Nebeski oganj

11 Devetopreg

Široki slamnati šešir štitio je Sijuanino lice od sunca kad je jednog kasnog poslepodneva za Loganom projahala kroz lugardsku kapiju Šilen. Spoljašnje visoke sive gradske zidine behu prilično oronule. Na dva su mesta kamene gromade srušile zid na visinu obične ograde. Min i Leana jahale su iza njih, obe umorne od galopa koji im je Logan nametao već nedeljama, još otkako su otišli iz Srca Izvora. Želeo je da bude vođa i bilo ga je lako ubediti da zaista to i jeste. Nije joj smetalo što je ujutru odlučivao kad da krenu a uveče kad i gde da zanoće, ni to što je novac kod njega, pa čak ni to što je očekivao da mu one spremaju i služe hranu. Štaviše, bilo joj ga je žao. On ni pojma nema kakvu mu je sudbinu namenila. Velika riba kao mamac za još veću, pomislila je turobno.

Lugard je samo zvanično bio prestonica Murandije i sedište kralja Roedrana, ali murandski velikaši kleli su se u vernost a posle odbijali da plaćaju poreze ili da izvršavaju vladarovu volju, a narod se povodio za njima. Muranđani su, isto tako samo zvanično, bili narod, a zapravo su ih na okupu držali jedino tobožnja vernost kralju ili kraljici – presto je često prelazio iz ruke u ruku – i strah da bi ih Andor ili Ilijan mogli pregaziti ukoliko se bar na neki način ne budu držali zajedno.

Kameni zidovi koji su se protezali uzduž i popreko kroz grad bili su u gorem stanju od spoljašnjeg bedema, pošto se Lugard vekovima širio nasumično i ne jednom bio podeljen između zavađenih plemiča. Beše to prijavo mesto i mnoge su široke ulice bile nepopločane, a sve do jedne prašnjave. Muškarci s visokim šeširima i žene s keceljama i suknjama do iznad gležnjeva ševrdali su između trgovačkih kola dok su se deca igrala u brazdama kolskih točkova. Grad je opstajao zahvaljujući trgovini između Ilijana, Ebou Dara, Geldana na zapadu i Andora na severu. Na praznim utrinama stajala su naredana zaprežna kola, jedna krcata robom naslaganom ispod platnenih pokrivki, a druga prazna, spremna za utovar. Duž glavnih ulica nizale su se krčme, staje i stajališta za konje, brojnošću gotovo nadmašujući sive kamene kuće i radnje pokrivene plavim, crvenim, ljubičastim ili zelenim crepom. Vazduh beše ispunjen grajom i prašinom, zvekom iz kovačnica, kloparanjem točkova, psovkama kočijaša i smehom iz gostionica. Lugard se pekao pod suncem koje je polako klizilo ka zalasku i prosto se činilo kao da više nikada neće pasti kiša.

Kad Logan konačno stade i sjaha u dvorištu iza krčme nazvane Devetopreg, Sijuan s olakšanjem siđe s Bele i oprezno pomilova kuštravu kobilu po njušci, čuvajući se zuba. Smatrala je kako sedenje na leđima jedne životinje uopšte nije dobar način putovanja. Brod ide tamo kud mu se okrene kormilo, dok konj uvek može odlučiti da bude svojeglav. Osim toga, brodovi ne ujedaju. Nije ni Bela, zasad, ali uvek može da počne. Ako ništa drugo, bar joj je prošla ona ukočenost s početka putovanja, kad je bila sigurna da joj se, dok izvečeri baulja po logoru, Min i Leana smejulje iza leđa. I dalje se osećala izmrcvareno posle čitavog dana provedenog u sedlu, ali sad je bar to umela da prikrije.

Čim je Logan počeo da se pogađa s konjušarem – pegavim starčićem u kožnom prsluku bez košulje ispod, Sijuan se prišunja Leani. „Ako hoćeš da vežbaš svoje čari“, reče joj tiho, „vežbaj ih na Dalinu narednih sat vremena.“ Leana je prvo sumnjičavo pogleda – već je nekoliko puta od Srca Izvora pokušala da primeni osmehe i zanosne poglede, ali Logan je uvek samo tupo zurio u nju – a onda uzdahnu i klimnu glavom. Zatim dobro napuni pluća, pa kliznu napred i povede svog vitkovratog sivca, uvijajući telom kako samo ona ume i ne prestajući da se smeši Loganu. Sijuan nikako nije mogla da dokuči kako joj to polazi za rukom. Izgledalo je kao da su joj neke kosti postale potpuno savitljive.

Potom pređe do Min i ponovo stade da šapuće. „Čim Dalin završi s konjušarem, reci mu da ćeš mi se pridružiti unutra. Posle požuri i kloni se njega i Amaene dok se ja ne vratim.“ Po graji koja je dopirala iz krčme bilo je jasno da unutra ima dovoljno gužve da se sakrije i čitava vojska, a kamoli da se ne primeti odsustvo jedne žene. Min ju je jogunasto pogledala i zaustila bez sumnje da pita zašto. „Samo ti tako uradi, Serenla, inače ćeš, osim što mu služiš hranu, morati i čizme da mu čistiš.“ Tvrdoglavi pogled se ne izgubi, ali Min ipak mrzovoljno klimnu glavom.

Tutnuvši joj Beline uzde u ruku, Sijuan žurno izađe iz dvorišta i krenu niz ulicu, nadajući se da se uputila u dobrom smeru. Nije joj se mililo da po tolikoj vrućini i prašinčini pretražuje čitav grad.

Teška kola sa zapregama od po šest, osam, pa čak i deset grla potpuno su bila zakrčila ulice. Kočijaši su pucketali bičevima i naizmenično psovali svoje konje i ljude koji su trčali na sve strane. Neuredni muškarci u dugim kočijaškim kaputima kretali su se kroz svetinu i kroz smeh se otvoreno nabacivali prolaznicama. Žene u jednobojnim ili prugastim keceljama, glava zamotanih u velike šalove, zurile su pravo preda se i pravile se da ništa ne čuju. Međutim, one druge, bez kecelja, raspuštenih kosa i u suknjama koje su se završavale bar pedalj od zemlje, izvikivale su još prostačkije odgovore.

Sijuan se zbuni kad shvati da su neki predloži bili upućene i njoj. Nije je to naljutilo – u mislima zaista nije mogla ništa od toga da primeni na sebe – ali našla se zatečena. Još nije bila navikla na promene koje su joj se desile. Ti je ljudi smatraju privlačnom... Pogled joj pade na njen sopstveni odraz u prljavom izlogu neke krojačke radnje – tek nejasan obris belopute devojke sa šeširom. Mlada je; ne samo mladolika, već zaista mlada. Ne mnogo starija od Min. Prava devojka, sa svim prednostima svojih godina.

I prednošću da budem umirena, pomisli. Viđala je žene koje ne bi pitale koliko košta da izgube petnaest-dvadeset godina. Neke bi čak cenu koju je ona platila smatrale bagatelom. Često je u sebi nabrajala te prednosti, valjda pokušavajući da sebe ubedi kako su stvarne. Za početak, oslobođenje od Triju zakletvi značilo je može po potrebi da laže. Osim toga, ni rođeni je otac više ne bi prepoznao. Ne izgleda kao kad je bila mlada – promene koje joj je sazrevanje donelo bile su uočljive, mada ublažene mladolikošću. Nepristrasno je zaključila da je malo lepša nego kad je zaista bila devojka. Tad je gotovo niko nije nazvao lepom. Češće su govorili da je naočita. Nikako nije mogla da poveže to lice sa Sijuan Sanče. Iznutra je, međutim, ostala ista; njen je um zadržao sve svoje znanje. Tu, u glavi, još je bila ona stara.

Neke krčme i gostionice u Lugardu imale su nazive kao što su Kovačev čekić, Razigrana mečka ili Srebrna svinja, a neretko i odgovarajuće drečavo obojene table obešene iznad vrata. Druge su pak imale imena koja bi trebalo zabraniti. Jedno od blažih glasilo je Poljubac domanske devojčure, a na tabli je bila slika devojke bakarne puti – i to gole do pasa! – pa još i napućenih usana. Sijuan se zapitala šta bi Leana rekla na to, ali sudeći po onom u šta se ova bila pretvorila, verovatno ništa ne bi ni primetila.

Konačno je u jednoj bočnoj ulici, širokoj isto koliko i glavna, odmah iza prolaza u urušenom zidu pronašla krčmu koju je tražila – dvospratnu zgradu od grubo klesanog sivog kamena, s krovom od ljubičastog crepa. Na tabli iznad vrata bila je slika neverovatno pohotne žene koja jaše neosedlanog konja odevena jedino u sopstvenu kosu nameštenu tako da pokrije što je moguće manje, kao i ime krčme, s kog Sijuan brzo skrenu pogled.

Glavna prostorija bila je sva plavičasta od dima i dupke puna glasnih muškaraca, koji su pili, smejali se i pokušavali da štipnu služavke, a ove su im se izmicale kako su znale i umele i preko volje se smeškale. Kroz žamor su se jedva čuli zvuci citre i lutnje i glas devojke koja je igrala i pevala na jednom stolu u dnu prostorije. Pevačica bi s vremena na vreme zabacila suknju dovoljno visoko da joj se ukažu gotovo cele noge. Kad Sijuan razabra reči pesme, poželela je da dobro natrlja uši toj maloj. Zašto bi žena bilo kud išla gola? I zašto bi o tome pevala gomili pijanih klipana? Nikada ranije nije bila na sličnom mestu, a potrudiće se da i ova poseta bude što kraća.

Lako je pronašla gazdaricu – visoku, tustu ženu utegnutu u šljašteću haljinu od crvene svile, s obojenom kosom (priroda nikada nije stvorila takvu nijansu crvene boje, a pogotovo ne kod nekog s toliko tamnim očima), svom u uvojcima brižljivo složenim oko isturene brade i tankih usnica. Između izvikivanja zapovesti služavkama, zastala bi tu i tamo da sa svojim gostima progovori pokoju reč, nasmeje se ili ih pljesne po plećima.

Sijuan se, dok je prilazila ženi grimizne kose, držala ukočeno i trudila se da ne primećuje poglede koji su je odmeravali. „Gazdarica Tarne?“ Tri puta je morala to da ponovi, svaki put glasnije nego prethodni, pre no što ju je krčmarica pogledala. „Gazdarice, ja sam pevačica i tražim posao. Znam da pevam...“

„Ma nemoj“, reče gromada od žene i grohotom se nasmeja. „Pa, ja već imam pevačicu, ali mogla bi povremeno da je odmeniš. Daj da vidim kakve noge imaš.“

„Znam da pevam ’Pesmu o tri ribe’“, glasno će Sijuan. Sigurno je to ta žena. Ne mogu u istom gradu postojati dve žene s takvom kosom, u krčmi baš s tim imenom i baš u toj ulici.

Krčmarica se nasmeja još glasnije, pa odalami po ramenu najbližeg gosta, na šta ovaj umalo ne pade s klupe. „Ovde se ta pesma retko traži, a, Pele?“ Bezubi Pel, s kočijaškim korbačem smotanim oko ramena, zasmeja se s njom.

„A znam i ’Sviće plava zora’.“

Krčmarica odmahnu glavom i stade da tare oči kao da je zasuzila od smeha. „I tu znaš, a? Sigurna sam da će momci biti oduševljeni. Daj da ti vidim noge. Noge na videlo, curo, ili kupi prnje!“

Sijuan je oklevala, ali krčmarica ju je samo netremice posmatrala. A i sve veći broj muškaraca. Ovo mora biti ta žena. Polako je zadigla suknju do kolena. Visoka žena joj nestrpljivo pokaza da nastavi. Sijuan zatvori oči i nastavi da rukama nabire platno. Osećala je kako sa svakim centimetrom postaje sve crvenija.

„Curica se stidi“, zakikota se krčmarica. „Pa, ako su te pesmice najbolje što znaš, bolje bi ti bilo da imaš noge od kojih staje dah. A to ne vidimo preko ovih vunenih čarapa, je l’ tako, Pele? Pođi za mnom. Možda ipak imaš dobar glas, ali ovde se ništa ne čuje. Hajde, devojko! Mrdni zadnjicu!“

Sijuan besno otvori oči, ali žena je već bila pošla ka začelju prostorije. Ukočeno, kao da ima ćuskiju umesto kičme, pustila je suknju i pošla za njom, trudeći se da ne obraća pažnju na grohotan smeh i prostačke predloge. Lice joj beše kao od kamena, ali unutra joj se smenjivahu bes i briga.

Pre nego što je postala Amirlin Tron bila je na čelu mreže doušnica Plavog ađaha. Neke su, i sada i tada, izveštavale lično nju. Ne mora biti Amirlin, pa čak ni Aes Sedai, da bi znala ko su njeni ljudi. Duranda Tarne je već radila za Plavi ađah kad je Sijuan preuzela mrežu, i važila je za osobu čije su vesti uvek pravovremene. Nije bilo ko mogao biti doušnica ađaha, niti im se jednako moglo verovati – od polaska na put, samo je u jednu imala dovoljno poverenja da je lično potraži, i to kod Četiri kralja u Andoru, a i ta beše nestala – ali protok vesti i glasina kroz Lugard bio je ogroman zahvaljujući mnogobrojnim putujućim trgovcima. U gradu sigurno ima i doušnika drugih ađaha i to nikako ne treba smetnuti s uma. Oprez je majka sigurnosti, podsetila je samu sebe.

Krčmarica savršeno odgovara opisu Durande Tarne i gotovo je sigurno da nijedna krčma nema toliko prostačko ime, ali zašto je onda onako odgovorila kad joj je Sijuan stavila do znanja da pripada Plavom ađahu? Morala je to da učini, pošto su Leana i Min postale nestrpljive, baš kao i Logan. Oprez možda jeste majka sigurnosti, ali ponekad ni malo hrabrosti nije na odmet. U najgorem slučaju, odalamiće tu ženu nečim po glavi i pobeći će. Odmerivši krčmaričinu visinu i građu, kao i čvrstinu debelih mišica, iskreno se nadala da će joj to poći za rukom.

Iz hodnika kojim se išlo u kuhinju uđoše u oskudno nameštenu sobu: sto i stolica na plavoj prostirci, veliko ogledalo na zidu i – to beše iznenađenje – omanja polica s nekoliko knjiga. Čim se vrata zatvoriše i graja iz krčme gotovo potpuno utihnu, krupna žena se podboči i okomi se na Sijuan. „Dobro, a sad da čujem šta hoćeš od mene. Ne moraš da mi kažeš ime jer me ono, bilo pravo ili lažno, uopšte ne zanima.“

Sijuan oseti kako napetost u njoj polako popusta. Ali ne i bes. „Kako si samo smela onako da se ponašaš prema meni? Naterati me da pred onim...“ „I te kako sam smela“, prekide je krčmarica, „i ne samo da sam smela nego sam morala. Da si došla u vreme otvaranja ili zatvaranja, kao što treba, lepo bih te dovela ovamo i nikom ništa. Zar misliš da nikom tamo ne bi bilo čudno da sam te dočekala kao staru prijateljicu? Ne smem dopustiti da iko posumnja u mene. Sreća tvoja što te nisam popela na sto da malo pevaš umesto Susu. I vodi računa kako razgovaraš sa mnom.“ Na to joj zapreti šaketinom. „Imam udate ćerke starije od tebe i kad odem kod njih, one stoje mirno i obraćaju mi se s poštovanjem. Samo probaj da mi se brecaš pa ću te naučiti pameti. Oni tamo neće ni čuti kad se budeš dernjala, a sve i da čuju, neće ni prstom mrdnuti.“ Krčmarica potom odsečno klimnu glavom, kao da je sad sve raščišćeno, pa se ponovo podboči. „A sad reci šta hoćeš.“

Nekoliko je puta za vreme bukvice Sijuan pokušala da je prekine, ali ta žena beše nezaustavljiva kao poplava. Nije bila navikla na to. Kad je krčmarica rekla sve što je imala da kaže, Sijuan je ceptela od besa i toliko je stiskala haljinu da su joj prsti pobeleli. Ja sam samo obična doušnica, podsetila se odlučno. Više nisam Amirlin, već samo doušnica. Osim toga, bojala se da bi ta žena mogla da ostvari pretnju. Bilo joj je to potpuno novo iskustvo – da se mora nekog pribojavati samo zato što je veći i jači.

„Imam poruku za one kojima služimo.“ Nadala se da će krčmarica napetost u njenom glasu pripisati strahu i da će joj biti korisnija ako veruje da ju je dobro isprepadala. „Nisam ih našla tamo gde mi je rečeno da ih potražim. Nadala sam se da ćeš mi u tome pomoći.“

Krčmarica prekrsti ruke pod pozamašnim prsima pa se zagleda u nju. „Oho, umemo da se obuzdamo kad treba, a? Dobro. Šta se dešava u Kuli? I ne pokušavaj da porekneš da dolaziš odande, moja fina kaćiperko. Na čelu ti piše odakle si i ne bi ti škodilo da malo spustiš nos dok si ovde.“

Sijuan duboko udahnu pre no što odgovori. „Sijuan Sanče je umirena.“ Glas joj čak i ne zadrhta i bila je ponosna zbog toga. „Elaida a’Roihan je nova Amirlin.“ Ipak nije uspela da to izgovori bez žaoke u glasu.

Lice gazdarice Tarne ostade ravnodušno. „Pa, to objašnjava naređenja koja sam dobila. Ili bar neka od njih. Umirena, kažeš? Mislila sam da će ta doveka biti Amirlin. Videla sam je pre nekoliko godina u Kaemlinu. Ali samo izdaleka. Izgledala je kao da jede uzengije za doručak.“ Oni nemogući uvojci zatresoše se kad krčmarica odmahnu glavom. „Pa, šta je – tu je. Došlo je do rascepa između ađaha, zar ne? Samo to objašnjava naređenja koja sam dobila. To i što je matora grabljivica umirena. Kula je napukla, a Plavi ađah curi li curi.“

Sijuan stisnu zube. Pokušala je sebi da objasni da je ta žena odana Plavom ađahu, a ne lično njoj, ali badava. Matora grabljivica? Pa po godinama može majka da mi bude. A radije bih se udavila. Napregla se da progovori krotkim glasom. „Moja poruka je važna. Moram što pre da nastavim put. Možeš li mi pomoči?“

„Važna, a? Čisto sumnjam. Znaš, muka je u tome što ti mogu reći nešto, ali na tebi je da to razrešiš.“ Krčmarica jednostavno nije htela ništa da joj olakša.

„Da, molim.“

„Sali Daera. Ne znam ko je ona ili ko je bila, ali rečeno mi je da dam njeno ime svakome iz Plavog ađaha ko se pojavi, a izgleda... izgubljeno, da se tako izrazim. Možda nisi jedna od sestara, mada si digla nos kao da jesi, pa moram ovako. Sali Daera. A ti sad vidi šta ćeš.“

Sijuan potisnu navalu ushićenja i napravi se utučena. „Ni ja nikada nisam čula za nju. Izgleda da ću morati negde drugde da tražim Plavi ađah.“

„Ako ih pronađeš, poruči Aeldini Sedai da sam joj, ma šta se desilo, i dalje odana. Toliko dugo već radim za Plave da ne znam čime bih se drugim bavila.“

„Preneću joj“, reče Sijuan. Nije znala da ju je Aeldina zamenila na čelu mreže doušnica. Amirlin, iz ma kog ađaha da je došla, upravlja svima ali ne pripada nikome. „Pretpostavljam da će ti trebati neki izgovor što me nisi zaposlila. Zaista ne umem da pevam. Mislim da će to proći.“

„Kao da onoj rulji tamo to išta znači.“ Krčmarica izvi obrvu, a usta joj se razvukoše u osmeh koji se Sijuan uopšte nije dopao. „Smisliću ja već nešto, curo. A daću ti ijedan savet. Ako se sama ne spustiš za prečagu ili dve, neka Aes Sedai srozaće te niz čitave merdevine. Čudi me da neka to već nije uradila. Hajde sad. Gubi se odavde.“

Gadne li žene, gunđala je Sijuan u sebi. Da mogu, naterala bih je da se kaje dok joj oči ne ispadnu. Misli da zaslužuje više poštovanja, zar ne? „Hvala na pomoći“, reče mirno i nakloni se tako da bi na svakom dvoru bili zadovoljni. „Bila si zaista ljubazna.“

Nije zašla ni tri koraka u glavnu prostoriju, kad se gazdarica Tarne pojavi iza nje i poče da viče ne bi li nadjačala graju. „Stidljiva devojana, nije nego! Ima duge vitke noge da vam voda pođe na usta, a raspekmezila se kao beba kad sam joj rekla da vam ih pokaže! Samo je sela na pod i počela da plače! A bokovi joj obli, bez mane, ali ona...!“

Sijuan se zatetura, praćena sve glasnijim smehom, koji ipak nije mogao sasvim da priguši krčmaričinu priču. Uspela je da napravi još tri koraka pre nego što je, crvena kao cvekla, izjurila napolje.

Na ulici je zastala da povrati dah i sačeka da joj se srce primiri. Ta odvratna matora oštrokonđa! Trebalo je da joj... Uopšte nije bilo važno šta je trebalo da uradi. Ta strašna žena rekla joj je sve što je želela da zna. Ma kakva Sali Daera! To uopšte nije žena, a jedino pripadnice Plavih to znaju, ili možda sumnjaju. To je Salidar. Rodno mesto Deane Ariman, plave sestre koja je postala Amirlin posle Bonvin i spasla Kulu od propasti u koju ju je ova gurala. Salidar. Bilo je to – uz Amadiciju, naravno – jedno od poslednjih mesta na kome bi neko tražio Aes Sedai.

Dva muškarca u snežnobelim plaštovima i bleštavim oklopima jahali su ka njoj, preko volje se uklanjajući trgovačkim kolima s puta. Deca Svetla. U poslednje ih vreme ima na svakom koraku. Sijuan povi glavu pa se, sve potajno ispod ruba šešira držeći Bele plaštove na oku, pribi uz plavo-bela vrata krčme. Njih dvojica – grubih lica pod kupastim kacigama – samo je u prolazu okrznuše pogledom i nastaviše svojim putem.

Ugrizla se za usnu. Sigurno im je svojim šunjanjem privukla pažnju. A šta ako su joj videli lice? Ništa, naravno. Beli plaštovi pokušaće da ubiju svaku Aes Sedai na koju naiđu, ali Sijuan više nije imala lice Aes Sedai. Doduše, videli su da pokušava da se sakrije od njih. Da je Duranda Tarne nije toliko uznemirila, ni slučajno ne bi napravila tako glupu grešku. Setila se vremena kada ne bi ni trepnula zbog sitnica kao što su opaske jedne krčmarice, niti bi ta ogromna, izbojadisana prostakuša smela reč da zucne u njenom prisustvu. Ako se toj jezičari ne dopada moje ponašanje, ja ću... Neće ona uraditi ništa sem da nastavi kud je pošla, da je gazdarica Tarne ne bi izdevetala tako da više ne može da sedi u sedlu. Ponekad nije lako podsetiti se da su prošla vremena kad je ona naređivala kraljevima i kraljicama.

Odlučno je produžila niz ulicu, s tako besnim pogledom da su neki kočijaši zadržali za sebe opaske o lepoj a samoj devojci. Ali ne svi.

Min je sedela naslonjena na zid u zajedničkoj prostoriji u Devetopregu i posmatrala muškarce okupljene oko jednog stola. Neki su imali smotane kočijaške korbače, a neki mačeve po kojima se videlo da su čuvari kod trgovaca. |oš šestorica su se tiskala za stolom gde su se Logan i Leana jedva nazirali u čelu. On se smrknuto mrštio dok su okupljeni muškarci žudno upijali svaku njenu reč i osmeh.

Vazduh je bio zasićen dimom i žamorom, tako da se gotovo uopšte nisu čuli zvuci flaute i tambure, kao ni glas devojke koja je igrala na stolu između kamenih ognjišta. Pesma je govorila o ženi koja šestoricu muškaraca ubeđuje kako joj je svaki od njih jedini. Iako beše pocrvenela od stida, Min je morala priznati da je zanima šta će biti na kraju. Pevačica se s vremena na vreme ljubomorno osvrtala ka gužvi oko stola. Ili bolje reći ka Leani.

Stasita Domanka je već uveliko vukla Logana za nos kad su ušli u krčmu, a onim je svojim vatrenim pogledom i lelujavim hodom privukla i druge muškarce kao što med privuče muve. Tuča samo što nije izbila. Logan i čuvari trgovaca već su držali ruke na balčacima, poteglo se i nekoliko noževa, a zdepasti je gazda s dvojicom orijaša naoružanih batinama već žurio ka njima. Leana je ugasila vatru lako kao što ju je i raspirila – osmeh ovde, pokoja reč onde, a nekom i nežan dodir po obrazu. Čak je i krčmar ostao da malo stoji s njima i kliberi se kao budala, dok ga neko ne pozva. I Leana posle kaže kako joj treba vežba! Nije pošteno.

Bilo bi mi lakše kad bi ovo uspelo samo s onim jednim muškarcem. Možda me ona može naučiti... Svetlosti, šta mi to pada na pamet? Oduvek je bila svoja, svidelo se to drugima ili ne. A sada želi da se promeni, i to zbog muškarca. Kao da joj nije dovoljno teško što mora da jaše u haljini umesto u kaputu i pantalonama.

Primetio bi te da nosiš haljinu s dubokim izrezom. Imaš više da pokažeš od Leane, a ona... Prestani!

„Moramo na jug“, prozbori joj Sijuan pored ramena, na šta se Min trže. Nije je bila videla da ulazi. „Odmah.“ Po sjaju u Sijuaninim plavim očima videlo se da je nešto saznala. Međutim, potpuno je drugo pitanje hoće li to podeliti s ostalima. Ta žena kao da je još uvek sebe videla kao Amirlin.

„Ne možemo napustiti krčmu pre nego što padne mrak“, reče Min. „A mogli bismo i da prenoćimo ovde.“ Bilo bi lepo ponovo spavati u krevetu, posle kojekakvog žbunja i senika, pa makar morala i da ga deli sa one dve. Logan je bio voljan da se isprsi i za svaku iznajmi zasebnu sobu, ali Sijuan je bila tvrda na novcu.

Sijuan pogleda po sobi, ali oni koji nisu zurili u Leanu slušali su pevačicu. „Ne možemo. Mislim... da će se neki Beli plaštovi možda raspitivati o meni.“

Min tiho zazvižda. „Dalinu se to neće dopasti.“

„Onda nemoj da mu kažeš.“ Sijuan pokaza glavom ka društvancetu okupljenom oko Leane. „Samo reci Amaeni da moramo da krenemo. On će poći za vama. Nadajmo se samo da će biti jedini.“

Min se kiselo osmehnu. Sijuan može do mile volje da tvrdi kako joj nije krivo što je Logan – Dalin preuzeo vodstvo, i to uglavnom tako što se pravio da ne primećuje kad god ona pokuša da ga navede da učini nešto, ali ipak je i dalje pokušavala da to promeni.

„Nego, staje zapravo devetopreg?“, upita postoje ustala. Večje izlazila da vidi znak nad vratima u nadi da će nešto shvatiti, ali tamo nije bilo ničeg osim natpisa. „Videla sam osam upregnutih konja, i deset, ali devet nikada.“

„U ovom gradu“, oholo će Sijuan, „nije pametno mnogo zapitkivati.“ Po crvenim pečatima što su joj odjednom izbili na obrazima, Min je pretpostavila da ova i te kako zna odgovor. „Idi po ono dvoje. Dug je put pred nama, nemamo vremena za gubljenje. I pazi da te neko ne čuje.“

Min tiho šmrknu. Niko je neće čak ni primetiti pored onakvog Leaninog osmeha. Živo ju je zanimalo kako je Sijuan privukla pažnju Belih plaštova. To je bilo poslednje što im treba, a ne liči na Sijuan da pravi greške. Želela je da sazna kako da natera Randa da je gleda kao svi oni muškarci Leanu. Ako će već jahati čitave noći – a činilo joj se da im se upravo tako piše – možda će joj Leana dati pokoji savet.