Sećanje na svetlost

28 Previše ljudi

„Lord Agelmar nas je poslao pravo tamo“, reče Arafeljanin Lanu. Čovek je stalno gledao prema prvim borbenim redovima, gde su se njegovi sadrugovi borili da sačuvaju živu glavu.

Bojište tu u Šijenaru treslo se od grmljavine. Vazduh je bio jedak od smrada spaljenog mesa i nagorele kose. Gospodari straha ne mare ako njihovi napadi ubijaju Troloke, samo da pogađaju i ljude.

„Jesi li siguran?" upita ga Lan iz sedla.

„Naravno, Dai Sane“, odgovori mu taj čovek. Pletenice su mu bile duge, a zvonca na njihovim krajevima obojena u crveno iz nekog razloga koji Lanu nije bio jasan. Bilo je to nešto u vezi sa arafelskim plemićkim kućama i njihovim pristupom Poslednjoj bitki. „Ako lažem, neka budem išiban stotinu puta i ostavljen na suncu. I mene je iznenadilo to naređenje, pošto sam mislio da je trebalo da moji ljudi brane krila. Ne samo da je glasnik znao odgovarajuće lozinke, već mi se čovek kojeg sam poslao u zapovednički šator Vratio da mi to potvrdi.“

„Hvala ti, kapetane“, reče mu Lan i pokaza mu da može da se vrati svojim judima. Pogleda Andera i princa Kaj sela, koji su sedeli u blizini i delovali Punjeno. Slušali su Lana kako ispituje kandorskog barjaktara neposredno Pre toga - i taj čovek je izneo slične tvrdnje.

Lord Agelmar ih je poslao obojicu. Dve pozadinske jedinice poslate nezavisno jedna od druge, a da ni jedna ni druga nije bila obaveštena da neće biti sama na položaju. Hladan vetar duvao je preko reke s Lanove desne strane kada se okrenuo i poterao konja prema pozadinskim redovima. Vrelina koja je isijavala iz tla ugušila je tu svežinu. Oni oblaci delovali su kao da su tako blizu da može pružiti ruku i dodirnuti ih.

„Lane?“ upita Ander dok su on i Kajsel kasom terali konje pored Mandarba. „O čemu je ovde reč?“

„Previše je ljudi poslato da zapuši istu rupu u našim redovima“, tiho odgovori Lan.

„Lako je učiniti takvu grešku“, primeti princ Kajsel. „Briga da će se Troloci probiti kroz naše prve jedinice veoma je utemeljena sada kada su Gospodari straha stupili u bitku. General je poslao dva barjaka umesto jednog. Najbolje je osigurati se. Verovatno je to uradio namerno.“

Ne. To jeste bila greška. Mala greška - ali svejedno greška. Ispravan potez bio bi da se vojnici povuku i da se dovedu u red. Jedan barjak konjice onda bi mogao da pregazi Troloke koji su nadirali. Ta dva talasa mogla su da se usaglase, ali bez obaveštavanja njihovih kapetana postojala je opasnost da samo smetaju jedan drugome - što se i desilo.

Lan odmahnu glavom i zašestari pogledom preko bojišta. Barjak kraljice Etenajil nije bio daleko, pa je pošao pravo ka njoj. Kraljica je čekala sa svojom počasnom stražom, a lord Balder je bio pored nje, držeći mač balčakom okrenut prema kraljici, mada je ona rešila da ne stupa lično u bitku. Lan se napola pitao hoće li se ona povesti za Tenobijinim primerom, ali nije trebalo. Etenajil je žena hladne glave. Još važnije od toga, okružila se razumnim savetnicima.

Lord Ramsin - njen novi suprug - razgovarao je sa svojim zapovednicima. Jedan čovek lukavog izgleda u izviđačkoj odeći provukao se pored Lana i odjahao da bi preneo naređenja. Lord Agelmar obično ne izdaje naredbe pojedinim odredima; on se bavi celokupnom bitkom. Saopštava svojim zapovednicima šta želi da oni postignu, ali njima prepušta da se pozabave pojedinostima u vezi s time kako će to da ostvare.

Pored kraljice je bila jedna zdepasta žena okruglog lica i nešto joj je mirnim glasom govorila. Primetila je Lana pa mu je klimnula glavom. Gospa Serajla je bila kraljičin glavni savetnik. Ona i Lan imali su svoje... nesuglasice. On je poštuje - koliko može da poštuje nekoga koga povremeno želi da zadavi i baci s neke litice.

„Dai Sane“, javi mu se kraljica i klimnu glavom da ga pozdravi. Ramsin mu mahnu, pošto je stajao malo dalje od nje. Grmljavina zatutnja. Kiše nije bilo, a Lan je nije ni očekivao iako je od vlage u vazduhu bilo zagušljivo. „Jesi li ranjen? Pozvaču nekoga da te Izleči.“

„Lečenje je potrebnije drugima“, šturo odgovori Lan dok su ga njeni stražari pozdravljali. Svi su preko oklopnih prsnika nosili zelene dolame sa izvezenim crvenim konjem i svi su na kopljima imali crvene i zelene zastavice. Kalpaci su im imali čelične prečage, za razliku od Lanovog otvorenog i širokog malkijerskog kalpaka. „Veličanstvo, mogu li da pozajmim lorda Baldera? Imam nešto da ga pitam.“

„Dai Sane, sve što treba jeste da zatražiš“, odgovori mu kraljica Etenajil, premda ga gospa Serajla popreko pogleda. Očigledno se pitala šta će njemu mačonoša kandorske kraljice.

Balder priđe Lanu, premeštajući mač u drugu ruku tako da balčak i dalje bude okrenut ka njegovoj kraljici. To je bilo samo zarad poštovanja običaja, ali Balder je takav čovek. Pridružiše im se Ander i princ Kajsel, a Lan ih nije naterao da se povuku.

„Lord Agelmar je dobranu četvrtinu naših pozadinskih snaga posvetio odbrani malog otvora u našim redovima“, tiho reče Lan, tako da su samo Balder, Ander i Kajsel mogli da ga čuju. „Nisam siguran da su svi ti vojnici bili potrebni.“

„Upravo je izdao naređenje da se naša saldejska laka konjica povuče sa istočnog krila“, kaza mu Balder, „i napadne troločki levi bok duboko iza njihovih prvih redova. To bi trebalo da bude iznenadni napad. Kaže da hoće da Gospodarima straha pažnja bude rasejana i tvrdi da će oni biti u iskušenju da načine greške ako naša odbrana deluje slabije nego što jeste.“

„Šta ti misliš o tome?" upita Lan.

„To je dobar potez“, odgovori Balder, „ako nameravaš da bitka dugo potraje. To me samo po sebi ne bi preterano brinulo sve dok Saldejci mogu da se izvuku iz toga s glavama na ramenima. Nisam čuo to za pozadinske snage. To bi nas neverovatno otvorilo napadu sa istoka.“

„Pretpostavimo“, kaza Lan tiho i oprezno, „daje neko u položaju da podrije čitavu vojsku. Pretpostavimo da neko to i želi, ali tako istančano da niko ne posumnja u njega. Sta bi ti uradio da si na mestu te osobe?“

„Postavio bih nas leđima prema reci“, lagano odgovori Balder. „Zauzeo bih položaj na uzvisini, ali doveo bih nas u opasnost da nas opkole. Upustio bih se u borbu nasmrt, a onda bih izložio otvor u našoj odbrani i dopustio da nas podele. Pazio bih da svaki korak deluje razumno.“

„A šta bi ti bio sledeći korak?" upita Lan.

Balder razmisli o tome. Delovao je uznemireno. „Morao bi da povučeš strelce s brda na istoku. Tamo je zemljište razuđenije tako da Nakot Senke može da zaobiđe naše izviđače - naročito pošto će svima pogledi biti uprti u prve redove - i onda da se približi.

Strelci bi ih primetili i digli uzbunu, pa bi im možda i pošlo za rukom da zadrže troločko napredovanje dok im ne stigne podrška. Ali da su strelci pomereni, istočne pozadinske jedinice poslate u boj, a da neprijatelj može da zaobiđe naše istočno krilo i napadne nas s leđa... čitava naša vojska bila bi pribijena uz reku. Nakon toga bilo bi samo pitanje vremena.“

„Lorde Mandragorane“, kaza princ Kajsel terajući konja napred. Osvrtao se oko sebe kao da je posramljen. „Ne mogu da verujem da ovo slušam. Začelo ne sumnjaš da je lord Agelmar izdajnik!“

„Ne možemo priuštiti da bilo ko bude iznad sumnje“, sumorno odvrati Lan. „To je upozorenje koje je trebalo da bolje slušam. Možda nije ništa. Možda.“

„I ovako će nam biti teško da se izvučemo iz ovog položaja“, kaza Ander mršteći se. „Ako nas pribiju uz reku...“

„Prvobitna namera bila je da se poslužimo pozadinskim jedinicama lake konjice da nas štite prilikom povlačenja“, odgovori Lan. „Pešadija bi mogla da se povuče prva, tako što će pregaziti reku, a onda bismo mogli tešku konjicu provući kroz kapije. Reka nije brza, pa laka konjica može da je pregazi, a Troloci se ne bi usudili da to učine - ne dok ne budu primorani na to. Bio je to sasvim dobar plan.“

Sem ako se ne nađu pod toliko snažnim napadom da pešadija ne može da se povuče. U tom slučaju, sve bi se raspalo. A ako ih budu opkolili, Lan nikako neće moći svoju vojsku izvući odatle. Nemaju na raspolaganju dovoljno usmerivača da premeste čitavu vojsku. Jedini izlaz iz toga bio bi da pešadiju prepusti svojoj sudibini i da tako pola svoje vojske ostavi da bude poklana. Ne, pre bi umro.

„Sve što lord Agelmar u poslednje vreme radi jeste dovoljno dobro pripremljeno“, napeto reče Balder. „Dovoljno dobro da bi se izbegle sumnje, ali ne i dovoljno dobro da bi se pobedilo. Lane... nešto nije u redu u vezi s njim. Poznajem ga godinama. Molim te, i dalje mislim da je samo umoran, ali on zaista pravi greške. U pravu sam - znam da sam u pravu.“

Lan klimnu. Ostavio je lorda Baldera na njegovom položaju i sa svojom gardom se vratio do pozadinskih redova i do zapovedničkog šatora.

Osećaj strepnje mučio je Lana kao da mu se neki oblutak zaglavio u grlu. Oni oblaci kao da su niži nego ikada ranije. Tutnje. Kao da se doboši Mračnoga oglašavaju i tako kose ljudske živote.

Dok je Lan stigao do zapovedničkog šatora, iza njega se okupilo stotinak ljudi. Približavajući se, Lan uoči jednog mladog šijenarskog glasnika - bez oklopa i s perčinom koji se vijorio za njim dok je trčao - kako juri ka svom konju.

Na Lanov znak, Ander pojuri i uhvati uzde njegovog konja, čvrsto ih držeči. Glasnik se namršti. „Dai Sane?“ upita pozdravljajući Lana dok mu je ovaj prilazio.

„Prenosiš naređenja lorda Agelmara?" upita Lan sjahavši.

„Da, milostivi.“

„Kako glase ta naređenja?“

„Istočni kandorski strelci”, odgovori mu glasnik. „Njihovo brdo je predaleko od glavnog dela bojišta, pa lord Agelmar misli da će biti bolje ako pođu napred i zaspu strelama one Gospodare straha.“

Strelci verovatno misle da je saldejska laka konjica i dalje tamo; Saldejci misle da će strelci ostati na svom mestu; pozadinske jedinice misle da će i jedni i drugi izdržati pritisak nakon što one pođu na položaje.

Sve bi to moglo da bude slučajnost. Agelmar previše radi ili ima neki veliki plan koji ostale vojskovođe ne mogu da pojme. Čoveka nikada ne treba optužiti za zločin koji nosi smrtnu kaznu ako nisi voljan da mu na licu mesta presudiš sopstvenim mačem.

„To naređenje je poništeno“, hladno kaza Lan. „Umesto toga pošalji saldejske izviđače da pretraže ona istočna brda. Reci im da paze na tragove neke vojske Nakota Senke koja nam se krišom približava da bi nas napala. Upozori strelce da se spreme da napadnu, pa se vrati ovamo da me obavestiš šta se dešava. Požuri, ali ne govori nikome sem izviđačima i strelcima šta radiš.“

Čovek je delovao zbunjeno, ali je samo pozdravio. Agelmar je vrhovni vojskovođa te vojske, ali Lan - kao Dai Šan - ima poslednju reč o svim naređenjima, a jedino Elejna ima veću vlast od njegove.

Lan klimnu dvojici ljudi iz Visoke garde. Vašim i Džeral su Malkijerci prema kojima je za poslednjih nekoliko nedelja, koliko se svi oni bore rame uz rame, stekao veliko poštovanje.

Svetlosti, zar je zaista prošlo tek nekoliko nedelja? Osećam se kao da su prošli meseci...

On potisnu tu misao dok su dvojica Malkijeraca sledila glasnika kako bi se uverili da će postupiti po naređenju. Lan će razmotriti posledice onoga što se dešava tek nakon što sazna sve činjenice.

Tek tada.

Loijal se ne razume u ratovanje. Ali niko ne mora da se preterano razume u ratovanje da bi mu bilo jasno da Elejnina strana gubi.

On i drugi Ogijeri borili su se suočeni s hordom od hiljada i hiljada Troloka - drugom vojskom koja ih je napala s juga, zaobilazeći grad, s ciljem da ih šatre. Samostrelci iz Zmajeve legije raširili su še iza Ogijera i odapinjali talase strela, pošto su se povukli iz prvih redova kada su ih Troloci napali. Neprijatelj je rasturio Legijinu tešku konjicu, pošto je bila potpuno iznurena. Odredi kopljanika očajnički su se upirali protiv te plime, a Vučja garda obrazovala je na drugom brdu bojni red koji se sve više osipao.

Čuo je deliće onoga što se dešava na drugim delovima bojišta. Elejnina vojska potukla je do nogu severne troločke snage, i dok su se Ogijeri borili da brane zmajeve što su pucali s brda iznad njih, sve se više i više vojnika priključivalo novom bojištu. Dolazili su krvavi, iscrpljeni i slabi.

Ta nova troločka sila samo će ih pregaziti.

Ogijeri su pevali o žaljenju. Bila je to tužbalica koju pevaju za šume što se moraju poseći ili veliko drveće što nastrada u oluji. To je pesma gubitka, tugovanja i nezbežnosti. Pridružio se u poslednjem stihu.

On obori jednog iskeženog Troloka, ali drugi mu zari zube u nogu. On zaurla prekidajući pesmu, pa zgrabi Troloka za vrat. Nikada nije mislio za sebe da je nešto posebno snažan, makar ne po ogijerskim merilima, ali je podigao Troloka i bacio ga na druge iza njega.

Ljudi - krhki ljudi - ležali su mrtvi svuda oko njega. Bolelo ga je to što je toliko života izgubljeno. Svako od njih živi tako kratko, ali neki su i dalje živi i još se bore. On dobro zna da oni sebe doživljavaju kao veće nego što jesu, ali na tom bojištu - sa Ogijerima i Trolocima - podsećaju na decu koja trče između nogu i smetaju.

Ne. Neće ih tako gledati. Ti ljudi i žene bore se hrabro i strastveno. Nisu to deca, već junaci. Ipak, uši su mu polegle od toga što ih je video tako slomljene. Opet zapeva, samo glasnije, a ovoga puta to nije bila tugovanka. Bila je to pesma koju nikada ranije nije pevao, pesma rasta, ali ne jedna od pesama drveću koje su mu tako poznate.

Urlao je glasno i besno, udarajući sekirom oko sebe. Trava je sa svih strana zelenela, a niti i trake života nicale su iz zemlje. Na troločkim kopljištima izraste lišće, a mnoge zveri režeći ispustiše oružje od zgranutosti.

Loijal se borio. Ta pesma nije pesma pobede - već pesma života. Loijal ne namerava da pogine na toj padini.

Tako mu Svetlosti, mora da završi knjigu!

Met je stajao u seanšanskoj zapovedničkoj zgradi okružen sumnjičavim vojskovođama. Min samo što se vratila, nakon što su je odveli kako bi je žurno obukli u skupocenu seanšansku odeždu. I Tuon je otišla, da bi se pozabavila nekakvom carskom dužnošću. Gledajući karte, Metu je opet došlo da psuje. Karte, karte i još karata. Gomila hartije. Većinu njih iscrtali su Tuonini pisari na slaboj svetlosti prethodne večeri. Otkud on zna da li su tačne? Met je jednom gledao uličnog slikara kako u Kaemlinu noću radi crtež jedne lepe žene i ono što se na kraju dobilo moglo bi slobodno da prođe kao pljunuti Cen Bjui u haljini.

Staviše, počinje da misli da su ratne karte od koristi taman koliko debeli kaput u Tiru. Njemu je potrebno da vidi bitku, a ne kako neko drugi zamišlja da bitka izgleda. Karte su previše jednostavne.

„Idem da pogledam bojište“, izjavi Met.

„Sta ćeš da radiš?“, upita Kurtani. Seanšanska general-barjaktarka bila je lepa taman koliko i zavežljaj pruća na koji je natakaren oklop. Met je zaključio da je nekom prilikom pojela nešto kiselo, pa je - otkrivši da je posledično mrštenje korisno za plašenje ptica - resila da taj izraz lica trajno zadrži.

„Idem da pogledam bojište“, ponovi Met. On spusti šešir, pa diže ruke preko glave i uhvati skupocenu i nezgrapnu seanšansku odoru preko leđa i prevuče je preko glave, sa sve onim naramenicama, tako da su svila i čipka glasno zašuštale - a onda sve to baci u stranu.

Na kraju je ostao samo sa svojim šalom, medaljonom i u onim čudnim čakširama koje su mu Seanšani dali - crnim i pomalo krutim. Min izvi obrvu videvši njegova gola nedra, a on na to pocrvene. Ali - zašto je to bitno? Ona je s Random, što znači da mu je gotovo sestra. Doduše, tuje i Kurtani, ali Met nije baš ubeđen da je ona žena. Zapravo, nije ubeđen ni da je ljudsko biće.

Met se na tren zavuče ispod stola, pa izvuče zavežljaj koji je tu ranije sakrio i ispravi se. Min prekrsti ruke. Njena nova odeća stajala joj je baš lepo - bila je to haljina skupocena bezmalo kao one koje Tuon nosi. Minina je bila od tamnozelene svetlucave svile s crnim porubom i širokih otvorenih rukava dugačkih bar toliko da čovek može da gurne glavu u njih. Namestili su joj i kosu, tako što su u nju zadenuli komadiće srebra s granatima. Bilo ih je na stotine. Ako joj ta nova uloga Usudnice ne bude išla od ruke, možda može d.a izigrava svećnjak.

Zapravo, ta odeća joj baš lepo stoji. Čudno. Met je oduvek smatrao da je Min pomalo muškobanjasta, ali sada mu je baš zgodna. Ne da je on gleda, ili tako nešto.

Seanšani u prostoriji delovali su zgranuto što se Met odjednom skinuo do pasa. Nije mu jasno zašto. Imaju sluge koji nose daleko manje. Svetlosti, jeste tako.

„U iskušenju sam da se povedem za tobom“, promrmlja Min, hvatajući se za prednji deo svoje haljine.

Met se ukoči, pa se zagrcnu. Mora da je progutao muvu ili već tako nešto. „Plamen me spalio“, kaza navlačeći košulju koju je izvadio iz zavežljaja. „Daću ti stotinu tarvalonskih maraka ako to uradiš, sarpo da bih mogao da pričam o tome.“

Ona ga na to ošinu pogledom, mada mu nije bilo jasno zašto. Pa ona je pričala o tome da će se šetati kao krvava aijelska Devica koja je krenula u šator za preznojavanje.

Min to nije učinila, a njemu je bilo bezmalo žao. Mora da se pazi s Min. Uveren je da će - samo ako se nasmeši u pogrešnom trenutku i na pogrešnom mestu - zaraditi nož u bubreg ne samo od nje već i od Tuon, a njemu je draže da mu u telo bude u jednom trenutku zariven samo jedan nož.

Medaljon u obliku lisičje glave ležao mu je uz kožu - hvala Svetlosti, Tuon je razumela da mu je potreban - dok je oblačio kaput, koji je takođe izvadio iz zavežljaja.

„Kako ti je pošlo za rukom da vratiš te stvari?“, upita ga kapetan- general Galgan. „Vrani prinče, bio sam pod utiskom da je tvoja stara odeća spaljena.“

Galgan je delovao veoma smešno s tom jednom trakom bele kose na glavi, ali Met to nije spominjao. Takvi su seanšanski običaji. Ljudi znaju da budu čudni, ali on nimalo ne sumnja da Galgan ume da u borbi vodi računa o sebi, ma kako izgledao.

„Ovo?" upita Met pokazujući svoju košulju i kaput. „Zaista nemam predstave. Samo su bili tu. Potpuno sam zbunjen." Bilo mu je veoma drago kada je otkrio da su seanšanski stražari - ma koliko bili kamenih izraza lica i leđa ukočenih kao da su progutali pritke - podložni potkupljivanju kao svi ostali ljudi.

Svi sem Mrtve straže. Met je naučio da to s njima i ne pokušava. Tako su ga ošinuli pogledima da je pomislio da će završiti s licem u blatu samo ako to još jednom bude pokušao. Možda bi mu najpametnije bilo da više i ne razgovara s nekim iz Mrtve straže, pošto je krajnje očigledno da su svi do jednog svoj osećaj za smešno dali u zamenu za isturene brade.

Ali ako dođe do gustog, tačno zna kome može da veruje kada je reč o Tuoninoj bezbednosti.

Met pođe i usput zgrabi svoj ašandarei pored zida o koji je bio naslonjen. Kurtani i Min pođoše za njim. Prava je šteta što je Tajli tako dobra u svom poslu. Met bi radije da mu ona pravi društvo, a da u bitku pošalje strašilo. Možda je to i trebalo da uradi. Možda bi se neki Troloci zbunili, pa pomislili da je jedna od njih.

Morao je da sačeka da jedan konjušar dovede Kockicu, što je nažalost nekome dalo vremena da obavesti Tuon. Ugledao ju je kako mu prilazi. Pa, kazala je da će se brzo vratiti, tako da on zapravo i nije očekivao da mu zaista pođe za rukom da izbegne raspravu s njom.

Min se promeškolji, tiho psujući svoje suknje.

„I dalje pokušavaš da odlučiš da li da pobegneš?" šapatom upita Met dok je Tuon prilazila.

„Da“, kiselo odvrati Min.

„Znaš, ovde su kreveti baš lepi. I, vala, znaju kako da ugoste čoveka - samo da mu na kraju ne odrube glavu. Moram priznati da još nisam prokljuvio kako da sprečim da se to dogodi.“

„Ma divno.“

Met se okrenu da je pogleda. „Shvataš li ti da bi te Rand najverovatnije zamolio da ostaneš ovde, samo da je tu.“

Min ga prostreli pogledom.

„Min, to je živa istina. Krvava istina. Bio sam prisutan kada ih je Rand privoleo na svoju stranu i mogu ti reći da je bio zabrinut. Ako nisi primetila, Seanšani i Aes Sedai ne slažu se najbolje.“

„Mete, to je očigledno taman koliko tvoja uobraženost.“

„Jao. A ja pokušavam da ti pomognem. Da ti kažem, Min - šta misliš, koliko će Randu biti lakše ako bude znao da Tuon savetuje neko u koga on ima poverenja i neko ko bi mogao da podstiče Tuon da se lepo igra s drugom decom tako što će joj u pravi čas govoriti prava „znamenja"? Naravno, ti slobodno možeš da se vratiš u vojni logor i da vučeš vodu i raznosiš poruke. Ubeđen sam da će to biti jednako korisno kao da držiš na oku jednog stranog vladara i da je ohrabruješ da veruje Ponovorođenom Zmaju i da ga poštuje, i tako zidaš most prijateljstva između nje i ostalih država.“

Min je neko vreme samo nemo stajala. „Mrzim te, krvavi Mete Kautone.“

„Tako te volim“, kaza joj Met i diže ruku da pozdravi Tuon. „A sada, hajde da vidimo šta će da mi odseče zbog toga što sam bacio njenu kicošku odeću." Baš šteta zbog toga. Ona odora je bila baš lepo izvezena. Čoveku je Potrebno da ima malo veza na odeći, kako bi bio pre injen. Ipak, on nema namere da nosi hrpu odeće u boji. Borba bi mu bolje išla od ruke kada bi Kockicu nosio na leđima.

Ostali se po običaju prostreše po zemlji kada je Tuon prišla, premda je otišla pre svega nekoliko minuta. Met joj klimnu. Ona ga je dugo odmeravala od glave do pete, primećujući kako je obučen. Zašto se svi toliko mršte na čestitu košulju i kaput? Nije obukao one dronjke kao kada je išao kod Elejne. Njih je spalio.

„Najveća“, javi se Kurtani. Ona je pripadnik visoke Krvi, pa samim tim može neposredno da se obrati Tuon. „Neka bi doveka disala. Vrani princ rešio je da lično mora posetiti bojište, procenivši da naši glasnici i vojskovođe nisu dovoljno vešti.“

Met zadenu palčeve za opasač i pogleda Tuon dok je konjušar napokon stizao sa Kockicom. Bilo je već krvavo vreme. Da nije taj dečak zastao negde usput, da možda odgleda neku zabavljačku predstavu?

„Pa, šta čekamo?" upita Tuon. „Ako Princ gavranova želi da bude na bojnom polju, mislila bih da će se odane sluge Carstva polomiti u žurbi da ga tamo odvedu.“

Kurtani je izgledala kao da ju je neko ošamario. Met se isceri gledajući Tuon, a ona ga udostoji osmeha. Svetlosti, ali on voli te njene osmehe.

„Dakle, poći ćeš sa mnom?" upita je on.

„Naravno. Možeš li se setiti nekog razloga zbog kojeg ne bi trebalo?“

„Ni jednog jedinog“, odgovori Met stenjući u sebi. „Ni jednog krvavog jedinog.“