Zenica sveta

26 Beli Most

Poslednja drhtava nota onoga što se jedva moglo prepoznati kao Vetar koji povija vrbe utihnula je milostivo i Met je spustio Tomovu flautu ukrašenu zlatom i srebrom. Rand izvadi prste iz ušiju. Mornar koji je namotavao vrengiju na palubi uzdahnu glasno od olakšanja. Za trenutak, jedino što se čulo bili su udarci talasa o trup broda, ravnomerna škripa vesala i s vremena na vreme brujanje konopca na vetru. Vetar je duvao pravo na Talasov pramac i beskorisna jedra bila su skupljena.

„Pretpostavljam da bi trebalo da ti zahvalim“, promrmlja Tom Merilin na kraju, „zato što si mi pokazao koliko je istinita stara izreka: Možeš da ga učiš koliko hoćeš, ali prasac nikada neće svirati flautu.“ Mornar prsnu u smeh i Met podiže flautu kao da hoće da ga gađa njome. Tom je spretno zgrabio instrument iz Metove šake i vratio ga u kožnu kutiju. „Mislio sam da vi čobani ubijate vreme pored stada tako što svirate frule ili flaute. To će me naučiti da ne verujem ni u šta što nisam video svojim očima.“

„Rand je čobanin“, progunđa Met. „On svira frulu, ne ja.“

„Da, pa, on ima malo smisla. Možda bi bilo bolje da mi vežbamo žongliranje, dečko. Ti barem za to imaš talenta.“

„Tome“, reče Rand, „ne razumem zašto se toliko trudiš.“ Pogleda ka mornaru i progovori tiho: „Napokon, mi ne pokušavamo da zaista postanemo zabavljači. Samo se pretvaramo dok ne pronađemo Moirainu i ostale.“

Tom povuče kraj brka. Izgledalo je kao da proučava glatku tamnosmeđu kožu kutije za flautu koja mu je ležala na kolenima. „Šta ako ih ne pronađeš, dečko? Ništa nam ne govori ni da su živi.“

„Živi su“, reče Rand odlučno. Okrenu se ka Metu tražeći podršku, ali Metove obrve bile su naborane sve do njegovog nosa, usne su bile stisnute u tanku liniju, a pogled uprt ka palubi. „Pa, reci nešto“, reče Rand. „Nemoguće je da se toliko ljutiš samo zato što ne umeš da sviraš flautu. Ne mogu ni ja, ne baš dobro. Nikada ranije nisi želeo da sviraš flautu.“

Met ga pogleda. Još uvek je bio namršten. „Šta ako jesu mrtvi?“, reče tiho. „Moramo da prihvatimo ono što jeste, zar ne?“

U tom trenutku posmatrač na pramcu uzviknu: „Beli Most! Beli Most ispred!“

Met i Rand su se dugo gledali među mornarima koji su jurili i pripremali za pristajanje. Rand nije želeo da poveruje da je Met mogao to da kaže tako opušteno. Met ga je streljao pogledom, uvukavši glavu među ramena. Bilo je toliko toga što je Rand želeo da kaže, ali nije mu uspelo da pretoči sve to u reči. Morali su da veruju da su ostali živi. Morali su. Zašto? Smetao mu je glas u glavi. Da bi sve ispalo poput jedne od Tomovih priča? Junaci pronađu blago i pobede zlikovce i potom žive srećno do kraja života? Neke od njegovih priča ne završavaju se tako. Ponekad junaci i umiru. Da li si ti junak, Rande al’Tor? Da li si ti junak, čobanine?

Met naglo pocrvene i skrenu pogled. Prestavši da misli o tome, Rand je skočio da se probije kroz halabuku do ograde. Met je polako pošao za njim, ne trudeći se čak ni da se sklanja mornarima koji su ga gurali.

Ljudi su jurili po brodu, vukli konopce, vezivali jedne, a odvezivali druge vrengije, bose noge su lupkale po palubi. Neki su počeli da iznose velike bale od masne kože toliko nabijene vunom da su skoro počele da pucaju. Drugi su spremali užad debelu poput Randove podlaktice. Uprkos svoj žurbi, kretali su se sa spretnošću ljudi koji su radili sve to već hiljadu puta, ali kapetan Domon se šetao gore-dole po palubi, uzvikivao naređenja i grdio one za koje je mislio da su prespori.

Rand je gledao samo u ono što je dolazilo i što se jasno videlo kada su zamakli za blagu krivinu Arinela. Slušao je o njemu u pesmama, epovima i torbarskim pričama, ali sada će zaista videti legendu.

Beli most povijao se iznad široke vode, dvostruko viši od jarbola Talasa, pa i jače. S jedne obale na drugu sijao je mlečnobelo na sunčevoj svetlosti. Sakupljao je svetlost i izgledalo je kao da sija. Tanki stubovi od istog materijala bili su zabijeni u jake rečne struje. Delovali su suviše krhko da bi držali i težinu i širinu mosta. Sve je izgledalo kao celina, kao da je bilo izvajano iz jednog kamena ili oblikovano nekom divovskom rukom. Bio je širok i visok. Preskakao je reku s vazdušastom lepotom koja skoro da je uspevala da natera posmatrača da zaboravi na njegovu veličinu. Sve u svemu, premašivao je grad koji je ležao ispod njega na istočnoj obali, iako je Beli Most bio daleko veći, od Emondovog Polja, s kućama od kamena i cigle, visokih kao one u Tarenskoj Skeli i s drvenim pristaništima koji su se zabadali u reku kao prsti. Mali brodovi tiskali su se po Arinelu — ribari su vukli svoje mreže. A nad svima se nadnosio i sijao Beli most.

„Liči na staklo“, reče Rand za sebe.

Kapetan Domon stade iza njega i zadenu palčeve za svoj široki pojas. „Jok, dečko. Šta god da je, staklo ne. Nikad ne klizav ka’ pa’ kiša, najbolje dleto i na’ača ruka ne mož ga ogrebu.“

„Spomen na Doba legendi“, rekao je Tom. „Oduvek sam mislio da jeste.“

Kapetan zagunđa mrzovoljno. „Mož bidne. Al’ ipak korisan, prkos to. Mož ga neki drugi pra’ijo. Nemora su Aes Sedai pra’ile, Sreća m’ pusti. Nemora je toliko star, ka’ već to. Zapni, proklet’ budalo!“ Požurio je niz palubu. Rand se zagleda sa još više čuđenja u očima. Iz Doba legendi. To bi značilo da su ga napravile Aes Sedai. Zato se kapetan Domon osećao tako, uprkos svim njegovim pričama o čudesima i čudima sveta. Delo Aes Sedai. Jedno je slušati o tome, a potpuno drugo dodirnuti to i videti. Ti to znaš, zar ne? Randu se učinilo na trenutak da je senka zatalasala kroz mlečnobelu građevinu. Okrete glavu prema pristaništima koji su bivali sve bliži, ali most je još uvek čekao u uglu njegovog pogleda.

„Uspeli smo, Tome“, rekao je, a onda se prisili da se nasmeje. „I to bez pobune.“

Zabavljač samo pročisti grlo i dunu kroz brkove, ali dva mornara koja su spremala uže u njihovoj blizini prostreliše Randa pogledom, a onda se hitro vratiše svom poslu. Prestao je da se smeje i pokušao da ne gleda tu dvojicu dok su prilazili Belom Mostu.

Talas je prišao glatko najbližem pristaništu, načinjenom od debelih brvana koja su ležala na teškim stubovima premazanim katranom. Zaustavio se kočeći veslima, peneći vodu oko njih. Dok su se vesla dizala, mornari su dobacili užad ljudima na pristaništu. Oni su ih brzo zavezali, dok su drugi članovi posade prebacili bale s vunom preko ograde broda da bi zaštitili trup od stubova pristaništa.

I pre no što je brod pristao uz dok, na njegovom kraju pojavile su se kočije. Sijale su se, visoke i lakirane u crno. Na svakoj je bilo ispisano ime na vratima krupnim zlatnim i crvenim slovima. Putnici iz kočija jurnuli su uz brodski mostić čim je bio spušten. Bili su to glatko obrijani ljudi u dugim somotskim kaputima i ogrtačima, postavljenim svilom. Svakog je pratio jednostavno odeveni sluga, noseći gvožđem okovanu kasu.

Približili su se kapetanu Domonu s pritvornim osmesima koji nestadoše kada on riknu prema njima: „Ti!“, i pokaza debelim prstom pored njih, zaustavivši Florana Gelba na mestu. Modrica od Randove čizms na Gelbovom čelu nestala je, ali on je još uvek trljao to mesto s vremena na vreme, kao da želi da se podseti. „Poslednji put si spavao na straži na mom brodu! Ili na bilo kom drugom, kad bih se ja pitao. Biraj gde ćeš: pristanište ili reka, ali silazi s mog broda smesta!“

Gelb pogrbi ramena, a oči mu zasijaše mržnjom prema Randu i njegovim prijateljima. Najotrovniji pogled bio je upućen Randu. Žilavi čovek osvrnu se po palubi tražeći podršku, ali je izgubio nadu. Jedan po jedan, posada broda ostavi ono što je radila i pogleda ga hladno. Bilo je jasno da je Gelb potišten, ali onda se povrati mržnja u očima, dvostruko jača no ranije. Promrmljavši kletvu, jurnuo je prema odajama posade. Domon je poslao dva čoveka za njim da se postaraju da ne napravi nekakvo zlodelo i završi s njim uz gunđanje. Kada se kapetan ponovo okrenu, trgovci su nastavili da se smeše i klanjaju, kao da nisu ni bili prekinuti.

Na Tomov poziv Met i Rand počeše da kupe svoje stvari. Nisu ni imali mnogo više od odeće koju su nosili. Rand je nosio svoje ćebe, bisage i očev mač. Držao je taj mač na trenutak i požele da je kod kuće tako snažno da su ga oči zapekle. Pitao se da li će ikada videti Tama ponovo. Ili dom? Dom. Provešćeš ostatak života bežeći, i plašeći se sopstvenih snova. Drhtavo, uzdišući, opasao je preko kaputa pojas s mačem.

Gelb se vratio na palubu, praćen svojim dvema senkama. Gledao je pravo napred, ali Rand je mogao da oseti mržnju koja je navirala iz njega u talasima. Prav i mračnog lica, Gelb je sišao ukočeno niz brodski mostić i progurao se grubo kroz grupicu na pristaništu. Posle nekoliko trenutaka, izgubio se iz vida i nestao iza kočija trgovaca.

Na pristaništu je bilo malo sveta, jednostavno odevenog — radnici, ribari koji su krpili svoje mreže i nekolicina građana koji su došli da vide prvi brod te godine koji je došao niz reku iz pravca Saldeje. Nijedna od devojaka nije bila Egvena, a niko nije ličio ni najmanje na Moirainu, ili Lana, ili na bilo koga od onih koje se Rand nadao da vidi.

„Možda nisu stigli do pristaništa“, reče.

„Možda“, odgovori Tom kratko. Brižno uprti kutiju sa svojim instrumentima. „Vas dvojica pazite na Gelba. Taj će nam prirediti nevolje, samo ako bude mogao. Želimo da prođemo kroz Beli Most tako tiho da se pet minuta po našem odlasku niko ni ne seća da smo bili ovde.“

Njihovi ogrtači lepršali su na vetru dok su silazili niz mostić. Met je nosio svoj luk ispred sebe. I posle svih tih dana na brodu, nekoliko članova posade ga je gledalo; njihovi lukovi bili su kratki.

Kapetan Domon ostavio je trgovce da bi presreo Toma na mostiću.

„Osta’ljaš me sa’, zabavljaču? Da l’ bi moga te nagovorim da nastaviš dalje? Namerajem d’ idem sve do Ilijana. Tamo ljudi poštuju zabavljače. Nema bolje mesto na celi svet za Šta znaš. Doveja bi te tamo na vreme za proslavu Sefana. Takmičenja, znaš. Stotinu zlatnih maraka za najbolje pripovedanje Velikog lova na Rog.“

„Velika nagrada, kapetane“, odgovori Tom, naklonivši se kitnjasto i zamahnuvši ogrtačem od koga su se zakrpe zalepršale, „i veliko nadmetanje, koje s pravom privlači zabavljače iz celog sveta. Ali“, dodao je suvo, „bojim se da ne možemo da platimo cenu prevoza koju naplaćuješ.“

„Jes, dabome, kad smo već kod toga...“ Kapetan izvadi kožnu kesu iz džepa, kaputa i baci je Tomu. Zvecnula je kada ju je Tom uhvatio. „Vraćam vam vaše pare, i još malo priđe. Šteta nije bila velika koliko sam mislio, a odradio si svoje putovanje, pa i više od toga, svojim pričama i harfom. Možda bih mogao da izdvojim još ako bi ostao na brodu sve do Olujnog mora. A iskrcao bih te u Ilijanu. Dobar zabavljač tamo može da zaradi bogatstvo, čak i bez nadmetanja.“

Tom je oklevao, odmeravajući kesu na dlanu, ali Rand progovori: „Treba da se nađemo s prijateljima ovde, kapetane, i da nastavimo za Kaemlin zajedno. Moraćemo da vidimo Ilijan neki drugi put.“

Tom sumnjičavo iskrivi usta, a onda dunu kroz duge brkove i zabi kesu u džep. „Možda, ukoliko ljudi s kojima treba da se sretnemo ne budu ovde, kapetane.“

„Jes“, reče Domon kiselo. „Razmisli. Šteta š’o nemog’ ostavim Gelb nabro du za privlači gnev od drugi, al’ ja napravim š’o kažem. Pretpostavljam sa’ mora pustim mal’, ako i triput još duže plovim u Ilijan. Pa, mož’ bidne stvarno Troloci jurili vas trojica.“

Rand trepnu, ali je ćutao i dalje, ali Met nije bio tako oprezan.

„Zašto mislite da nisu?“, upita odsečno. „Tražili su isto ono blago za kojim smo i mi tragali.“

„Mož’ bidne“, progunđa kapetan, ne baš ubeđen. Prošao je debelim prstima kroz bradu, a onda pokaza ka džepu u koji je Tom stavio kesu. „Dvaput toliko ako pođeš da skrećeš ljudima pažnju s toga koliko naporno rade. Razmisli o tome. Krećem sutra s prvim sunčevim zracima.“ Okrenuo se na petama i vratio se trgovcima, šireći ruke dok se izvinjavao što ih je ostavio da čekaju.

Tom je još uvek oklevao, ali Rand ga odgura niz mostić, ne dopustivši mu da se raspravlja, i zabavljač popusti. Mrmor je prošao kroz gomilu na pristaništu kada su primetili Tomov plašt prekriven zakrpama i neki od njih povikaše za njima, tražeći da im kaže gde će nastupati. Toliko o tome da treba da budemo neprimećeni, razočarano pomisli Rand. Do sumraka čitav Beli Most znaće da je zabavljač u gradu. Požurivao je Toma, a ovaj doduše nadureno ćuteći, nije čak ni pokušao da uspori da bi se šepurio pod pažnjom gomile.

Kočijaši pogledaše radoznalo Toma sa svojih visokih sedišta, ali dostojanstvo njihovih položaja očigledno im je branilo da viču. Budući da uopšte nije znao kuda bi trebalo da idu, Rand skrenu u ulicu koja je išla duž reke i ispod mosta.

„Moramo da pronađemo Moirainu i ostale“, reče. „I to brzo. Trebalo je da Tom promeni plašt.“

Tom se iznenada strese i ukopa se. „Gostioničar će moći da nam kaže da li su ovde, ili da li su prolazili. Pravi gostioničar. Oni znaju sve vesti i govorkanja. Ako nisu ovde...“ Gledao ih je naizmenično. „Nas trojica moramo da razgovaramo.“ Krenuo je u grad, dalje od reke, dok se plašt vijorio oko njegovih nogu. Rand i Met morali su da koračaju ubrzano da bi ga sustigli.

Široki mlečnobeli luk po kome je grad dobio ime dominirao je Belim Mostom izbliza koliko i izdaleka. Ali, kada je Rand zašao u ulice, shvatio je da je grad veliki koliko i Baerlon, mada je gužva bila manja. Nekoliko konjskih zaprega, volovi, magarci ili ljudi kretali su se po ulicama, ali nije bilo kočija. Njih su imali najverovatnije samo trgovci i sve su bile na pristaništu.

Raznorazne radnje krasile su ulice i mnogo zanatlija radilo je ispred njih, pod tablama koje su se ljuljale na vetru. Prošli su pored čoveka koji je krpio lonce i krojača koji je pokazivao trube tkanine mušteriji. Obućar koji je sedeo na svom dovratku lupkao je čekićem po peti jedne čizme. Ulični prodavci nudili su da naoštre noževe i makaze ili su pokušavali da zainteresuju prolaznike za svoju mršavu ponudu voća i povrća, ali niko nije obraćao mnogo pažnje na njih. Na pijaci su imali istu jadnu ponudu koje se Rand sećao iz Baerlona. Čak su i ribarnice nudile samo gomile sitne ribe, uprkos svim brodovima na reci. Nisu još uvek nastupile gladne godine, ali svi su mogli da vide Šta će biti ako se vreme uskoro ne promeni, a oni koji se nisu zabrinuto mrštili, kao da su bili zagledani u nešto nevidljivo i neprijatno.

Tamo gde se Beli most završavao, u središtu grada, bio je veliki trg popločan kamenjem koje su izlizale generacije stopala i kolskih točkova. Trg je bio okružen gostionicama, radnjama i visokim kućama od crvene cigle, označenim istim imenima koja je Rand video na kočijama na pristaništu. Tom ulete u jednu od tih gostionica, naizgled izabranu nasumice. Simbol iznad vrata koji se ljuljao na vetru pokazivao je na jednoj strani čoveka koji je koračao sa zavežljajem na leđima, a na drugoj istog tog čoveka sa glavom na jastuku. Pisalo je Putnikov odmor.

U trpezariji je bio samo debeli gostioničar koji je točio pivo iz bureta i dvojica ljudi u gruboj radničkoj odeći, zagledanih sumorno u krčage za jednim stolom pozadi. Samo ih je gostioničar pogledao kada su ušli. Zid u visini ramena delio je sobu, sa stolovima i razgorelim kaminima na obe strane. Rand se pitao da li su svi gostioničari debeli i proćelavi.

Protrljavši šake, Tom spomenu gostioničaru kako su se smrzli i naruči kuvano vino, a onda dodade tiho: „Da li ja i moji prijatelji možemo da pričamo negde nesmetano?“

Gostioničar je pokazao glavom prema niskom zidu. „Prostor s one strane je najbolje što mogu da vam ponudim, sem ako ne želite da uzmete sobu. To je za mornare kada dođu s reke. Izgleda da polovina posada ima nešto protiv onih drugih. Ne želim da se moja gostionica krši od tuča, pa ih zato držim razdvojene.“ Sve vreme odmeravao je Tomov plašt i sada nakrivi glavu, gledajući ga lukavo. „Da li ostajete? Već duže vreme ovde nije bilo zabavljača. Ljudi bi stvarno dobro platili nešto što bi moglo da im skrene misli. Spustio bih malo cenu tvoje sobe i obroka.“

Neprimećeno, pomisli Rand sumorno.

„Suviše ste velikodušni“, reče Tom uz vešt naklon. „Možda ću prihvatiti vašu ponudu. Ali, za sada, malo privatnosti.“

„Doneću vam vino. Zabavljač ovde može da zaradi dobre pare.“

Stolovi sa suprotne strane zida bili su prazni, ali Tom je izabrao jedan u sredini. „Sada niko ne može da nas prisluškuje, a da mi ne primetimo“, objasni. „Da li ste ga čuli? Spustiće cenu. Ma, udvostručio bih njegov promet samo sedeći ovde. Svaki pošten gostioničar da je zabavljaču smeštaj i hranu i dobrano priđe.“

Goli stolovi nisu bili baš najčistiji, a pod nije bio čišćen danima, ako ne i nedeljama. Rand se osvrnu okolo i napravi grimasu. Gazda al’Ver ne bi dopustio da njegova gostionica bude tako prljava, makar i ako bi morao da ustane iz bolesničke postelje da se pobrine za to. „Nas zanimaju samo podaci. Zar si zaboravio?“

„Zašto smo ovde?“, upita Met. „Prošli smo kraj drugih gostionica koje su izgledale čistije.“

„Pravo od mosta“, reče Tom, „ide put za Kaemlin. Svako ko prolazi kroz Beli Most prolazi preko ovog trga, sem ako ne ide rekom, a znamo da vaši prijatelji nisu. Ako nisu čuli ovde za njih, onda ih nema uopšte. Pustite mene da pričam. Moramo biti oprezni.“

U tom trenutku pojavio se gostioničar noseći u jednoj ruci tri ulubljena limena krčaga. Debeli čovek mahnu krpom preko stola, spusti krčag i uze Tomov novac. „Ako ostanete, nećete morati da plaćate za piće. Vino je ovde dobro.“

Samo se Tom osmehivao. „Razmisliću o tome, gostioničaru. Šta ima novo? Odavno nismo čuli novosti.“

„Velike vesti, eto Šta. Velike vesti.“

Gostioničar prebaci krpu preko ramena i privuče stolicu. Nasloni se prekrštenih ruku na sto i sede uz dugi uzdah, primetivši kako mu prija da se spusti malo i odmori noge. Zvao se Bartim i nastavio je da priča o nogama vrlo detaljno: o žuljevima i kurjim očima, koliko je vremena provodio stojeći i u čemu ih je potapao, sve dok ga Tom nije podsetio da im kaže vesti, a onda promeni temu ne zastajući.

Vesti su bile značajne, baš kao što je i rekao. Logan, lažni Zmaj, bio je zarobljen posle velike bitke blizu Lugarda, kada je pokušavao da prebaci svoju vojsku od Geldana do Tira. Zbog Proročanstava — da li shvataju? Tom klimnu, a Bartim nastavi. Putevi na jugu bili su krcati ljudima, srećnicima koji su pobegli s onim što su mogli da ponesu na leđima. Hiljade izbeglica, u svim pravcima.

„Niko“, nasmejao se Bartim suvo, „nije podržavao Logana, naravno. Oh, ne, nećete pronaći mnogo njih koji bi to priznali, ne sada. Svi su samo izbeglice koje pokušavaju da pronađu neko bezbedno mesto dok traju nevolje.“

Aes Sedai su uhvatile Logana, naravno. Bartim je pritom pljunuo na pod, i ponovo kada je rekao da su odvele lažnog Zmaja na sever, u Tar Valon. Bartim je bio pošten čovek, tako je rekao, ugledan. Što se njega tiče, Aes Sedai mogu da idu u Pustoš, odakle su i došle, i da odnesu Tar Valon sa sobom. On ne bi prišao ni na hiljadu milja Aes Sedai, ako bi bilo po njegovom. Naravno, zastajale su u svakom selu i gradu na putu ka severu da pokažu Logana, tako je čuo. Da pokažu ljudima da je lažni Zmaj uhvaćen i da je svet ponovo bezbedan. To hi voleo da vidi, pa čak i ako bi to značilo da mora da se približi Aes Sedai. Bio je u velikom iskušenju da ode za Kaemlin.

„Odvešće ga tamo da ga pokažu kraljici Morgazi.“ Gostioničar je dodirnuo čelo s puno poštovanja. „Nikada nisam video kraljicu. Čovek bi trebalo da vidi sopstvenu kraljicu, zar ne?“

Logan je mogao da radi stvari. Način na koji su se Bartimove oči kolutale i jezik palacao preko usana, govorio je jasno o značenju njegovih reči. Video je poslednjeg lažnog Zmaja pre dve godine, kada su ga proveli zemljom, ali to je bio samo neki čovek koji je mislio da može da postane kralj. Tada nije bilo potrebe za Aes Sedai. Vojnici su ga okovali na nekim kolima. Bio je to sumoran čovek koji je jaukao nasred kola, pokrivajući glavu kad god bi ga ljudi gađali kamenjem ili ubadali štapovima. Toga je bilo mnogo, a vojnici nisu činili ništa da to spreče sve dok je taj čovek živ. Nije bilo boljeg načina da narod vidi da on nije bio ništa posebno. Nije mogao da radi stvari. Ali tog Logana treba videti. Biće to nešto o čemu će Bartim pričati svojim unucima. Samo kada bi mogao da ostavi posao u gostionici.

Rand je slušao s iskrenim zanimanjem. Kada je Padan Fejn pričao u Emondovom Polju o lažnom Zmaju, o čoveku koji je zaista mogao da koristi Moć, bile su to najznačajnije vesti u Dve Reke. Ono što se kasnije desilo nateralo ga je da zaboravi na to, ali i dalje je to bilo nešto o čemu će ljudi pričati godinama, i prepričavati svojim unučićima. Bartim će svojima verovatno reći da je video Logana, bez obzira da li je to tačno. Niko nikada neće pričati o nečemu što se desilo tamo nekim seljacima iz Dve Reke, sem ako i oni sami nisu odatle.

„To je“, reče Tom, „nešto o čemu treba pričati. Ta priča bi se prepričavala hiljadu godina. Želeo bih da sam bio tamo.“ Zvučao je iskreno i Rand mu je verovao. „U svakom slučaju, možda ću otići da ga vidim. Niste rekli kojim putem su pošli. Možda ima nekih drugih putnika u blizini? Možda oni znaju za put?“ Bartim odmahnu prljavom rukom. „Na sever, to je sve što smo ovde čuli. Ako želite da ga vidite, idite u Kaemlin. Ne znam više, a ja znam sve u Belom Mostu.“ „Bez sumnje“, reče Tom prevejano. „Očekujem da dosta stranaca prolazi ovuda. Primetio sam vaš znak još ispod Belog mosta.“

„I da znate, ne samo sa zapada. Pre dva dana ovde je bio neki čovek, llijanac, s proglasom koji je bio pun pečata i traka. Pročitao ga je baš tamo, na trgu. Reče da ga nosi sve do Maglenih planina, možda čak i do Aritskog okeana, ako su prolazi otvoreni. Tvrdi da su poslali ljude da ga pročitaju u svim zemljama sveta.“ Gostioničar odmahnu glavom. „Maglene planine. Čujem da su pokrivene oblacima čitave godine i da ima nečega u magli što će ti pokidati meso sa kostiju pre no što stigneš da pobegneš.“ Met se zacereka, a Bartim ga oštro pogleda.

Tom se nagnu napred napeto. „Šta je stajalo u proglasu?“

„Pa, o lovu na Rog, naravno“, uzviknu Bartim. „Zar nisam to rekao? llijanci zovu na okupljanje u llijanu one koji hoće da zavetuju živote lovu. Možete li to da zamislite? Zavetovati život legendi? Pretpostavljam da će naći neke budale. Budala uvek ima. Taj je tvrdio da dolazi kraj sveta. Poslednja bitka s Mračnim.“ Nasmeja se, ali smeh mu je zvučao šuplje, kao da se smeje da bi ubedio sebe da se nečemu zaista treba smejati. „Verovatno misle da treba naći Rog Valera pre no što se to desi. Šta mislite o tome?“ Počeo je da grize nokte. „Doduše, ne znam da li bih mogao da se raspravljam s njima posle ove zime. Prvo zima, a onda taj Logan, kao i ona dvojica pre njega. Zašto toliko ljudi ovih poslednjih nekoliko godina tvrdi da su Zmajevi? I zima. To mora da znači nešto. Šta vi mislite?“

Tom kao da ga nije čuo. Tiho je počeo da recituje za sebe; „U poslednjoj smeloj borbi protiv pada dugog mraka planine će biti garda, a mrtvi će biti straža, jer grob prepreka nije mome zovu.“

„To je to.“ Bartim se isceri kao da već može da vidi gomilu koja mu da je novac dok sluša Toma. „To je to. Veliki lov na Rog. Pripovedaj to i ljudi ima da vise s greda. Svi su čuli za proglas.“

Tom je još uvek izgledao kao da je hiljadu milja daleko, pa Rand reče: „Tražimo neke prijatelje koji prolaze ovuda. Sa zapada. Da li je mnogo stranaca prolazilo ovuda u poslednjih nedelju ili dve?“

„Nešto malo“, reče Bartim lagano. „Uvek ih ima, i s istoka, i sa zapada.“ Pogleda je svakog od njih zaredom, iznenada zabrinut. „Kako izgledaju ti vaši prijatelji?“

Rand otvori usta, ali Tom se naglo pribra i pogleda ga oštro, opominjući ga da ćuti. Razdraženo uzdahnuvši, zabavljač se okrenu krčmaru. „Dva čoveka i tri žene“, rekao je nevoljno. „Možda su zajedno, a možda i ne.“ Opisao je svakog od njih u nekoliko reči, dovoljno da ih neko ko ih je video prepozna, a da ne oda ko su.

Bartim je protrljao glavu rukom, razbarušivši svoju retku kosu. Naglo ustade. „Što se nastupa ovde tiče, zaboravi. U stvari, bio bih zahvalan ako biste popili svoje vino i otišli. Idite iz Belog Mosta, ako ste pametni.“

„Još neko se raspitivao za njih?“ Tom otpi gutljaj pića, kao da je odgovor najnevažnija stvar na svetu i pogleda gostioničara upitno. „Ko bi to bio?“ Bartim ponovo prođe rukom kroz kosu i poče da se meškolji, spreman da ode, ali onda klimnu glavom sam sebi. „Pre oko nedelju dana, kako mi se čini, došao je preko mosta jedan čovek koji me je podsećao na lasicu. Svi su mislili da je lud. Uvek je pričao sebi u bradu. Nikada nije bio miran, čak i kada je stajao u mestu. Pitao je za iste te ljude... neke od njih. Pitao je kao da je to nešto važno, a onda se ponašao kao da ga nije bilo briga za odgovor. Čas je pričao kako mora da ih sačeka ovde, a čas kako mora da nastavi dalje, jer žuri. Jednog trenutka bi moljakao i preklinjao, sledećeg zapovedao kao kralj. Jednom ili dvaput gotovo da je dobio batine, bio on lud ili ne. Straža skoro da ga je privela zbog njegove sopstvene bezbednosti. Otišao je prema Kaemlinu istog dana. Pričao je sam sa sobom i plakao. Lud, kao što rekoh.“

Rand pogleda Toma i Meta upitno, ali obojica su odmahnuli glavama. Ako je taj čovek koji je ličio na lasicu njih tražio, oni nisu znali ko je.

„Da li ste sigurni da je tražio iste ljude?“, upita Rand.

„Neke od njih. Ratnika i ženu u svili. Ali nisu mu oni bili bitni. Bila su mu bitna tri momka sa sela.“ Tako brzo pogleda Randa i Meta da Rand nije bio siguran da li je zaista to primetio ili mu se učinilo. „Želeo je očajnički da ih pronađe. Ali bio je lud, kao što rekoh.“

Rand se strese i zapita ko bi to mogao biti i zašto ih je tražio. Prijatelj Mraka? Da li bi Ba’alzamon poslao ludaka?

„On je bio lud, ali onaj drugi...“ Bartim zakoluta očima nelagodno. Oblizivao je usne kao da nije mogao da ih navlaži dovoljno. „Sledećeg dana... sledećeg dana onaj drugi je došao prvi put.“ Zaćuta.

„Drugi čovek?“, upita Tom naposletku.

Bartim se osvrnu, iako je njihova polovina sobe bila još uvek prazna. Čak se i prope na prste i pogleda preko niskog zida. Kada je konačno progovorio, bilo je to užurbanim šapatom.

„Bio je sav u crnom. Kapuljača plašta navučena je toliko da ne možeš da mu vidiš lice, ali možeš da osetiš njegov pogled. Kao da ti neko zabija ledenice u kičmu. On... on je razgovarao sa mnom.“ Zamuknu i stade da grize usne pre no što je nastavio. „Zvučalo je kao zmija koja gmiže kroz mrtvo lišće. Skoro da mi je pretvorilo stomak u led. Svaki put kada se vrati postavlja ista pitanja kao i ludak. Niko ne vidi kada on to dolazi — samo se pojavi iznenada, danju ili noću, i zamrzne vas smesta. Ljudi počinju da se osvrću. Što je najgore, čuvari kapija tvrde da on nikada nije prošao ni kroz jednu kapiju, ni u dolasku ni u odlasku.“

Rand se trudio da izgleda ravnodušno; stiskao je zube sve dok vilica nije počela da ga boli. Met se mrštio, a Tom je gledao u vino. Reč koju niko od njih nije želeo da izgovori visila je u vazduhu. Mirdraal.

„Mislim da bih se setio da sam ikada sreo nekog takvog“, reče Tom posle nekog vremena.

Bartim klimnu snažno glavom. „Svetlost me spalila, setili biste se. Prava istina. On... on traži iste ljude kao i ludak, samo što reče da je i devojka s njima. I...“, pogleda Toma popreko, „i sedokosi zabavljač.“

Tom podiže obrve, Rand je bio siguran, iskreno iznenađen. „Sedokosog zabavljača? Pa teško da sam ja jedini zabavljač na svetu koga su sustigle godine. Uveravam vas, ne znam tog čoveka i on sigurno nema nikakvog razloga da me traži.“

„Možda je i tako“, reče Bartim sumorno. „Nije baš rekao, ali stekao sam utisak da će biti vrlo nezadovoljan ako bilo ko pokuša da pomogne tim ljudima ili da ih sakrije od njega. U svakom slučaju, reći ću vam ono što sam rekao i njemu: nisam video nikoga od njih, niti čuo da neko priča o njima. I to je prava istina. Nikoga od njih“, završi odlučno. Odjednom baci Tomov novac na sto. „Završite samo svoje vino i idite. U redu? U redu?“ I udaljio se od njih najbrže što je mogao gegajući se, osvrćući se preko ramena.

„Sen“, dahnu Met kada se gostioničar izgubio. „Trebalo je da znam da će nas tražiti ovde.“

„Vratiće se“, prošaputa Tom nagnuvši se preko stola. „Predlažem da se odšunjamo nazad do broda i prihvatimo ponudu kapetana Domena. Tražiće nas na putu za Kaemlin, dok ćemo mi putovati za Ilijan, hiljadu milja daleko od mesta nas Mirdraal očekuje.“

„Ne“, reče Rand odlučno. „Čekaćemo Moirainu i ostale u Belom Mostu ili ćemo nastaviti za Kaemlin. Jedno ili drugo. Tome. Tako smo odlučili.“

„To je ludilo, dečko. Sve se promenilo. Slušaj me. Bez obzira šta ovaj gostioničar priča, kada ga Mirdraal bude prostrelio pogledom, ispričaće sve o nama, uključujući i šta smo pili i koliko smo prašine imali na čizmama.“ Rand se stresao, setivši se bezokog pogleda Seni. „A što se Kaemlina tiče... Misliš da Polutani ne znaju da želite da stignete do Tar Valona? Sada treba biti na brodu koji ide prema jugu.“

„Ne, Tome.“ Rand je morao da se natera da izgovori te reči, razmišljajući kako bi to bilo biti hiljadu milja daleko od mesta gde te je Sen tražila, ali udahnu duboko i uspe nekako da smiri glas. „Ne.“

„Razmisli, dečko. Ilijan! Nema veličanstvenijeg grada na licu zemaljskom.

I Veliki lov na Rog! Nije bilo Lova na Rog skoro četiri stotine godina. To je čitav novi ciklus priča koje čekaju da nastanu. Samo razmisli. Nikada nisi ni sanjao nešto tako. Dok Mirdraal smisli gde ste, bićete tako matori i osedeli i lako umorni od gledanja svojih unuka, da vas neće biti briga da li će vas naći.“ Rand je izgledao tvrdoglavo. „Koliko puta moram da kažem ne? Pronaći će nas gde god da odemo. Seni će nas čekati i u llijanu. A kako da pobegnemo od snova? Želim da znam šta mi se dešava. Tome, i zašto. Idem u Tar Valon. Sa Moirainom ako mogu, bez nje — ako moram. Sam, ako budem morao. Moram da znam.“

„Ali Ilijan, dečko! I bezbedan izlaz. Nizvodno, dok te oni traže u drugom smeru. Krv i pepeo, san ne može da te povredi.“

Rand je ćutao. San ne može da te povredi? Da li trnje u snovima zaista bode? Skoro da je poželeo da ispriča Tomu i o tom snu. Da li se usuđuješ da ispričaš bilo kome? Ba ’alzamon je u tvojim snovima, ali šta raditi između sanjanja i buđenja? Kome možeš da se usudiš da kažeš da te Mračni dodiruje?

Izgledalo je kao da je Tom razumeo. Zabavljačevo lice je smekšalo. „Čak i ti snovi, dečko. Još uvek su to samo snovi, zar ne? Tako ti Svetlosti, Mete, razgovaraj s njim. Znam da barem ti ne želiš da ideš u Tar Valon.“

Met pocrvene, upola zbog stida, a upola zbog besa. Izbegavao je da pogleda Randa i umesto toga namrštio se na Toma. „Zašto se toliko trudiš oko nas? Želiš da se vratiš na brod? Vrati se na brod. Brinućemo se sami o sebi.“

Zabavljačeva mršava ramena tresla su se od tihog smeha, ali glas mu je zvonio od gneva. „Misliš da znaš dovoljno o Mirdraalima da pobegnete sami, zar ne? Spreman si da odeš u Tar Valon sam i da se predaš Amirlin? Možeš li makar da razlikuješ Ađah jedan od drugog? Svetlost me spalila, momče, ako misliš da možete čak i da stignete do Tar Valona sami, kaži mi da idem.“

„Idi“, besno reče Met gurnuvši ruku pod svoj ogrtač. Rand je shvatio sa zaprepašćenjem da on steže bodež iz Šadar Logota, možda čak spreman i da ga upotrebi.

Raskalašan smeh odjeknuo je s druge strane niskog zida koji je delio sobu, a prekoran glas progovori gromko: „Troloci? Ogrni zabavljačev plašt, čoveče! Pijan si! Troloci! Krajinske bajke!“

Te reči ugasile su gnev kao hladna voda. Čak se i Met upola okrenu ka zidu, raširenih očiju.

Rand se pridiže tek toliko da pogleda preko zida, a onda se vrati s grčem lošeg predosećanja u stomaku. Floran Gelb sedeo je s druge strane zida, za stolom u pozadini s dvojicom ljudi koji su bili tu kada su ušli. Smejali su mu se, ali su ga slušali. Bartim je brisao sto kome je to bilo očajnički potrebno, ne gledajući Gelba i dvojicu ljudi, ali i on ih je slušao, trljajući jednu tačku iznova i iznova svojom krpom, naginjući se sve dok se nije gotovo preturio.

„Gelb“, prošaputa Rand dok se vraćao u stolicu. Ostali su se ukočili. Tom brzo pogleda njihov deo sobe.

S one strane zida začuo se i glas drugog čoveka: „Ne, ne, nekada je bilo Troloka. Ali pobili su ih sve u Troločkim ratovima.“

„Krajinske bajke!“, ponovi prvi čovek.

„Tačno je, kažem ti“, bunio se Gelb glasno. „Bio sam u Krajinama i video Troloke, a ono su bili Troloci, sigurno kao što ja sedim ovde. Ona trojica tvrdili su da ih Troloci jure, ali ja znam dobro. Zato nisam hteo da ostanem na Talasu. Sumnjao sam na Bejla Domona već neko vreme, ali ta trojica sigurno su Prijatelji Mraka. Kažem vam...“ Smeh i grube šale zagušile su ostatak onoga što je Gelb nameravao da kaže.

Koliko vremena treba, pitao se Rand, pre no što gostioničar bude čuo opise „te trojice“? Ako ih nije već čuo. Ako se već nije setio tri stranca koje je video. Da bi se došlo do jedinih vrata na njihovoj polovini trpezarije moralo se proći pored Gelbovog stola.

„Možda brod i nije tako loša zamisao“, promrmlja Met, ali Tom odmahnu glavom.

„Ne više.“ Zabavljač je govorio tiho i brzo. Izvadio je kožnu kesu koju mu je kapetan Domon dao i brzo podelio novac na tri gomile. „Tu priču će za sat znati čitav grad, bez obzira da li neko u nju veruje ili ne, a Polučovek bi mogao da je čuje svakog trenutka. Domon će zaploviti tek sutra ujutru. U najboljem slučaju, juriće ga Troloci sve do Ilijana. Pa, zbog nečega on to već delom očekuje, ali to nam neće uopšte pomoći. Možemo samo da bežimo, i to brzo.“

Met brzo strpa u džep novac koji je Tom gurnuo ispred njega. Rand je pokupio svoju gomilu sporije. Novčić koji mu je Moiraina dala nije bio među njima. Domon im je dao isto u srebru, ali Rand je, zbog nečega što nije mogao da razume, želeo da ima novčić Aes Sedai umesto toga. Strpavši novac u džep, upitno pogleda zabavljača.

„Za slučaj da se razdvojimo“, objasni Tom. „Verovatno nećemo, ali ako se to desi... Pa, vas dvojica ćete sami izaći nakraj. Dobri ste vi momci. Samo se držite dalje od Aes Sedai ako su vam životi mili.“

„Mislio sam da ćeš ostati s nama“, reče Rand.

„Hoću, dečko. Hoću. Ali približavaju nam se sada i Svetlost samo zna... Ma, nije bitno. Ne verujem da će se bilo šta dogoditi.“ Tom je zastao pogledavši Meta. „Nadam se da ti nemaš više ništa protiv da ostanem s vama“, reče suvo.

Met sleže ramenima. Pogledao je obojicu, a onda sleže ponovo. „Samo sam iscrpljen. Nikako da ih se otarasimo. Svaki put kada stanemo da predahnemo, oni su tu i traže nas. Osećam se kao da neko stalno pilji u moj potiljak. Šta da radimo?“ Sa druge strane zida ponovo se začuo smeh, koji je Gelba prekidao u pokušaju da glasno ubedi onu dvojicu da govori istinu. Koliko još, pitao se Rand. Pre ili posle Bartim će povezati Gelbovu trojicu s njima.

Tom odmače svoju stolicu i ustade, ali nije se potpuno ispravio. Niko ko bi pogledao u zid sa suprotne strane ne bi mogao da ga vidi. Pokaza im da ga prate, prošaputavši: „Budite veoma tihi.“

Prozori s obe strane kamina na njihovoj strani zida gledali su u uličicu. Tom oprezno proveri jedan od prozora pre no što ga je otvorio tek toliko da se provuku kroz njega. Gotovo da se nije načinio zvuk, ništa što bi moglo da se čuje ni tri stope daleko od glasne rasprave na suprotnoj strani niskog zida.

Kada su izašli na uličicu, Met krenu odmah prema ulici, ali Tom ga uhvati za ruku. „Ne tako brzo“, reče mu zabavljač. „Ne dok ne budemo imali plan.“ Tom vrati prozor koliko je mogao sa spoljne strane, i okrenu se da osmotri uličicu.

Rand je pratio Tomov pogled. U uličici se nalazilo samo nekoliko buradi s kišnicom uza zid gostionice i susedne zgrade, i krojačka radnja. Tvrdo nabijena zemlja bila je suva i prašnjava.

„Zašto to radiš?“, upita Met ponovo. „Bio bi bezbedniji da nas ostaviš. Zašto si ostao s nama?“

Tom ga je gledao neko vreme. „Imao sam bratanca, Ovina“, reče umorno skidajući svoj plašt. Smotao je svoje ćebe dok je pričao, stavivši brižno kutiju sa svojim instrumentima na vrh. „Bio je jedini sin moga brata, moj jedini živi rod. Upao je u nevolje s Aes Sedai, ali ja sam bio suviše zauzet... drugim stvarima. Ne znam da li sam mogao nešto da uradim, ali kada sam konačno pokušao, bilo je prekasno. Ovin je umro nekoliko godina kasnije. Moglo bi se reći da su ga Aes Sedai ubile.“ Ispravio se ne pogledavši ih. Glas mu je bio i dalje ravan, ali Rand je zapazio suze u njegovim očima dok se okretao. „Ako budem mogao da sačuvam vas dvojicu od Tar Valona, možda ću moći da prestanem da mislim na Ovina. Čekajte ovde.“ Izbegavajući još uvek da ih pogleda, požurio je do početka uličice, usporivši pre no što je došao dotle. Osmotrivši brzo unaokolo, odšetao je opušteno u ulicu i nestao.

Met se upola pridigao da ga prati, a onda se smiri. „Ne bi ostavio ovo“, reče, dodirnuvši kožne kutije s instrumentima. „Veruješ u tu priču?“

Rand je strpljivo čučao pored buradi s kišnicom. „Šta je s tobom, Mete? Ti nisi takav. Danima se nisi nasmejao.“

„Ne volim kada me love kao zeca“, odreza Met. Uzdahnu i nasloni glavu na zid od cigala gostionice. Čak i tako izgledao je napet. Posmatrao je okolo zabrinuto. „Izvini. U pitanju je bežanje i svi ovi stranci i... i jednostavno sve. Razdražen sam zbog toga. Pogledam nekoga i ne mogu a da se ne zapitam da li će reći Seni za nas, ili nas prevariti, opljačkati, ili... Svetlosti, Rande, zar ti nisi nervozan?“

Rand se nasmeja kratko i grleno. „Isuviše sam prestravljen da bih bio nervozan.“

„Šta misliš da su Aes Sedai uradile njegovom bratancu?“

„Ne znam“, reče Rand s nelagodom. Bila je to samo jedna od nevolja za koju je on znao, a u koju je čovek mogao da upadne s Aes Sedai. „Nije kao s nama, pretpostavljam.“

„Ne. Nije kao s nama.“

Neko vreme ćutali su, naslonjeni na zid. Rand nije bio siguran koliko dugo su čekali. Nekoliko minuta verovatno, ali izgledalo je kao sat dok su čekali da se Tom vrati ili da Bartim i Gelb otvore prozor i kažu im da su Prijatelji Mraka. A onda, neko se pojavi na uglu uličice — visok čovek s kapuljačom na plaštu namaknutom tako da mu je skrivala lice. Plašt je bio crn kao noć nasuprot svetlosti ulice.

Rand skoči, zgrabivši balčak Tamovog mača tako snažno da su ga prsti zaboleli. Usta su mu se osušila, a gutanje mu nije pomagalo. Met čučnu, držeći ruku ispod ogrtača.

Čovek se približi, a Randovo grlo skupljalo se sve više sa svakim njegovim korakom. Odjednom, nepoznati stade i zbaci kapuljaču. Randa su gotovo izdale noge. Bio je to Tom.

„Pa, ako me vi niste prepoznali“, isceri se zabavljač, „pretpostavljam da je prerušavanje dovoljno dobro za kapije.“

Tom se progura pored njih i poče da prebacuje stvari iz svog plašta sa zakrpama u novi tako spretno, da Rand nije mogao da razazna nijednu. Mogao je da vidi novi plašt koji je bio tamnosmeđ. Udahnu duboko i isprekidano. Osećao se kao da mu neka ruka još uvek stiska grlo. Smeđ, ne crn. Metova ruka je i dalje bila pod ogrtačem. Gledao je u Tomova leđa, kao da razmišlja da li da upotrebi skriveni bodež.

Tom pogleda ka njima, a onda ih pažljivije osmotri. „Ovo nije trenutak da postanete plašljivi.“ Počeo je spretno da obavija svoj stari plašt oko kutija s instrumentima tako da su zakrpe bile skrivene s unutrašnje strane. „Izaći ćemo odavde jedan po jedan, udaljeni tek toliko da možemo da se vidimo. Tako ne bi trebalo da nas primećuju. Zar ne možeš da se pogrbiš?“, obrati se Randu. „Ta tvoja visina je kao barjak.“ Prebacio je zavežljaj preko ramena i ustao, navukavši kapuljaču. Nije ličio ni najmanje na sedokosog zabavljača. Bio je sada samo još jedan putnik, isuviše siromašan da priušti sebi konja, a kamoli kočiju. „Hajdemo. Ionako smo već protraćili suviše vremena.“

Rand se složio grozničavo, ali čak i tako, oklevao je pre no što je izašao iz uličice na trg. Niko od raštrkanih ljudi nije ga pogledao dvaput. Dobar deo njih ga nije gledao uopšte, ali išao je ukočeno, čekajući da neko uzvikne da je Prijatelj Mraka. To je moglo obične ljude da pretvori u rulju željnu krvi. Preletao je pogledom preko otvorenog prostora, preko ljudi koji su se bavili svojim poslovima, a kada je ponovo pogledao, Mirdraal je već prešao polovinu trga.

Odakle je Sen došla nije mogao ni da pretpostavi, ali koračala je prema njima, spora kao smrt, kao grabljivac koji je uočio plen. Ljudi su se sklanjali od pojave u crnom plaštu. Izbegavali su da je čak i pogledaju. Trg je počeo da se prazni kao da su se ljudi prisetili da bi trebalo da su na nekom drugom mestu.

Pogled na Crnu kapuljaču zaledio je Randa na mestu. Pokušao je da prizove prazninu, ali bilo je to kao da lovi dim. Skriveni pogled Seni proburazio ga je sve do kostiju i sledio mu kičmu.

„Ne gledajte njegovo lice“, promrmlja Tom. Govorio je drhtavo i isprekidano. Zvučalo je kao da primorava sebe da izgovara reči. „Svetlost vas spalila, ne gledajte ga u lice!“

Rand je jedva odvojio pogled, gotovo da je zaječao, osećao se kao da je otrgao pijavicu s lica. Ipak, i dok je gledao kamenje na trgu, mogao je još uvek da oseti kako Mirdraal dolazi — mačka koja se igra s miševima, zabavljen njihovim bednim pokušajima da pobegnu, sve dok se ralje konačno ne sklope. Sen je prešla polovinu razdaljine. „Da ii ćemo samo da stojimo ovde?“, promumla. „Moramo da trčimo... bežimo.“ Ali nije mogao da natera stopala da se pokrenu. Met je konačno izvadio bodež s rubinskim balčakom. Ruka u kojoj ga je držao tresla se. Iskezio je zube, s mržnjom i strahom.

„Misliš...“ Tom uputi kletvu i nastavi promuklo. „Misliš da možete da mu pobegnete, je li, dečko?“ Počeo je da mrmlja sebi u bradu. Jedina reč koju je Rand mogao da razazna bila je Ovin. Odjednom, Tom zareža: „Nije trebalo da se petljam s vama. Nikako nije trebalo.“ Skinu zavežljaj napravljen od zabavljačkog plašta i gumu ga u Randove ruke. „Pazi na to. Kada kažem da bežite, bežite i nemojte da stajete dok ne stignete do Kaemlina. Kraljičin blagoslov. Gostionica. Zapamtite to, u slučaju da... Zapamtite.“

„Ne razumem“, reče Rand. Od Mirdraala ga je delilo manje od dvadeset koraka. Noge su mu bile kao olovo.

„Samo zapamtite!“, reče besno Tom. „Kraljičin blagoslov. Sada. BEŽITE!“ Gurnu ih da krenu. Rand se otetura, trčeći nesigurno s Metom pored sebe. „BEŽITE!“ Tom takođe krenu, uz dug urlik bez reči. Ne za njima, već prema Mirdraalu. Njegove ruke zamahnuše kao da izvodi svoju najbolju tačku i bodeži se pojaviše. Rand stade, ali Met ga je povukao.

I Sen je bila iznenađena. Njen opušten hod stade u raskoraku. Ruka joj je jurnula prema balčaku crnog mača koji je visio za pojasom, ali zabavljačeve duge noge prešle su brzo tu razdaljinu. Tom je grunuo u Mirdraala pre no što je crno sečivo bilo upola isukano i obojica su se sručili na ulicu jedan preko drugog. Nekoliko ljudi koji su još uvek bili na trgu, pobeglo je.

„BEŽITE!“ Vazduh na trgu blesnu zaslepljujućim plavetnilom i Tom zavrišta, ali čak i kroz vrisak uspeo je da izusti: „BEŽITE!“

Rand je poslušao. Zabavljačev vrisak ga je progonio.

Stiskajući Tomov zavežljaj uz grudi, trčao je najbrže što je mogao. Panika se proširila s trga kroz grad dok su Rand i Met jurili na perjanici talasa straha. Zanatlije su napuštale svoju robu dok su momci pretrčavali. Kapci su lupali preko izloga, a prestravljena lica pojavljivala bi se na prozorima kuća i potom nestajala. Ljudi koji nisu mogli da vide šta se dešava jurili su divlje kroz ulice, ne obraćajući pažnju ni na šta. Sudarali su se, a oni koji bi bili oboreni, ili bi ustajali ili bi bili pregaženi. Beli Most se komešao kao mravinjak.

Dok su on i Met jurili prema kapiji, Rand se iznenada seti šta je Tom rekao za njegovu visinu. Ne usporavajući, pogrbio se najviše što je mogao a da se to ne primeti. Ali kapija, debelo drvo okovano crnim gvožđem, bila je širom otvorena. Dva čuvara sa čeličnim kapama i verižnjačama koje su nosili preko jeftinih crvenih kaputa s belim okovratnicima, opipavali su svoje halebarđe i sa zebnjom posmatrali gradu. Jedan od njih pogleda ka Randu i Metu, ali oni nisu bili jedini koji su bežali kroz kapiju. Prava bujica ljudi jurila je napolje: zadihani ljudi koji su držali svoje žene, ucveljene žene koje su nosile bebe i vukle uplakanu decu, prebledele zanatlije koje su još uvek bile u svojim keceljama i držale alatke u rukama.

Niko nije mogao da kaže kuda su otišli, pomisli Rand dok je trčao, ošamućen. Tome. Oh, Svetlost me spasila. Tome. Met se zatetura pored njega, povrati ravnotežu, i nastaviše da trče sve dok i poslednji ljudi koji su bežali nisu ostali za njima. Nastaviše da trče sve dok i grad i Beli most nisu bili daleko iza njih.

Konačno, Rand je pao na kolena u prašinu, gutajući isprekidano vazduh odranim grlom. Put iza njih bio je pust sve dok nije počeo da se gubi među golim drvećem. Met ga povuče.

„Hajde. Hajde.“ Met prodahta reči. Znoj i prašina išarali su mu lice i izgledao je kao da će se srušiti svakog trenutka. „Moramo da nastavimo.“

„Tom“, reče Rand. Stegao je ruke oko zavežljaja od Tomovog plašta. Osećao je tvrde kutije s instrumentima u njemu. „Tom.“

„On je mrtav. Video si. Čuo si. Svetlosti, Rande, on je mrtav!“

„Misliš da su i Egvena, Moiraina i ostali mrtvi. Ako su mrtvi, zašto ih Mirdraali još uvek traže? Možeš li da mi odgovoriš?“

Met je pao na kolena u prašinu pored njega. „U redu. Možda su živi. Ali, Tom — video si! Krv i pepeo, Rande, to je moglo da se desi i nama.“

Rand polako klimnu glavom. Put iza njih bio je još uvek pust. Gotovo da je očekivao — nadao se, barem — da će videti Toma kako dolazi krupnim koracima i duva kroz brkove i da im govori kakva su napast. Kraljičin blagoslov u Kaemlinu. Podiže se teturavo i prebaci Tomov zavežljaj preko ramena, pored svog ćebeta. Met ga pogleda skupljenih očiju, oprezno.

„Hajdemo“, reče Rand i pođe niz put ka Kaemlinu. Čuo je kako Met mrmlja, i trenutak kasnije ga sustiže.

Hodali su ćutke niz prašnjav put, spuštenih glava. Vetar je nosio prašinu koja se kovitlala preko njihovih tragova. Ponekad bi se Rand osvrnuo, ali put iza njih bio je jednako pust.