Gospodar haosa

8 Oluja se sprema

Ninaeva se sledećeg jutra probudila s prvim svetlom, sva nabusita. Slutila je da nailazi loše vreme, a opet joj je jedan pogled kroz prozor pokazao da na nepomičnom sivom nebu nema ni oblačka. Dan je več obečavao novo kuvanje. Bluza joj je bila vlažna od znoja i izgužvana od prevrtanja i bacakanja. Nekada je bila u stanju da se osloni na svoju sposobnost Osluškivanja vetra, ali ona se izgleda potpuno poremetila otkad su otišli iz Dveju Reka, a ponekad bi je i sasvim napustila.

Nije joj prijalo ni čekanje na umivanje, niti slušanje Elejninog izlaganja o onome što se dogodilo pošto ih je ostavila u Elaidinoj radnoj sobi. Njena noč se pretvorila u dugo jalovo pretraživanje ulica Tar Valona, pustih i praznih, ako se zanemare ona, golubovi, pacovi i hrpe đubreta. Prenerazila se. Tar Valon je uvek bio besprekorno čist; Elaida je sigurno strašno zapostavila grad čim se đubre vidi i u Tel’aran’riodu. Jednom je načas ugledala Leanu kroz prozor krčme blizu Južne luke – od svih mogućih mesta – ali kada je pohitala unutra, u glavnoj prostoriji bili su samo sveže obojeni plavi stolovi i klupe. Trebalo je jednostavno da odustane, ali Mirela ju je odnedavno gnjavila i želela je da čiste savesti kaže toj ženi kako je pokušala. Mirela je umela da otkrije izvrdavanje bolje od svih koje je Ninaeva ikad videla ili čula. Da bi to završila, istupila je noćas iz Tel’aran’rioda i zatekla Elejnin prsten već na stolu, a Elejnu u čvrstom snu. Da je postojala neka nagrada za beskoristan trud, ona bi je osvojila bez po muke. A sada je pride saznala da Šerijam i ostale umalo nisu izginule... Čak je i vrapčeva pesma u kavezu od pruća izazvala njen kiseo pogled.

„Misle da sve znaju“ promrmljala je Ninaeva s omalovažavanjem. „Pričala sam im o košmarima. Upozoravala ih, a prošle noći nije bilo prvi put “ Nije bilo nimalo važno to što je svih šest sestara Isceljeno pre nego što je ona stigla i da se vrati iz Tel’aran’rioda. Veoma lako je moglo da se završi mnogo gore – zato što misle da sve znaju. Razdraženo je cimala pletenicu i tako usporila sređivanje za taj dan. A’dam joj se povremeno kačio za kosu, ali ona nije imala nameru da ga skida. Na Elejnu je došao red da ga danas nosi na ruci, ali ona bi isto tako mogla i da ga ostavi okačenog o klin. Zabrinutost ju je peckala kroz narukvicu, i neizbežni strah, ali više od svega ostalog – nemoć. Nesumnjivo je „Marigan“ već pomagala da se pripremi doručak; obavljanje kućnih poslova izgleda da joj je jednako smetalo koliko i zarobljeništvo. „Dobro si se toga setila, Elejna. Nisi rekla kako si i sama tamo završila posle pokušaja da upozoriš sve ostale.“

Još brišući lice ručnikom, Elejna zadrhta. „Nije bilo tako teško setiti se toga. Toliki košmar smo mogle samo sve zajedno da savladamo. Možda su se malo naučile poniznosti. Možda njihov sastanak sa Mudrima večeras neće biti tako loš.“

Ninaeva klimnu glavom. Kao što je i mislila. Ali ne to u vezi sa Šerijam i ostalima; Aes Sedai će se naučiti poniznosti kad kozama izrastu krila, a i tada dan pre nego što se to dogodi Mudrima. Nego u vezi s Elejnom. Verovatno je dozvolila da i sama bude zarobljena u košmaru, mada devojka to nikad neće priznati. Ninaeva nije bila sigurna smatra li to Elejna kako je prihvatanje zasluga zbog hrabrosti zapravo razmetanje, ili jednostavno ne shvata koliko je hrabra. Kako god bilo, Ninaevu je rastrzalo divljenje prema hrabrosti te žene i želja da Elejna makar jednom tu hrabrost prizna. „Mislim da sam videla Randa.“ To je natera da spusti peškir.

„Je li bio tamo u svom telu?“ To je bilo opasno, sudeći po rečima Mudrih; tako se izlagao opasnosti da izgubi deo svoje ljudskosti. „Upozorila si ga na to.“

„A kad je on to naučio da posluša razumne reči? Samo sam ga načas ugledala. Možda se samo dotakao Tel’aran’rioda u snu.“ Teško da je bilo tako. Očito je svoje snove ogradio štitovima toliko jakim da po njenom mišljenju nije mogao nikako drugačije doći u Svet snova nego u sopstvenom telu, čak ni da je on šetač kroz snove i da ima jedan od prstenova. „Možda je to bio neko ko je malo ličio na njega. Kao što rekoh, videla sam ga samo načas, na trgu ispred Kule.“

„Trebalo bi da sam kraj njega“, promrmlja Elejna. Ispraznivši lavor u noćnu posudu, ona pusti Ninaevu da dođe do umivaonika. „Trebam mu.“

„Njemu treba ono sto mu je oduvek trebalo“ namršti se Ninaeva dok je ponovo punila lavor iz bokala. Mrzela je da se umiva vodom koja je prestajala cele noći. Makar nije bila hladna; hladna voda više nije postojala. „Neko da ga jednom nedeljno klepi po ušima onako, reda radi, kako ne bi skrenuo s pravog puta.“

„Nije pošteno.“ Elejnine reči prigušila je čista bluza koju je navlačila preko glave. „Stalno se brinem za njega.“ Njeno lice iskoči na vrhu, pre zabrinuto nego ozlojeđeno, kakav god joj ton bio, i ona skinu belu haljinu s pojasom sa jednog klina. „Brinem zbog njega čak i u snovima. Šta misliš, troši li on vreme na brigu za mene? Ja tako ne mislim.“

Ninaeva klimnu glavom, mada je delom svog bića smatrala da to nije sasvim isto. Randu je rečeno da je Elejna bezbedna s Aes Sedai, mada ne i gde. A kako je Rand ikad mogao biti bezbedan? Ona se nagnu iznad lavora i Lanov prsten ispade iz njene bluze, okačen o kožnoj uzici. Ne, Elejna ima pravo. Šta god da je Lan radio, gde god se nalazio, sumnjala je da je pomišljao na nju upola često koliko ona na njega. Svetlosti, neka bude živ, pa makar uopšte ne mislio na mene. Ta mogućnost ju je ljutila dovoljno da bi iščupala pletenicu iz korena samo da joj ruke nisu bile zauzete sapunom i peškirom. „Ne možeš neprekidno brinuti za muškarca“, reče ona kiselo, „čak ni ako želiš da budeš Zelena. Šta su sinoć otkrile?“

Bila je to duga priča, mada u njoj nije bilo mnogo mesa, i nešto kasnije Ninaeva je sela na Elejninu postelju da sluša i postavlja pitanja. Mada joj odgovori nisu značili mnogo. Jednostavno nije isto kada nije sama mogla da vidi spise. Lepo je saznati da je Elaida konačno čula za Randovo pomilovanje, ali šta ona smera da učini u vezi s tim? Dokaz da se Kula obraća vladarima mogao bi da bude zapravo dobra vest; to bi moglo potpaliti Dvoranu. Moglo bi biti posla. Elaidino poslanstvo Randu svakako je nešto zbog čega treba brinuti, ali on nije mogao biti dovoljno velika budala da posluša ma koga ko je došao od Elaide. Zar bi mogao to da uradi? U onome što je Elejna načula jednostavno nije bilo dovoljno podataka. I zašto je Rand stavio Belog lava na pijedestal? Šta je uopšte radio sa prestolom? Možda je on Ponovorođeni Zmaj i taj aijelski kar-štagod, ali ona ne može da prenebregne činjenicu da ga je negovala kada je bio mali i pljuskala ga po turu kad je to bilo potrebno.

Elejna se obuče pre nego što je okončala priču. „Ostalo ću ti ispričati kasnije", reče ona žurno i izlete na vrata.

Ninaeva progunđa i nastavi sama da se oblači bez žurbe. Elejna je danas držala svoj prvi čas polaznicama, što Ninaevi još nije bilo dozvoljeno da radi. Ali ako ne mogu da joj povere da podučava polaznice, tuje i dalje Mogedijen. Ona će ubrzo završiti svoje jutarnje kućne poslove.

Nevolja je bila samo u tome što je Mogedijen, kada ju je Ninaeva pronašla, bila do lakata u sapunici, sa srebrnom ogrlicom adama koja je tu izgledala krajnje neprikladno. Nije bila sama; još desetak žena vredno je ribalo odeću na daskama za pranje u dvorištu sa drvenom ogradom, usred pare iz posuda sa ključalom vodom. Još žena kačilo je prvi oprani veš po dugačkim konopcima razapetim između motki, ali hrpe posteljine, sitnog veša i koječega čekale su na svoj red. Mogedijen je Ninaevi uputila pogled koji je lako mogao da je sprži. Mržnja, stid i bes kuljali su kroz a’dam, gotovo dovoljno da preplave stalno prisutni strah.

Glavna žena tu, sedokosa Nildra, pojavi se s varjačom poput žezla, tamnih vunenih sukanja privezanih oko kolena kako se ne bi uprljale od prolivene vode. „Dobro jutro, Prihvaćena. Pretpostavljam da ti treba Marigan, je li?“ Njen ton bio je suva mešavina poštovanja i saznanja da bi koliko sutra bilo koja od Prihvaćenih mogla da se pridruži njenim praljama na dan ili mesec dana, kako bi je ona primoravala da radi i kinjila jednako oštro kao i ostale, ako ne i gore. „Pa, ne mogu još da je pustim. I ovako ih premalo imam. Jedna moja devojka danas se udala, druga pobegla, a dve rade lakše poslove zato što su trudne. Mirela Sedai mi je rekla da mogu da je uzmem. Možda ću moći bez nje za nekoliko sati. Videću.“

Mogedijen se ispravi, otvorivši usta, ali Ninaeva je ućutka odlučnim pogledom – i upadljivim dodirom adama oko svoje ruke – pa ova nastavi da radi. Bilo je dovoljno samo nekoliko pogrešnih reči od Mogedijen, pritužba kakvu nikad ne bi izgovorila jedna seljanka koju glumi, pa da je pošalje na put umirivanja i pred dželata, a Ninaeva i Elejna ne bi ništa bolje prošle. Ninaeva nije mogla da s olakšanjem ne proguta knedlu kada se Mogedijen ponovo posvetila dasci za ribanje, pomerajući usta dok je mrmljala sebi u bradu. Kroz adam je navirao ogroman stid i otvoreni bes.

Ninaeva uspe da se osmehne Nildri i promrmlja nešto, nije bila sigurna šta, a onda ode do jedne od zajedničkih kuhinja da nađe sebi doručak. Ponovo Mirela. Pitala se ima li Zelena iz nekog razloga nešto protiv nje lično. Pitala se hoće li večito osećati mučninu zbog čuvanja Mogedijen. Praktično je gutala listove mente kao slatkiše kako bi ženu držala pod a’damom.

Bilo je sasvim lako uzeti glineni vrč pun čaja sa medom i vrelu zemičku iz pećnice, ali kad ih je već uzela, hodala je dok je jela. Lice joj se kupalo u znoju. Čak i tako rano, vrućina je rasla, a vazduh bio suv. Sunce na izlasku tvorilo je kupolu topljenog zlata povrh šume.

Zemljane ulice bile su pune, kao i obično kada bi se dovoljno razdanilo. Aes Sedai su klizile smireno, ne obazirući se na prašinu i vrelinu, tajanstvenih lica na tajanstvenim zadacima, često sa Zaštitnicima za petama, vukovima hladnih očiju koji su se badava pravili da su pripitomljeni. Vojnika je bilo posvuda, obično su marširali ili jahali u grupama, mada Ninaevi nije bilo jasno zašto im se dopušta da tako zakrče ulice kad već imaju logore u šumi. Deca su se muvala unaokolo i često oponašala vojnike, sa granama umesto mačeva i džilita. Polaznice odevene u belo trčkarale su za svojim poslovima kroz tu gužvu. Služinčad se kretala nešto sporije, žene naručja punih posteljine za krevete Aes Sedai ili s korpama hleba iz kuhinja, muškarci koji su vodili volovske zaprege pretrpane ogrevom, vukli škrinje ili nosili na ramenima čitava trupla ovaca za kuhinje. Salidar nije bio podignut za tako mnogo ljudi; selo samo što nije popucalo po šavovima.

Ninaeva produži. Jedna Prihvaćena mogla je navodno da bezmalo čitav dan provede kako želi, osim ako ne podučava polaznice, da proučava ono što odabere, sama ili s nekom Aes Sedai, ali svaka Aes Sedai mogla je da uposli onu Prihvaćenu koja očigledno nema nikakvog posla. Nije imala nameru da provede dan pomažući nekoj Smeđoj sestri da popisuje knjige ili prepisujući poruke za kakvu Sivu. Mrzela je prepisivanje, s onim silnim coktanjem ukoliko zakrmači, i svim onim uzdasima zbog toga što joj rukopis nije uredan kao u kakvog pisara. I zato je vrludala kroz prašinu i gomilu i pazila na Sijuan i Leanu. Bila je dovoljno ljuta da je mogla da usmerava i ne koristeći Mogedijen.

Kad god bi postala svesna teškog zlatnog prstena ugneždenog između dojki, pomislila bi: Mora biti u životu. Sve i da me je zaboravio. Svetlosti, samo dozvoli da bude živ. A to poslednje ju je, naravno, samo još više ljutilo. Kad bi al’Lanu Mandragoranu samo palo na pamet da je zaboravi, pokazala bi ona njemu. Mora biti živ. Zaštitnici su često ginuli dok bi se svetili za svoje Aes Sedai – bilo je izvesno jednako kao i da se sunce rađa da nema tog Zaštitnika koji bi dopustio bilo čemu da se ispreči takvoj odmazdi – ali Lan nije mogao da osveti Moirainu, kao što to ne bi mogao da je pala s konja i slomila kičmu. Ona i Lanfear ubile su jedna drugu. On mora biti živ. I zašto bi se ona uopšte osećala krivom za Moiraininu smrt? Istina, to je oslobodilo Lana za nju, ali ona s tim nije imala ništa. Opet, prva pomisao joj je bila, kad je saznala da je Moiraina mrtva, koliko god kratkotrajno, da se raduje što je Lan slobodan, umesto da tuguje za Moirainom. Nije mogla da se oslobodi stida zbog toga i zato je bila ljuća nego ikad pre.

Najednom je ugledala Mirelu kako ide ulicom prema njoj sa žutokosim Krojem Makinom, jednim od svoja tri Zaštitnika, mladim suvonjavim čovekom čvrstim poput kamena. S odlučnim izrazom na licu, Aes Sedai svakako ničim nije pokazivala posledice prethodne noći. Ni po čemu se nije videlo da Mirela traga za njom, ali Ninaeva brzo šmugnu u veliku kamenu zgradu koja je nekada bila jedna od tri krčme u Salidaru.

Široka glavna prostorija bila je raščišćena i nameštena kao čekaonica; omalterisani zidovi i visoka tavanica bili su zakrpljeni, nekoliko svetlih tapiserija pokačeno, a tri-četiri živopisna čilima razbacana po podu, koji više nije izgledao baš krzavo, ali i dalje nije mogao da zadrži sjaj. Senovita unutrašnjost čak je delovala sveže posle ulice. Ili makar svežije. Isto tako, bila je zauzeta.

Ispred jednog širokog, neupaljenog kamina lenjo je stajao Logan, gurnuvši peševe zlatom izvezenog crvenog kaputa za leđa, pod pomnim pogledom Lelejne Akaši, čiji je šal s plavim porubom jednako ukazivao na zvaničnost trenutka. Vitka žena dostojanstvenog držanja koja se povremeno toplo osmehivala bila je jedna od tri predstavnice Plavog ađaha u Dvorani Kule u Salidaru. Danas, dok je posmatrala Logana, ponajviše se ispoljavala prodornost njenog pogleda.

Dva muškarca i jedna žena, gizdavi u vezom ukrašenoj svili i zlatnom nakitu, sve troje prosedi, a jedan muškarac bezmalo ćelav, sa četvrtasto potkresanom bradom i dugačkim brkovima kao nadoknadom za to. Moćni altarski plemiči pristigli su juče sa jakom pratnjom i međusobnom sumnjom koja je bila jednako jaka kao i podozrenje prema tome što Aes Sedai okupljaju vojsku u Altari. Altarci su bili odani gospodaru, gospi ili gradu, tako da je malo ili nimalo vernosti preostajalo u njima za državu po imenu Altara, i malo je plemića plaćalo namete, ili činilo ono što bi kraljica u Ebou Daru rekla, ali obratili su pažnju na vojsku koja se obrela među njima. Samo Svetlost zna kakve su posledice na njih ostavile glasine o Zmajuzakletima. Za sada, ipak, zaboravili su da s visine gledaju jedni na druge, ili da prkosno zure u Lelejnu. Oči su im bile prikovane za Logana, kao što bi bile prikovane za kakvu ogromnu, šarenu otrovnicu.

Da bi krug bio zatvoren, posetioce i Logana posmatrao je i Burin Šaeren, bakarne kože, kao da je izrezbaren u iščupanom panju, čovek spreman da se pokrene iznenada i silovito za tren oka. Lelejnin Zaštitnik bio je tu tek delimično da bi čuvao Logana – najzad, Logan je u Salidaru navodno svojevoljno – a uglavnom zato da bi čoveka zaštitio od njegovih posetilaca i noža zarivenog u srce.

Logan je pak izgledao kao da raste pod svim tim pogledima. Visoki muškarac kovrdžave kose koja mu je doticala široka ramena, tamnoput i zgodan, mada grubog lica, izgledao je ponosno i samopouzdano kao orao. Ali taj sjaj u njegovim očima poticao je od želje za osvetom. Ako ne bude mogao da se sveti svima kojima je želeo, učiniće to makar nekima. „Šest Crvenih sestara našlo me je u Kosameli otprilike godinu dana pre nego što sam se proglasio" rekao je on kada je Ninaeva ušla. „Džavindra, tako se zvala predvodnica, mada je neka po imenu Barasina poprilično pričala. A čuo sam da pominju i Elaidu, kao da ona zna šta ove rade. Zatekle su me kako spavam i pomislio sam da sam gotov kada su me okružile štitom.“

„Aes Sedai“, ubaci oštro žena koja je to slušala. Zdepasta i nemilosrdnih očiju, imala je tanak ožiljak preko obraza, koji je Ninaevi izgledao krajnje neprikladno za jednu ženu. Naravno, altarske žene jeste bio glas da su žestoke, mada je to verovatno bilo preuveličano. „Aes Sedai, kako može biti istina to što on tvrdi?“

„Ne znam kako, gospo Sarena“ reče Lelejna mirno, „ali to mi je potvrdio neko ko ne može da slaže. Istinu zbori.“

Sarenino lice nije se promenilo, ali stisnula je pesnice na leđima. Jedan od njenih sadrugova, visoki čovek suvonjavog lica sa više sedih nego crnih vlasi, zataknuo je palčeve za opasač s mačem trudeći se da izgleda opušteno, ali stisak mu je bio tako jak da su mu zglobovi pobeleli.

„Kao što rekoh“, nastavi Logan s lagodnim osmehom, „pronašle su me i dale mi da biram hoću li umreti na licu mesta ili prihvatiti njihovu ponudu. Neobičan izbor, nipošto ono što sam očekivao, ali isto tako izbor o kojem nisam morao dugo da razmišljam. Nisu otvoreno rekle da su to već ranije radile, ali činilo mi se da su u tome vešte. Nisu dale nikakve razloge, ali sada mi se čini da su jasni. Dovođenje čoveka koji ume da usmerava ne donosi bogzna kakvu slavu; s druge strane, obaranje lažnog Zmaja..

Ninaeva se namršti. Tako je nehajno govorio o tome, kao čovek koji priča o danu provedenom u lovu, a posredi je bio njegov pad, i svaka reč bila je novi ekser u Elaidinom sanduku. Možda i u sanduku čitavog Crvenog ađaha. Ako su Crvene naterale Logana da se proglasi Ponovorođenim Zmajem, zar nisu mogle isto učiniti i sa Gorinom Rogadom ili Mazrimom Taimom? Možda i sa svim lažnim Zmajevima kroz istoriju. Mogla je bezmalo da vidi misli koje su se premetale po glavama Altaraca kao mlinski točkovi, isprva nevoljno, a zatim sve brže i brže.

„Cele godine su mi pomagale da izbegavam ostale Aes Sedai" reče Logan, „slale su poruke kad bi se neka približila, mada ih tada nije bilo mnogo. Pošto sam se proglasio i počeo da okupljam sledbenike, slale su mi vesti o tome gde je kraljeva vojska, i u kolikom broju. Šta mislite, kako sam inače znao gde da udarim i kad?“ Slušaoci su se premeštali s noge na nogu, kako zbog njegovog zverskog keza, tako i zbog reči.

On je mrzeo Aes Sedai. Ninaeva je bila sigurna u to na osnovu onih nekoliko navrata kada je uspela da natera sebe da ga proučava. Mada to nije činila otkako je Min otišla, niti je šta prethodno saznala. Nekada je mislila da će proučavajući njega sagledati problem iz drugog ugla – a ne i koliko su muškarci drugačiji kada koriste Moć – ali bilo je to gore nego da se zagledala u mračnu rupu; tamo nije bilo ničeg, čak ni rupe. Sve u svemu, boravak u Loganovoj blizini bio je uznemirujuć. On je posmatrao svaki njen pokret pomno i vatreno i od toga se tresla, iako je znala da može da ga obavije Moći samo ako podigne mali prst kada ne treba. Nije to bila ona pažnja koju su muške oči obično ukazivale ženama, već čist prezir koji mu se nikada nije video na licu, a sve je zbog toga bilo samo još užasnije. Aes Sedai su ga zauvek odvojile od Jedne moći; Ninaeva je mogla da zamisli kako bi se sama osećala kad bi joj to neko učinio. Međutim, on nije mogao da se osveti svim Aes Sedai. Mogao je da uništi Crveni ađah, i s tim je pošteno započeo.

Ovo je bilo prvi put da je odjednom došlo troje, ali otprilike svake nedelje pojavio bi se drugi gospodar ili gospa da čuje njegovu priču, iz čitave Altare, a ponekad čak i iz Murandije, i svi kao da su bili smoždeni onim što je Logan imao da kaže. Nije ni čudo; jedina gora vest bila bi kad bi Aes Sedai priznale da Crni ađah zaista postoji. E, pa one to nisu nameravale da urade, ne javno, ponajviše iz istog razloga zbog kojeg su vest o Loganu čuvale što su više mogle. Možda je to učinio Crveni ađah, ali bile su to ipak Aes Sedai, a previše ljudi nije umelo da razlikuje jedan Ađah od drugog. Sve u svemu, samo ih je nekoliko dovedeno da čuju Logana, a opet je svako iz te šačice ljudi odabran zbog snage Kuće koju je predvodio. Te su Kuće sada bile spremne da podrže Aes Sedai u Salidaru, makar i iz potaje, a u najgorem slučaju su se uzdržavale od podrške Elaidi.

„Džavindra mi je slala dojave o dolasku novih Aes Sedai", reče Logan„, onih koje su me lovile, i javljala mi je gde će biti, kako bih mogao da ih napadnem pre nego što to shvate.“ Lelejnino mirno, bezvremeno lice načas je ogrubelo, a Burinu se ruka primakla balčaku. Sestre su ginule pre nego što je Logan zarobljen. Logan kao da nije primećivao njihove reakcije. „Crveni ađah nikada nije postupao protiv mene, osim na samom kraju, kada me je izdao.“

Bradonja je zurio u Logana tako da je bilo očigledno da sam sebe tera na to. „Aes Sedai, šta je s njegovim sledbenicima? Možda je bio bezbedan u Kuli, ali zarobljen je mnogo liga bliže ovom mestu.“

„Nisu svi ni pobijeni ni pohvatani", ubaci gospodar suvonjavog lica iza njega. „Većina je pobegla, istopila se. Poznajem ja istoriju, Aes Sedai. Sledbenici Raolina Protivmračnog usudili su se da napadnu samu Belu kulu posle njegovog hvatanja, a isto važi i za sledbenike Gvera Amalasana. Predobro pamtimo kako je Loganova vojska marširala našim zemljama da bismo poželeli da se ona vrati kako bi ga izbavila.“

„Ne morate se plašiti toga.“ Lelejna pogleda Logana s kratkim osmehom, onako kako bi žena pogledala opasnog psa pripitomljenog na njenom povocu. „Nije njemu više do slave, već samo do toga da nekako popravi malo od silne štete koju je naneo. Pored toga, sumnjam da bi mnogo njegovih sledbenika došlo kad bi ih pozvao, pogotovo posle njegove vožnje u kavezu do Tar Valona, gde je smiren.“ Njen laki smeh nađe odjek u smehu Altaraca, ali tek trenutak kasnije, slabašno. Loganovo lice bilo je kao gvozdena maska.

Lelejna najednom primeti Ninaevu na samom ulazu i podiže obrve. Ona i Ninaeva su više puta prijatno razgovarale, i hvalila je njena i Elejnina navodna otkrića, ali mogla je brzo, kao i svaka druga Aes Sedai, da ukori svaku Prihvaćenu koja načini pogrešan korak.

Ninaeva se spusti u kniks i zamahnu glinenim vrčem u kojem više nije bilo čaja. „Izvinjavam se, Lelejna Sedai. Moram ovo vratiti u kuhinju.“ Ona šmugnu natrag na vrelu ulicu pre nego što je Aes Sedai stigla reč da kaže.

Na svu sreću, Mirela se sada nigde nije mogla videti. Ninaeva nije bila raspoložena za još jedno predavanje o iskazivanju odgovornosti, obuzdavanju naravi, ili ma kojoj takvoj budalaštini. Još bolje bilo je to što je Sijuan stajala nepunih trideset koraka dalje, okrenuta prema Garetu Brinu nasred ulice, dok se gomila u prolazu razdvajala oko njih. Kao i Mirela, ni Sijuan nije ničim pokazivala da je pretrpela batine koje je Elejna opisala; možda bi malo više poštovale Tel’aran’riod kada ne bi mogle jednostavno da istupe iz njega i podvrgnu se Lečenju posledica svojih grešaka. Ninaeva joj se približi.

„Šta je s tobom, ženo?" zareža Brin na Sijuan. Njegova seda glava bila je pognuta nad njenom mladolikom; raširene noge u čizmama i pesnice na kukovima činile su ga širokim poput stene. Znoj koji mu je lio niz lice mogao je biti i na nekom drugom, toliko je pažnje obraćao na njega. „Pohvalim te zbog toga koliko su mi košulje meke, a ti bi da mi otkineš glavu. I rekao sam da izgledaš veselo, što teško da je početak bitke, bar sam tako mislio. Bio je to kompliment, ženo, mada bez priloženih ruža.“

„Kompliment?" zareža Sijuan istog trena na njega, sevnuvši plavim očima. „Šta će meni tvoji komplimenti? Samo si zadovoljan zbog toga što moram da ti peglam košulje. Ti zaista nisi ni blizu onakva ljudina kao što sam mislila, Garete Brine. Zar očekuješ da te pratim kao kakva prišipetlja dok vojska maršira, u nadi da ćeš mi dati još koji kompliment? I nećeš mi se obraćati tako, sa ženo! Zvuči kao: ’Evo ti, kuco!’ “

Brinu na slepoočnici proradi damar. „Drago mi je što poštuješ svoju reč, Sijuan. A ako vojska ikada i pođe u marš, očekujem da nastaviš da je poštuješ. Nikada od tebe nisam tražio da se zakuneš; sama si tako izabrala, kako bi pokušala da se izmigoljiš od odgovornosti zbog onoga što si uradila. Nisi ni pomislila da će se iko ikad uhvatiti za tvoju reč, je li? I kad smo već kod marširanja vojske, šta si čula dok si puzala pred Aes Sedai i ljubila im noge?“

U otkucaju srca, Sijuan iz vatrenog besa kliznu u ledeni mir. „To nije deo moje zakletve.“ Moglo se pomisliti da je ona kakva mlada Aes Sedai, koja stoji tu pravo sa tim hladnim i nadmenim prkosom, neka koja nije dovoljno dugo radila sa Moći da bi poprimila bezvremenost.Ja neću uhoditi za tebe. Ti služiš Dvorani Kule, Garete Brine, po svojoj zakletvi. Tvoja vojska će marširati kada to Dvorana bude odlučila. Slušaj njihove reči i postupi po njima kad ih čuješ.“

Promena u Brinu bila je jednako munjevita. „Ti bi bila protivnik s kojim bi valjalo ukrstiti mač", zakikotao se s divljenjem. „Bila bi bolja...“ Isto tako brzo, kikot je zgasnuo u mrštenje. „Dvorana, je li? Ma! Reci ti Šerijam da bi joj bolje bilo da prestane da me izbegava. Ono što se može ovde učiniti, učinjeno je. Reci joj da se vučjak koga drže u kavezu ponaša kao prase kada dođu vukovi. Ja nisam okupio ove ljude da bi se prodavali na pijaci.“ Kratko klimnuvši glavom, on se udalji dugim koracima kroz gomilu. Sijuan je zurila za njim i mrštila se.

„Šta sad to bi?" upita Ninaeva, a Sijuan se trže.

„Šta te se tiče", odbrusi ova, poravnavši haljinu. Čovek bi pomislio da joj se Ninaeva namerno prikrala. Ta žena je uvek sve shvatala lično.

„Pusti to", reče Ninaeva ravno. Nije htela da dozvoli da bude navedena na sporednu temu. „Ali ja ne mogu pustiti proučavanje tebe.“ Nameravala je da danas učini nešto korisno, pa makar crkla. Sijuan otvori usta, obazrevši se oko sebe. „Ne, Marigan mi nije tu, i trenutno mi nije ni potrebna. Pustila si me blizu sebe dvaput – dvaput! – otkad sam pronašla naznaku da bi nešto u tebi moglo da se Isceli. Nameravam da te danas proučavam, a ako to ne budem učinila, reći ću Šerijam da ne slušaš njena naređenja da se staviš na raspolaganje. Kunem se, hoću!“

Za trenutak je mislila da će je druga žena začikavati da ostvari svoje najgore pretnje, ali Sijuan na kraju reče preko volje: „Po podne. Pre podne sam zauzeta. Osim ako ne misliš da je ono što ti želiš važnije od pomoči tvom prijatelju iz Dveju Reka?“

Ninaeva kroči bliže. Niko na ulici uopšte nije obraćao pažnju na njih, upućivali su im tek pokoji površan pogled, ali ona svejedno utiša glas. „Šta smeraju s njim? Stalno govoriš kako se još nisu odlučile šta da rade, ali morale su do sada doći do nekakvog zaključka.“ Da jesu, Sijuan bi to znala, bez obzira na to treba li da zna ili ne.

Najednom se tu stvori Leana, a Ninaeva je mogla i da ne progovori. Sijuan i Leana se besno zapiljiše jedna u drugu, uspravnih leđa kao dve mačke koje su se prvi put susrele u maloj prostoriji.

„Pa?“, promrmlja Sijuan čvrsto stisnute vilice.

Leana šmrknu i uvojci joj se zanjihaše kada je zabacila glavu. Podrugljivi osmeh izvi joj usne, ali reči ipak nisu odgovarale izrazu ili tonu. „Pokušala sam da ih odgovorim od toga“ zasikta ona, ali tiho. „Samo da te nisu saslušale dovoljno da o tvojim rečima razmisle. Večeras se nećeš sresti s Mudrima.“

„Besmislice!" zareža Sijuan, pa se u mestu okrenu i udalji, ali nimalo brže nego Leana, u suprotnom smeru.

Ninaeva umalo nije nemoćno digla ruke. Govorile su kao da ona nije bila tu, kao da nije tačno znala o čemu pričaju. Pravile su se da je nema. Za Sijuan bi bolje bilo da se ovog popodneva pojavi kao što je i obećala, inače će ona iznaći način da je iscedi i okači da se suši! Ninaeva poskoči kada neka žena progovori kraj nje.

„Te dve bi trebalo poslati Tajani na jedno dobro ribanje.“ Lelejna kroči kraj Ninaeve i pogleda najpre za Sijuan, a zatim za Leanom. Kako se samo ta šunja! Nigde se nisu mogli videti ni Logan, ni Burin ni altarski plemiči. Plava sestra pomeri svoj šal. „Naravno, one nisu što su nekad bile, ali dalo bi se pomisliti da će zadržati malo dostojanstva. Ne bi valjalo da se doista počupaju za kosu nasred ulice.“

„Ponekad se ljudi jednostavno međusobno ne trpe“ reče Ninaeva. Sijuan i Leana su se toliko trudile da održe tu svoju izmišljotinu da je mogla, ako ništa drugo, da je malo podrži. Kako je samo mrzela ljude koji joj se tako prikradu.

Lelejna odmeri Ninaevinu ruku na pletenici i ona je hitro ukloni. Previše ih je znalo za tu naviku; naviku koje se trudila da se oslobodi iz petnih žila. Ali Aes Sedai je rekla: „Ne kada to ugrožava dostojanstvo Aes Sedai, dete. Žene koje služe Aes Sedai trebalo bi da pokažu izvesnu uzdržanost u javnosti koliko god da su blentave nasamo.“ Na to se svakako nije moglo ništa reći; u svakom slučaju, ništa bezbedno. „Zašto si malopre ušla tamo gde sam dovela Logana?“

„Mislila sam da je prostorija prazna, Aes Sedai“, reče Ninaeva žurno. „Žao mi je. Nadam se da vas nisam uznemirila.“ To nije bio nikakav odgovor – teško da je mogla da kaže kako se krila od Mirele – ali vitka Plava ju je samo na tren pogledala u oči.

„Šta ti misliš da će Rand al’Tor učiniti, dete?“

Ninaeva zbunjeno trepnu. „Aes Sedai, ja ga nisam videla već pola godine. Znam samo ono što sam ovde čula. Je li Dvorana...? Aes Sedai, staje Dvorana odlučila u vezi sa njim?“

Dok je zagledala Ninaevino lice, Lelejna je napućila usne. Te tamne oči, veoma uznemirujuće, kao da su ti svrdlale po glavi. „Neverovatna slučajnost.

Ti potičeš iz istog sela kao i Ponovorođeni Zmaj, baš kao i ona druga devojka, Egvena al’Ver. Velike stvari očekivale su se od nje kada je postala polaznica. Imaš li pojma gde je ona sad?“ Nije sačekala odgovor.„I ona druga dva mladića, Perin Ajbara i Met Kauton. Obojica ta’vereni, koliko sam čula. Zaista izvanredno. A onda si tu ti, sa svojim izvanrednim otkrićima, uprkos ograničenjima. Gde god da se Egvena nalazi, da li i ona zalazi tamo gde nijedna od nas nije išla? Svi ste vi bili predmet velikih rasprava među sestrama, kao što i sama možeš pomisliti.“

„Nadam se da lepo govore o nama“, reče Ninaeva polako. Bilo je mnogo pitanja o Randu posle dolaska u Salidar, pogotovo otkad je poslanstvo pošlo za Kaemlin – izgleda da neke Aes Sedai nisu s njom umele da razgovaraju ni o čemu drugom – ali ovo je bilo nekako drugačije. U tome je i bila nevolja kada čovek priča s Aes Sedai. Dobrim delom ne može biti siguran na šta misle niti za čime to tragaju.

„Nadaš li se još Lečenju za Sijuan i Leanu, dete?“ Klimnuvši kao da je Ninaeva odgovorila, Lelejna uzdahnu. „Ponekad pomislim da je Mirela u pravu. Previše ti povlađujemo. Kakva god bila tvoja otkrića, možda bi trebalo da te poverimo Teodrin sve dok tvoja blokada protiv voljnog usmeravanja ne bude slomljena. Imajući u vidu ono što si uradila u protekla dva meseca, pomisli samo šta bi tek onda mogla.“ Dočepavši se pletenice nesvesno, Ninaeva pokuša da nađe neki oštar, pažljivo sročen protest, ali Lelejna nije obraćala pažnju na taj pokušaj. Što je verovatno i bilo najbolje. „Nemoj činiti nikakve usluge Sijuan i Leani, dete. Pusti ih da zaborave šta su i ko su bile kako bi bile zadovoljne onim što su i ko su sada. Po njihovom ponašanju, jedino što ih sprečava da potpuno to zaborave jesi ti, kao i tvoji budalasti pokušaji da Isceliš ono što se Isceliti ne da. One više nisu Aes Sedai. Zašto gajiti lažnu nadu?“

U glasu joj se čuo prizvuk saosećanja, kao i malo prezira. One koje nisu bile Aes Sedai, na kraju krajeva, bile su manje vredne, a Sijuan i Leanu je njihovo lukavstvo jamačno svrstalo među najbezvrednije. Naravno, pored toga je ovde u Salidaru bilo dosta onih koji su odgovornost za nevolje Kule svaljivali na Sijuan, na njene zavere dok je bila Amirlin. Vrlo verovatno su smatrale da je zaslužila sve što joj se dogodilo, i više od toga.

Ali ono što jeste bilo učinjeno otežavalo je čitavu stvar. Umirivanje je bilo retkost. Pre Sijuan i Leane, niti jedna žena nije bila osuđena i umirena čitavih sto četrdeset godina, a nijedna nije sagorela najmanje deset. Umirena žena obično je pokušavala da pobegne što je dalje mogla od Aes Sedai. Nema sumnje da bi Lelejna želela da zaboravi da je ikad bila Aes Sedai, kada bi bila umirena. Nema sumnje ni da bi želela da zaboravi da su to bile i Sijuan i Leana, te da im je sve to oduzeto. Ako bi se one posmatrale kao dve žene koje više nikad neće moći da usmeravaju, niti će ikad više biti Aes Sedai, mnoge Aes Sedai osećale bi se prijatnije.

„Šerijam Sedai mi je dozvolila da pokušam", reče Ninaeva onoliko odlučno koliko je to smela da kaže jednoj punopravnoj sestri. Lelejna ju je gledala u oči sve dok ona nije oborila pogled. Zglobovi su joj pobeleli oko pletenice pre nego što je uspela da je pusti, ali zadržala je bezizražajno lice. Pokušaj da se nadmeće u gledanju s jednom Aes Sedai bio je za svaku Prihvaćenu prava glupost.

„Ponekad ispadnemo budale, dete, ali mudra žena ipak nauči granice do kojih u tome može ići. Pošto mi se čini da si završila s doručkom, predlažem ti da se ratosiljaš tog vrča i nađeš sebi nekakav posao pre nego što dospeš u nevolju umesto toga. Da li si ikad pomislila da se možda ošišaš na kratko? Nije važno. Idi sad.“

Ninaeva načini kniks, ali to je izvela pred okrenutim leđima Aes Sedai pre nego što je došla do kraja. Bezbedno zaklonjena od Lelejninih očiju, namrštila se na tu ženu. Da se ošiša”. Podigla je pletenicu i zatresla njom prema Aes Sedai koja se udaljavala. Besnela je zbog toga što je sačekala da bude bezbedna da bi to uradila, mada bi se sasvim izvesno pridružila Mogedijen u praonici da tako nije postupila, i još bi najpre svratila do Tajane. Meseci provedeni ovde u Salidaru u nedelanju – činilo joj se da je tako, bez obzira na ono što su ona i Elejna uspele da izvuku iz Mogedijen – među Aes Sedai koje su samo pričale i čekale dok je svet hitao u propast bez njih, a Lelejna joj kaže kako bi trebalo da se ošiša! Ona je progonila Crni ađah, bila zarobljena i pobegla, da bi zatim sama zarobila jednu Izgubljenu – pa, nijedna od njih to ne zna – i pomogla da se tarabonski panarh ponovo domogne prestola, koliko god nakratko, a sada je samo sedela i primala pohvale za ono što je mogla da istrese iz Mogedijen. Da se ošiša? Mogla je i da izbrije glavu i ide ćelava, toliko bi to bilo od pomoći!

Opazila je kako Dagdara Finči korača kroz gužvu, široka koliko i bilo koji muškarac na ulici i viša od većine, pa ju je razljutila i Žuta okruglog lica. Jedan od razloga za njen ostanak u Salidaru bilo je proučavanje Žutih, jer one su znale o Lečenju više od svih drugih; svi su to govorili. Ali ako je ijedna od njih znala više od nje, nije bila spremna da to podeli s pukom Prihvaćenom. Trebalo je da Žute s dobrodošlicom dočekaju njenu želju da Isceljuje sve i svja, čak i đa umiruje, ali uopšte nije bilo tako. Dagdara bi je terala da riba pod od jutra do sutra sve dok ne odustane od „budalastih zamisli i traćenja vremena" da se Šerijam nije umešala, dok je Nisao Dačen, sićušna Žuta sa očima koje su mogle pogledom da zakucavaju eksere, odbijala čak i da razgovara s Ninaevom sve dok ona istrajava na pokušajima da „izmeni način na koji je Šara satkana“

Povrh svega toga, njeno čulo za vremenske prilike govorilo joj je da dolazi oluja, da je sada još bliže, dok su je vedro nebo i plameno sunce začikavali.

Mrmljajući sebi u bradu, zavukla je glineni vrč u kola sa drvima koja su prolazila i provukla se kroz pretrpanu ulicu. Nije mogla ništa da radi osim da se neprekidno kreće sve dok Mogedijen ne bude slobodna, a samo je Svetlost znala kada bi to moglo biti. Celo prepodne straćeno, kao i niz straćenih dana pre njega.

Mnoge Aes Sedai su joj se osmehivale i klimale glavom, ali ona je samo jednostavnim osmehom izvinjenja i još bržim korakom, kao da nekud žuri, izbegla da zastaje pred neumitnim pitanjima o novotarijama koje bi se od nje mogle očekivati. U sadašnjem raspoloženju mogla je da im kaže upravo ono što je i mislila, a to bi bilo krajnje glupo. Nije radila ništa. Nju su pitale šta će Rand da uradi. Govorile joj da se ošiša! Tja!

Naravno, nisu joj se sve osmehivale. Nije samo Nisao gledala pravo kroz Ninaevu; Ninaeva je morala gipko da se ukloni s puta pre nego što je sitna žena nije pregazila. A i jedna nadmena, svetlokosa Aes Sedai isturene brade, koja je jahala visokog uškopljenog riđana kroz gomilu, namrštila se na nju u prolazu oštrim plavim očima. Ninaeva je nije prepoznala. Žena je bila savršeno uredna u jahaćoj haljini od svetlosive svile, ali laki platneni ogrtač za prašinu savijen na prednjem delu njenog sedla govorio je o putovanju i ukazivao na nju kao na pridošlicu. Utisak da je ona tek stigla pojačao je i dugajlija od Zaštitnika u zelenom kaputu koji joj je jahao za petama na visokom sivom bojnom konju i izgledao kao da mu je nelagodno. Zaštitnici nikada nisu izgledali kao da im je nelagodno, ali Ninaeva je pretpostavljala da bi pridruživanje pobuni protiv Kule moglo da opravda taj izuzetak. Svetlosti! Čak su i pridošlice bile spremne da je prekorevaju!

A bio je tu i Uno sa ožiljkom na licu, s perčinom na obrijanoj glavi, i iskopanog oka prekrivenog krpicom sa naslikanom groznom, izbuljenom zamenom. Prekinuvši načas izdiranje na postiđenog mladića u pločastom oklopu koji je stajao i držao uzde konja sa dugim kopljem vezanim za sedlo, Uno joj uputi topao osmeh. Pa, bio bi topao bez tog poveza na oku. Ninaevin izraz lica natera ga da trepne i žurno se vrati grdnji vojnika.

Nisu Uno niti njegov povez izazivali u njoj mučninu. Ne baš. On je pratio nju i Elejnu do Salidara, i jednom je obećao da će ukrasti konje – „pozajmiti”, tako je to nazvao – ukoliko požele da odu. Sada za to nije bilo izgleda. Uno je nosio traku sa zlatnom pletenicom na orukavlju izlizanog tamnog kaputa; bio je zapovednik i obučavao je tešku konjicu za Gareta Brina, previše zauzet time da bi se gnjavio Ninaevom. Ne, to nije bilo tačno. Ako bi mu rekla da želi da ode, on bi obezbedio konje za samo nekoliko sati i ona bi odjahala u pratnji Šijenaraca s perčinima, koji su se zakleli na vernost Randu i bili u Salidaru samo zato što su ih ona i Elejna tu dovele. Samo što bi morala da prizna kako je pogrešila kada je odlučila da ostane, da prizna kako je lagala uvek kada je govorila da je srečna tu gde je. Takva priznanja jednostavno su prevazilazila njene mogućnosti. Unov glavni razlog za ostanak bila je pomisao da treba da pazi na nju i Elejnu. On od nje neće čuti takva priznanja!

Čitava pomisao o napuštanju Salidara bila je nova, Uno ju je podstaknuo i nagnao je da žestoko razmišlja o tome. Samo da Tom i Džuilin nisu otišli do Amadicije. Mada, nisu otputovali zabave radi. U vreme kada se činilo da bi Aes Sedai ovde mogle zaista nešto da urade, dobrovoljno su se prijavili da izvide šta se dešava s druge strane reke. To je podrazumevalo da prodru čak do samog Amadora, nije ih bilo već duže od mesec dana, i u najboljem slučaju do njihovog povratka preostajali su dani i dani. Naravno, oni nisu bili jedini izvidnici; odaslane su čak i Aes Sedai sa Zaštitnicima, mada su oni većinom išli dalje na zapad, u Tarabon. Tobožnja preduzimljivost, i otezanje pre nego što je iko stigao da se vrati i donese kakvu vest, bili su dobar izgovor za čekanje. Ninaeva je priželjkivala da nije pustila dvojicu muškaraca da odu. Ni jedan ni drugi ne bi to učinili da je ona rekla ne.

Tom je bio stari zabavljač, mada je nekada bio mnogo više od toga, a Džuilin je bio lovac na lopove iz Tira, obojica sposobni ljudi koji su umeli da se snađu na nepoznatim mestima, sposobni za koješta. I oni su dopratili nju i Elejnu do Salidara i nijedan ne bi ništa pitao ako bi im rekla da želi da ide. Nesumnjivo bi mnogo toga rekli iza njenih leđa, ali ne i u lice, onako kako bi to uradio Uno.

Jedilo ju je što mora da prizna da su joj zaista potrebni, ali nije bila sigurna da li zna kako da ukrade konja. U svakom slučaju, jedna Prihvaćena bila bi primećena kako se mota oko konja, u štalama jednako kao i na vojničkim položajima, a ako bi presvukla belu obrubljenu haljinu, svakako bi bila viđena i prijavljena pre nego što bi stigla i da se približi konju. Čak i ako bi to uspela, gonili bi je. Odbeglu Prihvaćenu, kao i odbegle polaznice, gotovo uvek su vraćali da se suoče s kaznom koja bi im izbrisala svaku pomisao na novi pokušaj. Kada započneš obuku za Aes Sedai, Aes Sedai završe s tobom tek onda kada one to kažu.

Naravno, nije je tu zadržavao strah od kazne. Šta je bilo kažnjavanje spram prilike da je ubije Crni ađah, ili da še suoči sa jednim od Izgubljenih? Samo je posredi bilo to gde je zaista želela da ode. I gde bi mogla da ode? Randu, u Kaemlin? Egveni u Kairhijen? Da li bi i Elejna pošla? Naravno, kada bi išle u Kaemlin. Je li to bila želja da radi nešto, ili strah da će Mogedijen biti otkrivena? Kazna za bekstvo ne bi mogla to da pokrije! Nije došla ni do kakvog zaključka kada je obišla oko ugla i suočila se s Elejninim razredom polaznica, okupljenim na otvorenom prostoru između dve kamene kuće prekrivene krovinom, odakle su bili uklonjeni urušeni ostaci treće.

Više od dvadeset žena odevenih u belo sedelo je na niskim stoličicama u polukrugu i posmatralo kako Elejna vodi dve od njih kroz vežbu. Sjaj saidara video se oko sve tri žene. Tabija, zelenooka pegava devojka od nekih šesnaest godina, i Nikola, vitka crnokosa žena Ninaevinih godina, nesigurno su dodavale jedna drugoj plamičak. On je lelujao i povremeno na tren iščezavao kada bi jedna od njih zakasnila da ga prihvati od druge i održi ga. U sadašnjem raspoloženju, Ninaeva je jasno videla tokove njihovog tkanja.

Osamnaest polaznica povedeno je kada su Šerijam i ostale pobegle – Tabija je bila jedna od njih – ali u toj grupi su većinom bile kao Nikola, nedavno uzete, otkad su se Aes Sedai smestile u Salidaru. Nikola tamo nije bila jedina žena starija nego što je to uobičajeno za jednu polaznicu; dobra polovina je bila takva. Kada su Ninaeva i Elejna otišle u Kulu, Aes Sedai su retko ispitivale žene mnogo starije od Tabije – Ninaeva je bila upadljiva po svojim godinama kao i po tome što je bila divljakuša – ali možda iz očajanja, Aes Sedai su ovde proširile ispitivanje na žene koje su čak godinu ili dve starije od Ninaeve. Tako se u Salidaru sada nalazilo više polaznica nego što ih je u Beloj kuli bilo godinama. Taj uspeh je nagnao Aes Sedai da pošalju sestre širom Altare da tragaju od sela do sela.

„Da li bi ti volela da podučavaš taj razred?“

Ninaevi se želudac okrenu na glas koji je začula kraj ramena. Dvaput za jedno jutro. Poželela je da ima malo mente u torbici za pojasom. Ako nastavi tako da dopušta sebi iznenađenja, na kraju će i sređivati papire nekoj Smeđoj.

Naravno, Domanka punih obraza nije bila Aes Sedai. U Kuli se Teodrin mogla već uzdići do šala, ali ovde je postala tek nešto više od Prihvaćene, a manje od pune sestre. Nosila je svoj prsten Velike zmije na desnoj umesto na levoj ruci, i imala je zelenu haljinu koja se lepo slagala s njenom bronzanom bojom, ali nije mogla da izabere Ađah niti da nosi šal.

„Imam pametnija posla nego da podučavam gomilu tvrdoglavih polaznica.“

Teodrin se samo osmehnu na zajedljivost u Ninaevinom glasu. Ona je zaista bila veoma ljubazna. „Tvrdoglava Prihvaćena da podučava tvrdoglave polaznice?“ Obično je bila veoma ljubazna. „Pa, kad jednom budeš mogla da usmeravaš, a da nisi spremna da im porazbijaš glave, i ti ćeš podučavati polaznice. I ne bi me iznenadilo ako bi te ubrzo zatim unapredili, zbog svega onoga što otkrivaš. Znaš, nikad mi nisi rekla šta je tvoja varka.“ Divljakuše su gotovo uvek imale neku varku koju bi naučile, kao prvo otkrivanje sposobnosti usmeravanja. Za večinu divljakuša bilo je zajedničko i blokiranje, nešto što su razvijale u mislima kako bi sakrile usmeravanje čak i od sebe.

Ninaeva je s naporom zadržala mirno lice. Da bude u stanju da usmerava kad god poželi. Da bude unapređena u Aes Sedai. To ne bi rešilo nevolju sa Mogedijen, ali ona bi tada mogla da ide kud god poželi, da proučava šta god hoće, a da joj niko ne govori kako se ovo ili ono jednostavno ne može Isceliti. „Ljudi bi ozdravili iako nije trebalo da bude tako. Toliko bih se razbesnela što je neko na samrti i što sve ono što znam o bilju nije dovoljno...“ Ona slegnu ramenima. „I oni bi ozdravili.“

„Mnogo bolje nego moja.“ Vitka žena uzdahnu. „Ja sam mogla da nateram momka da poželi da me poljubi, ili da to ne poželi. Moja brana bili su muškarci, a ne bes.“ Ninaeva je pogleda s nevericom, a Teodrin se nasmeja. „Pa, i to je bilo osećanje. Ako je bio prisutan neki muškarac, i ako bi mi se mnogo dopao ili ako bi mi baš bio mrzak, mogla sam da usmeravam. Ako ne bih osetila ništa od toga, ili ako u blizini nije bilo muškarca, imala sam saidara koliko i kakvo drvo.“

„Kako si se oslobodila toga?", upita Ninaeva radoznalo. Elejna je sada uparila sve polaznice i one su nespretno dodavale plamičak jedna drugoj.

Teodrin se još više osmehnu, ali joj i obrazi porumeneše. „Jedan mladić po imenu Čarel, konjušar iz štala Kule, počeo je da me gleda. Bilo mi je petnaest godina, a on je imao čaroban osmeh. Aes Sedai su mu dozvolile da prisustvuje mojim lekcijama, tiho u ćošku, kako bih uopšte mogla da usmeravam. Ono što nisam znala bilo je da je Šerijam i sredila da se on upozna sa mnom.“ Obrazi joj još više potamneše. „Isto tako nisam znala da je imao sestru bliznakinju, niti da posle nekoliko dana u ćošku nije sedeo Čarel, već Marel. Kada je jednog dana: usred moje lekcije skinula kaput i košulju, toliko sam se prenerazila da sam izgubila svest. Ali posle toga sam mogla da usmeravam kad god to poželim.“

Ninaeva prsnu u smeh – nije mogla da se uzdrži – a Teodrin joj se pridruži bez uzdržavanja, i pored toga što je porumenela. „Volela bih da i meni bude tako lako, Teodrin.“

„Bilo tako ili ne" reče Teodrin, kroz smeh koji je jenjavao, „razbićemo tu tvoju branu. Ovog popodneva...“

„Po podne proučavam Sijuan", preseče je Ninaeva žurno i Teodrin stisnu usne.

„Izbegavaš me, Ninaeva. U proteklih mesec dana uspela si da se izmigoljiš iz zakazanih sastanaka tako da smo održale samo tri. Mogu prihvatiti to da pokušavaš i trpiš neuspehe» ali ne mogu prihvatiti tvoj strah od pokušaja.“

„Ne plašim se toga" započe Ninaeva uvređeno, dok ju je neki tihi glas pitao da li se to ona možda ne trudi da prikrije istinu od sebe same. Bilo je tako obeshrabrujuće pokušavati, pokušavati i pokušavati – bez uspeha.

Teodrin joj ne dozvoli da izgovori više od tih nekoliko reči. „S obzirom na to da si danas zauzeta" reče ona mirno, „videćemo se sutra, i svakog dana zatim, kako ne bih bila primorana da preduzmem druge korake. Ne želim to da radim, i bolje je za tebe da ne bude tako, ali imam nameru da razbijem tu tvoju blokadu. Mirela je od mene tražila da uložim poseban trud i zavetujem se da će tako biti.“

Bezmalo odjek onoga što je ona rekla Sijuan nagnao je Ninaevu da zine u čudu. Prvi put se ova žena pozvala na veća ovlašćenja svog položaja. Kakve je sreće Ninaeva danas bila, ne bi je začudilo ako bi ona i Sijuan na kraju zajedno čekale da se vide s Tajanom.

Teodrin nije želela odgovor. Samo je klimnula glavom, kao da je čula odobravanje, a onda kliznula dalje ulicom. Ninaeva je gotovo videla obrubljeni šal oko njenih ramena. Ovo jutro uopšte se nije odvijalo kako treba. I opet Mirela! Došlo joj je da vrisne.

Tamo među polaznicama, Elejna joj se ponosito osmehnu, ali Ninaeva samo odmahnu glavom i okrenu joj leđa. Vratiče se u svoju sobu. Kako je dan krenuo, nije je ni začudilo kada je na pola puta do tamo Dagdara Finči naletela na nju i oborila je na leđa. Trčala je! Jedna Aes Sedai! Krupna žena nije se ni zaustavila, niti makar doviknula izvinjenje preko ramena dok je orala kroz gomilu.

Ninaeva se pridiže, otrese prašinu sa sebe, ode do svoje sobe i zalupi vrata za sobom. Unutra je bilo vruće i skučeno, kreveti nisu bili namešteni jer Mogedijen još nije stigla do njih, a najgore od svega bilo je to što je Ninaevi čulo za vremenske prilike govorilo da bi upravo u tom trenutku nad Salidarom trebalo da besni oluja s gradom. Ali nije nameravala da dozvoli da ovde bude iznenađena ili pregažena.

Bacila se povrh svojih zgužvanih čaršava i ostala da leži i čačka srebrnu narukvicu, dok su joj misli bežale od onoga što bi danas mogla da iskopa iz Mogedijen do toga hoće li se Sijuan pojaviti po podne, od Lana do njenog bloka i toga hoće li uopšte ostati u Salidaru. To zapravo i ne bi bilo bežanje. Verovatno bi otišla u Kaemlin, Randu; njemu je trebao neko da ga spreči da se preterano ne uobrazi, i Elejni bi se to dopalo. Samo je želela da odlazak – ne bekstvo! – ne izgleda još privlačnije posle reči kojima je Teodrin objavila svoje namere.

„Tu si dakle“ zaškrguta Mogedijen. „Gledaj!“ Podigla je ruke. „Upropašćene!“ Ninaevi nisu izgledale drugačije od bilo kojih drugih ruku koje su prale veš; bele i smežurane, tačno, ali to če proći. „Nije dovoljno to što moram da živim u prljavštini, da nosim i prinosim kao sluga, nego sad još moram i da rmbačim kao neka bednica...“

Ninaeva je prekinu jednostavnim potezom. Pomisli na vreli dodir šibe, na njegov osećaj, a onda prebaci tu misao u deo uma gde je čuvala Mogedijenina primljena osećanja. Ova raširi tamne oči i usta joj se zatvoriše, usne stisnuše. Nije to bio jak udarac, samo podsećanje.

„Zatvori vrata i sedi“, reče Ninaeva. „Postelje možeš namestiti kasnije. Sada ćemo da održimo čas.“

„Ja sam navikla na bolje od ovoga“, progunđa Mogedijen poslušavši je. „I bludnica u Todžaru navikla je na bolje!“

„Ako se ne varam“, reče joj Ninaeva oštro, „misliš na bludnicu kojoj ne visi smrtna kazna nad glavom. Kad god poželiš, reći ćemo Šerijam ko si zaista.“ Bila je to čista gluma – Ninaevin želudac se stegao u plamenu loptu na samu pomisao – ali iz Mogedijen je pokuljala mučna bujica straha. Ninaeva se gotovo divila tome koliko je ženino lice ostalo smireno; da se ona tako oseća, sad bi kreštala i škripala zubima na podu.

„Šta hoćeš da ti pokažem?", reče Mogedijen ravnim glasom. Uvek su morale da joj kažu šta žele od nje. Ona jednostavno nikada nije ništa nudila dobrovoljno, osim ako ne bi bila dovedena do stanja koje je Ninaeva smatrala bezmalo mučenjem.

„Pokušaćemo nešto u čemu nas nisi naročito uspešno podučavala. Otkrivanje muškog usmeravanja.“ Do sada, to je bilo jedino što ona i Elejna nisu bile u stanju brzo da shvate. To bi joj moglo koristiti ako odluči da ode u Kaemlin.

„Nije to lako, pogotovo bez muškarca za vežbu. Šteta što nisi bila u stanju da Isceliš Logana.“ U Mogedijeninom glasu ni na njenom licu nije bilo poruge, ali pogledala je Ninaevu i žurno nastavila. „Ipak, možemo ponovo pokušati s oblicima.“

Ta lekcija zaista nije bila laka. Nikada nije bila, čak ni sa nečim što je Ninaeva mogla da nauči odmah čim bi joj tkanje postalo jasno. Mogedijen nije mogla da usmerava bez Ninaevine dozvole, bez Ninaevinog vodstva, zapravo, ali u svakoj novoj lekciji Mogedijen je morala prva da pokaže kako treba satkati tok. To je bilo prilično nezgodno i predstavljalo je glavni razlog za to što nisu bile u stanju da nauče po desetak novih stvari svakog dana. U ovom slučaju, Ninaeva je već imala nekakvu predstavu o tome kako se tokovi tkaju, ali Isceljivanje je izgledalo tako jednostavno zahvaljujući složenom prepletu svih Pet Moći, a šara se menjala zaslepljujuće brzo. Nikada se nije često koristila upravo zato što je bila tako teška, tvrdila je Mogedijen. Isto tako je izazivala snažnu glavobolju ako bi dugo potrajala.

Ali Ninaeva je ležala na krevetu i radila što je prilježnije mogla. Ako ode Randu, to mu može zatrebati, a nikako nije mogla da zna kad će otići. Usmeravala je tokove sasvim sama; poneka pomisao na Lana ili Teodrin bila je sasvim dovoljna da ostane besna. Pre ili kasnije, Mogedijen će biti pozvana da odgovara za svoje zločine, a gde će Ninaeva biti tada, tako naviknuta da crpi moći te žene kad god to poželi? Morala je da živi i radi u okvirima sopstvenih mogućnosti. Da li Teodrin zaista može pronaći način da razbije njenu blokadu? Lan je morao biti živ, kako bi ga ona našla. Tištanje je preraslo u bol koji joj je svrdlao po slepoočnicama. Oko Mogedijeninih očiju koža se zategla i ova je povremeno trljala glavu, ali činilo se da ispod njenog straha sluti zadovoljstvo. Ninaeva je pretpostavljala da podučavanje, čak i kada je nevoljno, mora doneti izvesno zadovoljstvo. Nije bila sigurna da li joj se dopada što Mogedijen ispoljava tako obično ljudsko osećanje.

Nije bila sigurna koliko je lekcija potrajala, dok je Mogedijen mrmljala: „Zamalo" i „Ne baš", ali kada su se vrata opet bučno otvorila, umalo se nije odigla pravo sa slamarice. Iznenadan nalet straha bi kod neke druge žene bio praćen zavijanjem.

„Jesi li čula, Ninaeva?" upita Elejna dok je zatvarala vrata. „Stigla je izaslanica iz Kule, od Elaide.“

Ninaeva je zaboravila reči koje bi viknula da joj srce nije tuklo u grlu. Zaboravila je čak i na glavobolju. „Izaslanica? Sigurna si?“

„Naravno da sam sigurna, Ninaeva. Zar misliš da bih dotrčala ovamo zbog glasina. Čitavo selo se uzbunilo.“

„Ne znam zašto", reče Ninaeva kiselo. Ponovo je osećala struganje u glavi. A ni sva menta iz njene torbice sa biljem ne bi joj umirila vatru u želucu. Hoće li ta devojka ikada naučiti da kuca? Mogedijen je pritiskala stomak obema rukama kao da bi i sama rado uzela malo mente. „Rekli smo im da Elaida zna za Salidar.“

„Možda su nam poverovale", reče Elejna i sruči se u dno Ninaevine postelje„, a možda i nisu, ali ovo je sada sve potvrdilo. Elaida zna gde smo, a verovatno i šta smeramo. Svaki sluga mogao bi biti njen doušnik. Možda čak i neke među sestrama. Videla sam načas izaslanicu, Ninaeva. Svetloplave kose i plavih očiju koje bi i sunce mogle da zalede. Crvena po imenu Tarna Fejr, tako je rekla Faolajn. Jedan od Zaštitnika koji je čuvao stražu dopratio ju je unutra. Kad te pogleda, kao da gleda u kamen.“

Ninaeva pogleda Mogedijen. „Za sada smo završile s lekcijom. Vrati se za jedan sat da namestiš krevete.“ Sačekala je da Mogedijen ode stisnutih usana i gužvajući suknje pesnicama, a onda se okrenu Elejni. „Kakvu je... poruku donela?“

„Meni to svakako nisu rekli, Ninaeva. Svaka Aes Sedai kraj koje sam prošla pitala se isto to. Čula sam da se Tarna nasmejala kad su joj rekli da će je primiti Dvorana Kule. I nije se nasmejala kao da joj je bilo zabavno to što je čula. Ne misliš valjda...“ Elejna je načas grickala donju usnu. „Ne misliš valjda da bi mogle odlučiti...“

»Da se vrate?" reče Ninaeva s nevericom. „Elaida bi ih naterala da poslednjih deset milja pređu na kolenima, a poslednju milju puzeći! Sve i da ne bude tako, čak i da ta Crvena kaže: ’Vratite se kući. Sve je oprošteno i čeka vas večera’, zar misliš da bi mogle tako lako da zaborave na Logana?“

„Ninaeva, Aes Sedai mogu da zaborave na sve kako bi Bela kula ponovo bila jedinstvena. Na sve. Ne shvataš ih onako kao ja; u palati je bila Aes Sedai još od dana mog rođenja. Sada se postavlja pitanje šta to Tarna saopštava Dvorani? I šta one govore njoj?“

Ninaeva razdraženo protrlja mišice. Nije imala odgovore, samo nadanja, a čulo za vremenske prilike govorilo joj je da ta oluja s gradom koje nema tuče po Salidaru kao po talambasima. To osećanje trajalo je već danima.