52 Potreba

Ninaeva je za tren stajala u Srcu Kamena ne videći ništa, pošto nije i razmišljala o Tel alan riodu. Egeanin je Seanšanka. Jedna od onih svirepih ljudi koji su Egveni stavili, a njoj pokušali da stave povodac oko vrata. Znala je sve, a opet se osećala prazno. Seanšanka, a uvukla joj se u srce. Iskreni prijatelji su bili prava retkost otkada je napustila Emondovo Polje. Steći prijateljicu, i izgubiti je na ovaj način...

„Zbog toga je najviše mrzim“, režala je, kršeći ruke. „Svidela mi se, i ne mogu protiv toga, i zato je mrzim!“ Kada je to glasno rekla, shvatila je da je besmisleno. „Ne mora ni da ima smisla“, tiho se nasmeja i žalosno odmahnu glavom. „Zar ne treba da budem Aes Sedai?“ Ali bilo joj je dosta budalastog sanjarenja.

Kalandor, kristalni mač, bleštao je usađen u kamen pod ogromnom kupolom, a senoviti redovi masivnih stubova od crvenog mermera pružali su se na sve strane. Nije bilo teško zamisliti, prisetiti se osećaja da te neko posmatra. Ako je to prošli put i bila mašta. Ako je i sad. Ko zna šta se tamo skriva. U rukama joj se pojavila debela palica i ona zaviri među stubove. Gde je Egvena? Baš Hči na nju da kasni. Ovoliki mrak. Lako se moglo desiti da nešto iskoči... „Imaš neobičnu haljinu, Ninaeva.“

Jedva suzdržavši vrisak, okrenula se, teško, praćena gvozdenim zveckanjem; srce joj se popelo u grlo. Egvena je stajala s druge strane Kalandora, a s njom još dve žene u širokim suknjama, s tamnim maramama preko belih bluza, snežnobele kose podignute isprevijanim šalovima što u im se spuštali do struka. Ninaeva se ponada da nijedna nije primetila kako je progutala knedlu, i pokuša da stiša disanje. Kako su mogle tako da joj se prikradu!

Prepoznala je jednu od Aijelki po Elejninom opisu; Amisino lice je bilo premlado za takvu kosu, ali očito joj je bila srebrna još od detinjstva. Druga, mršava i koščata, bledoplavih očiju i izboranog lica, mora da je bila Bair. Ona je čvršća od druge, pomisli Ninaeva sada kada ih je videla, mada ni Amis nije... Neobična haljina? Zveckanje?

Spustila je pogled i dah joj zastade. Bila je obučena u nešto nalik dvorečanskoj nošnji, ako su Dvorečanke ikad nosile čelično pletivo s krljuštima pločanog oklopa, kakvo je videla u Šijenaru. Kako li muškarci trče i jašu u ovakvim oklopima? Vukao joj je ramena kao da teži pedeset kilograma. Palica je sada bila gvozdena, sa sjajnim čeličnim šiljcima na vrhu. Nije ni dodirnula glavu, ali znala je da nosi nekakvu kacigu. Silno se zacrvenela, pribrala, pa izmeni sve to u finu dvorečansku vunu i drveni štap. Osetila se bolje čim joj je jedna prava pletenica pala niz rame.

„Zalutale misli su opasne kada hodaš kroz san“, reče Bair, tankim ali razgovetnim glasom. „Moraš naučiti da ih savladavaš ako želiš da nastaviš.“

Ninaeva resko odvrati: „Vladam ja svojim mislima sasvim lepo, hvala. Ja.. “ Nije samo Bairin glas bio tanak. Egvena, u svojoj bledoplavoj haljini za jahanje, i Mudre su izgledale... skoro kao izmaglica, poluprovidno. „Šta je s vama? Zašto tako izgledate?“

„Probaj ti da uđeš u Tel’aran’riod dok dremaš u sedlu“, procedi Egvena. Treperila je. „Sada je jutro u Trostrukoj zemlji, i krenuli smo na put. Jedva sam nagovorila Amis da me uopšte pusti, ali plašila sam se da ćete se zabrinuti.“

„Teško je to i bez konja“, kaza Amis, „ući u plitak san kada želiš da budeš budna. Egvena to još nije sasvim savladala.“

„Savladaću“, reče Egvena sa razdraženom odlučnošću. Oduvek je bila previše ishitrena i tvrdoglava u žudnji za učenjem; ako je ove Mudre ne budu čvrsto đržale u šaci, sigurno će se uvaliti u svakakve nevolje.

Ninaeva prestade da brine o Egveni i neprilikama, i mlađa žena poče da joj priča o napadu Troloka i Draghkara na uporište Hladne stene. Među mrtvima je bila i Mudra Seana, šetač kroz snove. Rand je požurio Taardade i pošao ka tom Alkair Dalu, očito prkoseći svim običajima; poslao je i trkače da dozovu druge septe. Taj momak nikome nije odavao svoje namere; izluđivao je Aijelke, a Moiraina je već spremna da ujeda. Moirainina nelagoda bi je radovala nadala se da će se Rand nekako otrgnuti njenom uticaju da Egvena nije bila tako zabrinuta.

„Ne znam da li je to ludilo ili svesna namera“, dovrši Egvena. „Bar da znam, podnela bih i jedno i drugo. Ninaeva, priznaću ti da me sada ne brine ni proročanstvo, ni Tarmon Gai’don. Možda sam budala, ali obećala sam Elejni da ću ga paziti, a ne umem to.“

Ninaeva zaobiđe kristalni mač i obgrli je. Premda je izgledala kao odraz u zamagljenom ogledalu, bila je čvrsta. Randov razum. Ništa nije mogla da uradi povodom toga, niti da ponudi nikakvu utehu. Egvena je bila najpogodnija za to. „Najbolje češ pomoći Elejni tako što ćeš mu kazati da pročita šta mu je napisala. Ponekad je to muči; ništa ne govori, ali mislim da se plaši da je rekla više nego što je trebalo. Ako bude pomislio da je potpuno zaslepljena njime, možda će i on osetiti isto prema njoj, a to joj nikako ne može škoditi. Barem mi u Tančiku imamo neke dobre vesti. Neke.“ Kada je objasnila kakve, postade malo teško opravdati to „dobre“.

„Dakle, još ne znate za čim to tragaju“, zaključi Egvena, „a čak i da znate, bliže su pa će prve pronaći.“

„Neće ako se ja tu nešto pitam.“ Ninaeva je ustremila postojan, ozbiljan pogled ka dvema Mudrima. Elejna je pominjala da Amis nerado pruža ikakve reči osim upozorenja, tako da će morati čvrsto da se ponese prema njima. Bile su tako prozirne da bi ih jedan dah oduvao kao maglu. „Elejna misli da umete svačemu da se dovijete unutar snova. Postoji li način da uđem u Amaterine snove i proverim je li ona Prijatelj Mraka?“

„Budalasta devojko.“ Bair odmahnu glavom i duga kosa joj se zatalasa. „Iako si Aes Sedai, i dalje si budalasta devojka. Opasno je ulaziti u tuđe snove ako te tamo ne poznaju i ne očekuju. To je njen san, ništa slično ovom mestu. Tamo će Amatera upravljati svime. Čak i tobom.“

Bila je sigurna da u tome leži rešenje. Nije joj se dopalo što se ispostavilo drugačije. „Budalasta devojka“?

„Nisam ja devojka“, planu ona. Poželela je da povuče pletenicu, ali umesto toga steže šaku; zbog nečega joj je u poslednje vreme bilo neprijatno da čupa kosu. „Bila sam Mudrost Emondovog Polja pre nego što sam... postala Aes Sedai...“ Već je lakše izgovarala tu laž. „...i naređivala sam ženama vaših godina da sede i ćute. Ako umete da mi pomognete, recite kako, i prekinite s glupim mumlanjem o opasnostima. Prepoznajem ja opasnost, čim je vidim.“ Odjednom je osetila da joj se pletenica razdvojila na po jednu iznad svakog uha; bile su protkane crvenim trakama s mašnama na krajevima. Suknja joj je postala tako kratka da su joj kolena bila gola, imala je istovetnu belu košulju kao i Mudre, a od njenih cipela i čarapa nije bilo ni traga. Odakle je ovo došlo? Sigurno nije ni pomislila da odene ovako nešto. Egvena brzo pokri usta šakom. Čega se prestrašila? Ništa joj, svakako, nije moglo biti smešno.

„Neobuzdane misli“, kaza Amis, „zaista mogu da se pretvore u nevolju, Ninaeva Sedai, sve dok ne ovladaš njima.“ Uprkos ozbiljnom tonu, usne su joj poigravale; jedva je krila veselje.

Ninaeva se potrudi da zadrži mirno lice. Nikako nisu mogle biti odgovorne za ovo. Nikako! Upinjala se da se preodene, ali to zaista bese napor kao da ju je nešto prisiljavalo na to odelo. Obrazi su joj se žarili sve jače. Najednom, baš kad je zaustila da zatraži savet, ili čak pomoć, ruho kosa joj postadoše kao što su i bili. S olakšanjem je promrdala prste u dobrim, čvrstim cipelama. Bila je to samo neka čudna, zalutala misao. U svakom slučaju, nije želela da iznosi sumnje; ionako su izgledale previše razgaljeno, čak i Egvena. Nisam ovde radi nekog budalastog nadmetanja. Neću ih udostojiti toga.

„Ako ne mogu da prodrem u njen san, mogu li dovesti nju u Svet snova? Moram naći način da razgovaram s njom.“

„Ne bismo ti to pokazale čak ni da umemo“, kaza Amis ljutito zabacujući maramu. „Zlo je to što tražiš, Ninaeva Sedai.“

„Ona bi ovde bila bespomoćna koliko i ti u njenom snu “ Bairin jedva čujni glas zvečao je kao gvozdena batina. „Šetačima kroz snove se već pokolenjima prenosi zapovest da nikoga ne uvlače u san. Priča se da je Senka bila sklona tome, u poslednjim danima Doba legendi.“

Ninaeva se promeškolji pod njihovim strogim pogledima; shvatila je da još grli Egvenu jednom rukom, pa se umiri. Nije želela da Egvena pomisli da joj je neprijatno. I nisu joj stvorile nikakvu neprijatnost. Setila se kako su je dovukli pred Zenski krug pre nego što su je izabrali za Mudrost, ali ne zbog ovih Mudrih. Potrebna je čvrstina... Zurile su u nju. Prozračne ili ne, ove žene su imale pogled dostojan Sijuan Sanče. Naročito Bair. Nije da ih se plašila, ali uvidela je da nije loše biti razborit. „Elejni i meni potrebna je pomoć. Crni ađah se nalazi nad nečim što može ozlediti Randa. Ako to pronađu pre nas, možda će moći da ga zauzdaju. Moramo ih preduhitriti. Ako nam ikako možete pomoći, ako nam išta možete reći... bilo šta.“

„Aes Sedai“, prozbori Amis, „kod tebe i molba za pomoć zvuči kao zapovest.“ Ninaeva je skupila usne zapovest? Malo je nedostajalo da ih preklinje. Kakva zapovest! ali Aijelka to nije primetila. Ili nije marila. „Ipak, opasnost po Randa al’Tora... To ne sme da padne u ruke Senke. Postoji način.“

„Opasno je.“ Bair žustro odmahnu glavom. „Ova mlada žena ne zna ni onoliko koliko je Egvena znala kada je došla kod nas. Preopasno je to za nju.“

„Možda bih onda ja mogla...“, zausti Egvena, a njih dve je prekidoše u istom trenu.

„Ti češ dovršiti svoju obuku; previše si željna da ideš preko svojih mogućnosti“, odreza Bair, a Amis nimalo blaže dodade: „Nisi u Tančiku, ne poznaješ to mesto, i nemaš Ninaevinu potrebu. Ona će biti lovac.“ Egvena smrknuto posustade pod tim čeličnim pogledima, a Mudre se zgledaše. Bair konačno sleže ramenima i obmota maramu preko pola lica; očito nije nameravala da se meša.

„Zaista jeste opasno“, kaza Amis. Zvučale su kao da u Tel’aran’riodu ni disanje nije bezbedno.

„Ja...!“ Ninaeva ućuta, jer je Amisin pogled nastavio da se zaoštrava, iako je to delovalo nemoguće. Čvrsto je zadržala prizor svoje odeće u umu – iako naravno nisu mogle da utiču na to; jednostavno je delovalo mudro ostati u istom ruhu pa promeni ono što je nameravala da kaže. „Biću obazriva.“

„Nemoguće“, hladno joj reče Amis, „ali ne znam za drugi način. Potreba je ključ svega. Kada u uporištu ima previše naroda, septa mora da se deli, i novo uporište ima potrebu za vodom. Ako se ne zna ni za jedno mesto koje ima vodu, pozivaju jednu od nas da je potraži. Ključna je potreba za pogodnom dolinom ili klisurom, koja nije predaleko od prve i koja ima izvor. Kada se usmeriš na svoju potrebu, naći ćeš se bliže onome što tražiš. Ponovo se usmeriš, i dolaziš još bliže. Svaki korak te vodi bliže dok ne otkriješ da si stigla ne samo u dolinu, već pred samo mesto koje krije vodu. Možda će to tebi biti teže, jer ne znaš šta tačno tražiš, ali možda će to biti nadomešteno veličinom potrebe. Takođe, već imaš grubu predstavu gde je to, u toj palati.“

Mudra se naže prema njoj, i oštrim pogledom i glasom joj useče reči: „Opasnost, koje uvek moraš biti svesna, jeste to što svaki korak preduzimaš naslepo, zatvorenih očiju. Ne znaš gde ćeš se naći kad otvoriš oči. Uzalud si tražila izvor ako se nađeš u jami punoj zmija. Očnjaci planinskog kralja ubijaju podjednako brzo i u snu i na javi. Mislim da bi te ove žene o kojima Egvena priča ubile i brže nego zmija.“

„Ja sam to već radila“, uskliknu Egvena. Ninaeva oseti njen trzaj kada su Aijelke uprle oči u nju. „Pre nego što sam vas srela“, užurbano dodade. „Pre nego što smo otišle u Tir.“

Potreba. Ninaeva oseti izvesnu toplinu prema Aijelkama, pošto je od jedne saznala bar nešto korisno. „Morate dobro paziti na Egvenu“, rekla im je grleći mladu ženu da pokaže koliko to od srca misli. „U pravu si, Bair. Uvek ona trči ispred sebe. Oduvek je takva.“ Bair s negodovanjem podiže jednu belu obrvu.

„Ne slažem se s tira“, suvo kaza Amis. „Ona je sada poslušna učenica. Zar ne, Egvena?“

Egvena tvrdoglavo stisnu usne. Ne poznaju nju ove Mudre ako su pomislile da če Dvorečanka sebe nazvati poslušnom. Opet, ništa nije rekla. To je bilo neočekivano. Tvrde su ove Aijelke, kako se ispostavilo, podjednako kao većina Aes Sedai.

Njen sat beše na izmaku, ali u njoj je uzavrelo nestrpljenje da smesta oproba ovaj metod; ako je Elejna sada probudi, možda neće moći da zaspi satima. „Za sedam dana“, reče, „jedna od nas će vas ponovo čekati ovde.“ Egvena klimnu glavom. „Za sedam dana, Rand će se predstaviti poglavarima klanova kao Onaj Koji Dolazi sa Zorom, i svi Aijeli će biti uz njega.“ Mudre pomalo odlutaše pogledom, a Amis poravna šal; Egvena to nije primetila. „Svetlost samo zna šta će potom hteti da uradi/‘

„Za sedam dana“, kaza Ninaeva, „Elejna i ja ćemo oteti lovinu Lijandrin i ostalima.“ Ili će, vrlo verovatno, pasti u ruke Crnom ađahu. Mudre su, dakle, podjednako sumnjale da će Aijeli pratiti Randa kao što je i Egvena sumnjala u njegove namere. Nigde ni trunke sigurnosti. Ali ne bi valjalo ni opteretiti Egvenu dodatnim brigama. „Kada se ponovo sretnemo, imaćemo ih zarobljene, u vrećama okrenutim naopako, spremne za vožnju na suđenje u Kuli.“

„Budi oprezna, Ninaeva. Znam da ne umeš, ali svejedno pokušaj. Kaži to i Elejni. Ona nije tako... odvažna... kao ti, ali blizu je.“ I Amis i Bair položise ruku Egveni na rame i sve tri nestadoše. Da pokuša da bude oprezna? Budalasta devojka. Ninaeva nikad nije neoprezna. Šta je to Egvena nameravala da kaže umesto „odvažna“? Ninaeva lagano prekrsti ruke da ne bi čupala pletenice. Možda je bolje što ne zna.

Shvatila je da nije rekla Egveni za Egeanin. Možda i ne treba da joj budi sećanja na zarobljeništvo. Ninaeva se vrlo dobro sećala njenih košmara koji su trajali nedeljama po izbavljenju; budila se vrišteći kako im neće dozvoliti da je bace u lance. Najbolje je da to ostave na miru. Egvena ionako nikad neće morati da upozna Seanšanku. Spaljena da je ta žena! Oganj je spalio u pepeo! Spaljena da je!

„Ne koristim vreme mudro“, glasno je rekla. Reči odjeknuše među visokim stubovima. Sad kad je ostala sama, delovali su još strašnije nego malopre, kao istinsko skrovište nevidljivih posmatrača i stvorova koji bi te mogli zaskočiti. Vreme je da se pođe.

Ipak, prvo je promenila kosu u punđu istkanu od mnoštva tankih, dugih pletenica, a haljinu u pripijenu tamnozelenu svilu. Proziran veo prekrio joj je usta i nos, i pomalo je lepršao pri disanju. Napregla se i dodala perle od zelenog žada u pletenice. Ako neka Crna sestra iskoristi ukradeni ter’angreal da uđe u Svet snova i primeti je u Panarhovoj palati, pomisliće za nju da je samo Tarabonka koju je običan san tu doveo. Međutim, neke su je znale i po liku. Pogledala je pletenice s nanizanim perlama i nasmešila se. Boja svetlog meda. Nije znala da je i to moguće. Pitam se kako izgledam. Da ti bi me prepoznale?

Najednom, kraj Kalandora se stvori visoko ogledalo. Njene krupne smeđe oči se raširiše, a rumena usta ostadoše otvorena; bila je zapanjena odrazom. Nosila je Rendrino lice! Lik joj zatitra, oči i kosa zatreperiše između tamnije i svetlije boje. Napregla se i zadržala gostioničarkin lik. Sada je niko neće prepoznati. A Egvena je mislila da Ninaeva ne ume da se čuva.

Sklopila je oči i usmerila misli na Tančiko, na Panarhovu palatu, na potrebu. Nešto što je opasno po Randa, Ponovorođenog Zmaja, potreba... Tel’aran’riod se zavrte oko nje; osetila je to, skliznula i zanela se, pa otvori oči, željna da vidi šta je otkrila.

Bila je to spavaća soba, šest puta veća od ijedne u Dvoru tri šljive. Zidovi bili su oslikani, a s tavanice su visile zlatne svetiljke na pozlaćenim lancima. Visoki ram kreveta širio je izrezbareno granje i lišće iznad postelje. Jedna mlada žena stajala je kruto naslonjena na jedan od stubova u podnožju kreveta; bila je zaista ljupka, onako napućenih usana, kakve su sada bile i Ninaevine. Na njenim crnim pletenicama stajala je kruna žlatnog trostrukog lišća među rubinima, biserima i jednim opalom većim od guščjeg jajeta; oko vrata, pa sve do kolena, imala je široku ešarpu, celom dužinom izvezenu drvećem. Osim krune i ešarpe, na njoj beše samo sjakteći znoj.

Njen drhtavi pogled nepomično je ležao na ženi koja se spokojno odmarala na niskom kanabetu. Ova žena je bila leđima okrenuta Ninaevi, i maglovita kao Egvena maločas. Niska i mršava, tamne kose do ramena, nosila je široku bledožutu odoru, očito ne tarabonsku. Ninaeva je, i ne videvši krupne plave oči i lisičje lice, niti verige od Vazduha kojima je zarobila ženu pred krevetom, znala da gleda u Temailu Kinderod.

„...naučiti sve i svašta, kad koristiš snove umesto da traćiš odmor“, govorila je Temaila s kairhijenjanskim naglaskom, uz smeh. „Zar ne uživaš? Čemu još mogu da te poučim? Znam. Voleh se s hiljadu mornara. “ Prekorno je pretila prstom. „Moraš dobro da naučiš sve reči, Amatera. Znaš da ne želim... U šta to zevaš?“

Ninaeva naglo shvati da žena kraj stuba Amatera? Panarh? gleda pravo u nju. Temaila se lenjo pomeri kao da će okrenuti glavu.

Ninaeva grčevito sklopi oči. Potreba.

Klizim.

Zagrlivši tanki stub, Ninaeva ugrabi vazduh kao da je pretrčala dvadeset milja; nije se ni zapitala gde je. Srce joj je dobovalo kao divljački bubanj. Zmijska rupa, bas tako. Temaila Kinderod. Crna sestra za koju je Amiko govorila da uživa da nanosi bol; očito previše, čim je jedna pripadnica Crnog ađaha to pominjala. A Ninaeva ne može da usmeri nijednu iskru. Mogla je da ostane kao ukras na stubu kreveta, pored Amatere. Svetlosti! Tresla se dok se prisećala. Smiri se, ženo! Izbavila si se odande, a ako teje Temaila i videla, videla je samo ženu s kosom boje meda kako nestaje, običnu Tarabonku što je kroz san na tren stupila u Tel’aran’riod. Temaila je sigurno imala premalo vremena da oseti sposobnost usmeravanja u njoj. Ta sposobnost se oseća među usmeriteljkama, čak i kada se ne koristi, ali bio je to samo tren. Uz malo sreće, nedovoljno vremena.

Barem je sada znala Amaterin položaj. Ona svakako nije bila u savezu s Temailom. Ovaj način potrage se već isplatio, ali još ne dovoljno. Umirivši disanje, osvrnula se.

Redovi tananih belih stubova uzdizali su se uzduž i popreko ogromne dvorane, približno iste širine i dužine. Ploče na podu bile su bele i uglačane, a visoki strop krasio je pozlaćeni reljef. Debela svilena vrpca beše razapeta preko niskih greda od uglačanog crnog drveta i rastegnuta po čitavoj prostoriji, izuzev tamo gde bi zaprečila dvokrilne vratnice sa šiljatim lukovima. Otvorena postolja i vitrine nizali su se pred zidovima, a kosti neobičnih zveri i zastakljena postolja u središtu prostorije, takođe ograđeni vrpcom. Prema Egveninom opisu, ovo je bila glavna izložbena dvorana palate. Ono za čim traga je sigurno baš u ovoj odaji. Sledeći korak neće biti slep kao prvi; ovde očito nema zmija, nema Temaile.

Jedna zgodna žena se najednom stvori kraj zastakljenog četvoronogog postolja u središtu sobe. Nije bila Tarabonka; tamna talasasta kosa padala joj je na ramena, ali Ninaeva se zaprepastila zbog nečeg drugog. Zenina haljina beše magla, povremeno srebrnasta i jasna, povremeno siva i tako tanka da su joj se telo i udovi jasno videli. Odakle god da ju je san doveo, mora da ima bujnu maštu čim zamišlja ovakve stvari! Sigurno ni besramne domanske haljine za koje je čula nisu gore od ovoga.

Žena se nasmeši pred staklom, pa produži niz dvoranu. Zastala je na suprotnoj strani i pogledala neki predmet koji Ninaeva nije jasno videla, nešto tamno na belom kamenom postolju.

Ninaeva se namršti i ispusti iz šake pletenice boje meda. Ova žena će svakog trena nestati; zalutali u Tel’aran’riod ne ostaju dugo u njemu. Naravno, nije bitno hođe li je videti, jer beše jasno da nije sa spiska Crnih sestara. Pa ipak, izgledala je nekako... Ninaeva primeti da je opet ščepala pletenicu. Ta žena... Ruka je kao svojom voljom vukla čupala i Ninaeva zapanjeno iskolači oči; zglobovi su joj pobeleli, prsti drhtali. Kao da sama pomisao na tu ženu... Čitava ruka je drhtala dok je šaka pokušavala da istrgne kosu iz glave. Zašto, pod Svetlošću?

Maglicom obavijena žena još je stajala pred belim pijedestalom. Drhtanje se proširilo iz ruke u Ninaevino rame. Bila je sigurna da nikada nije videla tu ženu. Pa ipak... Pokušala je da otvori šaku, a prsti se samo još jače stegoše. Sigurno, nikad. Tresla se od glave do pete, pa pridrža telo onom slobodnom rukom. Sigurno... Zubi su joj podrhtavali. Žena je izgledala... Bila je na ivici plača. Žena...

Prizori joj prasnuše u glavi; povila se prema obližnjem stubu kao da su je slike i telesno povredile; razrogačila je oči. Ponovo je videla sve. Odaja uvelih cvetova, i ona snažna, zgodna žena okružena sjajem saidara. Ninaeva i Elejna brbljaju kao deca, bore se koja će prva odgovoriti, izlivaju sve što znaju. Koliko su rekle? Bilo je teško izvući pojedinosti, ali kroz maglu se setila kako je ponešto i zadržala. Ipak, ne svojom voljom; bila je spremna da kaže i učini sve što žena poželi. Lice joj se zažari sramom i gnevom. Ako je i uspela da sakrije poneku mrvicu, bilo je to samo zato što je toliko žarko! želela da odgovori na najnovije pitanje, da prethodna nije dovršavala.

Nema smisla, javio joj se tanak glas u glavi. Ako je ona neka Crna sestra za koju ne znam, zašto nas nije predala Lijandrin? Mogla je. Pošle bismo kao jagnjad.

Ledeni bes nije joj dozvolio da sluša dalje. Jedna Crna sestra upravljala je njome kao lutkom, posle čega joj je zapovedila da zaboravi. Zapovedila joj je da zaboravi, i ona je poslušala! Pa, sada će ta žena otkriti šta biva kada je Ninaeva spremna i pozorna!

Pre no što je uspela da zahvati iz Istinskog izvora, kraj sledećeg stuba se iznenada ukazala Birgita, u onom kratkom belom kaputu i širokim žutim pantalonama vezanim iznad gležnjeva, s jednom jedinom zlatnom, mnogostrukom pletenicom. Birgita, ili neka žena koja sanja da je Birgita. Žena nasloni prst na usne u znak upozorenja; pokazala je prema Ninaevi, pa žurno prema dvokrilnim vratima iza njih. S molećivim, blistavim plavookim pogledom, isparila je.

Ninaeva odmahnu glavom. Ko god da je ta žena, nema sad vremena za nju. Otvorila se prema saidaru i okrenula, puna uskipele Moći i pravičnog besa. Žena uvijena u maglu je nestala. Nestala! Zato što ju je ona zlatokosa glupača zadržala! Možda je još u blizini, možda je čeka. Umotana u Moć, Ninaeva prođe kroz one pokazane dveri.

Zlatokosa žena je čekala u hodniku punom šarenih ćilima i ugašenih svetiljki iz kojih se osećalo mirišljavo ulje. Sada je držala srebrni luk, a o pojasu joj je visio i tobolac srebrnih strela.

„Ko si ti?“, razjareno upita Ninaeva. Daće joj priliku da objasni svoja dela. Potom će je naučiti pameti! „Jesi li ti ista ona budala koja me je gađala u Pustari predstavivši se kao Birgita? Nameravala sam da očitam jednoj pripadnici Crnog ađaha bukvicu o pristojnom ponašanju, ali ti si joj omogućila da pobegne!“

„Ja sam Birgita“, kaza žena i nasloni se na luk. „Barem me tako možeš poznati. A bukvica bi sigurno bila očitana tebi, ovde kao i u Trostrukoj zemlji. Sećam se života kroz koje sam prošla kao da su iščitane knjige, oni davniji su mračnija sećanja nego noviji, ali dobro pamtim kako sam se borila uz Lijusa Terina. Nikada neću zaboraviti Mogedijenino lice, kao ni Asmodeanovo njemu si umalo skrenula pažnju na sebe pred Ruideanom.“

Asmodean? Mogedijen? Ona žena je bila jedna od Izgubljenih? Izgubljeni u Tančiku i u Ruideanu, u Pustari! Egvena bi joj sigurno rekla nešto da je znala. Sledećih sedam dana neće moći da je upozori. Bes i saidar provreše u njoj. „Šta tražiš ovde? Znam da ste svi nestali nakon što vas je Rog Valera prizvao, ali vi ste...“ Zamukla je, pomalo postiđena onim što je nameravala da kaže, ali sagovornica je smireno dopuni.

„Mrtvi? Mi koji smo vezani za Točak nismo mrtvi na isti način kao drugi umrli. Ima li boljeg mesta da čekamo dok nas Točak ne uplete u nove živote od Sveta snova?“ Najeđnom se nasmejala. „Počinjem da govorim kao filozof. U skoro svakom životu kog se sećam rađala sam se kao obična devojčica i kasnije se prihvatala luka. Strelkinja sam, i ništa drugo.“

„Ti si junakinja stotinu povesti“, kaza Ninaeva. „Videla sam šta su tvoje strele načinile u Falmeu. Seanšansko usmeravanje nije te ni okrznulo. Birgita, suočene smo s bar deset pripadnica Crnog ađaha. Kako izgleda, tu je i jedna od Izgubljenih. Koristila bi nam tvoja pomoć.“

Ova se namršti, posramljeno i pokajnički. „Ne mogu, Ninaeva. Ne smem da dodirujem telesni svet sve dok me Rog ponovo ne prizove. Ili dok me Točak ponovo ne izatka. Kad bi se to ovog časa desilo, bila bih samo odojče što kmeči na majčinim grudima. Kad je reč o Falmeu, prizvao nas je Rog; nismo bili tamo u krvi i mesu kao vi. Zato nam Moč nije naudila. Ovde je sve deo sna, i Jedna moč može da me razori podjednako lako kao i tebe. Još lakše. Rekoh ti već; ja sam strelkinja, ponekad i ratnica, i ništa drugo.“ Njena višestruka zlatna pletenica zamahnu dok je odmahivala glavom. „Ne znam zašto ti to objašnjavam. Ne bi trebalo ni da razgovaram s tobom.“

„Zašto? Već si to činila. I Egveni se činilo da te je videla. To si zaista bila ti, zar ne?“ Ninaeva se namršti. „Otkud znaš moje ime? Zar tek tako znaš sve?“

„Znam šta vidim i čujem. Posmatrala sam te i osluškivala kad god bih te pronašla. Tebe i druge dve žene, i mladića s vukovima. Po pravilu, ne smemo da razgovaramo ni sa kim ko je svestan da se nalazi u Tel’aran’riodu. Pa ipak, zlo hoda kroz snove baš kao i kroz telesni svet, i privlačite me vi koji se borite protiv njega.

Iako znam da mi skoro ništa nije u moći, shvatila sam da želim da vam pomognem. Ali ne mogu da prekršim pravila, pravila koja su me održala kroz toliko okretaja Točka. U najstarijim i najbleđim sećanjima koja imam znam da sam već proživela stotinu ili hiljadu života. Razgovor s tobom krši pravila ništa beznačajnija od zakona “

„Zaista je tako“, začuo se hrapav muški glas.

Ninaeva se trže i umalo da ošine silom Moći. Čovek beše tamnoput i mišićav, i iza njegovih ramena virile su drške dva mača. Napravio je nekoliko koraka i stao uz Birgitu. Uz sve što je čula od Birgite, Ninaeva ga prepozna kao Gajdala Kejna; ali koliko je Birgitina zlatna kosa i lepota odgovarala pričama, toliko je on odudarao. Zapravo, verovatno je bio najružniji čovek kog je Ninaeva ikad videla. Lice mu beše široko i pljosnato, nos prevelik, a usta prava, preširoka pukotina. Međutim, Birgita mu se nasmeši i pogladi mu obraz; nije to bila obična naklonost. Bio je iznenađujuće nizak. Krupan i mišićav, moćnim pokretima odavao je utisak nekog daleko višeg.

„Vezani smo skoro odvajkada“, objasni joj Birgita ne odvajajući pogled s Kejna. „On se obično rađa znatno pre mene pa znam da se i moje vreme primiče kada ne mogu da ga pronađem i obično ga pri prvom susretu mrzim. Ali na kraju bezmalo uvek postanemo ljubavnici ili supružnici. Jednostavna priča, ali mislim da smo je do sada ispleli u hiljadama oblika.“

Kejn se nije obazirao na Ninaevu, kao da i ne postoji. „Pravila postoje s razlogom, Birgita. Slamanjem pravila priziva se samo stradanje i nevolja.“ Glas mu je prilično grub, primeti Ninaeva. Nimalo nalik čoveku iz priča.

„Možda ne mogu da se odmaram dok zlo vodi bitke“, prošapta Birgita. „Ili možda jednostavno ponovo žudim za telom. Dugo je prošlo od našeg poslednjeg rođenja. Senka opet dolazi, Gajdale. Dolazi ovamo. Moramo se boriti protiv nje. Zato smo vezani za Točak.“ „Kada nas Rog pozove, boričemo se. Kada nas Točak utka, boričemo se. Do tada, nećemo!“ Ljutito ju je gledao. „Zar si zaboravila šta ti je Mogedijen obećala kada si pošla za Lijusom Terinom? Video sam je, Birgita. Ona će znati da si ovde.“ Birgita se okrenu Ninaevi. „Pomoći ću ti kako god mogu, ali ne očekuj mnogo. Tel’aran’riod je moje jedino prebivalište, a i ovde imam manje moći nego ti.“

Ninaeva zatrepta; stameni tamnoputi čovek nije napravio korak, ali se iznenada stvorio dva koraka dalje. Prevlačio je brus preko oštrice mača uz svileno siktanje. Birgita je, što se njega tiče, očito razgovarala s vazduhom.

„Šta možeš da mi kažeš o Mogedijen, Birgita? Moram saznati sve što mogu da bih se suočila s njom.“

Birgita se nasloni na luk, namrštena i zamišljena. „Teško je suočiti se s njom, i ne samo zato što je Izgubljena. Ona se skriva i ništa ne prepušta slučaju. Napada samo kada ugleda slabost, kreće se samo kroz senke. Ako joj zapreti poraz, pobeći će; nikada se ne bori do kraja, čak ni ako joj u tome leži prilika za pobedu. Prilika nije dovoljna za Mogedijen. Ali ne shvataj je olako. Ona je kao zmija sklupčana u gustoj travi, čeka tren kada će napasti s manje samilosti nego zmija. Ovde je tek nemoj neozbiljno shvatiti. Lanfear se uvek ponašala kao da je Tel’aran’riod njen, ali iako u telesnom svetu nema njenu snagu, Mogedijen je ovde moćima nadmašila i Lanfear. Iako mislim da se ipak ne bi sukobila s njom.“ Ninaeva zadrhta, i strah se porva s besom koji joj je pružao Moć. Mogedijen. Lanfear. Ova žena tako nehajno govori o Izgubljenima. „Birgita, šta ti je to Mogedijen obećala?“

„Znala je šta sam, iako ni sama nisam to znala. Ne znam kako.“ Birgita se osvrnu prema Kejnu; činilo se da je zauzet oštrenjem, ali ipak je snizila glas. „Obećala mi je da ću plakati u samoći dok god se Točak kreće. Kazala je da je to činjenica koja se jednostavno još uvek nije ostvarila.“

„Pa ipak, spremna si da pomogneš“.

„Koliko mogu, Ninaeva. Seti se da sam ti rekla da ne očekuješ previše.“ Ponovo se okrenula prema čoveku koji je oštrio mač. „Ponovo ćemo se sresti, Ninaeva. Ako budeš oprezna, ako preživiš.“ Podigla je srebrni luk, okrenula se i zagrlila Kejna, šapćući mu u uho. Šta god da mu je rekla, Kejn se nasmejao, i oni nestadoše.

Ninaeva odmahnu glavom. Oprez. Svi su joj govorili da bude oprezna. Legendarna junakinja reče kako će joj pružiti pomoć, samo što ne može mnogo da uradi. A jedna od Izgubljenih je u Tančiku.

Pomisao na Mogedijen, na ono što joj je učinila, pojačavala je Ninaevin gnev dok Jedna moć ne zasija u njoj kao samo sunce. Naprasno se vratila u veliku dvoranu gde je domalopre stajala, skoro s nadom da je ona žena ponovo tamo. Ali ne beše nikog osim nje. Jarost i Moć besnele su u njoj tako da joj se činilo da će joj koža pocrneti i popucati. Mogedijen, ili bilo koja Crna sestra, daleko ća je lakše osetiti dok drži Moć, ali i pored toga je nije ispuštala. Skoro da je i želela da je pronađu, pa da nasrne na njih. Temaila je verovatno još u Tel’aran’riodu. Kad bi se vratila u onu spavaću Sobu, mogla bi da je sredi, jednom zasvagda. Mogla bi da sredi Temailu što bi upozorilo ostale. Na tu pomisao zareža.

Čemu se to Mogedijen osmehivala? Prošetala je do postolja, do velike staklene kutije na izrezbarenom stolu, i zavirila unutra. Pod staklom beše šest raznih figura poređanih ukrug. Stopu visoka gola žena koja stoji samo na prstima jedne noge, u plesu, sva u pokretnim linijama, i više nego upola manji pastir, sa frulom, štapom na ramenu i ovcom pod nogama. I ostale su bile podjednako raznolike. Međutim, nije nimalo sumnjala šta je izmamilo osmeh Izgubljene.

U središtu kruga, na osnovi od crveno lakiranog drveta stajala je okrugla ploča veličine ljudskog dlana, podeljena vijugavom linijom na belu polovinu, sjajnu i belju od snega, i crnu, tamniju od noći. Znala je da je taj predmet sačinjen od kuendilara; viđala je već takve, a postojalo ih je samo sedam. Pečat tamnice Mračnog; tačka usmerenja za jednu od brava što ga drže na drugoj strani sveta u Sajol Gulu. Ovo nije ništa manje važno od onoga što preti Randu, šta god bilo. Pečat je morao biti otet od Crnog ađaha.

Iznenada je primetila svoj odraz. Površina kutije beše od najfinijeg stakla, bez mehurića, i slika, premda manje svetla, beše oštra kao u ogledalu. Tamnozeleno svileno ruho pokazivalo je svako zakrivljenje njenih grudi, kukova i prepona. Duge pletenice boje meda prepune perli od žada uokvirile su lice krupnih smeđih očiju i napućenih usana. Naravno, saidar je sjajio oko nje. Iako je bila prerušena tako da ni sama sebe ne može prepoznati, nosila je očiglednu oznaku Aes Sedai.

„Umem ja da budem oprezna“, promrsila je. Ipak, zadržala je Moć još jedan tren. Ispunjavaia ju je kao uzavrela snaga života u svakom deliću tela, i svako zadovoljstvo koje je ikad spoznala kolalo joj je venama. Na kraju, osećaj da će napraviti glupost prevagnuo je nad besom, ili ga je možda zatupeo, i ona popusti.

Šta god da je bilo, nije joj olakšalo potragu. Predmet njene potrage morao je biti izložen negde u ovoj ogromnoj dvorani. Skrenula je pogled sa zubatog guštera dugačkog deset koraka, i sklopila oči. Potreba. Opasnost po Ponovorođenog Zmaja, Randa. Potreba.

Klizim.

Našla se unutar prostora ograđenog svilenim konopcem, uza zid, a jedan beli kameni pijedestal dodirivao joj je haljinu. Predmet na postolju nije izgledao previše opasno na prvi pogled člankovita ogrlica od crnog metala i par odgovarajućih narukvica ali ovo je bio najbliži korak dosad. Još jedan i sela bih na njih, pomislila je.

Posegla je da ih dodirne Bol. Žalost. Patnja i trgla ruku, bez daha. Sirova osećanja još su joj odjekivala u glavi. Čak i blede sumnje su iščilele. To je ono što Crni ađah traži. A pošto je još uvek izloženo ovde u Tel’aran’riodu, izloženo je i na javi. Potukla ih je. Belo kameno postolje.

Obrnula se prema staklenoj kutiji gde je ležao pečat od kuendilara i pronašla mesto odakle je prvi put ugledala Mogedijen. Ta žena je posmatrala ovo postolje, narukvice i ogrlicu. Mogedijen je sigurno znala. Ali...

Sve joj se okrenu i zamuti, pa izblede.


„Probudi se, Ninaeva“, mrmljala je Elejna. Borila se sa zevanjem dok je drmusala ramena usnule žene. „Sigurno je prošao sat. Hoću i ja malo da spavam. Probudi se, ili ću ti pokazati kako je kad ti je glava u vedru vode.“

Ninaeva razrogači oči i zagleda se u nju. „Ako zna šta je, zašto im to ne da? Ako one znaju ko je ona, zašto je prinuđena da ga posmatra iz Tel’aran’rioda? Zar se skriva i od njih?“

„O čemu pričaš?“

Podigla se, tresući pletenicama, i naslonila leđa na uzglavlje kreveta, pa povuče svoju svilenu spavaćicu. „Reći ću ti o čemu pričam.“

Elejna zinu u čudu slušajući priču o onome u šta se pretvorio Ninaevin susret sa Egvenom. Traganje uz pomoć potrebe. Mogedijen. Birgita i Gajdal Kejn. Ogrlica i narukvice od crnog metala. Asmodean u Pustari. Jedan pečat tamnice Mračnog u Panarhovoj palati. Ninaeva još ne beše stigla da pomene Temailu i panarha i prerušavanje u Rendru, a Elejna već iscrpljeno klonu na madrac. Da Ninaevino lice nije bilo smrtonosno ozbiljno, Elejna bi pomislila da je u pitanju samo priča živahne mašte, kao neka od Tomovih.

Egeanin je sedela prekrštenih nogu u svojoj lanenoj podsuknji, s rukama na kolenima, i slušala s nevericom. Elejna se ponadala da Ninaeva neče zapodenuti svađu oko toga što joj je oslobodila ruke.

Mogedijen. To je bio najužasniji deo. Jedna od Izgubljenih je u Tančiku. Jedna od Izgubljenih tkala je Moč oko njih dve, nagoneći ih da joj sve ispričaju. Elejna nije mogla da se seti ni tračka. Sama pomisao na to beše dovoljna da joj se želudac pobuni. „Ne znam da li se Mogedijen“ – Svetlosti, zar je stvarno mogla da uđe i da nas...? – „skriva od Lijandrin i ostalih, Ninaeva. Ali to zvuči kao ono što je Birgita“ – Svetlosti, Birgita joj je davala savete! – „govorila o njoj.“

„Šta god da je Mogedijen naumila“, stegnuto kaza Ninaeva, „imam nameru da raščistim račune s njom.“ Zavalila se na naslon sa izrezbarenim cvetovima. „U svakom slučaju, moramo da im uz ogrlicu i narukvice uzmemo i pečat.“

Elejna odmahnu glavom. „Kako bi nakit mogao biti opasan po Randa? Jesi li sigurna? Jesu li to nekakvi ter’angreali? Kako tačno izgledaju?” „Izgledaju kao ogrlica i narukvice“, razdraženo odvrati Ninaeva. „Dve narukvice, sve u zglobovima, skovane od nekog crnog metala, i široka crna ogrlica, kao za životinje...“ Oči joj sevnuše ka Egeanin, ali Elejnine behu brže.

Tamnokosa žena se podiže iz klečanja u čučanj, nimalo uznemirena. „Nikada nisam čula da postoji a’dam za muškarce, niti bilo šta nalik onome što si opisala. Niko ne pokušava da upravlja čovekom koji ume da usmerava.“

Elejna polako progovori: „Ovo služi upravo toj svrsi.“ Oh, Svetlosti, uzalud sam se nadala da tamo nema ničega. Barem ih je Ninaeva preduhitrila; bar imaju priliku da ih spreče pre nego što to upotrebe protiv Randa.

Ninaevin pogled se suzio kada je opazila da su Egeaninine ruke slobodne, ali ne pomenu ništa o tome. „Mogedijen je zacelo jedina koja zna. U suprotnom, nema smisla. Ako uspemo da uđemo u palatu, moći ćemo da uzmemo pečat i... to, šta god bilo. Ako uspemo i da izvučemo Amateru, Lijandrin i njene stare prijateljice biće okružene Panarhovom legijom, gradskom stražom, a možda i Belim plaštovima. Tada ih ni usmeravanje ne bi izvuklo! Samo se pitam kako da uđemo neprimećene.“

„Razmišljala sam pomalo o tome“, kaza joj Elejna, „ali bojim se da će nam muškarci pričinjavati neprilike zbog toga.“

„Ostavi ih meni“, frknu Ninaeva. „Ja...“ Iz hodnika se začu tup udarac, nešto zaklepeta i neki muškarac povika; za tren ponovo nastupi tišina. Tom je bio na straži.

Elejna poskoči prema vratima, več prigrlivši saidar, a Ninaeva i Egeanin pođoše za njom.

Tom se upravo pridizao s poda, pridržavajući glavu rukom. Džuilin naoružan štapom i Bejl Domon s palicom stajali su iznad nekog onesvešćenog čoveka bledožute kose okrenutog licem prema podu.

Elejna pohita ka Tomu, da bi mu pažljivo pripomogla. On joj se zahvalno osmehnu, ali joj tvrdoglavo odgurnu ruke. „Sasvim sam dobro, dete.“ Dobro? Rasla mu je čvoruga na slepoočnici! „Ovaj je prolazio hodnikom, da bi me najednom ritnuo u glavu. Valjda je želeo moju kesu.“ Tek tako. Udaren u glavu, a tvrdi da mu je dobro.

„I dobio bi je“, kaza Džuilin, „da nisam navratio da vidim hoće li Tom malo da se odmori.“

„To je moja namera bila“, promuca Domon. Za promenu, nisu bili toliko obuzeti svojom netrpeljivošću.

Elejni je trebao samo tren da shvati zašto. Ninaeva i Egeanin su bile u hodniku u donjem vešu. Džuilin ih je zadovoljno odmeravao, zbog čega bi verovatno nagrabusio da ga Rendra vidi, ali se bar trudio da to ne bude očigledno. Domon je iskreno, s neskrivenim divljenjem gledao Egeanin; ruke je prekrstio, a usne mu behu gadno iskrivljene.

I njih dve su brzo shvatile šta se dešava, ali ponele su se sasvim različito. Ninaeva, u svojoj tankoj beloj svili, prostreli lovca na lopove prezrivim pogledom i krutim koracima pođe u sobu; još jednom je provirila preko vrata, pomalo zarumenjenih obraza. Egeanin, u onoj lanenoj podsuknji i dužoj i težoj od Ninaevine. Egeanin, hladna i uzvišena zarobljenica s ratničkim veštinama jednog Zaštitnika širom je otvorila oči, bez daha, užasnuta, potpuno crvenog lica. Elejna je zbunjeno zurila u nju kad Seanšanka ispusti smrtno ponižen krik i uskoči natrag u sobu.

Otvoriše se mnoga vrata i glave proviriše u hodnik, da bi uz tresak tih istih vrata ponovo nestale videvši čoveka prostrtog na podu i druge koji stoje nad njim. Culo se guranje teških predmeta, što je moglo značiti da gosti osiguravaju svoje sobe krevetima ili ormarima.

Dugo potom, Egeanin ponovo proviri, pored Ninaevine glave, još uvek crvena do ušiju. Elejna je zaista nije razumela. Istina, bila je u donjoj odeći, ali koja nije otkrivala više nego Elejnina tarabonska haljina. Ipak, Džuilin i Domon nisu imali pravo da ih merkaju. Probola ih je takvim pogledom da je trebalo smesta da se primire.

Nažalost, Domon je bio prezauzet smejuljenjem i trljanjem gornje usne da bi je primetio. Džuilin je opazio, ali je uzdahnuo duboko kao neko kome se nanosi teška nepravda. Izbegao je njen pogled, savio se i obrnuo svetlokosog čoveka na leđa. Lepuškast, vižljast čovek.

„Poznajem ga“, začudi se Džuilin. „Ovaj je pokušao da me opelješi. Ili sam bar tako mislio“, dodade nešto sporije. „Ne verujem u slučajnosti. Osim ako Ponovorođeni Zmaj nije u gradu.“

Elejna i Ninaeva se smrknuto zgledaše. Stranca sigurno nije poslala Lijandrin; Crni ađah ne bi slao muškarce da se šunjaju hodnicima... niti bi unajmljivao grubijane s ulice. Elejna upitno pogleda Egeanin. Ninaeva je tražila odgovor nešto strože.

Tren potom, Egeanin reče: „On je Seanšanin.“

„Pokušaj spasavanja?“, jetko promrsi Ninaeva, ali žena odmahnu glavom.

„Ne sumnjam da je tražio mene, ali mislim da nije želeo da me spase. Ako zna ili bar sumnja da sam oslobodila Betamin, želeo je da... porazgovara sa mnom.“ Elejna je posumnjala da to ne bi bio samo razgovor, a Egeanin potvrdi: „Možda bi bilo najbolje da mu prerežete grkljan. Možda će i vama pričiniti nevolje ako pomisli da ste mi prijateljice, ili ako otkrije da ste Aes Sedai.“ Krupni ilijanski krijumčar je bio zapanjen, a Džuilinu umalo ne otpade vilica. S druge strane, što je bilo prilično uznemirujuće, Tom je zamišljeno klimao glavom.

„Nismo došli ovamo da prerezujemo seanšanske grkljane“, kaza Ninaeva, kao da će se to docnije možda i promeniti. „Bejle, Džuiline, iznesite ga na ulicu iza gostionice. Kad se bude probudio, biće srećan ako su mu ostavili i gaće. Tome, nađi Rendru i kaži joj da želimo jak čaj u Odaji uvelih cvetova. Pitaj je ima li nekog bilja, da ti spravim nešto za glavu.“ Sva trojica su zurila u nju. „Pa, krećite!“, planu ona. „Moramo da smislimo šta nam je činiti!“ Elejna jedva stiže da prođe kroz vrata, a Ninaeva ih s treskom zalupi i smesta navuče haljinu preko glave. Egeanin se oblačila žurno kao da je muškarci još gledaju.

„Najbolje je da se ne obazireš na njih, Egeanin“, kaza Elejna. Beše joj čudno što savetuje nekog starijeg i od Ninaeve, ali koliko god da je Seanšanka bila umešna u drugim stvarima, o muškarcima je očito premalo znala. „U suprotnom, samo ćeš ih ohrabrivati. Ne znam zašto“, priznala je, „ali tako je. Nisu previše videli. Stvarno.“

Egeanin izgura glavu kroz otvor haljine. „Previše? Nisam ja služavka. Nisam ja šejska plesačica!“ Njen mrk pogled postade pomalo zbunjen. „Mada, prilično je zgodan. Nisam ga do sada tako posmatrala.“

Elejna joj pomože da se zakopča, pitajuči se ko li su šejske plesačice. „Rendra če imati štošta da ti kaže ako dozvoliš da Džuilin očijuka s tobom.“

Tamnokosa žena se trže i pogleda je preko ramena. „Lovac na lopove? Govorila sam o Bejlu Domonu. Dobro građen muškarac. Ali je krijumčar“, razočarano je uzdahnula. „Kršilac zakona.“

O ukusima ne vredi raspravljati, Elejna je to razumela Ninaeva je volela Lana, sa zastrašujućim licem poput stene ali Bejl Domon? Pa on je bezmalo širi nego duži, i krupan kao Ogijer!

„Brbljaš kao Rendra, Elejna“, prasnu Ninaeva. Mučila se da sama prikopča haljinu, i obe ruke joj behu iza leđa. „Hoćete li nakon trućanja o muškarcima da razgovarate i o novim haljinama? Moramo da smislimo šta ćemo. Ako sačekamo muškarce, pokušaće da sve prigrabe u svoje ruke, a nisam raspoložena da ih učim gde im je mesto. Jesi li već završila s njom? I meni bi dobro došla pomoć.“

Elejna brzo zakopča poslednje Egeaninino dugme, i smireno pređe do Ninaeve. Ne priča ona o muškarcima i haljinama. Ni blizu koliko Rendra. Grubo joj je povukla haljinu da bi zakopčala dugmad. Ninaeva se namršti, sklanjajući pletenice da ne zasmetaju; tri reda dugmadi bila su nužna, nisu bila običan ukras. Ninaeva je, zahvaljujući Rendri, nosila najpomodnije uzan gornji deo. Posle će reći kako drugi ljudi sve vreme razmišljaju o odeći. Elejna je svakako razmišljala o drugim stvarima. „Razmišljala sam kako bismo mogle neprimetno da se uvučemo u palatu, Ninaeva. Postoji način đa budemo skoro nevidljive.“

Ninaeva je sasluša, sve vedrijeg lica. I sama je imala zamisao o ulasku u palatu. Egeanin je dodala poneki savet, na šta Ninaeva steže zube; ipak, uvidela je da su smisleni, te ih ipak nije mogla otpisati. U trenutku kada su krenule ka Odaji uvelih cvetova, bile su složne u namerama i odlučne da ne dozvole muškarcima da ih izmene. Mogedijen, ili Crni ađah, ko god da upravlja Panarhovom palatom, izgubiće svoje blago a da toga ne bude ni svestan.

Загрузка...