Pustio je zavesu, zabacio se u fotelji i, gledajući u plafon, upitao: — Šta je sa našim starim Barbridžem?

— Barbridž? Lešinar Barbridž je pod stalnom prismotrom. Invalid, materijalno obezbeđen. Sa Zonom više nikakve veze. Vlasnik četiri bara, plesne škole i agencije za organizovanje izleta oficira garnizona i turista. Ćerka, Dina, vodi nestalan život. Sin, Artur, tek što je završio prava na koledžu.

Gospodin Lemhen je zadovoljno klimnuo.

— Sažeto i jasno — pohvalio je Nunana. — A šta radi Kreon Maltežanin?

— Jedan iz malog broja aktivnih stalkera. Bio je povezan sa grupom «Kvazimodo», a sad polako prodaje svoj plen Institutu preko mene. Držim ga na slobodi — jednom će se neko upecati na njega. Istina, u poslednje vreme mnogo pije i ne verujem da će još dugo.

— Kontakti sa Barbridžem?

— Udvara se Dini. Bez uspeha.

— Vrlo dobro — rekao je gospodin Lemhen. — A šta se čuje o Riđem Šuhartu?

— Pre mesec dana izišao iz zatvora. Materijalno obezbeđen. Pokušao je da emigrira, ali... — Nunan je poćutao. — Ukratko, porodični problemi. Njemu sad nije do Zone.

— Je li to sve?

— To je sve.

— Nije baš mnogo — rekao je gospodin Lemhen. — A kako stoje stvari sa Lakijem Karterom?

— On već više godina nije stalker. Trguje polovnim automobilima. Osim toga, ima radionicu, preuređuje automobile za pogon na «etake». Četvoro dece, žena umrla pre godinu dana. Izdržava taštu.

Lemhen je klimnuo.

— Jesam li zaboravio nekog od starih? — dobrodušno je upitao.

— Zaboravili ste Džonatana Majlsa po nadimku Kaktus. Trenutno je u bolnici, umire od raka.

I zaboravili ste Imalina...

— Da-da-da; šta je sa Imalinom?

— Kod njega je sve po starom — rekao je Nunan. — Ima grupu od tri čoveka. Nedeljama borave u Zoni i uništavaju na licu mesta sve što nađu. A njegovo društvo Anđela-Ratnika se raspalo...

— Zašto?

— Pa, kao što znate, oni su se bavili prikupljanjem plena, kojeg je Imalin onda vraćao u Zoni.

Đavolovo đavolu. Sad više nema šta da se prikuplja, a osim toga, novi direktor ogranka natovario im je na vrat policiju.

— Jasno — rekao je gospodin Lemhen. — A mladi?

— Mladi... dolaze i odlaze. Ima pet-šest iskusnijih, ali u poslednje vreme nemaju kome da prodaju plen i ne znaju šta će. Ja ih polako vrbujem... Rekao bih, šefe, da je sa stalkerstvom u mojoj Zoni praktično svršeno. Stariji su gotovi, mladi ne znaju da rade a i profesija više nije prestižna kao nekad. A došlo je i vreme tehnike, automatskih stalkera.

— Da, čuo sam o tome — rekao je gospodin Lemhen. — Samo što ti automati zasad ne mogu da isplate ni utrošenu energiju. Ili ja, možda, grešim?

— To je pitanje vremena. Uskoro će biti isplativi.

— Kad?

— Kroz pet-šest godina...

Gospodin Lemhen je opet klimnuo.

— Vi sigurno i ne znate da je i protivnik počeo da koristi automatske stalkere?

— U mojoj Zoni? — trgnuo se Nunan.

— I u vašoj takođe. Kod vas im je baza u Reksopolisu, odakle prebacuju opremu helikopterima preko planine u Zmijski klanac, na Crno jezero, do podnožja vrha Bolder...

— Ali to je periferija — rekao je Nunan nepoverljivo. — Tamo nema ničeg, šta mogu tamo da nađu?

— Malo, vrlo malo. Ali ipak nalaze. Uostalom, to sam ja samo onako, to nije važno... Dakle, da rezimiramo. Stalkera-profecionalaca u Harmontu gotovo da više i nema. Oni koji su ostali više ne rade u Zoni. Omladina je nevešta i delimično zavrbovana. Vaš protivnik je razbijen, odbačen, pritajio se negde i liže rane. Plena nema, a kad se i pojavi, nema kupaca za njega. Nelegalnog iznošenja materijala iz harmontske Zone u protekla tri meseca nema. Je li tako?

Nunan je ćutao. Evo, sad će, mislio je. Sad će me tresnuti nečim po glavi. Ali gde je rupa? I to, očigledno, nije mala rupa. Hajde, hajde, matori veštac. Ne muči me više...

— Ne čujem odgovor — rekao je gospodin Lemhen i prineo dlan zbrčkanom dlakavom uvetu.

— Dobro, šefe — mračno je rekao Nunan. — Dosta je. Skuvali ste me i ispekli, možete me izneti na sto.

Gospodin Lemhen je neodređeno šmrknuo.

— Ja prosto ne znam šta da vam kažem — rekao je sa neočekivanom jarošću. — Uvlačite se pretpostavljenima, a kako je meni bilo, kad su prekjuče... — on se odjednom prekinuo, ustao i pošao preko kabineta do sefa. — Ukratko, za poslednja dva meseca, samo po našim podacima, protivničke grupe su iz raznih Zona dobile više od šest hiljada jedinica materijala. — On se zaustavio kod sefa, prešao rukom po njegovoj ukrašenoj bočnoj stranici i naglo se okrenuo prema Nunanu. — Prestanite da se zavaravate! — proderao se. — Tragovi Barbridža! Tragovi Maltežanina! Tragovi Nosonje Ben— Halevija, kojeg niste ni smatrali za potrebno da spomenete! Tragovi Gereša i Patuljka Cmiga! Eto kako vi vrbujete vašu omladinu! «Narukvice»! «Igle»! «Beli zvrkovi»! I ne samo to — još i nekakve «Račje oči», nekakvi «Pseći praporci», «Gromsalvete» i đavo bi ga znao šta još sve! — On se opet prekinuo, vratio se u fotelju, spojio prste kao ranije i učtivo upitao: — Šta mislite o tome, Ričarde?

Nunan je izvadio maramicu i obrisao vrat i potiljak.

— Ne znam šta da mislim — rekao je iskreno. — Izvinite, šefe, ovo je za mene... Dajte mi da se povratim... Barbridž! Barbridž više nema nikakve veze sa Zonom! Pa ja znam svaki njegov korak!

Priređuje pijanke i piknike na jezerima, zarađuje dobre pare i, jednostavno, nije mu potrebno...

Izvinite, znam da govorim gluposti ali, uveravam vas, ni na trenutak nisam prestao da pratim Barbridža otkako je izišao iz bolnice...

— Neću vas više zadržavati — rekao je gospodin Lemhen. — Dajem vam nedelju dana.

Referisaćete, na koji način materijal iz vaše Zone dospeva u ruke Barbridža... i svih drugih. Do viđenja!

Nunan je ustao, smušeno klimnuo profilu gospodina Lemhena i, nastavljajući da briše maramicom oznojeno čelo, izišao u prijemnu. Crnomanjasti mladić je pušio i zamišljeno gledao u utrobu razmontirane elektronske mašine. Na trenutak je pogledao prema Nunanu, ali pogled mu je bio prazan, okrenut unutra.

Ričard Nunan je nabio šešir na glavu, uzeo mantil pod ruku i krenuo napolje. Ovakvo nešto mi se još u životu nije desilo — konfuzno je mislio. Ma zamisli samo — Nosonja Ben-Halevi! Već je stigao i nadimak da zaradi... Kad? Takav klinac, sline mu cure... Ne, ne, sve to nije to... Ah, ti, đubre beznogo! Lešinaru! Kako si me sad udesio! Kako si me popišao po glavi!... Ali kako je to moguće?

To prosto nije moguće. Baš kao onda, u Singapuru — njuškom o sto, potiljkom o zid...

Ušao je u auto i neko vreme, kao u bunilu, pipao rukom po tabli tražeći ključ za paljenje. Sa šešira mu je tekla voda na kolena, on ga je skinuo i, ne gledajući, bacio nazad. Pljusak je oblivao prednje staklo i Nunanu se sve nekako činilo da baš zbog te kiše ne može da smisli šta dalje treba da radi. Najzad se trgnuo i udario se pesnicom po ćeli. Pomoglo je. Odmah se dosetio da ključa za paljenje nema i ne može biti, nego da mu je u džepu «etak». Večni akumulator. I treba da ga izvadiš iz džepa, idiote, i da ga ubaciš u akumulatorsko ležište, i onda ćeš barem moći da se odvezeš nekud što dalje od ove zgrade, gde ga kroz prozor sigurno prati ona stara mrcina...

Nunanova ruka sa «etakom» je zastala na pola puta. Tako. Barem znam od koga treba da počnem. Od njega ću i početi, i to kako! Niko nikad ni od koga nije počeo onako kako ću ja sad početi od njega. I to sa zadovoljstvom. Uključio je brisače i poterao auto niz bulevar, gotovo nikog ne videći pred sobom i polako se smirujući. Nema veze. Pa neka je i kao u Singapuru. Na kraju se i u Singapuru sve završilo dobro... Možeš misliti, jedanput njuškom o sto! Moglo je biti i gore. Moglo je biti ne njuškom i ne o sto, već o nešto sa ekserima. Dobro, nećemo se zamarati time. Gde je taj moj bar? Ništa se ne vidi... Aha, evo ga.

Vreme nije bilo ono pravo, ali bar «Pet minuta» kupao se u svetlu kao «Metropol». Otresajući se kao pas na obali, Ričard Nunan je ušao u jarko osvetljeni hol prožet mirisima duvana, parfema i ukislog šampanjca. Stari Beni, još uvek bez livreje, sedeo je za šankom ukoso od ulaza i nešto jeo, držeći viljušku u ruci. Ispred njega se svojim ogromnim stasom uzdizala među praznim flašama Madam i posmatrala ga kako jede. U baru još nisu pospremili od sinoć. Kad je Nunan ušao, Madam je odmah okrenula prema njemu široko lice pod debelim slojem šminke. Lice joj je u prvi mah bilo nezadovoljno, ali se odmah razvuklo u profesionalni osmeh.

— Oho! — uzviknula je dubokim glasom. — Pa to je gospodin Nunan lično! Jeste li se zaželeli devojaka?

Beni je mirno jeo dalje; bio je gluv kao top.

— Zdravo, stara moja! — rekao je Nunan, prišavši. — Šta će mi devojke, kad je preda mnom prava žena!

Beni ga je najzad primetio. Strašno lice, sve u plavim i crvenim ožiljcima, s mukom se iskosilo u osmeh.

— Zdravo, gazda! — rekao je muklo. — Jeste li svratili da se osušite?

Nunan mu se osmehnuo u odgovor i mahnuo rukom. Nije voleo da razgovara sa Benijem: sve vreme morao je da viče.

— Gde je moj upravnik, deco? — upitao je.

— U svojoj kancelariji — odgovorila je Madam. — Sutra je dan za plaćanje poreza.

— Uh, ti porezi! — rekao je Nunan. — Madam, molim da mi se spremi moje omiljeno, brzo ću se vratiti.

Bešumno gazeći po debelom sintetičkom tepihu prošao je pored separea zaklonjenih zavesama — na zidu pored svakog separea stajala je slika nekog cveta — skrenuo u nevidljivi ugao i bez kucanja otvorio vrata obložena kožom.

Kaćuša Koščati sedeo je za stolom i razgledao pomoću ogledalca zloslutni čir na nosu.

Videlo se: boli njega što sutra mora da plaća porez. Na potpuno praznom stolu pred njim stajala je bočica sa živinom mašću i čaša sa prozirnim napitkom. Kaćuša Koščati podigao je oči nalivene krvlju i skočio, ispustivši ogledalce. Ne govoreći ni reči, Nunan je seo u fotelju preko puta, neko vreme ćutke posmatrao hulju i slušao kako ovaj mrmlja nešto bez veze o prokletoj kiši i reumatizmu. Onda je rekao:

— Zaključaj vrata, prijatelju.

Koščati je, stupajući kao da ima ravne tabane, brzo otišao do vrata, okrenuo ključ i vratio se do stola. Kao neka čupava planina dizao se nad Nunanom i odano gledao u njega. A i Nunan je njega gledao, škiljeći. Odjednom se setio, da je pravo ime Kaćuše Koščatog — Rafael. Koščatim su ga prozvali zbog ogromnih koščatih šaka, plavkasto-crvenih i golih, koje su štrčale iz maljavih članaka kao iz manžeta. A nadimak Kaćuša on je dao sam sebi uveren da je to tradicionalno ime mongolskih careva. Rafael. Pa lepo, Rafaele, da počnemo.

— Kako ide posao? — upitao je prijateljski.

— Sve je u redu, šefe — brzo je odgovorio Koščati Rafael.

— Jesi li sredio u komandaturi onaj slučaj?

— Potrošio sam sto pedeset, ali svi su zadovoljni.

— Tih sto pedeset ide na tvoj račun — rekao je Nunan. — Sam si kriv, prijatelju. Trebalo je da paziš.

Koščati je napravio nesrećno lice i pokorno raširio ruke.

— Trebalo bi promeniti parket u holu — rekao je Nunan.

— Biće urađeno.

Nunan je poćutao, napućivši usne.

— Ima li robe? — upitao je, spustivši glas.

— Ima malo — odgovorio je Koščati, takođe tiše.

— Pokaži mi.

Koščati je brzo otišao do sefa, izvadio zavežljaj, stavio ga na sto pred Nunana i razmotao.

Nunan je jednim prstom pročeprkao po gomilici «crnih kapljica», uzeo «narukvicu», pogledao je sa svih strana i vratio.

— Je l’ to sve? — upitao je.

— Kad ne nose... — vinovničkim glasom odgovori Koščati.

— Ne nose... — ponovio je Nunan. Onda je pažljivo nanišanio i iz sve snage šutnuo vrhom cipele Koščatog u koleno. Ovaj je jauknuo, sagnuo se da se uhvati za udareno mesto, ali se odmah ispravio i stao u stavu mirno. Onda je Nunan skočio, odgurnuo fotelju, ščepao Koščatog za kragnu i krenuo na njega, udarajući ga nogom, kolutajući očima i psujući. Koščati je jaukao, dizao glavu kao uplašeni konj i uzmicao od Nunana dok nije pao na kauč.

— Sediš na dve stolice, gade? — šištao je Nunan u oči pobelele od straha. — Lešinar pliva u robi, a ti mi donosiš nekakve tričarije?... — On je zamahnuo i udario Koščatog po licu, gledajući da zakači nos sa čirem. — Istrunućeš u zatvoru! Valjaćeš se u sopstvenim govnima!... Suvim hlebom ću te hraniti... Zažalićeš kad si se rodio! — Opet je zamahnuo i udario pesnicom u čir. — Otkud Barbridžu roba? Zašto je nose njemu a ne tebi? Ko mu je donosi? Zašto ja o tome ništa ne znam? I za koga radiš ti, svinjo dlakava? Odgovaraj!

Koščati je nemo otvarao i zatvarao usta. Nunan ga je najzad pustio, vratio se u fotelju i digao noge na sto.

— Pa?

Koščati je ušmrknuo krv iz nosa i rekao:

— Šefe, časna reč... Kakva roba kod Lešinara? Pa nema on nikakve robe. Danas niko nema robe...

— Hoćeš da kažeš da sam ja to izmislio? — ljubazno je upitao Nunan, skidajući noge sa stola.

— Ma ne, šefe... Časna reč... — zabrzao je Koščati. — Nije mi ni na kraj pameti...

— Ja ću tebe da izbacim iz posla — mračno je rekao Nunan. — Nisi više nizašta. Koji ćeš mi takav? Takvih, kao ti, mogu na ulici da nađem koliko hoću. A za posao mi treba pravi čovek.

— Sačekajte malo, šefe — razložno je rekao Koščati, razmazujući krv po licu. — Šta ste odmah tako skočili na mene?... Dajte da razmislimo... — Oprezno je dodirnuo čir vrhom prsta. — Kažete, Barbridž ima mnogo robe? Ne znam. Ja se izvinjavam, ali to vam je neko slagao. Niko sad nema robe. U Zonu idu sami balavci i ne vraćaju se iz nje. Ne, šefe, neko vas je prevario...

Nunan ga je gledao ispod oka. Činilo se da Koščati stvarno ništa ne zna. A nije mu ni bilo u interesu da laže — sa Lešinarem Barbridžem niko se još nije ovajdio.

— Oni izleti — je l’ se to isplati? — upitao je.

— Izleti? Ne naročito. Ne možeš se obogatiti od toga. U gradu uopšte više nama posla koji se puno isplati...

— A gde se ti izleti priređuju?

— Gde se priređuju? Pa, na raznim mestima. Kod Bele planine, na Vrućim izvorima, na jezerima...

— A kakvi su mu klijenti?

— Kakvi su mu klijenti? — Koščati je šmrknuo, zatreptao i rekao ubeđeno: — Šefe, ako ste hteli time da se pozabavite — bolje nemojte. Lešinara na ovome nećete uhvatiti.

— A zašto?

— Lešinarovi klijeni su: prvo — plavi šlemovi — Koščati je počeo da nabraja na prste — drugo — oficiri iz komandature i, na kraju, turisti iz «Metropola», «Belog ljiljana» i «Posetioca»... A onda, on već ima dobru reklamu, lokalni momci takođe idu kod njega... Časna reče, šefe, tu nećete ništa naći.

Za devojke nam plaća — onako, nije puno...

— Znači, i Harmontovci idu onamo?

— Uglavnom omladina.

— I šta se događa na tim izletima?

— Šta se događa? Pa, prvo odemo tamo autobusima. Tamo su već šatori, bife, muzika... Onda se zabavlja kako ko voli. Oficiri su više sa devojkama a turisti idu da vide Zonu — ako su kod Vrućih izvora, odande im je Zona nadohvat ruke, odmah iza Sumporne klisure... Lešinar je onamo nabacao gole konjske kosti, pa oni sad gledaju na dvoglede...

— A lokalni momci?

— Lokalni? Njih to, naravno, ne zanima. Tako, zabavljaju se... kako ko ume.

— A Barbridž?

— Šta Barbridž? Kako svi, tako i Barbridž...

— A ti?

— A šta ja? Kako svi, tako i ja. Pazim, da ne preteraju sa devojkama... i... eto, tako... Kao i svi, uglavnom.

— I koliko sve to traje?

— Kako kad. Nekad tri dana, nekad i celu nedelju.

— I koliko to zadovoljstvo košta? — upitao je Nunan, misleći na nešto sasvim drugo.

Koščati mu je nešto odgovorio; Nunan ga nije slušao. Evo gde je rupa, mislio je. Nekoliko dana... i nekoliko noći. U tim uslovima niko ne može stalno držati na oku Barbridža, čak ni ako mu je to zadatak. Ali opet nije jasno. Tamo je klisura, a on je invalid... Ne, ima tu još nešto...

— Ko je od lokalnih stalno tamo?

— Od lokalnih? Pa rekao sam — uglavnom omladina. Halevi, Ražba... Onda Petlić, pa onaj Cmig... Ide i Maltežanin. Veselo društvo. Oni sve to zovu «nedeljna škola». Kažu: hoćemo li u «nedeljnu školu»? A uglavnom prate sredovačne turistkinje. I dobro zarađuju tako. Dođe neki bakutaner iz Evrope...

— «Nedeljna škola» — ponovio je Nunan.

Iznenada mu se javila neobična misao. Škola. Ustao je.

— Dobro — rekao je. — Bog s vama i vašim izletima. To se mene ne tiče. Ali da znaš: Lešinar dobija robu, a to me se već tiče, druškane. To mi ne možemo ostaviti tako. Traži, Koščati, traži, ili ću te škartirati. Odakle mu roba, ko mu donosi — saznaj tačno i ponudi dvadeset posto više nego on.

Jasno?

— Jasno, šefe! — Koščati je takođe odmah ustao i stajao u stavu mirno. Na okrvavljenoj njušci — odanost.

— Ma mrdni se! Mućni malo glavom, životinjo! — proderao se odjednom Nunan i izišao.

U holu za šankom Nunan je bez žurbe ispio svoj aperitiv, popričao sa Madam o padu morala, nagovestio da će uskoro proširiti ovaj posao i, spustivši glas radi veće važnosti, predložio šta da se uradi sa Benijem: ostario je, ogluveo, reakcija mu je spora, ne stiže kao pre... Bilo je već šest sati, bio je gladan, ali mozgom mu se sve vrtela, svrdlala čudna misao koja nije bila ni sa čim spojiva i istovremeno je mnogo toga mogla da objasni. Uostalom, i ovako se koješta razjasnilo, spao je sa ovog slučaja veo misterije, ostala je samo ljutnja na sebe što nije ranije pomislio na takvu mogućnost, ali nije to bilo glavno, glavna je bila ona ideja koja mu nije davala mira.

Oprostivši se od Madam i stegnuvši ruku Beniju, Nunan se odvezao pravo u «Boržč».

Nevolja je u tome, mislio je, što mi prosto ne primećujemo kako prolaze godine. Tačnije, kako se sve menja. Mi znamo da se sve menja, od detinjstva nas uče da se sve menja, mnogo puta smo videli sopstvenim očima kako se sve menja, i u isto vreme potpuno smo nesposobni da ulovimo onaj trenutak kada se događa promena, ili tražimo promenu na pogrešnom mestu. Evo, već su se pojavili novi stalkeri opremljeni kibernetikom. Stari stalker je bio prljav i mračan čovek koji je sa životinjskom upornošću, milimetar po milimetar, puzao kroz Zonu tražeći svoje blago. A novi stalker je kicoš sa kravatom, inženjer, sedi negde kilometar od Zone, u ustima mu cigareta, pored ruke čaša sa pićem, sedi tako i gleda u ekran. Gospodin sa platom. Sasvim logična slika. Toliko logična da ostale mogućnosti ni ne padaju na pamet. A ima ih — «nedeljna škola», na primer.

I odjednom, reklo bi se — iz čistog mira, obuze ga očajanje. Sve je to bilo uzaludno. Bože moj, pomislio je, pa to što mi radimo ništa ne vredi! Ne možemo ih zaustaviti, ne možemo ništa!

Ništa ne može da zadrži tu bujicu, pomislio je sa užasom. I ne zato, što mi loše radimo, ili što su oni lukaviji i pametniji od nas. Jednostavno, takav nam je svet. I takav je čovek u tom svetu. Da nije bilo Posete — bilo bi nešto drugo. Svinja će već naći blato da se uvalja u njega...

U «Boržču» je bilo mnogo sveta i prijatno je mirisalo. «Boržč» se takođe mnogo izmenio — ni plesača, ni pijanki. Imalin više ne navraća ovamo. Redrik Šuhart je, možda, zavukao ovamo svoj rošavi nos, namrštio se i otišao. Ernest je još uvek u zatvoru, posao vodi njegova žena. Došla je na svoje: solidni stalni gosti, čitav Institut dolazi ovamo na ručak, pa i stariji oficiri — prijatni separei, dobra i ne skupa jela, najbolje pivo. Sasvim ugodan restorančić.

U jednom od separea Nunan ugleda Valentina Pilmana. Nobelovac je sedeo za šoljom kafe i čitao časopis presavijen napola. Nunan je prišao.

— Mogu li da vam se pridružim? — upitao je.

Valentin je podigao svoje crne naočare u pravcu Nunana.

— A! — rekao je — Izvolite.

— Samo da operem ruke — rekao je Nunan, setivši se onog čira.

On je ovde bio stari gost i, kada se vratio i seo preko puta Valentina, na stolu je već bio mali mangal sa šuraskoom koji se dimio i visoka čaša sa pivom — ni hladnim, ni toplim, baš onakvim kakvo je on voleo. Valentin je spustio časopis i srknuo kafu.

— Slušajte, Valentine — rekao je Nunan, režući parče mesa — šta vi mislite, kako će se sve ovo završiti?

— Na šta mislite?

— Pa ovo — Poseta, Zone, stalkeri, vojno-industrijski kompleksi... Kako bi se sve to moglo završiti?

Valentin je dugo gledao u njega slepim crnim staklima. Onda je upalio cigaretu i rekao:

— Za koga konkretno?

— Pa, recimo, za naš deo planete.

— Zavisi od toga, hoćemo li imati sreće ili ne — rekao je Valentin. — Mi sad već znamo da je u našem delu planete Poseta prošla bez ozbiljnijih posledica. Naravno, nije isključeno da ćemo, vadeći nasumice kestenje iz te vatre, jednom izvući nešto takvo zbog čega će život ne samo ovde kod nas, nego i na celoj planeti postati nemoguć. Onda nećemo imati sreće. Ali takve opasnosti su uvek pretile čovečanstvu. — Rasterao je duvanski dim dlanom i osmehnuo se. — Vidite, ja sam odavno prestao da na čovečanstvo gledam kao na celinu. Čovečanstvo u celini je suviše stacionaran sistem, ničim se ne može ozbiljnije potresti.

— Mislite? — razočarano je rekao Nunan. — Pa, možda je i tako.

— Recite pošteno, Ričarde — očigledno se zabavljajući, počeo je Valentin — šta se za vas, kao poslovnog čoveka, promenilo posle Posete? Evo, saznali ste da u svemiru postoji barem još jedna razumna civilizacija osim ljudske. I šta s tim?

— Kako da vam kažem... — promrmljao je Nunan, već žaleći što je započeo ovaj razgovor. Tu nije bilo o čemu da se razgovara. — Šta se za mene promenilo?... Na primer, evo već mnogo godina ja se osećam na neki način nesigurno, ugroženo. Oni su, ovog puta, došli i odmah otišli. Ali šta ako dođu opet i zažele da ostanu? Za mene, kao poslovnog čoveka, nije nevažno pitanje ko su oni, kako žive, šta im je potrebno... U najprimitivnijoj varijanti biću prisiljen da razmislim kako da promenim proizvodnju. Moram biti na sve spreman. Ali šta ako ispadnem uopšte suvišan, nepotreban u njihovom sistemu? — On je živnuo. — A šta ako se ispostavi da smo svi mi nepotrebni? Slušajte, Valentine, kad smo već došli na to, ima li uopšte nekih odgovora na ta pitanja? Ko su oni, šta su želeli, da li će se vratiti ili ne?...

— Ima odgovora — rekao je Valentin, osmehujući se. — Ima ih čak veoma mnogo, možete da birate koji vam se sviđa.

— A šta vi mislite?

— Iskreno govoreći, nikad nisam ozbiljno razmišljao o tome. Za mene je Poseta pre svega jedinstven događaj koji nam omogućuje da odjednom preskočimo nekoliko stepenika u procesu spoznaje. Nešto kao putovanje u budućnost tehnologije. Recimo, kao kad bi se u laboratoriji Isaka Njutna našao savremeni kvantni generator.

— Ništa Njutn tamo ne bi shvatio.

— Grešite. Njutn je bio vrlo pronicljiv čovek.

— Da? Ma dobro, pustimo Njutna. Recite mi ipak, kako vi objašnjavate Posetu. Makar i neozbiljno.

— Dobro, reći ću vam. Samo, moram vas upozoriti, Ričarde, da se vaše pitanje nalazi u kompetenciji pseudonauke pod nazivom ksenologija. Ksenologija — to vam je neka neprirodna mešavina naučne fantastike sa formalnom logikom. Njena osnovna metoda je pogrešna — pripisivanje ljudske psihologije vanzemaljskom razumu.

— Zašto je pogrešna? — upitao je Nunan.

— Zato što su se biolozi svojevremeno već opekli kad su pokušali psihologiju čoveka da prenesu na životinje. Na zemaljske životinje — naglasio je Valentin.

— Ali to je sasvim druga stvar — prigovorio je Nunan. — Ovde je reč o psihologiji r a z u m n i h bića...

— Da-da. Sve bi to bilo lepo, kad bismo mi znali šta je to razum.

— Pa zar mi to ne znamo? — začudio se Nunan.

— Pa vidite, i ne znamo. U upotrebi je uglavnom sasvim površna definicija: razum je svojstvo čoveka koje čini različitom njegovu delatnost od delatnosti životinja. To vam je pokušaj da postavite granicu između gazde i psa koji, kao, sve razume, samo ne ume da govori. Uostalom, iz te površne definicije proizilaze i neke malo dublje. One se zasnivaju na tužnim posmatranjima pomenute ljudske delatnosti. Na primer: razum je sposobnost živog bića da čini nesvrhovite ili neprirodne postupke.

— Da, to se odnosi na mene i na meni slične — sa gorčinom je rekao Nunan.

— Na žalost. Ili, recimo, definicija-hipoteza. Razum je složeni instinkt čije formiranje još nije završeno. Tu se ima na umu da je instinktivna delatnost uvek svrhovita i prirodna. Dok prođe milion godina, taj instinkt će se formirati do kraja i mi ćemo prestati da činimo greške. I tada, ako se u svemiru nešto promeni, mi ćemo srećno izumreti — upravo zbog toga što smo se odlučili da pravimo greške, odnosno da isprobavamo razne varijante nepredviđene programom.

— To kod vas ispada nekako... uvredljivo.

— Molim, daću vam onda još jednu definiciju — uzvišenu i plemenitu. Razum je sposobnost da se sile prirode iskorištavaju bez uništavanja te prirode.

Nunan se namrštio i odmahnuo glavom.

— Ne — rekao je. — To se na nas ne odnosi... A šta je sa onim, da je čovek, za razliku od životinja, biće koje ima nesavladivu potrebu za uvećavanjem znanja? Negde sam pročitao takvo nešto.

— I ja sam — rekao je Valentin. — Ali je nevolja u tome što čovek, u svakom slučaju prosečan čovek, onaj kojeg imate na umu kad kažete «to se ne odnosi na nas», sa lakoćom savlađuje tu svoju potrebu za uvećanjem znanja. A rekao bih da takva potreba uopšte i ne postoji. Postoji potreba da se nešto shvati, a tu znanje nije nužno. Hipoteza o bogu, na primer, pruža izvanrednu mogućnost da se apsolutno sve shvati, a da se apsolutno ništa ne uči — odnosno, da se ne uvećava znanje... Treba samo dati čoveku krajnje uprošćeni model sveta i objašnjavati svaku pojavu na osnovu tog modela. Takav pristup ne traži nikakva znanja. Nekoliko napamet naučenih formula plus tobožnja intuicija, tobožnje praktično razmišljanje i tobožnji zdravi smisao.

— Čekajte malo — rekao je Nunan. Ispraznio je čašu sa pivom i bučno je spustio natrag na sto.

— Ne skrećite sa teme. Dajte da razjasnimo jednu stvar. Čovek se sreće sa vanzemaljcem. Kako će oni shvatiti jedan o drugome, da su obojica razumna bića?

— Nemam pojma — nasmejao se Valentin. — Sve, što sam pročitao o tome, svodi se na začarani krug. Ako su oni sposobni za kontakt, znači da su razumni. I uopšte: ako vanzemaljac ima tu čast da poseduje ljudsku psihologiju, onda je on razuman.

— Eto ti ga nä — rekao je Nunan. — A ja sam mislio da se to kod vas, naučnika, sve već tačno zna...

— Ne zna se — hladno je rekao Valentin.

— Ne, čekajte malo — rekao je Nunan. On se osećao nekako prevarenim. — Ako vi ne znate tako proste stvari... Dobro, ostavimo po strani pitanje šta je to razum. Očigledno, tu bi se i sam đavo opekao. Ali Poseta? Šta mislite o samoj Poseti?

— Molim — rekao je Valentin. — Zamislite izlet...

Nunan se trgnuo.

— Šta ste rekli?

— Izlet. Piknik. Zamislite ovako: šuma, seoski put, livada. Sa puta na livadu skreće automobil, iz automobila izlaze mladići i devojke, tu su korpe sa hranom i pićem, tranzistori, fotoaparati, kamere... Pali se logorska vatra, dižu se šatori, pušta se muzika. A ujutru odlaze. Životinje, ptice i insekti koji su cele noći užasnuto posmatrali šta se događa, izlaze iz svojih skrovišta. I šta vide? Na travu je iscurelo motorno ulje i benzin, izbačene su neispravne svećice i filteri. Valja se starudija, pregorele lampice, neko je izgubio ključ iz kompleta. Sa točkova i blatobrana je spalo blato, dovezeno ko zna odakle... I, naravno, ostaci logorske vatre, ogrisci jabuka, papirići od bombona, prazne konzerve i flaše, nečija maramica, nečiji džepni nož, stare, pocepane novine, novčići, uvelo cveće sa neke druge livade...

— Jasno mi je — rekao je Nunan. — Piknik pored puta.

— Upravo tako. Piknik pored nekog kosmičkog puta. A vi me pitate da li će se oni vratiti ili ne!

— Pustite me da zapalim — rekao je Nunan. — Đavo da nosi vašu pseudonauku. Ja sve to nisam tako zamišljao.

— To je vaše pravo — rekao je Valentin.

— Znači, ispada da nas oni nisu ni primetili?

— A što da nisu?

— Pa onda, barem, nisu obraćali pažnju na nas?

— Znate šta, ja se na vašem mestu ne bih nervirao zbog toga — posavetovao ga je Valentin.

Nunan je hteo nešto da kaže, zakašljao se i bacio cigaretu.

— Svejedno — rekao je — to prosto nije moguće... Đavo da nosi vas naučnike! Otkud vam takav prezir prema čoveku? Zašto stalno gledate da ga ponizite?...

— Čekajte malo — rekao je Valentin. — Poslušajte ovo. «Pitate me: po čemu je velik čovek? — odrecitovao je. — Po tome što je stvorio drugu prirodu? Što je pokrenuo sile ravne kosmičkim? Što je za kratko vreme zavladao planetom i otvorio prozor u Svemir? Ne! Ne po tome, već što je, uprkos svemu tome, opstao i opstaće i dalje.»

Zavladala je tišina. Nunan je razmišljao.

— Možda — rekao je nesigurno. — Naravno, sa te tačke gledišta...

— Ma ne uzbuđujte se — dobrodušno je rekao Valentin. — Kosmički izlet je samo moja hipoteza. Nije čak ni hipoteza, već više onako, zamisao... Takozvani ozbiljni ksenolozi grade mnogo ozbiljnije i manje neugodne za ljudsko samoljublje verzije. Na primer, da Poseta još nije ni bila, nego da tek predstoji. Neki visoki razum poslao nam je na Zemlju kontejnere sa primercima svoje materijalne kulture. Od nas se očekuje da proučimo te primerke, napravimo tehnološki skok i pošaljemo im odgovor koji će značiti da smo spremni za kontakt. Da li vam se ovo više sviđa?

— To je već mnogo bolje — odgovorio je Nunan. — Znači da i među naučnicima ima pristojnih ljudi.

— A može i ovako: Poseta se stvarno dogodila, samo što se, nipošto, još nije završila. Mi se faktički sada nalazimo u stanju kontakta, samo što to ne znamo. Došljaci su se ugnezdili u zonama i pažljivo nas proučavaju, istovremeno nas pripremajući za «neumoljiva čudesa budućnosti».

— E, to bih mogao da shvatim! — rekao je Nunan. — To bi moglo lepo da objasni tajanstvena kretanja u staroj fabrici. Dok vaša teorija o izletu to ne može da objasni.

— A što da ne? — usprotivio se Valentin. — Pa zar nije moglo neko dete da zaboravi na livadi igračku na navijanje?

— Manite se te priče! — odlučno je rekao Nunan. — Kakva igračka, kad se cela fabrika trese...

Uostalom, mogla je za njih i biti igračka. Hoćete li pivo? Rozalija! Dva piva gospodi ksonolozima!... Ipak je prijatno porazgovarati sa vama — rekao je Valentinu. — Prosto jedno pročišćenje mozga, kao da su mi engleske soli sipali pod lobanju. A onako: radiš, radiš — a zašto, kakva korist od svega toga, čemu sve to vodi...

Stiglo je pivo. Nunan je otpio gledajući povrh pene kako Valentin sa izrazom gadljive sumnjičavosti gleda u svoju čašu.

— Šta, ne volite pivo? — upitao je, oblizujući usne.

— Pa ja, u stvari, ne pijem — neodlučno je rekao Valentin.

— Ozibljno? — začudio se Nunan.

— Ah, do đavola! — rekao je Valentin i odlučno odmakao čašu. — Naručite mi bolje konjak, kad je već tako — rekao je.

— Rozalija! — odmah je viknuo oraspoloženi Nunan.

Kad je donet konjak, on reče:

— Ipak to nije to. Da se i ne govori o vašem pikniku — to je uopšte svinjarija — ali čak ni verzija o preludijumu za kontakt nije u redu. Razumeo bih «narukvice», «pune» i «prazne kutije»... ali zašto «veštičje pihtije»? Zašto «vetrometina», pa one grozne pahulje...

— Izvinite — rekao je Valentin, uzimajući krišku limuna. — Ne razumem vašu terminologiju.

Kakve vetrometine i pahulje?

Nunan se nasmejao.

— Lokalni nazivi — objasnio je. — Radni žargon stalkera. «Vetrometine» su oblasti povišene gravitacije.

— A, gravikoncentrati... Usmerena gravitacija. O tome bih mogao sa vama da porazgovaram sa zadovoljstvom, ali vi ništa nećete shvatiti.

— Što da neću? Ipak sam ja neki inženjer...

— Zato što ja ni sam ne shvatam — rekao je Valentin. — Imam cele sisteme jednačina, ali kako da ih objasnim — nemam pojma... A «veštičje pihtije» — to je, verovatno, koloidni gas?

— Da. Jeste li čuli za katastrofu u Kariganovoj laboratoriji?

— Čuo sam nešto — nerado je potvrdio Valentin.

— Ti idioti su stavili porculanski kontejner sa «pihtijama» u specijalnu komoru, maksimalno izolovanu... to jest, oni su mislili da je komora maksimalno izolovana. A kad su otvorili kontejner manipulatorima, «pihtije» su prošle kroz metal i plastiku kao voda kroz krpu, probile se iz komore i sve sa čime su došle u dodir pretvaralo se takođe u «pihtije». Poginulo je trideset pet ljudi, više od stotinu je osakaćeno a cela ta zgrada sada je potpuno neupotrebljiva. Jeste li bili tamo nekad?

Ogromna Kariganova zgrada... Sad su «pihtije» već otekle u podrum i donje spratove. Eto vam vaš preludijum za kontakt.

Valentin se namrštio.

— Sve ja to znam — rekao je. — Ali, morate se složiti, Ričarde, da došljaci nisu krivi za to.

Otkud su oni mogli znati za naše vojno-industrijske komplekse?

— Trebalo je da znaju — poučno je rekao Nunan.

— A oni bi vam na to rekli: trebalo je da vi odavno likvidirate vojno-industrijske komplekse.

— I to je tačno — složio se Nunan. — A što se oni nisu sami time pozabavili, kad su tako moćni?

— Aha. Predlažete im mešanje u unutrašnje stvari čovečanstva?

— Hm — zamislio se Nunan. — Naravno, ovako možemo otići predaleko. Vratimo se na početak razgovora. Čime će se sve ovo završiti? Evo, na primer, vi, naučnici. Da li vi očekujete da dobijete iz Zone nešto fundamentalno, nešto takvo, što će stvarno izmeniti nauku, tehnologiju, način života?...

Valentin je slegnuo ramenima.

— Obratili ste se na pogrešnu adresu. Ja ne volim da teoretišem uprazno. Kad je reč o tako važnim stvarima, više volim oprezni skepticizam. Ako pođemo od toga što smo već dobili, pred nama je ceo spektar mogućnosti i ništa konkretno se ne može predvideti.

— Dobro, probaćemo sa drugog kraja. Šta ste, po vašem mišljenju, već dobili?

— Makoliko vam izgledalo čudno, prilično malo. Otkrili smo zaista prava čudesa. U nekim slučajevima čak smo i naučili kako da ih iskoristimo za svoje potrebe. Već smo se i navikli na njih...

Majmun pritisne crveno dugme i dobije bananu, pritisne belo — dobije narandžu, ali kako da dobije banane i narandže bez dugmeta — to on ne zna. I ne razume kakve veze imaju dugmad sa bananama i narandžama. Evo, možemo za primer uzeti «etake». Naučili smo da ih koristimo. Otkrili smo i uslove pri kojima se oni umnožavaju delenjem. Ali do dana današnjeg ne umemo sami da napravimo nijedan «etak»; ne znamo na kom principu funkcionišu i, po svemu sudeći, nećemo to skoro ni shvatiti... Ja bih rekao ovako. Ima predmeta iz Zone kojima smo našli primenu. Koristimo ih, mada gotovo sigurno ne onako kako ih koriste njihovi tvorci. Ja sam potpuno siguran da mi u većini slučajevima, takoreći, mikroskopima zakucavamo eksere. Ali ponešto ipak koristimo: «etake», «narukvice» koje stimulišu životne procese... razne tipove kvazibioloških masa, koje su već izvršile prevrat u medicini... dobili smo nove trankvilizatore, nove tipove mineralnih đubriva, znači — prevrat i u agronomiji... Šta da vam pričam, vi to znate kao i ja — vidim da i sami nosite narukvicu...

Ta grupa predmeta je za nas korisna. Možemo reći da su oni u nekoj meri olakšali život ljudima, mada nikad ne treba zaboravljati da u našem euklidovskom svetu svaka palica ima dva kraja...

— Opasne primene? — ubacio se Nunan.

— Upravo tako. Recimo, primena «etaka» u vojnoj industriji... Ali neću da govorim o tome.

Dejstvo svakog korisnog predmeta mi smo manje-više proučili i objasnili. Trenutno smo u zastoju sa tehnologijom, ali za pedeset godin naučićemo i sami da pravimo te kraljevske pečate i onda ćemo moći do mile volje njima da tucamo orahe. Složenije je sa drugom grupom predmeta — složenije zato što im ne nalazimo nikakvu primenu, a njihova svojstva su u granicama naših savremenih pojmova potpuno neobjašnjiva. Na primer, magnetne zamke raznih tipova. Mi razumemo šta je to magnetna zamka. Panov je to veoma inteligentno rastumačio. Ali mi ne možemo da shvatimo, gde su izvori tako moćnog magnetnog polja, šta odražava njihovu stabilnost... ništa od toga ne razumemo.

Možemo samo da gradimo fantastične hipoteze o svojstvima prostora, o kojima ranije nismo ni slutili. Ili K-23... Kako ih vi zovete, te crne kuglice koje se koriste za izradu nakita?

— «Crne kapljice» — odgovorio je Nunan.

— Da, «crne kapljice»... Zgodan naziv. Vi već znate njihove fizičke osobine. Ako se usmeri zrak svetlosti u takvu kuglicu, svetlost će izići sa zakašnjenjem, pri čemu to zakašnjenje zavisi od težine kuglice, njenog prečnika i još nekih parametara, a frekvencija izlaznog zraka uvek je manja od frekvencije ulaznog... Šta je to? Zašto se to tako događa? Postoji jedna sumanuta ideja, da su vaše «crne kapljice» u stvari — gigantske oblasti prostora sa drugim osobinama nego ovaj naš, ali koji se «uvio» do ovog oblika pod uticajem našeg prostora... — Valentin je izvadio cigaretu i zapalio. — Ukratko, predmeti iz te druge grupe su danas praktično beskorisni, iako sa stanovišta nauke imaju fundamentalan značaj. To su odgovori koji su pali sa neba na pitanja koja mi još ne umemo da postavimo. Pomenuti ser Isak možda i ne bi shvatio laser, ali bi barem shvatio da je takva stvar moguća i to bi imalo velik uticaj na njegove naučne poglede. Neću zalaziti u pojedinosti, ali postojanje takvih objekata kao što su magnetne zamke, K-23, «beli prsten», odjednom je precrtalo ceo niz donedavno opšteprihvaćenih teorija i istovremeno izazvalo pojavu potpuno novih ideja. A postoji i treća grupa...

— Da — rekao je Nunan. — «Veštičje pihtije» i druge divote.

— Nisam na to mislio. Njih valja ubrojati ili u prvu, ili u drugu grupu. Imao sam na umu objekte o kojima ili ništa ne znamo, ili smo samo načuli a nikad ih nismo videli. One, koje su nam ispred nosa odvukli stalkeri i prodali ko zna kome ili sakrili. One, o kojima ne žele da govore.

Mitske i polumitske: «mašinu želja», «lutajućeg Dika», «vesele duhove»...

— Trenutak, trenutak — rekao je Nunan. — Šta vam je to? «Mašina želja» — to znam na šta mislite...

Valentin se nasmejao.

— Vidite da i mi imamo svoj radni žargon. «Lutajući Dik» to je ona hipotetička igračka na navijanje koja trese staru fabriku, a «veseli duhovi» su nekakva opasna turbulencija koja se stvara u određenim delovima Zone.

— Prvi put čujem za to — rekao je Nunan.

— Vidite, Ričarde, — rekao je Valentin — mi kopamo po toj Zoni dvadesetak godina, ali još nismo upoznali ni hiljaditi deo onoga što ona sadrži. A tek kad je reč o njenom dejstvu na ljude... Tu bismo, uzgred, mogli da uvedemo u klasifikaciju još jednu, četvrtu grupu. I to ne objekata, nego dejstava. Ta grupa je proučavana žalosno malo, iako se već nakupilo, rekao bih, više nego dovoljno činjenica. I da znate, Ričarde, neki put se naježim kad se setim toga...

— Živi pokojnici — promrmljao je Nunan.

— Šta? a... Ne, to je misteriozno, ali, kako da kažem... još uvek nekako zamislivo. Ali kad se oko čoveka odjednom počnu događati stvari izvan svake logike...

— A, mislite na emigrante.

— Da, baš na njih. Vidite, matematička statistika je veoma precizna nauka, iako ima posla sa slučajnim veličinama. I, osim toga, ona je veoma rečita, veoma pregledna...

Valentina je počelo hvatati piće. Govorio je glasnije, obrazi su mu se zarumeneli a obrve nad crnim naočarama su se visoko podigle, gužvajući čelo u nabore kao na harmonici.

— Što volim ljude koji ne piju — sa veselom ironijom reče Nunan.

— Ne skrećite sa teme! — strogo reče Valentin. — Slušajte; ovo je vrlo interesantno. — On je podigao čašu, otpio polovinu i nastavio: — Mi ne znamo šta se dogodilo jadnim Harmontovcima u samom trenutku Posete. Ali evo, jedan od njih je rešio da emigrira. Najobičniji pripadnik srednje klase, recimo — frizer. Sin frizera i unuk frizera. On se seli, recimo, u Detroit. Otvara tamo frizersku radnju i tad počinje đavo bi ga znao šta. Više od devedeset posto njegovih klijenata nastrada za manje od godinu dana: ginu u automobilskim nesrećama, ispadaju kroz prozore, ubijaju ih gangsteri i ulični napadači, dave se u plićacima i tako dalje i tako dalje. Narasta broj prirodnih katastrofa u Detroitu i njegovoj okolini. Odnekud se pojavljuju tajfuni i pijavice koje tamo nisu videli od hiljadu sedamsto i ne znam koje godine. I sve tako nešto. I takve nesreće se dešavaju u svakom gradu i svakoj oblasti gde se doseljava emigrant iz Zona Poseta, i broj tih nesreća je direktno proporcionalan broju emigranata koji se doseljuju. I, pazite, takvo dejstvo izazivaju samo oni emigranti koji su lično doživeli Posetu. Njihovi potomci, rođeni nakon Posete, nemaju nikakvog uticaja na statistiku nesrećnih slučajeva. Vi živite ovde već deset godina, ali vi ste došli nakon Posete, znači, vas možemo mirno da preselimo i u Vatikan. Kako sve ovo da objasnimo? Nešto nam ne valja, nešto moramo da odbacimo, a šta — statistiku ili zdravi razum? — Valentin je podigao čašicu i ispraznio je jednim gutljajem.

Ričard Nunan se počeša iza uveta.

— Mmda — rekao je. — Ja sam, uopšte uzev, slušao dosta o tome ali, iskreno govoreći, uvek sam mislio da je to, da tako kažem, malo preuveličano... Zaista, sa tačke gledišta naše moćne pozitivističke nauke...

— Ili, recimo, mutageno dejstvo Zone — prekinuo ga je Valentin. On je skinuo naočare i upiljio se u Nunana crnim kratkovidim očima. — Svi oni, koji duže vreme provode u Zoni, podvrgnuti su promenama — kako fenotipskim, tako i genotipskim. Vi znate kakvu decu imaju stalkeri i šta se dešava njima samima. Ali zašto? Gde je mutageni faktor? U Zoni uopšte nema radijacije. Hemijska struktura vazduha i tla u Zoni ima, doduše, svoje specifičnosti, ali ne predstavlja nikakvu mutagenu opasnost. I šta sad — treba da počnemo da verujemo u zle čini? U urokljive oči?...

— Ja saosećam sa vama u vašoj zabrinutosti — rekao je Nunan — ali, iskreno, na moje nerve oživeli pokojnici deluju neuporedivo jače nego statistički podaci. Tim više što te vaše podatke nikad nisam ni video, a pokojnike sam i video, i omirisao...

Valentin je odmahnuo rukom.

— Ah, ti vaši pokojnici... — rekao je. — Slušajte, Ričarde, kako vas nije sramota? Pa vi ste ipak obrazovan čovek... Kao prvo to nisu nikakvi pokojnici. To su kopije... rekonstrukcije prema skeletu... punjene ptice. A osim toga, uveravam vas da se tačke gledišta fundamentalnih principa te vaše kopije nisu ništa neobičnije nego večni akumulatori. Prosto, «etaci» narušavaju prvi princip termodinamike, a kopije drugi, i to je sva razlika. Mi smo još uvek kao neki pećinski ljudi — ne umemo da zamislimo ništa strašnije od nekakvog duha ili vukodlaka. A narušavanje uzročno— posledične veze je mnogo strašnija stvar nego ceo čopor vukodlaka... i ostalih čudovišta Rubinštajna... ili Valenštajna?

— Frankenštajna.

— Da, tog Frankenštajna. Od madam Šeli. Pesnikove žene. Ili ćerke. — On se odjednom nasmejao. — A te vaše kopije imaju jednu interesantnu osobinu — autonomnu vitalnost. Možete im odseći neki deo tela i on će živeti sam za sebe, posebno, bez ikakvih fizioloških rastvora... Baš nedavno su dopremili u Institut jednog takvog... To mi je Bojdov laborant pričao... — Valentin se nasmejao.

— Vreme je da idemo kući, Valentine — rekao je Nunan, gledajući na sat. — A ja imam i još jedan važan poslić...

— Idemo — rekao je Valentin, pokušavajući da nadene naočare i najzad, uzevši ih pažljivo obema rukama, stavio ih je na mesto. — Imate auto?

— Da, povešću vas.

Platili su i krenuli ka izlazu. Valentin je svaki čas mahao rukom, pozdravljajući poznanike laborante, a ovi su se osvrtali za pripitim nobelovcem. Na samim vratima, pozdravljajući portira koji se široko osmehivao, Valentin je zamahom strgnuo sa sebe naočare i sva trojica ispružiše ruke, loveći ih.

— Sutra imam jedan eksperiment. Baš interesantna stvar... — brbljao je Valentin, ulazeći u «Pežo».

I on uze da priča o sutrašnjem eksperimentu. Nunan ga je odvezao u naučnički gradić.

Pa i oni se takođe plaše, mislio je Nunan, vraćajući se do «Pežoa». Plaše se, mudrijaši... A tako i mora da bude. Oni bi morali da se plaše čak i više nego svi mi, obični ljudi, zajedno. Jer mi u tome ništa ne razumemo, a oni barem razumeju da ništa ne razumeju. Gledaju puni straha taj bezdan i znaju da se moraju spustiti u njega — a kako da se spuste dole, šta će naći tamo i, što je najvažnije, hoće li moći posle da se izvuku?... A svi mi ostali okrenuli smo glave, takoreći, na drugu stranu. A možda to tako i treba? Neka sve ide svojim redom, a mi ćemo već nekako preživeti. Dobro je on rekao: najvažnije kod čovečanstva je to, što je preživelo i namerava da opstane i dalje... Ma đavo da vas nosi, reče Nunan u sebi došljacima. Niste mogli da priredite svoj piknik na nekom drugom mestu. Na Mesecu, na primer... Ili na Marsu. Vi ste ista ravnodušna bagra kao i svi drugi, iako ste naučili da sabijate prostor. Napravili piknik. Piknik...

A kako ću ja sa svojim piknicima? — mislio je Nunan, lagano vozeći «Pežo» po dobro osvetljenim mokrim ulicama. Kako da to najveštije izvedem? Po principu najmanjeg otpora. Kao u mehanici. Šta mi vredi moja inženjerska diploma, ako ne umem da smislim kako da uhvatim jednog sakatog lupeža?...

Zaustavio je auto ispred zgrade gde je živeo Redrik Šuhart i neko vreme sedeo za volanom, smišljajući kako da vodi razgovor. Onda je izvadio «etak», izišao iz auta i tek onda primetio da zgrada izgleda napuštena. U prozorima nije bilo svetala, u parku nikog nije bilo, čak ni ulična rasveta nije radila. To ga je podsetilo šta će sad videti, i on se stresao. Čak je pomislio da bi bilo bolje da pozove Redrika telefonom pa da popriča sa njim u autu ili u nekom mirnom baru, ali je odmah odagnao tu misao. Iz više razloga. I na kraju krajeva, reče on sebi, neću valjda i ja da postanem kao oni preplašeni bednici koji su pobegli iz ove zgrade.

Ušao je u zgradu i polako se popeo dugo nepočišćenim stepeništem. U zgradi je bilo mrtvački tiho, mnoga vrata od stanova bila su odškrinuta ili sasvim otvorena i iz mračnih predsoblja je zaudaralo na vlagu i prašinu. Zaustavio se pred vratima Redrikovog stana, zagladio kosu iza ušiju, duboko udahnuo i pritisnuo zvono. Unutra je neko vreme bilo tiho, onda je škripnuo parket, škljocnula je brava i vrata se otvoriše. Korake nije čuo.

Na pragu je stajala Majmunčica, ćerka Redrika Šuharta. Iz predsoblja je na polutamni podest padalo jarko svetlo i Nunan je u prvom trenutku video samo tamnu siluetu devojčice i pomislio, kako je ona porasla za ovih nekoliko meseci. Ali onda se ona povukla unutra i on vide njeno lice.

Usta mu se u trenutku osušiše.

— Zdravo, Marija — rekao je, nastojeći da mu glas bude što nežniji. — Pa, kako je, Majmunčice?

Ona ne odgovori. Ćutala je i potpuno bešumno uzmicala prema vratima u dnevnu sobu, gledajući ga ispod oka. Izgleda, kao da ga nije ni prepoznala. A i on, pošteno govoreći, nije mogao da prepozna nju. Zona, pomislio je. Užas...

— Ko je to? — upitala je Guta, izvirujući iz kuhinje. — Gospode, Dik! Pa gde ste vi? Znate li da se Redrik vratio?

Ona je pošla prema njemu, u hodu brišući ruke peškirčićem — još uvek onako lepa, energična, snažna, ali i na njoj je ovo ostavilo traga: bila je mršavija u licu a oči su joj bile nekako...

grozničave, šta li...

Poljubio ju je u obraz, dao joj mantil i šešir i rekao:

— Čuo sam, čuo sam... Nikako nisam imao vremena da svratim. Je l’ kod kuće?

— Kod kuće je — odgovorila je Guta. — Tamo je kod njega jedan... Verovatno će brzo otići; već dugo tamo sede. Dođite, Dik...

Nunan prođe hodnikom i zastade pred vratima dnevne sobe. Unutra je sedeo neki starac.

Kopija. Nepomičan i malo nagnut ustranu. Ružičasto svetlo od abažura padalo je na široko tamno lice koje kao da je bilo istesano od starog drveta, upala bezuba usta i oči bez sjaja. I odmah je Nunan osetio miris. Znao je da je to samo igra nerava, miris se oko njih osećao tek nekoliko prvih dana a onda sasvim nestajao, ali Ričard Nunan kao da ga je osećao sećanjem — težak, topao miris raskopane zemlje.

— Bolje dođite u kuhinju — žurno je rekla Guta. — Ja tamo spremam večeru, pa ćemo proćaskati.

— Da, naravno — rekao je Nunan sa lažnom veselošću. — Koliko se nismo videli!... Niste zaboravili moje omiljeno piće pre večere?

Ušli su u kuhinju. Guta je odmah otvorila frižider, a Nunan je seo za sto i pogledao oko sebe.

Kao i uvek, ovde je sve bilo čisto, nad šerpama se dizala para. Štednjak je bio nov, poluautomatski — znači, imali su novca.

— Pa, kako je on? — upitao je Nunan.

— Ma isti kao i uvek — odgovorila je Guta. — Smršao je u zatvoru, ali se odmah popravio.

— Riđ?

— Isto kô i pre.

— Živčan?

— Isto! Takav će biti do smrti.

Guta stavi pred njega čašu «Krvave Meri» — prozirni sloj ruske votke kao da je lebdeo nad slojem soka od paradajza.

— Nije mnogo? — upitala je.

— Baš koliko treba — Nunan je izručio u sebe smesu. Pade mu na pamet, da mu je to prvo pravo piće danas. — E, ovakoje već bolje — rekao je.

— Kako ste vi? — upitala je Guta. — Što vas tako dugo nije bilo?

— Poslovi — rekao je Nunan. — Svake nedelje sam se spremao da svratim ili bar da nazovem, ali prvo sam morao da putujem u Reksopolis, onda je bila jedna afera u firmi, a posle čujem — vratio se Redrik, pa sam mislio, da ne smetam... Uopšte, do guše sam se uvalio u poslove. Ponekad se pitam: šta mi tako jurimo za poslom? Da bismo zaradili pare? Ali kog će nam đavola pare, kad samo jurimo...

Guta je poklopila šerpe, uzela sa police kutiju cigareta i sela preko puta Nunana. Pogled joj je bio oboren. Nunan je brzo izvadio upaljač i pripalio joj i opet, drugi put u životu, video da joj drhte prsti, kao onda kad su Redrika osudili i kad je Nunan otišao kod nje da joj dâ nešto novca — u to prvo vreme ona uopšte nije imala novaca i nijedan od suseda u zgradi nije hteo da joj pozajmi.

Onda su se pare odnekud pojavile i to, očigledno, ne male pare, a Nunan je naslućivao i odakle, ali je produžio da dolazi, da donosi Majmunčici poslastice i igračke, sedeo je uveče sa Gutom, pio kafu i planirao zajedno sa njom budući lepši život Redrika, a onda, naslušavši se njenih jadikovki, obilazio susede i pokušavao nekako da ih urazumi, objašnjavao im, nagovarao ih i, na kraju, izgubivši strpljenje, pretio: «Pa Riđi će se kad-tad vratiti, a onda će vam polomiti sve kosti...» — ali ništa nije pomagalo.

— A kako je vaša devojka? — upitala je Guta.

— Kakva devojka?

— Ona, sa kojom ste svratili jedanput... ona plavuša.

— Ma kakva devojka. To mi je bila sekretarica. Udala se i prestala da radi kod mene.

— Trebalo bi da se oženite, Dik — rekla je Guta. — Hoćete da vam nađem nevestu?

Nunan je hteo da odgovori kao i obično: «Kad Majmunčica odraste...» — ali se na vreme trgnuo. Sad to više ne bi bilo duhovito.

— Meni treba sekretarica, a ne žena — progunđao je. — Ostavite vi vašeg riđeg đavola i dođite kod mene za sekretaricu. Pa vi ste bili odlična sekretarica. Stari Haris još uvek priča o vama.

— Kako i ne bi — reče ona. — Ruka me je bolela od šamaranja.

— Ma nije valjda?! — Nunan je odglumio čuđenje. — Vidi ti Harisa!

— Gospode! — rekla je Guta. — Nisam mogla normalno da prođem pored njega. Samo sam se plašila, da Red ne sazna.

Nečujno je ušla Majmunčica — pojavila se u vratima, pogledala na šerpe, na Ričarda, a onda je prišla majci i priljubila se uz nju, okrenuvši lice.

— Kako je, Majmunčice? — veselo je rekao Nunan. — Hoćeš čokoladu?

Izvadio je iz džepa čokoladicu u prozirnom omotu i pružio je devojčici. Ona se nije ni pomakla. Guta je uzela čokoladu iz njegove ruke i spustila je na sto. Odjednom su joj pobelele usne.

— Da, Guta — dobro je govorio Nunan — znate li da sam odlučio da se preselim? Dosadio mi je hotel. Pre svega, daleko je od Instituta...

— Ona gotovo više ništa ne razume — tiho je rekla Guta i on se prekinuo, uzeo u obe ruke čašu i stao da je besmisleno vrti u rukama.

— Vi i ne pitate, kako živimo — nastavila je ona. — I dobro je što ne pitate. Ali vi ste naš stari prijatelj, Dik, od vas nemamo šta da krijemo. A i ne može se sakriti.

— Jeste li bili kod doktora? — upitao je Nunan, ne dižući pogled.

— Da. Ništa tu oni ne mogu. A jedan je rekao... — Guta je zaćutala.

On je takođe ćutao. Nije tu bilo o čemu da se govori; nije hteo ni da misli o tome, ali odjednom mu se javila jeziva misao: to je invazija. Nije to nikakav piknik pored puta, niti poziv na kontakt, već invazija. Ne mogu da izmene nas i zato ulaze u tela naše dece i menjaju ih na svoju sliku i priliku. Gotovo da se naježio, ali tu se setio da je već čitao nešto nalik tome, nekakav petparački SF romančić, i od toga mu odmah bî lakše. Ljudima svašta pada na pamet, a u stvarnosti nikad nije onako kao što piše.

— A jedan je rekao, da ona uopšte više nije ljudsko biće — završila je rečenicu Guta.

— Gluposti — neubedljivo je rekao Nunan. — Treba da se obratite pravom stručnjaku. Obratite se Džejmsu Katerfildu. Hoćete da vam ugovorim prijem kod njega?...

— Mislite na Kasapina? — ona se bolno nasmejala. — Ne treba, Dik, hvala. On mi je to i rekao.

Izgleda, da tu nema pomoći.

Kad se Nunan ponovo usudio da podigne pogled, Majmunčice više nije bilo u sobi a Guta je sedela nepomično, usta su joj bila malko otvorena i na cigareti u njenoj ruci je rastao krivi stubić sivog pepela. Onda je on gurnuo prema njoj čašu i rekao:

— Napravite mi još jednu porciju... a i sebi napravite. Pa da popijemo.

Pepeo je pao sa cigarete, ona je pogledala gde da baci opušak i bacila ga u sudoperu.

— Zašto? — rekla je. — Ne razumem, šta smo mi kome krivi? Pa nismo mi najgori u ovom gradu...

Nunan pomisli da će ona zaplakati, ali ona nije zaplakala — otvorila je frižider, izvadila votku i sok i skinula sa police drugu čašu.

— Nemojte gubiti nadu — rekao je Nunan. — Nema na svetu ništa što se ne bi moglo popraviti.

I, verujte mi, Guta, ja imam veze, i učiniću sve što se može...

U tom trenutku on sâm je verovao u to što je govorio, i premetao je po glavi imena, veze i gradove, i već mu se učinilo kao da je za slične slučajeve već čuo, i kao da se sve srećno završilo, treba samo da se priseti gde je to bilo i ime tog doktora, ali onda se setio zašto je došao ovamo, setio se gospodina Lemhena i toga zašto se sprijateljio sa Gutom, i nije više hteo da misli ni o čemu, odagnao je od sebe sve misli, seo udobnije, opustio se i samo čekao da mu Guta dâ piće.

Tada se u hodniku začuše spori koraci, lupkanje, i odvratan, posebno ovog časa, Barbridžev glas je prounjkao:

— Ej, Riđi! Izgleda da kod tvoje Gute neko navraća... Ja to ne bih tako ostavio...

I Redrikov glas:

— Čuvaj proteze, Lešinaru. Jezik za zube. Eno ti vrata i gubi se; ja moram da večeram.

Barbridž:

— Uh, ne smem ni da se našalim...

Redrik:

— Nas dvojica smo završili sa šalom. I tačka. Gubi se, ne zadržavaj me više!

Otvorila su se vrata, glasovi su postali tiši — očigledno, izišli su i govorili na stepeništu.

Barbridž je rekao nešto u pola glasa, a Redrik mu je odgovorio: «Dosta, završili smo o tome!» Opet Barbridževo mrmljanje i oštri Redrikov glas: «Rekao sam — dosta»! Vrata su se zalupila, začuli su se brzi koraci kroz hodnik i u vratima kuhinje pojavio se Redrik Šuhart. Nunan je ustao i zakoračio mu u susret, i oni čvrsto stegoše jedan drugom ruke.

— Znao sam da si to ti — rekao je Redrik, gledajući Nunana jasnim zelenim očima. — Au, ali si se ugojio! Sigurno visiš po barovima i ločeš pivo... Oho! Pa vi se tu lepo provodite! Guta, napravi i meni porciju, treba da vas stignem...

— Nismo još ni počeli — rekao je Nunan. — Tek smo se spremali. A i ko bi od tebe pobegao!

Redrik se nasmejao, blago udario Nunana pesnicom po ramenu i rekao:

— E, pa, sad ćemo da vidimo, ko će koga stići i prestići! Idemo, idemo, nećemo sedeti ovde u kuhinji! Guta donesi nam večeru...

Redrik je otvorio vrata frižidera i sagnuo se, a kad se uspravio u ruci je držao flašu sa šarenom etiketom.

— Treba da proslavimo ovo! — rekao je. — Da dočekamo kako dolikuje našeg najboljeg prijatelja, Ričarda Nunana, koji ne napušta prijatelje u nevolji, iako od toga nema nikakve koristi.

Šteta samo što nije tu Imalin...

— Pa nazovi ga — predložio je Nunan.

Redrik je odmahnuo crvenokosom glavom.

— Nema on tamo telefon... Idemo, idemo!

Prvi je ušao u dnevnu sobu i stavio bocu na sto.

— Slavićemo, tata! — rekao je nepomičnom starcu. — Ovo je Ričard Nunan, naš prijatelj! Dik, ovo je moj otac, Šuhart-stariji...

Ričard Nunan se u mislima sav skupio od jeze, istovremeno razvlačeći usta u širok osmeh, pozdravljajući rukom i obraćajući se kopiji:

— Drago mi je, mister Šuharte. Kako ste?... A mi se već znamo, Rede — obratio se Šuhartu— mlađem, koji je tražio čaše u baru. — Jednom smo se već videli; istina, nakratko...

— Sedi — rekao mu je Redrik, pokazujući glavom fotelju preko puta starca. — Ako mu se obraćaš — govori glasnije; on skoro ništa ne čuje. — Stavio je čaše na sto, odvio zatvarače flaša i rekao Nunanu: — Sipaj. Tati samo malo, tek na dno...

Nunan je bez žurbe sipao piće u čaše. Starac je sedeo sve u istoj pozi, gledajući u zid. I uopšte nije reagovao kad mu je Nunan primakao čašu. A Nunan se već sasvim pribrao i prihvatio igru. To je bila igra, strašna i žalosna. Igru je započeo Redrik, a on se uključio u nju, kao što se celog života uključivao u tuđe igre, i strašne, i žalosne, i sramne, i divlje i mnogo opasnije nego što je ova. Redrik je podigao svoju čašu i rekao: «Da popijemo?» I Nunan je sasvim prirodno pogledao starca, a Redrik je kucnuo svojom čašom Nunanovu i rekao: «Pijmo, pijmo...» Onda je Nunan opet prirodno klimnuo i nasmešio se, pa su ispili.

Redrik je, blistavih očiju, govorio veselo i pomalo izveštačeno:

— Gotovo je! Zatvor mene više neće videti. Kad bi ti znao, kako je lepo kod kuće! Para imam, i već sam bacio oko na jednu kuću, sa vrtom, kao kod Lešinara Barbridža... Znaš li da sam hteo da se odselim odavde? To sam u zatvoru odlučio. Šta da sedim u ovoj smrdljivoj palanci? Nek’ ide sve do đavola, a ja lepo odoh odavde. Kad tamo, dok sam ja sedeo u zatvoru, zabranili iseljavanje! Šta, da nismo postali zarazni za ove dve godine?...

On je govorio i govorio, a Nunan je klimao glavom, pijuckajući viski i ubacujući saosećajne psovke i retorička pitanja, a onda je počeo da ispituje Redrika o kući — gde je, kakva je, koliko košta? — i ušao u spor sa Redrikom. Nunan je dokazivao da je kuća skupa i na lošem mestu, izvadio je beležnicu, počeo da je lista i da čita adrese napuštenih kuća koje će vlasnici prodati u bescenje, a ni opravka ga neće koštati ništa ako preda molbu za iseljenje, bude odbijen pa onda zatraži kompenzaciju.

— Vidim, već si počeo da se baviš i nekretninama — rekao je Redrik.

— Ja se bavim svime pomalo — odgovorio je Nunan i namignuo.

— Znam, čuo sam za tvoje poslove!

Nunan je iskolačio oči, stavio prst na usne i pokazao glavom prema kuhinji.

— Mani se, svi znaju za to — rekao je Redrik. — I šta ima veze — novac ne smrdi! Sad sam to i ja dobro shvatio... A šta si odabrao Koščatog Kaćušu za upravnika — umro sam od smeha kad sam to čuo! Pustio si lisicu u kokošarnik... Pa on je psihopata; znam ga odavno!

Uto je starac lagano, drvenim pokretom, kao ogromna lutka, podigao ruku sa kolena i sa drvenim treskom spustio je na sto pored svoje čaše. Ruka je bila tamnoplavičasta, skvrčeni prsti su je činili nalik kokošijoj kandži. Redrik je ućutao i pogledao ga, promenivši se u licu i Nunan je sa najvećim zaprepašćenjem ugledao na tom rošavom, grabljivom licu pravu, istinsku ljubav i nežnost.

— Pij, tata, pij — nežno je rekao Redrik. — Samo malo, za zdravlje... Ništa se ti ne sekiraj — rekao je u pô glasa Nunanu i zaverenički namignuo. — Već će on stići do te čaše...

Gledajući ga, Nunan se setio kako je bilo kad su Bojdovi laboranti došli po ovu kopiju.

Laboranata je bilo dvojica, krupni, snažni sportski tipovi, i bio je tu lekar iz gradske bolnice sa dvojicom bolničara, takođe krupnim i snažnim ljudima, naviknutim da tegle nosila i smiruju ludake.

Posle je jedan od laboranata ispričao da «onaj riđi» u početku kao da nije shvatio o čemu je reč, pustio ih je u stan, dao da vide oca i verovatno bi starog tako i odneli, zato što je Redrik, izgleda, verovao da ga voze u bolnizu na lečenje. Ali oni mamlazi bolničari, koji su za vreme razgovora stajali u hodniku i gledali Gutu dok pere prozore u kuhinji, uzeli su starca, kad su ih pozvali, kao kladu — povukli su ga i ispustili na pod. Redrik se razljutio ali uto je istupio lekar, još veći mamlaz, i počeo detaljno da objašnjava šta će biti sa starim. Redrik ga je slušao minut ili dva, a onda je bez ikakvog upozorenja eksplodirao kao atomska bomba. Laborant koji je to pričao ni sam ne zna kako se našao na ulici. Riđi đavo je bacio niz stepenice svu petoricu — bukvalno nijedan nije sišao svojim nogama. Svi su oni, po rečima laboranta, izleteli iz zgrade kao đulad iz topa. Dvojica su ostali na pločniku onesvešteni, a ostale je Redrik jurio četiri kvarta, posle čega se vratio do institutskog vozila i porazbijao mu sva stakla, pošto šofera odavno u njemu nije bilo, on je zbrisao čim je video šta se događa sa onom petoricom...

— Tu, u jednom baru, pokazali su mi novi koktel — govorio je Redrik, sipajući viski. — Zove se «Veštičje pihtije»; posle ću ti to napraviti, kad večeramo. To ti je, burazeru, takva stvar da je opasno po život ako se pije na prazan stomak; ruke i noge se oduzmu od samo jedne čaše... Sviđalo se to tebi ili ne, ali večeras ćemo proslaviti tvoju posetu. Setićemo se starih dobrih vremena, setićemo se «Boržča»... Jadni Erni još uvek sedi u zatvoru, znaš? — Ispio je viski, obrisao usne nadlanicom i upitao nemarno: — A u Institutu se još nisu prihvatili «veštičjih pihtija»? Znaš, ja sam malo zaostao od najnovijih dostignuća u nauci...

Nunan je dobro znao zašto Redrik skreće razgovor na tu temu. Pljesnuo je dlanom po nozi i rekao:

— Hej, pa ti i ne znaš šta je sve bilo sa tim «veštičjim pihtijama»! Jesi li čuo za Kariganovu laboratoriju? To ti je jedna privatna firma... E, oni su dobili jedan kontejner sa «veštičjim pihtijama»...

Nunan je ispričao o katastrofi, o skandalu, o tome kako nisu našli krivca ni utvrdili kako je firma došla do kontejnera, a Redrik je slušao tobože rasejano, coktao jezikom, klimao glavom, a onda odlučno sipao još viskija u čaše i rekao:

— Tako im i treba; dobili su šta su tražili...

Pili su. Redrik je pogledao «tatu», mišići na licu mu opet zaigraše, on pruži ruku i primakne čašu bliže skvrčenim prstima, i prasti se odjednom razdvojiše i opet skupiše, ščepavši čašu.

— Tako će biti brže — rekao je Redrik. — Guta! — povikao je. — Hoćeš li nas još dugo mučiti glađu?... To se ona zbog tebe trudi — objasnio je Nunanu. — sigurno sprema tvoju omiljenu salatu, sa sipama, video sam da ih je odavno kupila... A inače, šta se radi u Institutu? Jeste li pronašli nešto novo? Priča se da sad tamo sve obavljaju automati, samo malo šta pronalaze u Zoni...

Nunan je uzeo da priča o Institutu, i dok je on govorio kod stola se pored starca-kopije nečujno stvorila Majmunčica, stajala tako, spustivši ne sto dlakave ručice, a onda se odjednom sasvim prirodnim detinjim pokretom priljubila uz starca i spustila glavu na njegovo rame. A Nunan je, nastavljajući da blebeće, pomislio, gledajući u ta dva čudovišna izdanka Zone: gospode, šta još neće biti?! Šta još treba da nam se desi, da bismo se najzad trgli? Zar nam je i ovo malo?... A znao je, da je malo. Znao je, da milijarde ljudi ništa o svemu tome ne znaju i neće da znaju, a ako i saznaju, zgražavaće se desetak minuta i opet će se vratiti običnim, svakodnevnim brigama. Treba da odem odavde, pomislio je besno. Do đavola sa Barbridžem, do đavola sa Lemhenom... do đavola sa ovom od boga prokletom porodicom!...

— Šta zuriš tako u njih? — poluglasno je upitao Redrik. — Ne brini se, to njoj ništa ne škodi. Čak naprotiv — kažu da od njih znači zdravlje...

— Da, čuo sam — rekao je Nunan suvog grla i ispraznio čašu.

Ušla je Guta, rekla Redriku da postavi tanjire i stavila na sto veliku srebrnu činiju sa Nunanovom omiljenom salatom.

I tada je starac, kao da se neko probudio i povukao njegove konce, jednim pokretom podigao čašu i istresao sadržinu u otvorena usta.

— E, svaka čast! — rekao je Redrik oduševljeno. — E, što ćemo da se napijemo!