Непобедиви

8. ПОРАЗ

Као сваки истинит догађај, Роханова прича је била чудновата и нескладна. Зашто облак није напао њега ни Јарга? Зашто такође није додирнуо Тернера, све док није напустио амфибију? Зашто је Јарг најпре побегао, а потом се вратио? На последње питање могло се одговорити релативно лако. Вратио се како се могло претпоставити, када се охладио од панике и предочио себи да га од базе дели око педесет километара, које не би могао да превали пешице са оном залихом кисеоника коју је поседовао.

Остајала су као загонетка претходна питања. Одговор на њих могао је за остале људе да представља разлику између живота и смрти. Али разматрања и хипотезе морале су да уступе место деловању.

Хорпах је за судбину Роханове групе сазнао после поноћи; пола часа касније стартовао је.

Пребацивање космичке крстарице с једног места на друго, удаљено једва неких двеста километара, веома је незахвалан задатак. Брод треба водити све време у окомитом положају, на пламену, с релативно малом брзином, што захтева знатно трошење горива. Покретни уређаји, неприлагођени за такав рад, захтевали су сталну интервенцију електричних аутомата, а и тако се челични колос у ноћи кретао с лаким љуљањем, као да га носи површина лако усталасаног мора. Био би то несумњиво необичан призор за посматрача који би стајао на површини Региса III — овај блок сав у одблесцима избациване ватре који кроз мрак пролази попут ватреног стуба.

Одржавање правилног курса такође није било лако. Требало је да се дигну изнад атмосфере, а затим да се у њу врате, с крмом напред.

Све је то заједно апсорбовало сву астрогаторову пажњу, тим више што се тражени кратер скривао под танким облачним слојем. Најзад, још пре освита, „Непобедиви” се спусти у кратер, једно два километра од старе Регнарове базе; суперкоптер, машине и бараке сместише тада у оквир периметра крстарице, а снажно наоружана спасилачка група око подне довезе све преживеле Роханове људе, здраве, али ван свести. За болнице одредише два допунска одељења, јер у правој бродској болници више није било слободних места. Тек када то би спроведено, учењаци почеше да проучавају тајну која је спасла Рохана и — да није било трагичног случаја са бацачем у рукама једног несрећника — спасла би и Јарга.

Било је то несхватљиво, јер се по одећи, наоружању и изгледу нису разликовали од осталих. Вероватно није имало значаја што су се њих двојица и Тернер налазили у малом теренском возилу.

Хорпах се такође налазио пред дилемом шта да ради даље. Ситуација је била јасна до те мере да би могао да се врати у базу с подацима који су оправдавали повратак и истовремено објашњавали трагични крај „Кондора”. Оно што је учењаке највише интригирало — метални псеудоинсекти, њихова симбиоза с механичним „растињем” што је расло на стенама, најзад питање „психизма” облака — а није се чак знало ни да ли постоји само један, или их има више, и да ли најзад мањи облаци могу сви да се споје у чврсту целину — све то заједно не би га приволело да остане на Регису III чак ни за сат дуже, да још нису недостајало четворица људи из Регнарове екипе, заједно са самим Регнаром.

Трагови несталих увукли су Роханову групу у кланац. Било је ван сумње да ће ови људи тамо погинути, чак и ако их мртви становници Региса оставе на миру. Требало је зато да се претражи околина, јер су они несрећници, лишени способности разумног поступања, могли да рачунају искључиво на помоћ „Непобедивог”.

Једино што се дало утврдити са извесном приближношћу био је радијус тражења, јер се ови изгубљени у области пећина и кланаца нису могли удаљити од кратера даље од неколико десетина километара. Кисеоника у апаратима имали су још релативно мало, али су лекари ипак тврдили да удисање планетске атмосфере сигурно не прети смрћу, а у стању у коме су се налазили ти људи, ошамућеност због метана раствореног у крви није, наравно, могло да има већег значаја.

Терен тражења није био превише простран, али је био изузетно тежак и неприступачан. Прочешљавање свих кутака, пукотина, крипти и пећина могло је чак и у погодним условима да потраје недељама. Испод стена кривудавих кланаца и долина, везујући се с њима само овде-онде, крио се други систем подземних ходника и пећина, које је излокала вода. Било је сасвим могуће да изгубљени пребивају негде у једном од таквих скровишта, а сем тога, није се могло рачунати чак ни на могућност да ће бити пронађени на једном месту. Лишени памћења били су беспомоћнији него деца, јер би се деца барем држала заједно. Уза све то, крај је представљао станиште црних облака. Снажно наоружање „Непобедивог” и његова техничка средства нису у тражењима могли много да се користе. Најпоузданија одбрана, поље сила, уопште се није могла применити у ходницима планетарног подземља. Тако је, дакле, остајала алтернатива неодложног повратка, који би значио и изрицање смртне казне изгубљенима, или приступања ризичним тражењима. Реалне изгледе давала су она само за неколико најближих дана, до седмице. Хорпах је знао да би тражења дужа од ових могла помоћи да се пронађу њихови остаци, али не и они сами.

Следећег дана ујутро астрогатор позва специјалисте, изнесе им положај и изјави да рачуна на њихову помоћ. Имали су на располагању прегршт „металних инсеката”, које је донео у џепу своје блузе Рохан. Готово цео дан и ноћ посвећен је њиховом испитивању. Хорпах је хтео да зна постоји ли реалан изглед за радикално уништење тих творевина. Вратило се такође питање, шта је спасло Јарга и Рохана од напада „облака”.

„Заробљеници” су за време саветовања заузимали почасно место, у затвореној стакленој посуди на средини стола. Било их је једва двадесетак комада, јер су остали уништени током истраживања. Ове творевине, с прецизном тројном симетријом, подсећале су својим обликом на слово Y, са три шиљата крака који су се спајали у централном задебљању, на светлости која пада одозго, биле су црне као угаљ, а у одраженој су опализовале модро и зејтинасто, слично као и задаци неких земаљских инсеката с опнама створеним од врло ситних површина, попут розетастог шлифа брилијанта, смештале су у својим унутрашњостима микроскопску, а увек исту конструкцију. Њени елементи, неколико стотина пута ситнији од зрна песка, представљали су неку врсту аутономног нервног система, у коме су се дали издвојити системи међусобно делимично независни.

Мањи део, који је заузимао унутрашњост кракова слова Y, представљао је систем управљања покретима „инсекта”, који је у микрокристалној структури кракова имао неку врсту универзалног акумулатора и истовремено трансформатора енергије. Зависно од тога на који су начин микрокристали били притискивани, они су стварали или електрично, или магнетно, или наизменично поље сила, које је могло да загрева до релативно високе температуре централни део; тада је нагомилана топлина једносмерно зрачила ван. На тај начин изазвано кретање ваздуха, нешто слично потиску, омогућавао је да се телашце диже у произвољном правцу. Поједини кристалићи нису толико летели, колико полетали, и нису били, бар за време лабораторијских огледа, способни за прецизно управљање својим летом. Међутим при додиру крајева кракова са другима, творили су агрегате с тим већим аеродинамичним способностима, што је већи био број кристалића.

Сваки се кристалић спајао са по три друга; сем тога могао је крајем крака да се споји и с централним делом другога, што је омогућавало многослојну грађевину скупова који су на тај начин расли. Спој није морао да потиче захваљујући додиру, јер је било довољно приближавање кракова, па да створено магнетно поље одржава целу творевину у равнотежи. При одређеном мноштву „инсеката” агрегат је почињао да исказује многобројне правилности, могао је, зависно од „дражења” спољним импулсима, да мења правац кретања, облик, учесталост импулса који су пулсирали у њему. При извесној промени знакови поља су се окретала и уместо да се привлаче, метални кристалићи су прелазили у стање „индивидуалног расула”.

Осим система који управља таквим покретима сваки црни кристалић имао је у себи још један други спојени систем или, тачније, његов одломак, јер тај други као да је представљао део неке веће целине. Та виша целина, која је вероватно настајала тек када се споји огроман број елемената, била је прави погонски мотор деловања облака. Ту су ипак престајала саопштења учењака. Нису се оријентисали у погледу могућности пораста виших система: а сасвим је неразјашњен остао проблем њихове „интелигенције”. Кронотос је претпостављао да се тим већи број кристала спаја у једну целину, што је већи проблем на који наилазе и који треба да реше. Звучало је доста уверљиво, али ни кибернетичари, ни стручњаци за информације нису знали за неку сличну конструкцију, то јест за „произвољно растављиви мозак” који своје размере саображава према величини задатака.

Део творевина које је Рохан донео био је оштећен. Други су ипак показивали типичне реакције. Појединачно посматран кристалић је могао да полеће, да се диже готово непокретно, да пада, да се приближава извору импулса или да их избегава, а сем тога био је потпуно безопасан, није ослобађао чак ни када су га уништавали (а испитивачи су покушавали да их уништавају хемијским средствима, температуром, пољима сила и зрачењем) никакве врсте енергије и било га је могуће уништити као најслабију земаљску бубицу — с том разликом једино што кристално-метални оклоп није било могуће баш тако лако разбити. Међутим, спојени чак и у релативно мале агрегате, „кукци” су при излагању дејству магнетног поља почињали одмах да стварају своје поље, које је неутрализовало деловање првога; подгрејавани, настојали су да се ослободе топлине инфрацрвеним зрачењем. Огледи нису могли да иду даље, јер су учењаци располагали само шаком кристалића.

На астрогаторово питање одговорио је, у име „главних”, Кронотос. Учењаци су тражили времена за даља испитивања — а пре свега су желели да добију већу количини кристалића. Зато су предлагали да се у кланац пошаље експедиција која би, тражећи изгубљене, могла истовремено да достави барем неколико десетина хиљада псеудоинсеката.

Хорпах пристаде на то. Закључио је ипак да нема права да ризикује људске животе. Одлучио је да у кланац пошаље машину која дотле није учествовала ни у једној акцији. Било је то самоходно возило тешко осамдесет тона, са специјалном наменом, обично коришћено само у условима високе денатурације зрачења, огромних притиска и температура. Та машина, коју су сви, мада незванично, звали „Киклоп”, налазила се на самом дну крстарице, наглухо учвршћена гредама товарног окна. У начелу није употребљавана на површини планете, а тачније речено, „Непобедиви” још никад није ни покренуо свог „Киклопа”. Ситуације које су захтевале такву крајност могле су се — у односу на целокупну летећу тонажу базе — набројати на прсте једне руке. Послати по нешто „Киклопа”, значило је на жаргону посаде исто што и препустити задатак самом ђаволу: за неки пораз „Киклопа” нико до сад још није чуо. Машину, извађену помоћу дизалица, поставише на свозницу, где се њоме почеше бавити техничари и програмери. Сем обичног система Дирака који стварају поље сила, поседовала је лоптасти бацач антиматерије, што значи да је могла да избацује антипротоне у било којем правцу или у свим правцима истовремено. Избацивач, уграђен у оклопни трбух машине, омогућавао је „Киклопу”, захваљујући интерференцији поља сила, да се дигне чак и на неколико метара изнад терена, те није зависио ни од тла, ни од некаквих точкова или гусеница. Спреда се отварала оклопна сурла, а испред насталог отвора помаљао се инхаустер — нека врста телескопске „руке”, која је могла да врши теренска бушења, да скупља с површине примерке минерала и да обавља друге послове. „Киклоп” је такође био снабдевен јаком радио-станицом, и телевизијским предајником, али и прилагођен за аутоматско дејство, захваљујући електронском мозгу који је њиме управљао. Техничари из оперативне групе инжењера Петерсена увели су у тај мозак одговарајуће припремљен програм: астрогатор је наиме рачунао с тим да ће унутар кланца изгубити везу с машином.

Програм је предвиђао тражење несталих људи, које је „Киклоп” требало да убаци у своју унутрашњост на тај начин што би најпре заклонио како њих, тако и себе, другом, у односу према својој — енергетском браном, и што би тек под њеним штитом отворио пролаз кроз унутрашње поље сила, које брани његов сопствени труп. Сем тога, машина је добила задатак да сакупи велику количину кристалића, и то од оних који је буду напали. Бацач антиматерије био би употребљен тек у крајњем случају, када би заштитном пољу сила претило да буде уништено — јер је анихилацијска реакција морала, силом ствари, да доведе до зрачних денатурација терена, што је могло да буде опасно за нестале људе, који су могли да се нађу недалеко од места сукоба.

Од једног до другог краја „Киклоп” је мерио осам метара, био је такође сразмерно „плећат” — промер његовог трупа износио је преко четири метра. Када би се нека пукотина у стени показала неприступачна за њега, могао је да је прошири било „челичном руком”, било разарањем стене и њеним мрвљењем помоћу поља сила. Али и искључење поља није могло да му нашкоди, пошто је његов керамичко-ванадијумски оклоп имао тврдоћу дијаманта.

У унутрашњости „Киклопа” смештен је аутомат који је имао да се побрине за пронађене људе, за које су тамо били припремљени лежајеви. Најзад, након провере свих уређаја, оклопна машина се с чудном лакоћом спустила низ свозницу и, као ношена невидљивом силом — јер уопште није дизала прашину чак ни када се најбрже кретала — прошла је кроз пролаз у заштитном појасу „Непобедивог”, обележен плавим сијалицама, и брзо се изгубила с видика окупљених у подножју брода.

Један час приближно, радио-телевизијска веза између „Киклопа” и брода радила је беспрекорно. Рохан препознаде улаз у кланац, поред ког је уследио напад који је он преживео. Препознао га је по великом обелиску, налик на црквени торањ, а који је делимично затварао размак између стена. На одрону великих блокова брзина „Киклопа” се необично смањила. Људи који су стајали поред екрана чули су чак и жуборење потока скривеног под нагомиланим блоковима — тако је бешумно радио „Киклопов” аторхски погон.

Везисти су одржавали слику и звук до два и четрдесет, када се, пошто је превалио раван и доступнији део кланца, „Киклоп” нашао у лавиринту рђастог честара. Захваљујући напору радио техничара, послата су на обе стране још четири саопштења, али пето је стигло већ тако изобличено, да се његов садржај могао само наслутити: „Киклопов” електрични мозак је јављао о успешном кретању напред.

Сагласно с утврђеним планом, Хорпах је тада послао с „Непобедивог” летећу сонду, снабдевену телевизијским предајником. Дижући се окомито у небо, сонда се изгубила за секунд. У централу одмах почеше да стижу сигнали с ње — и с висине од једне миље на екранима се показа сликовит пејзаж, пун искиданих стена, покривених појасевима честара црне боје и боје рђе. Минут касније без по муке угледаше доле „Киклопа”, који је пролазио дном великога кланца, блештећи као челична песница. Хорпах, Рохан и руководилац специјалистичких група стајали су пред екранима у командној кабини. Пријем је био добар, али су ипак предвиђали могућност његовог погоршања, зато су биле спремне за старт четири друге сонде, које су имале задатак да им служе као предајници. Ги је сматрао да ће у случају напада веза с „Киклопом” сигурно бити прекинута, али да ће бар постојати могућност да они са брода прате његово кретање.

„Киклопове” електричне очи нису то могле да запазе, али они што су стајали пред екранима, захваљујући ширини видног поља које се пред њима отварало са високо избачене телесонде, опазише да само још неколико стотина метара дели машину од транспортера, напуштених у стеновитом теснацу, који су машини преграђивали даљи пут. Након обављања свих задатака, „Киклоп” је требало да, у повратку, узме такође и та два услед судара спојена гусеничара и да их довуче на брод.

Празни транспортери с висине су изгледали као зеленкасте кутијице; поред једне од њих назирала се делимично угљенисана фигурица — тело човека кога је Рохан уништио бацачем пламена.

Непосредно пред заокретом иза кога су штрчали вршци стеновите капије, „Киклоп” застаде и приближи се гриви металног растиња које је сезало готово да дна кланца. С напетом пажњом људи су следили његово кретање. Мора да је спреда отворио поље сила како би кроз његов прекид извео инхаустер, који је попут издужене топовске цеви, са зубатом шаком на врху, померивши се у своме туљку, шчепао групу жбунова и на изглед без напора ишчупао их из стеновите подлоге, након чега се повукао и склизнуо унатраг на дно кланца.

Цела операција прошла је глатко и исправно. Захваљујући телесонди, која је пловила изнад кланца, успоставише радиоконтакт с „Киклоповим” мозгом, који их обавести да је „узорак”, који се ројио од „инсеката”, затворен у резервоар.

„Киклоп” је стигао на сто метара од места катастрофе. Стајао је тамо, ослоњен оклопним подножјем о стену, задњи енергобот Роханове групе, у самом пролазу између стена стајали су међусобно спојени транспортери, а даље испред њих се налазио други енергобот. Најделикатније треперење ваздуха сведочило је о томе да енергобот још ствара заштитно поље, онако како га је Рохан оставио после пораза своје екипе. „Киклоп” најпре искључи даљински Дираке тога енергобота, а затим, повећавши своју потисну силу и дигавши се у ваздух, окретно прелете изнад сударених транспортера и поново се спусти на камење, већ на другој страни пролаза. Баш у том тренутку неко од окупљених крикну, опомињући. Тај крик се разлеже у кабини „Непобедивог”, удаљеног шездесет километара од кланца, када се тамо задими црно крзно падина и у таласима се обруши на земаљско возило с таквом силином, да се оно у једном трену сасвим изгубило из поља слике, као да га је заклонио одозго бачен покривач од смоластог дима. Одмах затим ипак целу дебљину облака који је нападао проби жбунаст блесак. „Киклоп” није употребио своје страшно оружје: то су се само енергетска поља која је стварао облак сударила с „Киклоповом” заштитном завесом. Сада је изгледала као да се одједном материјализовала, облепљена дебелим слојем црног мравињака; час се надимала попут огромног мехура лаве, час се грчила, и та необична игра потраја доста дуго. Гледаоци стекоше утисак да се машина, скривена од њиховог погледа труди да одагна миријаде напасника, којих је било све више и више, јер су се стално нови облаци, попут усова, сурвавали на дно кланца. Више се није видело светлуцање енергетског заклона, него је само у глухој тишини трајало невиђено рвање две мртве, али ужасне силе. Најзад неко од окупљених пред екраном уздахну: уздрхтали црни мехур изгуби се под црним точиром; облак се претоврио у неку врсту дивовског вира, који се узнео изнад врхова највиших стена и — доле прилепљен уз невидљивог непријатеља — горњим делом се окретао у лудим обртима као километарска Малстремова струја, опализујући у плавичастом преливу. Нико се не одазва, сви су схватили да облак на тај начин настоји да згњечи енергетски свод, у коме се, попут коштице у плоду, налази машина.

Рохан запази крајичком ока како астрогатор већ отвара уста да би упитао главног инжењера, који је стајао поред њега, хоће ли поље издржати — али не проговори. Није стигао.

Црни вир, стране кланца, жбуње, све то се изгуби у једном делићу секунда. Призор је био такав као да се на дну стеновите пукотине отворио вулкан који је ригао ватру. Стуб дима и узавреле лаве, стеновитих отпадака, најзад — велики издужен облак, обавијен веловима паре, поче да расте све више и више у висину, док пара, која је свакако потицала из воде узаврелог потока, не допре на висину од пола километра, где је једрио телевизијски предајник. „Киклоп” је ставио у погон бацач антиматерије.

Нико од окупљених у кабини не покрете се нити се одазва речју, али нико такође није могао да се уздржи од осећања осветољубиве сатисфакције: то што је оно било неразумно, није умањивало његову јачину. Могло се мислити да је облак најзад наишао на достојног противника. Све везе с „Киклопом” прекинуле су се у тренутку напада и отада су људи видели само оно што су им из размака од седамдесет километара уздрхтале атмосфере предавали ултракратки таласи летеће сонде. О боју који се повео у затвореном кланцу сазнаше такође људи изван командне кабине. Онај део посаде, који је био заузет расклапањем алуминијумске бараке, напустио је посао. Северо-источни крај хоризонта се зацрвенео, као да је на тој страни требало да се роди друго сунце, јаче од онога што је стајало на врху неба, након чега тај блесак заклони стуб дима, који се дизао попут велике, тешке печурке.

Техничари који су пазили на деловање телесонде морадоше да је удаље од жаришта борбе и да је дигну четири километра више. Тек тада се отргла из сфере силовитих ваздушних струја, изазваних сталним експлозијама. Нису се више виделе стене које су затварале кланац, нису се виделе космате падине, па чак ни црни облак који је из њих излетео. Екрани су били испуњени ускипелим скутовима ватре и дима, оцртаним параболама усијаних отпадака; акустични сатови сонде предавали су непрестану, час слабију, час јачу грмљавину, као да је знатни део континента био захваћен замљотресом.

Зачуђавајуће је било то што се невиђена битка не завршава. После двадесетак секунди дно кланца и цела околина „Киклопа” морали су достићи температуру усијања, стене су се слагале, рушиле, и претварале у лаву и одиста се већ видео њен усијани поток скерлетне боје, како почиње да просеца пут ка излазу из кланца, неколико километара даље од средишта борбе. У једном трену Хорпах се запитао нису ли се закочили електронски бацачи, јер је било немогуће да је облак још настављао да напада непријатеља који га је тако разарао, али оно што се на екрану показало када се по новом наређењу сонда дигла још више, стижући до граница топосфере, доказало му је да се варао.

Сада је видно поље обухватало већ око четрдесет квадратних километара. На том терену, избразданом кланцима, отпочело је зачуђујуће кретање. У привидно успореном темпу, што је долазило искључиво од удаљености осматрачке тачке, са стеновитих падина, покривених тамним сливовима, из увала и пећина дизала су се све нова и нова клупка црних облака, пробијала се увис, спајала се и концентрисала у лету, усмерена ка средишту борбе, Током неколико минута могло је изгледати да ће тамне лавине, стално бацане у центар битке, придавити атомску ватру, да ће је згњечити и смрвити већ самом својом масом. Хорпах је знао колике су енергетске резерве наказе коју су створиле руке људске.

Стална, заглушљива грмљавина, која ни за часак није престајала, долазећи из звучника, испунила је кабину; истовремено пламенови високи три километра, просецали су телесину нападачког облака, и полако почињали да је заопшијавају, творећи од њега неку врсту ватреног вира; ваздух се у читавим плохама тресао и повијао од жеге, чији је центар почео равномерно да се помера.

„Киклоп” је из неразјашњивих разлога кренуо унатраг и, не прекидајући ни за тренутак борбу, полако се извукао до излаза из кланца. Може бити да је његов електрични мозак рачунао на могућност да атомске експлозије подсеку стеновите падине кланца, које би се свалиле на машину и, мада би она победнички изишла и из таквог притиска, да би то ипак могло да јој отежа слободу маневрисања. Углавном, видели су како је „Киклоп” борећи се, настојао да се пробије на шири простор и више се у ускипелим вртлозима није разазнавало шта је ватра „Киклопових” бацача, шта дим пожара, шта су остаци облака, а шта смеса смрвљених стеновитих врхова.

Изгледало је да су размере катаклизме стигле већ до кулминације. У наредном тренутку десило се ипак нешто невероватно. Слика се разгорела, ужарила до страховитог белог усијања, које је вређало очи, покрила се оспом од милијарди експлозија и у новом налету антиматерије би уништено цело приземље око „Киклопа” — ваздух, остаци, пара, гасови и дим — све то, претворено у најтврђе зрачење, расцепивши на двоје кланац, затворило је облак на простору од километра у загрљај инихилације и полетело у ваздух, као да је избачено од распада самог средишта планете.

„Непобедиви”, који је био 70 километара далеко од епицентра тог ужасног удара, заљуљао се, сеизмички таласи пређоше преко пустиње, транспортери и енергоботи експедиције, што су стајали под свозницом, померише се, а неколико минута касније, долете од стране планина громовит, оштар ветар, осмуди наглом врелином лица људи који потражише заклон за машинама и, дигавши читав зид од усковитлане пешчане прашине, одлете даље, у велику пустињу.

Некакав одломак мора да је погодио у телевизијску сонду, иако се у то време налазила тринаест километара од центра катаклизме. Веза се није прекинула, али се знатно погоршала примана слика, густо испресецана због сметњи. Прође један минут и, када се дим мало разишао на једну и другу страну, Рохан, напрежући поглед, угледа наредну етапу борбе.

Није се завршила, као што је био спреман да мисли малочас. Да су нападачи били живи створови, масакр који их је снашао ваљда би присилио следеће одреде на повратак, или бар да се зауставе пред улазом у ужарени пакао, али мртво се борило с мртвим, и атомска ватра се није угасила, него је само променила облик и правац главног удара — и тада Рохан први пут схвати, или, тачније речено, предочи себи без речи, како су морали изгледати они некадашњи судари што су се водили на Регису III у давним епохама, када су једни роботи уништавали и разарали друге, каквим се облицима селекције служила мртва еволуција и шта су означавале Лаудине речи да су победили псеудоинсекти, као најбоље прилагођени. Истовремено му пролете кроз главу да се нешто слично морало овде догађати некада давно, да је мртво, неуништиво, у кристалићима, сунчаном енергијом учвршћено памћење билионског облака морало поседовати знање о сличним сударима, да су се баш са сличним самотницима — појединцима, тешко оклопљеним дивовима, с атомским мамутима из рода робота морали пре много стотина векова борити ови мртви окрњци, који на изглед нису били ништа у односу према пламену свеуништивих пражњења, који олако спаљују читаве блокове стена. Оно што им је омогућило да преживе и што је проузроковало да оклопи тих наказа буду распорени налик на зарђале метлице и развучени по огромној пустињи, са скелетима некада прецизних електронских механизама, данас засутим песком — мора да је нека невероватна храброст за коју нема имена, ако се може употребити таква реч када су у питању кристалићи титанског облака. Али зар постоји друга реч за то?… И нехотице Рохан није могао да се не диви даљем деловању облака и поред ужасне слике дотадашње хекатомбе…

Јер облак је настављао напад. Сада су изнад његове површине, на целом простору који се видео с висине, штрчали једва мало издвојени, највиши врхови. Све остало, цела област кланаца нестала је под бујицом црних таласа, који су концентрично јурили са свих страна видокруга, да би се сручили у дубину ватреног точира, чији је центар представљао „Киклоп”, сада потпуно невидљив под штитом устрептале ватре. Тај напор, праћен на изглед бесмислено огромним губицима, није ипак био сасвим бесмислен.

Рохан и сви људи који су сада стајали сасвим беспомоћно пред призором који им је показивао екран у кабини, били су свесни тога. Енергетске залихе „Киклопа” биле су практично неисцрпне али што је дуже трајала непрекидна ватра анихилације, и поред снажних осигурања, и поред антирадијацијских одбојних огледала, мала честица звезданих температура ипак је прелазила и на бацаче, враћала се својим изворима и унутар машине је морало постајати све врелије. Зато је напад био настављан с таквим бесом, зато је био усмераван са свих страна одједном. Што је ближе оклопних навлака наступао наредни судар антиматерије са градом кристалића који су срљали у пропаст, тим се јаче загревала сва апаратура у „Киклопу”. Ниједан човек одавно више не би издржао унутар „Киклопа”, његов керамички оклоп можда је сијао већ вишњевом бојом од усијања — али људи су видели само, под куполом дима, плаву печурку живе ватре, која је полако, корак по корак, силазила ка излазу из кланца, тако да се место првог напада облака видело на три километра даље на север, показујући своју језиву површину, испечену и покривену наслагом шљаке и лаве, са остацима слепљених честара што су сад висили са смрвљених стена и са читавим громадама насталим од стопљених металних кристалића, погођених термичким ударом.

Хорпах рече да се искључе звучници који су дотад испуњавали командну кабину заглушујућом грмљавином и упита Јазона шта ће се десити када температура унутар „Киклопа” прекорачи границу издржљивости електромозга.

Учењак се није ни за тренутак колебао.

„Бацач ће бити искључен.”

„А поље сила?”

„Поље неће.”

Ватрена битка пренела се већ на равницу, пред улаз у кланац. Мастиљасти океан је кључао, димио се, ковитлао се и у пакленим скоковима сурвавао се у ватрени точир.

„То ће ваљда већ одмах…” рече Кронотос у тишини занемеле, грозоморно усковитлане слике на екранима. Прође још један минут. Одједном блесак ватреног точира нагло ослаби. Облак га прекри.

„Шездесет километара од нас”, одговори техничар на Хорпахово питање. Астрогатор нареди узбуну. Сви људи позвани су на своја места. „Непобедиви” је увукао свозницу, особни лифт и затворио све затвараче. На екрану се појавио нови блесак. Ватрени точир се вратио. Овога пута облак га није нападао; само су његови остаци, захваћени ватром, разастрли свој сјај, а цела његова главнина почела се повлачити у правцу области кланаца, увлачећи се у њихов сплет пун сенки, а пред очима гледалаца указа се „Киклоп”, на изглед цео. Ваљао се стално унатраг, врло полако, сипајући и даље непрекидну ватру по околини — камењу, песку, динама.

„Зашто не искључи бацач?!” повика неко. Као да је чула те речи, машина угаси пламен избациваних пражњења, окрену се и с повећаном брзином појури низ пустињу. Летећа сонда пратила ју је с висине; у једном тренутку угледаше нешто попут ватрене нити, која је летела невероватном брзином право у њихова лица и пре но што схватише да је то бацач „Киклопа” испалио у сонду, а да је оно што виде прамен ваздушних честица, анихилираних на путу хица — нехотице се тргоше, стресавши се као да су се уплашили да ће се пражњење отргнути с екрана и да ће експлодирати унутар кабине. Одмах потом слика се изгуби и платно се испуни празном светлошћу.

„Смрскао сонду!” викну техничар за командним пултом. „Господине астрогаторе!”

Хорпах нареди да се избаци друга сонда; „Киклоп” је био већ тако близу „Непобедивог”, да га угледаше одмах, тек што се сонда дигла у висину. Нови кончаст блесак, те и ова би уништена. Пре но што слика нестаде, стигоше да у видном пољу сонде угледају свој брод; „Киклоп” је био удаљен од њега једва неких десет километара.

„Полудео, шта ли”, повика узбуђеним гласом други техничар при апаратури. Те речи као да нешто отворише у Рохановој глави. Погледа команданта и схвати да овај мисли исто што и он. Имао је утисак као да му удове, главу, цело тело пуни оловом тешки, муљевити сан. Али наређења су издата: командант је наредио да се испали најпре четврта, затим и пета сонда. „Киклоп” их је уништио једну за другом, као изврстан стрелац који се забавља обарањем глинених голубова.

„Потребна ми је целокупна снага”, рече Хорпах, не окрећући главу од екрана.

Главни инжењер, као пијаниста који бира акорд, удари обема шакама у дирке распоређивача.

„Стартна сила за шест минута”, рече.

„Потребна ми је целокупна снага”, понови Хорпах, непромењеним тоном, а у командној кабини завлада таква тишина, да се чуло зујање релеја иза емајлираних преграда, као да се тамо будио рој пчела.

„Облога реактора је превише хладна”, поче ГИ, а тада Хорпах окрену према њему лице и по трећи пут и даље не дижући глас, рече:

„Дајте ми ц е л о к у п н у снагу.”

Инжењер без речи пружи руку ка главном прекидачу. У дубини брода разлеже се кратки сигнал алармних сирена и као удаљен добош одазваше му се кораци људи који су трчали на борбене положаје. Хорпах се поново загледа у екран. Нико ништа није говорио, али сада су сви схватили да се догодило немогуће: астрогатор се спремао на борбу са сопственим „Киклопом”.

Казаљке су се, севајући, постројавале као војници у врсти. Индикатор диспозиционе снаге показивао је у квадратићима петоцифрене, затим шестоцифрене бројеве. Негде се искрио некакав проводник — осећао се запах озона. У задњем делу кабине техничари су се уговореним знаковима, помоћу прстију, споразумевали који контролни систем да укључе.

Наредна сонда, пре но што би оборена, показа дугуљасто „Киклопово” чело; див се сада ваљао преко камених литица. Екран поново опусте, ударајући у очи сребрнастом белином. Сваки час требало је да се појави на непосредној слици; старешина радариста већ је чекао поред апарата, који је избацивао спољну, прамчану телекамеру изнад врха брода, те се на тај начин видно поље могло знатно повећати. Техничар за везу избаци наредну сонду. „Киклоп” као да није ишао право према „Непобедивом”, који је стајао наглухо затворен у пуној борбеној готовости, под шититом енергетског поља. С његовог прамца су у равномерним временским размацима излетале телесонде. Рохан је знао да „Непобедиви” може да издржи удар антиматерије, али ударну енергију је требало прогутати науштрб енергетских резерви. Чинило му се да је у таквој ситуацији најразумније уклонити се, то значи стартовати на стационарну орбиту. Очекивао је у сваком тренутку да падне таква команда, али Хорпах је ћутао, као да је рачунао на то да ће се на несхватљив начин пробудити електронски мозак машине. И одиста, пратећи испод тешких капака кретање тога црног колоса, који се бешумно ваљао преко дина, астрогатор је упитао:

„Дозивате га?”

„Да. Нема контакта.”

„Дајте му велико стоп.”

Техничари су се кретали поред пултова. Два, три, четири пута скупили су се праменови светлости под њиховим рукама.

„Не одговара, астрогаторе.”

„Зашто он не стартује?” не могаде да схвати Рохан. „Неће да призна пораз?” Хорпахе! Каква бесмислица! Померио се… Сад — сад ће издати наређење.

Али астрогатор се само повуче корак унатраг.

„Кронотосе!”

Кибернетичар приђе.

„Изволите.”

„Шта су му могли учинити?”

Рохану одмах паде у очи тај облик: Хорпах је рекао „они”, као да је одиста имао посла с разумним противником.

„Аутономне цеви су на криотронима”, рече Кронотос, а осећало се да ће оно што ће казати бити само нагађање. „Температура је порасла, изгубиле су натпроводност…”

„Ви то знате, докторе, или само нагађате?” упита астрогатор.

Био је то чудан разговор, јер су сви гледали пред себе у екран на коме је „Киклоп”, који се сада видео већ без посредства сонде, јурио равномерно, а ипак не сасвим поуздано, јер је повремено скретао с правца, као да још није одлучио куда се, у ствари, упутио. Неколико пута узастопце гађао је сада већ непотребну телесонду, док је није погодио. Видели су је како пада попут блештавог флера.

„Једино што могу да замислим јесте резонанца”, рече, након краћег колебања, кибернетичар. „Ако се њихово поље покрило са самобудном тенденцијом мозга…”

„А поље сила?”

„Поље сила не екранизује магнетно поље.”

„Штета”, примети сухо астрогатор.

Напетост је полако попуштала, јер је постало јасно да „Киклоп” не иде према матичном броду. Раздаљина између њих, минут раније најмања, поче да се повећава. Отргавши се контроли људи машина је изишла у пространство северне пустиње.

„Главни инжењер ме заступа овде”, рече Хорпах, „а вас, господо, молим да изволите са мном доле.”