Зона Замфирова

Антологија

СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Антологија

СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Стеван Сремац

ЗОНА ЗАМФИРОВА

„Антологија српске књижевности“ је пројекат дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Microsoft®

Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела. Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке.

Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање или брисање делова текста. Носиоци пројекта не одговарају за преправке и дистрибуцију измењених дела. Оригинално издање дела налази се на Веб сајту www.ask.rs.

2009.

Антологија

СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Стеван Сремац

ЗОНА ЗАМФИРОВА

ГЛАВА ПРВА

У којој је описана jegнa дирљива сцена између калфе Коте и шегрта Поте, даље, кућа хаџи Замфира чорбаџије, а тако исто и слика јунакиње ове приповетке.

У кујунџиници Мана кујунџије седе калфа Коте и шегрт Поте, и раде. Задубили се у посао. Калфа Коте довршује неку срмали-муштиклу, — коју је поручио код њих у радњи неки Миле, назван Мазни, највећи кицош и мераклија у свој махали, ако не и у свему граду, — а главати чупави шегрт Поте, и он шмрче и ради; чисти зечјом ногом старе минђуше и баца их на гомилицу преда се. Обојица се задубила у посао па раде. Калфа Коте звиждуће нешто, а шегрт Поте се занео у посао, па се у један мах заборави, па запева, онако као за себе:

Синоћке те, леле, видо’, Зоне,

где се премењуваш...

Калфа Коте остави рад па га само погледа.

А Поте се занео као тетреб па продужи оним својим танким сребрним гласом:

Где се премењуваш, леле, Зоне,

у нова градина.

Ој, хој-хој, леле, Зо...

али не доврши јер пуче шамар, и Поте испусти ону зечју ногу и минђуше и погледа зачуђено у калфа-Коту.

— Што ме па тепаш, бата-Коте? — пита га Поте питомо, машив се шаком за ударено место на глави.

— А, бре, ешеку ниједан, — пита га калфа Коте — какво појење у дућан?!

А шегрт Поте га гледа блесасто и пипа главу, и гледа да се није и крв пролила.

— Куде си гу чуја и научија, ете, туј песну, ешеку ниједан палилулски?!...

Поте ћути и чеше се по глави која бриди, па му то чешање чини неко особито задовољство.

— Од кога си гу, збори, бре, научија?! — опет га пита калфа Коте, али не добија одговора. — Ти ли ће за Зону песну да појеш?!... Што си гу ти па да можеш да појеш?!

Поте оборио очи, па се стиди.

— Паа... — наставља калфа Коте — ти ли си гу видеја кад си она, демек, пресвукује кошуљу и чичек-антерију у башчу?!... Хм, — хукну и духну љутито на нос и заврте главом Коте. — Куде си гу видеја? Збори, келчо ниједан.

— Несам гу видеја, бата-Коте, — вели стидљиво, шапатом, шегрт Поте — куде смем ја па да гледам чорбаџијске керке?! Ја си сал појешем, ето, што се појê по чаршију и по ма’але!...

— Их! — викну калфа Коте и диже руку да га још једаред удари, али га остави, кад уплашени Поте увуче врат и главу као корњача да би избегао други шамар који очекиваше. Коте само обрте главу па се кришом насмеја; ваљда и њему смешно дође при помисли какав би смешан изгледао шегрт Поте кад би заиста вирио кроз плот у чорбаџијску башту и уживао у призору описаном у песми.

Кад Поте не доби очекивани други шамар, он полако испружи шију и главу, погледа плашљиво око себе, узе ону зечју ногу и минђуше, шмркну и продужи посао и не размишљајући баш много зашто је добио шамар. Можда зато што је с тим начисто био да су шамари сасвим природна и неминовна последица бедног шегртског положаја. А вукао је шамаре преко целе године. Сем првога дана Божића и Ускрса, славе и Тодорове суботе (кад се причешћивао), није било дана да Поте није добио шамара, или у дућану, или на чесми. Зато заборави брзо добивени шамар, па кад сврши посао, примаче преда се бедну своју вечеру, — комад хлеба и повеће парче печене бундеве — прекрсти се и поче вечерати, размишљајући и хесапећи у себи колико још има да прође док га закалфе; а чим постане калфа, искијаће први шегрт — мишљаше фаталиста Поте — за све ове досад добивене шамаре. Боже здравља! Запамтиће први нови шегрт ко је калфа Поте! Тако мисли Поте и једе печену бундеву, и теши се и ужива већ сад. Зато и није чуо кад га је још једном запитао калфа Коте где је чуо ту песму.

Калфа Коте не доби одговора.

А није требало да га пита ни где је песму чуо ни од кога је песму научио, а још мање је смео да се љути, јер је та песма исувише добро позната била. Певала се по целом граду, и да је калфа Коте мало-мало мућнуо главом, сетио би се да је шегрт баш од њега истог чуо и научио ту песму, као што је он чуо и научио од мајстор-Мана. А после, баш да је све заборавио калфа Коте, није требало да заборави онај шамар што га је пре недељу дана добио и он сам од мајстор-Мана кад је ту исту песму пред њим запевао. Зато је више није певао пред мајстором. Па и оно малочас, можда шегрт Поте и не би запевао и, ни крив ни дужан, добио шамар да није сам он, исти калфа Коте, звиждукао баш ту исту песму. Укратко рећи, та се песма најрадије певала у оно доба кад и ова наша приповетка почиње. Била је чисто фатална са своје прилепчивости; и ко је само једаред чуо, није могао више да је избије из главе и заборави. Кад увече леже у кревет, шапуће те стихове; кад ујутру устане и потражи папуче, опет му се ти исти стихови отму с усана, и он певуши ту песму: „Синоћке те, леле, видо’, Зоне...“

Сваки ју је знао и певушио, и жењени и нежењени, и млади чапкуни и стари дилбери певуше је. Чак и прозаични ћир-Моша Абеншаам певушио би је кад би што добро продао, или кад би, сарафећи, кога забушио и преварио — и он би, трљајући руке, певао ту песму. Па и ви, поштовани читатељи, без разлике пола и старости, звања и занимања, извесно да знате ту песму о лепој Зони. Али има што не знате, а што ћете тек из ове приповетке сазнати, а то што не знате, то је то: на кога се односила та песма. Та је песма из народа; и бог зна ко ју је спевао, и на коју је Зону мислио тај први кад је ту песму сневао! И ко зна откуд и на ком далеком крају Србије покрива црна земљица и зелена травица и творца и предмет те песме! И то вам ни писац не уме казати, јер то ни сам не зна, али оно што зна, то је: да ко је год и кад год је ко — у време ове наше приповетке — запевао ту песму, увек је мислио само на једну Зону, на лепу Зону, Зону Замфирову.

Зона је била кћи чувеног чорбаџи-Замфира, богатог и уваженог чорбаџије, силног негда чорбаџије. Дуго се још причало каква је сила био чорбаџи-Замфир: такве силе и таквог господства нема више! Пред пашу је у турско време излазио кад год је хтео — у по дана, у по ноћи, и био виђен и мио гост у пашином конаку. Паша се врло често саветовао с њим. Колико су само кафа и наргила посркали и чибука попушили и мастика попили, и Замфир у пашином конаку и паша у Замфировој господској кући! И не један паша — него неколико њих! Замфир је био сила: могао је човека и са самих вешала скинути, само кад хоће и кад потруди своје чудо и господство. А за ситније ствари утолико му је лакше било. Сваку неправду учињену кавурима он је лако, од шале, залечио, само кад се кренуо. Тек се дигне до паше. Јаве га, а паша га одмах пусти к себи. Чорбаџи-Замфир уђе, поклони се паши, паша му да знак да седне. Доносе кафе и чибуке, пију и срчу. Паша заподева разговор и пита, Замфир само кратко одговара; чини се љут, ћути, срче кафу и пушта димове, густе димове, и гледа кроз прозор у страну. Паши већ помало досадно. — Опет мењају чибуке и доносе друге кафе, а Замфир једнако ћути. Паша већ унемирен.

— Што си ћутиш, чорбаџи-Замфир?!...

— Па... питај ме, пашо, па ће си зборим! — одговара као мало услужно и понизно, али и хладно, Замфир.

— Не ли те пита, а ти си сал ћутиш!

Замфир слеже раменима, пушта густе димове и гледа у страну кроз пенџер.

— Која ми фајда, честити пашо, и да си зборим? — рећи ће у неко доба чорбаџи-Замфир. — И кому да си зборим?! — Па скине фес и брише чело.

И трећи чибуци и треће кафе дођоше, а чорбаџи-Замфир тек сад мало да се одобровољи и каже шта га је нагнало да дође паши, исприча му неку сиротињску невољу. Потужи му се на неки зулум: на разуздан аскер, на неправедан суд, на насртање на образ и веру, и каже да је донео кључеве од куће своје и да оставља у аманет њему чељад и дворе своје; или нека прима кључеве или нека помогне влашћу својом. А паша му се правда, обећава, а што обећа, то ће и испунити — зна то чорбаџи-Замфир.

— Ете за твој кеиф, чорбаџи-Замфир, и тој ће ти напрајим! — вели му паша — и ствар је свршена!...

А и паша је знао увек шта ради; знао је он да је Замфир сила и у Стамболу. Сменио је он или, како тамо кажу, „сургунисао“ је три паше. Па није требало ни да иде сам главом тамо, — „Сал дóр чукне у тèл у Стамбул — и паша већ беше!“ — говораху често мештани хвалећи силу и моћ чорбаџи-Замфира.

А та сила долазила је од силног богатства његовог. Његови виногради и чифлуци многобројни су, и ко би их могао изређати! Али шта да се читаоци ломе преко поља и атара, кад је доста да му погледају конак, дворе његове, који су и виши и лепши и од самих пашиних! Кућа му је била у једној тесној и кривој улици у близини цркве. Капија велика, сва ишарана честим редовима ексера, с огромним звекиром, показује већ сама она богатство домаћиново. Кућа двокатна, висока, с многим високим оџацима, падала је издалека из поља свакоме путнику у очи и распознавала се усред осталих кућа, са доксатима и мноштвом прозора и капцима У кућу се улазило преко многих широких басамака. Авлија пространа. Испред куће мања баштица, такозвана девојачка башта, пуна свакојаког цвећа: руже, карамфила, замбака и каквог не цвећа! Само је лепа Зона знала каквога све цвећа није било у башти, јер она се старала о цвећу и залевала га. Скоро свако доба године имало је своје цвеће, и кућа Замфирова мирисала је преко целе године. Пред кућом су још и два стара граната и лисната шамдуда, неколико дуња и два дафинова дрвета, која је јако пазио стари чорбаџи-Замфир. И у мају, кад цветају дафине, најрадије је седео на простртом сиџадету под њима; пушио, издавао наредбе, сркао кафу, и тада је врло мало мислио; само од времена на време издигне се на сиџадету, пружи нос — као хрт кад хвата траг — и увлачи мирис од жута дафинова цвета и шакама га још више граби и притерује своме носу. Мирис га тај заноси и опија. Буди у њему давне успомене тај оријенталски харемски мирис жутог дафиновог цвета. Па се чорбаџи-Замфир сећа дахирета и решмета, и фереџа и бадемастих великих очију, и песме једне која се негда тихо певушила по српској махали, — тихо, да Турци не чују — песме о младом кануру и о Зејни некој! Тада га обузима слатка сета, и стари Замфир тада тихо жали за младошћу својом под цветним дафиновим дрветом, које је и онда тако исто мирило. И све док цвета дафина, оно неколико дана, чорбаџи-Замфир нерадо оставља кућу и слабо излази у чаршију. Ту седи и пуши, пије кафу и амберију, одатле наређује и саветује и грди, али и кад се наљути и грди кога од млађих — ипак је тих дана добре воље.

Био је стари ашик. У многим песмама је спеван с многим, сад већ честитим и примерним матронама, старицама. Млађи свет и не пева данас те песме, а и ако их пева, не зна о коме певају.

И данас, још овако стар, воли хаџи Замфир да задене по коју стару љубав своју.

— Ааа, Мадо, — рекао би кад је сретне — куде ти је убавиња твоја?

— Е, хаџијо, — одговара му она — прође си наше!...

— Прође, Мадо! Одоше си и младос’ и лепотија, како ластавице у јесен!...

— Еее, ласте се пâ врћу на пролет, ама твој младос’ и моја лепотија — никад...

Иза куће је пространа авлија, а иза ове дубока башта с капиџиком у црквену порту, кроз који капиџик пролазе чорбаџи-Замфирови у цркву на јутрење и на краће молитве. У авлији неколико кошева, пећ за хлеб, штале за коње и велика шупа, а у шупи двоја обична кола, па чак и један „пајтон“, истина старога фазона, налик на оне фараонове „колеснице“ из библијских слика, које су с њим заједно пропале онога фаталнога дана у Црвеном мору; али тек кад вам кажем да је још само паша имао такав „пајтон“. и нико више у месту, онда тек добијете праву слику богатства, великог богатства чорбаџи-Замфировог.

Ту у авлији су чељадске собе и кујна. Кујна је по правилу увек мало подаље од одаја једне такве чорбаџијске куће да се не би осећао задах од готовљених јела. У тој кујни су се и чељад и укућани прекодан најрадије бавили. Кујна је била најмилије и, тако рећи, најтоплије место у пространим конацима чорбаџи-Замфировим. Ту понекад и сам чорбаџија сврне да попије кафу. Тада обично сви изиђу, само по једно мушко и женско од млађих остану, стоје ту као свећа право и очекују заповести, дворе га. Али већим делом дана то је место само за чељад и за женскадију. Ту поседају на оне сељачке, грубо одељане и склепане троножне столичице, налик на папуџијске, па поваздан пеку и срчу кафу, или једу печене семенке од бундеве или кокице од кукуруза и, онако раскомоћене, само у јелечићима и шалварама, слушају новости из комшилука, махале и града; ту претресају све, и обично и редовно никога не остављају на миру. Све се ту сјури, и домаћи и из комшилука, па настане један слободан разговор, чује се кикот, цичање, узвици: „Мука те изела!“ Понекад се и папучама у шали гађају; а чим уђе мушко, оне ућуте и упреподобе се, као да ништа није ни било и као да ни две унакрст не знају! Из те кујне се већ досад пет девојака подсвојкиња удало. Ту се загледале и заљубиле у момке чорбаџи-Замфирове, за њих се удале и постале домаћице и мајсторице, али зато ипак и надаље су се сматрале и осећале као род тој кући. И кад су служиле и двориле чорбаџи-Замфира, нису сматране биле за слушкиње — као што је то обичај тамо на хладном и бездушном Западу — него као нешто своје, као род у кући чорбаџи-Замфира. Оне га и не зову друкче него чорбаџијо, ’аџијо или чичо, жену његову Ташану — чорбаџике, ’аџике или стринке, а њихову мезимицу Зону звали су просто Зоне. Уопште, одношај је патријархалан и срдачан. Чорбаџи-Замфир, иако је поносит и силан у чаршији и међу Турцима и међу Србима, овде међу њима је благ, гледа на њих онако, како да кажем, као на децу. Кад понекад уђе у кујну да запали чибук, ослови их обично: „Ела, керко Мадо, тури си један, ама убав, мерџанатеш у лулу ми! ’Ајде, па ће ти поиграм у свадбу! Хахаха!“ смеје се чорбаџија, па је уштине за оне њене једре и румене образе, или је потапка по гојним плећима, од којих чисто хоће да прсне оно мало јелече њено. Бива да понекад бане домаћица му Ташана (од које се чорбаџи-Замфир — иако је три паше сургунисао — ипак прибојавао помало); тада чорбаџија брзо узме на се озбиљан вид, па као да ништа није ни било, брзо окрене разговор, па је саветује и као грди помало и вели: „Ће се удаш. Домаћица ће станеш, образ да чуваш; зашто образ — тол’ко! — и покаже два прста ширине. — Неје, ете, голема ствар, ама — и ту дигне обрве и прст увис и вели значајно — голêм капетал!“ и кад се која уда, он ни онда не прекида своје старање, него и онда разбира како се која влада и обилази их понекад; па је можда то и дало повода беспосленом свету те је чак — како тамо веле — „турио у песму“ чорбаџи-Замфира и неку лепу Цвету, па и сада се још пева песма:

Господар ми седи на сандалија,

господар ми пије љута раћија;

господар ми збори, Цвета га двори,

господар се смије, Цвета се вије!

Чорбаџи-Замфир је чуо и знао за ту песму; није се ни љутио на њу. Можда зато што је био човек мераклија и волео песму. Волео је да га песмом и буде и успављују. Кад лети после ручка прилегне на доксат да се одмори и придрема мало, волео је да чује тиху песму, и оне су то знале и тихо би тада запевале:

Славеј-пиле, не пој рано,

не буди ми господара,

сама ћу га пробудити!...

А кад би устао, потрчале би одмах на доксат да га послуже. једна му носи на послужавнику парче стамболског ратлока, чашу студене воде и чашицу мастике, а друга — леген и ибрик и танак пешкир. Он би се умио, обрисао руке и лице, и мало — али само обичаја ради — стењао би и јечао почешће. „Ој леле, — стење и мази се чорбаџи-Замфир — куде је тај смрт да ме узме у Горицу да се не мучим... пшешко живење моје?! ...“ Тужио би се на тежак и бедан овај живот, па би се прихватио ратлока и разговарао се и шалио мало с њима, питао би их има ли што слађе од ратлока.

Једном речи, владао се потпуно господски, и било му у конацима све асли пашински. Где год човек баци око, свуда види само господство. А тек унутра, у кући, у предсобљу, шта све човек може да види! Ту силни легени, ибрици, сахани, сребрни шавдани, тепсије и синије по метар и по у пречнику, па оне ћасе, мангали, и чега ти свега ту није, и све то сребрно или бакарно па калајисано. Свакога дана имају доста посла девојке док све то изрибају, па се сија по чорбаџи-Замфировој авлији као да су се сунца спустила и поређала доле по калдрми. А тек по одајама! Какав раскош и какво шаренило! Ћилими пиротски и ћипровачки, ангорски теписи и сандуци седефски стамболски пуни свиле и кадифе; по дуварима оружје скупоцено, поклон од паша и бимбаша. Уза зид са све четири стране ниски миндерлуци. У свакој одаји по једно скупоцено сребрно кандило гори уочи недеље и празника пред иконом из Русије, која је сва сребром опточена, а три кандила горе пред оном највећом иконом из Јерусалима што ју је донео још некад отац Замфиров кад је био на хаџилуку, куд је повео и свог десетогодишњег сина Замфира, који се данас стога зове још и хаџи Замфир.

Али хаџи Замфир је имао још једно богатство — имао је нешто што се не може лако купити ни стећи, нешто што сам бог дарује човеку, па зато то сваки чорбаџија и нема. То је лепа ћерка његова, његова мезимица, то је млада Зона, Зона Замфирова. Сва су деца Замфирова била лепа, све удате кћери његове као жене осташе лепе, али је Зона ипак најлепша међу њима била. Имала очи као кадифа, косу као свила, усне као мерџан, зубе као бисер, струк као фидан, а сва је била оно право „злато материно“. Она је та на коју је сваки мислио кад је запевао ону песму „Синоћке те, леле, видо’, Зоне“. Море, па не само ту песму, него и ма коју другу песму, сваку песму у којој се само спомиње девојка и љубав кад би тада запевали, мислили би сви, увек, само на Зону хаџи Замфирову. А она је знала за то, па као свака ванредно лепа, а уз то још и богата, била је размажена, пуста, немилосрдна, готово рећи демонска. Ко је није знао и ко се није за њом окренуо кад, поносито као паун, промине чаршијом?! Од пуковника па до наредника, од старог начелника па до ћосавог практиканта, од мајстора до шегрта, — све је то радо гледало и увек нашло тек нешто да се окрене и погледа на ону страну. И сам стари пензионисани председник суда, кога су млађи чиновници међу собом звали „мачор“, и он би се сваки пут окренуо за Зоном, а кад би му пребацили и дирали га, — он би се бранио да му није ни до каквог ђаволства, него да му се увек нешто стегне око срца: пада му, вели, на ум његова Јелисавета, која би сад исто толика и истих тих година била!... Па би се опет окренуо и гледао на ону страну куд би прошла Зона у оној њеној зеленој атласној бундици и алевим шалварицама, које су за два-три прста вириле испод жуте сатинске сукњице са цветићима. А никад сама није ишла: увек је око ње било бар пола туцета неких тетака и стрина. Кад иде, она се ломи у струку, ситно корача, а главу издиже и пружа је поносно мало напред, као водена змија кад издигне главу и броди водом.

Сва чаршија гледа за њом, и мимопролазећи и они што седе по ћепенцима и шију фустане и памуклије; само је погледају, махну главом и груну се у прса и уздахну, па шију даље. И сам Манасија — „чапкун Мане“ назван — кујунџија, колико је пута — он, чапкун и несрећник да му је требало пара тражити! — колико је пута кад она прође, од севдалука треснуо по дивно израђеној табакери од чисте срме и слубио је кад прође Зона Замфирова! А затим би баталио посао, примакао би своју табакеру, направио цигару и пуштао густе димове и дуго и дуго занет у мисли гледао би за њом чаршијом. Бленуо за њом и чинило му се као да је остало трага од ње, као да види траг њен, — дугу зелену пругу од бундице и жуту од сукње и алеву од шалвара лепе и поносите Зоне Замфирове.

ГЛАВА ДРУГА

У њој је опис Манасија кујунџије, познатог и под именом чапкун-Мане или Манча, који је — иако ова приповетка не носи његово име као наслов — ипак некако главни јунак ове приповетке.

А ако се Зона поносила што се свет за њом окретао, могла се, вала, поносити, и те још како, кад се за њом осврне Мане кујунџија! јер и исти тај Манасија био је красан младић. Било му је тако двадесет две или три године. Врло је рано отпочео радњу на своју руку. Отворио је дућан пре неколико година, али га је затворио, јер је морао у војску. Кад је одслужио рок, вратио се, и тада је по други пут отворио дућан. Био је добар мајстор, али сиромах; па ипак је било разлике између оног првог и оног другог, доцније отвореног дућана. Онај први је био мањи и празнији, а овај други већи и пунији. Онај први није имао ни врата, него само ћепенак, а мајстор Мане је преко ћепенка ускакао ванредно вешто. Дугим ускакањем извештио се до невероватне лакоће, тако да је могао још онако у лету, у скоку, скрстити ноге и одмах се и посадити прекрштених ногу, као Турчин, и све је то, што би наши стари писци рекли, свршио у једном окатренућу. А пре тога би сâм почистио метлом испред дућанчића, задиркивајући девојке које се с чесме са стовнама враћале, или би с оним комшијом преко сокака разговарао, а тај разговор био је за водоноше као она Скила и Харивда за старе путнике. У дућан нико више није могао стати, зато у прво време Мане није држао ни шегрта, него је сам самцит у њему радио; пазарио је и пазио да ко шта за време пазара не придигне из дућана. У њему је пет дана радио, а шестог, у суботњи, пазарни дан, пазарио с околним сељацима и ћуркастим сељанкама и сељанчицама, које се загледају у Мана, — а био је врло леп — па и не умеју одмах да кажу зашто су дошле и шта хоће!...

Кад је ово по други пут, после војске, отворио дућан, и муштерија је према дућану многобројнија била него пре. И он сад није имао нужде да ускаче на ћепенак, него је улазио на врата достојанствено; застане увек мало на вратима и грди млађе: каже како се данас не може на млађе ослонити, па тек онда улази. Мане је сада узео и једног шегрта, који већ пола године дана — од последње славе Манине — како иде без капе, чупав и гологлав, јер још никако не може да се сети где је изгубио капу. А у могућности је да држи и калфу. Дућан му пун, а поруџбина сваки дан. Некада у оном малом дућанчету свом израђивао је само просто прстење, белензуке, звонца и меденице, и оправљао батаљене муштикле и олупане табакере; а сада, у овом другом, израђује и боље и скупље ствари, као: минђуше, зарфове, пафте, укоснице, ланчеве за сахате и муштикле и табакере од сребра и срме; има и старих грчких, римских и српских новаца — бави се нумизматиком, и стога чак држи и археолошки лист „Старинар“.

Па као што је био добар мајстор, тако је био и леп момак. Црномањаст, лепа, велика ока, састављених танких обрва и танких брчића. Већ и по самој својој природи и по занату свом кујунџијском био је отресит и пажљив на одело, а то је још више и притврдио служећи у војсци, и то, као варошки син, у кавалерији. Нисио се лепо и радним даном, а утолико лепше недељом и празником. Кад обуче оне његове уске чакшире маслинове боје, а на груди танку жуту свилену памуклију, преко ње јелек и гуњче, опет маслинове боје — а све у силном гајтану — па се притегне траболос-појасом, за којим му је сахат о широком сребрном ланцу, који је Мане сам израдио, а на главу кад накриви фес, шајкачу или астраганску шубару, — како већ кад време захтева — није било женског чељадета, ни млађег ни старијег, а да за њим не погледа! Млађе загледају кришом испод ока, па тек само уситне кад прођу испред њега. А чине се као да га и не гледају, него гледају право преда се и иду ситно, право и пажљиво, као да прелазе преко каквог брвна преко потока. А оне старије и познатије, оне матроне што носе лагиране папуче и свилене чарапе са црвеним петама, оне што кажу да га воле као своје дете, оне га не само слободније гледају него се и зауставе и разговарају с њим; а кад се праштају, не може човек да сачека краја. По неколико се пута рукују и вичу: „Ај’ са здравје!“, али не пуштају одмах руку: држе га дуже за руку и све нађу понекога да поздраве. „Па поздрави се на мајку ти Јевду!“ па га пољубе у чело или у образ. И Мане пољуби у руку, и таман да пође, а њега опет задрже, опет се рукују и веле: „Па поздрави се на стринку Кеву!“ па опет руковање и љубљење; и он опет љуби их у руку и извлачи своју руку, а оне опет: „Па поздрави се, ете, и на тетку Доку!“ па га опет љубе у образ, тако да мора формално да се отме и да бежи. Тако жене; напротив, многи старији људи нису га баш најрадије гледали. Само духну на нос: „Хм! Јага, што је џимпир! Анасана!“ рекну кад Манча прође крај њих, па се од силна чупкунлука ломи кад иде, а накривио фес на једно око. — „Ех црна Јевдо, што роди сина чапкуна!...

Млађе га, истина, нису могле и смеле љубити, али су га утолико чежњивије кришом гледале, нарочито недељом, кад игра оро на ћошку Шефтели-сокака. Од свију момака он је најлепши био, а у колу најбољи играч, а према свирачима најгалантнији. Увек је стопарац давао кад је водно он коло. Кад је у коло долазио, онда би облачио једне кицошке плитке ципеле с високим штиклама, а у свакој штикли био је, још кад се ципела градила, вешто намештен по један прапорац. Па кад Мане заигра и заплете и залупа ногама, звече они пусти прапорци и силно дирају у срце све играчице. Мане је најчешће водио коло. Само позове по једну девојку да с њом поведе коло. А она се стиди, хоће од стида да прогута ону мараму коју је метнула на уста, и сва срећна пружа руку Ману, па игра с њим! Не игра, него лети кад Мане поведе „Осампутку“ или „Потресуљку“! И само они прапорци у Манчиним штиклама што казују да играчи додирују земљу и да се ипак на земљи налазе!...

А као што је био добар играч, тако је био добар и певач, ловац, јахач и весељак и за друштво човек. Кад год би свршио какав посао и зарадио добро, тада не би жалио ни времена ни пара да се провесели и проџумбуса мало с друштвом. А то је било онда кад би, на задовољство и своје у муштерије, свршио какву мало крупнију поруџбину, а таквих је, како који месец, све чешће и све крупнијих бивало. Прочуо се мајстор Мане и са крупнијих радова! Некада се поносио само муштиклом коју је извезао Ибиш-аги, или табакером у газда-Гана, или сребрним прстеном који је направио Видену, кмету великовртопском. Славан прстен, масиван прстен беше то, дуго се познавао на ћати Трајку! Кад га је, приликом неких партијских размирица и неспоразума, зврцнуо кмет Виден, носио је ћата три недеље од истог прстена чворугу на челу, па изгледао с њом на челу као инорог. — А какво је само сребрно кандило израдио за Светог Пантелеја; па сребрну ручицу за икону Богородичину у дивјанском манастиру! И глас о вештоме мајстору Мани кујунџији отишао је далеко по свету, тако да је чак и за Свету Богородицу Ржанску израдио тежак крст од срме... После сваке такве на задовољство извршене наруџбине осећао је мајстор Мане потребу да се мало поодмори. Тада би узео тамбуру и отишао у лојзе, или пушку, па отишао мало у лов. Или би узјахао коња, па отишао чак до Врања, до Коштане, па би увече засео у какву малу кафаницу са добрим вином и у друштву се бурно провеселио. Пио би, а чочеци би му певали и играли и вили се пред њим до зоре, а он их, расположен песмом, свирком и игром њиховом, бацао на крило тако силно да би им папуче полетеле чак у штукатор, и лепио би им стопарце и динаре и уверавао их да приме: јер је та пара, каже, „алал-пара!“ Због свега тога он је био радо гледан од млађег света, али многим родитељима није се допадао поред свег његовог лепог заната и златних руку његових: није им се допадао што је ловац, бињеџија и весељак, — и тако је мајстор Мане од њих и добио онај надимак: чапкун-Мане...

ГЛАВА ТРЕЋА

Она је помало и наставак главе друге. У њој је gаље испричан један моралан удар који је задесио Мана — заједно с последицама његовим. У овој глави је, даље, и решење фамилијарног већа које је било састављено из две стрине и четири тетке Манчине.

Као што је Мане био мали мајстор, тако му ни кућа није била велика. — Кућа му је била у Јени-махали. Мала али лепа бела кућица с повећом баштом, са доксатом обраслим у ладолежу, хмељу и ниновој лози. Пред кућом пуно шимшира, а међу шимшировим дрвећем један велики стари шимшир, који чак и хлада даје. Нико не памти да је икад мањи и тањи био; и сам дед Манчин причао је да се још дететом играо под њим, и то под толиким истим! — Авлија је сва била у цвећу. Као и сви на Истоку, и Мане и мајка му Јевдокија волели су и неговали цвеће. У кући је било и голубова и гугутки у корпама повешаним испод крова. Па кад цвеће замирише, а гугутке загучу, — оријенталац се сваки тада радо одаје тихим сањаријама! Беше то кућица пуна свега и свачега, а највише топлине (оне топлине коју ћете узаман тражити код нас); као и све куће у тим крајевима, беше она право топло, скровито и мирно гнезданце! Кућа није имала прозора с улице. Изгледала је као була с јашмаком и фереџом. С улице је био само бео прост и једноставан зид, тако да укућани нису имали никакве везе са улицом. Прозори с улица им нису одвраћали пажњу породице на свет што пролази. И кад човек уђе у такву кућицу, он се осети некако више сам, свој; далеко од града и вреве и тишме градске, и он ужива у оној пријатној тишини кућевној. — Осем кућице, Мане је имао и нешто земље: неколико њива и један већи виноград, ради грожђа и вина, и други, много мањи, ради теферича, јер је био на ванредно лепом месту, имао хладну, студену воду, у близини певали славуји, а туда често пролазиле на рад босоноге девојчице с мотиком на рамену, те је то Мана утолико чешће вукло у поље и зеленило, и правило му — крај оних природних лепота — теферич још пријатнијим.

А Мане је волео да теферичи. Простре ћилимче, које би донео за њим Поте шегрт заједно са шишенцетом мастике, збаци плитке кондурице с ногу, седне и узме тамбуру, па запева ону своју најмилију песму:

Зелен зекир, драго моје!

Што ми, драги, не долазиш?

Синоћ сам ти долазија,

по азбашче пошетаја,

алов јаглак изгубија.

Ако ми га, драга, нађеш,

опери га, прати ми га

по чирака Спиридона! —

Опрала би, драго моје!

Ракли-сапун нестањује,

бистра вода преса’њује,

јасно слунце на западу! —

Опери га, драга моја!

Твоје руке — ракли-сапун,

твоје очи — два кладенца,

Твоје лице — јасно слунце!...

Кад год би Мане запевао и испевао ту песму, увек би — иако је био жустар и вредан мајстор — увек би тада зажалио на судбину своју и на уређење у свету: што је то бог оставио да човек баш мора радити и у зноју лица свога зарађивати хлеб кад, ето, од левентовања лепшег и лакшег заната нема!...

У лето зором, још за росе, одлазио би тамо, попио кафу коју би сам тамо на сухом грању пекао, наслушао би се песме птичица и надисао свежег и мирисавог јутарњег ваздуха, умио би се јутарњом росом, па би се одатле, окрепљен и весео, враћао и отварао дућан, и био врло разговоран и предусретљив с муштеријама, које су већином биле млâде и девојке сељанке, тако похлепне на минђуше, прстење и манистре.

Ручао би како кад, некад код куће а некад — и то чешће — би му се, нарочито кад има какав већи посао, јело у дућан доносило; а кад је што боље зготовљено, ишао би Мане кући и ручао с мајком. — Јевда, мајка Манина, била је још лепа и држећа жена, још испод четрдесет година. Остала је рано удовица. Имала је мужа којега је волела и обожавала јер је и телом и душом био лепота од човека. А и сам епитет, управо епитети, сведоче то. У чаршији је имао неколико епитета: челеби-Ђорђија, дилбер-Ђорђија, ашик-Ђорђија. Јахао је добра хата, носио лепо одело; није се бојао Турака, и важио је као срећан и дрзак кријумчар; преносио је со, барут, књиге и друге поверљиве ствари из Србије. Изван куће је био поносит, а у кући нежан. Оплакала га је и искрено ожалила Јевда, и жали за њим ево већ петнаест година. Јављале су јој се прилике, добре прилике, али се она не хтеде удавати, јер ниједан од тих што је прошаху није био ни принети њеном челеби-Ђорђији. А већ и сами им надимци казиваху то — беху то све нека имена будибокснама; неки Тане „Домаћица“, неки Ване „Јагурида“, неки Гане „Мајкина душица“, — и све тако нека имена! — Добри људи, лепе прилике, али при свем том ипак бедни изгледају према покојном Ђорђији, оцу Манином. И тако Јевда остаде удовица и посвети се сва неговању и васпитању сина свога, који је био сушта слика и прилика свога оца. Она је лебдела над њим; свака најмања потреба била је одмах испуњена. Она је чисто умела сину и мисли његове погодити; чим би само помислио и у себи зажелео нешто, мајка би му погодила шта жели и мисли и испунила му већ!

И код тако лепог живота и слагања, како је морало бити Јевди, мајци Маниној, кад је чула да јој нападају сина у једним новинама, и кад због тога Мане постаде пргав, па сваки час долажаше у сукоб с мајком, коју је дотле увек најнежније ословљавао.

— Јевдокијо, црна друшке Јевдо, твојега ти Манчу, ете, турише у новине!... — тим речима је поздрави једно јутро комшика њена, Таска.

— Туго-о-о! — викну Јевда преплашено. — А зашто га турише? Неје чиновник, та да се карају?

— А кој знаје! Ама ништо, стринке, напрајише оди момче!... И чочеци и ченгије турише на куп сас њега у новине. Леле-е! Срам да ме изеде; ем што сам сал комшика, па иска срам и резилак да ме изеде! Чети си свет, па се смеје!

И доиста беше изишла једна подужа белешка о мајстору Манасији (реч: мајстор беше под наводницама), где се напада на њега: да није никакав мајстор и да не треба свете цркве да поручују код њега црквене утвари и сосуде, — јер он зараду ту упропашћује с мухамеданцима, нашим највећим непријатељима, непријатељима свију наших светиња! Белешка је била подужа, пакосна и заједљива. А потекла је од једног кујунџије дошљака, коме посао није ишао најбоље; или, управо, ишао је посао, али он није био задовољан зарадом. Признавао је да му је Мане опасан конкурент, кад се узме у вид његов кућевни трошак и кафански џепарац. Зато је нашао неког адвоката буџаклију и замолио га је да се заузме, рече, за праведну ствар и да му напише за новине.

— Они нама просто не дају да живимо! — тужио се тај господин адвокату. — Они живе — будитебокснама! Ништа не купују на пијаци!... Кад си их видео у парку да се шетају кô други људи Јевропејци, да изведу жене, или сестре, или, рецимо, свастике?!... Или увече на концерте да дођу?!... Јок, брате. „Ми ће си у лојзе искочимо!“ Па понесу и шта ће да поједу и шта ће да попију — нико паре њихове не виде! А ја сам светски човек: ја хоћу добро да поједем, па, брате, и да попијем хоћу... Код мене мало који дан да нема супе, а они празилук и на први дан Божића... С таквим светом не може да се издржи конкуренција. Па ја онда треба да крадем срму и сребро, па да могу конкурисати с њима... А мени отпадали нокти на Горици; то јест, није баш мени — али исто кô да је и мени!... Па, молим те, ујдуриши ти то; а ја знам шта је право...

— Не бригај ти! — рекао му адвокат пружајући келнеру чашу и питајући га која је. — Ти памти... Је л’ седма? Добро... Кад ти кажеш, верујем. Ја ћу да пијем, а ти памти, па наплати! Наплати, брате! — А затим се окрене клијенту, па настави: — Не бригај ти, — рече скидајући шешир, јер му се глава чисто пушила од пива. — Знаш ли, бре, како ћу да га поткупим? Море, ни пас с маслом неће га моћи појести!...

И одржа реч! Написао тако да је све брујало по граду. Читали су и пријатељи и непријатељи Манини; они га жалили и замерали му и заташкавали „бруку“, ови ликовали и ширили даље тај глас. Мане је био као луд неколико дана. Није се он навикао на такве ствари, није био чиновник, па да је огуглао и да може тако лако прогутати и сварити ту ствар као други, цивилизовани свет! Био је бесан. Турио је каму за појас и готов био на свашта, али никако није могао да дозна ко је то написао, поред свег трагања и распитивања, а по потпису се није знао ни могао управљати, јер је на свршетку овог пакосног написа као потпис стајало само: „Један веран син наше свете православне цркве“. — И морао је најзад и Мане прибећи перу и писању, том новом оружју, како кажу, и написати једну исправку. Исправку му је написао баш онај исти адвокат буџаклија који је и непријатељу његовом написао напад на њега!...

у кући Мана кујунџије несрећа. Она лепа идилска тишина претвори се у паклену досаду. Јевда као убијена, а Мане зловољан. Јевда никуд не излази, а Мане опет слабије прекодан долази кући; а и кад дође, боље да не дође јер је пргав и џандрљив. Свачему манише, ништа му се не допада као пре: ни јело му није зготовљено као што треба, ни постеља му није намештена по вољи, ни кошуља му није опрана и упеглана као што би он хтео. Сваки час сукоб с мајком, према којој је дотле увек послушан и особито пажљив био. А Јевда ћути, трпи, и плаче кришом. И то је тако трајало неколико дана, тешких и црних дана, а затим, мало по мало, па се смирило и утишало. Тек онда поче мајка поиздаље наговештавати Ману да би већ требало да јој нађе „одмену“, јер она је, вели, већ остарела.

— Дође си други земан; заступи други ред и адет — говорила би му Јевда. — Тражи си, дете, прилику спроти теб’; а наше старовремско — беше веће!... Што да те турају у новине?! Шта да си губиш младос’ и лепотију по мејане и кафане сас оне роспије, никакве вере!... Та да те турају у новине и да те чете по махале и по чаршије?! Зашто, Мане, дете моје? У зêм да пропаднем, оди срам и резилак! Жива ти ја! Узми си, доведи си дом невесту! Погле кол’ки човек стаде! Татко ти Ђорђија беше у Котине године кад ме доведе у кућу си!“ Е зашто да ти пропада век?!...

Тако је Јевда говорила сину. Мало који дан да му није читала и говорила. И Мане јој рече да је то и његова давнашња жеља. Обећа јој да ће урадити онако како она жели.

И тако је тај испад у новинама имао за последицу да се учинио тај преокрет у животу Манином. Уосталом, и без тога не би се дуго чекало на то, јер тамо, на Истоку, раније се и сазрева а раније и стари. Чим девојче почне да гризе доњу усну и терзија јој почне да мери и шије фустане — она је за удају; а дечак, чим почне да криви ноге и накривљује фес на једно око и да гледа врхове од ципела — он је већ за женидбу!... Чим отвори дућан, одмах осећа да му треба и домаћица. А и сви му повлађују, сви га хвале да је добра прилика и веле: „Море, па има си човек и дућан!“ иако је том човеку осамнаест година, а дућан му мало већи од већег путничког сандука. — Такав је тамо обичај. Јер чим неко има само мало веће бркове, већ га зову и саме удаваче „чича“, а ако још пусти и браду, њега сви зову „попе“ или „дедо“, па ма колико се он на то љутио. А кад пролази махалом, сав женски свет, и жене и бабе, одају му чест: устају с прагова авлијских врата и остају тако стојећи — с мало погнутом главом и рукама под пасом, — све док он не прође!... Зато, хтео не хтео, мора да се жени јер га све гони — и комшилук, и чаршија, и кућа, и родбина. Родбина тек само поведе реч пред њим о њему: „Море ’оће, ете, да га женимо!“ А он обори главу, гледа у страну, стиди се, али не пориче, нити се брани. Уопште, код те средње класе са женидбом иде много брже и лакше него код оних виших, богатијих и ученијих. Али зато и нема ту оних силних маторих момака који се туже на влажно време и на рђаву кујну, нити оних силних зловољних, маторих девојака које миришу на камфор и носе памук у ушима. Не, овде никад дотле не сме, и не може, да дође!...

Тек спопадну човека који није ни у сну снио и ни накрај памети му било да се жени, и навале на њега са свију страна да се жени! Као несташна деца кад метну коњску муву магарцу у уво, па га тиме силно узнемире, те се, јадник, узаман баца ногама, стреса товар и самар, али му све то ништа не помаже, — тако и овоме само пусте у уши мисао о женидби и женици — и ви сутра лепо не можете више да познате оног јучерашњег сређеног, мирног и задовољног човека! Тек му кажу: „Море, онај „човек“ много се нешто распитује за тебе!“ — „Који човек?“ — „Па, онај, де... у сукњи; из јучерашњег друштва! А он се сећа, смеши се и каже да га се то баш ништа не тиче, а обично заврши: „Па шта каже, бога ти?“ — „Каже да јој се допадаш“. — „Славе ти?“ — „Здравља ми!“ — „Па шта каже још?“ — „Каже да јој изгледаш горд, и вели: Шта чекаш? Ваљда се још није та срећна, та твоја будућа, родила? Или, вели, ваљда тражиш много пара!“ — „Здравља ти? То баш каже?“ — „Ама, молим те, ни речи!“ вели онај тајанствено. „Молила ме да ти ништа о томе не кажем!“ — „Их, болан брате!“ вели онај и сада само мисли о томе и ни о чему другом. Налази да му је живот пуст, да нема неге довољно. Помишља чак и на старост и болест која може наићи: па ко ће га тако свесрдно моћи дворити ако не жена, та верна другарица н сапутница човекова? И он осећа да не може више овако остати! Укратко, чуди се како то може и једног дана бити без „домаћице“! Налази да је то најлепша женска и да просто не може без ње; она је само за њега створена, а он за њу! И један дотицај коленима испод стола, и једно „ти“, које му она први пут изрекне, привуку га и притегну силно њој, као најјачи конопци и ланци („ружични“, наравно)! И не прође много, а свет га види лепо избријана, с подбријаним вратом, омирисана берберском сапуњавицом, где достојанствено, окружен неким теткама и стринама, гêга у прошевину, а уши му се црвене од тешка стида.

Нешто тако могло се очекивати и у овој прилици код Мана кујунџије. О тој ствари је већ неколико дана мислила најозбиљније Манина мајка Јевдокија, па је напослетку и сазвала једно веће — фамилијарно веће од родбине, већ постаријих жена.

И оне се одазваше и дођоше. Дође и тетка Дика, и тетка Кара, и стрина Парашкева, и друга стринка, Николета, и тетка Рушка, коју су сви сматрали за род, а нико није знао да каже какав им је род. Манина мајка им каже зашто их је звала. Исприча им шта ју је нагнало да убрза ствар; исприча им о новинама и о оном резилаку, и каже им да озбиљно хоће свога Мана да жени. Пита их шта оне мисле. Свака је говорила и свака се редовно бестрага далеко удаљила од саме ствари и отишла на десето; свака је била опоменута да се не удаљује него нека се држи саме ствари, и свака се нашла увређена и дизала се да иде, па свака опет остајала. Али све скупа ипак сложне беху у томе да Манча треба већ да се жени, и да оне све сложно треба да легну на посао, па да му траже прилику. И када бану, и незвана, и дође још једна, четврта тетка, нека тетка Дока, с рукама преко трбуха, и запита их шта су се скупиле, рече јој важним и озбиљним гласом стринка Парашкева:

— Збрасмо се, стринка Доке, ’оћемо, ете, да женимо оној наше магаре!...

ГЛАВА ЧЕТВРТА

У њој је испричано једно фамилијарно веће на коме је утврђен списак кандидаткиња, то јест девојака за удају, или, још боље, девојака од којих једну треба себи за сапутницу у животу да изабере мајстор Мане кујунџија.

Неколико дана доцније, а код Јевде се опет скупљају на ново фамилијарно веће. Сваки час тек заклапарају нануле или папуче преко калдрмисане авлије, и једна по једна стрина или тетка долази, с рукама под пазувима. Скупљају се, и ту су већ на окупу све тетке и стринке: Дика, Кара, Рушка, Парашкева, и Николета, и Дока. Све су оне дошле на позив Јевдин, само најмлађа, тетка Дока, дошла је, као и увек, незвана. Била је то још лепа и једра жена, мало чудних манира. Често се заборави, па звижди сокаком. Њу су обично увек избегавали — нити су је позивали к себи у кућу нити су је водили кад су куда ишли. А ако су је баш кадгод и повели, то је увек било после дужег свађања и погађања око постављених услова, на које је услове Дока тешко пристајала. јер дока је била врло незгодна: увек би понешто лупила иако је нико питао није, и често би тиме друштво у неприлику доводила. А имала је обичај да оно што каже упорно брани, па и да се потуче, јер је била позната као убојица. Зато су је избегавали; а кад је се нису могли отрести, него су је морали повести, водили су је само под тим условом да ништа, ни речи, не сме проговорити. Редовно се тада морала заклети у своје очи и у живот свога мужа Сотираћа — кога се она, узгред буди речено, врло мало бојала — да неће ни уста отворити! Но, уосталом, све то избегавање њу је мало бунило, а онима је мало помогло. јер Дока је увек умела некако лако и вешто да намирише где је добро друштво, било по каквом мирису од пржене кафе, или по звуку од цврчања на тавици, било напослетку по папучама и нанулама поређаним испред неких врата, — што је за њу увек био најбољи и најнесумњивији знак и доказ да ту има друштва, и да ће бити кафе и јеглена.

Четири тетке и две стрине Манине поседале по миндерлуцима унаоколо и све срчу кафу, а понеке и задиманиле као мушко. Тетка Дока пије и кафу и мастику и уз то пуши као Турчин.

Срчу кафу и разговарају о удавачама за које су нашле да би могле бити прилика за њиховог Манчу.

Поче стринка Парашкева:

— у Мадине, ете, там’ спроти Зелену чешму, какво девојче искочи — пуста не остала!... Онакву лепотињу веће у мој век — а ја сам си жена убавачко стара — јоште не видо’... Фрузина гу, ете, име...

— Мори, зар она си је једна?! — прихвати тетка Рушка. — у Јордана Калтагџије дом што си процафте девојченце, ете, оно Тимче... Како замбак т’нка! Да остаде јоште турцко, ћаше, две ми очи, заради њума зулум да се напраји на вêру ни!... Е, што му, Јевдо, не збориш, ете за њума?

— Е, шта да чиним?! — вели Манина мајка. — Зашто да му зборим? Што да га карам? Карање нема! У војску терају сас зор, а у женидбу — јок!

— Ели је, зар, у Београд бегенисуваја какву мâзну Београђанку, та му саг ове наше несу прилика?! — умеша се тетка Дока, али не доби одговора ни од једне из већа

Споменуше још неколико њих. Споменуше дику Грнчарску, Ленче Кубеџијско, Доне Чешменџијско и Зоне Ставрино и Јоне Мамино. Све су то и лепе и поштене девојке и радене девојке. Целе недеље раде у кући, у недељу у свиленим фустанима у коло, а у понедељак завргну мотике преко рамена, певајући ,,Зелен зекир, драго моје“, иду у поље, у њиву или у виноград... Све су то биле лепе прилике за Манчу. Признаје то Јевда и каже да ће говорити Манчи, сину свом.

— Да збориш, Јевдо, — рече јој тетка Дока. — Да му збориш, ем повише да му збориш за тија девојчики! Што да си седи неженат, та да си губи век и године?! дервиш ли је, калугер ли је та да си самотује?! И ја му зборешем, ама ме ич не слуша!... „’Ајде, вика ми он, ћути си, Доке! Тебе ти ласно, рече; ти си мислиш да се саг ласно може да ожени, да ми је мен’, рече, ласно невесту да нађем како теб’ што је ласно шишенце ракијке да си пијнеш!... Бећарл’к џиби султанл’к олмаз“, рече, и тол’ко! Не ’теде више, куче, ни да си збори с мене, а и ја га — кад видо’ што је брљив — батали!... А што па има девојчики што су пристасали за удавање, — паша, па да г’им не манише! Ем кол’ко ги мило да се удадну, и тол’ко ги јоште двапут помило за нашога Манчу, откад се, ете, врну из војску из Београд!... О, бож’ке, кол’ку ми чес’ чине и давају девојчики, а све заради твојега Манчу! Убаво си видим, демек, зашто је тој! Преко чаршију трче, та да ме у руке целују, „Живо-здраво“ ми рекну... сал што се срамују да за Манчу, ете, питују... А из очи ги, ете, тој читам!... А ја си веће убаво знајем заради кога ми тај чес’ чине. Њекња си беја’ у амам, а туј си у амам беоше и оне, ете, та Дика Грнчарска, Гена Кривокапска и Ленче оно Кубеџијско. Беше ту и оно Зоне Замфирово; ама оно си, како чорбаџијско, беше са своји; не бањаше се ни па збореше сас овеја. А ове — ама знаш како ми чес’ давају, како ми лацкају! „Стринке, стринке, мори! Еве ти мој сапун!“ вика једна. „Узни си, стринке Доке, мој сапун, кирид-сапун је!“ вика па друга. Бож’ке! да се поломе служејећи ме!... А ја си седим, па, како пашина мајка, примам си чес’ и од једну и од другу, ама си мислим у памет: „А рипчики! Да се истепате ви за тој, викам; ја, ако сам си жена проста, убаво си знајем дек неје заради мен’ тој“. Па си зборим у памет: „Бож’ке, која ће ми саг бидне снајка у овеј покладе!?...“ А лепе, па убаве што су — лелее, Јевдо, очи да си не скинеш сас њи’! Ја ги сал гледам, па си сеирим! А туј при мен’ си седи’ ан’ма на Имер-агу, па рече: „Виде ли, Доке, што је, рече, убаво овој Зоне Аџијско; па бела како замбак, а очи гу како бадем, а грло како филдиш, а уста гу, рече, како мерџан-атеш!... Ех, рече, пуста, рече, вера што ни смиће и на нас и на вас, а кеиф ми, рече, да гу узнем, ете, за мојега Халила!...“ И истин’ збореше жена! А ја гу теке тагај топрв погледа малко боље Зону. Па кад гу вид’о ону њојну т’нку снагу, па оне њојне пусте косе, па оне беле, цврсте груди, како два филџана, па оно њојно девојачко срамување! Леле, тугоо! — викну Дока, па се завали онако бећарски и распали цигару, сркну из филџана, па настави: — А мен’ ми дође нешто жал’, па си зборим у памет: „Е, црна Доке, пусти твој к’смет!... Што несам бећар, та да гу ели узнем ели отнем од татка гу“, — тол’ко што је лепотиња!...

— ’Адје ћути си, несрећо! — обрецну се Јевда на њу. — Неје те ни срам?... Како збориш то?!...

— Ето што?!... чуди се и брани Дока. — Што си лошо зборим?... Ако си прајим кеф, белким сас уста си прајим; ништо, ете, лошо не напраји!... — рече и испи опет једну чашицу мастике, па додаде: — Ако искаш, Јевдо, ете, све да ти га зберем један дан на куп у амам, та да гледаш и сеириш и бираш, ете, за твојега Манчу, па да ти, како и мен’, дође жал и криво што неси ти Манча!

— Их, — гракнуше неке — што је брљиво! Неје те ни срам! Пи, какво зборење! Иди си дом! Несрећо бећарска!... Дом да си идеш! — повикаше и скочише све на њу. — Кој те је зваја?!... ’Ај’ си дом!...

— Кој да си иде дом?! Ја ли?! — плану Дока и скиде једну папучу и стеже је. — Рушка нек’ си искочи! Каква ми је она тетка!?... А кад буде ништо зорт, ја ћу се тепам и карам заради нашега Манчу, а ви јок!

— Ја-гу, што си збори! — кара је Парашкева, а спустила глас мало од страха. Еснафска жена, па каква си је!... Кад ћеш си, мори, Доке, црна Доке, ете, памет да спечалиш! Тој ли је зборење? Неје те ни срам оди овој чупе? — рече и показа на измећарку Дену, којој одмах затим даде очима знак да покупи филџане и ракијске чашице и шишенце с мастиком, којом се — чешће од свију — послуживала тетка Дока, док је причала слике из хамама, па да све то изнесе напоље. А то је сасвим умесно било, јер, ако и даље остане то ту при руци тетка Доки, ко зна шта све може лупити и испричати (па и потући се с неком!) тетка Дока, којој су фес и шамија дошли већ мало више накриво, и тако издавали њено расположење.

А затим се подигоше све с миндерлука; Дена им већ окренула нануле и папуче ка авлији, и ове поново, онако стојећи, још једаред изређаше имена девојака које треба Јевда да спомене и да их похвали пред сином Манчом.

— Ама с мен’ у амам да искочиш, — салете је Дока — да сеириш и да видиш једну убавињу и лепотију оди девојчики!... Мори, у пашине сараје, па би искочиле и там’ помеђу три тесте Ђурђијанке и Стамболијке потакве; искочиле би и там’ најлепе и најубаве!...

— Де-де! Ласно за тој, мори, Доке! Ће искочимо једанпут! — вели Јевда, само да је скине с врата. — А саг, иди си па легни; преспиј си малко, Доке...

— Ете, тој Зоне Чорбаџијско да видиш сал!... — вели јој Дока излазећи. — Ја ћу си разберем кад ће Аџијско у амам, па да си одемо ја и ти; а ја ћу платим амам и за мен’ и за теб’ — сал оно Зоне Аџијско да видиш и ти да сеириш, па... ако што неси мушко...

ГЛАВА ПЕТА

Она је управо као нека епизода. Као епизода узета, она је, истина, мало подужа, али узета као роман, она је ипак кратка; јер она и није управо ништа друго него један кратак сензациони — али за родитеље врло поучителан — роман, у коме су јунаци млади Митанче Петракијев и нека Швабица Хермина... Све ово морало се испричати да виде читаоци пред каквим је амбисом врло лако могао бити и наш јунак Мане кујунџија.

По решењу фамилијарног већа, Јевда узе преда се једнога дана сина Манчу. И пошто је женидба у начелу била већ свршена ствар, разговараше сад о њој онако у појединостима. Јевда му спомену и изређа имена свију девојака. Спомену му Фрузину Мадину, како је вредна, кротка и лепа, и додаде да није ни чудо кад јој је татко Грк из Филибе; затим му спомену Тимку Јордана Калтагџије, похвали је како је здрава, — „како мечка“, рече Јевда — како лепо тка и води сав домазлук; Дику Грнчарску наговести му и рече за њу врло много лепих ствари: како је здрава, вита стаса, „како се, кад иде чаршијом, срамује, како и прилега на девојче“, како је послушна и како има лепо грло, кад запева „Запевало булбул-пиле, мисли зора је!“ Ленче Кубеџијско, Зоне Ставрино, Јоне Мамино и Гену Кривокапску, — све их спомену, о свакој рече што се доброга могло рећи и запита га шта он мисли.

Мане је ћутао. А кад мати навали на њ, он јој рече да није то баш тако хитно.

— Море, Манчо, сине, докле ће си момак?! — вели му мати. — Снају да ми доведеш у дом, да ми хизмет чини, та да се и ја малко одморим... Ласно ли је мен’ да ја, у овеј моје године, месим ’леб и гот’вим ручак и за теб’ и за момци и чираци твоји?!... (Читаоцима је познато да у Манчином дућану није било, сем Коте и Поте, никаквих других момака и чирака, али то је сујета мајсторске мајке што је тако рекла!)

— Па ће се женим, нане, ти ич бригу да не береш! — умирује је Мане. — За мен’ ласно; теке за теб’ искам да ти бидне убаво! Зашто да узнем нику, а она да ти чес’ не одава, — бива ли, а?...

— Море, ће ми одавају чес’, за тој бригу да немаш. Ја већ и саг јоште видим што ме почитују... Ете, избери си једну оди тија што ги ти каза отоичке... Коју искаш, а мен’ ће бидне право... Све су си убаве...

— Ех! — одмахну Мане руком. — Та што ако су убаве! Оне ли су сал убаве? Има време!...

— Мори, Манчо, побрго работи! Зашто ће ги пограбе чорбаџијски синови, како чаршилије, ете, вруће мекике сабајле, — па што ће таг да чиниш?!...

— Ама, де, јаваш, нане! — смеје се Мане. — „Што ће да чиним?“... Па ћу си узнем једну! Што ми ти па саг тол’ко збориш како да до годину неће па да искоче нови девојчики, и јоште може поубави и покротки девојчики да бидну оди овија овогодишњи...

— Ама, ја веће видо’ мој к’смет и срећу сас теб’!... вели му мати љутито. — Мане, Мане, мајка ти не плакала! Што мислиш? Ја сам си проста жена па се ич не разбирам и не знајем овај сагашње... Стра’ ме што ћеш сас мен’ да напрајиш резилак како онај твој Митко чорбаџи-Петраћов што напраји сас мајку и татка му!...

— Што ће начиним?! ’Ајде и ти па, нане, како си тој па збориш!? — рече прекидајући разговор. А затим метну шубару на главу и оде љутито.

— Није без ништо! — рече Јевда после дужег размишљања. — Тугоо, ако је бегенисуваја нику белосветску, — у Нишаву ћу, ете, да рипим!...

Дуго је седела тако на миндерлуку у једном ћошку од собе и мислила. Шта све није помислила. Бранила се од тих многих и свакојаких мисли. — Леле тугооо! Истин’ рекоше који казаше: „Да не дава Господ на дете што му мајка помисли!“ Ете и с мен’ и Манчу ми алис та си је саг работа! Може да и неће бидне баш тако лошо! Доне! Доне, мори! Доне, несрећо селска! — викну Јевда и зовну измећарку.

— Што искаш, стринке?

— Поскочи, дете, до чорбаџи-Тасу и рекни: „Вика те стринка Јевда; искочила, рекни, голема работа! Ама брго, рекни, да дођеш!...“

Не прође много а ево чорбаџи-Тасе. Био је подаљи рођак, падао јој као неки девер, а она њему као снаја. На њега се Јевда обраћала увек кад је у невољи каквој била и тражила паметна савета њега би позивала, и он се одмах радо одазивао, као и сваки рођак, али канда је мало, онако потајно, и уздисао за Јевдом, и то годинама безнадежно уздисао. Почео је док је још девојка била, и још није престао уздисати, али о тим уздисајима наравно да Јевда није смела ништа знати...

— Што искаш, снајке-Јевдо? — запита је Таса. — Што ти требам?

— Позва’ те, бата-Таско, имам си, ете, голему муку да ти рекнем... Оно моје брљиво дете... Манча де... искам да га женим, а он се, ете, рита како магаре кад си неће самарицу на грбину... Е, какво је тој саг заступило, бог да чува!... Ни се татко ни се па мајка слуша! Што је овој? Батиса ни се све; све се батиса, бата-Таче!... Е, како то?... Ники ме ич не питује, а белким сам мајка!...

— Е, — уздахну Таско —— тој си је, Јевдо, наш к’смет... Кад беомо деца, ники нас, ни татко ни мајка ни, не питâ: ’оћемо ли ели нећемо; а саг, кад сами стадомо „татко“ и „мајка“, — саг нас па не питују наша деца!... Преди нâс наши стареји нас не питаше; а саг нас па наша деца не питују! Тој ти је, Јевдо, што каза’, отоичке, наш к’смет!...

— Ама, бата-Таско, неје ми мен’ мука ни стра’ за тој! Неје, две ми очи! Ако што неће да ме питује; ако, бата-Таско! Та што да ми је па за тој? Друго заступи саг! Србија! Србија — слободија!... Ако за тој! Нек’ си не пита, нек’ си избере што си милује. Ете, и мој покојни Ђорђија не пита много, веће рече на татка ми: „Ако гу не давате сас алал, ете, Јевду вашу, а ја ћу гу уграбим; а Србија, вика, и плот неје далеко!“ Ама стра’ ме да не узне инку белосветску...

— Е, ашкољс’н за тај реч! Тој ме и мен’ стра’, Јевдо! — одобрава чорбаџи-Таско. — Батиса ни се све, снајке-Јевдо! Све ни батисаше: и варош, и чаршију, и село, и цркву, и кућу, и стари адет, и стари чес’, и старо живување — све ни, бре брате, батисаше јабанџије!... Овој како ће да му бидне, кој ће да знаје!... А бог да чува! Много лошо, бога ми ти казујем!...

Јевда уздахну и одобраваше главом, па додаде:

— Мину старо време, — беше му, бата-Таско!...

А бата-Таско уздахну и прихвати:

— У старо време се знало, бре брате, кој је стареји, кој млађи; кој је големаш, а кој си је на фукара!... Млађи одаваше чес’ на стареји своји. Кад си татко седи, син му стоји; кад си татко праји цигару, син си већ чека сас машице и жар; кад си татко збори, син си ћути, слуша, не сме да збори! Па се знало, бре брате, кад је дан, а кад си је па ноћ! По-за домаћина смејаше ли кој да улегне у кућу?! А си домаћин дође, а измећарка си тури чивију на порту — и свршена работа! Нема веће нико да улегне на порту!... Нема доцна кући долазење! А саг?... Памтим у оној време, у годину једанпут ели двапут ако си искочим поради, ете, некуј послу у чаршију. Па ели узнем по-за себ’ измећарче, ели си сам узнем фенер, окачим га на чибуче ели на пуле оди џубе, па си пролазим мирно покрај турцки каракол... Несам, бре брате, џимпир ели качак, ели кумита, та да си брез фенер идем преко сокак!... А саг!... Судија, бре брате, чиновник, ели приседник суда, дрт човек, бела глава, бре брате; има си зетови и унучики, па си пролази, па ни има по-за себ’ измећара, ни фенер, ни бастун, веће пролази — да прошћаваш — како ники мачор кад си остави мутвак, та се дигне и зареди по ма’алу на нико рђавство. Бога ми ти казујем!...

— Лошо време заступи! Седи си, бата-Таче!... — вели Јевда, и нуди га. — Ако ли једно кафенце?... Доне, мори, Доне! Ела, испеци ни две кафе!...

А газда Таче седе и поче:

— Ете саг ми, Јевдо, дође ништо у памет и присети’ се да ти кажем... Њекња си зборим ништо сас онога мојега комшију, чорбаџи-Петракија. Море, има си човек голему муку сас онога његовога Митку. Причаше ми човек све... Сал што не плаче кол’ко му жал дође и тешко!

— Е, е! Туј ми се уврте, — рече Јевда и показа чело — ете, тај Митка!... Па што збори Петракија, две ти очи?!...

— Лошо збори, много лошо збори. Давију ми правија!... Да сам учија неке чколе, та да испишем, ете, тол’ку књигу — вели Таско и одмери руком једну ужасну дебљину. — „Ласно ти теб’, — рече ми њекња Петракија — имаш девојке, сина немаш, — бригу немаш!... А мен’ ме изеде оно моје пцетиште!“

— А ти, викам, зашто га испусти? „Дрво се, викам, савија док је младо“, има селски реч. Та и сас теб’ и Митка ти алис та си је работа! „Море, Таче, рече, не знајеш моју муку, па си збориш тако. А, истин’, рече, ја сам кабает, много сам, рече; кабает! Ете веће две године и повише!... Ама се вукујем и теглим с њег’ како ала с берикет. Да чујеш сал“. и стаде да прича.

Причање несрећног оца Петракија

о свом несрећном сину Митанчи

„Полани, рече, — отпоче бата Таско Јевди Петракијеву причу — кад му купи’ једне путине код Вана кондурџије, таг топрв запази’ што ће имам муку с њег повише него што татко ми имаше, ете, сас мене! Плати за путине осам динара — ем беле паре, бре брате, рече, малко ли је!?... Ама знајеш како бе’у цврсте и јаке путине, па ем сас потковице! Донесо’ ги дом и дадо’ му ги, и он ги узе! Ама — ете саг ми долази у памет — узе ги кучиште, ама ме не целива у руку како је адет у њега. Обуче ги, и један дан одија сас њи по чаршију, а јутредан неће да ги обуче... Ја си мислим: зар ће ги чува па за недељу ели светак?! Па ми дође ништо мило, та реко’ у себ’: Бреее, овој ће куче искочи по-трговац и од татка и па од татка на татка му!... Ама да чујеш моју бруку! Стиза недеља, па светак, па недеља, погледам ја — а он си јоште иде у поцепане путине! Чорбаџи-Петракија син, па си иде како измећар, белосвецки ники! А зашто, море, ти не обукујеш нове путине, викам му ја, што ме резилиш?! Он си ћути; ћути си, жена, како камик! Прође си јоште једна недеља, а ја веће не мога’ да си ћутим, веће викну’: А, бре, ћопек-сене, што си не обучеш нове путине? Он си пâ ћути. А домакица ми Персида, кад виде што ће искочи једно тепање, рече: „Неће си, вика, дете турцке путине; иска штифлетне а-ла-франга да му, ете, купиш!“ — Што бре, ешеку? Зар татко ти чорбаџија први у чаршију и код влас’ и при официри и инџилири, па може да носи путине с потковице, а ти не можеш!? Море ће понесеш, па како селска невеста ће ги обучеш и одиш у њи. А он, куче, — и кој га, бре, научи да си тако збори? — рече: „Нећу да ги носим; бос ћу си идем, ели у селски оп’нци, а да ги носим, рече, — нећу!...“ Е, зашто нећеш? — „Не могу“, рече. — Зашто не можеш? — „Не могу, рече; трупам, рече, сас оне пусте потковице ,како стари мезулџијски, рече, коњ!“ Е, куд се научило теја речи да збори?! Виде ли, море, како се кучиште научило да збори јоште у чкољу!“ — Ти што му напраји? запита’ га па ја. — „Та што да му чиним? једно ми је дете, знаш како је! Купи му штифлетне а-ла-франга... А домакица ми збори: „Море, Таче, ћути си, па рекни: Исполај на Господа кад си доживемо и тој! Кој знаје, рече, што му је писано, и што ће да искочи из њег’!... Ти си трговац, ама овој ће, рече, искочи јевропејски трговац, галантерис’...“ А ја си сал ћутим, — збори си Петракија — па викам: Може, истин’, да сам човек прос’ па се не разбирам у сагашње време; па си оћута’ н отрпе’ нико време. Ама после ми дође нешто у памет за чекмеџе. Есапим и треба да је тол’ко пазар, а кад си бројим, а оно искача мање! један дан убаво запанти’ дек сам спустија у чекмеџе два по пет динара од пазар, а кад ће да затворим дућан, ја си нађо, сал једно! А код чекмеџе долазимо сал ја и он, ники други! Е неће, зборим си ја у себ’, до чекмеџе да дођеш! И по таг искачаше пазар за нико време спрама есап!... Ама, — па ми дође ништо чудно! Има си једно сопче његово и никога не пушта у сопче. Сам га помета с метлу. Хо, мајка му стара, и тој треба, викам, да је ники угурсузл’к!... И ја се веће заинати’ да видим што је, мајка му стара, у тој сопче! Та један дан у недељу, рече ми један, — а беше код мен’ јоште у турцко време калфа — ништо лошо за Митку; рече: „Пази се, газда-Петракија, да те не орезили, рече, твој Митка. Чуја сам, — а убаво разбра’ — рече, јучерке на ноћ, куде неке белосветске фрајлице, рече, поју си песну за твојега Митанчу, поју си:

Кој ти купи кондурице? —

Купи ми га лудо-младо,

лудо-младо неженето,

на Петраћа — ете, рече — млàт Митанча!...

та те, рече, максуз потражи’, чорбаџи-Петраки, да ти рекнем. А, рече, твој ’леб једо’, ти ме изведе на селамет, — па адет је да ти кажем; зашто, рече, може ласно гуја да те изеде“. — „А ја си, рече Петракија, уфати’ таг ники стра’ и зорт; — зашто си премећем по мој памет, па уфати’ и присети се за много, та реко’: Море, неје без ништо!... Присети’ се ја: у дућан си не седи, татка не слуша, мајку ич да не види; неће кондуре, кошуљу неће што му мајка ткаје и шије, иска дућанску!... Ударија баксуз у кућу и дућан; а пазар мисечни стаде кол’ко пре недељни пазар беше!... У собу си никога не пушта, а кад си искочи, а он си тури катанац на врата — ем кол’ки катанац! Голем како катанац на магазу! А кључ си тури у џеп, па си иде! Куде си иде, што Праји кад се врће дом — никој не знаје и не смеје да га питује...

„А ја си, — рече Петракија — кад ми рече човек тој, брго дом. На сопче му катанац, а њега га дом нема „Причекни си малко, рече ми жена, ће дође дете...“ „А за тој па да ми је!“ реко’ гу ја, та си узе једно сикирче: „Зар ће сам трговачки суд та да не смем, па иска и треба два грађанина да су у присуство! Ба! Не чекам си ја!“ Па си сас оно сикирче обијем катанац и улезнем у сопче... А у собу што ће да видим: мој срам!... По дувар, бре брате, све слике, ем девојачке! Ама, рече, не од наши девојчики, веће од ники из бели свет... па... ете... несу, рече, обучене, веће, ете, како саг да ти кажем... ете, како да се бањају; ама, брез пештимаљ, ели на Ђурђовдан у зору, кад си фаћају мају, да прошћаваш!... Срам ме, рече, изеде!

„Погледа’ на сандаци, а и на сандаци катанци! Премисли’ се ја: Е, што му требају, мајке, катанци на сандаци, кад има — ем какав голем! — на врата?! Та си узнем оној сикирче, па и по катанци, па и по сандаци! Кад си подиго’ капци, — леле мајке, што ће да видим у сандаци! Срам ме и да ти кажем; а њег’, рече, не било срам да збере и скута све тој! Два санд’ка пуна, бре брате, ете, да прошћаваш, све курвинске ствари!...“

— Лелее! Не збори си!... — вели уплашено Јевда.

— „Чешљеви, сапуни, ђулијаци неки, та неки женске штифлетне, колани, подвезице, гакице женске, чорапе, — ама знаш кол’ко су дуге!... Дуге, како да ће около шију да ги врзује!... И све си то збраја и скутаја на куп за онуја несрећу и роспију аустријску, Кермину!... Капетал, бре, један!... дућан! Дућан да си отвори и сортира сас онуја силну стоку! ... Ела, Персо, викну си ја домакицу ми. Ела овамке да си видиш работу оди тој твоје „дете“! Нов адет да видиш! Саг младожење, ете, спремају бошчалуке, а девојке јок!... Каква је ово вера, викам? Ела овамке да видиш твојега јевропејског „галантериста“!

— Лелее, тугоо! — узвикну Јевда сва преплашена. — Црна Персо, што ти се оди дете напраји! А Митанча — што напраји?

— Ешек! Што ће праји? Недељу дана не смејаше да си до’оди дом, веће зареди по тетке и по стринке на ноћување... „А да беше тагај туј, рече Петракија, — ћа’ с оно сикирче да га утепам!“

— Ех, ех, аџамија, па лудо...

— Виде ли, Јевдо, што ни с напраји оди наш варош?!

— Лелеее! — хуче Јевда.

— А татко му Петракија тури га у новине и рече: „Од данаске ми веће Митанче неје син, ни му ја па татко; тој ви је, вика, на знање и, ете, управљање! Ич да му никој не дава паре, зашто не презнавам Митанчин, рече, арч...“

— Ех, туго! Неје требало баш тол’ко да је... Син му је... Леле, јединац според три керке!... Па што је саг сас Митанчу — њекња га видо’! Ништо не напраји оди момче... Како земља си дође...

— Шта напраји? Ешкел’к напраји. Изгуби си р’з и трговачки чес’!... Чорбаџијски син!... До Филибе и Солун да просеше чорбаџијске керке, па ниједна да му не рекне: јок! — а он си — ешек ниједан! ожени сас белосветску и изгуби душу сас другу веру, сас туј, што ти гу кажем, фрајлицу Швабицу Кермину! Тој ли је ред?!... А татко што да праји?! Узе си на брата дете, рече: „Сотирче ће ми је по саг син и наследник!“ ’Оће да га узне за ортака, — ама још неје у теј године!... А својега сина напудија!... И чорбаџијски, бре брате, син отиде си, те је саг кантарџијски санким чиновник — сас двеста гроша мисечно!... А фрајла Кермина поседе си малко; чека, белким, да се измире сас татка Петракија, та када си виде што ништа неће бидне, — а она си уфати свет... Кој гу знаје куде је саг!... У циркус ники зар...

— Леле, да не дава Господ никому такав срам и резилак! — узвикну Јевда када Таско заврши Петракијеву причу.

— Мори, Јевдо, зар сал Петракија што има муку?! Има ги сијасвет, ама сал туј пуче брука, па си знамо, а кол’ко ги има чорбаџијске куће што си кутају од свет... Ономад на славу једном беомо, код чорбаџи-Гана. И он си има сина... Свршија у Грац трговачку чкољу. Седимо си и чекамо да не послуже. Ја си узедо’ с астал ону књигу, албум, па си гледам, преврћем листови, гледам слике, па си запази, једно девојче. Море, које си је овој девојченце, треба да га знам и познавам? Та запита Ставрију полицају што седеше до мен’: Кој беше ово девојченце. Ставријо? — „Зар гу не знаваш, рече ми. Из циркус пеливанка, она летошња, што рипаше кроз б’чву, ете, неје, рече, кроз б’чву, веће кроз обруч... што се, рече ми, потепаше заради њума. Ја гу, рече, испрати’ до железничку станицу!“ — Их, мајка му стара, дотле ли зар дође?!

— Какво време заступи, бата-Таско, бог да чува! Е, неје тако баш било и пређашно време, неје!...

— Ба! Било је! Било је, ама неје тако без ред било! Пантиш ли, хеј—хеј, дамно, што учини онај Миче Вачин... кад стану ашик на ону ченгију Ђулсефу... Челебија се зваше?! — Остави си човек и татка, и мајку, и дућан, и трговину, па си фати пут сас Цигани у губерл’к... И саг јоште је жив! — Причаше ми неки наши трговци што одише там’ по трговине; нађоше га, хеј-хеј, далеко, там’ на-куде Солун... Свири и он с други Цигани; стануја зурлаш, а она ченгија му жена!... (Даде си једну ногу на првога мужа Циганина, па се удаде за Мичу.) Познаше се ласно. Сећа се све убаво за наш варош!... „Бре, зар такој напраји, Миче?“ Зборе му наши. — „Што ће прајим!“ рече. „К’смет! Веру си, рече, нисам баталија, — ама стадо’, ете, рече, Циганин! Имам си, рече, и децу сас њума!...“

— Та тој ти исприча’, — заврши бата Таско — Јевдо, демек да знајеш да неје: „да неје било!“ Било је, — ама у сто године једанпут ако искочи брука и резилак, — ама овог саг почесто!...

— Е, бата-Таско, за тој те и позва’ да те молим, две ти очи, да ми помогнеш. Знајеш какој си је... Жена сам, удовица сам, не стизам свуд; не прилега, неје ред... Не знајем си што се работи и збори по чаршију... Па ти да си распиташ, да видиш, демек, за Мана мојега... Зашто стра’ ме; рече ми да ће да се жени, — а саг па, кад му реко’, — а он стануја пишман!... Па да си разбереш да неје ника белосветска... Тугооо! Акој тој буде, — што да прајим?!...

— ’Оћу, оћу си, Јевдо, — рече чорбаџи-Таско — а за дан-два да дођем ћу! За дан-два, ете, пâ сам туј!...

ГЛАВА ШЕСТА

У њој читатељ, после узалудног и бескорисног читања дојакашњих пет глава, напослетку долази и натрпава на саму ствар, због које је ова приповетка и постала, а то је: да се у њој једва једаред нађоше заједно Мане кујунџија и Зоне Замфирово.

Зона је знала да је лепа, и да је чак лепотица. Знала је то по огледалу, у које се, као свака млада девојка, радо и често огледала, и по погледима којима је сретају и испраћају, а и по песмама у којима се име њено спомиње или које се ради ње, као алузија на њу, певају. И Зона је била, што је сасвим и природно, поносита стога. Али је ипак волела да понекад на један такав поглед и одговори погледом. Било јој је то особито задовољство да једним таквим погледом охрабри кога, да му улије неке наде, да га залуди, а после да га одбаци. Онако, као и за све велике и срећне освајаче што прича историја да за њих нема више никакве дражи оно што им је, тако рећи, већ пред ногама, него да их дражи и буди у њима нову освајачку глад само оно што је још непобеђено и неосвојено, што охола чела пркоси, — тако и за лепу Зону није имало дражи оно што је већ победила и залудила, него је интересовало и дражило оно што равнодушно крај ње пролази, што је не гледа и не осврће се за њом. И већ због самога тога није никакво чудо што је и Мане кујунџија — чапкун-Мане названи — морао ући у ову приповетку, ако никако друкчије а оно макар као епизода. А што је Мане напослетку изишао чак и као главни јунак, то је била — поред већ познате карактерне црте Зонине — природна и логична последица још и карактера његовог, и ашиклијске, тако да кажем, тактике његове, — као што ће се већ све то лепо, јасно и очигледно доцније из пажљивог читања увидети.

Мане је Зону знао још као дериште, као „чупе“ или „чупенце“, — како би они тамо рекли за шипарицу, а и она је њега познавала још из тих рâних својих година. Као дериште била је сува, џигљаста и краката, танких, дугих руку, дуга лица и великих уста, укратко: једно најобичније дечје лице за које не зна човек како да каже — да ли је лепо или ружно, а најмање би се смео кладити и тврдити да ће се из тог чупета временом развити прва лепотица.

До дућана Мана кујунџије — оног првог у првој глави описаног дућана, у који је мајстор—Мане онако вешто, салтоморталски, ускакао — био је дућан алваџије Амета. Ту би свако јутро, кад је ишла у школу, застала Зона и куповала би за грош ћетене алве и за марјаш врућ симит, у који би метала алву. Тада би обично Мане испружио шију из оног свог малог дућанчета, као гуска из гушчарника кроз летве, и ословљавао би је речима, као што се обично деца ословљавају; а затим би је редовно запитао за њену старију сестру, Костадинку, прву лепотицу у граду, која је била пристигла на удају. Питао би је:

— Зоне, мори, што ти работи датке Костадинке?

— Ништо! — одговара љутито Зона и стеже ону алву симитом.

— Како ништо?! Теке, истин’, што гу треба да си работи, кад си је чорбаџијска крв!...

— А што је па теб’ ти за њума? Ти-ти-ти-ти, што си гу њој, та да си, ете-те, пи-пи-пи-тујеш за њума?!... — замуцкује Зона, а већ готова да се заплаче од муке.

— Ех, детенце!... Много ми, ете, мило за њума... А за њума ли, Зоне, купујеш ту алвицу?...

— Јок! — обрецује се Зона.

— Е, што гу треба алва кад су гу, ете, уста и без алву слатка и блага!...

А Зона само прћи уста и не одговара ништа; стоји као свећа, са састављеним ногама, и не може одмах да се крене.

— Па поздрави се на даду Костадинку. Ако ли да гу понесеш малко пешкеш од мен’?... Амет! Деде сеци за два гроша од кетену алвицу...

А Зона се креће љута, ништа му не вели, него иде школи. А кад је Манча викне да понесе дади алву, а она се окрене и само исплази језик на њега, па продужи пут.

Кад је свршила школу, а било јој је тада дванаест година, задржали је код куће. А и није свршила ни сву основну школу, него само три и тек почела четврти разред кад је чорбаџи-Замфиру дошло нешто у памет да је извади из школе. Хаџи Замфир није дао да се даље школује. Кад би му споменули „више школе“, и да би добро било да је — кад му је већ бог дао свега доста — пошље у Београд, хаџи Замфир би их тада само погледао и погледом пресекао; истресао би чибук, и то би био знак да је љут тада, и кратко би се на њих обрецнуо. И нико после за живу главу не би смео продужити с њим разговор о тој теми...

— Што, што? Што, бре? — запитао би тада чорбаџи-Замфир дигавши своје густе обрве чак под фес. — Ешексене! Куде се је женско, аџамија, ем девојченце, ете, давало на науке?!... Откуд ви па тај адет и тај памет?... Што? Што, бре?... Да си научи немацку јазију, аустријски буквар, па да праћа књиге, демек писма, на аџамије из бели свет, на официре, инџилире и писаре?! Тој ли искате?!... Ба!... У мој век... сал тој да бидне — неће!...

Тако је говорио хаџи Замфир.

А имао је и право! Није он то онако напамет говорио... Као искусан и паметан човек држао је да сваки човек треба да се поучава туђом несрећом. Јер тих дана баш ухваћена је једна чорбаџијска ћерчица, која је пре две године свршила школу, како је, на листу од Писанке бр. 5, неком писару, у чијој је кондуит—листи стојало да је расејан и неупотребљив за концепат, написала писмо које је гласило: „Што ми писујеш за волење, и ја си искам и ’оћу си да се, ете, волемо; ама да се волемо за удавање и венчавање, а за друго јок, зашто ће татко да ме утепа“.

Одмах после тога извадио је чорбаџи-Замфир своју Зону из школе.

Али, иако је хаџи Замфир имао строге и, тако рећи, несувремене погледе на школу и писменост у односу на наш женски свет, ипак, баш у исто то време, није налазио да је то тако страшно ако његова мезимица, његово чупе Зоне, недељом оде са другарицама на ћошак пред Калоферлијски хан или на Бит-пазар, где игра оро; или у неку авлију или неки пошири ћорсокак, где се момци и девојке љуљају беле недеље на „нишаљкама“, и где се загрљени момак и девојка љуљају, а друштво им пева: „Чије перо на нишаљку, гајтане мој!“

Зона још није играла у ору нити се љуљала на нишаљци, — она је само гледала. Тек се узме за руку са којом другарицом својом, а најрадије и најчешће се узму за руку она и Генче Кривокапско. па отрче весело тамо где се оро игра. Ту стану. А обично и најрадије стану на какав басамак или камен, — једно да боље виде, а друго да изгледају веће. Држе се за руку и једу кокице из кецељица својих; стоје и смешећи се гледају како момци и девојке играју. Гледе, и све виде, и ништа им се не може отети погледу и остати неопажено, иако их оне из кола багателишу и сматрају их за аџамије и да ништа не знају. Варају се јако! „Добар петао се измалена учи кукурикати“, па тако и оне; све оне виде и знају: ко кога поглêда, ко кога гурне, ко се о кога очеше, ко се до кога најрадије хвата, и све те и такве ствари.

Ту је још Зона чула за Манчу да је најлепши момак и видела да се све отимају да до њега играју. А Манча је био већ на гласу као момак и играч. И мала Зона је још тада приметила да највише махалских девојака гледају и уздишу за Манчом, па је и она почела помало гледати и кришом уздисати за њим. Ваљда по оном општем закону по коме женски свет, онако исто као и овце или гуске што потрче све за једном, оном првом, онамо куд она. потрчи, а и не знају ни куд трче ни зашто трче, — по том истом закону ваљда су и Манчу све девојке гледале и све се заљубиле у њега, а за њима, по том истом закону, пошла и мала Зона!...

И мала Зона није знала шта је то; није ни слутила шта је то што се с њом збива, али је и она пошла за гомилом, за старијима њенога пôла. И она је највише у Манчу гледала, пратила га очима унаокруг колом. И што се он у игрању више и ближе примиче к њој, све мање и ређе вади кокице; не једе их, него их стегне у своју шаку, а срце јој силно бије у грудима и страх је неки ухвати од Мана, али га ипак гледа. А кад Мане дође према њој, а у њу уђе још већи страх, и она не зна шта да ради ни како да стане: одмах пребацује курјучић с леђа преко рамена, напред на прса, и заврће језик, а не зна ни сама зашто то ради, као што опет и не зна како силно стеже својом знојавом ручицом ручицу своје другарице Гене, или се наслони на њу, па је кришом штипа и љуби, па јој шапће и вели: „Гено, мори, ја се нећу удам!...“ (А и Гена њој вели да се и она неће удавати. И обе младе другарице се заричу да се никад неће удавати!...) Ништа не зна, само га гледа, а израз лица јој такав и уста јој стоје тако да не знаш или се смеши или ће да заплаче... И докле год оро траје, или још боље, докле год Мане не пође кући, и она стоји ту, држећи Гену за руку, а када Мане пође, одлазе и оне кући.

Променила се Зона; постаде дете друкчије. Није више онако безбрижна, не иде сокаком па да је се ништа не тиче, не скакуће више с ноге на ногу; а кад улази на капију, она увек, пре но што уђе, окрене и лево и десно у сокак и гледа...

Па и укућани приметише на дериштету неку промену. Уосталом, и укућани је не сматрају већ више за дете; то се види и по томе што сад много штошта и не говоре пред њом, него кад хоће тако нешто да говоре и да се као старији изразе, а они је пошљу по нешто где ће се морати задржати подуже, а ствар им та, наравно, и не треба. И они приметише да је Зона расејана и замишљена. Ништа не упамти што јој кажу.

Ако је Замфир пошље по чибук и дуванкесу, она му донесе наочаре и тефтер дужника!... Сваки час је пред огледалом, и оним великим и оним другим, мањима, иако има у џепу оно своје мало огледало; сваки час плете курјучић и непрестано мења оне пантљичице на крају курјучића; до подне измења их неколико — и зелену, и плаву, и жуту, и црвену, а после подне тако исто... Прекодан се сваки час тек изгуби, нема је. Повлачи се у самоћу, ону тако милу самоћу младим створовима који не знају шта им је, а жељни су да пате; ону самоћу око које ври живот и чује се жагор, а они, скривени у тој самоћи, уживају јер знају да их нико не зна где су. Ту се тако повуче и гледа, а не зна куд гледа; и мисли, а не зна шта мисли, само осећа. Осећа да јој је нешто мило и тужно нешто; осећа да пати, а не зна још од чега пати. А пријатна јој та самоћа, која је заклања од погледа укућана, који су јој погледи од неко доба ужасно досадни постали. И она наваљује на мајку своју и моли је да јој уступе ту малу собицу, ћилер, у коју се улази на врата која су између два долапа, па се тако једва и распознају од долапских врата... У ту собицу се често и најрадије склања. Ту је обузме нека слатка туга и сета, и она се ту одаје тихој тузи, мисли о себи, и ту се осећа као најнесрећније девојче на овом свету, али зашто баш најнересћнија — она још не зна!... У тој се собици најрадије бави; ту се чешља и пресвлачи по неколико пута преко дана, или извади своје џепно огледалце (које је на поклопцу једне седефли-кутије, која јој служи још и као нека мала „шпаркаса“), па се дуго огледа у њему и прћи своје румене уснице и мали носић. Или обуче мајкин венчани фустан од тешке персијске свиле, — који већ више ни сама Ташана не носи, јер је изишао из моде — потрпа на себе све њене адиђаре, па се огледа на великом огледалу и хода по соби... једнако намешта ту собицу по својој вољи и седи у њој кад год уграби прилику да се искраде од очију укућана... Ту би најволела и да ноћива, али јој мајка никако не да то. А Зона се растужи обично тада и говори о смрти.

— Кад умрем, нане, убаво да ме са’раниш... На гроб да ми туриш шебој и замбак и трандафил и дафину да ми посадиш! — А мајка плаче, ударе јој сузе на очи, па је јури папучом из собе у собу и преко басамака, а Зона се смеје кроз плач, па вели: — Ама, ја ћу ти умрем, нане!...

Прођоше три и нешто више година. И као све што је подложно промени, изменила се и она. Лице јој дође пуније и уста сада много мања, у пропорцији према лицу, које тиме доби лепше црте и израз; курјучићи израстоше у дуге курјуке, а џигљасто чупе Зоне разви се у витку девојку Зону, само очи што осташе оне исте — крупне и тамне, с дубоким као без дна погледом...

Као дериште није ценила ни много полагала на лепоту своју, а ни на то што је чорбаџијска ћерка. Али сада, као девојка, она то поче полако осећати и по томе се владати. А и да није сама осетила то, имао би ко да јој то каже. Родбина Замфирова је велика. Пуно неких тетака, стрина и ујни, и оне не само да приметише како им је њихова Зона лепа, него приметише чак и то како је чупе Зоне заљубљено, па пронађоше чак и у кога се загледала.

— Лелеее!— узвикну тетка Таска кад јој рекоше како стоји с њиховом Зоном, којој је она још једнако редовно доносила, кад год би им дошла, бадема и рокчића, сматрајући је још за дете. — Лелеее! Што се напраји оди наш варош и оди девојчики у садашњи земан! Тугооо! Нема више девојчики!... Беше!... Беше!... Саг татко и мајка — ништо! Саг си чупенцета бегендисују момци, па ни питују: бегендисује ли татко и мајка зета?... Црна Ташано! Иди си па се беси о ону криву дафину!... — викну и удари у плач, а за њом одмах удари у плач и Ташана, мајка Зонина, и све остале тетке, ујне и стрине, које се десиле на окупу...

И одмах навалише на Зону све сложно, и не оставише је никако на миру док јој га, како им се учинило, не избише из главе. Што се она више и лепше развијала, све су је силније нападали и убедљивије саветовали: како треба да пази на себе и како треба да јој је увек на уму чија је и која је она. И ређаху јој све редом момке с назначењем који су неприлике, а који би могли бити прилика за њу. Код Мане кујунџије се, наравно, најдуже задржаше. На њега и дрвље и камење!...

— Ако си не бегендишеш у наш варош, ете, никога, што ти, демек, нико неје спроти теб’, — ласно за тој!... — говорила би јој и, тако рећи, понављала сваки дан надугачко и нашироко једно исто тетка Таска, најречитија у целој родбини. — Ете има у Лесковац ем какви трговци, у Врање ем какве чорбаџије, па ће се, што зборе селски, за злато ласно нађе кујунџија. А онај чапкун зар је прилика, он, кријумчарски син, спроти теб’ и сироти други Замфирови зетови?... Сестре ти се поудаваше све за људе трговци, а ти што искаш?!... Помисли се на кога си керка! један си је чорбаџи-Замфир у град; море, до Солун и Филибе нема га јоште потакав! А ти — их што си брљива! Младо, лудо, аџамија, — ти искаш да станеш еснафска жена!... Ти да га заб’равиш!... Он си је човек сирома... фукара! Куд су његове куће, дућани; куде су му чаири, чифлаци и чивчије? „Има си дућан!“ Ех, много данас мука па за дућан!... А питујеш ли: што си има у дућан?... Како онај Насрадин-’оџа што ујутру садеше лук, а увече га чупаше и меташе под душек: „Што је моје, збореше си, нек’ си је код мене!...“ Ете, тој и Мане работи! Ујутру под мишку си доноси, увече па под мишку односи!... Има си, море, и магаре! Тол’ко му богатство!... Он ће си узне спроти себ’ неку сиротицу измећарку што ћ е да си седи у пазарни дан, у суботу, у дућан, те да си збира пазар и да пази да си селске невесте не украдну нику минђушу из дућан... и да се кара сас селске мечке оне! А прилега ли на чорбаџи-Замфирово дете да си седи у дућан, да си руча с момци и чираци на ћепенак, куде свет пролази, — и да се кара сас селске звери?!... Па ти се, мори, у паре не разбираш; не знаваш што је повише: два гроша ели миланче!? Ех, аџамија што је — па лудо!... Ти миришеш на јоргански памук, — зар ти ће па да си за ћепенак, еснафска жена ти ли ће да си?! Да се зовеш, ете, мајстор-Маниница!... И она луда и брљива бећар-Дока да ти се пада тетка!...

„Тија вода брег рони; као камен дубе“, вели стара, искуством освештана реч... И тако се и овде збило. Силни савети и опомене учинише напослетку своје. И Зона као да подлеже. Силно јој се уврте у главу и силно је усправи и подиже помисао да је она чорбаџијска кћи и прва лепотица. То беше доста да је често, — као и све које тако држе много на себе и не лепоту своју — иако лепа, изгледала врло глупа! Промени се, као и све што се у свету временом мења...

И сада се изменише прилике и улоге. Сад је Манча гледао онако као некада она њега, а Зона њега мало боље него он њу некада. Али је и Манча био и поносит и имао неки свој начин и тактику, тако да је назовем. Кад је на њу непрестано мислио, природно је да је желео и да је види, а још природније да ју је чак издалека опазило оштро око његово, а знао је и све хаљине њене које су боје, и издалека му падале у очи. Али, иако ју је увек видео, није је увек и погледао. Кад прође поред ње, једаред је погледа, а пет пута прође мимо ње као да је и нема на свету; једаред је погледа и загледа се у њу, а опет другом неком приликом прође преко ње тако равнодушним и уморним погледом као да је то неки нахерени дирек од општинског фењера, а не витка и лепа Зона хаџи Замфирова!... А њу је то силно љутило, понос јој вређало. Јер, док је сваки други забленуто, изненађено и с неком тихом чежњом поглêда, — на Манчи се то никад није могло приметити. А чезнуо је за њом, те како чезнуо, — само је био јогуница и није никако дао да се то и опази! — Колико само пута кад она прође тако некуд са својим стринама или теткама крај његова дућана, а он у дућану ради и опази је, а зна отприлике куда ће и којим ће се улицама вратити, — колико пута скочи са седишта и остави рад и дућан на момку и шегрту и рекне им само: „Саг ћу сам туј!“ па полети другим пречим улицама, с другога краја, само да се сретне с њом, да је види! А кад се сретну, а он се учини као да је и не види, па хита крај ње као да му је богзна какав посао за вратом!...

Или опет тако ради у дућану, а посао навалио као никад; ради, удубио се у посао, мислиш и на ручак ће заборавити при тако силном послу, па се заборави тек и запева тихо и полако:

Синоћке те, леле, видо’, Зоне, где се премењуваш.

Где се премењуваш, леле, Зоне, у твоја градина;

где се премењуваш, Зоне, у свилена риза,

у свилена риза, леле, Зоне, у чичек-антерија!

Ој, хој-хој, леле, Зоне, у чичек-антерија...

Па тек скочи, не знаш ни зашто ни крошто. Остави дућан на калфи, а он се жури кући као да му гори. Мало после излети из куће у другим, опет свечаним хаљинама, али не оним маслинове боје, него у оним чоханим гугуткине боје, али исто тако богато ишараним гајтаном. Пало му нешто тако одједаред на памет да се пресвуче; и он се нагиздио као да је први дан Ускрса, и нагиздан тако удари сокацима, па, наравно, и Зониним сокаком. Пролази и звиждуће, жури се као да је погодио да изради полелеј од сребра, па сад хита у дућан и тражи краћи пут и пречи сокак! А међутим и не оде у дућан, него удари опет кроз неке друге сокаке; а накривио фес, па га кићанка све бије и куцка по плећима, па се ломи чапкунски. Али једнако иде куд год га ноге носе, и тек кад натрапа на Пашин Чаир, и кад једини обитници пашачаирски, преплашени од нарушитеља ове њихове тишине, жапци, као по некој команди, у густим редовима поскачу и главачки бућну у воду, — тек тада трза се Мане и гледа око себе као да се пита: откуд он чак ту?! — и враћа се натраг!...

Тако, ето, почесто ради Мане. Али да призна да све то ради Зоне Замфирове ради, — то ни за живу главу неће, јер онда не би он био „чапкун-Мане“!

Само се једаред десило да је прошао крај Зоне, па га неки ђаво натентао — и он се окренуо за њом. Погледи им се сукобише јер се и она окренула за њим, али је Мани ипак врло криво било што се преварио и окренуо. Но ипак је брзо поправио ту своју погрешку, доскочио је и томе: ословио је сироту Калину, једно комшијско девојче, а на Зону и не погледа више. И како је ова била кокетна, поуздана и поносита са своје лепоте, било јој је ужасно криво! Уједе се за усну јер јој се учини да ће Мане још моћи лако помислити да се она за њим окренула и њега да је гледала!...

ГЛАВА СЕДМА

У њој ће читатељ наћи све раскошно шаренило и лепоту једног скупа младежи обојега пола, који се скуп зове оро; а том ће приликом већ помало моћи и завирити у душу и скривене осећаје Зоне Замфирове.

Али сада, у оно време кад се развија ова наша приповетка и кад је Зона у шеснаестој својој години, Зона је друкчија: није више оно џигљасто чупе што блене по сокацима једући кокице из кецеље или дубоких џепова својих шалвара. Сада иде поносито, држи на себе, јер зна надмоћност и своју и своје куће над осталима другарицама и њиховим кућама... Толико пута је слушала да су слабе и ретке за њу прилике овде у месту. Зато се само и играла са сваким, тек колико да ужива у тријумфу.

Кретала се у кругу своје родбине, својих тетака, стрина и ујни, и по чорбаџијским кућама. У — тако да рекнем — „плебеје“ ретко је излазила, или, боље рећи, силазила. А и кад је долазила, владала се потпуно чорбаџијски. Долазила би обично праћена својом измећарком Васком, и снисходљиво би ословила понеку сиромашну девојку, заборављала би врло често како се која зове, а и разговор би трајао врло кратко, тек у неколико речи. Понекад би долазила и до места где се игра оро, али никад сама, већ увек с понеком другарицом и праћена измећарком. Случајно највише је долазила ту где је долазио и Мане, или управо где се најдуже бавио, јер он је имао обичај да за једно такво послеподне промени по неколико места. Стала би па би гледала како играју и зевала од времена на време. Али би ипак кришом пратила очима Манчу, и није јој право било кад је овај не би опазио, или кад би отишао на друго место да игра, а ово оставио... То је вређало њен женски понос.

Једнога дана је чак планула и заборавила се, тако се заборавила да је грдну лекцију извукла од својих стрина и тетака, и није могла довољно да се накаје што се није могла да одржи на дојакошњој даљини и висини од „фукаре“.

А то је било једне недеље, баш Беле недеље, кад је по тим местима најживље, кад леп дан измами све живо на улицу, — старије на разговр, млађе на ашиковање, а дечурлију на јурење; када оживи испод дрвећа од оних силних љуљашки, па једни се овамо љуљају, а други им певају, а други онамо играју, а Цигани им свирају.

Скупио се свет. Кога ти све нема ту: дечурлије, момака и девојака из махале, који ашикују очима. Дошао је и неизоставни наредник Перица, наредник и писар у штабу, назван „лепи Перица“ због оног белог лица и због она два младежа на образу испод десног брка. Витак у струку, са лагираним каишем око паса, на коме је висио тесак, са шиљастим ципелама и још шиљастијом шишком испод накривљене француске качкете, чинио је врло пријатан утисан на женски свет, нарочито на онај који се проводи на кромпир-баловима. Кад он прође сокаком са својим врсним побратимом, апотекарским или фармацајтским помоћником Пајицом, кад овај има свој „аузганг“, — само чујеш како лете, да се посатру, девојке на авлијска врата; понека се забатрга, па јој излети папуча или нанула чак преко сокака, а лепи Перица само глади своје брчиће и пусти извештаченим басом (а говорио је обично са пола уста): „А јој, побратиме, пусти ме да умрем!...“ па иде даље другим сокаком, где опет тако нешто викне или вели: „Овим шором, Лазо, еј, девојака нема!“ А побратим Пајица му одговара: „За кога, море, газимо ово блато, а побратиме?!...“ А бацао је око — није шала, толики тријумфи! — и на Зону Замфирову, али још није предузимао ништа. Налазио је да није време још. Осећао је да још није прилика за њу док не постане официр. А дотле се трудио да јој бар падне у очи; зато је и продужио бестрага свој лаковани каиш од тесака, па му сад треска о калдрму тесак, о који се и иначе врло вешто саплиће ногама, као да је већ официр, као да му је тесак сабља! А због тога ваљда и није се упуштао у озбиљне, „поштене намере“ с осталим девојкама. Све је залудео, али ниједној се није предао. Уживао је у трофејима као сваки добар војник; а такав један не мали трофеј била је и она песма о њему и лепој Катарини и она нова игра која се уз ту песму играла, — а таје песма:

Игра оро код гробљиште.

и у оро Катаринке,

а до њума млад наредник,

леле, туго, млад наредник...

А на таквим местима се увек десе и понеки странци, понеки из престонице. Ту се увек десе и дођу и понеки трговачки агенти, понеки агент осигуравајућег друштва или трговачки помоћници из Београда који купе вересију по паланкама, — људи обично врло шаљиви и духовити, а што је најлепше, људи снисходљиви, то јест, спуштају се и у масу, јер не полажу много на своје престоничко порекло. Па хоће и да се пошале. Кад год ту тако стану, увек питају и моле да им се да штампан ред игара, питају где је гардероба за ствари, одакле се поручује сладолед за даме, — и већ увек нешто тако шаљиво избаце што се после запамти, остане ту и циркулира дуго као нека пословица... Али ипак, кад се махну шале, озбиљно признају да се диве родољубљу тога света, који може да живи без толиких ствари, без Благоја танц-мајстора, без паркова с гарнизоном бандом и без Пашонине сале!...

Сврате се ту понекад и застану и неки вредни професори, спајајућ’ пријатно с полезним, шетњу са студијом. Њих гони амо чисто филолошко и фолклористичко интересовање, то јест хоће да наставе онде где је отац наше новије књижевности, Вук, стао.

Али, наравно, ту највише има момака и девојака; девојака и чорбаџијских и сиротињских — прве да убију време, а ове друге да се наиграју. Ове целе недеље као роб трпе псовке и грдње, али све то радо сносе при самој помисли на недељу после подне, при помисли на игру и ашиковање.

Дођоше већ и Цигани. Чувена дружина снабдевена разним музикалним инструментима. Међу Циганима одмах на први поглед пада јако у очи један са трумбетом, с косом и брадом жућом и од саме трумбете. То је пан Франћишек, брат Чех, који је пре неколико година дошао са конзерваторије право у Србију, с врло лепим сведоџбама и мањим партитурама. Кад је дошао у Србију, он је прво концертирао; свирао је Паганинијеву фантазију „Мојсеј“ на жици G, и био бурно поздрављен. Па се одмах показао и стваралачким даром својим: одмах је компоновао једну нову игру, „Апотекарско коло“, које је посветио своме земљаку пану Цицули, апотекару тога места. Тако леп почетак и напредак прекинут је, а узрок су томе, тако да се изразим, „месне околности“. Пан Франћишек, који је до доласка у Србију само пиво као пиће познавао, упознао се овде и с вином; потреба државна изискивала је те је дошао баш у онај крај где је црно жупско вино било мало скупље од воде. И какво чудо онда што је пан Франћишек оставио пиво и посветио све остале дане свога живота само жупском вину, резонујући да на тај начин добија и у новцу и у времену: пиво је скупље, а вино јевтиније, и, што је главније, не дангуби, — добива у времену, јер се од жупског вина много раније опије него од оног глупог швапског пива. И сада се лепо виде не њему обе те периоде пића: од пива је сачувао трбух, а од жупског вина стекао нос црвене као бакар боје. Али га тада издаде композиторска и стваралачка моћ; то се одмах опазило на једној компонованој „Херувици“, која је само једаред отпевана у цркви, а после је следовала оштра опомена његовог високопреосвештенства свештенству: да ће их све обријати ако се само још једном запева таково „Иже херувими“!... После тога није пан Франћишек ништа компоновао. И кад су једном у неком друштву у разговору запитали га: компонује ли што, приметио је, и непитан, заједљиви колега и земљак његов, пан Цибулка; да, пан Франћишек и сад компонује, и то једнако компонује соду с вином, и да му је та композиција још понајбоља!...

Иако је пакосно и заједљиво то било, било је, на жалост, истина. Пан Франћишек не компонује више ништа; чак не компонује ни то, ни вино са содом, него пије вино онако „клот“, како га је бог створио. Сада је веран и сталан члан те компаније циганске. Пре је свирао у ћемане, али сада више не може: дршћу му мало руке, што је, уосталом, — како он тврди — фамилијарна болест код његових у фамилији. и он, који је некад на виолини концертирао и изводио Паганинијеву фантазију „Мојсеј“ на жици G, свира сада у неку олупану и изгужвану трумбету какве се могу видети и наћи под билијаром само за сезоне такозваних „кромпир-балова“, кад настане обавештавање или, простије речено, кад се касапи споречкају због дама с ковачима или шлосерима, и кад полиција, с чланом кварта на челу, стигне на лице места и викне: „Фајерунт! Даме назад, господа напред!...“ Тако је пан Франћишек почео с концертирањем, а свршио са циганском дружином, у којој чини чудан контраст с оним његовим белим трепавицама међу оним гаравим лицима. Но он је задовољан међу њима, а они га, опет, пазе и чест му одају (зову га пањ-Бељац), и не пуштају га лако, баш и кад би он сам хтео: што је он једини конзерваторист међу њима, и друго: што им даје паре на чување или на зајам без интереса, па он њима не тражи интерес, а они њему, опет, ни главно не враћају... Тако је добродушни пан Франћишек обезбедио своју будућност: оставља за црне дане, и Цигани то чувају.

После ручка поче се шаренити сокак од момака и од девојака, од минтана и фустана, од јелека и шалвара, па изгледа као цветна башта. Ту дођоше и они што продају петлиће и свирајке од шећера, и они што точе лимунаду, и они што продају кокице, а ту се нађе увек и по једна мирна доброћудна будала, без које није ниједно такво место, с којом се обично деца смеју и забављају, а девојке се окупе око њега, па изјављују са су у њега заљубљене и кажу му да бира коју хоће, а он, опет, вели да их све воли и да ће их све узети за жене...

Отпоче оро.

Одиграше неколико игара, и „Криву бањку“ и „Бербатовску“ о „Тедену“ и „Заплањку“; и наизменце водише коло редом први момци из махале. Мане дао Циганима динар, а Нацко баштованџија и они други додаше мање — по стопарац. Ту је у близини и нишаљка (љуљашка), и око ње пуно света. Љуљају се и певају „Чије перо на нишаљку, гајтане мој“! Они из кола иду па љуљају друге или се сами љуљају, а они са нишаљке иду у хватају се у коло. Дође мало после и Зона са другарицом својом, Геном Кривокапском, онако исто као што су пре три-четири године као деца долазиле, само што Зону сада прати измећарка њихова, Васка. Стале једна до друге, па гледају како свет игра. Зона гледа равнодушно, уморно и као мало подсмешљиво по овом шаренилу и весељу; гледа као да јој је дуго време.

Цигани засвираше „Потресуљку“, омиљену игру Манину. Мане узе руку и поведе на игру младу, лепу Калину, комшиницу своју, једну пуку сиротицу, која неће своме мужу донети ништа више до две нове асуре и два јастука, и чисту душу, и ропску послушност. Заиграше. Калина весела, блажена, — румен је сву облио, а крупне црне очи светле јој се од суза, од силне среће данашње...

— „Леле, што су пристали једно за друго!... Јаги!“ „Асли како плави зумбул и зелена кàда!... — оте се многима узвик кад их видеше једно до другог како играју. И сви само Ману и Калину гледају; сви их гледају задовољно с пријатељским осмехом на лицу, као кад се нешто мило, своје гледа...

Зони неправо. Само она не гледа на ту страну; почела је да зева... Криво јој... Не треба њој тај Мане; неће и не може њен никад бити, али не трпи да може још која — код ње ту, живе! — привући погледе ичије, а нарочито Манине погледе!... Не би играла, али кад виде Калину како је срећна и како се заруменила и ознојила, па се брише јаглуком, кад се пустила игра, дође и њој воља да поигра, па иако је чорбаџијска ћерка, па макар и отрпела резилак кад оде кући. Али ипак замоли измећарку Васку да не каже ништа код куће. Васка се обећа да ће пре пристати да је убију него да каже то, а заклела се и у очи Гмитраћа, грнчара, вереника свога!...

Засвирала се „Јелка тамничарка“, лепа игра, уз коју се и пева, управо уз коју се песму игра. Ту је игру јако волела Зона и због игре, а још више због песме која је њој много казивала и сетом је неком милом испуњавала... Зона узе за руку Гену, приђоше и ухватише се међу играче. Цигани свирају, а играчи играју и певају.

Нане, кажи тајку

да ме младу дава

за Раде комшијче!...

За Раде комшијче,

за наше сељанче!

Јелке, тамничарке!

Јелке, зулумћарке!

Ела да играмо!

Ела да трупамо!

Престаде замало песма, а игра траје и развија се још лепше и још бујније; чујеш како звецкају ђердани и дукати, и трупкају кондурице и папучице и шуште свилене шалваре, а мирис од ђулијака се просуо по сокаку, па, као магла земљу, притисну мирне гледаоце.

Па опет поче песма уз игру:

За Раде комшијче,

за наше сељанче,

за наше сељанче,

за младо чобанче!

Јелке тамничарке!

Јелке зулумћарке!...

Ела да играмо!

Ела да трупамо!

Опет умукну песма и певање, а играње и даље траје уз свирку Цигана. Мане стоји, не игра, гледа играче. Гледа у Зону, види Зонине свилене шалваре и лагиране кондурице; чује шуштање свилених шалвара и осећа мирис, дах њен осећа, помешан с ђулијаком из Казанлика, — и не могаде да се уздржи више! И кад Цигани хтедоше да престану, даде им Мане знак да свирају даље исту игру, па приђе и ухвати се с леве стране до Зоне.

Зона га само овлаш погледа, даде оком знак Васки, измећарки својој, и ова се одмах ухвати у коло и растави Манчу од Зоне. Зона више и не погледа на Ману, игра и даље и све гледа у Манулаћа чорбаџи-Ранђеловог, а кад Мане дође у игрању према њој, а она га и не гледа, него само пући уста...

А Ману стегло нешто у грлу; заболеле га слепе очи, а у устима му горко и суво. једва је чекао да престану Цигани. Кад се свршила игра, повукао се до капије једне и брисао чело дуго.

Зарекао се да се више неће хватати до Зоне; а није му то ни требало, јер Зона више није играла; остала је и само гледала.

Кад засвираше „Нишевљанку“, Манча се ухвати до Калине. Зона више није играла. Гледала је како играју, а није испуштала из очију Мана и Калину; гледала је како играју, како је Калина снажно и грчевито ухватила руком његову руку, па од времена на време брише знојаву руку јаглуком и брзо га опет хвата и чврсто држи, док јој се опет не исклизне рука из његове; гледа како се разговарају; чује како Калини дршће глас, и како га меко и дубоко погледа својим великим и као јунска поноћ црним и топлим очима!...

И другу игру, опет „Јелку тамничарку“, играли су, једно до другог, Калина и Мане.

И Зони дође нешто тешко. Наслонила се на Гену, другарицу своју, па се изгубила. Гледа бесвесно по оном шаренилу које промиче испред ње, слуша свирку, трупкање кондурица по калдрми и слуша песму, чује сребрни девојачки глас Калинин где пева...

Да ме младу дава

за наше комшијче!

А Мане и Калина су комшије!... То јој паде на памет, и она погледа Калину како је срећна и блажена! И Зони постаде нешто тешко и досадно. Све јој беше досадно, а најдосаднији јој се учини баш онај Манулаћ — кога је малопре онолико гледала — кад јој приђе и понуди је шаком кокица!... Није знала ко јој је у тај пар црњи — Манулаћ или она фукара Калина!... Силно угризе доњу усну и још силније стезаше за руку Гену, другарицу своју, на коју се од силна дерта и кара-севдаха наслонила...

Свршила се и ова игра. Одмарају се и играчи — неки иду „нишаљци“ да се љуљају. Разлеже се песма с нишаљке, разговор на све стране, само се другарице ућутале.

— Васке, мори! — зовну Зона измећарку своју, а ноздрве јој се силно шире на напрћеном носићу њеном.

— Што искаш, Зоне? — одазва се и притрча јој Васка.

— Отиди си до онуја... де... како се вика... до онуја, ете Калину и рекни гу: Вика те Зоне Замфирско!

— Туј сам! Што ти требам? — запита је Калина кад дође.

— Вика’ те... ете... — поче Зона, а сва бледа, сувих усана, а истурила изазивачки десну ногу... Ти си сиротиња. Кад ручаш, ти таг не вечераш... Та, викам... ако искаш... — и ту подиже Зона глас и настави јачим гласом да би и Мане чуо — викам... да дођеш, ете, да се цениш у татка ми... Васка ни се удава... та... да се цениш, хизмет да ни чиниш у кућу!...

— Ете, што па да си ценим?... — одговори јој Калина. — Имам си мајку и брата... Измећарка нећу сам!... Сал при мајку хизмет ћу да чиним...

— И при мужа... — упаде јој у реч заједљиво Зона.

— Па, ако дадне Господ и к’смет ми бидне... и при њег’...

— Код Манчу ли? — прекиде је Зона јетко, шапатом. — Фукаро!...

— Како рече?... Не чу’ те добро!... — запита је благо и погледа благим погледом а сузних очију Калина.

— Па... нећеш да ми будеш измећарка?

— Јок! — рече поносито Калина — Несам за вашу кућу...

— А, за оро ли си? Ах, што си па девојче за оро!... — рече пакосно и погледа је презриво од главе до пете.

— Зоне, мори!... Не слушај гу, Калино, што збори! Иди си! — упаде Гена у реч и повуче силно Зону за руку. — ’Ајд’ — дом да си идемо!...

Било је време већ. Краве се већ враћаху с паше, фењерџија општински већ пролази с мердевинама да пали фењере, а патролџије лепим редом пролазе главним сокаком; и из гомиле се мало-мало одваја један по један у побочне сокаке да, поткрепљен, целе ноћи бди над имањем и чашћу уморних и заспалих грађана... Почеше се разилазити и с „нишаљке“ и с играња... Све их је мање и мање. Они даљи се раније кренуше, а ови ближи мало доцније. И место на коме су малочас играли и кикотали и подврискивали остаде празно и пусто и изгледаше тужно с оним погаженим раним пролећним цвећем које се откидало и отпадало с играчица!... И Зона пође зловољно кући. Осврте се још једном и виде како Мане и Калина пођоше и упутише се заједно, и чу како се Мане нуди Калини да је допрати до њених авлијских врата, а она га благодарно поглêда, али га ипак одбија и моли га загушеним гласом:

— Немој, Мане, две ти очи!... Остави ме!... Сама ћу си идем!... Врни се! Жива ти ја! Ће ме види бата! Срамота оди човеци!... Врни се, Мане, две ти очи!...

Гледала их Зона, али замало; заклонише их и захватише међу се гомиле веселе омладине... Похватале се девојке испод руке у дуг ред, а иза њих други ред загрљене момчадије, и идући тако кућама својим, певају сложно оба реда...

Дан на умору, издахнуо већ; звезде трепере с неба, тихо вече се спушта на земљу, а из грла срећна и весела млада света разлеже се кроз тихо пролетње вече сетна песма у којој се исказују бескрајна туга, стара туга, вечна као и човечанство:

Да знајеш, момо, мори, да знајеш,

каква је, туго, мори, жалба за младос’!...

ГЛАВА ОСМА

У њој је један, за Мана врло пријатан, извештај из уста Васке измећарке, после којег је извештаја Мани — као што би то песници казали — сунце лепше сијало, цвеће пријатније мирисало и птичице лепше певале.

Недељу дана после овога испричанога у прошлој глави, кад је измећарка Зонина, Васка, прошла крај Манина дућана, а он сам био у њему, добацила му је у пролазу: „Бата-Мане, поздравила ти се Зоне!“ тако брзо да Мане није имао времена ни да дође к себи, а још мање да јој каже хвала и да врати поздрав.

Тога дана је Мане био сав блажен. А како и не би кад му се целе недеље од тешког дерта није милило ни да седи а камоли да ради у дућану, јер му је једнако била у памети Зона и њено понашање, и онај туњави Манулаћ, којега је толико гледала Зона. И да Манулаћ није био онакав какав је, да није једнако чувао дућан и седео пред дућаном и с оцем се разговарао, Мане би га ма како изазвао — како је љут био на њега — и потукао се с њим чим би га први пут срео и нашао. Али овако није могао то, него се морао задовољити тим што му је у пролазу, онако као случајно, избио лактом цигару из муштикле кад је Манулаћ седео пред дућаном и пушио (а пушио је ретко: дваред или триред у години сетио би се да запали цигару, и то обично онда кад би му татко добар пазар свршио).

И после неколико таквих тешких дана и такве душевне утучености, како су га морале обрадовати и оживети и освежити ове слатке речи: „Бата-Мане, поздравила ти се Зоне!“ које му једнако брујаху у ушима као најмилија песма мајског славуја!... И већ одмах га није држало место: досадно му било у дућану, и чим се вратио шегрт Поте, скочи и диже се да иде. Рђаво сам рекао „да иде“ — полетео би он, како му је мило било. И баш у тај пар, кад је он наређивао нешто шегрту, уђе у дућан једна муштерија и затражи нешто. Мане му нервозно изнесе тражене ствари; учини му се да се исувише отегао пазар, одмери муштерију од главе до пете, па рече:

— Море, неси муштерија!... Немаш те паре!... — па узе испред носа забезекнутом муштерији поређане ствари и изиђе брзо из дућана.

Заредио је по сокацима и мањим и већим, па чак и по оним по којима ни ђаво не пролази, по којима чак ни општински инжењер по дужности не пролази. Дваред је тако тога дана пролазио сокаке, дваред се враћао у дућан, али се посла није лаћао, него је само правио цигаре, пушио, пуштао колуте дима и задовољно гледао у њих. Напослетку је дохватио пушку, ухватио се поља и лутао тако до мрака, и тада се тек вратио кући; а да тога дана ништа није уловио, чак ни пуцао, није ваљда нужно ни да кажем!... Целога дана је само на то мислио, и једнако му у памети зујале и звониле Васкине речи: „Поздравила ти се Зоне!“ И зато није ни чудо што није уз пут приметио буљуке сељанака и сељанчица у њиховом живописном оделу како промичу путем крај њега. Други пут би их задевао или се бар искашљао пролазећи крај њих, а сад их није ни приметио, иако су се кикотале гласно и гуркале се пролазећи крај њега и задевајући оне њега. Тако је силна љубав и тако силно заноси она човека!...

Ништа од свега тога није он приметио нити га се то тицало! Само једна слика му је лебдела пред очима, само један поздрав му се једнако понављао у ушима, и он га једнако шапатом изговарао...

И то је охрабрило Манчу. и први пут кад прође Васка крај дућана, а он био сам, зовну је.

— На дом, ете, здраво ли су ви? — запита је Мане.

— Здраво! — одговара му Васка, а гледа минђуше које јој је Мане поклонио.

— Што работи чорбаџија... здраво ли је?

— Здраво!...

— А чорбаџика, што работи она?...

— И она си је здраво!

— А ти што работиш? Здраво ли си?

— Здраво сам си! — одговара Васка.

Ту Мане застаде. Привуче своју табакеру, отвори је, лизну десни палац и извади један папир и дуван, у који хукну, па поче савијати цигару. Кад је запали, засука бркове, па се искашља тихо, као кад човек коће нешто важно да превали преко усана. Али ипак не рече ништа, него стаде размештати испред себе оне алате и пушташе густе димове. После дуже паузе запитаће Мане:

— А... ете... Зоне... здраво ли је? Што работи?

— Па, седи си...

— Знам де... Може и да лежи.

— Хехе, — осмехну се Васка. — Леле, бата-Мане, како збориш па и ти!...

— Што си збори? Збори ли?

— Збори кад гу питују...