Sećanje na svetlost

6 Nadarenost

Paviljonom opet zavlada muk. Perinu je buka išla na živce, a ljudski mirisi nisu bili ništa bolji. Osujećenost, bes, strah. Užas.

Većina svega toga bila je uprta ka ženi koja je stajala na ulazu u šator.

Mete, budalo jedna blagoslovena, pomislio je Perin široko se cereći. Uspeo si Zaista si uspeo.

Prvi put nakon dužeg vremena, pomisao na Meta učinila je da mu se boje zakomešaju pred očima. Ugledao je Meta u sedlu, kako jaše prašnjavim drumom i igra se nečim u rukama. Perin rasprši tu sliku. Kuda je Met sada otišao? Zašto se nije vratio s Moirainom?

Nije ni bitno. Moiraina se vratila. Svetlosti, Moiraina! Perin pođe da je zagrli, ali Faila ga uhvati za rukav. Njegov pogled pođe za njenim.

Rand. Lice mu je prebledelo. Zateturao se od stola, kao da je sve ostalo potpuno zaboravio, i progurao se do Moiraine. Kolebljivo je pružio ruku i dodirnuo je po licu. „Majčinog mi groba“, prošapta Rand, pa pade na kolena pred njom. „Kako?“

Moiraina se nasmeši, pa mu spusti ruku na rame. „Točak tka kako Točak želi, Rande. Zar si to zaboravio?“

„Ja...“

„Ne kako ti želiš, Ponovorođeni Zmaju“, nežno mu reče ona. „Ne kako bilo ko od nas želi. Možda će se jednoga dana istkati iz postojanja. Ne verujem da je to danas, niti da će taj dan_svanuti skoro.“

„Ko je ova žena?" upita Roedran. „I šta to blebeće? Ja..." Zaćuta kada ga nešto nevidljivo ošinu po glavi, tako da poskoči u mestu. Perin pogleda Randa, pa tek tada primeti smešak na Egveninim usnama. Osetio je miris njenog zadovoljstva uprkos svim ljudima nakrcanim u šator.

Ninaeva i Min, koje su stajale blizu njega, mirisale su potpuno zgranuto. Svetlost dala da Ninaeva još neko vreme ostane takva. Vikanje na Moirainu trenutno neće biti ni od kakve pomoći.

„Nisi mi odgovorila na pitanje“, primeti Rand.

„Ali jesam“, nežno odgovori Moiraina. „To samo nije bio odgovor koji si ti hteo.“

Rand kleknu, pa zabaci glavu i grohotom se zasmeja. „Svetlosti, Moiraina! Nisi se promenila, zar ne?“

„Svi se mi svakim danom menjamo“, reče mu ona, pa se nasmeši. „A u poslednje vreme, ja sam se promenila više od nekih drugih. Ustani. Trebalo bi da ja kleknem pred tobom, gospodaru Zmaju. Svi mi bi trebalo.“

Rand ustade i pomeri se kako bi pustio Moirainu da uđe dublje u paviljon. Perin oseti još jedan novi miris, pa se nasmeši kada Tom Merilin skliznu u šator iza nje. Stari zabavljač namignu Perinu.

„Moiraina“, reče Egvena zakoračivši ka njoj. „Bela kula te dočekuje raširenih ruku. Tvoja služba nije zaboravljena.“

„Hmmm“, promrmlja Moiraina. „Da, i mislila sam da će se to što sam otkrila buduću Amirlin pokazati dobrim po mene. To je olakšanje, pošto bih rekla da sam ranije bila na putu da budem umirena, ako ne i pogubljena.“

„Stvari su se promenile.“

„Očigledno." Moiraina klimnu. „Majko." Prođe pored Perina, pa ga stisnu za ruku, a oči joj zaiskriše.

Jedan po jedan, krajiški vladari uzeše mačeve u ruke i pokloniše joj se ili se spustiše u naklone pred njom. Izgledalo je kao da je svako od njih lično poznaje. Mnogi od ostalih u šatoru i dalje su delovali zbunjeno, premda je Darlin očigledno znao ko je ona. On je bio više... zamišljen nego zbunjen.

Moiraina se pokolebala zastavši pored Ninaeve. Perin u tom trenutku nije mogao da oseti Ninaevin miris. To mu je delovalo zloslutno. O, Svetlosti Evo ga...

Ninaeva silovito zagrli Moirainu.

Moiraina je na tren samo stajala, a u mirisu joj se osećalo da je potpuno preneražena, držeći ruke pored sebe. Na kraju je uzvratila zagrljaj, pomalo majčinski, i potapšala Ninaevu po leđima.

Ninaeva ju je pustila, pa uzmakla i obrisala suzu iz oka. „Da se nisi usudila da ispričaš Lanu za ovo“, procedila je.

„Ni u snu“, odgovori Moiraina, pa pođe da stane u središte paviljona.

„Izluđujuća žena“, progunđa Ninaeva brišući suzu iz drugog oka.

„Moiraina“, obrati joj se Egvena. „Došla si u pravom trenutku.“

„Nadarena sam za to.“

„Pa“, nastavi Egvena dok je Rand opet prilazio stolu, „Rand... Ponovorođeni Zmaj... odlučio je da ucenjuje ceo svet i da odbije da izvrši svoju dužnost ako ne pristanemo na njegove hirove.“

Moiraina napući usne, pa uze primerak Zmajevog mira kada ga je Galad spustio na sto ispred nje, i poče da ga čita.

„Ko je ova žena?" upita Roedran. „I zašto mi... Prestani s tim!" Diže ruku kao da ga je ošinula nit Vazduha, pa prostreli Egvenu pogledom - ali ovoga puta je samozadovoljno mirisao jedan od obližnjih Aša’mana.

„Dobar hitac, Grejdi“, prošapta Perin.

„Hvala, lorde Perine." Naravno, Grejdi je znao Moirainu samo kroz legendu, ali priče o njoj su se pronele među Randovim sledbenicima.

„Pa?“, upita Egvena.

„I dogodiće se da će sve što ljudi načiniše biti razrušeno“, prošapta Moiraina. „Senka će pasti preko Šare doba, a Mračni će opet dodirnuti svet ljudi. Žene će jecati a muškarci drhtati dok se države zemaljske cepaju kao tkanina. Neće ostati ni kamen na kamenu.“

Ljudi se nelagodno promeškoljiše, a Perin upitno pogleda Randa.

„Ali rodiće se onaj koji će se suprotstaviti Senci“, glasnije kaza Moiraina. „Rođen ponovo, kao što bejaše ranije rođen i kao što će biti rađan bez kraja i konca! Zmaj će biti Ponovo rođen i dići će se plač i jadikovke zbog njegovog ponovnog rođenja. Odenuće ljude u kostret i pepeo i svojim dolaskom ponovo će slomiti svet i raskinuti sve veze!

Poput nesputane zore zaslepiće nas i opeći, ali Ponovorođeni Zmaj suočiće se sa Senkom u Poslednoj bitki i njegova krv podarite nam Svetlost. Neka suze teku, o narodi zemaljski. Jecajte zbog svog spasenja!“

„Aes Sedai“, javi se Darlin, „izvinjavam se - ali to je veoma zloslutno.“

„To će makar biti spasenje“, odgovori Moiraina. „Reci mi, veličanstvo - ono proročanstvo zapoveda ti da proliješ suze. Da li ćeš jecati zbog toga što tvoje spasenje sa sobom nosi toliku bol i brigu? Ili ćeš jecati zbog svog spasenja? Zbog čoveka koji će patiti za tebe? Jedinog za kojeg sa sigurnošću znamo da neće preživeti ovu bitku?“

Okrenu se da pogleda Randa.

„Ovi zahtevi nisu pošteni“, reče Gregorin. „On traži od nas da ne pomeramo granice!“

„Pobiče svoj narod mačem mira“, reče Moiraina, „i uništiče ih listom.“

To jeste Karetonski ciklus. Več sam čuo te reči.

„Pečati, Moiraina“, kaza joj Egvena. „Namerava da ih polomi. On prkosi vlasti Amirlin Trona.“

Moiraina nije delovala iznenađeno. Perin je pretpostavljao da je napolju prisluškivala pre nego što je ušla. To bi bas ličilo na nju.

„O, Egvena“, odgovori joj Moiraina. „Zar si zaboravila? Neuprljana kula slama se i kleči pred zaboravljenim znamenjem...“

Egvena pocrvene.

„U nama ne može biti zdravlja, niti išta može da raste“, navodila je Moiraina, „jer zemlja je jedno s Ponovorodenim Zmajem i on je jedno sa zemljom. Duša ognja, srce kamena." Pogleda Gregorina. „Gordo če osvajati, primoravajući gorde da se predaju."

Obrati se Krajišnicima. „On zaziva planine da kleknu...“

Morskom narodu. „... i mora da ustuknu.“

Perinu pa Berelajn. „...i nebesima samim da se poklone.“

Darlinu. „Molite se da kameno srce još pamti suze..“

Pa na kraju Elejni. „... i ognjena duša - ljubav. Ne možete da se borite protiv ovoga. Niko od vas to ne može. Zao mi je. Zar mislite da je on sam došao do ovoga?" Diže spis. „Sara je ravnoteža. Nije ni dobro ni zlo, ni mudrost ni ludost. Sari te stvari nisu bitne, ali naći će ravnotežu. Poslednje doba okončalo se Slamanjem, te stoga naredno mora da otpočne mirom - makar vi taj mir morali da progutate kao lek koji se daje uplakanom novorođenčetu.“

„Mogu li nešto da kažem?“, javi se jedna Aes Sedai sa smeđim šalom.

„Možeš“, odgovori Rand.

„Gospodaru Zmaju, ovo je mudar i pametan ugovor“, reče ta Smeđa. Bila je to zdepasta žena, neposrednija nego što bi Perin očekivao od jedne Smeđe. „Ali vidim jednu ogromnu manu u njemu, koja je već pomenuta. Sve dok su Seanšani izuzeti, taj spis je potpuno beznačajan. Dok oni osvajaju, mira ne može biti.“

„To jeste mana“, prekrštenih ruku reče Elejna. „Ali nije jedina. Rande, vidim šta pokušavaš da postigneš i volim te zbog toga. Međutim, to ne menja činjenicu da je ovaj spis suštinski neodrživ. Da bi mirovni sporazum bio delotvoran, obe strane moraju želeti da mir traje, zato što im nudi dobrobit.

Ovim sporazumom ne predviđa se način rešavanja razmirica. Do njih će sasvim sigurno dolaziti, pošto do razmirica uvek dolazi. Ovakav spis mora predvideti način da se takve stvari rešavaju; moraš da odrediš kako da se prestupi kažnjavaju, sem da sve ostale zemlje stupe u opšti rat. Bez takve promene, sitnice će se gomilati i godinama stvarati pritisak, sve dok sve ne bukne u plamen.

Kako sada stvari stoje, ugovor zahteva da države napadnu prvu koja naruši mir. Ne sprečava ih da u osvojenom kraljevstvu uspostave sebi potčinjenu vlast, pa čak ni u nekom drugom kraljevstvu. Bojim se da će s vremenom ovo primirje biti proglašeno ništavim; šta vredi ako je zaštita koju ono pruža samo na papiru? Krajnja posledica ovoga biće rat. Ogroman, sveobuhvatni rat. Neko vreme ćeš imati mir, naročito dok su živi oni koji te poštuju. Ali za svaku godinu mira koju stekneš, doći će godina velikog razaranja što će uslediti kada se stvari raspadnu.“

Rand spusti prste na ugovor. „Sklopiću mir sa Seanšanima. Dodaćemo član da je ugovor ništav ako ga njihov vladar ne potpiše. Hoćete li se onda svi saglasiti da ga prihvatite?”

„To rešava manju nevolju“, tiho odgovori Elejna, „ali ne i veću, Rande.“

„Ovde postoji jedno još veće pitanje“, začu se nov glas.

Perin se iznenađeno okrenu. Avijenda? Ona i ostali Aijeli nisu učestvovali u raspravama. Samo su posmatrali. Perin je skoro zaboravio da su prisutni.

„Zar i ti?“, upita Rand. „Avijenda, jesi li došla da zgaziš krhotine mojih snova?“

„Ne budi dete, Rande al'Tore“, odbrusi mu ta žena i odsečnim koracima priđe da dodirne spis. „Imaš toh.“

„Izostavio sam vas iz njega“, pobuni se Rand. „Verujem tebi - i svim Aijelima.“

„Aijeli se ne pominju u ugovoru?“, zapita se Easar. „Svetlosti, kako li nam je to promaklo!“

„To je uvreda“, kaza Avijenda.

Perin se namršti. Mirisala je veoma ozbiljno. Od ma kog drugog Aijela očekivao bi da nakon tako oštrog mirisa usledi namicanje vela i dizanje koplja.

„Avijenda“, reče joj Rand i nasmeši se. „Ostali bi da me obese zbog toga što sam ih uneo u ugovor, a ti si besna zbog toga što sam vas izostavio?“

„Tražim svoj dar od tebe“, odgovori mu ona. „To je to. Unesi Aijele u svoj spis, u svoj Zmajev mir. U suprotnom ćemo te napustiti.“

„Avijenda, ti ne govoriš u ime svih njih“, reče joj Rand. „Ne možeš da...“

Sve Mudre u šatoru stadoše iza Avijende, usklađeno kao da plešu. Rand trepnu.

„Avijenda nosi našu čast“, reče Sorilea.

„Ne budi budala, Rande al'Tore“, dodade Melaina.

„Ovo je ženska stvar“, dodade Sarinda. „Nećemo biti zadovoljne dok ne budemo ravnopravni s mokrozemcima.“

„Zar je ovo preteško za nas?" upita Amis. „Zar nas vređaš nagoveštavajući da smo slabiji od drugih?“

„Vi ste sve poludele!" uzviknu Rand. „Zar ne shvatate da vam ovo zabranjuje da se međusobno borite?“

„Ne zabranjuje borbu“, odvrati mu Avijenda. „Zabranjuje borbu bez povoda.”

„Vaša svrha je ratovanje“, odgovori Rand.

„Ako u to veruješ, Rande al'Tore“, ledeno mu odgovori ona, „onda sam te veoma loše naučila.“

„Ona mudro govori“, javi se Ruark prilazeći čelu gomile. „Naša svrha bila je da se pripremimo za to što ćemo ti biti potrebni u ovoj Poslednjoj bitki. Naša svrha bila je da budemo dovoljno snažni da opstanemo. Sada će nam biti potrebna nova svrha. Rande al'Tore, zbog tebe sam okončao krvne zavade. Ne bih da ih ponovo otpočnem. Sada imam prijatelje koje radije ne bih ubio.“

„Ludilo“, reče Rand odmahujući glavom. „Dobro, ubaciću vas.“

Avijenda je delovala zadovoljno, ali Perina je nešto mučilo. On ne razume Aijele - Svetlosti, ne razume Gaula, koji je već toliko dugo s njim. Ipak, primetio je da Aijeli vole da uvek rade nešto. Na oprezu su čak i kada se izležavaju. Kada se drugi ljudi kockaju ili kartaju, Aijeli često tiho i nenametljivo rade nešto korisno.

„Rande“, reče Perin i priđe mu, hvatajući ga za ruku. „Trenutak, molim te?“

Rand se pokoleba, pa mu klimnu i mahnu rukom. „Zapečaćeni smo; sada ne mogu da nas čuju. O čemu je reč?“

„Pa, upravo sam nešto primetio. Aijeli su kao alatke.“

„Dobro...“

„A alatke koje se ne koriste s vremenom zarđaju“, objasni Perin.

„Zato napadaju jedni druge“, reče mu Rand, hvatajući se za glavu. „Da ne bi izgubili ratničke veštine. Zato sam ih izuzeo. Svetlosti, Perine! Mislim da će ovo biti nevolja. Ako ih uključim u ovaj spis...“

„Mislim da više nemaš izbora“, reče mu Perin. „Ostali ga nikada neće potpisati ako Aijeli budu izostavljeni.“

„Ne znam ni hoće li ga svejedno potpisati“, odgovori mu Rand, čežnjivo gledajući hartiju na stolu. „Perine, bio je to tako predivan san. San o dobru za čovečanstvo. Mislio sam da su moji. Sve do trenutka kada me je Egvena izazvala da pokažem karte - mislio sam da su moji.“

Sva sreća što drugi ne mogu da osete miris Randovih osećanja, inače bi smesta znali da on nikada ne bi odbio da pođe protiv Mračnoga. Na Randovom licu nije se video ni tračak toga, ali Perin je dobro znao da ga je iznutra mučila strepnja kao da je dečak na prvom sisanju ovaca.

„Rande, zar ne uviđaš rešenje?“, upita ga Perin.

Rand se namršti.

„Aijeli“, reče mu Perin. „Alatka koja mora da se koristi. Sporazum koji mora da se nameće silom...“

Rand se pokoleba, pa se široko isceri. „Perine, ti si genije.“

„Valjda znam ponešto kada je reč o kovanju.“

„Ali ovde... Perine, ovde nije reč o kovanju...“

„Naravno da jeste“, odgovori Perin. Kako Rand to ne uviđa?

Rand se okrenu, nesumnjivo raščinjavajući svoje tkanje. Priđe spisu na stolu, pa ga diže i pruži prema jednom od svojih pisara, koji su stajali u zadnjem delu paviljona. „Hoću da se dodaju dva uslova. Najpre, ovaj spis je ništav ako ga ne potpiše ili seanšanska Kći Devet meseca ili carica. Drugo... Aijeli - svi sem Šaidoa - biće upisani u spis kao branitelji mira i posrednici u nesporazumima između država. Bilo koja država može da ih pozove ako se smatra povređenom, a Aijeli - ne neprijateljske vojske - pružiće odgovor i ispraviće nepravdu. Moći će da love zločince preko državnih granica. Biće potčinjeni zakonima država u kojima u datom trenutku borave, ali neće biti podanici tih država.“

On se okrenu Elejni. „Elejna, eto tvog nametanja sporazuma i načina da se spreči sabiranje malih pritisaka.“

„Aijeli?" sumnjičavo upita ona.

„Ruarče, hoćeš li pristati na ovo?“, upita Rand. „Baele, Džerane, vi ostali? Tvrdite da ćete ostati bez svrhe, a Perin vas vidi kao alatku koja mora da se uposli. Hoćete li preuzeti ovu dužnost na sebe? Da sprečavate rat, da kažnjavate zločince, da sarađujete s vladarima kako bi pravda bila ostvarena?“

„Pravda kako je mi vidimo, Rande al'Tore“, upita ga Ruark, „ili kako je oni vide?“

„To bi moralo da bude u skladu sa aijelskom savešću“, odgovori mu Rand. „Ako vas pozovu, moraće znati da će dobiti vašu pravdu. Ovo neće raditi ako Aijeli budu obični pioni. Vaša samostalnost učiniće vas delotvornim.“

Gregorin i Darlin počeše da se bune, ali Rand ih pogledom ućutka. Perin klimnu i prekrsti ruke. Njihove primedbe bile su slabije nego ranije. Osetio je miris... zamišljenosti kako se širi od mnogih prisutnih.

Oni ovo doživljavaju kao priliku, shvatio je. Aijele vide kao divljake i misle da će ih lako obmanuti kada Randa više ne bude. Perin se isceri, zamišljajući njihov poraz ukoliko to budu pokušali.

„Ovo je veoma iznenadno“, kaza Ruark.

„Dobro došao na večeru“, reče mu Elejna, i dalje streljajući pogledom Randa. „Nakusaj se supe.” Zanimljivo, ali mirisala je ponosno. Čudna žena.

„Upozoravam te, Ruarče”, reče mu Rand, „da ćete morati da se promenite. Aijeli će morati da delaju u saglasju kada je o ovim stvarima reč; poglavari i Mudre moraće da se savetuju i da zajedno donose odluke. Jedan klan neće moći da vodi bitku dok se ostali klanovi bore za drugu stranu.“

„Razgovaraćemo o tome”, reče Ruark, klimajući ka ostalim aijelskim poglavarima. „Ovo će označiti kraj Aijela.”

„I početak“, odgovori mu Rand.

Aijelski poglavari klanova i Mudre izdvojiše se na jednu stranu i počeše da tiho razgovaraju. Avijenda se zadržala, dok je Rand obespokojeno zurio u daljinu. Perin ga je čuo kako nešto šapuće - tako tiho da je čak i on jedva razabirao.

„... Sada sanjaš... kada se probudiš iz ovog života, više nas neće biti..." Randovi pisari, koji su mirisali kao da su u paničnoj žurbi, priđoše i počeše da dopunjavaju ugovor. Kecuejn je sva ta dešavanja gledala sa strogim izrazom lica.

Mirisala je izuzetno ponosno.

„I dopuna” dodade Rand. „Aijeli mogu da pozovu druge države da im pomognu u održavanju reda ako zaključe da njihove snage nisu dovoljne. Odredite zvanične načine pomoću kojih države mogu od Aijela tražiti pomoć ili dozvolu da napadnu neprijatelja.”

Pisari klimnuše i počeše da rade još brže.

„Ponašaš se kao da je ovo rešeno” kaza Egvena gledajući Randa.

„O, daleko je od toga” reče joj Moiraina. „Rande, imam nešto da ti kažem.” „Hoće li mi se to dopasti?”, upita je on.

„Pretpostavljam da neće. Reci mi, zašto ti je potrebno da lično zapovedaš vojskama? Putovaćeš u Šajol Gul, odakle nesumnjivo nećeš moći da stupiš u dodir s bilo kim.”

„Moiraina, neko mora da zapoveda.”

„Sigurna sam da su svi saglasni s tim.”

Rand ukrsti ruke iza leđa, mirišući onespokojeno. „Moiraina, preuzeo sam odgovornost za ove ljude. Hoću da se uverim da će se neko starati o njima i da će stradanja u ovoj bitki biti smanjena na najmanju moguću meru.” „Bojim se da je to loš razlog da se predvodi bitka”, tiho kaza Moiraina. „Ne boriš se da bi sačuvao vojnike; boriš se da bi pobedio. Rande, ti ne moraš da budeš taj vođa. Ne bi smeo da budeš.”

„Moiraina, neću da se ova bitka pretvori u metež”, odgovori joj on. „Kad bi samo mogla da vidiš kakve smo greške prethodni put činili i do kakvog meteža i zbunjenosti može da dođe kada svi misle da su baš oni glavni. Bitka je kovitlac, ali i dalje nam je potreban vrhovni zapovednik koji će odlučivati i sve držati na okupu.“

„Sta je s Belom kulom?" upita Romanda prilazeći - napola se gurajući - pored Egvene. „Mi imamo mogućnosti za brzo putovanje između bojišta, pribrane smo u trenucima kada bi se drugi slomili, a svi narodi imaju poverenja u nas.“

Darlin izvi obrvu na tu poslednju rečenicu.

„Gospodaru Zmaju, Bela kula zaista izgleda kao najbolji izbor“, dodade Tenobija.

„Ne“, odvrati Rand. „Amirlin je mnogo toga, ali vojskovođa... mislim da to nije pametan izbor.“

Za divno čudo, Egvena ništa nije rekla. Perin je pogleda. Pomislio bi da bi ona oberučke ščepala priliku da lično vodi rat.

„To bi trebalo da bude jedan od nas“, reče Darlin. „Odabran od onih koji će ovde poći u boj.“

„Valjda“, reče Rand. „Sve dok svi znate ko zapoveda, prepustiću vam to. Ali morate da ispunite ostale zahteve koje sam izneo.“

„I dalje uporno zahtevaš da polomiš pečate?" upita Egvena.

„Ne brini, Egvena“, reče joj Moiraina smešeči se. „On neće slomiti pečate.“

Rand se natmuri.

Egvena se nasmeši.

„Ti ćeš ih polomiti“, kaza Moiraina Egveni.

„Molim? Naravno da neću!“

„Majko, ti si Cuvarka pečata“, reče joj Moiraina. „Zar nisi čula ono što sam malopre kazala? I dogodiće se da će sve što ljudi načiniše biti razrušeno i Senka će pasti preko Šare doba, a Mračni će opet dodirnuti svet ljudi. To mora da se dogodi.“

Egvena je delovala uznemireno.

„Videla si ovo, zar ne?“ prošapta Moiraina. „Majko, šta si sanjala?“

Egvena isprva nije odgovorila.

„Šta si videla?“, bila je uporna Moiraina, približavajući joj se.

„Njegovi koraci kako škripuću“, odgovori Egvena, gledajući Moirainu pravo u oči. „Dok ide napred, Rand korača po krhotinama zatvora u kojem je Mračni. Videla sam ga u drugom snu, kako pokušava da ga otvori. Ali nikada ga nisam videla da ga je zaista otvorio, Moiraina.“

„Krhotine su bile u snu, majko“, odvrati joj Moiraina. „Pečati su bili polomljeni.“

„Snovi su podložni tumačenjima.“

„Znaš šta je istina koja se u ovom snu krije. To mora da se uradi, a pečati su tvoji. Polomićeš ih kada kucne pravi čas. Rande, gospodaru Ponovorođeni Zmaju, vreme je da joj ih daš.“

„Moiraina, ovo mi se ne dopada“, reče joj on.

„Dakle, nije se mnogo toga promenilo, zar ne?" vedro ga upita ona. „Cini mi se da si se uvek protivio onome što je trebalo da se uradi - naročito kada ti;a kažem šta je to.“

On na tren zaćuta, pa se zasmeja i gurnu ruku u džep svog kaputa i izvadi tri diska od kuendilara, podeljena vijugavom linijom koja im se pružala preko sredine. Spustio ih je na sto.

„Kako će ona znati kada je pravo vreme?" upita on Moirainu.

„Znaće“, odgovori ona.

Egvena je mirisala sumnjičavo, a Perin je nije nimalo krivio zbog toga. Moiraina je oduvek verovala u praćenje tkanja Sare i podvrgavanje obrtanju Točka. Perin te stvari ne posmatra tako. Njegov stav jeste da čovek sam određuje svoj put i da treba verovati sopstvenim rukama da se uradi ono što je neophodno. Sara nije nešto od čega treba zavisiti.

Egvena je Aes Sedai. Cinilo mu se kao da ona nekako oseća da bi trebalo da vidi stvari isto kao Moiraina. Ili to, ili je spremna da pristane samo da bi se dočepala tih pečata. „Polomiću ih kada budem smatrala da se to mora učiniti“, rekla je uzimajući ih.

„Dakle, potpisaćeš?" Rand uze spis dok su se pisari bunili zbog žurbe s kojom moraju da rade. Na poleđini je sada bilo nekoliko dodataka. Jedan pisar viknu, hvatajući se za pesak, ali Rand učini nešto Jednom moći i smesta osuši mastilo dok je stavljao ugovor pred Egvenu.

„Hoću“, odgovori ona pružajući ruku da uzme pero. Pažljivo je iščitala sve članove, a ostale sestre gledale su joj preko ramena. Jedna po jedna, sve klimnuše.

Egvena se potpisa.

„A sada ostali“, kaza Rand i okrenu se da bi video kako će se okupljeni poneti.

„Svetlosti, postao je baš pametan“, prošapta Faila pored Perina. „Shvataš li šta je upravo učinio?“

„Šta?" upita Perin češući se po bradi.

„Poveo je sa sobom sve za koje je pouzdano znao da će ga podržati“, prošapta Faila. „Krajišnici, koji će potpisati bilo šta samo da dobiju podršku za svoje domovine. Arad Doman, kojem je u najskorije vreme pomogao. Aijele... pa dobro, ko zna šta će Aijeli u kom trenutku da urade... Ali i dalje stoji to Što sam rekla.

A onda je pustio Egvenu da okupi ostale. Perine, to je genijalno. Na taj način, pošto je ona okupila taj savez protiv njega, sve što je zapravo trebalo da uradi bilo je da ubedi nju. Kada je nju privoleo, ostali će ispasti budale ako se izdvoje.“

I zaista, kad su vladari počeli da potpisuju - Berelajn prva i najradosnija - oni koji su podržavali Egvenu počeli su da se nelagodno meškolje. Darlin priđe i uze pero. Na trenutak se kolebao, ali onda je potpisao.

Gregorin je potpisao za njim, a onda Krajišnici, nakon kojih je potpisao kralj Arad Domana. Cak je i Roedran potpisao, a on je izgleda i dalje sve to smatrao lakrdijom. Perinu je to bilo zanimljivo.

„On mnogo huči i buči“, kaza Perin Faili, „ali zna da je ovo dobro za njegovo kraljevstvo.“

„Da“, odgovori mu ona. „Ponaša se kao budala delimično da bi zavarao sve oko sebe i da bi ga potcenili. Ovaj ugovor predviđa da trenutno važeće državne granice ostanu kakve jesu“, nastavila je Faila. „To je velika stvar za nekoga ko pokušava da učvrsti vlast. Ali...“

„Ali?“

„Sta je sa Seanšanima?" tiho upita Faila. „Ako ih Rand ubedi, znači li to da će zadržati zemlje koje su dosad osvojili? Žene koje su postale damane? Je li im dopušteno da stavljaju one okovratnike na bilo koju ženu koja pređe njihove granice?“

Satorom zavlada muk; možda je Faila bila glasnija nego što je nameravala. Perinu je ponekad teško da se seti šta obični ljudi mogu da čuju, a šta ne mogu.

„Postaraću se za Seanšane“, reče Rand. Stajao je iza stola i gledao kako svaki vladar čita spis, razgovara sa svojim savetnicima, pa potpisuje.

„Kako?“, upita Darlin. „Oni ne žele da sklope mir s tobom, gospodaru Zmaju. Zaista mislim da će oni ovaj ugovor obesmisliti.“

„Kada završimo ovde“, tiho odgovori Rand, „otići ću kod njih. Potpisaće.“

„A ako ne potpišu?“, htede da čuje Gregorin.

Rand se nasloni na sto i raširi prste. „Možda ću morati da ih uništim. Ili da makar onemogućim da ratuju u bližoj budućnosti.“

Paviljonom zavlada tišina.

„Da li ti to možeš?" upita Darlin.

„Nisam siguran“, priznade Rand. „I ako mogu, to će me možda oslabiti u trenutku kada mi je potrebna sva snaga. Svetlosti, možda će mi to biti jedini izbor. To je strašan izbor. Kada sam ih poslednji put ostavio... Ne možemo dozvoliti da nas oni napadnu s leđa dok se mi borimo protiv Senke." On odmahnu glavom, a Min priđe i uze ga za ruku. „Nekako ću naći neki način da izađem na kraj s njima. Nekako ću naći način.“

Potpisivanje se nastavilo. Neki su to činili veoma kitnjasto, dok su drugi to radili jednostavnije i opuštenije. Rand je zatražio da Perin, Gavin, Faila i Garet Brin takođe potpišu. Izgleda da je hteo da svi prisutni koji bi mogli da postanu vođe potpišu taj ugovor.

Na kraju je ostala samo Elejna. Rand joj pruži pero.

„Rande, to što tražiš od mene veoma je teško”, kaza mu Elejna, ruku prekrštenih i zlatne kose koja se presijavala na svetlosti njegovih kugli. Zašto se nebo napolju zamračilo? Cinilo se da Rand nije zabrinut, ali Perin se pribojavao da su oblaci progutali nebo. Opasno je znamenje ako se tmurni oblaci namiču tamo gde ih je Rand ranije odagnavao.

„Znam da je to teško“, reče joj Rand. „Možda mogu da ti dam nešto zauzvrat...“

„Šta?“

„Rat“, odgovori Rand. Onda se okrenu ostalim vladarima. „Tražili ste da neko od vas predvodi Poslednju bitku. Jeste li voljni da za tu ulogu prihvatite Andor i njegovu kraljicu?“

„Premlada je“, odgovori Darlin. „Skoro je stupila na presto. Još je nova. Bez uvrede, veličanstvo.“

Alsalam frknu. „Ti ćeš da mi kažeš, Darline. Pola prisutnih vladara stupilo je na presto pre godinu dana ili manje!“

„Sta je s Krajišnicima?“, upita Alijandra. „Oni su se celog života borili protiv Pustoši.“

„Pregaženi smo“, odgovori Paitar, pa odmahnu glavom. „Niko od nas ne može da upravlja ovim. Andor je dobar izbor.“

„Andor je takođe napadnut“, primeti Darlin.

„Svi ste napadnuti, ili ćete ubrzo biti“, odvrati Rand. „Elejna Trakand je vođa do srži; naučila me je mnogo čemu što znam o vodstvu. Taktiku je učila od velikog kapetana, a siguran sam da će za savet pitati sve velike kapetane. Neko mora da predvodi. Prihvatate li je za taj položaj?“

Ostali nevoljno klimnuše u znak pristanka. Rand se okrenu Elejni.

„U redu, Rande“, odgovori mu ona. „Prihvatiću to i potpisaću - ali bolje bi ti bilo da nađeš neki način da izađeš na kraj sa Seanšanima. Hoću da vidim potpis njihovog vladara na ovom ugovoru. Dok se taj potpis ne nađe tu, niko od nas neće biti bezbedan.“

„A šta je sa ženama koje su u seanšanskom zatočeništvu?“, upita Ruark. „Rande al'Tore, priznaću da je naša namera bila da proglasimo krvnu zavadu sa ovim zavojevačima čim pobedimo u bitnijim bitkama.“

„Ako njihov vladar potpiše“, odgovori Rand, „raspitaću se za mogućnost da se usmerivači koje su oni oteli nekako otkupe. Pokušaću da ih ubedim da odustanu od zemalja koje su osvojili i da se vrate u svoju.“

„A šta ako odbiju?“, upita Egvena odmahujući glavom. „Hoćeš li ih pustiti da potpišu pre nego što popuste po tim stavkama? Rande, porobljeno je na hiljade ljudi.“

„Ne možemo ih poraziti“, tiho se javi Avijenda. Perin je odmeri. Mirisala je kao da se bori sa osećajem osujećenosti, ali takođe rešeno. „Ako pođemo u rat s njima, propašćemo.“

„Avijenda je u pravu“, odgovori Amis. „Aijeli neće ratovati protiv Seanšana.“

Ruark iznenađeno pogleda najpre jednu, onda drugu.

„Oni su počinili stravične zločine“, kaza Rand, „ali za sada su zemlje koje su oni osvojili napredovale zahvaljujući snažnom vodstvu. Ako budem primoran na to, pristaću da im ostavim zemlje koje imaju, sve dok prestaju da se šire. Sto se tiče žena... učinjeno je šta je učinjeno. Hajde da najpre brinemo o celom svetu, a onda da uradimo šta možemo za one koje su zatočene.“

Elejna na trenutak diže spis, možda da bi ostavila utisak, a onda se sagnu i kitnjasto potpisa na dnu.

„Gotovo je“, reče Moiraina kada Rand uze ugovor. „Gospodaru Zmaju, ovoga puta imaćeš mir.“

„Najpre moramo da preživimo”, odgovori joj on, s poštovanjem držeći ugovor. „Ostaviću vas da se pripremite za bitku. Pre nego što odem u Šajol Gul, moram da završim neke poslove, uključujući i Seanšane. Ali imam jednu molbu za vas. Potrebni smo jednom dragom prijatelju...“

Munje su besno pržile oblake. Lanu se znoj slivao niz vrat i kosa mu se ulepila ispod kalpaka iako je bila hladovina. Već godinama nije nosio kalpake; u vreme provedeno s Moirainom uglavnom je morao da bude neupadljiv, a kalpaci su sve samo ne neupadljivi.

„Koliko je... loše?“ Ander se mrštio, držeći se za bok i naslanjajući se uz jedan kamen.

Lan baci pogled na bitku. Nakot Senke opet se okuplja. Čudovišta skoro kao da se pretapaju jedna u druga, stvarajući jednu ogromnu mračnu silu razurlane smrdljive mržnje od koje kao da je i vazduh otežao - zadržavajući vrelinu i vlagu, kao kad trgovac skladišti lepe ćilime.

„Loše je“, odgovori Lan.

„Znao sam da će biti loše“, primeti Ander, ubrzano dišući dok mu je krv liptala kroz prste. „Nazar?“

„Poginuo“, odgovori Lan. Sedokosi čovek pao je u istoj čarki u kojoj je Ander umalo poginuo. Lan mu nije dovoljno brzo pohitao u pomoć. „Video sam ga kada je rasporio Troloka koji ga je ubijao.“

„Neka ga poslednji zagrljaj majke..." Ander se zgrči od bola. „Neka...“

„Neka ti poslednji zagrljaj majke pruži dobrodošlicu kući.“

„Lane, ne gledaj me tako“, prekori ga Ander. „Svi smo znali da će biti ovako kada smo.., kada smo ti se pridružili.“

„Zato sam pokušao da vas zaustavim.“

Ander se namršti. „Ja...“

„Mir, Andere“, kaza Lan ustajući. „To što sam želeo bilo je sebično. Došao sam da bih poginuo za Malkijer. Nemam nikakvog prava da tu čast uskratim drugima.“

„Lorde Mandragorane!" Princ Kajsel dojaha, a njegov nekada lepi oklop bio je krvav i ulubljen. Kandorski princ i dalje deluje premlado za tu bitku, ali pokazao se pribranim i staloženim kao da je neki sedokosi prekaljeni vojnik. „Opet obrazuju bojne redove.“

Lan pređe preko stenovitog tla do mesta gde je jedan konjušar držao Mandarba. Crni pastuv je na sapima imao posekotine od troločkog oružja. Hvala Svetlosti, bile su površne. Lan spusti ruku konju na vrat, a Mandarb frknu. Blizu njih, njegov barjaktar - jedan ćelavi čovek po imenu Džo il - diže Zlatnog ždrala, steg Malkijera. To mu je peti barjaktar od juče.

Lanove snage osvojile su Procep već u prvom jurišu, suzbijajući Nakot Senke pre nego što je stigao da se probije u dolinu. Bilo je to više nego što je Lan očekivao. Procep je dugo i uzano parče stenovitog tla koje se ugnezdilo između krševitih litica i vrhova.

Odbrana tog položaja ne traži nikakvu pamet. Stojiš, umireš i ubijaš - koliko god možeš.

Lan je zapovedao konjicom. To nisu najbolje jedinice za takvu bitku - konjica je najbolja kada može da se raširi i kada ima prostora za juriš - ali Tarvinov procep toliko je uzan da samo mali broj Troloka može da u isto vreme napada kroz njega. To je Lanu pružalo priliku. Makar Trolocima otežava da iskoriste svoju brojčanu nadmoć. Za svaki hvat koji osvoje - moraju da plate danak u krvi.

Troločke lešine prostirale su se kroz klanac skoro kao nekakvo dlakavo ćebe. Svaki put kad bi stvorenja pokušala da se probiju kroz klisuru, Lanovi ljudi odupirali su im se kopljima i halebardama, mačevima i strelama, ubijajući ih na hiljade i slažući ih tako da su njihovi srodnici morali da se veru preko mrcina. Ali nakon svakog takvog sukoba smanjivala se i Lanova vojska.

Svaki troločki napad primoravao je njegove ljude da se još malo povuku - prema ulazu u Procep. Sada su na manje od stotinu stopa od njega.

Lan je osećao kako mu iznurenost lomi kosti.

„Naše snage?“, upita Lan princa Kajsela.

„Možda je negde šest hiljada još u stanju da jaše, Dai Šane.“

Manje od polovine onih s kojima je juče krenuo u boj. „Reci im da uzjašu.“

Kajsel je delovao zgranuto. „Zar ćemo se povući?“

Lan se okrenu i pogleda mladića.

Kajsel preblede. Lanu su govorili da nema čoveka koga njegov pogled ne može da preseče. Moiraina je volela da u šali govori kako on može naterati kamenje da obori pogled i da je strpljiv kao hrast. Pa, on nije siguran u sebe baš toliko koliko ljudi misle, ali taj dečko bi trebalo da zna kako ne sme da postavlja pitanje hoće li se povući.

„Naravno“, odgovori Lan, „a onda ćemo napasti.“

„Napasti?“, upita Kajsel. „Pa mi se branimo!“

„Pregaziće nas“, reče mu Lan i pope se Mandarbu u sedlo. „Iznureni smo, iscrpljeni i skoro slomljeni. Ako ih sačekamo da nas ponovo napadnu, izginućemo bez reči.“

Lan ume da prepozna kada je kraj.

„Prenesi sledeća naređenja” reče Lan princu Kajselu. „Lagano ćemo se povući iz klanca. Naredi da se ostatak vojske okupi na ravnici, da svi budu u sedlima i spremni da napadnu Nakot Senke dok bude izlazio iz Procepa. Juriš će im naneti veliku štetu; neće znati šta ih je pogodilo.“

„Zar nas neće opkoliti i pregaziti ako izađemo iz klisure?" upita Kajsel.

„To je najbolje što možemo sa onim što imamo na raspolaganju.“

„A onda?“

„A onda će se s vremenom probiti, rasturiti našu vojsku na buljuke i pregaziti nas.“

Kajsel je neko vreme nemo sedeo u sedlu, a onda je samo klimnuo. Lan je opet bio zadivljen. Pretpostavio je da je taj mladić pošao s njim da bi stekao slavu u boju, da bi se borio rame uz rame sa Dai Sanom i preleteo preko neprijatelja. Ali ne. Kajsel je Krajišnik do srži. Nije došao slave radi. Došao je zato što je morao. Dobar dečko.

„Smesta izdaj naređenje. Ljudima će biti drago da se vrate u sedla." Previše njih bilo je primorano da se bori kao pešadija, zato što u uzanoj klisuri nije bilo prostora za manevrisanje.

Kajsel izdade naređenja, koja se proneše kroz Lanovu vojsku kao jesenji požar. Lan primeti kako Bulen pomaže Anderu da se popne u sedlo.

„Andere?“, pozva ga Lan poteravši Mandarba prema njemu. „Nisi u stanju da jašeš. Idi i pridruži se ranjenicima u zadnjem logoru.“

„Pa da tamo ležim i čekam da me Troloci zakolju nakon što završe s vama ovde?" Ander se malčice zanese u sedlu, a Bulen ga zabrinuto pogleda. Ander mu odmahnu i natera sebe da se uspravi. „Lane, već smo pomerili planinu. Hajde da gurnemo i ovo pero pa da završimo s tim.“

Lan nije mogao ništa da mu odgovori. Naredio je da se ljudi ispred njega u klancu povuku. Preostalo ljudstvo okupilo se oko njega, lagano se povlačeći prema ravnici.

Troloci su zavijali i urlali od uzbuđenja. Znaju da će s lakoćom pobediti, čim se oslobode klisure koja ih je sputavala.

Lan i njegova mala vojska izađoše iz uzanog Procepa, a oni koji su bili na nogama potrčaše prema svojim konjima, sapetim na ulazu u klanac.

Ovoga puta, Mirdraali nisu morali da teraju Troloke u juriš. Bat njihovih nogu po stenovitom tlu zvučao je kao potmula grmljavina.

Nekoliko stotina hvatova po izlasku iz Procepa, Lan zaustavi Mandarba i okrenu ga. Ander je s grdnom mukom doterao svog konja pored Lanovog, pa su im se pridružili i drugi jahači, koji su obrazovali duge redove konjice. Bulen dokasa Lanu s druge strane.

Bujica Nakota Senke prilazila je ulazu u Procep. Bila je to sila od hiljada i hiljada Troloka, koja će uskoro izbiti na brisani prostor - i pokušati da ih šatre.

Lanovi ratnici nemo su se poredali oko njega. Mnogi od njih bili su starci, poslednji izdanci svog propalog kraljevstva. Ta vojska kojoj je pošlo za rukom da zapuši uzanu klisuru sada je delovala sićušno na daleko većoj ravnici.

„Bulene“, zausti Lan.

„Da, lorde Mandragorane?“

„Tvrdiš da si me pre mnogo godina izneverio.“

„Da, moj lorde. To...“

„Svaki tvoj mogući neuspeh da izvršiš svoju dužnost sada je zaboravljen“, reče mu Lan, netremice gledajući napred. „Ponosim se time što sam ti dao tvoj hadori.“

Kajsel dojaha i klimnu Lanu. „Dai Šane, spremni smo.“

„Ovako je najbolje“, mršteći se reče Ander, i dalje pritiskajući ranu, jedva se zadržavajući da ne padne iz sedla.

„Onako je kako mora biti“, odgovori mu Lan. Nije se raspravljao. Ne baš.

„Ne“, odvrati Ander. „Reč je o nečemu što je više od toga, Lane. Malkijer je kao drvo kom su crvi pojeli korenje, tako da mu se grane lagano suše. Ja bih radije da sagorim u blesku.“

„Ja bih radije jurišao“, odlučno reče Bulen. „Radije bih sada pošao u juriš nego da dozvolim da nas pregaze. Hajde da poginemo napadajući, mačeva uprtih ka kući.“

Lan klimnu, pa se okrenu i diže mač visoko iznad glave. Nije krenuo da drži nikakav govor. Već ih je održao. Njegovi ljudi dobro znaju o čemu je sada reč. Još jedan juriš, dok im je još ostalo snage, značiće nešto. Manje Nakota Senke koji će pokuljati u civilizovane zemlje. Manje Troloka koji će ubijati one što ne mogu da se brane.

Cinilo se kao da je neprijatelj bezbrojan. Balava pomahnitala horda bez bojnog poretka ili ikakve discipline. Besno otelotvorenje razaranja. Bilo ih je na hiljade i hiljade. Pohrlili su kao iznenadna bujica, kuljajući iz klanca.

Lanova mala vojska bila je kao oblutak pred njima.

Ljudi nemo digoše mačeve, pozdravljajući ga poslednji put.

„Sada!“, zaurla Lan. Sada kada su počeli da se šire. Sada ćemo im naneti najviše gubitaka. Lan potera Mandarba, predvodeći vojsku.

Ander je galopirao pored Lana, držeći se za jabuku svog sedla obema rukama. Nije ni pokušao da podigne neko oružje; da jeste, ispao bi iz sedla.

Ninaeva je bila predaleko da bi Lan mogao da je dobro oseti kroz vezu, ali snažna osećanja ponekad mogu da savladaju i veliku daljinu. Pokušao je da zrači samouverenošću, za slučaj da to stigne do nje. Pokušao je da zrači ponosom na svoje ljude - ljubavlju prema njoj. Iz sveg srca je želeo da to bude poslednje po čemu će ga ona pamtiti.

Moja ruka biće mač...

Kopita su dobovala po zemlji. Troloci su razdragano zavijali, shvativši da je njihov plen prestao da se povlači i pohrlio im pravo u ruke.

Moja nedra biće štit..

Lan je u mislima čuo glas - očev glas - kako izgovara te reči. Naravno, to je glupost. Lan je bio novorođenče kada je Malkijer pao.

Da branim Sedam kula...

Nikada nije video kako Sedam kula stoje naspram Pustoši. Samo je priče čuo.

Da zauzdavam tamu...

Dobovanje kopita preraslo je u grmljavinu. Bilo je tako glasno - glasnije nego što je on mislio da je moguće. Uspravio se i ispružio mač.

Stajaću i kada svi drugi budu pali.

Troloci spustiše koplja kako se razdaljina između dve suprotstavljene vojske smanjivala.

Al Čalidolara Malkijer. Za moju slatku zemlju Malkijer.

Bila je to zakletva koju malkijerski vojnici polažu za vreme prve službe na granici s Pustoši. Lan je nikada nije izgovorio.

Sada je to učinio u svom srcu.

„Al Calidolara Malkijer!" zaurla Lan. „Spuštajte koplja!" Svetlosti, kako su ta kopita glasna! Zar je moguće da šest hiljada ljudi stvara toliku buku? Okrenu se da pogleda iza sebe.

Tu je jahalo najmanje deset hiljada ljudi.

Šta?

I dalje zatečen, on potera Mandarba napred.

„Napred Zlatni ždral!“

Vika, dreka, vriska snage i radosti.

Vazduh ispred njega, s leve strane, iznenada se rascepi u uspravni zarez. Kapija četrdesetak koraka široka - Lan nikada nije video veću - otvori se kao prozor u sunce. S druge strane, sjaj se prosu, prasnu iz nje. Ljudi u punim oklopima izjurili su iz kapije, zauzimajući mesto na Lanovom krilu. Nosili su steg Arafela.

Još kapija. Tri, pa četiri, pa desetak. Sve su se otvarale u saglasju, a iz njih su izletali konjanici uprtih kopalja, s barjacima Saldeje, Šijenara, Kandora. Za nekoliko trenutaka, njegov juriš od šest hiljada ljudi pretvorio se u stotine hiljada.

Troloci u prvim redovima zavrištaše, a neki stadoše u mestu. Drugi se nisu pokolebali, već su poduprli koplja pod uglom kako bi proburazili konje. Iza njih je - pošto drugi Troloci nisu mogli jasno da vide šta se dešava u prvim redovima - ostatak pobesnele horde željno grabio napred mašući ogromnim srpolikim mačevima i dvostrukim bojnim sekirama.

Ti Troloci u prvim redovima, koji su držali koplja, samo se rasprsnuše.

Odnekud iza Lana, Aša’mani počeše da tkanjima cepaju zemlju, do kraja uništavajući prednje troločke redove. Dok su lešine padale na tle, srednji redovi odjednom su se potpuno otvorili prema oluji kopita, mačeva i kopalja.

Lan udari, izvivši se u sedlu, terajući Mandarba kroz zid režećih Troloka. Ander se grohotom smejao.

„Nazad, budalo jedna!" vikao je na njega Lan dok je sekao obližnje Troloke. „Odvedi Aša’mane do naših ranjenika; neka zaštite logor!“

„Lane, hoću da te vidim da se smešiš!" zaurla Ander u odgovor, čvrsto se držeći za sedlo. „Makar jednom pokaži da nisi kamenog srca! Valjda je ovo vredno toga!“

Lan baci pogled na bitku za koju nije mislio da će je dobiti, pa vide kako se poslednja odstupnica pretvara u boj koji obećava, pa nije mogao da izdrži, Nije se samo nasmešio - nasmejao se na sav glas.

Ander posluša njegovo naređenje i odjaha da ga neko Izleći i da dovede u red pozadinske jedinice.

„Džo ile“, viknu Lan. „Visoko digni moj barjak! Malkijer danas živi!“