Непобедиви

4. ПРВИ

Склиско, тињајуће црнило окружавало га је са свих страна. Гушио се. Очајничким покретима трудио се да стргне са себе неку врсту нематеријалних омотача, који су га обавијали, тонући све дубље, с криком који му беше застао у набреклом грлу узалуд је тражио оружје, био је го, последњи пут је напрегнуо све снаге да крикне. Заглушујући звук трже га из сна. Рохан скочи с лежаја полуприсебан, знајући само то да га окружава мрак у коме непрестано звони алармни сигнал. То више није био кошмар. Упалио је светлост, навукао комбинезон и отрчао до лифта. Око њега су се на свим спратовима гурали људи. Чуо се отегнут звук сигнала, црвени натписи у з б у н а горели су на зидовима. Утрчао је у командну кабину. Обучен као по дану, астрогатор је стајао пред главним екраном.

„Већ сам опозвао узбуну”, рече мирно. „То је само киша, Рохане, али погледајте. Врло леп призор.”

Одиста, екран који је показивао горњи део ноћнога неба горео је од безбројних искара пражњења. Кишне капи, падајући с висине, падале су на невидљиву завесу поља сила, које је заклањала „Непобедивог” попут огромног лука и, претварајући се у трен ока у микроскопске ватрене експлозије, обасјавале су цео видик треперавом светлошћу, сличном стотинак пута појачаној поларној светлости.

„Требало би боље програмирати аутомате…” рече Рохан слабим гласом, већ сасвим будан. Изгубио је вољу за спавањем. „Мораћу да кажем Тернеру да не укључује анихилацију. Иначе ће нас шачица песка коју ветар нанесе дизати из сна усред ноћи…”

„Рецимо да је ово била пробна узбуна. Нека врста маневра”, одговори астрогатор, који је изгледа био у неочекивано добром расположењу. „Сада је четири. Можете се вратити у своју кабину, Рохане.”

„Право да вам кажем, немам воље. А јесте ли ви?…”

„Спавао сам. Мени је довољно четири часа. Након шеснаест година празнине ритам сна и бдења нема у човеку ничег више заједничког са старим земаљским навикама. Размишљао сам, Рохане, о максималном обезбеђењу истраживачких екипа. Неће бити једноставно — вући свуда енергоботе и развијати завесе сила. Шта ви мислите?”

„Могли би људима да се дају индивидуални емитори. Али то такође неће решити све. Човек у мехуру сила не може ничег да се дотакне… знате како то изгледа. А ако се превише сузи зрачење енергетског мехура, може чак и сам човек да се опрљи. Видео сам такве случајеве.”

„Мислио сам чак и о томе да никог не пуштам на копно и да све радимо помоћу робота, теледиригованим системом”, признаде астрогатор. „Али то је добро за неколико часова, за дан рецимо, а мени се чини да ћемо овде остати дуже…”

„Па шта намеравате да учините?”

„Свака група ће имати полазну базу заштићену пољем сила, али поједини истраживачи ће морати да добију извесну слободу кретања. Иначе ћемо се тако добро обезбедити против несрећних случајева, да ништа нећемо постићи. Неопходан је услов да сваки човек који ради ван заштитног поља има иза себе заштићеног човека који пази на његове покрете. Не губити се испред очију — то је први принцип на Регис III.”

„Где сте мене распоредили?”

„Хтели бисте да радите на „Кондору”? Видим да не бисте хтели. Добро. Остаје град или пустиња. Можете да бирате.”

„Бирам град, господине астрогаторе. Стално ми се чини да је тамо скривена тајна…”

„Може бити. Онда сутра, у ствари данас, јер већ свиће, узимате своју јучерашњу екипу. Додаћу вам још два арктана. Вредело би такође да узмете нешто ручних ласера, јер ми се све чини да „оно” дејствује с невелике удаљености…”

„Шта?”

„Кад бих и сам знао. Аха. И кухињу узмите, тако да будете потпуно независни од нас и у случају потребе да можете да радите без сталне материјалне зависности од брода…”

Црвено сунце, које готово није грејало, превалило се преко небосклона. Сенке гротескних грађевина издужавале су се и спајале. Покретне дине између металних пирамида ветар је стално пребацивао на друга места. Рохан је седео на тешком транспортеру и кроз доглед посматрао Гралева и Чена, који су се ван домета поља сила мотали у подножју црнкастог „пчелињег сата”. Појас на којем је висио ручни светлосни бацач секао му је врат. Одмакао га је унатраг колико се дало, не испуштајући из вида двојицу људи пред собом. Плазматична лампа за лемљење у Ченовим рукама светлела је као ситан, али заслепљујуће јак брилијант. Изнутра из кола до Рохана стиже ритмично понављани позивни сигнал, али он ни за тренутак не окрену главу. Чуо је како шофер одговара бази.

„Господине навигаторе! Наређење од команданта! Морамо одмах натраг!” викну узбудено Јарг, помоливши главу кроз отвор кабине.

„Натраг? Зашто?”

„Не знам. Понављају сигнал за неодложно враћање и четири пута ЕВ.”

„ЕВ?! Ох, како су ми кости утрнуле! То значи да морамо да пожуримо. Дај ми овамо микрофон и извуци флерове.”

Након десет минута сви људи који су радили напољу, ван заштитног поља, били су у колима. Рохан је повео своју невелику колону максималном брзином коју је допуштао брежуљкаст терен. Бланк, који је сада поред њега био на дужности везисте, нагло му пружи слушалице. Рохан сиђе унутра, у метални смештај, који је мирисао на загрејану пластику и у ваздушној струји која је долазила из вентилатора и мрсила му косу, слушао је измену сигнала између Галагерове групе, која је радила у пустињи, и „Непобедивог”. Као да се спремала олуја. Већ од раног јутра барометри су показивали низак притисак, али тек сада су се иза линије хоризонта појавили облаци оловне боје. Небо је изнад њих било чисто. Нису се могли пожалити на недостатак атмосферских сметњи — у слушалицама је пуцкетало тако да су везу одржавали само Морзеовим знацима. Рохан је хватао групе уговорених сигнала. Укључио се у ово ослушкивање превише касно, те није могао да разабере о чему је реч. Схватио је само да се Галагерова група такође враћа у базу највећом брзином, а на броду је проглашено приправно стање и позвани су на своја места сви лекари.

„Лекари у приправном стању”, рече Балмину и Гралеву који су га гледали са ишчекивањем. „Нека несрећа. Али сигурно ништа велико. Можда је дошло до одроњавања, могло је неког да затрпа…”

Говорио је тако пошто се знало да су Галагерови људи имали задатак да приступе геолошким ископавањима на месту које је одабрано приликом претходног извиђања. Додуше, он сам није веровао да се догодио само обичан несрећан случај на послу. Од базе их је делило једва шест километара, али претходна група је очевидно повучена много раније, јер су, у тренутку када су угледали тамну, усправну контуру „Непобедивог”, прелазили преко сасвим свежих трагова гусеница, а при оваквом ветру трагови нису остајали видљиви ни пола часа.

Приближили су се гранци унутрашњег поља и почели да шаљу сигнале да им се отвори пролаз. Чудновато дуго су морали да чекају, док им најзад не одговорише на позив. Најзад се запалише уговорена плава светла, и они се увезоше у простор унутрашњег периметра. Ту је већ била група с „Кондора”. Значи, то су њу пропустили пре Роханове групе, а не Галагерове геологе. Гусеничари су стајали једни поред свознице, други су стајали на прилазном путу и ометали вожњу другима, владао је неред. Ијуди су трчали, упадајући до колена у песак, аутомати су сијали упаљеним светиљкама.

Већ се спуштао мрак. За тренутак Рохан није могао да се снађе у том хаосу. Одједном на висини плану стуб заслепљујуће белине. Велики рефлектор учинио је ракету налик на морски светионик. Далеко у пустињи Рохан опази светла колоне, која су ишла час навише, час наниже, као да се одиста приближавала каква поморска ескадра. Поново блеснуше светла отвореног поља сила. Машине још нису стале, а Галагерови људи су већ скакали из њих у песак, од свознице је стизао на точковима други рефлектор, кроз шпалир машина збијених и одгурнутих на једну и другу страну ишла је група људи, окружавајући носила на којима је неко лежао.

Рохан одгурну људе који су стајали пред њим и запањи се. У први мах је био помислио да се доиста догодио несрећан случај, али човек на носилима је имао везане руке и ноге.

Трзајући се целим телом да су просто шкрипали конопци којима је био везан, испуштао је кроз широко отворена уста скичећи, ужасан глас. Група је већ прошла, идући за колотечинама рефлектора који ју је предводио, а до Рохана, који је стајао у мраку, још је допирало то нељудско скичање, различито од свега што је икад чуо. Бела светлосна мрља с људским фигурама које су се кретале у њој смањила се, дижући се уз свозницу, и нестала у широко разјапљеном улазу товарног отвора. Рохан поче да распитује шта се десило, али око њега су били само људи из „Кондорове” екипе који нису знали ништа, као ни он.

Прође прилично времена док се није довољно сабрао и завео какав-такав ред. Заустављени низ машина, кренуо је грмећи моторима, над лифтом се запалише светла, група људи око лифта се осетно смањи, и Рохан се попе горе као један од последњих, с тешко натовареним арктанима, чија му је мирноћа сада изгледала као нарочито перфидна подругљивост. У ракети се чуло отегнуто звоњење информатора и унутрашњих телефона, на зидовима су још била упаљена слова — алармни позив лекарима да се јаве на посао, али и та се слова убрзо угасише и гужва поче донекле да се смањује. Део посаде спуштао се доле у трпезарију, чуо се разговор у ходнику, који је одзвањао од људских корака, један закаснели арктан је ступао, тешким корацима, у правцу одељења за роботе, најзад се сви разиђоше, а Рохан је остао, као обезвлађен, као да је изгубио наду да ће икад схватити ово што се догодило, као да је већ био убеђен да никаквог објашњења не може да буде нити ће га бити.

„Рохане!”

Пред њим је стајао Гарб. Тај узвик га отрезни. Стресе се.

„То сте ви?… Докторе… видели сте? Ко је то био?”

„Кертелен.”

„Шта?! Немогуће…”

„Видео сам га готово до самог краја…”

„До каквог краја?”

„Био сам с њим”, рече Гарб, неприродно мирним гласом. Рохан запази у његовим наочарима светлуцање сијалица из ходника.

„Група за истраживање пустиње…” промуца.

„Да.”

„И шта му се десило?”

„Галагер је то место означио на основу сеизмичких сондирања… запали смо у лавиринт малих, кривудавих ходника”, говорио је полако Гарб, као да није ни говорио Рахану, него као да је и сам настојао да се тачно присети како су текли догађаји. „Тамо стоје меке омање стене органског порекла, покривене водом, пуно пећина, шпиља, морали смо гусеничаре да оставимо горе… Ишли смо држећи се један уз другог, било нас је једанаест. Ферометри су показивали присуство веће количине железа; тражили смо га. Кертелен је мислио да мора да су негде сакривене некакве машине…”

„Да, мени је такође говорио нешто о томе… и онда?”

„У једној од пећина, сасвим плитко, испод муља — тамо постоје чак и сталактити и сталагмити — нашао је неку врсту аутомата.”

„Одиста?”

„Не, није оно што ви мислите. Потпуна трулеж, изједена чак не ни рђом, то је нека смеша која не рђа, него кородирана, полуизгорела, просто остаци.”

„Али можда други…”

„Али тај аутомат је стар најмање триста хиљада година…”

„Откуд можете да знате?”

„Зато што се на површини таложио кречњак, постепено, како се испаравала вода која је капала са сталактита на своду. Галагер је лично вршио процењивачка мерења, према темпу испаравања, стварања талога и његове дебљине. Триста хиљада година је најскромнији прорачун… Уосталом, тај аутомат у ствари личи, знате ли на шта? На оне рушевине!”

„Значи, то није никакав аутомат…”

„Не, мора да се кретао, али не на две ноге. И не као рак. Уосталом, нисмо имали времена да испитамо, јер одмах затим…”

„Шта се десило?”

„Сваки час сам пребројавао људе. Био сам заштићен, и морао сам да пазим на њих, разумете… али сви су били с навученим маскама, знате како то изгледа, сви су налик један на другог, а комбинезони такође нису били у боји, јер су били упрљани глином. У један мах нестаде ми један човек. Позвах све и почесмо да тражимо. Кертелен се много радовао због тог свог проналаска и бушкао је даље… Мислио сам да се просто удубио у неки од кракова клисуре… Тамо има много уличица, али све су кратке, плитке, савршено осветљене… Одједном он изиђе пред нас иза завијутка, и већ у таквом стању. Нигрен је био с нама, мислио је да је то топлотни удар…”

„И шта је, у ствари, с њим?”

„Изгубио је свест. Иако, у ствари, није. Може да хода, да се креће, једино што с њим не може да се успостави контакт. Сем тога изгубио је способност говора. Чули сте његов глас?”

„Чуо сам.”

„Сад као да се мало уморио. Раније је било још горе. Није препознавао никога од нас. У први мах то је било најгоре. Кертелене, где си, повикао сам, а он пролази поред мене, као да је оглувео, прође између нас, али таквим кораком, на такав начин да свима трнци прођоше кроз кожу. Потпуно други човек. Не реагује на позиве, те морадосмо да јуримо за њим. Шта се тамо догађало! Речју, морали смо га везати, иначе га не бисмо довели натраг.”

„Шта кажу лекари?”

„Као обично, говоре латински, али сем тога не знају ништа. Нигрен и Сакс су код команданта, можеш тамо да распиташ…”

Гарб оде тешким кораком, држећи главу мало накривљену, на свој начин. Рохан уђе у лифт и повезе се горе, у командну кабину. Била је празна, али у пролазу поред картографске кабине зачу кроз одшкринута врата Саксов глас. Уђе унутра.

„Као да је потпуно изгубио памћење. Тако то изгледа”, говорио је неурофизиолог. Стајао је леђима окренут Рохану, гледајући рендгенски снимак који је држао у рукама. За столом је седео, над отвореном бродском књигом, астрогатор, с руком дигнутом и ослоњеном на регале, набијене свитцима са звезданим мапама. Ћутке је слушао Сакса, који је полако враћао снимак у коверат.

„Амнезија. Али изузетна. Изгубио је не само памћење о томе ко је, него и говор, и способност писања, читања; у ствари, то чак и није амнезија, него потпун распад, уништење личности. Није од ње остало ништа, сем најпримитивнијих рефлекса. Може да хода и да једе, али само ако му се јело ставља у уста. Хвата, али…”

„Чује и види?”

„Да. Сигурно. Али не разуме оно што види. Не разликује људе од предмета.”

„Рефлекси?”

„Нормални. То је ствар централна.”

„Централна?”

„Да. Питање мозга. Као да је одједном наступило потпуно брисање свих трагова памћења.”

„Значи, онај човек с „Кондора”…”

„Да. Сада сам убеђен у то. Било је исто што и ово.”

„Видео сам једном тако нешто…” сасвим тихо, готово шапатом рече астрогатор. Гледао је Рохана, али није обраћао на њега пажњу. „То је било у простору…”

„Ах, знам! И како ми није пре пало на памет!” узбуђено га прекиде неурофизиолог. „Амнезија након магнетног удара, је ли тако?”

„Јесте.”

„Никад нисам видео такав случај. Познат ми је само из теорије. То се десило одавно, када се великом брзином пролазило крај јака магнетна поља?”

„Да. То значи — у посебним условима. Није толико важна сама јачина поља, колико његов градијент и наглост промене која наступа. Ако у пространству постоје велики градијенти, а дешавају се скоковито — сатови их откривају на раздаљини. Раније их није било…”

„Истина…” понављао је лекар. „Истина… Амерхатен је правио такве огледе на мајмунима и мачкама. Излагао их је деловању огромних магнетних поља, и губили су памћење…”

„Да, а то има нечег заједничког с електричним шоковима у мозгу…”

„Али у овом случају”, гласно је размишљао Сакс, „сем Гарбовог извештаја имамо и изјаве свих његових људи. Снажно магнетно поље… па то би морале да буду ваљда стотине и хиљаде гауса?”

„Стотине и хиљаде нису довољне. Морају да буду милиони”, сухо рече астрагатор. Тек сада се његов поглед заустави на Рохану.

„Уђите и затворите врата.”

„Милиони?! А зар апарати на броду не би открили такво поље?”

„Утолико, уколико”, одговори Хорпах. „Када би било концентрисано на веома малом простору — када би имало, рецимо, радијус као овај глобус — и када би било споља екранизовано?…”

„Једном речју, када би Кертелен ставио главу између полова гигантског електромагнета…?”

„И то је мало. Поље мора да осцилује одређеном учесталошћу.”

„Али тамо није постојао никакав магнет, нити икаква машина, сем оних зарђалих остатака — ништа, само увале које је излокала вода, шљунак и песак…”

„И пећине”, добаци неко, као узгред, „Хорпах.”

„И пећине… а мислите да га је неко увукао у такву пећину у којој постоји магнет — не, па то је…”

„А како ви то објашњавате?” упита командант, као обезвољен и уморан од тог разговора. Лекар је ћутао.

У три и четрдесет ноћу све палубе „Непобедивог” испуни отегнут звук алармних сигнала. Људи су скакали с лежајева псујући све живо и облачећи се у трку јурили свако на свој положај. Рохан се нашао у командној кабини пет минута после првог удара звона. Астрогатор још не беше стигао. Прискочио је екрану. Црну ноћ разјаснили су ројеви белих блештаја. Изгледало је као да рој метеора, који излазе из једнога радијанта, напада ракету. Рохан погледа на контролне сатове поља. Аутомате је програмирао сам, и према томе нису могли реаговати на кишу или пешчану олују. Из пустиње утонуле у мрак долетало је нешто и распрскавало се у ватреним бројаницама, пражњење је наступало на површини поља и загонетни хици, одскачући већ у пламену, падали су у параболичним линијама, које су полако губиле светлосну јачину или су се сливале дуж облине енергетске завесе. Врхови пешчаних дина на махове су се појављивали обасјани и поново нестајали, сатови су лењо подрхтавали — ефективна снага, коју је скуп Диракових бацача употребљавао да би уништио загонетно бомбардовање, била је релативно невелика. Зачувши иза себе командантове кораке, Рохан, погледа на скупину спектроскопских апарата.

„Никал, железо, манган, берил, титан”, прочита на јасно осветљеној плочи астрогатор, стојећи поред њега. „Много бих дао када бих могао да видим шта је то у ствари.”

„Киша металних честица”, рече полако Рохан. „Судећи по пражњењима, њихове димензије мора да су мале…”

„Радо бих да их видим изблиза…” промрмља командант. „Шта мислите, да ризикујемо?”

„Да искључимо поље?”

„Да. За делић секунда. Мали део пао би у дубину периметра, а остало бисмо одбили, укључивши поново енергетско поље…”

Рохан не одговори одмах.

„Па шта, могло би”, рече најзад колебљиво. Али пре него што командант приђе командном пулту, светлећи мравињак се угаси исто онако нагло као што се појавио — и завлада мрак какав познају само оне планете које немају свога месеца, планете које круже далеко од централних сазвежда Галаксије.

„Није нам успео лов”, промрмља Хорпах. С руком на главном искључивачу стајао је доста дуго, док најзад не климну лако главом Рохану, излазећи. Отегнут звук сигнала који су опозивали узбуну испуњавао је све спратове. Рохан уздахну, још једном погледа на екране пуне мрака и пође на спавање.