Putanja bodeža

20 U Andoru

Elejna se nadala da će put u Kaemlin proći glatko, u početku se tako činilo. To je mislila čak i kada su ona, Avijenda i Birgita sedele i grlilee, potpuno iscrpljene, u krpama preostalim od svoje odeće, prašnjave i krvave od rana koje su zadobile kada je prolaz eksplodirao. Najdalje kroz dve nedelje biće spremna da iznese svoje pravo na Lavlji presto. Tamo, na vrhu brda, Ninaeva je Iscelila njihove mnogobrojne povrede, gotovo bez reči, i svakako ih nije kudila. To je stvarno bio prijatan znak, iako neuobičajen. Na licu joj se olakšanje što ih je našla žive borilo sa zabrinutošću.

Bila je potrebna Lanova snaga da se ukloni strela iz seanšanskog samostrela koja je bila u Birgitinoj butini, pre nego što je mogla da Izleči tu ranu, ali premda joj je nestalo krvi u licu, a Elejna je osetila ubod užasnog bola kroz vezu, bola koji ju je terao da glasno krikne, njena Zaštitnica je samo zastenjala kroz stisnute zube.

„Taišar Kandor“, promrmlja Lan odbacujući na zemlju sa strane strelu klinastog vrha, napravljenu za probijanje oklopa. Prava krv Kandora. Birgita žmirnu, a on zastade. „Oprosti ako sam pogrešio. Zbog tvoje sam odeće pretpostavio da si Kandorka."

„A, da“, izusti Birgita. „Kandorka.“ Bolan osmeh je možda poticao od njenih povreda; Ninaeva je nestrpljivo gurala Lana s puta da bi mogla položiti uke na nju. Elejna se samo nadala da ta žena zna nešto više o Kandoru osim imena; poslednji put kada je Birgita bila rođena, Kandor nije još postojao. To bi morala da shvati kao predznak.

Citavih pet milja do male, škriljcem prekrivene kuće na imanju Birgita je morala da jaše iza Ninaeve na njenoj punačkoj smeđoj kobili nazvanoj Ljubavnički čvor, ni manje ni više a Elejna i Avijenda su jahale na Lanovom visokom crnom pastuvu. Bar je Elejna sedela u Mandarbovom sedlu, sa Avijendinim rukama oko struka, dok je Lan vodio životinju vatrenog pogleda. Obučeni ratni konji bili su oružje koliko i mačevi, i jednako opasni za nepoznate jahače. Budi sigurna u sebe, devojko, uvek joj je govorila Lini, ali ne i suviše sigurna, i stvarno se trudila. Trebalo je da shvati kako na događaje nema uticaja koliko ni na Mandarbove uzde.

U trospratnoj kamenoj kući gospar Hornvel, bucmast i sedokos, i gazdarica Hornvel, malo manje okruglasta i malo manje seda, ali inače neverovatno nalik svome mužu, upotrebili su sve koji su radili na imanjima, i Merililinu sobaricu Polu, kao i sluge u zeleno-belim livrejama iz Tarezinske palate, a svi su bili zauzeti pronalaženjem smeštaja za noćenje preko dve stotine ljudi, uglavnom žena, koji su se pojavili niotkuda baš pred sumrak. Posao se odvijao iznenađujuće hitro, i pored toga što su ljudi sa imanja zastajali da pilje u bezvremena lica Aes Sedai ili ogrtače Zaštitnika u kojima su delovi ljudi naprosto nestajali, ili u neku od pripadnica Morskog naroda u njenoj šarenoj svili, s naušnicama i alkama u nosu i privescima na lancima. Srodnice su odlučile da je sada dovoljno sigurno da mogu i da se plaše i plaču, bez obzira na to šta su im Riejna i Kružok pletilja govorili; vetrotragačice su se bunile zato što su stigle toliko daleko od soli, protiv sopstvene volje, kako je glasno tvrdila Rinejla din Kalon; a plemkinje i zanatlijke koje su bile više nego voljne da pobegnu od onoga, šta god to bilo, što je ostalo pozadi, u Ebou Daru, voljne da nose sve svoje stvari na leđima, sada su se durile jer im je pokazan senik u kome će spavati.

Sve se to već odvijalo kada su Elejna i ostali stigli s crvenim suncem na zapadnoj strani, veliki potres i opšte muvanje svih oko kuće i spoljnih zgrada s krovovima od slame, ali je Alisa Tendžajl, prijatnog osmeha i nezaustavljiva poput lavine, izgleda držala sve u šaci i više od sposobnih Hornvelovih. Srodnicama, koje su samo plakale još jače posle svih Riejninih pokušaja da ih uteši, suze su se osušile kada im je Alisa nešto promrmljala i počele su da se kreću zračeći odlučnošću žena što su mnogo godina brinule o sebi u negostoljubivom svetu. Uobražene plemkinje s venčanim noževima koji su se ljuljali u okruglim prorezima njihovih čipkom obrubljenih haljina, kao i zanatlijke koje su pokazivale gotovo jednaku oholost i gotovo isto toliko od svog poprsja, iako ne u svili, zažmirkaše kada ugledaše da im Alisa prilazi, pa požuriše ka visokim ambarima noseći svoje zavežljaje i glasno objavljujući kako su oduvek smatrale da mora biti veoma zabavno spavati u senu. Čak su i vetrotragaćice, od kojih su mnoge bile važne i moćne žene Ata’an Mijera, prigušivale svoje pritužbe čim bi se Alisa našla u blizini. Što se toga ticalo, Sarijeta, koja još nije bila poprimila bezvremenost Aes Sedai, popreko je merkala Alisu i doticala svoj šal sa smeđim resama kao da samu sebe podseća da je tu. Merilila uvek smirena Merilila posmatrala je ženu kako ide za svojim poslom, a na licu joj se očitavalo istovremeno odobravanje i otvoreno zaprepašćenje.

Iskobeljavši se iz sedla pred glavnim vratima kuće, Ninaeva mrko pogleda ka Alisi, zatim namerno odmereno cimnu svoju tamnu pletenicu što druga žena nije ni primetila jer je bila predaleko pa uđe unutra krupnim koracima, skidajući svoje plave jahaće rukavice i mrmljajući sama za sebe. Posmatrajući je kako odlazi, Lan se meko zakikotao, a onda je smesta prekinuo sa smehom kada je Elejna sjahala. Svetlosti, ala su mu oči bile hladne! Zaraa Ninaevine dobrobiti nadala se da ovaj čovek može biti spasen svoje sudbine, međutim, posmatrajući te oči, nije verovala u to.

„Gde je Ispan?“, promrmljala je, pomažući Avijendi da nekako siđe. Previše je ljudi znalo da se jedna Aes Sedai Crna sestra drži kao zarobljenica, te će se ta novost proširiti imanjem poput požara na suvoj travi, ali bolje je ako ljudi oko kuće budu manje spremni.

„Adeleas i Vandena odvele su je u malu drvodeljinu kolibu, otprilike pola milje odavde“, odgovorio joj je jednako tiho. „Posred svega ovoga, sumnjam da je iko primetio ženu s vrećom preko glave. Sestre su rekle da će noćas ostati s njom.“

Elejna zadrhta. Prijateljica Mraka biće, izgleda, ponovo podvrgnuta ispitivanju kada sunce bude zašlo. Sada su bili u Andoru i zbog toga je to osećala mnogo dublje, kao da je sama izdala nalog za to.

Ubrzo se našla u bakarnoj kadi, uživajući u namirisanom sapunu i ponovo čistoj koži, smejući se i prskajući Birgitu koja se brčkala u drugoj kadi, povremeno uzvraćajući prskanje, a obe su se kikotale posmatrajući užas koji Avijenda nije uspevala sasvim da prikrije zato što je sedela u vodi koja joj je dopirala do grudi. Ona je, međutim, to smatrala veoma dobrom šalom na sopstveni račun i ispričala im je veoma nepristojnu priču o čoveku koji je završio s trnjem segade u zadnjici. Birgita na to ispriča još nepristojniju, ženi kojoj se glava zaglavila između letvi na ogradi, a od koje je Avijenda pocrvenela. Ali bile su smešne. Elejna požele da i sama zna da ispriča priču.

Ona i Avijenda su jedna drugoj sređivale i četkale kosu što je bila večernja obaveza skorosestara a onda su se, umorne, sklupčale u krevetu s baldahinom u maloj sobi. Ona i Avijenda, Birgita i Ninaeva, i na svu sreću nije bilo nikog više. U većim odajama kreveti na sklapanje i slamarice prekrivali su podove, uključujući kuhinje i većinu hodnika. Ninaeva je pola noći gunđala o nepristojnosti koja udatu ženu primorava da spava odvojeno od muža, a u drugoj polovini činilo se da njeni laktovi bude Elejnu svaki put kada je zadremala. Birgita je hladno odbila predlog da zamene mesta, a nije mogla da traži od Avijende da se podvrgava tom oštrom bockanju, pa se baš i nije naspavala.

Elejna je još uvek bila pospana sledećeg jutra, kada su se pripremali za polazak, dok se sunce dizalo kao lopta od istopljenog zlata. Na imanju je bilo malo životinja koje su mogli da im daju, osim da ostanu bez ijedne, pa iako je ona jahala crnog škopca po imenu Vatrenjak, a Avijenda i Birgita svoje nove konje, oni koji su pešačili kada su napustili imanje Srodnica i dalje su pešačili. To je uključivalo većinu samih Srodnica, sluge koje su vodile tovarne životinje i dvadeset i nešto žena koje su se, očito, gorko kajale što su potražile imanje Srodnica s nadom da će naći mir i mesto za razmišljanje. Zaštitnici su jahali napred, izviđajući preko talasastih brda prekrivenih šumom iscrpljenom sušom, a ostatak se rastegao poput veoma čudne zmije na čijem su čelu bile ona i Ninaeva i ostale sestre, naravno, i Avijenda.

Ta je družina teško mogla da prođe neprimećena, tako mnogo žena što putuje u pratnji samo nekolicine muškaraca, da se ne pominje dvadeset tamnoputih vetrotragačica, trapavih na svojim konjima i šarenih kao da su neke retke ptice, i devet Aes Sedai od kojih je šest bilo odmah prepoznatljivo za svakoga ko je znao šta da gleda. Mada je jedna jahala s kožnom vrećom na glavi, naravno. Kao da to samo po sebi ne bi privlačilo poglede. Elejna se bila nadala da će stići do Kaemlina neprimećena, ali činilo se da to više nije moguće. Ipak, nije bilo razloga da iko sumnja kako je kći naslednica, sama Elejna Trakand, jedna iz ove družine. U početku, mislila je kako bi najveća poteškoća s kakvom bi se mogla suočiti mogao biti neko ko će joj osporiti pravo kada bude saznao da je tu, poslavši naoružane ljude koji bi pokušali da je zarobe, sve dok se ne razreši pitanje nasleđa.

U stvari, očekivala je da prve nevolje poteknu od zanatlijki i plemkinja podbijenih stopala, sve ponosnih žena, a nijedna nije bila naviknuta da baza prašnjavim brdima. Pogotovo što je Merililina sobarica imala sopstvenu punačku kobilu koju je jahala. Nekolike seljanke među njima delovale su kao da im to baš i ne smeta, ali gotovo polovina njih bile su žene koje su imale sopstvene zemlje i kuće i palate, a veći deo preostalih mogao je sebi priuštiti kupovinu imanja, a možda i dva ili tri. To su bile dve zlatarke, tri vlasnice tkačnica sa ukupno četiri stotine razboja, žena čija je manufaktura proizvodila deseti deo svega lakiranog što je Ebou Dar izvozio, i bankarka. Pešačile su sa stvarima vezanim na leđima, dok su im konji bili natovareni hranom. To je bila stvarna potreba. Svaki novčić koji je bilo ko imao bio je prikupljen i predat Ninaevi, koja ga je škrto čuvala, ali sve to možda neće biti dovoljno da plate hranu, krmivo i prenoćište za tako veliku družinu sve do Kaemlina. Izgledalo je da one to ne razumeju. Neprestano su se glasno žalile prvog dana marša. Najglasnija je bila vitka gospa s tankim ožiljkom na jednom obrazu, žena strogog lica po imenu Malin, gotovo presavijena napola zbog težine ogromnog zavežljaja u kome se nalazilo više od deset haljina i sve rublje koje je uz njih išlo.

Kada su prve noći napravili logor, s vatrama za kuvanje koje su svetlucale u sumraku i dok su svi bili siti od pasulja i hleba, iako ne potpuno zadovoljni tim obrokom, Malin okupi plemkinje oko sebe, u svilenim haljinama više nego umrljanim od puta. Pridružiše im se i zanatlijke, i bankarka, a i seljanke su stajale u blizini. Pre nego što je Malin stigla da kaže ijednu reč, među njih uđe Riejna. Lice joj je bilo puno bora od smeha, a u jednostavnoj smeđoj vuni, sa suknjama ušivenim s leve strane da se pokažu šarene podsuknje, mogla je da bude jedna od seljanki.

„Ako želite da idete kući“, objavila je iznenađujuće visokim glasom, „možete to da učinite u svako doba. Mada, žao mi je, ali moraćemo da zadržimo vaše konje. Biće vam plaćeno za njih čim to budemo mogle da sredimo. Ako izaberete da ostanete, molim vas, pamtite da još uvek važe pravila sa imanja.“ Većina žena oko nje razjapi usta. Malin nije bila jedina koja je ljutito zaustila.

Činilo se da se Alisa jednostavno stvorila pored Riejne, s pesnicama na bokovima. Ovog puta se nije smešila. „Rekoh da će poslednjih deset koje se spreme, prati sudove", odlučno im je saopštila. Pa ih je prozvala: Džilijen, punačku zlatarku, Nizelu, bankarku hladnih očiju; i svih osam plemkinja. Stajale su i buljile u nju sve dok nije pljesnula rukama i rekla: „Nemojte me terati da uvodim nova pravila za one koje ne ispune svoje dužnosti.“

Malin, razrogačenih očiju i mrmljajući u neverici, bila je poslednja koja je odjurila i počela da sakuplja prljave činije, ali je sledećeg jutra razvezala svoj zavežljaj i ostavila čipkom obrubljene svilene haljine i košulje da ih pregaze dok su odlazili s tog brda. Elejna je i dalje očekivala eksploziju, ali Riejna ih je držala čvrstom rukom, a Alisa još čvršćom, a ako su se Malin i ostale durile i gunđale zbog masnih mrlja, kojih je na njihovoj odeći bilo svakog dana sve više, Riejna je samo morala da progovori nekoliko reči i da se vrate svome poslu. Alisi je bilo dovoljno da pljesne rukama.

Da je ostatak putovanja mogao da prođe tako glatko, Elejna bi bila spremna da se pridruži ovim ženama u tom masnom naporu. U to je bila potpuno sigurna mnogo pre nego što su stigle do Kaemlina.

Kada su stigli do prvog uzanog prašnjavog puta, malo većeg od kolskog prolaza, počeše da se pojavljuju imanja, kamene kuće slamnatih krovova i ambari prislonjeni na obronke brda ili ugneždeni u dolinicama. Odatle, bez obzira je li zemljište bilo brdovito ili zaravnjeno, pod šumom ili tek čistina, retko bi prošlo više sati a da na vidiku nije bilo neko imanje ili seoce. U svakom od njih, dok su meštani radoznalo posmatrali vrlo čudne strance, Elejna je pokušavala da sazna koliko podrške postoji za Kuću Trakand i šta najviše brine ove ljude. Osvrt na te brige biće vrlo bitan kada bude iznela svoje potraživanje prestola, ako želi da bude čvrsto, važan koliko i podrška drugih Kuća. Čula je mnogo toga, mada to nije uvek bilo ono što je ž’elela da čuje. Andorci su smatrali kako imaju pravo da otvoreno saspu ono što ih tišti i samoj kraljici; nisu bili nimalo stidljivi pred mladom plemkinjom„bez obzira na čudno društvo u kom je putovala.

U selu Damilin, gde su tri mlina stajala na rečici koja je toliko opala da su njihovi visoki mlinski točkovi stajali suvi, krčmar četvrtaste vilice u Zlatnim snopovima složio se da je Morgaza bila, po njegovom mišljenju, dobra kraljica, najbolja moguća, najbolja koja je ikada bila. „Njena bi ćerka mogla biti isto tako debra vladarka, pretpostavljam“, progunđao je palcem prelazeći preko brade. „Šteta što ih je Ponovorođeni Zmaj ubio. Pretpostavljam da je morao Proročanstva ili nešto takvo ali stvarno nije morao da nam isuši reke, je li? Koliko si ono rekla da ti treba zrnevlja za konje, moja gospo? Imaj na umu, draga, da je snabdevanje užasno.“

Žena tvrdog lica, u iznošenoj smeđoj haljini koja je visila na njoj kao da je smršala, posmatrala je polje ograđeno niskim kamenim zidom, preko koga je vruć vetar slao talase prašine prema šumi. Ostala imanja oko Barihila izgledala su isto ili još i gore. „Taj Ponovorođeni Zmaj nema nikakva prava da nam ovo radi, sad, ima li? Pitam te!“ Ona pljunu pa se namršti na Elejnu koja je bila u svom sedlu. „Presto? Dijelin jedobrakaoi Mo ko, sada, kada su Morgaza i njena devojčica mrtve.Neki ovde još uvek se glasaju za Naena ili Eleniju, ali ja sam za Dijelin. Kako god bilo, Kaemlin je podaleko. Ja moram da brinem o usevima. Ako mi ikada više izniknu usevi.“

„O, istinaje, moja gospo, tako je; Elejna je živa“, rekao joj je izborani stari drvodelja u Forel Marketu. Bio je ćelav kao kožno jaje, prstiju iskrivljenih od starosti, ali su rukotvorine među opiljcima i piljevinom što je prekrivala radionicu bile skoro najbolje koje je Egvena ikada videla. Ona je bila jedina u radnji, osim njega. Po tome kako je selo izgledalo, pola stanovnika je već bilo otišlo. „Ponovorođeni Zmaj ju je doveo u Kaemlin da bi joj lično mogao staviti na glavu Ružinu krunu“, slagao se. „Te su novosti svuda. To t’ nije pravo, ako mene pitaš. On je jedan od oni ’crnooki’ Aijela, kako čujem. Treba da odmarširamo u Kaemlin i oteramo njega i sve te Aijele tamo otkud su došli. Onda Elejna može sama za sebe da traži presto. Ako je Dijelin pusti da ga zadrži, u svakom slučaju.“

Elejna je čula mnogo o Randu; govorkanja su išla od toga da se zakleo na vernost Elaidi, do toga da je ’bio kralj Ilijana, ni manje ni više. U Andoru su ga krivili za sve loše što se dogodilo u poslednje dve ili tri godine, uključujući mrtvorodenčad i polomljene noge, najezde skakavaca, dvoglavu telad i tronoge piliće. A čak su i oni koji su smatrali da je njena majka uništila zemlju i da je dobro što su se otarasili Kuće Trakand, i dalje verovali da je Rand al’Tor osvajač. Ponovorođeni Zmaj trebalo bi da se bori s Mračnim u Šajol Gulu, i treba ga isterati iz Andora. Nije se nadala da će to čuti. Ni najmanje. Ali to je čula ponovo i ponovo. Nije to bilo nimalo prijatno putovanje. Bila je to jedna duga pouka Linine omiljene poslovice: Nije te kamen koji vidiš sapleo da padneš na nos.

Ona je očekivala da će još mnogo šta, pored plemkinja, možda izazvati nevolje, a nešto sigurno eksplozije, velike poput one kod prolaza. Vetrotragačice, ohole zbog pogodbe koju su napravile s Ninaevom i njom, ponašale su se užasno nadmeno prema Aes Sedai, pogotovo otkada je izašlo na videlo kako je Merilila sebi dopustila da se složi kako će biti jedna od prvih sestara što će otići na brodove. Međutim, iako se varničenje tamo nastavljalo kao šištanje iluminatorskog fitilja, nikada nije stvarno došlo do eksplozije. Vetrotragačice i Srodnice, a posebno Kružok pletilja, delovale su kao da će se sasvim sigurno potući. Jedne su druge sasecale namrtvo, kada se nisu otvoreno rugale, Srodnice „divljakušama Morskog naroda koje su se i suviše ponele", vetrotragačice „izboranim jedačicama peska koje ljube stope Aes Sedai.“ Ali to nikada nije otišlo dalje od pokazivanja zuba i poigravanja bodežima.

Ispan je sasvim sigurno predstavljala poteškoće za koje je Elejna bila sigurna da će se još uvećati, a ipak, posle nekoliko dana, Vandena i Adeleas dopustile su joj da jaše bez kapuljače, iako ne i bez štita, kao tihi obris s raznobojnim perlicama na tankim pletenicama, spuštenog bezvremenog lica i s rukama nepomičnim na uzdama. Rinejla je svakome ko je hteo da sluša pričala kako među Ata’an Mijerima Prijateljima Mraka oduzimaju ime čim se dokaže da su krivi, a onda se bace preko ograde broda obmotane vezama s kamenjem. Među Srodnicama, čak su i Riejna i Alisa bledele svaki put kada bi ugledale Tarabonku. Ali Ispan je postajala sve krotkija, nestrpljiva da udovolji i puna ulizičkih osmeha za dve sedokose sestre, bez obzira na to šta su joj radile kada bi je uveče odvele dalje od ostalih. S druge strane, Adeleas i Vandena su delovale sve očajnije. Adeleas je rekla Ninaevi, tako da ju je i Elejna čula, kako im je ta žena istrtljala gomile starih zavera Crnog ađaha, onih u koje sama nije bila upletena mnogo spremnije od onih u kojima je učestvovala, ali čak i kada su je oštro pritisle Elejna se nekako nije usuđivala da pita kako su je to pritisle i kada bi sebi dopustila da joj pobegnu imena nekih od Prijatelja Mraka, većina je bila gotovo sigurno mrtva, a među njima nije bilo nijedne sestre. Vandena reče kako se već plaše da je ona pod nekakvom Zakletvom lepo se čulo veliko slovo protiv izdaje svojih saučesnica. Nastavile su da odvajaju Ispan što je više bilo moguće i nastavile su sa svojim ispitivanjima, ali je bilo vrlo jasno da sada naslepo pipaju kuda idu, i vrlo pažljivo.

A tu su bili Ninaeva i Lan. Sasvim sigurno Ninaeva i Lan, pri čemu je ona gotovo pucala od napora da obuzda svoju narav u njegovoj blizini, sanjarila o njemu kada su morali da spavaju odvojeni što je bilo gotovo uvek, zbog toga kako se delio smeštaj i bivala rastrzana između želje i straha kada bi mogla da se išunja s njim do senika. Po Elejninoj proceni, sama je bila kriva što je izabrala venčanje Morskog naroda. Morski je narod verovao u hijerarhiju koliko i u more, a znali su da se supružnici mogu uzdizati jedno iznad drugog mnogo puta u životu. Zato su njihovi bračni zakoni to uzimali u obzir. Ko god da je imao pravo zapovedanja u javnosti, morao se potčiniti kada su nasamo. Lan to nikada nije zloupotrebio, ili je bar tako Ninaeva tvrdila „nije stvarno“, šta god da je to trebalo da znači! Uvekbi pocrvenela kada bi to izgovorila međutim, neprestano je iščekivala da on to učini, a njega kao da je to sve više zabavljalo. Ta je zabavljenost, očekivano, dovodila Ninaevinu narav do usijanja. Ninaeva jeste praskala, i bila jedina od svih eksplozija koje je Elejna očekivala. Brecala se na svakoga ko bi joj se našao na putu. Osim na Lana; s njim je bila samo med i mleko. A ni na Alisu. Gotovo da je to učinila jednom ili dva puta, ali čak ni Ninaeva kao da nije mogla sebe naterati da prasne na Alisu.

Što se ticalo stvari koje su iznele iz Rahada zajedno sa Zdelom vetrova, Elejna je za njih imala samo nade, ne i brige. Avijenda joj je pomagala u pretraživanju, a i Ninaeva, jednom ili dvaput, ali ona je sveukupno bila spora i neraspoložena za to i nije pokazivala mnogo veštine u pronalaženju onoga što su tražile. Nisu našle više nijedan angreal, već je zbirka ter’angreala rasla; kada je, konačno, odbačeno sve đubre, stvari koje su koristile Jednu moć zauzimale su punih pet sepeta na tovarnim konjima.

Međutim, koliko god da je Elejna bila pažljiva, njeni pokušaji da ih proučava nisu dobro prošli. Duh je bio najsigurnija od pet Sila koju je mogla da koristi osim, naravno, ako bi se dogodilo da je Duh ono što tu stvar pokreće! pa ipak, povremeno je morala da koristi druge tokove, najtanje koje je mogla da izatka. Ponekad njeno pažljivo bockanje nije izazivalo ništa, međutim, čim je prvi put dotakla onu stvar što je ličila na kovačku slagalicu od stakla, osetila je vrtoglavicu i nije mogla da spava pola noći, a nit Vatre koja je dotakla nešto što je ličilo na kalpak od čupavog metalnog perja proizvela je zaslepljujuću glavobolju kod svih na dvadeset koraka uokolo. Osim kod nje. A tu je bio i taj grimizni štap, vruć na dodir; vruć, na neki način.

Sedeći na ivici kreveta u krčmi zvanoj Divlji vepar, ispitivala je gladak štap na svetlosti dve uglancane mesingane svetiljke. Bio je debljine ručnog zgloba i stopu dugačak, delovao kao da je od kamena, ali je bio čvrst, a ne stvarno tvrd. Bila je sama; od kalpaka je pokušavala da proučava udaljena od ostalih. Toplina štapa naterala ju je da pomisli na Vatru...

Otvorila je oči i, žmirkajući, uspravila se u krevetu. Sunčeva svetlost razlivala se kroz prozor. Bila je u svojoj košulji, a Ninaeva je, potpuno odevena, stajala i mrštila se dole, na nju. Avijenda i Birgita posmatrale su je stojeći pored vrata.

„Šta se dogodilo?“, zahtevala je da zna Elejna, a Ninaeva samo smrknuto odmahnu glavom.

„Ne želiš da znaš.“ Usne su joj poigravale.

Avijendino lice ništa nije odavalo. Birgita je možda malo skupila usta, međutim, najjača osećanja koja je Elejna osećala od nje bila su smeša olakšanja i razdraganosti! Ta se žena veoma trudila da se ne baci na pod urlajući od smeha!

Najgore je bilo što niko nije hteo da joj kaže šta se dogodilo. Šta je to rekla; ili učinila; zbog brzih, skrivenih osmeha koje je primećivala, kod Srodnica i kod vetrotragačica, kao i kod sestara, bila je sigurna da je to u pitanju. Ali niko nije hteo da joj kaže! Posle toga je odlučila da ostavi proučavanje ter’angreala za neko mesto udobnije od krčme. Sasvim sigurno neko mnogo izolovanije!

Devet dana pošto su pobegle iz Ebou Dara, na nebu se pojaviše raštrkani oblaci, a rominjanje krupnih kapi ovlaži prašinu na putu. Sledećeg dana je kišilo s prekidima, a dan kasnije provala oblaka zadrža ih nagurane u kuće i štale Forel Marketa. Te noći se kiša pretvori u susnežicu, a do jutra su gusti naleti snega lelujali s neba mračnog od oblaka. Prešavši manje od pola puta do Kaemlina, Elejna poče da se pita hoće li uopšte, s mesta gde su stajale, uspeti da stignu tamo kroz dve nedelje.

Sa dolaskom snega, odeća postade predmet brige. Elejna je krivila samu sebe što nije razmišljala o činjenici da bi svima mogla zatrebati topla odeća pre nego što budu stigle na svoje odredište. Ninaeva je krivila sebe što se nije toga setila. Merilila je to smatrala svojom krivicom, a Riejna svojom. One su, u stvari, stajale nasred glavne ulice Forel Marketa toga jutra, dok su im pahulje vejale po glavama, i raspravljale se koja će preuzeti krivicu. Elejna nije bila sigurna koja je od njih prva shvatila koliko je to glupo, koja se prva nasmejala, ali sve su se smejale dok su sedale oko stola u Belom labudu da bi se dogovorile šta da učine. Ispostavilo se da rešenje nije nimalo smešno. Obezbediti za svakog od njih po jedan topao kaput ili ogrtač odnelo bi im dobar deo novca, ako bi uopšte mogle i da ih nađu toliko. Naravno, mogle su prodati ili razmeniti nakit, ali činilo se kako nikoga u Forel Marketu ne zanimaju ni ogrlice ni narukvice,bez obzira na njihovu lepotu.

Avijenda je razrešila tu poteškoću izvukavši vrećicu nabijenu čistim, savršenim draguljima, od kojih su neki bili prilično krupni. Začudo, isti oni ljudi koji su ih jedva udostojili pristojnosti dok su im saopštavali kako im nisu potrebne dvostruke ogrlice, prosto su kolačili oči na neuvezane dragulje kad bi se skotrljali na Avijendin dlan. Riejna reče da su prve smatrali drangulijama, dok je ovo drugo za njih predstavljalo bogatstvo, ali kakvi god da su im bili razlozi, u zamenu za dva rubina osrednje veličine, jedan krupan mesečev kamen i malu plamkap ljudi iz Forel Marketa bili su veoma voljni da obezbede koliko god da je potrebno debelih vunenih stvari za svoje posetioce, a neke od njih jedva da su bile nošene.

„Baš su izdašni", kiselo je gunđala Ninaeva dok su stanovnici vadili odeću iz svojih kovčega i s tavana. Neprekidna reka tekla je u gostionicu noseći naramke. „Tim kamenjem moglo se kupiti celo selo!“ Avijenda samo blago slegnu ramenima; ona bi im dala celu šaku dragulja samo da se Riejna nije umešala.

Merilila je odmahivala glavom. „Mi imamo nešto što oni žele, ali oni imaju ono što nama treba. Bojim se da to znači da oni određuju cenu.“ Što je, sve u svemu, i suviše ličilo na situaciju s Morskim narodom. Ninaeva je delovala kao da joj je pozlilo.

Kada su ostale same u seniku gostionice, Elejna upita Avijendu gde je nabavila to pravo bogatstvo u draguljima, i zašto deluje kao da jedva čeka da ih se otarasi. Očekivala je da joj skorosestra kaže da su plen iz Kamena Tira, ili možda Kairhijena.

„Rand al’Tor me je prešao“, nadureno je mrmljala Avijenda. „Pokušala sam da otkupim od njega svoj toh. Znam da je to najnečasniji način’, pobunila se, „ali nisam videla drugi izlaz. A on me je okrenuo naglavačke!

Zašto, kad god postaviš neke stvari logično, muškarci urade nešto potpuno nelogično i steknu prednost?“

„U njihovim lepuškastim glavama je toliko zbrke da nijedna žena ne može očekivati da uspešno prati njihovo vrludanje“, reče joj Elejna. Nije se raspitivala koji li je toh Avijenda pokušala da otkupi, niti kako se taj pokušaj završio time da njena skorosestra poseduje vrećicu prepunu dragulja. Bilo je dovoljno teško razgovarati o Randu bez onoga kuda bi ih to moglo odvesti.

Sneg je doneo i više od potrebe za toplom odećom. U podne, dok su pahulje svakog minuta bivale sve gušće, Rinejla slete niz stepenice u zajedničku sobu, izjavljujući da je njihov deo pogodbe ispunjen, i zahtevajući ne samo Zdelu vetrova, nego i Merililu. Siva sestra zaprepašćeno je piljila u nju, a i mnoge ostale. Klupe su bile pune Srodnica koje su se smenjivale na podnevnom obroku, a sluge i sluškinje žurile su da posluže ovu treću grupu. Rinejla nije nimalo snizila glas, tako da se svaka glava u zajedničkoj sobi okrenula ka njoj.

„Možeš početi sa svojim podučavanjem, sada.“ Rinejla se obraćala izbečenoj Aes Sedai. „Uz meredevine, ti ideš u moje odaje.“ Merilila se pobuni, ali se vetrotragačica gospe od brodovlja, iznenada hladnog lica, podboči pesnicama. „Kada ja izdam naređenje, Merilila Seandevin", ledeno je saopštila, „očekujem da svaka ruka na palubi poskoči. Sad, skači!“

Merilila nije baš skočila, ali se pokupila i krenula, dok ju je Rinejla bukvalno ćuškala, uz stepenice. Pošto je bila dala obećanje, ništa joj drugo nije ni bilo preostalo. Na Riejninom licu ocrtavao se užas. Alisa i punačka Sumeko, koja je još uvek nosila svoj crveni pojas, zamišljeno su ih posmatrale.

Narednih dana, bez obzira jesu li se na konjima probijale snegom prekrivenim putevima, hodale seoskim ulicama ili pokušavale da nađu mesta za sve na nekom seoskom imanju, Rinejla je držala Merililu uza se, osim kad bi je poslala nekoj drugoj vetrotragačici. Sjaj saidara je gotovo neprekidno okruživao Sivu sestru i njenu pratnju, a Merilila je neprestano pokazivala tkanja. Bleda Kairhijenjanka je bila upadljivo niža od tamnoputih žena Morskog naroda, ali je u početku Merilili uspevalo da deluje viša čistom silom Aes Sedai ponosa. No, ubrzo je počela da deluje neprekidno unezvereno. Elejna je saznala da, kada bi sve imale krevete u kojima su spavale, što se nije baš uvek događalo, Merilila svoj mora da deli s Polom, svojom sobaricom, i dve učenice vetrotragačica, Talaan i Metarom. Šta je to govorilo o Merililinom položaju, Elejna nije baš bila sigurna. Očito, vetrotragačice je nisu stavile ni na nivo učenica. One su samo očekivale od nje da učini ono što joj je rečeno, kada joj je rečeno, bez odlaganja ili izvlačenja.

Riejna je ostala užasnuta razvojem događaja, međutim, Alisa i Sumeko nisu bile jedine među Srodnicama koje su to pažljivo posmatrale, niti jedine koje su zamišljeno klimale glavama. I odjednom, Elejna primeti novu poteškoću. Srodnice su videle kako je Ispan sve pokornija u svome zatočeništvu, ali ona jebila zarobljenica drugih Aes Sedai. Morski narod nisu bile Aes Sedai, a Merilila nije bila zatvorenica, pa ipak je počela da skače kada bi Rinejla izdala zapoved, ili kad je već do toga, ako bi to učinila Dorila, ili Kajra, ili Kajrina rođena sestra Tibrajla. Svaka od njih bila je vetrotragačica gospe od talasa klana, i mada ni zbog ijedne druge nije tako revnosno skakala, i ovo je bilo dovoljno. Sve je više Srodnica sa užasnutog buljenja prešlo na zamišljeno posmatranje. Možda Aes Sedai i nisu bile baš toliko drugačije, na kraju krajeva. Ako su Aes Sedai bile samo žene poput njih, zašto bi se one ponovo podvrgavale strogosti Kule, premoći Aes Sedai i njihovim pravilima ponašanja? Nisu li one sasvim lepo preživljavale i same, neke i više godina nego što je ijedna od starijih sestara bila spremna da poveruje? Elejna je i bukvalno mogla da vidi kako im se te misli stvaraju u glavama.

Međutim, kada je to pomenula Ninaevi, ova je samo progunđala: „Krajnje je vreme da neke od sestara shvate kako je to kada pokušavaš da podučiš ženu koja misli da zna više od svojih učitelja. One koje verovatno mogu da dostignu šal, još uvek ga žele. Što se tiče ostalih, ne vidim zašto bi se ikome dodvoravale.“ Elejna se uzdržala da ne pomene Ninaevine pritužbe na Sumeko, koja se sasvim sigurno nije dodvoravala; Sumeko je za neke od Ninaevinih tokova Lečenja izjavila kako su „nespretni“, a Elejna je mislila da će to biti kap koja će preliti Ninaevinu čašu. „U svakom slučaju, nema nikakve potrebe da o ovome govorimo Egveni. Ako i bude tamo. Bilo šta od ovoga. Ona već ima dovoljno na grbači. Bez sumnje.“ I bez pominjanja Merilile i vetrotragačica.

Obe su bile u spavaćicama i sedele su na svom krevetu na drugom spratu Novog rala, s ter’angrealima za sanjanje, u obliku izuvijanog prstena, koji su im visili oko vrata. Elejnin, na jednostavnoj kožnoj uzici, Ninaevin pored Lanovog teškog pečatnog prstena, na zlatnom lancu. Avijenda i Birgita, još uvek potpuno obučene, sedele su na dva od njihovih kovčega sa odećom. Stajanje na straži, tako su to nazivale, dok se ona i Ninaeva ne vrate iz Sveta snova. Obe su ostale u ogrtačima, dok ne budu mogle da se zauvuku u ćebad. Novo ralo sasvim sigurno nije bilo novo; pukotine su se širile na sve strane po zidovima, a nesnosna promaja vukla je sa svih strana.

Soba koju su koristile bila je mala, nagurani zavežljaji i kovčezi nisu ostavljali mesta za bilo šta osim kreveta i umivaonika. Elejna je znala kako će morati propisno da se pokaže u Kaemlinu, ali ponekad je osećala krivicu s toliko svojih stvari na tovarnim konjima kada su svi ostali imali samo ono što su mogli da ponesu na leđima. Ninaeva, sasvim sigurno, nikada nije pokazala ni trunku žaljenja zbog svojih kovčega. Ovo je bio šesnaesti dan kako putuju; napolju se, kroz uzan prozor, video mesec koji je odsijavao s belog snežnog pokrivača zbog kojeg če sutrašnje putovanje biti sporo čak i ako nebo bude ostalo vedro. Elejna je smatrala da je još nedelju dana putovanja do Kaemlina vrlo optimistična procena.

„Imam dovoljno razuma da se ne zadržavam ovde“, objašnjavala je Ninaevi. „Ne želim ponovo da se spotičem i da padam na nos.“

Bio je to blag način da se predoči njihov položaj. U Tel’aran’riodu nisu bile od one noći kada su izvestile Egvenu da je Zdela upotrebljena, noći pošto su napustile imanje. Kada su joj, nevoljno, saopštile pogodbu s Morskim narodom na koju su bile primorane, i kada su se našle pred Amirlin Tronom i ešarpom na njenim ramenima. Elejni je bilo jasno da je to i neophodno i pravedno kraljičine najbliže prijateljice među njenim podanicama znale su da je ona kraljica, iako je bila prijateljica, morale su to da znaju ali nimalo joj nije prijalo kada im je prijateljica vatreno saopštila da su se ponele kao glupače i da će im to navući propast na glavu. Posebno kada se i sama s tim slagala. Nije joj prijalo ni kada je čula kako je jedini razlog što im Egvena neće zadati pokoru to što ne može priuštiti da gube vreme na to. Mada, to jeste bilo neophodno i pravilno; kada bude sedela na Lavljem prestolu, i dalje će biti Aes Sedai i za nju će važiti zakoni i običaji Aes Sedai. Ne za Andor ona neće predati svoju zemlju Beloj kuli već za nju lično. Zato, koliko god da je to bilo neprijatno, smireno je primila oštru kritiku. Ninaeva se vrpoljila i posramljeno mucala, bunila se i gotovo durila, a onda se tako preterano izvinjavala da Elejna gotovo nije mogla da poveruje kako je to ista ona žena koju je poznavala. S punim pravom, Egvena je ostala Amirlin, hladna u svom neodobravanju, čak i kada im je dala oprost za njihove pogreške. U najboljem slučaju, noćas neće biti nimalo prijatno ni udobno ako ona bude prisutna.

Ali kada su usnile i našle se u Salidaru Tel’aran’rioda, u sobi Male kule, koju su zvali Amirlinina radna soba, nje tamo nije bilo, a jedini znak da ju je posećivala od njihovog poslednjeg sastanka bile su jedva primetne reči ispisane na grubom zidu, reči nažvrljane rukom koja nije želela da ih ureže dublje:

A nekoliko stopa dalje:

To su bila Egvenina poslednja uputstva za njih. Otići u Kaemlin i ostati tamo sve dok ona ne bude smislila kako će sprečiti Dvoranu da ih ne usoli i ne potrpa u buriće. Podsetnik koji nikako nisu mogle da izbrišu.

Prigrlivši saidar, Elejna usmeri da ostavi sopstvenu poruku, broj petnaest, koja je delovala razvučeno na teškoj tabli Egveninog pisaćeg stola. Izvrnula je i uvezala tkanje, tako da niko sem onoga ko pređe prstima preko brojeva ne može znati kako su u stvari tu. Možda im neće trebati celih petnaest dana da stignu do Kaemlina, ali bila je sigurna da će to trajati duže od jedne nedelje.

Ninaeva krupnim koracima priđe prozoru, pa virnu na obe strane, pazeći da ne gurne glavu kroz njega. Kao i u stvarnom svetu, i tamo je bila noć, pun je mesec sijao na svetlom snegu, mada vazduh nije bio hladan. Nije trebalo da tu ima ikoga osim njih, a ako je nekoga i bilo, to je bio neko koga treba izbeći. „Nadam se da nema poteškoća sa svojim naumima“, promrmljala je.

„Rekla nam je da to ne pominjemo ni jedna drugoj, Ninaeva. Izgovorena tajna dobija krila.“ To je bila jedna od Lininih mnogobrojnih omiljenih.

Ninaeva iskrivi lice pogledavši je preko ramena, pa se vrati posmatranju uske uličice. „To je drugačije za tebe. Ja sam je pazila kao malu, menjala sam joj pelene, tu i tamo sam je naprašila po turu. A sada moram da skočim kad god pucne prstima. To je teško.“

Elejna nije mogla da odoli. Pucnula je prstima.

Ninaeva se toliko brzo okrenula da joj je lice bilo mutno, izobličeno, s iskolačenim očima. I haljina joj je bila zamagljena, menjajući se od plave jahaće svile u belo Prihvaćenih pa u ono što je nazivala dobrom, pouzdanom vunom iz Dve Reke, tamnom i debelom. Kada je shvatila da Egvena nije prisutna, da je nije čula, gotovo se onesvestila od olakšanja.

Pošto su se vratile u svoja tela i probudile pa to ispričale ostalima pre nego što su otišle u krevet, Avijenda je to smatrala više no dobrom šalom, a i Birgita se nasmejala, no Ninaeva je, ipak, uspela da se osveti. Sledećeg jutra probudila je Elejnu ledenicom. Elejnin vrisak probudio je sve ostale u selu.

Tri dana kasnije došlo je do prve eksplozije.