Gospodar haosa

43 Ružina kruna

Meranina unajmljena kočija lagano se probijala kroz prenatrpane ulice ka Ružinoj kruni. Tamnokosa žena hladnih očiju boje lešnika delovala je sasvim smireno; šake vitkih prstiju nepomično su ležale jedna preko druge na njenim bledosivim svilenim suknjama. U sebi nije bila tako spokojna. Pre trideset i osam godina slučajno se obrela u prilici da vodi pregovore između Arad Domana i Tarabona, a ti pregovori trebalo je da okončaju gloženja oko Almotske ravnice, pri čemu su Domanci i Tarabonci vrdali pri svakom zaokretu i tri puta gotovo otpočeli rat usred dogovaranja, a sve to ne skidajući sa lica neizmerno dobronamerne osmehe. Do časa kada su se potpisi konačno osušili, imala je osećaj da ju je neko kotrljao preko džombastih brda u bačvi punoj krhotina, a nakon svega toga, ispostavilo se da sam dogovor vredi manje nego vosak i trake za njegov pečat. Nadala se da će se ono što je po podne započela u kraljevskoj palati bolje završiti – mora – ali činilo joj se da je upravo ušla u novu bačvu.

Min je sedela zavaljena, zatvorenih očiju; mlada žena je izgleda dremala kad god joj se Aes Sedai ne obraćaju. Druge dve sestre u kočiji povremeno bi nakratko pogledale devojku. Seonid, hladna i uzdržana u svom zelenom brokatu. Masuri, vitka i veselih očiju u smeđem, izvezenom rascvetalim lozicama na porubu. Sve su se obukle zvanično, sa šalovima i u boji svojih Ađaha.

Merana je bila sigurna da misle isto što i ona kad pogledaj u u Min. Seonid je zasigurno trebalo da razume, ali ko je mogao biti siguran? Seonid je bila veoma metodična i praktična u pogledu svojih Zaštitnika, gotovo kao da se radi o paru vrhunskih vučjih hrtova prema kojima oseča izvesnu naklonost. Masuri bi mogla da razume. Ona je volela da pleše, pa čak i da flertuje, mada je bila sasvim sklona da zaboravi nesrečnog muškarca ako bi načula glasine o nekom sakrivenom prastarom rukopisu. Sama Merana nije bila zaljubljena još mnogo pre tog Petog sporazuma iz Falmea, ali pamtila je, pa joj je trebao samo jedan pogled na Min zagledanu u al’Tora da spozna ženu koja je bacila razum kroz prozor a srce pustila u galop.

Nije to dokaz da je Min prenebregla sva njihova upozorenja, prekršila svoje obećanje i sve izbrbljala al’Toru, ali on je znao za Salidar. Znao je da je Elejna tamo, a njihova izvrdavanja su ga – uveseljavala! Na stranu pitanje je li Min prokockala poverenje – u svakom slučaju moraće od sada da paze šta govore u njenoj blizini – to je bilo zastrašujuće kad se posmatra uz sve ostalo. Merana nije navikla da se oseča zastrašeno. Dešavalo joj se to, u godini nakon Basanove smrti često – nikada nije vezala drugog Zaštitnika, delimično stoga što nije želela da ikada ponovo prolazi kroz to; a delimično i zato što je, jednostavno, bila prezauzeta da potraži odgovarajućeg muškarca – ali tada je poslednji put spoznala nešto više od strahovanja, pre Aijelskog rata. Sada je osećala strah, a to joj se nije dopadalo. Sve je još uvek moglo dobro da se završi, nije se dogodilo ništa zaista pogubno, ali od al’Tora kolena su joj se pretvarala u vodu.

Iznajmljena kočija zanjiha se zaustavljajući se u štalskom dvorištu Ružine krune, a štalski momci u prsnicima izvezenim ružama požuriše da prihvate uzde i otvore vrata.

Zajednička soba odgovarala je trospratnici od fino obrađenog belog kamena, sva u tamnim uglačanim drvenim oplatama i visokim kaminima s pročeljem od belog mermera. Na okviru jednog kamina stajao je širok časovnik koji je otkucavao sate i imao nešto pozlate. Žene koje su posluživale nosile su plave haljine i bele kecelje izvezene venčićima ruža; sve su bile nasmešene, uljudne, uvežbane, neke privlačne a neke tek lepuškaste. Ružina kruna bila je omiljeno stecište plemstva iz unutrašnjosti koje nije posedovalo sopstvene kuće u Kaemlinu, ali sada su za stolovima bili samo Zaštitnici. I Alana i Verin, posednute pozadi; da je moglo biti po Meraninim željama, one bi čekale u kuhinji, sa poslugom. Sve ostale sestre bile su napolju. Nije bilo vremena za gubljenje.

„Ako vam ne smeta", reče Min, „ja bih da malo prošetam okolo. Volela bih da vidim nešto od Kaemlina pre no što padne mrak.“

Merana dade svoj pristanak, a kad mlada žena polete napolje, ona se zgleda sa Seonid i Masuri pitajući se koliko li će Min trebati da se vrati u palatu.

Gazdarica Sinčonajn smesta se pojavi, okrugla poput svih gostioničarki koje je Merana ikada srela, ne prestajući da se klanja i trlja svoje ružičaste šake. „Mogu li išta da učinim za vas, Aes Sedai? Da nešto donesem?“ Ona je ugošćavala Meranu često, a i dobro, kako ranije tako i pošto je saznala da je ova Aes Sedai.

„Čaj od borovnice", reče joj Merana uz osmeh. „U privatnoj dnevnoj sobi, na spratu.“ Osmeh nestade dok je gostioničarka žurila dozivajući jednu od poslužiteljki. Merana oštro mahnu Alani i Verin da joj se pridruže uz stepenice, pa se njih pet popeše u tišini.

Prozori dnevne sobe pružali su dobar pogled na ulicu onima koji su to želeli, do čega Merani i nije bilo posebno stalo. Ona zatvori prozore, da malo priguši spoljnu buku, pa im okrenu leđa. Seonid i Masuri zauzele su stolice. Alana i Verin ostale su da stoje između njih dve. Verinina tamna vunena haljina delovala je namreškano, iako to nije bila, a sama Verin imala je navrh nosa mrlju od mastila, ali oči su joj bile kao u ptice, oštre i pažljive. Alanine oči su takođe sijale, ali mnogo verovatnije od ljutine, a s vremena na vreme šake su joj se blago grčile, grabeći suknje njene plave svilene haljine sa žutim prsnikom; delovala je kao da je spavala u njoj. Donekle se sve to moglo opravdati, naravno. Donekle, ali nipošto sasvim.

„Još ne znam, Alana", odlučno reče Merana, „da li su tvoji postupci imali kakav nepovoljan uticaj. On nije pominjao tvoje vezivanje njega – protiv njegove volje – ali bio je oštar, vrlo oštar i...“

„Je li postavio nova ograničenja?“ Verin ju je prekinula malo nakrivivši glavu. „Meni se čini da se sve odvija dobro. Nije pobegao kada je saznao novosti o vama. Primio je tri; koliko-toliko pristojno, u najmanju ruku, inače bi vam svima bučalo u glavi. Pomalo nas se pribojava, što je dobro, ili ne bi postavljao ograničenja, ali ako ne postavi nova imamo jednaku slobodu kao i ranije, što znači da nije užasnut od straha. Iznad svega, ne smemo previše da ga uplašimo.“

Teškoća je bila što Verin i Alana nisu bile deo Meraninog poslanstva; ona nije imala nikakva ovlašćenja nad njima. Saslušale su novosti o Loganu i Crvenima i složile su se da se Elaidi ne sme dopustiti da ostane na Amirlin Tronu, a opet, to nije ništa značilo. Naravno, Alana nije stvarno predstavljala poteškoću, samo moguću. Ona i Merana bile su tako blizu po snazi da je jedini način da se ustanovi koja je jača bilo stvarno takmičenje, od one vrste kakve polaznice prave pre no što ih uhvate. Alana je šest godina bila polaznica, Merana samo pet, ali što je još bitnije, Merana je bila Aes Sedai već deset godina onoga dana kada je babica prinela Alanu majčinim grudima. To je sve razrešavalo. Merana je imala prvenstvo. Niko nije stvarno razmišljao o tim uslovima osim ako je na to bio primoran, ali one su ih obe poznavale i prilagođavale su se bez razmišljanja. Ne baš da bi Alana prihvatala zapovedi, ali nesvesno popuštanje donekle bi je obuzdalo. Svest o onome što je učinila isto tako.

Verin je predstavljala teškoću, onu koja je naterala Meranu da razmišlja o snazi i prvenstvu. Merana dopusti sebi da ponovo oseti snagu Moći druge žene, mada je, naravno, znala šta će pronaći. Nije bilo načina da se kaže koja od njih dve je jača. Po pet godina kao polaznice, šest kao prihvaćene, to je svaka Aes Sedai znala o svakoj drugoj čak i da nije znala ništa drugo. Ali Verin je starija od nje, možda čak onoliko koliko je ona starija od Alane. Naznaka sedih u Verininoj kosi to je naglašavala. Da je Verin bila deo poslanstva, ne bi uopšte bilo nikakvih teškoća, ali ona to nije bila, a Merana je uhvatila samu sebe kako pažljivo sluša, popuštajući bez razmišljanja. Dva puta tokom jutra morala je sebe da podseti da Verin nije glavna. Verin je sigurno osećala deo Alanine krivice, i samo zato je sve bilo malčice podnošljivije. Bez toga, sasvim sigurno bi se našla u stolici kad i sve ostale, a ne bi stajala pored Alane. Kad bi samo postojao neki način da je zadrži danonoćno u Kulenovom keru, gde bi čuvala to predivno blago devojaka iz Dveju Reka.

Ona, Seonid i Masuri sedoše oko Alane i Verin, a Merana pažljivo namesti svoje suknje i šal. Bilo je neke nadmoći u tome što one sede dok druge stoje. Za nju, ono što je Alana učinila bilo je gotovo kao silovanje. „U stvari, postavio je još jedno ograničenje. To je sve lepo i krasno što ste vas dve otkrile gde je ta njegova škola, ali sad ja najozbiljnije predlažem da napustite svaku misao u tom pravcu. On je... zadužio nas je... da se držimo podalje od njegovih... muškaraca.“ Još uvek je mogla da ga vidi, kako se naginje sa tog čudovišnog prestola, sa Lavljim prestolom izloženim iza njega i izrezbarenim parčetom koplja u pesnici; nema sumnje, to mora da je bio nekakav aijelski običaj.

„Slušaj me, Merana Sedai“, rekao je, vrlo prijatno i vrlo odlučno, „ne želim nikakve nevolje između Aes Sedai i Aša’mana. Rekao sam Borcima da se drže podalje od vas, ali nemam nameru da od njih pravim lovinu za Aes Sedai. Ako krenete da lovite u Crnoj kuli, možete i same završiti kao večera. Oboje želimo da to izbegnemo. “

Merana je dovoljno dugo bila Aes Sedai da se ne stresa svaki put kada joj guska pređe preko groba, ali ovog puta jedva se suzdržala. Aša’mani. Crna kula. Mazrim Taim! Kako je moglo da ode tako daleko? A opet, Alana je bila sasvim sigurna da ima preko stotinu muškaraca, mada nije davala ni najmanji nagoveštaj odakle je to saznala, naravno; nijedna sestra nije dragovoljno odavala svoje doušnike. To nije ni bilo važno. „Ako juriš dva kunića, pobeći će ti oba", glasila je stara izreka, a al’Tor je bio najvažniji kunić na svetu. Ostali će morati da pričekaju.

„Je li...? Je li on još uvek ovde, ili je otišao?“ Verin i Alana izgledale su kao da su vrlo smireno primile saznanje da al’Tor, izgleda, koristi Putovanje; Merana je od toga i dalje bila pomalo ošamućena. Šta je još naučio što su Aes Sedai zaboravile? „Alana, Alana!“

Vitka Zelena sestra se trže, i prenu se iz misli, kuda god da su je odvele. Izgledalo je da u poslednje vreme često odlebdi. „On je u gradu. U palati, mislim.“ Još je zvučala pomalo pospano. „To je bilo... On ima ranu na boku. Staru ramu, ali samo upola zalečenu. Svaki put kada sebi dopustim da se zadržim na njoj dođe mi da jecam. Kako on može da živi sa tim?“

Seonid je oštro pogleda; svaka žena koja ima Zaštitnika oseća njegove rane. Ali znala je kroz šta Alana prolazi, pošto je izgubila Ovejna, a kad je progovorila, glas joj je bio gotovo nežan i samo malo oštar. „Šta, pa Teril i Farn podnosili su rane od kojih sam se zamalo onesvešćivala, čak i osećajući ih tako slabašno kao što ih osećamo, a nikada nisu usporili ni za korak. Ni za jedan jedini korak.“

„Čini mi se", tiho reče Masuri, „da skrećemo sa teme.“ Ona je uvek govorila tiho ali, za razliku od većine Smeđih, uvek ono što treba.

Merana klimnu glavom. „Da, razmatrala sam da zauzmem Moirainino mesto pored njega...“

Kucanje na vratima najavi ženu u beloj kecelji sa poslužavnikom za čaj. Srebrni čajnik i porcelanske šolje; Ružina kruna navikla je na plemstvo. Dok je poslužavnik spušten i poslužiteljka izašla Alana više nije delovala pospano. Tamne oči sijale su svakim plamenom koji je Merana ikada videla u njima. Zelene su bile posebno ljubomorne na svoje Zaštitnike, a al’Tor je sada pripadao njoj, kako god da ga je vezala. Pokornost je odlazila u bunar, kada bi došlo do toga. Stajala je, prava kao sečivo, samo čekajući Meranine sledeče reči pa da zamahne i saseče. Ipak, Merana je sačekala dok čaj od borovnice nije usut a sve ponovo sele na svoja mesta. Čak je rekla i Verin i Alani da sednu. Nerazumna žena zaslužuje da se malo prodrma, i pored Ovejna. Možda to uopšte i nije bilo gotovo kao silovanje.

„Razmatrala sam to", konačno je nastavila, „i odbacila. Možda bih to učinila da ti nisi uradila to što si uradila, Alana, ali on je sada tako sumnjičav u vezi sa Aes Sedai da bi mi se mogao nasmejati u lice kada bih mu to predložila.“

„Nadmen je kao svaki kralj", kratko reče Seonid.

„Sve je ono što su Ninaeva i Elejna rekle, a i više od toga“, dodade Masuri odmahujući glavom. „Tvrdi kako zna kada žena usmerava. Gotovo da sam prigrlila saidar kako bih mu pokazala da greši, ali naravno, šta god bih učinila da mu pokažem, moglo bi ga previše uzbuniti.“

„Svi ti Aijeli.“ Seonidin glas bio je stegnut; ona jeste Kairhijenjanka. „Muškarci i žene. Mislim da bi pokušali da nas probodu kopljima ako bismo prebrzo trepnule. Jedna, sunčanokosa žena koja je barem nosila suknje, uopšte nije ni pokušavala da sakrije svoju netrpeljivost.“

Povremeno, pomisli Merana, Seonid nije potpuno shvatala da sam al’Tor predstavlja opasnost.

Alana nesvesno poče da gricka donju usnu, kao devojčica. Dobro je što ima Verin koja pazi na nju; u tom stanju nije bila sposobna da ostaje sama. Verin je samo pijuckala svoj čaj i posmatrala; Verinine oči umele su da budu veoma zbunjujuće.

Merana uhvati sebe kako popušta. Suviše se dobro sećala kakvo je osetljivo klupko živaca bila posle Basana. „Srećom, izgleda da ta njegova sumnjičavost ima i dobru stranu. Primio je Elaidino poslanstvo, u Kairhijenu. Bio je prilično otvoren u vezi s tim. Sumnjičavost će ga naterati da ih drži na odstojanju, verujem.“

Seonid spusti svoju šolju na tacnu. „On namerava da nas nahuška jedne na druge.“

„I još bi mogao", suvo dodade Masuri, „osim što mi o njemu znamo mnogo više nego što bi Elaida ikako mogla da zna. Čini mi se da je ona poslala svoje poslušnice da se susretnu sa čobaninom, iako sa čobaninom u svilenom kaputu. Šta god da je bio, to više nije. Moiraina ga je dobro obučila, čini se.“

„Mi smo bile unapred pripremljene", reče Merana. „Mislim da nije verovatno da su i one.“

Alana ih je trepćući posmatrala. „Onda, nisam sve upropastila?“ Sve tri klimnuše glavama, a ona duboko uzdahnu, pa potom izravna svoje suknje mršteći se kao da je upravo primetila nabore. „Možda ću ga ipak navesti da me prihvati.“ Nabor bi zaboravljen, a lice i glas postajali su joj mirniji i samouvereniji sa svakom rečju. „Što se tiče pomilovanja, možda ćemo privremeno morati da obustavimo sve planove, ali to ne znači da ne treba da ih stvorimo. Takva vrsta opasnosti ne sme se zanemariti.“

Za trenutak, Merana je zažalila zbog sopstvene popustljivosti. Ta žena je to uradila čoveku, a brinulo ju je samo je li im to umanjilo izglede za uspeh. Oklevajući, međutim, ona priznade da će, ako to načini al’Tora podnošljivim, ona sama zatvoriti nos i obuzdati jezik. „Najpre moramo priterati al’Tora uz nogu, da se tako izrazim. Obustava će trajati dok god bude neophodna, Alana.“ Alana skupi usta, ali trenutak kasnije klimnu glavom u znak prećutne saglasnosti. Ili bar popuštanja.

„A kako ćemo ga priterati uz nogu?“, upita Verin. „Sa njime se mora pažljivo postupati. To je vuk na povocu od jedne niti.“

Merana je oklevala. Nije nameravala da baš sve deli sa njih dve, čija je odanost Dvorani u Salidaru bila vrlo slabašna. Strepela je šta će se dogoditi ako Verin ovde pokuša da preuzme stvari u svoje ruke, to jest, ako uspe u tom pokušaju. Ona sama znala je kako da postupa u ovome; izbrana je jer je ceo život provela zalečujući osetljive prepirke, praveći sporazume tamo gde je međusobna netrpeljivost bila opipljiva. To, što su se saglasja docnije raskidala a sporazumi se kršili – bila je ljudska priroda, ali za četrdeset i šest godina Peti sporazum iz Falmea bio je jedini njen pravi poraz. Znala je ona sve to, ali sve te godine duboko su utisnule određene nagone. „Pristupamo određenim plemićima, koji su, dobrom srećom, trenutno svi u Kaemlinu...“

„Moja briga je Elejna", odlučno reče Dijelin. Još odlučnije jer je sedela u dnevnoj sobi sa Aes Sedai; Aes Sedai su znale još kako da pritisnu ako pokažete slabost kada ste nasamo. Pogotovo kada niko drugi ne zna da ste nasamo sa njom.

Kajren Sedai se osmehnu, ali ni osmeh ni hladne plave oči ništa nisu odavale. „Vrlo je moguće da će kći naslednica možda biti pronađena da sedne na Lavlji presto. Ono što može delovati nepremostivo ostalima, retko je takvo za Aes Sedai.“

„Ponovorođeni Zmaj kaže...“

„Muškarci govore koješta, gospo Dijelin, ali ti znaš da ja ne lažem.“

Luan potapša vrat tairenskog sivca, gledajući na obe strane za slučaj da neki od momaka uđe u štalu, i jedva izbegnu ugriz gadnih zuba. Rafelin Zaštitnik upozorio bi ih, ali Luan nije bio siguran da li u poslednje vreme ikome veruje. Pogotovo ne kada su u pitanju posete ove vrste. „Nisam siguran da razumem", reče kratko.

„Jedinstvo je bolje od podele", odvrati mu Rafela, „mir je bolji od rata, strpljenje je bolje od smrti.“ Luan tržnu glavom zbog čudnog završetka ofucanih fraza, a Aes Sedai okrugla lica mu se osmehnu. „Zar nije bolje po Andor da ga Rand al’Tor ostavi u miru i jedinstvu, gospodaru Luane?“

Stežući ogrtač kojim se obavila, Elorijen je piljila u Aes Sedai koja je uspela da je pronađe u kadi, nenajavljena, a verovatno i neprimećena. Žena bakarnog tena uzvrati joj pogled sa stoličice kraj mermerne kade pune vode baš kao da je sve ovo bilo prirodno i uobičajeno. „Ko će, onda“, konačno upita Elorijen, „imati Lavlji presto, Demira Sedai?“

„Točak tka kako Točak želi“, bio je odgovor, a Elorijen je znala da drugačiji neće ni dobiti.