Непобедиви

2. СРЕД РУШЕВИНА

„Непобедиви” се спустио на брижљиво одабраном месту, неких шест километара северно од спољне границе такозваног „града”. С прамца се чак доста добро видео. Утисак да су то конструкције подигнуте на вештачки начин био је чак и већи него приликом гледања снимака које је послао сателитски фотоопсерватор. Угласте, претежно при дну шире него при врху, неједнаке висине, протезале су се на површини од неколико километара, поцрнеле, местимично с металним одсјајем, али чак ни најјачи доглед није омогућавао да се разазнају појединости; чинило се да је већина тих зграда избушена попут решета.

Овог пута метално брујање цеви које су се хладиле још не беше престало, а брод је из своје унутрашњости већ истурио свозницу и скелу дизалице, окружио се кругом енергобота, али на томе није остао. На једном месту наспрам „града” (када се стајало на земљи није се могао видети од ниских брежуљака), концентрисала се унутар енергетске завесе група од пет теренских возила, којој се прикључио више од два пута већи од њих, сличан апокалиптичном гундељу с плавичастим оклопима, покретни бацач антиматерије.

Командант оперативне групе био је Рохан. Стајао је усправно у првом од теренских возила, у његовој отвореној кули, чекајући када ће се, на заповест с палубе „Непобедивог”, отворити пролаз кроз поље сила. Два инфоробота на два најближа брежуљка испалила су низ неугасивих зелених флерова, обележавајући пут, и мала колона, формирана у два реда, с Рохановим колима на челу, крете напред.

Машине су свирале басовима мотора, фонтане песка дизале су се испод дивовских точкова балонастих гума, а напред, неких двеста метара испред чеоног џипа, гурао је, дижући се изнад површине терена, извиђачки робот, сличан спљоштеном тањиру, с тицалима која су брзо треперила, а ваздушна струја коју је избацивао под себе, рушила је вршке дина, те је изгледало као да је у пролазу преко њих подстицао у њима невидљиву ватру. Прашина коју је поворка дизала дуго се није слегала у доста мирном ваздуху, и после проласка поворке стварала је иза ње црвенкаст траг у виду издуженог усковитланог облака. Сенке које су пратиле машине постајале су све издуженије; ближило се вече. Поворка је заобишла готово сасвим засут кратер који јој се испречио на путу и после двадесет минута стигла је до ивице рушевина. Ту се поредак колоне нарушио. Три возила без људи пошла су напред и запалила оштроплава светла у знак да су створила локално поље сила. Две машине с људима ваљале су се унутар покретне завесе. Педесет метара иза њих кретао се на својим дводелним, повијеним ногама гигантски бацач антиматерије. У један мах, пошто су прешли преко засутог сплета неке врсте искиданих металних ужади или жица, морадоше се зауставити, јер је једна нога бацача упала кроз песак у невидљиву пукотину. Два арктана скочише с командантовог возила и ослободише заробљеног дива. Тада колона крену даље.

Оно што су назвали градом у стварности није било ни најмање налик на земаљска насеља. Утонули у ко зна колико дубоке пешчане наносе, стајали су тамни масиви најежених и некако четкастих површина, не личећи ни на шта познато људским очима. Њихови облици, које је било немогуће назвати било којим именом, стизали су до висине од неколико спратова. Нису имали прозора, врата, па чак ни зидова, једни су изгледали као наборане и у безброј праваца изукрштане, веома густо сплетене мреже, са задебљањима на местима спајања, други су подсећали на компликоване просторне арабеске, створене од изукрштаног пчелињег саћа или решета с троугластим или петоугластим отворима. У сваком већем елементу и у свакој видљивој површини могла је да се установи нека врста регуларности, не тако једнородне као у кристалу, али која се несумњиво понављала у одређеном ритму, иако на многим местима нарушеном траговима уништења. Неке конструкције створене као од поткресаних, брушених, густо сраслих грана (али те гране нису имале произвољан ток, својствен дрвећу или жбуњу: или су представљале део лука, или две, у супротним правцима савијене спирале), штрчале су из песка усправно, и наилазиле ипак на повијене, налик на крак покретног моста. Ветрови који најчешће дувају са севера, нагомилали су на свим водоравним површинама и на свим блажим превојима лаки песак, тако да су издалека многе од ових рушевина подсећале на чврсту пирамиду, зарубљену при врху. Изблиза би ипак њена привидно глатка површина показала шта је: систем жбунастих, шиљатих шипки, летава, тако местимично сплетених, да су у свом сплету задржавале чак и песак. Рохану се учинило да су то некакви кубни и пирамидални остаци стена, прораслих изумрлим и сасушеним растињем. Али и тај се утисак расипао на удаљености од неколико корака: тада је, наиме, регуларност несвојствена живим облицима, откривала своју присутност испод хаоса уништења. Рушевине нису биле праве, сливене, јер се могло ући међу њих кроз пукотине металног густиша, нису биле ни празне, јер их је тај честар скроз испуњавао. Одсвуда је одисало мртвило напуштености. Рохан помисли на бацач, али бесмислено је било чак и употребити силу, пошто није било унутрашњости у које би се могло продрети. Ветар је између високих бастиона гонио облаке оштре прашине. Правилне мозаике отвора који су се црнели испуњавао је песак, и тај се песак стално осипао и цурио, стварајући у њиховом подножју купице налик на минијатурне усове. Непрестано, сипко шуштање пратило их је на целом путу. Антене у облику ветрењача, цеви покретних гајгера, ултразвучни микрофони и апарати за мерење зрачења — ћутали су. Чуло се само шкрипање песка под точковима, испрекидано завијање мотора када су мењали брзину и поредак, приликом скретања, колона је час нестајала у дебелом, свежијем хладу, који су бацали колоси крај којих се пролазило, а час је опет прелазила преко врелог песка, обасјаног скерлетно-црвеним сунцем.

Најзад стигоше пред тектонску пукотину. Била је то провалија широка стотинак метара, на изглед без дна, а сигурно неизмерно дубока, јер је нису испунили читави водопади песка, стално наношеног одозго налетима ветра. Зауставише се, и Рохан посла на другу страну летећег робота-извиђача. Посматрао је на екрану оно што је робот видео својим телевизијским објективима, али слика је била иста какву су већ знали. Извиђач после једног часа би позван натраг, а када се прикључио групи, Рохан се договори с Балмином и физичаром Гралевом, који су седели у његовим колима, да подробније разгледају неколико рушевина.

Најпре покушаше да установе ултразвучним сондама колико је дебео слој песка који је покривао „улице” мртвог „града”. Било је то доста тешко. Резултати сондирања нису се слагали, вероватно због тога што је основна стена подлегла унутрашњој декристализацији за време потреса који је проузроковао њено велико пуцање. Изгледа да је пешчани покривач, који је испуњавао ово огромно, коритасто удубљење терена, био дебео седам до дванаест метара. Упутише се на исток, према океану и, преваливши једанаест километара кривудавог пута, између мрких рушевина, које су постајале све ниже и које су све реде штрчале из песка, док их сасвим не нестаде, стигоше до голих стена. Ту се зауставише над усеком, тако високим да је грмљавина таласа што су се разбијали о његово подножје, до њих једва допирала. Појас голе стене, очишћене од песка, неприродно глатке обележавао је линију усека, дижући се према северу у низ планинских врхова, који су у оштрим скоковима летели у океанско огледало.

Иза себе су оставили „град” — који се одавде видео у облику црне линије правилних контура што се губила у риђастој магли. Рохан се споји с „Непобедивим”, саопшти астрогатору шта су овде видели — обавештења, у ствари, равна нули — и цела колона, задржавајући и даље све прописе опрезности, крену натраг међу рушевине.

У путу им се догоди мањи инцидент. Крајњи леви енергобот, вероватно због грешке у курсу, прекомерно је проширио домет поља сила, тако да је оно додирнуло ивицу нагнуте према њима ивичасте решеткасте грађевине. Спојен с показатељима пријема снаге поља, бацач антиматерије који је био намештен за аутоматски удар у случају напада, схвати овај скок повећања снаге као јасну ознаку да неко покушава да пробије поље сила и упути ударац у недужну рушевину. Читава горња секција повијене „грађевине”, висине земаљског облакодера, изгуби своју мркоцрну боју, ужари се и заслепљујуће блесну, да би се у следећем тренутку распала у пљуску узаврелог метала. Ниједан делић не паде на путнике, јер ужарени остаци склизнуше низ површину невидљиве куполе коју је стварала завеса поља сила. Пре но што стигоше до земље, испарише од термичког удара. Наступи ипак, изазван анихилацијом, скок зрачења, гајгери укључише аутоматски аларм и Рохан, псујући и претећи да ће кости поломити ономе ко је тако програмирао апаратуру, изгуби доста времена док не опозва аларм, а затим док не одговори „Непобедивом”, који је опазио блесак и одмах питао шта се десило.

„За сад знамо само толико да је у питању метал. Вероватно челик са примесом волфрама и никла” рече Балмин, који је, не узбуђујући се због настале гужве, искористио прилику и извршио спектралну анализу пламена који је захватио рушевину.

„Можете ли да процените старост?” упита Рохан, бришући меки песак који му је нападао на руке и лице. Оставили су за собом преостали део рушевине, искривљен од ужарености; висила је сада изнад пута којим су они прошли попут сломљеног крила.

„Не. Могу само да кажем да је то ђаволски старо. Ђаволски старо”, понови.

„Морамо подробније да испитамо… Нећу старог ни питати за дозволу”, додаде Рохан с неочекиваном одлучношћу. Зауставише се испред компликованог објекта, створеног од неколико кракова који су се у центру састајали. Отворише се, обележене са два флера, вратнице у пољу сила. Изблиза је преовладавао утисак хаоса. Прочеље зграде било је обликовано од троугластих плоча, покривених жичаним „четкама”, а изнутра су те плоче биле подржаване системом шипки, дебелих као гране; гледано с површине владао је какав-такав ред, али унутра, где су покушавали да завире, светлећи снажним рефлекторима, шума шипки се разгранавала, разилазила се од дебелих чворова, поново се прикупљала, а све заједно је било налик на гигантску жичану простирку с милионским мравињаком склупчаних каблова. Тражили су у њима трагове електрицитета поларизације, остатака магнетизма, најзад радиоактивности — без икавог резултата.

Зелени флерови, који су обележавали улаз у дубину поља сила, узнемирено почеше да трепћу. Звиждао је ветар, масе ваздуха, убациваног у челични честар, производиле су невероватне звуке.

„Шта може да представља та проклета џунгла?”

Рохан је брисао лице од песка који се лепио за ознојену кожу. Он и Балмин стајали су, окружени ниском балустрадом, на леђима летећег извидача, који је заједно с њима висио над „улицом”, или, тачније речено, над троугластим тргом покривеним динама, између две рушевине које су се међусобно приближавале. Далеко испод њих стајале су машине и мали људи, налик на фигуре из кутије са играчкама, који су их одоздо гледали, забацивши главе.

Извидач је пловио кроз ваздух. Налазили су се сада над површином пуном шиљатих завршетака од црнкастог метала, неравном, искиданом, местимично покривеном оним троугластим плочама, које ипак нису лежале у истој равни; одмакнуте увис или на страну допуштале су да се завири у унутрашњост пуну мрака. Честар испреплетених преграда, шипки, решеткастих удубина, био је такав да кроз њега није могла да се пробије сунчана светлост, а и зраци рефлектора беспомоћно су се губили у њему.

„Шта мислите, Балмине, шта ли ово може да значи?” понови Рохан. Био је љут. Поцрвенело му је чело које је стално брисао, болела га је кожа, пекле очи, за неколико минута треба да пошаље следећи извештај „Непобедивом”, а није умео чак ни да нађе речи да би одредио ово пред чим се налазио.

„Нисам видовњак”, одговори научник. „Нисам чак ни археолог. Уосталом, мислим да ни археолог не би ништа могао да вам каже. Чини ми се…” прекиде.

„Говорите!”

„Не личи ми ово на стамбену конструкцију. На рушевине зграда у којима би становала било каква бића, разумете ме? Ако се уопште може с нечим упоредити, онда је то једино каква машина.”

„Машина, а? Али каква? За сакупљање информација? Можда је то била нека врста електронског мозга?…”

„Ваљда ни сами у то не верујете…” флегматично одговори планетолог.

Робот се помери у страну, оставши и даље готово изнад самих шипки које су несређено штрчале између криво распоредених плоча.

„Не. Ту није било никаквих електричних водова. Где су вам било какве преграде, изолатори, екранизације?”

„Можда су били сагориви! Можда их је уништила ватра? Ово је, најзад, рушевина” неуверљиво одговори Рохан.

„Можда”, сложи се неочекивано Балмин.

„Дакле, шта да кажем астрогатору?”

„Најбоље ће бити да му пренесете читав овај вашар телевизијским путем.”

„Ово није био град…” нагло рече Рохан, као да је у мислима сумирао све што је видео.

„Вероватно није”, сложи се планетолог. „У сваком случају, не онакав какав можемо да замислимо. Ту нису становала ни човеколика бића, нити бића бар мало налик на њих. Океански облици су овде сасвим блиски земаљским. Значи да би било логично да и копнени буду слични.”

„Да. Стално о томе размишљам. Нико од биолога неће о томе да говори. Шта ви мислите?”

„Неће да говоре, јер то изгледа невероватно: изгледа као да нешто није допустило да живот пређе на копно… Као да му је онемогућавало излазак из воде…”

„Такав узрок је могао једном давно да постоји, на пример у виду веома блиске експлозије Супернове. Ви знате да је џета Лире била Нова пре неколико милиона година. Можда је тврдо зрачење уништило живот на континентима, а у океанима су организми могли да се спасу…”

„Да је зрачење било такво како кажете, до данас би опстали видљиви трагови. Међутим, активност тла је, кад узмемо у обзир у којој се области Галаксије налазимо, изузетно ниска. А сем тога, за толико милиона година еволуција би поново напредовала; јасно је да не би било никаквих кичмењака, али би постојале примитивне приобалне форме. Али приметили сте да је обала потпуно мртва?”

„Приметио сам. Но, има ли то одиста толики значај?”

„Одлучујући. Живот по правилу настаје најпре у приобалској зони, а тек тада силази у дубину океана. Овде није могло да буде другачије. Нешто га је одгурнуло. И мислим да му онемогућава приступ на копно све до данас.”

„Зашто мислите тако?”

„Зато што се рибе плаше сонди. На планетама које познајем никакве животиње се нису плашиле апарата. Никад се не плаше оног што нису виделе.”

„Хоћете да кажете да су већ виделе сонде?”

„Не знам шта су виделе. Али шта ће им магнетно чуло?”

„То је нека проклета заврзлама”, промумла Рохан. Гледао је на искидане венце метала, нагнуо се преко ограде, закривљени црни врхови шипки подрхтавали су од ваздушног стуба, издуваваног из робота. Балмин је дугим клештама ломио редом жице које су штрчале из тунелског отвора.

„Казаћу вам нешто”, рече. „Ту није било чак ни превише високе температуре, никад је није било, јер би метал прешао у глину. Значи, и ваша хипотеза пожара отпада…”

„Овде пада свака хипотеза”, прогунђа Рохан. „Сем тога, не видим на који начин би се могао овај лудачки честар повезати с нестанком „Кондора”. Јер ово је апсолутно мртво.”

„Није морало увек да буде такво.”

„Пре хиљаду година, у реду, али не пре неколико година. Немамо овде шта више да тражимо. Вратимо се доле.”

Више ништа не рекоше док се машина није спустила наспрам зелених сигналних ознака експедиције. Рохан рече техничарима да укључе телевизијске камере и да пренесу податке о ситуацији „Непобедивом”.

Он се затвори у кабину главног транспортера са учењацима. Испунивши минијатурну просторију кисеоником, почеше да једу сендвиче, залевајући их кафом из термоса. Над њиховим главама се сјајила округла светлосна цев. Рохану је била драга њена бела светлост. Било му је доста црвенкастог дана планете. Балмин је пљувао, јер му је песак, који је незадрживо продро до цеви за дисање кроз маску, шкрипао под зубима док је јео.

„Подсећа ме ово на нешто…” изненада рече Гралев, затварајући термос. Његова црна коса се пресијавала на светлости.

„Испричао бих вам, али под условом да не примите то превише озбиљно.”

„Ако те на било шта подсећа, то је већ веома много”, одговори Рохан с пуним устима. „Говори на шта те подсећа.”

„Непосредно ни на шта. Али слушао сам причу… у ствари, неку врсту бајке. О Лиранима…”

„То није бајка. Они су одиста постојали. Постоји цела монографија о њима од Ахрамјана”, примети Рохан. Иза Гралевљевих леђа на пулту поче да пулсира светлост, стављајући им на знање да имају непосредну везу с „Непобедивим”.

„Да. Пејн је претпостављао да су неки успели да се спасу. Али ја сам готово убеђен да је то немогуће. Сви су изгинули за време експлозије Нове.”

„То је шеснаест светлосних година одавде”, рече Гралев.

„Не знам ту Ахрамјанову књигу. Али чуо сам, чак се не сећам тачно где, причу о томе како су покушавали да се спасу. Наводно, слали су бродове на све планете других звезда у својој околини. Били су већ доста добро упознати са астрогацијом блиском брзини светлости.”

„И шта даље?”

„То је, у ствари, све. Шеснаест светлосних година није превелика раздаљина. Можда се неки њихов брод искрцао овде?…”

„Мислиш да су они овде? То јест, њихови потомци?”

„Не знам. Напросто су ми пали на ум они док сам гледао ове рушевине. Могли су то да изграде…”

„Како су они, у ствари, изгледали?” упита Рохан. „Били су човеколики?”

„Ахрамјан мисли да су били” одговори Балмин. „Али то је само хипотеза. Од њих је остало мање него од аустралопитека.”

„Чудно…”

„Уопште није чудно. Њихова планета се неколико десетина хиљада година налазила у хромосфери Нове. Температура на њеној површини је повремено прелазила десет хиљада степени. Од океана није остало ни трага. Замислите, неких стотинак векова унутар пожара Нове!”

„Лирани овде? Али зашто би се крили? И где?”

„Можда су већ изумрли? Уосталом, не тражите од мене превише. Просто сам рекао оно што ми је пало на памет.”

Завлада тишина. На крмном пулту упали се сигнал за узбуну. Рохан скочи, принесе слушалице ушима.

„Овде Рохан… Молим? Ви сте? Да! Разумем… Добро, одмах се враћамо!” Обрати се окупљенима бледог лица.

„Друга група је пронашла „Кондора”… триста километара одавде…”