Putanja bodeža

4 Mirno mesto

Imanje Srodnica ležalo je u širokoj udolini, s tri strane okruženo niskim brdima; prostran posed je imao više od desetine velikih, belo obojenih zgrada ravnih krovova, koje su se presijavale na suncu. Četiri velika ambara bila su podignuta baš uz padinu najvišeg brda, koje je imalo zaravnjen vrh, a jedna strana mu se završavala strmim liticama iza ambara. Nešto visokog drveća koje nije izgubilo baš sve lišće bacalo je malo hlada po dvorištu imanja. Ka severu i istoku, maslinjaci su stupali niz padine brda i uz njih. Na imanju se primećivala neka vrsta usporenog meteža, a na vidiku je bilo najmanje stotinak ljudi, koji su i pored poslepodnevne jare obavljali svakodnevne poslove, samo bez žurbe.

To je gotovo moglo da prođe kao neko seoce, a ne jedno imanje, samo što nigde na vidiku nije bilo nijednog muškarca, niti deteta. Elejna ih nije ni očekivala. Ovo je bilo svratište za Srodnice koje su prolazile kroz Ebou Dar putujući nekud drugde, tako da ih u gradu nikada ne bi bilo previše u isto vreme, no to je bila tajna namena, skrivena koliko i same Srodnice. Za javnost, ovo je imanje bilo poznato dve stotine milja u okolini kao sklonište za žene, mesto gde mogu da se opuste i da se na neko vreme sklone od svakodnevnih briga, nekoliko dana, ili nedelja, a ponekad i duže. Elejna je gotovo mogla da oseti spokojstvo u vazduhu. Možda bi i zažalila što dovodi svet na ovo mirno mesto, kad to ne bi donosilo i novu nadu.

Prvo pojavljivanje konja iza nagnutog brda izazvalo je daleko manje komešanja nego što je očekivala. Podosta žena je zastalo da pogleda, ali to je bilo sve. Njihova odeća bila je vrlo raznovrsna Elejna je, čak, tu i tamo primećivala i odsjaj svile međutim, neke su nosile korpe, a druge su imale vedra, ili velike bele zavežljaje rublja za pranje. Jedna je za vezane noge držala dve patke, po jednu u svakoj ruci. Plemkinjama i zanatlijkama, seljankama ili prosjakinjama, svima su ovde vrata bila otvorena, ali svaka je za vreme svog boravka morala da odradi deo posla. Avijenda dotače Elejninu ruku, a onda pokaza prstom ka vrhu jednog od brda, gde je bilo zakačeno nešto što je ličilo na izokrenuti levak. Elejna podiže ruku da još malo zakloni oči i posle nekoliko trenutaka uoči pokret. Nije ni čudo da niko nije bio iznenađen. Osmatrači su mogli da primete njihov dolazak još odavno.

Jedna srednje visoka žena krenula je da se susretne s njima nedaleko od zgrada imanja. Njena je haljina bila po modi Ebou Dara, s dubokim, uskim razrezom na grudima, međutim, njene tamne suknje i raznobojne podsuknje bile su dovoljno kratke da nije morala da ih diže iz prašine. Nije nosila venčani nož; prema pravilima Srodnica, brak je bio zabranjen. Srodnice su previše tajni morale da očuvaju.

„To je Alisa“, promrmlja Riejna, zaustavljajući se između Ninaeve i Elejne. „Sada je njen red da vodi imanje. Veoma je pametna.“ Kao da se toga tek prisetila, dodala je, još tiše. „Alisa baš ne podnosi budale.“ Kako im se Alisa približavala, Riejna se uspravila u sedlu, povlačeći ramena unazad, kao da se priprema za težak zadatak.

Elejna je sa Alisom povezivala osrednjost; ta nije bila od onih koje će ostaviti Riejnu na miru, čak i ako jeste bila najstarija u Kružoku pletilja. Ravnih leđa, Alisa je delovala kao da je negde u srednjim godinama, ni vitka ni punačka, niti visoka niti niska, s nekoliko sedih u tamnosmeđoj kosi koja je mašnom bila vezana pozadi, ali veoma zgodno. Lice joj je bilo prosečno, mada dovoljno prijatno, blago lice, malo jače vilice. Kada je ugledala Riejnu, na trenutak se iznenadila, a onda se osmehnula. Taj osmeh potpuno ju je preobrazio. Nije od nje napravio lepoticu, pa čak ni lepuškastu, međutim, Elejna je osetila kako je pun neke topline, neke utehe.

„Nisam očekivala da vidim tebe... Riejna“, reče Alisa jedva zastavši kod imena. Očito, nije bila sigurna treba li pred Ninaevom, Elejnom i Avijendom da koristi Riejnino zvanje. Dok je govorila, bacala je brze poglede ka njima. Činilo se da u glasu ima malo tarabonskog naglaska. „Berovajna je donela novosti o nevoljama u gradu, naravno, ali nisam očekivala da će biti toliko loše da biste morale da odete. Ko su ove...“ Reči joj se izgubiše, a oči raskolačiše dok je piljila iza njih.

Elejna baci pogled pozadi, gotovo izbacivši nekoliko probranih izraza koje je pokupila na raznim mestima, a u poslednje vreme i od Meta Kautona. Ona nije sve njih sasvim shvatala, u stvari veći deo nije shvatala niko se nikada nije potrudio da joj objasni šta one tačno znače međutim, nekako je pomoću njih bilo lakše izraziti osećanja. Zaštitnici su bili spakovali svoje ogrtače koji menjaju boju, a sestre su bile navukle kapuljače svojih ogrtača protiv prašine, kao što im je rečeno, čak i Sarejta, koja nije imala potrebe da sakriva svoje mladalačko lice, međutim, Kejrejn svoju nije bila navukla dovoljno napred. Jednostavno je uokvirivala njene bezvremene crte lica. Ne bi svi prepoznali ono što se videlo, no svako ko je proveo vreme u Kuli, sasvim sigurno bi. Kada ju je Elejna preteći pogledala, Kejrejn povuče kapuljaču napred, ali šteta je već bila pričinjena.

Bilo je i drugih na imanju, osim Alise, koje su imale oštre oči. „Aes Sedai!“, zaurla jedna žena kao da objavljuje propast sveta. Možda je, za nju, to i bilo to, propast njenog sveta. Krici se rasuše poput prašine nošene vetrom, i istom brzinom imanje se pretvori u uznemireni mravinjak. Tu i tamo poneka se žena jednostavno smesta onesvestila, međutim, većina je divlje bežala, vrišteći, ispuštajući ono što su nosile, sudarajući se, padajući i ponovo se dižući da bi nastavile da trče. Patke i pilići mahali su krilima, a crne koze kratkih rogova divlje su bežale da ih ne pregaze. Usred svega toga, neke od žena stajale su razjapljenih usta, očito one koje su došle u sklonište ne znajući ništa o Srodnicama, iako su i neke od njih požurile, zahvaćene opštim metežom.

„Svetlosti!“, brecnu se Ninaeva, cimnuvši pletenicu. „Neke od njih beže u maslinjake! Zaustavite ih! Panika nam ni najmanje ne treba! Pošaljite Zaštitnike! Brzo, brzo!“ Lan upitno podiže jednu obrvu, ali ona nestrpljivo mahnu rukom ka njemu. „Brzo! Pre nego što sve pobegnu!“ Ono što je počelo kao odmahivanje, završilo se klimanjem glave, pa Mandarb sa ostalim muškarcima zagalopira, praveći krivinu kako bi izbegao metež među zgradama.

Elejna slegnu ramenima ka Birgiti, a potom mahnu rukom, pokazujući joj da i ona krene. Slagala se s Lanom. Činilo se da je malo prekasno za obuzdavanje panike, a da slanje Zaštitnika koji će na konjima pokušati da okupe ionako uplašene žene, verovatno i nije najbolji način. Međutim, nije znala kako bi sada mogla išta da promeni, a nije bilo svrhe pustiti ih da pobegnu u okolinu. Sve će one hteti da čuju novosti koje su ona i Ninaeva donosile.

Alisa nije pokazivala nikakve znake da će pobeći ili pasti u nesvest. Lice joj je bilo malo bleđe, no i dalje je, mirnim pogledom, odmeravala Riejnu. Čvrstim pogledom. „Zašto?“, upita skoro bez daha. „Zašto, Riejna? Nikada ne bih mogla da zamislim da ćeš ti ovo uraditi! Jesu li te potkupile? Ponudile su ti da te izuzmu? Hoće li te pustiti da odšetaš, slobodna, dok mi budemo plaćale za sve? Verovatno te neće tek tako pustiti, ali kunem ti se, zamoliću ih da me puste da te ja sredim. Da, tebe! To pravilo važi čak i za tebe, Najstarija’. Ako samo nađem način da to izvedem, kunem ti se da se nećeš izvući iz ovoga sa smeškom na usnama!“ Vrlo čvrst pogled. Čeličan, u stvari.

„Nije to ono što ti misliš“, brzo joj reče Riejna, sjahavši i ispustivši uzde. Uhvatila je obe Alisine šake među svoje, iako se druga žena trzala da se oslobodi. „O, zaista nisam želela da to bude ovako. One znaju, Alisa. O Srodnicama. Kula je oduvek znala. Sve. Gotovo sve. Međutim, nije to bitno.“ Na te reči kao da su Alisine obrve pokušale da se popnu do korena kose, ali Riejna požuri, žudno se osmehujući ispod oboda svog širokog slamnatog šešira. „Možemo da se vratimo, Alisa. Moći ćemo ponovo da pokušamo. Rekle su da ćemo moći.“ Činilo se da se i zgrade na imanju prazne; žene su istrčavale da otkriju zbog čega je nastala pometnja, a onda bi se pridružile bežaniji, zastavši samo koliko da podignu suknje. Povici iz maslinjaka obznanjivali su da su Zaštitnici u poslu, ali ne i koliko su uspeha imali. Verovatno ne previše. Elejna je osećala kako je Birgita sve očajnija i napetija. Riejna je posmatrala metež i uzdisala. „Moramo da ih okupimo, Alisa. Možemo da se vratimo.“

„To je sve dobro za tebe, i neke od ostalih“, s dvoumljenjem je rekla Alisa. „Ako je to istina. A šta će biti s nama, ostalima? Kula me ne bi pustila da ostanem onoliko dugo koliko sam bila da sam mogla brže da učim.“ Ona baci brz pogled ka nedovoljno zaklonjenim sestrama, a potom prilično ljutito pogleda u Riejnu. „Zbog čega bismo se mi vraćale? Da nam ponovo kažu kako nismo dovoljno snažne i da nas ponovo izbace? Ili će nas zadržati kao polaznice ostatak naših života? Neke bi možda i pristale na to, ali ja neću. Zbog čega, Riejna? Zbog čega?“

Ninaeva sjaha, vukući na uzdi iza sebe svoju kobilu, a Elejna ju je pratila, mada je ona Lavicu vodila nežnije. „Da biste bile deo Kule, ako to želite“, nestrpljivo reče Ninaeva, pre nego što je uopšte i stigla do dve Srodnice. „Možda da biste postale Aes Sedai. Lično, ja ne shvatam zbog čega bi bilo potrebno da budete određene snage, samo ako ste sposobne da položite te budalaste ispite. Ili, nemojte da se vraćate; pobegnite, što se mene tiče. U svakom slučaju, kad završimo s ovim ovde.“ Raširivši noge, smakla je šešir i postavila pesnice na bokove. „Ovo je gubljenje vremena, Riejna, a čeka nas posao koji moramo da završimo. Jesi li sigurna da ovde nema nikoga koga bismo mogle da iskoristimo? Progovori. Ako nisi sigurna, onda možemo i da nastavimo s tim. Možda žurba nije primerena, ali sada, kad imamo tu stvarčicu, ja bih radije da smo to obavile i završile."

Kada su ona i Elejna bile predstavljene kao Aes Sedai, Aes Sedai koje su dale obećanja, Alisa zaštekta kao da se guši i otpoče da poravnava svoje vunene suknje kao da se obuzdava da ne pogleda Riejni u oči. Besno je otvorila usta a onda ih je čvrsto zatvorila, ne ispustivši ni zvuk, jer im se pridružila Merilila. Taj prekoran pogled nije potpuno nestao, ali je postao izmešan s malo čuđenja. I malo više zabrinutosti.

„Ninaeva Sedai", smireno reče Merilila, „Ata’an Mijere su... nestrpljive... da sidu sa svojih konja. Mislim da će neke možda zamoliti za Lečenje.“ Na usnama joj se, nakratko, pojavio osmeh.

Tako je to pitanje bilo okončano, mada je Ninaeva gunđala, preterujući, tome šta će uraditi sledećoj osobi koja bude posumnjala u nju. Elejna bi možda i dodala nekoliko biranih reči, ali istinu govoreći, Ninaeva je delovala ne baš malo blesavo nastavljajući o tome, dok su Mirela i Riejna strpljivo čekale da završi, a Alisa piljila u nju. To je dovelo stvari u red, ili su to, možda, bile vetrotragačice, koje su dopešačile vukući svoje konje za sobom. Dok su jahale, kao da im je nestala i poslednja trunčica skladnosti, izlizala se na tvrdim sedlima noge su im delovale ukočeno koliko i lica pa ipak, niko nije mogao da pogreši u prepoznavanju onoga što su i bile.

„Ako se dvadesetina od Morskog naroda ovoliko udaljila od mora“, promrmljala je Alisa, „onda ću u sve da poverujem.“ Ninaeva frknu, ali ništa nije rekla, na čemu joj je Elejna bila zahvalna. Ta je žena imala muke da ih prihvati čak i kada ih je Merilila oslovila kao Aes Sedai. Nikakvo nabrajanje ni pravljenje scena ne bi tu moglo da pomogne.

„Onda ih Iscelite“, reče Ninaeva Merilili. Pogledi im skrenuše ka okupljenim ženama koje su šepale, pa Ninaeva dodade. „Ako vas budu zamolile. Uljudno.“ Merilila se ponovo osmehnula, ali Ninaeva je već zaboravila na Morski narod i vratila se mrštenju na imanje, sada gotovo pusto. Nekoliko koza i dalje je šetkalo dvorištem, koje je bilo prekriveno odbačenim rubljem, grabuljama i metlama, prosutim vedrima i korpama, da ne pominjemo sklupčane Srodnice koje su se onesvestile, i šaku pilića koji su se vratili čeprkanju i kljucanju; međutim, jedine svesne žene koje su mogle da se primete oko zgrada na imanju vrlo očito nisu pripadale Srodnicama. Neke su bile u vezenom lanu, ili u svili, a neke u gruboj seoskoj vuni, a opet, činjenica da nisu pobegle govorila je mnogo o njima. Riejna je bila rekla da u svako doba gotovo polovina prisutnih na imanju spada u tu grupu. Većina je delovala zaprepašćeno.

I pored sveg svojeg gunđanja, Ninaeva nije gubila vreme nego je uzela Alisu pod svoje. Ili je Alisa uzela Ninaevu pod svoje. To je bilo teško razaznati, pošto je ta Srodnica pokazivala vrlo malo poniznosti pred Aes Sedai, bar ne kao što je to radio Kružok pletilja. Možda je samo bila još uvek ošamućena od iznenadnog razvoja događaja. U svakom slučaju, krenule su zajedno: Ninaeva je vodila svoju kobilu i razmahivala šeširom u drugoj ruci, objašnjavajući Alisi kako da okupi rasute žene i šta da učini s njima kada ih bude okupila. Riejna je bila sigurna da se najmanje jedna žena, dovoljno jaka da se pridruži krugu, nalazi ovde Gejrnija Rosoind, a možda i još dve. Elejna se nadala da su sve otišle. Alisa je menjala ponašanje: od klimanja glavom do vrlo ravnopravnih pogleda koje je upućivala Ninaevi, a koje ova kao da nije ni primećivala.

Pa, sada, dok su čekali da se završi okupljanje, činilo joj se da je pravo vreme da još malo pretrese sepete, ali kada se Elejna okrenula ka tovarnim konjima, koje su tek bili poveli ka zgradama imanja, primetila je Kružok pletilja, Riejnu i sve njih kako se spuštaju ka ženama koje su bile na tlu, a druge ka onima koje su stajale razjapljenih usta. Sve do jedne, a Ispan nije bilo ni traga. Međutim, trebalo je samo nakratko pogledati uokolo. Bila je između Adeleas i Vandene; one su je držale za ruke, upola je vukući uza se, dok su im ogrtači protiv prašine lepršali za njima.

Sedokose sestre bile su povezane, sjaj saidara ih je, nekako, obe okruživao, ali je Ispan bila izuzeta. Nije bilo načina da se razazna koja od njih dve vodi mali krug i drži štit nad Prijateljicom Mraka, ali njega ne bi mogao da probije nijedan od Izgubljenih. Zaustavile su se da porazgovaraju s punačkom ženom u jednostavnoj, smeđoj vuni; žena je razjapljenih usta piljila u kožnu vreću na Ispaninoj glavi, ali je ipak uspela da se nakloni i da pokaže prema jednoj od belo okrečenih zgrada.

Elejna i Avijenda razmeniše ljutite poglede. Pa, bar je Eiejnin bio ljutit. Povremeno, Avijenda je pokazivala osećanja koliko i neka stena. Ostavivši konje dvojici konjušara iz palate, požurile su za njima trima. Neke od žena koje nisu bile Srodnice pokušavale su da se raspitaju šta se događa, a pojedine su bile veoma napadne, međutim, Elejna im se samo kratko izvinila, ostavljajući za sobom hrpu uvređenog šrmcanja i frktanja. O, šta bi dala da već ima bezvremene crte lica! To je zagolicalo nešto u zadnjem delu njenog mozga, ali ta je pomisao nestala čim je pokušala da je prouči.

Kada je otvorila jednostavna drvena vrata, kroz koja su njih tri nestale, Adeleas i Vandena su već bile posadile Ispan u jedan kožni naslonjač, otkrivši joj glavu, a vreća je ležala, zajedno s njihovim ogrtačima, preko uskog sklopivog stočića. U odaji se nalazio samo jedan prozor, postavljen u tavanici, a pošto je sunce još uvek bilo visoko, davao je dovoljno svetla. Police su prekrivale zidove pune krupnih bakarnih lonaca i velikih belih činija. Sudeći po mirisu pečenog hleba, jedina druga vrata mora da su vodila u kuhinju.

Vandena se oštro okrenu kada je čula zvuk vrata, ali kada je videla da su to one, lice joj postade potpuno bezizražajno. „Sumeko je kazala da su biljke koje joj je Ninaeva dala počele da popuštaju“ rekla je, „pa mi se učinilo kako je najbolje da je malo ispitamo pre nego što joj ponovo pomutimo mozak. Čini se da sada imamo vremena za to. Bilo bi dobro saznati šta je... Crni ađah“, s gađenjem je iskrivila usta, „nameravao u Ebou Daru. Kao i šta znaju.“

„Sumnjam da su bile svesne ovog imanja, pošto ni mi nismo znale za njega“, reče Adeleas, zamišljeno lupkajuči prstom po usnama dok je proučavala ženu na stolici, „ali bolje je uveriti se nego kasnije plakati, kako je govorio naš otac.“ Delovala je kao da istražuje neku životinju kakvu nikada ranije nije videla, spodobu za koju nije mogla ni pretpostaviti da postoji.

Ispan iskrivi usne. Niz lice puno modrica slivao joj se znoj, a tamne pletenice s perlicama bile su joj raščupane, odeća u potpunom neredu, no i pored zamagljenih očiju nije bila ni upola omamljena kao što je bila ranije. „Crni ađah je izmišljotina, i to prljava“, procedila je kroz zube, pomalo promuklo. Mora da je bilo veoma vruće u toj kožnoj vreći, a nije dobila ni kap vode otkad su napustili Tarezinsku palatu. „Ja... iznenađena sam da ga vi pominjete. I da mene za to optužujete! Sve što učinih, učinih po naređenju Amirlin Tron.“

„Elaidinoj, s nevericom otpljunu Elejna. „Ti se usuđuješ da tvrdiš kako ti je Elaida naredila da ubiješ sestre i pokradeš Kulu? Elaida je naredila ono što ste učinile u Tiru i Tančiku? Ili si mislila na Sijuan? Jadne su ti te laži! Nekako si uspela da se izvučeš od Tri zakletve, a to te određuje kao Crni ađah!“

„Ja ne moram da odgovaram na vaša pitanja“, nadureno odvrati Ispan, pogurivši se. „Vi ste pobunjenice protiv zakonite Amirlin Tron. Bićete kažnjene, možda i umirene. Pogotovo ako me povredite.' Ja služim pravu Amirlin Tron, a vi ćete biti oštro kažnjene jer me povređujete.“

„Odgovaraćeš na svako pitanje koje ti moja skorosestra postavi.“ Avijenda je palcem proveravala oštricu svoga noža, ali su joj oči bile prikovane za Ispan. „Mokrozemci se boje bola. Ne znaju kako da ga prigrle, kako da ga prihvate. Odgovaraćeš na ono što budeš upitana.“ Nije pokazivala zube, niti je režala, samo je govorila, ali Ispan se povuče u stolici.

„Bojim se da je to zabranjeno, čak i da nije bila deo Kule“, reče Adeleas. „Zabranjeno nam je da prolivamo krv prilikom ispitivanja, ili da drugima dopuštamo da to čine u naše ime.“ Zvučala je kao da joj je žao, Elejna nije mogla da razazna da li zbog zabrane ili zato što je morala da prizna kako je Ispan pripadala Kuli. Ona sama nije se stvarno zamislila nad činjenicom da bi Ispan to i dalje mogla biti. Postojala je izreka koja je govorila da nijedna žena nije završila s Kulom sve dok Kula ne završi s njom, no uistinu, ako bi Kula ikada dodirnula neku, to se nikada nije završavalo.

Obrve joj se spustiše dok je posmatrala Crnu sestru, tako odrpanu, a opet tako sigurnu u sebe. Ispan je sedela malo uspravnije i bacala poglede pune razdraganog prezira ka Avijendi i Elejni. Ranije se nije toliko pravila važna, dok je mislila da su Ninaeva i Elejna njeni jedini tamničari; promenila je stav kada je shvatila da tu ima i starijih sestara. Sestara koje će se držati zakona Bele kule kao da su deo njih samih. Taj je zakon zabranjivao ne samo da se proliva krv, nego i da se lome kosti, kao i nekoliko drugih stvari koje bi svaki ispitivač Belih plaštova vrlo rado izveo. Pre nego što bi ijedno ispitivanje otpočelo, moralo je da se pristupi Lečenju, a ako je saslušanje otpočelo po izlasku sunca, moralo je da se okonča pre zalaska; ako je počelo po zalasku, onda, pre zore. Taj je zakon bio još ograničeniji kada su u pitanju bile one koje su vezane za Kulu, bilo da su sestre, Prihvaćene ili polaznice: bila je zabranjena upotreba saidara za vreme ispitivanja, kažnjavanja ili pokore. O, jedna sestra mogla je da opauči neku polaznicu po uvetu koristeći Moć, ili čak da je pljesne po zadnjici, ali ništa više od toga. Ispan joj se smejala. Smejala! Elejna duboko uzdahnu.

„Adeleas, Vandena, želim da mene i Avijendu ostavite nasamo sa Ispan.“ Osećala je kako joj se stomak vezuje u čvor. Mora da postoji način aa se ta žena dovoljno pritisne a da se pri tom ne krši zakon Kule. Samo kako? Ljudi koje je Kula ispitivala obično bi otpočeli da govore i pre nego što bi i prst spustili na njih svi su znali da niko nije uspeo da nešto sakrije pred Kulom: niko! – međutim to su retko bili ljudi povezani s Kulom. Čula je drugi glas ovog puta, ne Linin, već svoje majke. Ono što naređuješ da se uradi moraš biti spremna i sama da učiniš. Kada si kraljica, ono što narediš da se učini, ti si učinila. Ako bude prekršila zakon... Ponovo glas njene majke. Čak ni kraljica ne može da bude iznad zakona, jer onda zakon više ne postoji. I Linin. Možeš da radiš šta god hoćeš, dete. Dok god si spremna da platiš za to. Smakla je šešir ne odvezujući mašne. Morala je da se napregne da bi joj glas zvučao smireno. „Kada mi... kada budemo završile razgovor s njom, možete je vratiti Kružoku pletilja.“ Posle ovoga predaće se Merilili. Bilo kojih pet sestara može da zaseda kako bi se odredila pokora, ako se pozovu.

Ispan zavrte glavom, prelazeći pogledom natečenih očiju od Elejne do Avijende i nazad, a oči su joj se širile sve dok se beonjače nisu jasno videle. Više nije bila toliko sigurna u sebe.

Vandena i Adeleas izmenjaše poglede bez reči, kao što to čine ljudi koji su toliko vremena proveli zajedno da više nemaju potrebe da razgovaraju naglas; onda Vandena uhvati Elejnu i Avijendu pod ruku. „Ako smem, nakratko bih porazgovarala s vama, napolju", promrmljala je. To je zvučalo kao predlog, ali već ih je gurkala ka vratima.

Napolju, u dvorištu, dvadeset-trideset Srodnica se okupilo, kao ovce. Nisu sve bile u odeći Ebou Dara, ali dve su nosile crvene pojaseve Mudrih žena, a Elejna prepozna Berovajnu, punačku ženicu koja je obično pokazivala više ponosa nego što je imala snage u Moći. Ali ne i sada. Kao i ostalima, i njoj je lice odavalo strah, a oči uznemirenost, iako ih je opkolio ceo Kružok pletilja i nešto im užurbano objašnjavao. Malo dalje, Ninaeva i Alisa pokušavale su dva puta više žena da uguraiu u jednu od većih zgrada. „Pokušavati" je delovalo kao prava reč.

„... me briga koja imanja ti držiš“, urlala je Ninaeva na ženu ukočenog vrata u bledozelenoj svili. „Ulazi unutra i ostani tamo, sklanjaj se s puta ili ću te lično šutnuti unutra!“

Alisa je jednostavno dočepala ženu u zelenom za potiljak i ubacila je preko praga, ne obazirući se na koprcanje i glasno negodovanje. Začulo se glasno skvičanje, kao kad neko nagazi na krupnu gusku, a onda se Alisa ponovo pojavila, otresajući ruke. Posle toga, ostale su, izgleda, prestale da izazivaju neprilike.

Vandena ih pusti, proučavajući im oči. Još uvek je bila okružena sjajem, međutim, mora da je Adeleas bila ta koja je upravljala njihovim zajedničkim tokovima. Vandena je mogla da održava već istkan štit, iako ga ne vidi, međutim, da je ona rukovodila, verovatno bi ih Adeleas izvela napolje. Vandena je mogla da se udalji i nekoliko stotina koraka pre nego što bi to imalo ikakavog uticaja na njihovu povezanost a ne bi je prekinulo ni da se ona i Adeleas nađu na suprotnim krajevima sveta, mada bi bila beskorisna daleko ranije – međutim, ostala je u blizini vrata. Činilo se da traži prave reči.

„Uvek sam smatrala kako je najbolje da se žene koje imaju životno iskustvo postaraju za ovakve stvari“, konačno je izgovorila. „Mladi lako budu uhvaćeni u zamku vrele krvi. Onda učine previše. A ponekad shvate kako ne mogu sebe naterati da učine dovoljno. Zato što nemaju dovoljno iskustva, još uvek. Ili, što je najgore, to im se... osladi. Mada ne verujem da ijedna od vas ima taj nedostatak.“ Ona bez zastajkivanja odmeri Avijendu; Avijenda brže vrati svoj nož u korice. „Adeleas i ja smo videle dovoljno da znamo zbog čega moramo učiniti ono što se učiniti mora, a krv nam odavno više nije vrela. Možda biste ovo ipak prepustile nama. Tako će, sve u svemu, biti mnogo bolje.“ Izgleda da je Vandena smatrala da je njen predlog prihvaćen. Klimnula je glavom i okrenula se ka vratima.

Čim je nestala iza njih, Elejna oseti kako je unutra upotrebljena Moć, tkanje koje mora da je prekrilo odaju iznutra. Prepreka protiv prisluškivanja, sasvim sigurno. One ne bi želele da neko slučajno načuje ono što je Ispan govorila. A onda joj pade na um još jedan način upotrebe, a tišina iznutra odjednom je bila napadnija negoli ikakvi krici koje je prepreka mogla da zadrži.

Ona nabi šešir nazad na glavu. Vrućinu nije mogla da oseti, međutim, odjednom joj se zavrtelo u glavi od jakog sunca. „Možda bi mogla da mi pomogneš da pregledamo čega ima na tovarnim konjima“, rekla je zadihano. Ona nije izdala naređenje da se to učini šta god da je to bilo međutim, to kao da ništa nije menjalo. Avijenda iznenađujuće brzo klimnu glavom; činilo se kako i ona želi da se što pre udalji od te tišine.

Vetrotragačice su čekale, nedaleko od mesta gde su sluge zaustavile tovarne životinje, nestrpljivo su čekale i nadmeno su piljile uokolo, ruku prekrštenih ispod grudi, oponašajući Rinejlu. Alisa domaršira do njih, jednim kratkim pogledom označivši Rinejlu kao njihovu predvodnicu. Nije uopšte obraćala pažnju na Elejnu i Avijendu.

„Pođite sa mnom“, rekla je odsečnim glasom koji nije trpeo nikakvu raspravu. „One Aes Sedai kažu kako je bolje da se sklonite sa sunca dok se stvari malo ne srede.“ Reči „Aes Sedai“ bile su ogorčene onoliko koliko su kod ostalih Srodnica bile pune divljenja. Možda i više. Rinejla prezrivo šmrcnu dok joj se tamnoputo lice mračilo, međutim, Alisa je nastavljala. „Vi divljakuše možete da sedite ovde i znojite se koliko vam drago, što se mene tiče. Ako uopšte možete da sedite.“ Bilo je očigledno da nijedna od Ata’an Mijera nije primila Lečenje zbog neprilika izazvanih sedlima; stajale su poput žena koje žele da zaborave kako imaju ijedan deo tela ispod struka. „Jedino neću da stojim i čekam na vas.“

„Znaš li ti ko sam ja?“, zahtevnim glasom, punim prigušenog besa, oglasila se Rinejla, no Alisa se već udaljavala, ne osvrćući se. Upadljivo se boreći sama sa sobom, Rinejla nadlanicom obrisa znoj sa čela, a onda ljutito naredi ostalim vetrotragačicama da ostave te „kopnom proklete“ konje i da krenu za njom. Raskrečenih nogu gegale su se u koloni iza Alis, pri čemu je svaka, osim dve učenice, nešto gunđala sama za sebe, uključujući i Alis.

Sasvim spontano, Elejna poče da razmatra kako bi mogla izgladiti situaciju, kako da sredi da bol Ata’an Mijera bude Isceljen a da one ne moraju da mole. Kao i da sestre ne budu suviše usiljene dok im to nude; moraće da primiri Ninaevu, a i ostale sestre. Na sopstveno iznenađenje, odjednom je shvatila kako prvi put u životu nema potrebu da bilo šta izgladi. Gledajući vetrotragačice kako šepajući ulaze u jednu od zgrada na imanju, odlučila je da je sve sasvim na svom mestu ovako kako je sad. Avijenda se široko, otvoreno osmehivala dok je posmatrala Ata’an Mijere. Elejna ukloni mnogo manji osmeh sa sopstvenog lica i okrenu se tovarnim konjima. Stvarno su to zaslužile. Bilo je teško ne iskeziti se.

Uz Avijendinu pomoć pretraga je mnogo brže napredovala, mada Avijenda nije imala njenu brzinu da prepozna ono što su tražile, što i nije bilo neko iznenađenje. Malo je sestara koje je Elejna obučavala pokazivalo u ovome veću veštinu od nje same, a većina joj nije bila ni primaći. Pa ipak, dva para ruku nalazila su više negoli samo jedan, a bilo je mnogo toga što je trebalo pronaći. Konjušari i žene u livrejama odnosili su đubre, dok je zbirka ter’angreala rasla na širokom kamenom poklopcu četvrtastog rezervoara.

Brzo su rastovarena još četiri konja, a one su skupile zbirku koja bi, da je doneta u Kulu, bila povod za slavlje. Čak iako niko nije proučavao ter’angreale. Bilo ih je u svim mogućim oblicima. Šolja i činija i vaza, od čega nisu postojale dve istog oblika ili veličine ili od istog materijala. U ravnoj crvotočnoj kutiji koja se raspadala, a čime god da je bila postavljena, to se odavno pretvorilo u prašinu, ležali su komadi nakita ogrlica i narukvice s raznobojnim kamenjem, zatim tanak, draguljima ukrašen pojas, nekoliko prstenova a bilo je mesta za još takvih. Svaki taj deo bio je ter’angreal, a svi su se slagali; očito je da su bili namenjeni da se nose zajedno, mada Elejna nije mogla ni da zamisli koja bi žena poželela da odjednom stavi toliko nakita. Avijenda je pronašla bodež čija je drška od grubog jelenjeg roga bila obmotana zlatnom žicom; imao je tupo sečivo koje je, po svemu sudeći, oduvek bilo takvo. Ona ga je neprekidno okretala po rukama šake su počele da joj podrhtavaju dok joj ga Elejna nije oduzela i stavila ga pored ostalih, na poklopac rezervoara. Čak i tada je Avijenda neko vreme stajala, posmatrajući ga i oblizujući se, kao da su joj se usne osušile. Bilo je tu prstenja, naušnica, ogrlica, narukvica i kopči, a neki su komadi imali veoma čudne šare. Bilo je tu statuica i figurica ptica i životinja i ljudi, nekoliko naoštrenih noževa, pet-šest krupnih privesaka od bronze ili čelika, većinom ukrašenih neobičnim šarama, a ni na jednom nije bilo slike koju bi Elejna razumela, nekoliko veoma neobičnih šešira, koji kao da su bili napravljeni od metala, suviše zapetljanog i suviše tankog da bi to bili kalpaci, kao i jedan broj predmeta za koje nije ni znala kako bi ih nazvala. Palica debljine ručnog zgloba, jarkocrvena, glatka i zaobljena, čvrsta ali tvrda iako je delovala kao da je napravljena od kamena; kada ju je dotakla nije bila samo malo toplija, već gotovo vrela! Nije ta vrelina bila ništa stvarnija od toplote, ali ipak! A šta da se kaže za grupu pletenih metalnih lopti, koje su stajale jedna u drugoj? Svako pomeranje izazivalo je tih, melodičan zvon, svaki put drugačiji, a imala je osećaj da će se, bez obzira koliko gledala u njih, uvek naći još jedna, manja loptica koja čeka da bude primećena. Nešto što je ličilo na kovačku igračku od upletene žice, ali napravljeno od stakla? Bilo je toliko teško da ga je ispustila, a ono je odrubilo parče sa ivice poklopca rezervoara. Jedna zbirka koja bi izazvala divljenje svake Aes Sedai. A najvažnije je bilo da je pronašla još dva angreala. Njih je Elejna veoma pažljivo stavila sa strane, nadohvat ruke.

Jedno je bio čudan komad nakita, zlatna narukvica pričvršćena pomoću četiri pljosnata lančića za prstenove, potpuno pokrivena zapetljanom šarom nalik lavirintu. Bio je jači od ova dva, jači i od kornjače u njenoj kesi. Bio je napravljen za ruku sitniju od njene ili Avijendine. Začudo, narukvica je imala malu bravicu sa sve majušnim, cevastim ključem koji je visio na tankom lančiću i koji je, očito, mogao da se odvoji. Sa sve ključem! Drugo je bila od vremena potamnela slonovača žena koja sedi, nogu prekrštenih pred sobom, golih kolena, ali kose tako duge da ju je prekrila bolje nego da je imala ogrtač. Nije dostizala čak ni jačinu kornjače, međutim, bila joj je veoma privlačna. Jedna ženina šaka odmarala joj se na kolenu, a dlan i prsti su bili postavljeni tako da je palac dodirivao dva prsta u sredini, dok je druga šaka bila podignuta, sa uspravljenim palcem i kažiprstom a ostalim prstima savijenim. Cela figura odisala je nekim uzvišenim dostojanstvom, no pažljivo izrađeno lice odavalo je uživanje i radost. Možda je bila napravljena prema nekoj stvarnoj ženi? Nekako je delovala veoma lično. Možda su to radili, u Dobu legendi. Za neke ter’angreale, neizmerno velike, bili su potrebni ljudi, i konji, a ponekad i Moć da bi se pomerili, međutim, većina angreala bila je dovoljno mala da ih čovek nosi uza se; ne baš svi, već većina.

Upravo su uklanjale prekrivku od šatorskog platna s još jednog pletenog sepeta kada žurno naiđe Ninaeva. Ata’an Mijere su upravo izlazile iz jedne od zgrada, ali više nisu šepale. Merilila je razgovarala s Rinejlom tačnije, vetrotragačica je govorila, a Merilila je slušala. Elejna se pitala šta li se tamo dogodilo. Mršava Siva više nije delovala onako zadovoljno. Skupina Srodnica . se uvećala, ali još dokje Elejna gledala, druge tri oklevajući uđoše u dvorište, a još dve su stajale na ivici maslinjaka, nesigurno provirujući. Osećala je Birgitu, negde tamo među drvećem, i tek malo manje živčanu nego ranije.

Ninaeva baci pogled na izložene ter’angreale, pa cimnu pletenicu. Negde usput je izgubila šešir. „To može da sačeka“, rekla je, zvučeći kao da se gadi. „Vreme je.“