Зона Замфирова

— Ћути си?...

— Па ћути!

— А што мисли кад си ћути?

— Е, кој гу знаје!...

— А може ли да поје?

— Па и поје...

— Е, што си поје?

— Па песне си поје...

— Ех, песне! Ама, које песне?

— Срамујем се да ти, ете, кажем! — вели Васка намештајући у уши добивене минђуше.

— Ама какво срамување! — храбри је Мане. — У појење нема срам ни па срамување... Што си поје?

— Па, ете... — поче Васка — поје си песне, онеја што су од љубав и ашиковање. Поје си оно моме Еврејче, што си чешља косу и клне мајку си што гу роди да је Еврејка.. Ете, на туја песну гу саг кеф; сал туј песну поје ели гони мене да гу ја појем...

— Е, зашто да клне мајку кад неје Еврејка?! — пита је Мане. — Рисјанка је, та што гу треба веће?!...

— Ех, а ти па бајађим не знајеш, бата-Мане, зашто!

— Жива ми нана, не знам си, Васке.

— Ама разбира се убаво на шта прилега таја песна! — вели Васка. — Неје, демек, Зона жална што је Еврејка, веће то се за друго ништо разбира..

— Е, што је па то друго?

— Ете, жална је што је чорбаџијска керка; а има, ете, ники што није чорбаџијски син, а њој гу па много мило за њег’... а њојни викају... неје, ете, прилика.

— За мен’ збори ли што?

— Збори.

Мане опет ућута и стаде савијати другу цигару. Опет настаде пауза коју прекиде Мане.

— Море, ти ме л’жеш, Васке?

— Не л’жем те, бата-Мане... Две ми очи!... Како смем да те л’жем?!...

— Па истин’ ли збори си за мен’?... Што си збори?

— Збори си... И плаче си.

— Плаче? Зашто да плаче?

— Мори, — одмахну руком Васка — ти ништо не знајеш, бата-Мане! Тараф-тараф се напраји код нас дом... Живот си нема од њекња!...

— Што, море? — вели запрепашћено Мане и остави цигару.

— Ете за оно оро и за играње, — изеде си резилак, ем знајеш как’в резилак!...

— Па кој ги рече за оро? Ти ли?

— Јок ја!... Казаше ги ники из ма’алу. Та сви скочише сас резилење... Викају: не прилега на чорбаџијску керку у оро играње по ма’але...

— Е, а зашто па играше?

— Па теб’ те видела... па не мога да си седи да не игра, веће се уфати у оро и она...

— Она ти каза то?

— Ба! Не каза ми ништо. Што треба да ми казује?... — вели поносито Васка. — Знам си ја убаво, зашто: „куде си она топрв иде, ја се отутке врћам“, бата-Мане! Зар малко поруча ћутеци од тетка ми заради Митка?!...

— А збори си нешто за мен’?

— Па... ете... збори: демек, много гу мило за теб’...

Из даљег разговора дознао је Мане од Васке да је по чорбаџи-Замфировој кући прави лом због играња Зониног, за које стари Замфир зна, а још више због Зонине наклоности према Ману, о чему Замфир и не слути, јер сви крију то од њега.

Стара, искусна и речита тетка Таска узела је на себе ту тешку и части пуну дужност да опет избије из Зонине главе Ману кујунџију. Зато тетка Таска и долази сваки дан, савесно и тачно као хирург ради операција, и саветује и теши Зону: хвали Манулаћа, а куди Мана. Куди му сталеж, а још више владање и поведење његово. Почела је чак од оца Манина, Ђорђије; ни њега није оставила на миру. Управо, није ни спомињала ни претресала Ману, него Ђорђију, додајући: нека се Зона сети оне речи која вели да ивер не пада далеко од кладе, и: што мачка омаци, да то мишеве лови, — па тако је и овде с Ђорђијом и сином му Маном. Причала јој је о покојном Ђорђији — како је био кријумчар, убојица, ноћник и весељак; причала јој читаве романе Ђорђијине с неком ченгијом Зумрутом, која је у своје време и „у песму турена“ због лепоте, и протеривана и хапшена због честих туча ради ње; која је некада била лепа, била омиљена играчица, а која се сада смирила, и зато сада нити иде у хапс, нити је мећу у песму; сад мирно и савесно носи фењер и амбреле, и као казначеј је у некој чочечкој дружини. Чак је тетка Таска шанула Зони на ухо једну страшну ствар коју је дуго крила и чувала и као последњи метак избацила, а то је: да исти Мане има брата (по оцу) међу Циганима!... И сад, какав је био Ђорђија, такав му и син Мане, тврдила је тетка Таска и уверавала Зону. А то се помало могло и веровати, јер Мане је доста често јутром био предмет разговора са својих ноћних подвига.

А у исто време кад је кудила Мана, хвалила је оног Манулаћа чорбаџијског. Хвалила га је и она и све тетке и стрине, а и мајка јој Ташана, чији је он најозбиљнији кандидат био, јер је био јединац, једнини наследник огромног имања, а сем тога, пример послушности, скромности, стидљивости, целомудрености, — дакле, тако рећи, скуп врлина и права противност оном Митки чорбаџи-Петракијевом, описаном у једној од ранијих глава ове приповетке. И да се ту није питао и хаџи Замфир, као отац, удадба Зонина за Манулаћа била би давно свршена ствар. Али, како се Замфир баш никако није одушевљавао том комбинацијом Ташанином, јер му се никако није Манулаћ допадао иако је син и јединац и једини наследник његовог иначе доброг пријатеља, то је врло често било чак и речи и свађе између Замфира и Ташане. Зато неће бити згорег — чак писац мисли да је то неопходно потребно — да у неколико потеза оцрта тога Манулаћа, који је ушао у комбинацију, био љубимац свију стрина, ујни и тетака Зониних, и био предмет и повод непријатних сцена између родитеља Зониних.

Прича о добром детету Манулаћу, која је Прича Права супротности оној ранијој причи о Митку чорбаџи-Петракијевом

Манулаћ је био син чесних и богобојазних родитеља, Јордана и Персиде, и никада ваљда ни у Старом ни у Ноном завету ни за једно дете није се тако с правом могло казати и написати да је васпитано у страху Господњем и да је ишло стазом добродетељи — која, као што се зна, није никад примамљива, ни лепо утрвена — и било радост и утеха родитеља својих, као што се то могло казати за Манулаћа. С њим је био задовољан и отац и мајка још од најранијег детињства његовог. Отимали су се и кошкали међу собом око тога чији је Манулаћ више. Мајка каже: мој је Манулаћ, а отац каже: није него мој; мајка каже: то је моја ћерка; отац каже: то је мој син, наследник и престолонаследник мој. Зато је Манулаћ дуго био загонетка — у махали задуго нису знали је ли мушко или је женско! Јер, кад је с оцем ишао, био је обучен у плундре, а кад га је мајка изводила, плела му је курјучић и облачила га у фустанчић. И како га је она више изводила него отац, то су по другим махалама многи задуго мислили да чорбаџи-Јордан има ћерку. Као оно што се прича за ону стару Римљанку, племениту Корнелију, мајку браће Граха, да је децу своју сматрала за најлепши и најскупоценији свој адиђар, тако је исто и Персида сматрала свога Манулаћа као најлепши и најмилији адиђар свој, и зато се није нигда и никуда макла без њега. А он је то и заслужио јер је, и онако мали, већ био десна рука у домазлуку својој мајци. Он јој је чувао од живине тарану и резанце спремане за зимницу кад се то сушило у авлији; он је држао конац кад би га намотавала на клупче, чувао веш кад се суши преко авлије, хранио живину и знао увек тачно колико има петлова, кокошака, пилића, па чак и снесених јаја и од својих и од туђих, комшијских кокошака, и то све без икаквог дуплог трговачког књиговодства! Из дугог и савесног надгледања постао је прави — тако да га назовем — психолог, па је чак умео да опази кад је која кокошка, да простите, у вољи петлу, „Гигану“ названом; с којом кад најрадије дели зрно на буњишту, а према којој је опет охладнео, па је тера од себе; даље, тако исто није се могло измаћи његовом паметном оку ни то кад која њихова кока погреши, па снесе јаје у комшијској авлији, или обратно, кад је и где је опет комшијска снела у њиховој авлији. Све је он то знао и имена свима њиховим и многим комшијским кокошкама.

Тек улети усплахирен пред мајку и почне испрекидано:

— Нане, „Гиган“ саг стаде, ете, мерак и ашик на „Гаћанку“!

— Ако, сине, ако... — вели му мајка гледајући га мило. — Тој си је његово петалско знање...

— А наша „Трша“, ете, и „Кундака“ опуштиле жалио главу...

— Тугô, — смеје му се мајка — осташе си удовице и сиротице... Та што да чине!...

Или други пут, опет тако, улети сав задуван с по једним јајетом у свакој руци.

— Нане, наша „Титинка“ и „Пирга“ снесоше јајца у Тодорчине, а ја ги узедо’ и донесо’! — вели мали Манулаћ, олизну нос и предаде мајци скоро снесена и још врућа јаја. — Што да се арчи мâл?... Паре су то!... Несу крушке дивјаке!... — додаје и погледа у оца.

А родитељи га гледају пуни милоште, а из погледа им се разговетно да прочитати како благодаре небу што их је обдарило таквим паметним и чуварним дететом. Па још када им он онако задуван, стане да грди „Титинку“ и „Пиргу“ што арче њихов мâл по комшилуку, и дода: да су саг скупе паре, — отац се просто топи од силне среће!

— Саг су скупе паре! — понавља мали Манулаћ. — Саг је оскудација!

Кад чу реч „оскудација“, чорбаџи-Јордан се само лупи шаком по колену од силна чуда, па се просто заблену у сина. Не могаде више да одоли свом очинском срцу, него га дочепа оберучке, па га стаде љубити и шопати.

— Ах, сарафче и банћерче ти татино! ... Овој ће куче, Персо, банћер да ми бидне. Откуд га извади па тај реч, магаре јорданско?! — кликну блажени Јордан. — Како га каза онуј реч, ешеку ниједан?... — навађа га отац да још једном каже... А, што је саг за паре? А... како га рече?

— Оскудација! понавља мали Манулаћ олизнув носић, а турио прст у уста, па се стиди.

Аха, магаренце татино! — заценио се од силна смеха задовољни Јордан... — Оскудација! Па бре, дете, ја сол три товара полиза’, па си не знадо’ за тај реч, а оно, пази колицно је, па веће знаје! Бре, бре, бре, бре! — чуди се Јордан и једнако се шета уздуж и попреко по соби, поглêда свога синчића, врти главом и једнако пушта узвике: Бре, бре, бре, бре! Овој ће магаре, — наставља одушевљено Јордан кад буде голем, с чаршију — ем београдску — да дрма; убаво да запантиш овај мој сагашњи реч, Персо! ... Оскудација!... Кад гу научило, бре?! — чуди се једнако Јордан речи коју је доиста сад први пут чуо (иако се сваки дан тужио како „нема старе године и стари пазар“), па се диже у чаршију међу трговце с младим банћерчетом, коме мајка увуче пешкирић и закопча тур. Срећни и блажени отац поведе сина да види чаршија једно чудо од детета — да Манулаћ пред трговцима понови реч оскудација...

И сад тако паметно дете, које је тако много обећавало већ у најранијим годинама, када је оца усхићавало, — како је онда тек мајку Персиду срећном и поноситом чинило! и зато није никакво чудо што га је она свуда водила са собом да се подичи њиме. На славе, на патарице, поступаонице, на женске празнике — свуда га је водила од најранијег детињства његовог, откад се почео у патицама од шест гроша батргати уз мајку преко калдрме, па све до осамнаесте своје године, кад му је отац плаћао четрдесет гроша за потковане ексерима и потковицама кондуре. Свуда га је водила, само га је у хамам престала раније водити са собом. Ту га је водила до његове дванаесте године, а престала је да га води тек кад све жене скочише у интересу јавног морала, и кад је наишла на сложан и једнодушан отпор и протест посетитељака хамама.

А то је било онда кад јој је Јунус-агина ханума једном приметила:

— Па ти, чорбаџике, како поче... дабетер!... Па што си берем не поведеш сас теб’ и чорбаџи-Јордана, те га не доведеш помеђу нас у хамам?... — Отада га мајка није више водила са собом, и тако је Манулаћ проглашен дефинитивно за мушко. Од тога доба водио га је више и отац. У осамнаестој години купио му је џепни сахат и златан лапац. Тога дана, кад је први пут обесио златан ланац и сахат, Манулаћ се осетио сасвим мушко. Чак је, пролазећи Лесковачком улицом, намигнуо на три младе Чивутке, које су се шетале испод руке, али с оба ока и тако невешто да су Чивутке прснуле у смех јер им се учинило да је Манулаћ хтео да кине...

и то је ваљада једини несташлук и ђаволство из Манулаћеве младости, која се обично бујном и бурном зове. Једини, велим, јер он је иначе увек био стидљив и неспретан кад би се случајем нашао у близини женскога света. Најтеже му је било што није знао шта ће с рукама; срећом се тада сећао сахата, вадио га и навијао или гледао колико има сахата на њему.

С вршњацима својим се слабо дружио; зато је најрадије седео с оцем и с очевим друштвом и слушао њихове разговоре пуне мудрости и искуства. Кад би седао, увек би прострô најпре своју мараму, повукао мало ногавице навише од колена, па би онда сео и не би се дигао док му се прво његов татко не дигне; само у кафани би он прво оца опомињао да се дигну и иду. С кокошкама је легао, с петловима устајао. Био је штедљив. Новац му никад није потребан био јер никад није имао прилике да га потроши. Чак му се и мајка љутила што иде тако без новаца, као да није чорбаџијски син! А ако понесе, он колико понесе толико и врати, — некад чак донесе и више него што је понео. Једном кад је пошао у „Апеловац“ на стрелиште, дао му отац седам гроша. Манулаћ попије пиво за грош, при повратку купи јагњећу кожу за шест гроша и одмах успут прода за девет, — и тако донесе два гроша више него што је понео!

Ето, тога и таквога Манулаћа хвалила је Зони тетка Таска, а Мана кудила. Али то све није још ништа помогло код Зоне. јер, слушајући тетку, Зони је Мане због таквог његовог живота само изгледао интересантнији, а због сталежа његовог само милији и симпатичнији!...

Ела, Васке, запој ми ону жалну еврејску песну! — рекла би Зона Васки, седећи тако често тужна на доксату и, отуривши ђерђеф, наслонила би се тада на белу своју руку, а другом би се играла са дугим и бујним курјуком својим, гледајући својим великим сањарским очима преко ниских кровова околних кућа негде далеко.

А Васка би тада запевала ту песму, у којој је Зона видела себе и свој зао удес што је рођена у чорбаџијској кући... Запевала он песму коју је већ толико пута певала Зони кад год би ову опхрвали слатки осећаји и тужне мисли и она пала у меланхолију.

— Ела, Васке, запој!... Жâлна сам, — жалну ми песну запој!...

А Васка запева:

Излегох да се пошетам

Низ тоја пуста Битола,

низ Еврејското махало,

низ тија тесни сокаци. —

Там видов моме Еврејче,

на висок чардак стојеше,

русе косе си чешљаше,

дробне си солзи ронеше

и жалну песну појеше,

у песну мајку колнеше:

Зашто ме роди Еврејка?

Што ме не роди рисјанка?!...

— Туго, Васке, што да прајим?! — уздахну Зоне.

ГЛАВА ДЕВЕТА

Она је пуна бурних сцена и крупних речи. У њој је испричана једна пропала мисија тетка-Докина, или боље рећи, „Пошљи лудо на војску, па седи те плачи.”

Бата-Таско је одржао реч. Распитивао је и прокљувио све, сад је дошао да јави то Јевди, Маниној мајци. Све што је сазнао он јој је савесно и тачно реферисао. Јевда се просто изненадила. То не би никад ни слутила, а ни у сну јој не би дошло тако што! Оно чега се она бојала, од чега је стрепила, — то није било, али је испало изненада ово, а ово је за њу било нешто скоро још горе! Знала је она поноситост те старе чорбаџијске куће, представљала већ унапред себи како ће се то тамо чути, како пропратити н с каквим подсмехом све то узети. И одмах одлучно рече да то никако није прилика и да од тога неће бити баш ништа! Дуго су се још живо разговарали, кад уједаред упаде тетка Дока међу њих баш кад су јој се најмање надали и најмање желели. Кад је она ушла, нису одмах пресекли разговор, него су га полако приводили крају избегавајући све оне речи по којима се могло познати о чему говоре; али све им то није помогло: тетка Дока је, као и свака радознала женска, могла инстинктивно, а и из дугог искуства, сазнати о чему је реч била...

— Ласно, мори, за тој! — умеша се тетка Дока, и на велико запрепашћење њихово додаде: — Чорбаџијске куће много су, и наш Мане — један си је помеђу момци и трговци и чаршилије!...

— Ама неје то!... — љутну се Јевда. — Мори, и не знаваш зашто си зборимо...

— Мори, сал дор не видим, — знајем си све убаво. Од мен’ ли ће скутате ништо?!...

— Их, какво је брљиво! — вели јој Јевда. — Мори, ништо ти не знајеш!...

— Како да си не знајем?! Бата-Таско зашто, искочи до теб’ те?...

— Ама не знајеш ти ништо! — брани се бата-Таске. — Вика ме снајка, ете, заради нику тапију и ливаду...

— Заради некосечу ливаду, — знам де! Сол ручам, мајке... — уверава их тетка Доке, а они се обоје љуте. — Бре, бре, бре! — наставља Дока. ’Видосте ли, мори, нашога Манчу како си знаје убаво што ваља?!... Е, што је човек кујунџија, па се разбира у злато!... Знаје што је злато, и како се, ете, злато топи!... Машалах, Манчо, — неси забадава син на Ђорђију!... Ђорђијина крв!... Ашкољс’н!...

— Ама неје ништо било! — одвраћа је Јевда. — За друго ништо зборисмо! Како да бидне!...

— Леле, Јевдо! Што ће да бидне убавиња кад се узну! Убав Манча, а убаво, ете, и Замфирче, оној Зоне — та што ће деца да ги бидну убава, све на татка и на мајку!... А ти баба ги, па ги држиш на крило!...

— Их, црна Доко! — викну очајно Јевда — кад ће памет да си спечалиш веће?... Што си не ћутиш веће?!... Што си не ћутиш, несрећо, кад ти никој ништо не каза, ни те па питује?!...

— А што кој да ми казује кад си сама све знајем и све видим? Замилуваше се деца, та што... саг ги је време...

— Ама, Доке, памет си бери! Башка су Замфирови, башка на Ђорђијини!... Ми си зборимо за друго ништо, а она, погле гу, куд га искарује!...

— Мори, знајем си ја! Ласно за тој! Мен’ ми сал оставите... бригу не берите, а ја ћу сама убаво да дуздишем целу работу! Ја ћу да заобиколим малко, па ће да искочи убаво, како под инџилирски план!... — рече и оде као олуја.

— Што, што! — викну запрепашћено Јевда и хукну: — Тугооо! Што гу пуштисмо?! Оће да ни напраји нику муку и резил! А лудо је, лудо — па сто оке је, лудо! — Депо, — викну Јевда — брго по њума, викни гу да се врне, рекни гу на један реч. — Али, на несрећу, Дена није била ту. Јевда полете, али не могаде стићи Доку, која је јурила као ветар. Јевда се врати у кућу с тешком слутњом.

И наслутила је. Тетка Дока полете одмах право у Замфиров крај. На улици срете баш као поручену Васку измећарку, заустави је н стаде распитивати о овоме и ономе. Васка се изнајпре ишчуђавала, снебивала и отимала, али тетка Дока — онако како је бог дао — подвикну јој и развика се на њу тако да се ова уплаши горе него што се икада уплашила од оних који је плаћају — и признаде јој све, ама све од аз до ижице. А Дока је не само заплашила него и вешто питала: постављала јој је тако вешто обична и унакрсна питања да је ова све казала и не знајући шта је све изблејала. И тако је Дока дознала и одмах схватила и јасно јој било да ствар по Ману стоји врло повољно, и да је право чудо што се већ и свршило није. И љута на невештину и јавашлук Манин, крене се одмах из тих стопа Мани у дућан.

— А, такој ли је? — викну му тетка Дока још с врата улазећи у дућан.

— Што је? — пита је Мане.

— Што сам ти ја теб’ ти, а бре, магаре?!...

— Де, море! — чуди се Мане.

— Ешеку ниједан! А што ми не збориш?!...

— Што да ти зборим? — пита је Мане.

— Оно да ми збориш што си је за зборење!

— Е, што си је за зборење?

— Ја што сам ти? Тетка ли сам ти, што ли сам?! Што си ћутиш како нèмâк? Род смо си... Кому ће да кажеш муке и дертови ако на тетку си нећеш да кажеш?!...

— Ама што да си зборим? Што да казујем? — викну љуТито Мане. — За кога да ти казујем?...

— Ете, за чорбаџијске да казујеш... Што бре! Ја траву пасем, сол не ручам, — та несам чула за твоје работе!...

— Е што си чула? — вели мало спуштеним гласом Мане.

— Да си фрљија и стануја мерак на оно Зонче Замфирско, ете, тој сам чула!...

— Ба! — пориче Мане.

— Ти да си ћутиш! Све разбра’! Све си знајем. Све ми веће каза Васке, измећарка њојна. Ич да се риташ како пуле, ни па да ме л’жеш... Све, све ми рече Васке...

— Е, што је знала да ти рекне кад си и она сама ништо не знаје?!

— Ихаа! — засмеја се тетка Дока. — За тој па да ми је! Знајеш ли, мори, несрећо, да ми каза, — како из књигу да си четеше, све ми каза: и што си Зоне ваздан-дан збори и које си песне поје, н што си шњева и како гу резиле оне кучке, тетке и стрине, а највеће она грчка несрећа, Таска, тетка њојна, и како гу фатија кара-севдах... Све ми каза како поп из књигу да си чèти...

А Мани мило. Брани се још неко време, пориче, спомиње разлику између кућа, али попушта, помало и признаје, и мило му било да чује што више. Тако му било мило да је одбио две муштерије које су дошле да пазаре, само да се не би прекидао разговор. И кад се уверио да тетка Дока све зна, он јој се исповеди и призна јој искрено да му је Зона посред срца.

— Аха! — кликну тетка Дока. — Такој те искам! И татко ти такав беше!

— Теке... тетко, молим те... — вели јој Мане и диже прст — зборење за тој ич да нема!... да се не чује ништо...

— Ех, што да се не чује? Лошо ли је, па да се кута у кучине?! Зашто да се крије?

— Аман, Доке!... Реч да не искочи за девојку.

— Та што... За малко време...

— Како за малко?

— Па до „голем нишан“, а после кој да збори... и што има да збори? — вели Дока.

— Бре, како то збориш? — викну ужаснути Мане. — Какав „голем нишан“?...

— Што, зар ћеш сал да гу гледаш? Да лижеш мед кроз шише?... Тој ли?

— Ама јок! За прошење ич не беше разговор. Како да гу просим?! Који су они, а који па ми! Чорбаџијска кућа — а наша кућа!... Памет си бери, Доке!...

— Иха! Ласно за тој! Ја ћу ти изработим; ти сал седи си, па жмиј!...

— Хехе! — смеје се Мане — што рече: „Жмиј, да те л’жем!“...

— Ти си имаш твој занајат, а ја си па мој... Седи си у дућан и гледај си твој пазар, а овој су наше женске работе... Ти да видиш што ће ти напрајим!...

— Доке, — викну уплашено Мане на њу — змија ће те уапи ако напрајиш как’в ешеклак!...

— Де, мори, — умирује га Дока — ти ме знајеш убаво! Не ли смо родљаци? Несам говедо, селска несам, та да си не знајем што је чаршијски ред. Ласно за тој! Ја ћу си све полако... па фино... с политику! — рече и оде.

— Доке! — викну Мане и полете за њом, али она беше већ далеко...

Дока пође, али се успут сети да је данас субота; остави то што је намислила за сутра, за недељу, а тога је дана гледала само да се никако не састане ни с Маном ни с Јевдом. Зато се крила по комшилуку.

Недеља је. Код хаџи Замфира после подне тишина као и у свим кућама где се целе недеље радило а недељни дан жељно очекивао. Стари Замфир легао да се одмори мало после ручка, као што је то одвајкада научио. А чим је он прилегао, целом кућом је одмах овладао неки дремеж и царствовала нека свечана недељна тишина, јер кад хаџија спава, не смеју ни врапци испод крова џивџакати. — У другој соби, одмах до собе Замфирове, поређале се на миндерлуцима: домаћица Ташана, Таска и тетке Калиопа и Уранија. Подупрле зид леђима, подавиле ноге и метнуле руке на трбух, па дремају, јер су научиле да се тако најприличније проводи празник. Зона у соби до њихове. А оне седе и шапућу — чуде се што им нема никога. Није дошла ни Аглајица да им исприча и рапортира све што се десило за последњу недељу дана, а није ту ни Зујица да им размеће карте, ни богата баба Хрисанта, да их гњави причајући им надугачко и нашироко о својој парници, о суду и адвокату. И баш кад су се оне тако чудиле што им нема никога, чуше споља неки глас.

— Хаџика, ете, дом ли је? — пита непознати глас споља.

— Дом си је. Ама хаџија, ете, спије — чује се Васкин глас.

— Та што ако спије! Код њег’ и не искам, веће код хаџику...

И док се ове домишљаху ко ли ће то бити, отворише се врата и тетка Дока упаде у собу. да је други ко кроз сам сулундар упао међу њих, не би му се тако зачудиле као ово сада њој.

— Здраво ли сте, живо ли сте? — запита их затварајући леђима (и већ осталим) врата за собом. (Да би се, дабогда, тако и уста душманима запушила!...)

— Здраво, ти како си, Доке? — прихвати јој Ташана, па се тек погледа с Таском, Калиопом и Уранијом, јер им свима дође чудно већ само то што је банула у кућу, а још чудније што је на тај начин затворила врата, јер је то у обичају само при прошевини. — Седи си, Доке! — нуди је домаћица.

— Што прајите? — пита их дока седајући на миндерлук према њима.

— Седимо си! — одговарају оне кроза зубе.

— Жмијете како мачке испод накладено кубе...

— Еј, Доке, Доке, ти си остаде јоште пâ она!

— Што ће си чиним? К’смет! — вели Дока.

— Дамно те не беше при нас... — рече јој с неке висине Ташана.

— Ама, имам си, ете, нику муку, — а ни саг ви не би дошла!

— Е, што си имаш? — пита је Ташана. — Седи си на једно кафе.

— Несам си дошла за кафу, веће...

— Васке, мори! — прекиде је домаћица. — Васкеее! — никну Таска.

Уђе Васка и домаћица јој рече да испече четири кафе. Васка одмах усу кафу у филџане са зарфовима и унесе и послужи их.

Дока се искашљује и спрема да отпочне, срче кафу, разгледа по соби, па најзад поче:

— дошла сам си, ете, на један еглен... Заради неку послу... Е што си стала туј при мен’ како шиљбок ники?! — обрецну се одједаред Дока на измећарку. — Искочи си, дете, умем си ја да пијем кафу и без теб’! — рече и извади табакеру, па стаде завијати цигару. Запали је, стаде пуштати димове. Замислила се, а очевидно мисли о томе како би да онако што поиздаље и што финије отпочне.

— Што не удавате, мори, Ташано, оној ваше чупе?...

— Које чупе?

— Ете, оно ваше Зоне?

— Па ће гу удавамо.

— Па што чекате веће?! Неје даскалица, та да си седи у те године.

— Што је па теб’ ти за њума? — одбија домаћица. — Остави тија речи!...

— Што гу не давате оному на којега је, ете, мерак?...

— Мерак! — прекиде је Ташана. — ’Ајде, како збориш ти па то?!... Мерак!... Зар дете ће да има мерак?!

— Кој си је дете?

— Па наше Зоне... Деца, мори, неје ти ни срам!...

— Каква деца?! ... деца вика... Мори, ни у турцко време па не имаше деца, — та саг у српско, у чкоље, па ће деца да има!... У сагашње време деца, — беше му! Зашто си уче чкољу, и јазију, — зар деца да си остану?!...

— Ама, де! — прекида је Калиопа. — Неће да зборимо за тој. Кад стигне у теј године, демек да је за давање и удавање, — ласно за тој... што казаше: злату ће се кујунџија нађе! — заврши поносито тетка Калиопа.

— Па, брљивке једне, што ви ја зборим?! Па ја ви за кујунџију, ете, и зборим...

— Како рече? Што збориш? — прекиде је домаћица. — За кога збориш?

— За Манчу нашога! Зашто гу не давате кад се деца, ете, бегендисују?

— Погле гу што си збори жена брљива! — вели Ташана Таски. — Кој ти рече за бегендисување?

— Зна си цела ма’ала и сав град, — та ја да не знајем! — одговара Дока. — Мори, знајем си све; све ми казаше, мори, како на кадију ми казаше све!...

— Кој ти каза? — пита је тетка Калиопа.

— Тој си је моје знање, кој ми је, демек, казаја, — ама ја си убаво знајем... Па за тој, ете, искочи’ саг до вас да не питујем: ели ви је девојче за давање?

— Неје ни дете за давање! — одговарају обе тетке, и тетка Калиопа и тетка Уранија.

— Мори, кој не пита бричи ли се владика. Ја си с домаћицу зборим! — вели им дока преко рамена, па наставља даље мирним тоном. — Та ако искате прилику за ваше Зоне, е, ја си имам једну прилику... па за тој и искочи’ саг до вас... Момак си је кротак, убав, еснаф-човек, ради сас први...

— Имамо си, имамо — прекидају је једногласно и сложно тетке Калиопа и Уранија. — Што ни треба ти па да нам га казујеш?...

— Та што... ако сте, демек, чорбаџике? А зашто има онај реч: девојачка су врата свакому отворена?!

— Доцна си се присетила, Доке... А за Зону имамо си веће прилику! — вели Уранија. — Кој си је нашеја прилике за стареје сестре њојне, тај ће и саг ласно да нађе и за њума.

— Од нашога Манчу има ли, деде, збори си, поубава прилика? У сав град има ли помомак од њег’?! Има си дућан, ем как’в дућан, узеја је саг под ћирију и онај до њег’ што је дућан, па направија оди два један голем... Има си занајат, златне руке: при владику искаче у пол дан, у пол ноћ, — тол’ко си има чес’ у варош... Има си, бре, и касу за паре и еспап, како један трговац, а не кута паре по авлију и по таван, како, ете, мачка што си кута... Стаде први кујунџија од Београд до Пећ и до Призрен!... Мори, па и да си нема паре, што је па заб то?! Кад се деца милују, — што ги требају паре?! Знајеш што се збори у онуја песну:

Ако паре немаме,

ока и пол севдах имаме.

Младиња су бре, лепотиња су, и он и она, — сто оке севдах ће имају!... Е, што искате више?!...

— Неје спроти трговачку и чорбаџијску кућу... — умеша се тетка Таска, која се досад доста резервисано држала и пустила оне друге две тетке да говоре, а она задржала за себе као неку завршну реч, па сада поче достојанственим тоном, а и не гледа на Доку, већ гледа кроз прозор у авлију. — Чиновник, ете, иска чиновничку, офицер офицерску прилику; еснаф сироти еснафа а трговац спроти трговца иска прилику, демек; — тој си је ред у овај свет! — заврши одсечно и одлучно тетка Таска, па се окрете још више од тетка Доке.

— Мори, разбирам си ја, Таске, твоје зборење! — вели јој Дока, а пребацила ногу преко ноге, па бећарски пушта густе димове. — Разбирам си, убаво разбирам. Теб’ ти кеф и мило и наводаџија си за онога зевзека чорбаџи-Јордановог, оног Манулаћа... за њег’ ти мило...

— Е, мило ми, де! Што ке ми чиниш?

— Кад ти мило за њег’, а ти се таг сама удадни за њег’: удовица си... А што па ти тол’ко смићеш?

— Е, ја сам си тетка на Зону! — вели Таска.

— Ја па тетка на Ману! — одговара Дока.

— Мен’ ми кеф за Манулаћа — вели Таска.

— Мен’ па за Ману! — вели јој Дока, па се окрете осталима. — Аман, жене, тако ви Велик-дан не зацрнеја, бива ли Зона за Манулаћа — прилика ли је?!

— За Мана не бива! — вели Таска.

— Е, зашто да не бива?

— Хехе! — осмехну се презриво Таска — „Гаки нема, — свирка сака!“

— Е, дајте гу, подајте гу за неприлику, за Манулаћа тога — плану Дока. — Ама послен да ви не бидне криво, кад, ете, стане да „праћа шефтелије“ по други...

— Што рече, несрећо никаква? — плану Таска и оне друге две. — Неје те ни срам: еснафска жена, па погле како си збори! Кој да праћа шефтелије, — зар чорбаџијска керка?! На кога да праћа?

— Па — поче заједљиво Дока — саг неће да праћа на бимбашије и миралаје, — зашто ги веће нема, — ама ће да праћа на рисјане, — а брука и тој...

— Зар чорбаџика?...

— Лелее, — осмехну се Дока — малко ли ги знајем?!... Е, што је била она Сика турена у песну? За кога се појеше у онуј песну, у онуј рисјанску срамоту нашу? За кога се појеше: за еснафску, ели за чорбаџијску Сику:

Зашто, Сике, зашто под чадар да идеш? —

Ако, дадо, ако, миралај ме зове,

миралај ме зове, на татли баклаву.

— О Господи! — крсте се тетка Уранија и тетка Калиопа од чуда што их снађе.

Што је била, која је била, ете, та Сика у песну турена? — Збори си, несрећо грчка! — развика се Дока, па заврши: — А ти, Ташано, подај си дете за онога Манулаћа, берем ће да имаш убаво унуче... шебека ћеш имаш, а унуче — јок! — рече и љутито залупи врата за собом н остави их запрепашћене. Само су се крстиле и викале: — О боже, о Господи! Лелее! Што си напраји џумбус и резил’к!

Толика ларма пробудила је, наравно, и старога хаџи Замфира. Морао се и он умешати и једва се разабрао, онако бунован, и сазнао у чему је ствар тек онда кад је испраћао Доку.

— Е, лошо ли сам зборила? — брани се Дока. — Што да неје прилика кад смо, ете, једна вера...

Стари Замфир је умирује, и све би се мирно свршило да Дока није дирнула у сталеж.

— Вика, чорбаџијска кућа, чорбаџијска керка! Е веће нема! И чорбаџијско неје до века...

— Е, доста де! — вели јој озбиљно чорбаџи-Замфир. — Дошла си, наводаџисала си, ништо неје било, — е, саг се врћеш... Сас зор не бива!...

— Е, зашто да неје Манча прилика?!... Зар што су чорбаџијски?

— Е де! Дебарско неје ово, та да се отимају девојке...

— Мори, и ваше се знаје! — плану Дока. — Деда како ти се викаше, како се презиваше? — Коритар, а његов па татко, како га зваше у чаршију? — Вртиваган... Та саг: „Ми смо чорбаџијски“!...

— Е, доста веће! — рече Замфир и диже обрве.

— А што па? Ако не узне из вашу кућу, — ће остане неженет? Мори, за тој ласно. „Имаш си грбину, самарице доста“; та и за Ману и женење његово ласно...

— Може, ама спроти себ’ прилику.

— Запамти, хаџијо: „Свет је овај као какав мердивен, — један се качи, а други па слази“, — та и с вас чорбаџије такој си је. Зар мало ли ги има од ваши што си беоше први трговци — а саг, звонари и клисари, па пале прангије кад слави Пантелејска црква... Мори, ти слизаш низ мердивен, а мој Манча се топрв качи...

— Бре - бре! „Видело се куче у чашире, па се фатило у оро“, — вели чорбаџи-Замфир, сав зелен од љутине. — Та и твој Манча...

— Кој је „куче“, несрећо чорбаџијска?! — цикну Дока. — Знајеш ли, бре, ако дофатим саг ове нал’не (и показа му силне налуне пред вратима), све ћу ти га фрљим и обијем о главу... Ћу те бомбардирам по ту главу како Срби Митад-пашину табију на Виник! Несрећо вртиваганска и коритарска!...

— У кућу си ми, што да ти прајим? — вели уздржавајући се домаћин, а сав блед од љутине.

— Мори, и насред чаршију, и туј ћу се тепам и с теб’ и сас зета ти, онога шебека Манулаћа, за онај реч „куче у чашире“! — раздера се Дока и оде љутито, и остави запрепашћеног чорбаџи-Замфира, који се само крстио левом руком и говорио: „О, бог да чува!... О, Господи боже!“

ГЛАВА ДЕСЕТА

У овој приповеци ово је први и једини дијалог двоје заљубљених. Дијалог није нимало пикантан чак ни интересантан; а то је просто стога што је тамо, у том свету, срамота да се мушко и женско и погледају, а камоли разговарају. (А и да није тако, опет би дијалог био врло обичан, јер у таквим приликама заљубљени обично не знају шта да разговарају, или разговарају којешта.)

Сутрадан, у понедеоник, кад се на сефте и на сефтеџију много полаже, бану у Манин дућан нико други него баш сама главом тетка Дока. дошла је да му каже све шта је и како је било, и пошто се све рђаво свршило, да га, наравно, и утеши. Мане је све оно у суботу већ био смео с ума, и није могао ништа ни слутити, и зато му је ово сад све ново и изненадно било. Био је као громом поражен чувши све до ситница како је ствар текла и како се развијала. Био је утучен и неутешан. Тетка Дока га је најпре изгрдила, а после тешила утешним речима: да се не брине, да не очајава, а нарочито нека му није ни најмање криво што је она тако прошла, јер им, вала, ни она није остала дужна.

— Ич да се не љутиш, — вели му Дока — ич да неси жалан! Ако што ти не дадоше девојче! ... Та што па да ти је за тој? „И без петли може да осамне“, та и ти да се ожениш и без њину Зону!... Мори, „док си имаш грбину, ће нађеш ласно и самарицу“! Ласно ће нађеш, — ем не једну, веће кол’ко искаш девојчики! Ама жал да ти неје, криво да ти неје!... Несам си остала постидна!... Ама ги и ја, берем, убаво каза!... Знајеш ли, Манчо, да те неће више да погледну заради онија моји речови — кол’ко ги убаво каза!... Мори, твоје „живо-здраво“ неће приме више!... — вели му задовољно тетка Дока одлазећи. — Мори, саг да ти искаш и ону њину дрту тетка Таску, да се с њума ожениш, па и ту ти не би дали, — тол’ко стадосмо, ете, душмани саг!...

Тако је говорила задовољна тетка Дока. Али је то, наравно, слаба утеха била за Манчу. Целога дана био је као убијен; ни посао, ни пазар, ни разговор, — ништа му се све то није милило. Речи тетка Докине му једнако брује у ушима и распаљена машта му живо представља ту сцену између Доке и Замфирових. Страшна му је била и сама та помисао да је Зона све то морала чути и видети, а још му страшнија беше помисао: шта је све морала претрпети Зона после свега тога од својих у кући!... Зато није имао мира, него је одмах сутрадан потражио и нашао измећарку Васку и распитао се и сазнао све шта је и како је после одласка Докина било. Од Васке је дознао да је Зона грдно много пропатила због тога од свију, а највише од оца, који дотле није ништа знао, и коме су тек сада све казали, и потужили му се како се одавно носе са Зоном. И сад су сви сложно: тетка Таска слаткоречивошћу, мајка проклетством, отац страшним претњама, а све тетке, стрине и ујне дугачким придикама и клеветама сложно салетели Зону; и које чудо онда ако је Зона подлегла, попустила и постала друга, — постала опет она стара, поносита, уображена, хладна, чорбаџијска Зона!...

Васка је истину казала.

По одласку тетка Доке настао је код Замфирових прави лом. Зона је из побочне собе све чула, а ону сцену између Доке и Замфира и чула и видела. И чим је Дока отишла, стари Замфир плане, силно плане господарским гневом на своју мезимицу Зону, као никад дотле у животу. Онај пљусак од грдњи што је Дока сручила на њега тако га је раздремао и расанио после спавања, да није ни тражио измећарку да га по обичају полије водом, како је то редовно четрдесет година радио. Помислио је да је све то, та Докина посета и прошевина, удешена са Зониним знањем и пристанком, и зато је плануо на Зону, силно плануо, и био љут као никад у животу.

— Тој ли су твоје чкоље и твоје знање?!... Тој ли те учила даскалица у чкољу?! — загрме Замфир на мезимицу своју тако громогласно да из комшилука радознале женске полетеше на зид да чују шта је, али кад разабраше да је чорбаџија нешто љут, разбегоше се са страхом у одаје своје. — Шесет и једне „меснице“ прекраја сам у мој век, чу ли, куче ниједно, — грми стари Замфир — и јоште ме нико ни у турцко ни саг у српско време такој не орезили, ни ме једно куче толко уапило, како саг ова ороспија... Ти ли гу каза и прати гу овам при нас, у дом ми?! Убаво ми обеле образ! Хаџи-Замфирска Зона се фаћа у оро... иска да се ороди сас луду Доку, Доку да вика: тетко!

— Па берем да је трговац ники... додаје тетка Таска и потпирује гнев. — Предузимач, ели лиферант... веће коцкарин... фукара... Метне си краставицу и пол лепињу под мишку, — Тој му ручак у дућан... А и дућан па што му је!... Какав му је?... Дућан му кол’ко сарафско чифутско сандуче... Па, ако што је сиротиња, — ама, берем да је момак кротак!... Веће — џимпир, коцкарин, комарџија, ловџија и бињеџија и џамбасин; скита се поваздан-дан с пушку по Лојзе — како пољак ели пударин; по сву ноћ му свире Цигани и играју ченгије, а он си пије како дервиш и арчи си ма’л сас оне несреће!... Тури си нож у стол, ели фрља туфеци — како Дебрелија... У сваку ма’алу има си по једну на коју је фрљија мерак...

— Доста де! — прекиде је Замфир, али тетка Таска ипак наставља:

— ... Оној му треба за кеф, а ово наше па за паре... и што иска да си улегне у чорбаџијску, потакву фамилију...

— Е, доста саг, Таске!... — пресече је домаћин.

— Е, бива ли тој од еснаф-човека? Ред ли је? — наставља тетка Таска. — И Зона, и Калина, и друга инка!... Па бива ли, мајке?!... А убаво си рече наш, ете, Божин дунгерин: „Две лубеници, рече, под една мишка — не се носат!

— Ама како започе, — вели Замфир — неће ниједну понесе! Ја паше у турцко време па сургунисувашем, та саг...

— Е, тој да учиниш! — дражи га тетка Таска. — У сургунл’к!... Нек’ знаје и запанти, куче, што је чорбаџијска кућа...

— Овој да запантиш! — грмну хаџи Замфир одлучно Зони. — Сал јоште једанпут да чујем инку лошотију за теб’, — из кућу те не пуштам... Туј ћу те закопам. Чаршију и бели свет веће неше да видиш! Како она кумрија — рече и показа на једну што је у кафезу — веће бели свет неће да видиш!... ’Оће да те заб’рави и сокак, и махале, и град; — и никој неће ни да знаје да си хаџи Замфир има на дом девојку!... Разбра ли, мори?...

— Разбра’!... — рече оборених очију и дршћући Зона.

Као и сваки човек и Мане је имао непријатеља, који су једва дочекали да га узму на решето. Иако стари Замфир не само да ни речи није никоме прословио о тој немилој сцени, него је чак строго забранио да се икоме ван куће и речца једна рекне, ипак није никако, ама баш никако могло то остати тајна, већ и због самога тога што се то доиста десило, а још више због тога што се то, нађавола, десило у прусуству пет женâ (рачунајући ту и Доку) од којих су две — Таска и дока — биле савршеније и, по томе, и страшније за распростирање узнемирујућих (и истинитих и лажних) гласова него неки лист који се растура у десет хиљада примерака!...

Зато се брзином муње распрострла прича о том догађају. И главно и детаљно знало се врло добро, јер Таска је свакоме тачно причала шта је она казала Доки, а Дока, опет, шта је све она казала и Таски и Замфиру. И по махалама и у чаршији се неколико дана само о томе говорило. А да је прича углавноме порасла у обиму и детаљи јој се умножили, — није нужно ваљда ни спомињати. Чак и оне две пословице, које су већ давно биле заборављене, сад су оживеле, употребљавале се и почеле опет циркулирати. Шта је само досетака на рачун Мана пало, наравно, већином у његовом одсуству, па чак и поиздаља наговештавања у његовом присуству; тако да је један такав досетљивац сутрадан ишао с отеченим образом, и на питање: шта му је, тужио се да од кутњака сву ноћ није могао ока склопити.

За Мана је то стање врло несносно било. једнако је мислио и размишљао о томе, и учинила му се ствар без излаза. Проклињао је и онај час кад је слудовао и признао тетка Доки јаде своје. И тек кад му је она опет дошла и понудила му се да поправи целу ствар, — тада се тек још више уплашио и решио се да сам покуша још један, и то последњи, корак, да се, то јест, сам он састане са Зоном, да је заустави, ослови, да је упита он сам последњи пут... Ако ништа друго, а оно бар да скине са себе одговорност, да заглади онај немили догађај, да докаже да он сам ништа томе није крив, него она, тетка Дока, па нека се одбије на њену лудост...

Али састати се и разговарати било је тешко у оно време код тога света који је на тротоарске шетње, паркове, концерте, певачка друштва и школе играња, — уопште дакле на све те ствари где се млађи свет може састати и измењати погледе и мисли — имао своје нарочите и чудновате мисли и — како би неки поборник еманципације женскиња рекао — застареле и назадњачке погледе. Уз женско, док је девојка, обично је увек или мајка или тетке и стрине; а кад се уда, онда опет свекрва, јетрве и заове, тако да никад није сама; а и не би умела сама да иде и да се снађе, баш и да јој се да слобода, исто као ни канаринка кад би је пустили из кавеза. једино кроз капиџик у комшијску авлију или преко сокака што је умела и смела сама поћи. Зато и није било лако Мани; и прошло је повише времена док је могао срести и ословити и реч-две насамо разговарати с њом. Али шта не може чврста воља и одлучна намера?! И Мане је вребао, и најпосле успео.

Једнога дана, у први сумрак, баш кад се умотана у бунду, пошивену зеленим атласом, враћала Зона преко сокака од сестре Костадинке, која је у другом сокаку становала, искрсне Мане из мрака и стаде пред њу. Васка се измаче уплашено у страну.

— Леле, Васке, пази си! — шану Зона и стаде сва уздрхтала и плашљиво се осврташе да је ко не види. Срећом нико не пролажеше улицом, јер већ беше време кад грађани спуштају по кућама чивију на порту, и сви укућани већ давно су код куће. И никога по улицама не беше, само ноћни стражар далеко тамо у мраку што се види и чује како нешто разговара с хаџи—Јордановим мачком који се полако шеће о черамидама високога зида.

— Што ти требам?— прошапта Зона тихо и пажљиво.

Васка је разумела. Измаче се још мало и стаде стражарити и пазити.

— Зоне! — ослови је Мане и искашља се тихо.

— Шта искаш? — шану Зона, па се и она тихо искашља.

Обоје стали тако, па стоје три корака далеко једно од другог, обоје оборили главе и гледе преда се.

— Зоне, на једна реч..

— Пушти ме — вели му уплашено Зона и окреће се на све стране.

— Ти не слушај, ете, ону будалу, ону Доку (Тетка ми се пада, ама је лудо!..). Не слушај гу што си је там при вас зборила! Никој гу неје пратија, — сама си, брљива, оде при вас!...

— Хе, лагала је што је зборила? Не ли?

— Неје, ете, лагала, ама... ете, неје требала да збори!...

— Е, што ми казујеш... што ми треба тој?...

— Зоне — рече Мане и притеже пас око себе. — Ја сан немам... Ја за вечеру не знам..

— Леле! — рече мало подругљиво Зона.

— Ја вино точим, вино не пијем; песну искам, песну не слушам, а све зарад тебе, Зоне!... У лов идем, пушку не испалим! Нипта не знајем за себе, а све зарад тебе... Ја си идем, па... како онај говедо када се, етет, напасе од травку зановет... брљив стадо’, Зоне!

— Хе!...

Мане ућута. Настаде мала пауза. Мане се маши табакере и стаде правити цигару.

Пушти ме, отима се Зона.

— Остани јоште малко! — зауставља је Мане. — Вардај, Васке!... Од татка ми остаде кућа и лојзе и њиве... а ја си и сâм јоште купи и спечали. Знајем си занајат, еснаф-човек сам...

— Знајем...

— Имам си дућан.

— Знајем, де.

— И муштерије имам сијасвет...

— Добро, де!

— Кућа ми пуна...

— Е, што ми збориш саг па тој?...

— Несам сирома’... могу да си имам жену... могу да си ’раним пол тесте жене, — тол’ко си убав пазар имам!...

— Стани потурњак, па си узни и цело тесте...

— Да не да Господ... ја си једну сал искам...

— Па пуно ги у ма’але...

— Пуно, ама за мен’ сал једна што је...

— Пушти ме да си идем! — рече Зона и измаче се, а Мане је задржава и вели јој:

— Код мен’ нећеш да живујеш како наше жене што си живују при мужије... Ни сас цвет нећу те ударим!...

— Хм!

— ’Оћу да те пазим... да ти лацкам... да те слушам... Како пашиницу ћу те накитим и нађиздим!... Сал за теб’ ћу радим кујунџилак... Момци и чираци ми — они нека си раде за муштерије, а ја ћу сал’ за теб’, Зоне, да кујем срму и сребро и злато, — теб’ да накитим! да те нагиздим, та да се сјајеш и светлиш како у цркву света Богородица Тројеручица!... За теб’ ћу салда радим од јутро до мрак — што ми треба пазар и муштерије!...

— А што ће да ручаш кад си не пазариш?! — прекиде га заједљиво Зона.

— Не слушај душмани моји по ма’але... Несам такав, Зоне, како казују... Ћу те слушам; кад ми рекнеш остани си, ћу си останем, кад ми па рекнеш иди си, ја ћу си идем...

— Е па, ете, казујем ти саг: иди си, пушти ме! — рече Зона и измаче корак-два.

— Остани јоште малко! — рече и приђе један корак.

— Е, што искаш? — запита га зловољно и нестрпљиво Зона.

— Татко и мајка ти не бегендисују ме, — тој си знајем убаво. За тој те не питујем, веће за друго... — рече Мане, па стаде. — Е... Васка... лагала ли је кад ми је, ете, абере доносила, и зборила, ете... „Поздравила ти се Зоне“?...

— Тој си је њојно знање... Што ме питујеш? Може да се посмешила, а требала да рекне: „Поздравила ти се Калина“.

— Е, што па Калина?

— Зашто ти је прилика...

— Што ми ти па збориш саг туј за Калину?! Калина ће си дочека своју срећу... А ја си па искам и тражим моју... Неје писано за мен’ и за Калину...

— Па си прочетеја што је писано?...

— А ја си... — вели збуњено Мане — ете... искам... ако је демек, к’смет... из вашу кућу...

— Хе-хе! — осмехну се Зона. — Та како ђе саг бидне тој!... Васка ни се удава... Бија гу веће и „голем нишан“...

— За Васку неје реч... Има јоште за удавање из туј кућу... Зоне, море, — рече дршћућим гласом и испрекидано Мане. — Ја си знајем све... Теб’ те стра’ од татка... Стареји твоји, ете, не давају те... Ама, ласно за тој! Ни татко ми Ђорђија неје се оженија сас алал, демек, оди нанини стареји, веће сас зор; уграбија, демек, што си милуваше... И ја ћу такој напрајим... Сал ако ти искаш, — ласно за све! Ја си имам голему роднину... Ћу те одведем у кућу роднинску; седи си тамо сас сваки чес’ до венчање... Од кога те стра’? Кој ти што може!? Ја си имам сијасвет кардаши и побратими; ће изгинемо, — а теб’ те неће давамо!...

— Јок!

— Зашто?

— Несмо прилика...

— А ти, имаш си прилику?

— Имам си... — вели Зона зловољно.

— Коју?

— Малко ли ги је — вели кокетно и поносито Зона — та да ги пантим...

— И Манулаћ?

— Кој знаје...

— Е сал Манулаћевица неће да биднеш!

— Бре-бре!

— Зоне! — рече Мане молећивим гласом.

— Остави ме!

— Е, што си ме таг лагала и абере праћала?... Васка што је доносила абере од теб’ до мен’?...

— Мори, — рече досадно Зона — Васка могла да си збори што си милује, — тој си је њојно знање...

— Тол’ко?

— Тол’ко се збори... — рече хладно Зона и окрете му леђа.

— Е, кучко чорбаџијска, — јекну до срца увређен Мане — таг ће скоро да чујеш и за моје знање!... Ће ме неки убаво запанти и плати ми за онај татка ти реч „куче у чашире“!...

— Ухухуху! — прсну у глуп смех измећарка на ове последње речи. — Леле, тугооо! „Куче у чашире“, какој му је па то? — смејаше се једнако Васка и смех тај пређе и на Зону.

— Ихаха! — засмеја се Зона и зовну Васку измећарку, па одоше обе смејући се, а оставише Мана, који, сав обливен по челу грашкама зноја, једнако гледаше за њом. И кад уђоше и замандалише високу капију, још се из чорбаџијске авлије чуо кикот и смех, и слушао га Мане који је, као скамењен, још једнако стојао на истом месту, утучен и несрећан као из раја изгнани Адам што је погружен стојао пред затвореним еденским вратима...

ГЛАВА ЈЕДАНАЕСТА

У њој су нека страшна и луда привиђења и снови, што су били природна последица испричана у прошлој глави, а што ће опет исто тако (унеколико, наравно) бити узрок ономе што ће се испричати у идућим главама.

Кад је дошао кући био је Мане као у грозници. У грудима му беснела бура, а у глави ројиле се силне мисли и слике. Претурају се једна преко друге, а глава да прсне. Ни тумарање по улицама, ни покушај да се разгали у веселом друштву и да заборави немио вечерашњи догађај, да свирком и игром заглуши буру која му је беснела у грудима, — све му то није помогло! Зато је и дошао кући раније него што обично суботом долази, јер се надао да ће бар ту, у старом и скровитом и мирном свом гнезданцу, моћи одахнути мало и утешити се; да ће му кућна ноћна тишина и благи санак бити мелем овим новим ранама његовим...

Бацио се онако обучен на дуги миндерлук што се пружао уз читаву једну страну простране гостинске собе. Била је субота. Кандило је горело пред иконом Богородице, коју је Мане сву окитио и покрио сребром, и блага полусветлост падаше на измучено лице Манино. И годила му та свечана и побожна ноћна тишина суботске ноћи и полутама и светлост од кандила, које је на махове час тињало час плануло, па се светлост и тама потискивале сваки час по шареном ћилиму на поду... Мислио је о Зони и о вечерашњем састанку и разговору, о Манулаћу, о прошевини, о свадби њиховој и о животу њиховом после свадбе, па се трже уплашен и од саме помисли те. Врати се опет мислима синоћњем догађају. Мислио је о глупом смеху Васке измећарке, а у ушима му једнако звони оно страшно јасно смејање поносите чорбаџијске кћери које се чуло из авлије. И страшна му беше и сама помисао на то како је смешан, како бедан морао изгледати кад је остао сам на сокаку онако гадно исмејан од једне глупе измећарке и од једне хладне и бездушне чорбаџијске кћери!

Па тек она реч „куче у чашире“ како му се увртела! Он би да је заборави, а она му се једнако намеће као насртљива досадна мува коју не може човек да отера, — тако га заокупила та реч!...

Дуго није могао склопити ока ни заспати иако је то желео и одагнавао мисли. Неки полусан и полујава беше то, па се једно и друго наизменце преливало.

Мисли о вечерашњем. Хуче и љути се. Пред очима му жива слика звезданог неба, месеца и Зоне како стоји умотана у бундицу своју с истуреном левом ногом и погледом на страну; сећа се измећарке како подаље стоји, и чује једнако речи њене и види Манулаћа како са спуштеним рукама стоји као ступац некакав и како се смеши, и чује како се овај цери... Ху, зар је и он ту био, а он га задуго није опазио! Каква брука!! Бар да није то пред њим било! Љут, пође на њега, трже се и разабра се мало. Којешта! — помисли Мане — па Манулаћ није ни био ту. Он је у то доба већ обично у кревету. А срећа што није био, јер и без тога доста је бруке и срамоте. да, мисли Мане, сами су били. Био је само ноћни стражар, па и он је далеко био; шта је он могао чути? Ништа. А Зона и Васка биле су ту, али оне неће смети никоме казати. А сачувај боже да је још ко ту био! Пуцала би му сутрадан брука по целом граду. Не, не, — тешио се Мане — није нико био, само оне, само женске, а оне не смеју од мушких ништа да кажу, а могу се смејати до миле воље, — то толико... Гледа оне женске прилике у сенци високих зидова како стоје подаље једна од друге, али Манулаћа нема ту, — он се не смеје, него оне. Ах, тај смех страшан је, иако га сутрадан нико неће чути! Па и она матора тетка Таска, и она ту; смеје се и она, а прихватиле и оне друге две тетке, Калиопа и Уранија. Само се тетка Дока не смеје, него се љути: планула, па скида папучу и полетела на њих да се бије, а Мане скочио и зауставља је и преклиње да се окане, да не купи комшилук на ту бруку. А она га и не слуша, него се обрецује на њ, вели му: „Ај си, келешу ниједан! Овој си је наше женско знање!“, па заокупила папучом по оним женама, па уза сваки удар само викне: „Еве, тој ти је за куче у чашире!“ а он тада полете и викну на њу из свега гласа... Трже се и разабра.. Шта је ово? помисли Мане, каква дока, какве друге жене! Нико више није ту био, само њих две. Прекрсти се и захвали богу што је све то само сан био. Но, само би му то још требало да су оне биле синоћ ту!... би му брука све до Куршумлије, Ристовца и Сукова. Умирио се мало и стао опет размишљати, и већ га глава заболе, а жељени сан никако да наиђе. Излазе преда њ и привиђају му се све неке чудновате слике као човеку у врућици, и те су слике прелазиле из јаве у сан, и обратно, и најзад није више могао разабрати и разликовати: шта је његова распаљена будна машта, шта бунило, а шта варљиви санак створио!... Све је то чудновато страшно и њему немило било што је тада видео у Тим сликама... Сви весели, само он тужан; сви пусти и обесни, само он бедан; свима до шале и смеха, само он стоји и служи свима, па и оним најгорима, за подсмех. Осећа и види да је све пропало за њ... Не зна, не сећа се кад је то могла бити прошевина и прстен и кад брже је дошао сам дан свадбе, само чује песму, чује страшне оне речи:

Јеси л’ чуо да сам испрошена?

и оне још страшније речи:

Је л’ ти жао што се растајемо,

растајемо, а не састајемо!...

страховито му тутње у ушима и разлежу се по грудима његовим, и он се склања и бежи испред подсмешљивих и пакосних погледа света. Већ било венчање, прошао ручак и сад после подне грдно весеље у кући чорбаџи-Замфировој. Све се слегло ту. Силан свет се окупио, па прекрилио све одаје, доксате, авлију и сав сокак; на све стране само оро видиш — једно, друго, треће оро, како се таласа и шарени!... Све весело, па игра, пева, пије и грли се, само он, тужан, повукао се неопажено у један ћошак у авлији и одатле, скривен од очију свију, гледа сав тај шарени џумбус и весеље и тражи очима њу... Мало после, ето и ње, Зоне. Излази из куће, спушта се достојанствено као голубица низ високе камене степенице доле у авлију. Води је Сотираћ, Манулаћев брат од тетке, који је девер уз девојку, храмајући мало, јер га убијају нове лагиране ципеле, у које једнако гледа. А Мане је гледа неданимице и нетремице. Притиснуо руком груди, јер му срце силно лупа, па се повлачи још дубље, јер се боји да га срце не изда — да свет не чује ту силну лупу срца и да га не опази... А Зона лепа, лепша но игда, и блеђа но икада. Уста скупила, као да ће да се заплаче и гледа сањиво, уморно и тужно по другарицама које се скупиле око ње. Певају другарице:

Је ли ти жао старих стазица,

старих стазица и другарица?

Зона се љуби с њима, а оне је гледају, смеше се на њу очију пуних суза, а после је загледају и разгледају јој одело. А она у богатом и шареном венчаном оделу. Пустила дугу косу низ плећа и преко груди, а низ дугу косу пушта се тел, блешти и трепери тел међу црном бујном косом, па му изгледа Зона сјајна и свечана као заветна икона. На плећима бундица од ружичастог атласа, и испод бунде либаде; либаде покрива јелек, кошуљу од жуте бурунџук-свиле, а кошуља беле груди. Доле свилена сукња и шалваре од јума басме. Све то разгледају другарице и питају је: је ли јој жао куће и мајке, је ли јој жао што ће да иде у туђу кућу туђој мајци, што неће више код мајке да ноћи! А њој очи пуне суза и готова је да заплаче. Крај ње стоји мали сестрић њен, Костадинкино Миланче; ухватио се за теткину сукњу, а девојке и момци напали га, па га резиле, веле му: „Их, какав си па и ти!... Тету Зону ти искају да гу украдну!... Нећеш више да спијеш код тету — ће гу украдну. А ти си ћутиш ту, а имаш си такво убаво краљевско име!... Јазук, Миланче!“ А дете их слуша и гледа час у њих час у Зону, па се смеши усиљено и виче „јок!...“, после постаје озбиљније, па тек силно затрепће очима, а сузе му силно грунуше. Силно се приљубило Зони, обгрлило јој колена, плаче, бацака се, грди Манулаћа, бије Сотираћа девера ногом и дере се — виче мајку Костадинку! „Нане, поскоро ће да ни украдну тета-Зону!“ А Зона силно бризнула тада у плач. — „Свирите, ништо, виче стари Замфир, што заћутасте! Што је овој саг?! Је ли панаија, та да смо жални и да плачемо, — ели свадба, та да смо весели и да трупамо?!...“ Тада засвираше Цигани и све полете и поче се хватати у коло. Ту однекуд и луди Гане Клинчар — и њега привукло весеље. Свега две ствари у свету још воли: девојке и ливене ексере; и увек му пуна шака ексера, а то добија већином приликом силних својих прошевина. Тек бане у кућу, па проси девојку. Они га одбију, кажу му да је испрошена већ, или да немају девојке на удају и даду му шаку ексера, а он прими, каже: хвала, и смеје се на ексер, а на девојку одмах и заборави... И он је сад ту, дошао и он на овај џумбус. Сви га дирају, а он опет ником не остаје дужан. Девојке га зову и питају га хоће ли да им буде часник. једна га зове за девера, друга за кума, трећа за старојка, а он им одговара пелтечећи: „Не-не-не може! И-и-ич не може! М-м-ладожења ’оћу сам, а д-е-де-девер, ете-ете, и ку-ку-кум, — ете-те, нећу сам!“ А оне га питају коју ће да узме, а он каже: „Све по авлију и по сокак“. Сви се смеју и веле: „Лелее, лудо је, ама па си знаје што си је поубаво! па му дају ливених ексера пуну шаку, а он одлази задовољан и церека се на нове ексере. Тада се и Зона насмеја онако кроза сузе. Гледа је Мане, па му се учини тај њен осмех кроза сузе као зраке сунчане кад продру кроз кишне облаке и сунце се осмехне на земљу... И она се ухватила у коло с читавим буљуком девојака, другарица својих. Похватале се до ње све њене вршњакиње: Тимка Калтагџијска и Дика Грнчарска, Ленче Кубеџијско и Генче Кривокапско, Зоне Ставрино и Јоне Мамино, па играју и певају ону омиљену Зонину игру „Јелку тамничарку“... Играју и певају:

Нане, кажи тајку

да ме младу дава

за наше комшијче,

за младо банкерче!

Мало после ето ти и Манулаћа: води га мајка и гура га да се и он ухвати и да игра. Он се отима и неће, а она га милује по образу, љуби и моли га и храбри га да игра. И он се ухватио, па игра, сасвим по оном: „Како играм да играм, само да се наиграм“. Играју сви; кликћу и подврискују уз оца силна ћеманета, зурле и дахирета. А Мане се све више склања и повлачи украј, и све тужније му око срца гледајући шта се све догађа. И гледајући непрестано играње оне суклате Манулаћа, паде му тешко; стеже му се срце и помисли у себи: „И у чем нисам бољи од овога зевзека Манулаћа, — и она опет волије њему него мени?!...“ и црне мисли све више, као црна ноћ, све више омотаваху и притискиваху болну душу његову, докле га из тих мисли не трже силан смех, од којега се тресла сва авлија и висока трокатница богатога хаџи-Замфира. Само се чуло са свих страна силно пљескање длановима, и узвици „Лелеее...“ и опет страшан смех одасвуд...

Трже се Мане и стаде зверати на све стране око себе да види чему се то смеју тако силно. Погледа, а све очи и руке упрте на коловођу: њему се смеју. Погледа и Мане на ту страну. Погледа боље, кад ал’ коловођа није као друге коловође, него стари Жућко, стари пас Замфиров!... Шта је ово, ако ко бога зна? помисли Мане, па се само прекрсти од чуда и рече: „Господи боже, и овој чудо у свет да видим!“ Погледа опет боље, да га очи какогод не варају. Како би то било да пас води коло?!... Присећа се да ли је икада видео да пас води коло. Ако ико, он се баш свога века доста наиграо и био коловођа, али да је пас кадгод водио коло, тога се не сећа! И после, откуд би пас могао дати бакшиш свирачима?!... Онај Манулаћ би још и могао повести коло, али пас — баш никако!... „Леле, пшешко играње — има ли га у свет?!...“ рече Мане. Протрља очи бојећи се да га оне можда не варају. Али не, не вара се! Баш главом он, стари Жућко, чији се ноћни лавеж из мирне хаџи-Замфирове авлије бестрага далеко чује и распознаје. Лепо се ухватио и он у оро и води оро. И, зачудо, па некако баш и изгледа на коловођу! Или се то, можда, само очи навикле, па изгледа тако!... На десно раме пала му дуга танка кићанка од накривљена феса, а на лево раме исплазио језик, па му ландара лева шапа му на леђима, а десном накривио фесић; испрсио се, па силно заплеће ногама, а на ногама му празничне гајтанли-чакшире и око паса траболос-појас... „Их, што је несрећник!“ веле једни. „Лелее, куче у чашире!“ смеју се други, а он игра, па и њему смешно, али ништа не говори. Смеје се и он, срећан што му се дала прилика да забавља госте и што га сви пријатно гледају; јер све је то појурило са сокака у авлију, а околни комшијски зидови пуни начичкани радознала света И све се то тресе од силна смеха, а највише се смеју баш сами младенци, Зона и Манулаћ. Манулаћ се пустио из кола, па се само лупа рукама по колену: превија се и заболеше га већ слабине, а вилице му осташе разјапљене, па не може да их састави од силна смеха који је све обухватио, и авлију, и комшилук, и сокак. Сви се тресу од силног смеха. једни вичу: „Леле, тугоо, куче у чашире фатило се у оро!“, а други почели да вичу: „Уа, уа!“ и сити гледања и његовог играња питају: „Ако ли, море, да му прикачимо на реп тенџеру?!“, а трећи прихватају радосно и предлажу још: „Па да га напудимо да јури, ете, у чашире кроз сокаци и по друге ма’але?!“ И готови су већ да потраже тенџеру, а измећарка Васка већ пошла по њу да му је привежу на реп и викну за њим једно „Уа!“, али се ту сада Зона умешала, па не да. Смеје се, истина, али га ипак брани, зауставља их и вели им: „Мори, ћорави ли сте, што ли, ћорче ниједне? Мори, неје то Жућко!... То си је Мане, Мане кујунџија!... Не давам ви га!... Тугоо!“ рече, па се засмеја и једва говори од смеха. „Мало ли је зар муке и бруке његове, та саг да му врзујете та п тенџеру јоште да понесе?!...“ А Манулаћ све скаче од радости и смеха држећи тенџеру коју му је донела и предала Васка... А од силна смеха разглавиле су се вилице и остале тако разглављене, па не може да их састави, него му притече у помоћ мајка, удари га једном песницом одозго по глави, а другом одоздо по доњој вилици, док му једва састави. А он се дере: „Уа, уа!“

А Мана облио мртвачки зној. Стегло га нешто у грлу, дави га, притискује му груди... Око њега се све врти, а земља чисто тоне под њим, — и он јекну силно: „Л’же, кучка!... Неје оно Мане; ја сам Мане, а оно је куче! Овој су мађије!... Куче куде је водило оро?“ па наби фес на очи и наже кроз свет да бежи. Али некако не може. Тешко корача — смета му нешто; као да гаца кроз дубоку воду и да хоће уз воду — тако тешко одмиче, а све полетело на њега, и виче: „Уа!“, а он сваки час пада, па се опет диже и опет бежи. И брани се рукама, а њих тешко диже: малаксале му; он пада и опет се диже и граби напред, а за њим се једнако ори оно страховито: „Леле, куче у чашире!“ И он се опет саплеће, пада, мучи се да се дигне, али већ не могаше, — а утом се и пробуди...

Беше гола вода... Седе на миндерлук, ухвати се за чело и, тешко дишући, гледаше унезверено око себе и не вероваше чисто оној тишини и усамљености у којој се сада нађе после малопређашње тишме и вреве! дуго је тако ћутао погружен и несрећан, док се једва разабрао и увидео да је то само сан, страшан и ружан сан био. И тек тада одахну душом, прибра се мало и размишљаше хладније. Прекрсти се и захвали богу што је то само сан био, и што тако, хвала богу, није још и ту срамоту доживео да му се сав свет смеје!...

Зора је већ забелела, гугутке и голубови гукали испод стрехе, кандило догоревало, а он још седи и размишља о страшној синоћној јави и још страшнијем сну ноћашњем, и о Зони, која сада мирно и безбрижно спава, јер је легла мирне савести, иако га је синоћ онако љуто и немилосрдно увредила...

ГЛАВА ДВАНАЕСТА

У њој је испричано како се вешто умео осветити Мане Зони, тако вешто да је испало сасвим по оном народном: „И курјаци сити и овце на броју”, или, још боље, по оној. „Ни лук јео, ни на лук мирисао”; а то ће поштованим читаоцима јасније бити тек у идућој, тринаестој глави.

Страшне оне слике сна дубоко су се утиснуле у душу Манину. Дуго још врзле му се по памети слике те, и није му никако јасно било, и дуго још лупао је главу о том: да ли је он оно био што је у сну водио коло, или је то био Замфиров Жућко; тако и смех онај Зонин не могаше никако да избије из главе. И она му дође ужасно немилосрдна и гадна. И кад је она таква у сну била, размишљаше Мане, била би она таква, и још гора, и на јави. Зато је тога целога дана у недељу био Мане врло суморан, а зато, опет, и није провео недељу као досада што је обично проводио.

Али „свако чудо за три дана“, вели народ. А Мане је био син тога народа у кога је постала за утеху она реч: „Ко зна зашто је то добро?!“ — и он се наскоро прибрао и исправио. Није падао у меланхолију и сентименталност, него је одмахнуо руком и рекао: „Успут, дико, успут, перунико“, и мало по мало слике су све блеђе и блеђе бивале, док нису сасвим ишчезле, а с њима и спомен на Зону. И да није био он чапкун-Мане, о Зони не би било ни речи у овој приповеци, иако јој је име у наслову, јер Мане би рекао: „Други сокак, друга девојка“, а што би рекао, то би и урадио, јер би свуд дочекан био, и прича би се, вероватно, наставила са другом неком јунакињом приповетке. Али се Мане није тек онако звао чапкун-Мане, није забадава био син чувеног Ђорђија и братанац још чувеније Доке, био крв њихова, — па се није задовољио само тиме да јој окрене леђа и да на другој страни потражи утехе, него је пре тога хтео да јој спреми нешто да га добро запамти, — а за то је, опет, морало доћи ово што је дошло, и приповетка се морала свршити само овако како ће се и свршити.

После неколико дана Мане је ишао опет поносито и ведра чела. Вратила му се стара безбрижност његова и весела ћуд, и он се опет шалио и задевао младе лепушкасте муштерије кад би му се свратиле у дућан и искашљавао би се по старом свом обичају за сељанчицама кад би прошао крај њих, а на Зону није више ни мислио или, боље рећи, мислио је на њу, али само још утолико уколико је желео да јој се освети. А на освету је једнако мислио од оног вечера од растанка кад јој је припретио осветом. Али како, на који начин ће јој се осветити, то још није знао, и зато је сад мислио само о начину освете. И, како је био досетљив, то му није требало дуго да лупа главу. После три дана он је већ имао идеју о освети и задовољан трљао руке при помисли да то неће бити сан који зором бледи и нестаје га као магла са Паша-чаира што се диже и нестаје је под зрацима сунчаним, него ће то бити јава, сушта јава; и брука ће пуцати по кафанама, по чаршији, по махалама, па чак, можда, и по новинама. „Ах“, тресну се у груди Мане, „што ће ми бидне ћеф да гу, ете, туре и у новине!“ Остало му је још само да смисли о појединостима како ће да изведе своје дело освете.

Па како је цела та ствар била и дрска и луда, то је Мане држао да је сасвим природно да је сме слободно поверити тетка-Доки, која је, уосталом, и дужна да му помогне, јер она му је, мишљаше он, оном својом прошевином сву ту бруку и невољу и натоварила на врат. Зато јој све потанко исприча и оно што је било, а тако и оно што треба да буде, и наравно да ју је одмах придобио за ствар, јер Дока је на такве ствари била увек готова као, што рекли, бос у бару. Доки се дивно допало; тако јој се допало да га је у знак задовољства треснула руком и умал’ му раме није одвалила. „Ашкољс’н бре!“ — подвикну усхићена Дока — „куче Ђорђијино! Саг те признавам дек си тетино тетинче! Такој те искам, ешеку ниједан!“

За ту ствар требала је Ману као помагач једна женска, витка и повиша, и он запита доку да ли зна она коју такву женску. Тетка Дока се понуди сама. Повисока је, а куражна је.

— Што да тражим по ма’але, еве сам ти ја! — вели Дока.

— Море, тето, — брани се Мане од ове нове и неочекиване напасти — неси ти веће за теј работе. Искам висока и т’нка инка да је...

— Што, што, бре? Питај, бре магаре, тетина, он да ти каже каква сам била т’нка и висока кад ме узеде, ете, мој Сотираћ...

— Ама, била си дè, ама саг, ете, неси!

— Море, узни си ти сал мене, па ич не бери бригу! Ако треба да се тепамо с некога, — па ће се и тепамо. Ако треба да се бијем с патролу, — ласно за тој! Ће се бијем, а ти сал да сеириш.

Умирује је Мане и вели да никаква боја неће и не сме бити, али му треба женска виткија и лакша. Тетка дока се брани и вели да је она лака, и зове га да се огледају: „Ајде да прерипујемо кој ће побоље да прерипи кочије у авлију там’!“ Али се никако не сложише. Мане остаде при свом; њему је потребна била танка, висока и млада девојка, и то само за један сат. Размишљали су, разговарали, ређали и присећали се коју би то могли замолити да им помогне, па ниједна није подесна била. Све што је дока споменула нису биле згодне за ово чудно, а помало и опасно предузеће, јер или је била плашљива, или брбљива, или заљубљена у Ману, ша ће радити за себе и своју корист: обесиће му се о врат и употребити догађај у своју корист, или тако нешто учинити што би упропастило ову овако лепо замишљену ствар.

Мислио и мислио Мане, док се напослетку не сети Митанча Петракијевог, познатог већ читаоцима из главе пете. То му је из детињства добар друг, иако нешто млађи од њега. Толико су лепо живели да су чак и побратими. Он ће, мишљаше Мане, бити таман за тај посао. Куражан је, дрзак је, има пуно тих лудих авантура, а што је овде најглавније, ћосав је и има нежне женске црте лица; и кад се преруши у женско одело, изгледаће висок и витак у том оделу. И Доки се допала та мисао, и она остаде и даље у тој завери имајући у њој и своју одређену улогу, којом ће припомоћи да ствар испадне као што треба н да освета буде извршена.

А Митанче још једнако живи одвојен од родитељске куће. Мајка му кришом шаље новаца и иначе га помаже, али отац, стари Петракија, још никако да се одљути: никако неће ни да чује за њега иако је већ нестало узрока свађи између оца и сина. Јер Митанче је добио поуздане вести да му је његова фатална супруга Хермина била умешана у неку повећу интернационалну дружину за прављење и протурање лажних форинти, са седиштем у Оршави, где су сви похватани и осуђени на робију, а међу њима н она, Хермина. Тиме је та фатална веза била раскинута, и сад је Митанче опет био слободан. Али му отац никако не прашта јер му не верује; боји се лакомислености његове и још никако неће да зна за њега, па зато на сва наваљивања мајке његове није му допустио чак ни о слави да му дође у кућу. Зато Митанча још једнако нетеже и тавори с оном малом платом и, да га мајка кришом не потпомаже, било би зло н наопако. Али и овако, у овим тешким приликама, сачувао је стару своју веселу ћуд и још је увек готов на сваку, па и најдрскију лудорију и будалаштину.

Њега се, дакле, сада сетио Мане, а сетио се још и тога да Митанча ужасно мрзи чорбаџи-Замфира, јер је овај подстрекивао чорбаџи-Петракија да онако уради са сином, а и сад га још једнако храбри и светује да што дуже истраје у својој одлуци. Као крвни непријатељ чорбаџи-Замфиров, Митанча је добро дошао сада Ману: да се сложе и слошки да нападну на заједничког им непријатеља.

Увече нађе Мане Митанчу у Трговачкој касини. Уз чашицу мастике, мезетишући маслинке, разговарају се о том. Каже му Мане у чему је ствар, а Митанче, наравно, одмах пристане. Допао му се тај начин и усхићен је био досетљивошћу побратима Мана и трљао је руке и смејао се задовољно, уверен већ унапред да ће им све лепо и лако испасти за руком.

— Побратиме, — узвикну Митанче — у ватру, — у ватру, у воду, — у воду! Сас теб’ ћу, побратиме!

— Знам те, дè! — вели му задовољно Мане.

— Е, што ће ми ћеф бидне, побратиме, да остану резил у чаршију и у свет, ете, те јагуриде чорбаџијске! — грди Митанче, који је од искључења из наследства омрзнуо на чорбаџијски сталеж и сасвим постао плебејац и демократа. — Е, много ми ћеф да ти помогнем. Ти си уживај; накриви си капче, а за онај реч „куче у чашире“ убаво ће ги се осветиш!... Е, што да ти не давају девојче?! Кој су они, што су па они побољи од теб’?!... Море, мен’ ми мука и жал ми за мен’ што си ја немам нику сестру, ама спроти теб’ прилику, — па ја да гу украднем и даднем, ем сас какав алал!...

— Ех, — грува се у прса Мане — сал тој да си дочекам да ги пукне брука и оде абер по ма’але, па после сал тол’ко да поживејем кол’ко од зајца оп’нци да поцепам! Тол’ко, побратиме, е што ми веће треба и свет и живот!?... Ја искашем моја да си бидне, а они ми гу не давају; та кад не може тој да бидне, е нек’ си остане резил... па нека гу таг узне кој оће и кој сме...

— Ће да гу узне, ама треба да си има траву стискавац...

— А саг јоште има, побратиме, да нађемо једнога кочијаша. Ама цврст да је, бата да је...

— Ти ич бригу да си не береш за тој! Знам си једнога, Ставре јаре се вика... Антика кочијаш!... у свашто се разбира. Тај што може да ти изработи, ете, никуј послу, веће никој ти тој не може!... Из Турцко три рисјанке из арем украде си и претури ги овам’ преко границу... Познава се са све ме’анџике, амамџике и старе буле, викају га и цигански конзул...

Одоше и нађоше Ставре Јаре. Пристаде и он одмах. Кад му казаше све шта је и како је, рече им Ставре јаре:

— Море, ако искате, може да украдемо све тетке, стринке, куме и кумице. Ја мислешем нешто ће бидне поцврста посла, а за овај што ми казасте, — колај работа!...

Уговорише све шта ће и како ће, где ће ко набавити оно што треба и где ће се наћи на уречено време. Мане ће чекати Ставру у Трговачкој касини; кад Ставре спреми све, нека дође и нека му јави. Тако уговорише, а затим се разиђоше.

Већ је вече. На Шареној чесми, обраслој древном маховином и окруженој жалосним врбама, пуно света. Врева велика, смех и кикот, гурање и псовке; пукне шамар или прсне која тестија, затим се чује звецкање тесака, чује се жандарево: назад!, па опет нешто као шамари, после објашњење, — чују се речи: „Ја сам, бре, војник, пореска глава, плаћам, бре, порез!“ а затим опет: „Ај си, келешу ниједан, теб’ ћу те гледам“, или: „А ти си па нека девојка!“ и томе подобни разговори. једни одлазе, други долазе, и око чесме једнако пуно. Полако се спушта мрак, ноћ септембарска. Свет из чаршије пролази и хита кућама по махалама. На истоку резонују: ко није видео фајде од очију, неће ни од трепавица; ко није пазарио и ћарио дању за видела, неће ни увече спрам свеће, — и зато мало раније затварају дућане. Иако су мало грамзиви за парама, али они воле и рахатлук, и време им није новац; зато рано затварају дућане и мајстори и трговци и грабе кућама. Жељни домаћег круга, оне домаће и тишине и разговора, они неће што више времена да проведу на послу, него откидају од тога времена и хитају кућама да у пријатном рахатлуку проведу неко време, да нареде, прегледају, покарају и помилују укућане пре свеће и вечере. једни, а њих је већина, иду право кући, — то су они што свако вече сруче пазар у кесу и носе га кући; под једним пазухом носе кесу, а под другим нешто купљено успут чиме ће се увеличати кућевна вечера. А други, који такође рано затварају дућан, али који не носе увече пазар кући, не иду право кући, него свраћају обично у кафанице. Од свију кафаница и кафана најзнатнија је и најинтересантнија и најпосећенија Трговачка касина. Ту свраћа најразноврснији свет, али се ипак од старина назива трговачка јер њих има ипак највише. Ту свраћају и они крупни трговци што тргују с Бечом и Цариградом, и они ситни што од тих крупних пазаре еспап и сами га у колицима у први мрак догурају у свој дућан; ту свраћају и танки практиканти и дебели лиферанти, који обично прате дебелог казначеја, омиљену личност у округу, с којим су обично сви „пер-ту“ и зато му никад не дају да он плати што је пио, већ кад се казначеј маши за џеп и пита: „Шта имам да платим?“, а келнер само каже: „Немате ништа; плаћено је“, а кад овај зачуђено гледа по кафани и погледом као пита, види тек неког где одмахује руком, а то му значи: „Не питај! То ми је мана да сам дружељубив!“

у кафани пуно. Жагор и разговор на све стране. Долази и Миле с хармоником и седа обично у један ћошак. Он обично пре вечере одсвира овде, а после вечере где свира — ко би то знао! Тако, наизменце, — мало посвира, па онда пије, мезетише и пуши, па опет свира. Бакшиш ретко купи, јер он управо и не долази у Касину ради бакшиша (јер он би по овом бакшишу умро од глади), него долази ради томболе, коју сви радо и редовно овде играју, само мало доцније, кад се сви играчи скупе. А дотле проводе време како ко зна. Неки играју жандара, неки домина, неки „шеш-беш“, али сви чекају кад ће се томбола отпочети, а она не може, баш и кад се сви скупе, док не дође неопходни и потребни Пацко, јер он је, тако рећи, дипломирани викач. Њега, дакле, сви чекају, само га не чека скоро премештени из Београда практикант Велибор, страстан шахиста, који не игра томболе, него само шах, и то с фармацајтским помоћником Пајицом. С њим игра. И ти се људи тако страсно задубе у тај проклети шах да се око њих могу сви исклати, а они не би приметили! (Ономад су се чак и сликали тако са шахом како, задубљени у игру, играју њих двојица шаха, а трећи, лепи Перица, прави им цигаре и кибицује, иако се он и не разуме у шаху.)

Долази најзад и давно изгледани Нацко. Он је сталан и врло вешт викач од ово две године — тако вешт, као да му је још дед био викач. Нацко је био галантерист, још му у шупи стоји фирма „Галантеријска радња код Без конкуренције“, али због његове сувишне галантерије према разним „бубњарима“ у разним женским оркестрима банкротирао је и дотерао до овога што је сад. Али он се не љути на судбину: сноси је мирно и нада се да ће опет бити што је био, а засад се теши тиме што је испекао овај свој садашњи занат. А шта му и треба више? Млад је, здрав је, грлат је; има јасан глас, добро мућка нумере у кеси, има добре очи, разговетно чита бројеве и никад се није забунио да каже од 66 да је 99, или обратно, као што се то дешава оном другом, неком Мицку, који сем тога и шушљета кад виче, па зато га и не маре играчи томболе. Зато није чудо што је цела кафана гракнула кад се појавио на вратима. Сви отурају од себе, као по некој команди, домине, карте, табле за шеш-беш и питају га где се толико задржао. А он се извињава — каже да се задржао због писања неке жалбе и давања адвокатског савета.

Одмах настаде већа живост. Келнер разноси таблице, узимају сви, ко једну, ко две, а неко и по четири! Мане, и он ту, и он узима две таблице да игра.

Келнер меће пред свакога шаку кукуруза. Нацко седа за један сто у средини, мућну кесом и викну: „Почиње; молим за тишину!“ Мућну опет кесом и стаде извлачити бројеве и викати их, а цела кафана слуша и меће зрно на таблу. Тек мало после неко се мешкољи, загледа у комшијску таблицу, виче: „Мућни!“ Нацко одговара: „Мућкам“. једни вичу: „Мућни боље!“, други опет: „Добро је, добро!“ понеки додаје: „Добро је! Што да се мућка? Неје пљоска с ракију, та да мућка!“ Тако се једни смеју, а други љуте. Само Мане нити се смеје њити се љути. Стоје табле пред њим, а он чак и не слуша нити ређа; мисли његове и нису сада овде у кафани, зато се не осмехну баш ниједном на Нацкове шале. јер Нацко је био радо слушан што је имао и онако као неког хумора. Дугом практиком на томболама извежбао се и знао је из искуства да су цифре увек некако сувопарне, па је умео то викање цифара својим хумором и зачинити. Ослањајући се на фамилијарност која је владала ту у друштву, он често при викању није ни викао и изговарао цифре, него нешто друго, али свакидашњи и редовни посетиоци и играчи знали су шта му то значи, и сви су погађали и метали на једну исту цифру. Па тако и сада, док је викао цифре, викао, а сада поче онако.

Викну Пацко:

— Маџарска буна...

А сви мећу зрно кукуруза на број 48.

— Фузија...

Играчи мећу на број 87.

— Дидић! — виче Нацко.

Они мећу на број 83.

— Светоандрејска скупштина...

Играчи мећу на број 58.

— Бонту банкрот... — раздера се Нацко.

Сви траже број 82.

— Чифути...

Они мећу на број 77.

— Женске ноге...

Сви се смеју и мећу озбиљно на број 11.

— Доста! Стига! — раздера се као луд Ване Јагурида и сручи кукуруз с табле на сто, па полете с таблом ка касиру тако силно да је са столицом заједно оборио ситног Тасицу шнајдера. Предаде таблу ради контроле. И док је он брисао чело, примао честитања и очекивао паре, појави се на вратима кафанским Ставре јаре.

— Ела! — рече само толико. Даде знак Ману, овај се диже и обојице нестаде из кафане...

Ставре и Мане упутише се журно кроз неке улице, које су све празније и мирније бивале. Седоше у једна кола и ударише опет другим споредним улицама и упутише се у чорбаџи-Замфирову улицу, која је нешто живља била, јер је с друге стране, мало подаље, на углу улице, била чесма; надалеко чувена са своје добре воде; зато је око ње увек више света било и мало дубље у ноћ него око других. Кола Ставре Јарета уђоше у хаџи-Замфирову улицу мало дубље, па стадоше. Из мрака приђоше још две прилике и разговараху нешто тихо с Маном, који је сишао био с кола.

Затим приђоше капији. Не прође неколико тренутака и чу се тресак капије и звек звекира, а затим сви скочише у кола и потераше... Они што у тај пар прођоше с тестијама воде том улицом видеше при светлости општинског фењера све. Видеше како Мане и она двојица придржавају у колима девојку, како је умирују, како је покривају неком марамом; неко мување у ребра видеше, и чуше само то како један рече: „Што се смејеш, будало?“ А затим појурише кола као олуј брзо крај чесме, пуне света, вичући: „Варда!“ свету, који прсну на све стране као расплашене кокошке.

— Брее!... Украдоше Замифорово девојче! — викнуше изненађени мушки око чесме видећи у колима снажном Манином руком око паса стегнуту женску прилику у зеленој бундици, с једним мањим завежљајем у рукама и другим већим на колима (у коме беху душек, јастуци, и јорган) крај ње. У колима још колевка, коританце и дубак...

— Лелеее! Црна Ташано, у зêм да пропаднеш! — викнуше женске, гледајући за колима која лете преко калдрме и крешу варнице, која су већ далеко измакла и силно појурила у Докин сокак. — Их, их, их, леле! Каква срамота!... Црна, црна Ташана, како ће у свет да искочи, — девојче гу станула побегуља!...

ГЛАВА ТРИНАЕСТА

У њој је прва верзија о догађају испричаном у прошлој глави, верзија која је поникла подаље од позорнице догађаја и зато је, као посве невероватна, брзо и пропала.

Освануло лепо јутро. Почињу оживљавати и чаршија и махале. Креће се свет на своја опредељења полако и постепено, онако, што рекли, по чину и господству. Најраније се кренуше на рад баштованџије и дунђери, за њима занатлије и трговци иду и отварају дућане и износе мангале и мећу их на ивице тротоара да се ћумур боље разгори. Иза њих пролазе симиџије и пекари, слуге и слушкиње, и напослетку се креће полако и достојанствено чиновнички и господски свет.

Пролазе мамурни практиканти и полицијски писари вечно промукла гласа, можда од издавања усмених наредаба, а још више од силних (како се они лепо изражавају) „крканлука“; пролазе учитељи, кисела лица и погнуте главе, мислећи једнако, даноноћно, о свом бедном учитељском стању, коме ваљда у свој Европи равна нема; пролазе професори свију професија и дисциплина, историчари и микроскопичари, биолози и абиолози, филолози и математичари, — ови последњи с грдним фасциклама поправљених ђачких задатака под мишком, од којег поправљања добише и сами неки уморан и скоро рећи глуп израз на лицу. Појављују се и попови, застану за часак на авлијским вратима, ваде грдне чешљине и брзо чешљајући у ред дотерују браду, а затим се журно крећу на свој посао; журе се да пре од свију стигну на касапницу или рибљу пијацу да уграбе бољи део. Пролазе ђаци, и ситни и крупни, мушки и женски, основци и препарандисти. Основци иду са књигама и лепињама под мишком, и џавељају и галаме, а препарандисти с књигом под мишком, бритвицом о куку и бригом за вратом, иду у групама, али не џавељају и не галаме, него иду тихо и ћуте и изгледају зловољни и забринути. Зловољни су што нису имали времена да прочитају лекције, а нису имали времена због неких непријатних вести које стигоше преко новина из Енглеске, јер тамо се побунили фабрички радници у Брадфорду против капиталиста И пошто не знају какав ће положај према свему томе заузети енглеска влада и парламенат (доњи дом бар!), — морају бити забринути...

Све то пролази и хита свак на свој посао, или седи у отвореном дућану и чека сефте и муштерију, да пазари и да превуче пару преко браде и рекне: „Охо-хо! Од тебе сефте, а од бога берикèт“. Сви су дућани већ давно отворени и пазаре, само Мана кујунџије дућан — преко обичаја, као никад досад — стоји још једнако затворен, иако је већ мало подоцне, јер је већ давно прошла многа сила и господство; прошао и окружни начелник, и председник суда, и директор гимназије, и управник препарандије, а сва та господа — као што је сваком познато — не морају, па се и не журе баш богзна како да су први на послу у канцеларији. То је одмах пало у очи првим комшијама Маниним, а после тога и великом делу чаршије. И како је који час пролазио, све им је чудноватије изгледало то, јер, као никад, данас је за пакост покуљала муштерија варошка и, ко год дође до затворених врата, само зачуђено пита: „А... мајстор Манча — нема ли га?“ или: „Манча, нема га туј?“ или други питају мало подсмешљиво: „А, јоште ли га нема?!... Јоште си зар спију?“ веле иронично и одлазе, а то су били већином они од Шарене чесме, можда баш очевици синоћног призора, који све знају, али неће да кажу.

И то је дало повода свакојаким нагађањима, тумачењима и причама најчуднијим и најневероватнијим. једна таква страшна верзија била је та да је полиција ухватила неке лажне дводинарце и, природно, посумњала одмах на Манчу. Зато му је ноћас претресла дућан и кућу и нашла, веле, два пуна корита лажних дводинараца, па чак и калупе, сакривене под патосом, и ухапсила их све, — и Манчу и калфе и шегрта Поту. Неки су га чак чули кад су пролазили крај начелства, и познали Поту по гласу (јер Поте се чешће дерао кад га туку у дућану, и отуд му познају глас), и веле да је жалост била слушати ту дерњаву и кукњаву Потину. То прихватише и жене и стадоше клети Манчу (а зна се да је женска клетва страшнија и бржа и савршенија него и сам Теслин телеграф без жица, јер иде право чак у небо). „Кад је већ“, говораху оне, „њега и калфе навукао ђаво на тај прљав посао, нека га и носи, али што да у то умеша и невину децу?!“ И једнако понављаху; „Црна мајка — мислећи на Потину мајку — шта је чула и доживела, — и шта ће још све чути и доживети!“... Многи приметише како им је тек сада пукло пред очима, и све им је сада, веле, јасно. Сад им је јасно откуд Мани толике лаконане плитке ципеле да их и радним даном, по киши и блату, носи!...

Но тај глас није могао дуго да кружи по вароши и да опстане, јер око једанаест часова дошао је, на велико чудо и запрепашћење свију, сам главом Манча с Потом шегртом и отворио дућан. „Ваљда су га, на јемство више виђених грађана, пустили да се из слободе брани?“ мислили су и разговарали грађани. Али, кад су га мало боље посматрали, учинило им се да тај човек баш ни најмање не изгледа као човек који из апсе долази. јер, на велико изненађење њихово, Манча није дошао ни чупав, ни неумивен, ни необучен, — укратко, није био бедна изгледа, како обично изгледа човек кад га какав белај снађе, па преноћи у апси, него је, баш напротив, изгледао као кита цвећа. На њему све свечано. Лепо обријан и ошишан, весео и расположен, само, изгледа мало неиспаван. За пасом му револвер прикривен, а више њега свилен везен јаглук просипа пријатан мирис надалеко. Лепо се здрави са свима, али је, изгледа, мало замишљен, но ипак то није од невоље, јер се понекад и осмехне и једнако суче своје танке црне брчиће. А још кад видеше да се Мане и не осврће чак ни на полицијског писара, а камоли на жандара, и да их чак и не отпоздравља, — онда отпаде свака, па и најмања сумња и вероватноћа за тај глас. И онда нема више ни говора о калупима и лажним дводинарцима, говораху људи. „Којешта!“ брањаху га опет сад неки, „Мане је вредан и поштен младић као и отац му; има златне руке, које више вреде и од правих сребрних, а камоли од лажних оловних дводинараца! Џумбусио младић ноћас, успавао се, одоцнео, — ето, то је све!“ Али кад га видеше да се само мало задржао у дућану, издао наредбе, па опет духнуо као ветар, завртеше опет исти ти сумњиво главом и рекоше: „Ама, — није без ништа! Има нешто! Има неку муку! Али шта је то нешто, и каква је то мука, — то нико у тој гомили не знаде да каже...

ГЛАВА ЧЕТРНАЕСТА

Ту је описано како је тетка Таска донела у 3амфирову кућу први глас и опширан извештај скоро о свему ономе што се у вароши говорило, и како је та вест као гром поразила домаћицу Ташану.

Стари Замфир није тих дана био дома. По свом обичају отишао је на свој чифлук, где се често и радо бавио по неколико дана ради домазлука, а можда још — како је беспослена чаршија говорила — и ради неке чивчике своје, неке „Беле Веле“, како су је сви звали, а која је, по оном да „медвед најбољу крушку уграби“, имала цмољу мужа. Иако су Замфира варошке жене немилосрдно критиковале због тога и говориле: „Тој ли је за његове године?! Деда се вика, — а погле шта праји! Бела глава, бре, брате!“, ипак је он редовно и радо долазио тамо. И несрећа је тако хтела да се ових дана тамо нађе и да севдалише и слуша како му сељанке певају песму коју је на чифлуку радо слушао, песму:

Запрегни, Вело, запрегни,

запрегни скути, рукави.

Измеси, Вело, измеси,

измеси чисту погачу!

Ће дојду, Вело, ће дојду,

ће дојду селски сејмени!...

Али док је он слушао на чифлуку омиљену песму, десило се оно око његове куће, — и критици и грдњама на њега није било краја. „Несрећа дрта!“ грдиле су га ма’алске жене, „што си дом не седи, веће се крши врат по чифлаци, а по кућу, сокак и ма’алу му се тараф—тараф чини!“ Тако су говориле јер су све веровале да се синоћни догађај могао догодити само због немара и те извесне лакомислености хаџи-Замфирове. И нису му опростиле ни кад је, истога дана после подне, стигао са чифлука, и виделе га како је отишао господину начелнику. „Доцне си се сетија, хаџијо! Беше му работа!“ рекоше тврдо уверене да што су виделе и чуле, да је то виђено и чувено! јер цело пре подне тога дана врзмале су се испред и око куће хаџи-Замфирове; привиривале и улазиле унутра под разним изговором: једне тражиле хаџију, друге позајмљивале чунке за разбоје, једне тражиле на зајам мало соли, к’не и томе подобне ствари. Али Зоне нигде не беше, нико је није видео (а чудно би им било да су је и виделе!). Спазиле су само то да су домаћи сви некако сметени, расејани и забринути — и тада им је све јасно, јасно као дан било...

А тако је некако баш и било. У кући Замфировој доиста је било нешто тужно, нешто све расејано, неки умор и тишина целога тога дана, све док није у сам мрак банула у кућу тетка Таска, и с врата, пре „живо здраво“, сва задувана и усплахирена, запитала:

Зоне куде ви је? Саг си дођо’ из лојзе, пусто остало! Филоксера га поручала!... Зоне туј ли је?

— Туј, та што? — одговара јој зачуђено Ташана.

— Здрава ли је, жива ли је? — пита тетка Таска, а не може још никако да се издува.

— Етее, — отеже Ташана — како да ти рекнем?...

— Ама дома ли је? Није искачала никуд? — запита тетка Таска, а упрла испитивачки поглед у Ташану и доњу усну истурила као ћепенак.

— Зашто ме па гледаш тол’ко?! — пита је зачуђено Ташана.

— Што те гледам, — то си је моје знање, а да беше ти жена од чорбаџијски ред, — требаше твоје знање да је!... Питујем те: куде ти је Зоне?

— Ете, па овде си је!

— Ваздан-дан? — пита Таска.

— Ваздан-дан! — одговара Ташана.

— И сву ноћ?

— Таске, мори! — викну Ташана, поплашена од њена погледа.

— Неје никуд искачала?

— Неје... Неје искачала ни у авлију! Трећи дан веће... Мори, зашто ме питујеш?

— Па куде је? Викни гу! Окни гу при нас. — Зоне, мори! Ела ’вам-ке при тету ти! — раздера се тетка Таска.

Зона се одазва на позив и изађе из собе. Умотана у бундицу, са повезаним челом и омотаним вратом, бледа и малаксала, изађе; осмехну се болно, поклони и пољуби тетка Таску у руку, па се спусти и седе на миндерлук и гледаше уморно и тужно доле устрану.

— Што ти је, мори?

— Болна сам, тето, — одговара полако Зона.

— Болна?

— Глава гу боли, — вели Ташана. — Има си заушке, та никаква се напраји; ништа не ваља, веће три дин, ете.

— Па млого ли си болна? У чаршију и ма’алу неси искачала?

За какво искачање па збориш? — пита је тихо и болно Зоне.

— Па, демек, за спацирување, ете, неси искачала?

— Јок! — одговара Зона уморно и уви се још јаче у своју зелену свилену бундицу, седе и наслони чело на руку, одупрту о колено.

— Да чујеш, демек, ништо... што се збори. Што има, што нема пома’але, и по свет, за тој си мислим и зборим!... — вели Таска.

— Јок, тето, — одговара тихо Зона, па зарони још јаче своју лепу, бледу главу у шаке и затресе је болно. — Што ће ми веће свет, и чаршија, и ма’але?!...

— Па, ете, дете си, — вели јој тихо Таска — ако у теј године нећеш, а ти када ћеш?!

— Било је! — прошапта Зона, па се завали и паде лицем на шиљте од миндерлука.

— Па ћорче и слепче ниједне, — плану тетка Таска — скутасте се туј како брабињци у зêм, па ни чујете ни видите па што се збори и чини! А по ма’але пуца брука... искочила реч, иде прикажња, а ја у зêм да пропаднем оди тија речи!...

— Каквија речи? — запита је Ташана.

— Ех, па зборе си... Зборе по чаршију и по ма’але.

— Тугô, а што си зборе?

— Лоше си зборе, Ташано.

— Лелеее, а за ког си зборе?

— За ког си зборе? За хаџи-Замфирови си зборе!’ — вели Таска и погледа кришом на ону која је непомично лежала на миндерлуку и као да ништа није ни слушала ни чула. — Иди си, дете, поскочи и рекни си по једно кафенце. Иска тета и мајка ти да попију по једно кафе, — вели Таска Зони — па ги прати, ете по измећарку.

Зона се диже и оде, а Таска скиде шамију и раскомоти се, па седе, и тек сада, кад се удобно намести, а она зајаука, ама онако женски, као на гробљу.

— Црна Ташаноо, — закука Таска — црна и триклета друшкеее! Тражи си криво дрво сас две криве гране, па једну за теб’ а другу за мен’ црну тетку, да се бесимо зашто живот веће немамо!...

— Што, мори?...

— Ете, црна сам ти муштулугџија, Ташано! Сас црн ти абер дођо’!...

— Ћути си, не збори! — викну Ташана. — Што је било, збори!

— Мори, брука по чаршију и по ма’але! — поче шапћући тетка Таска. — Она луда Дока зар је пуштила тај реч! Пипка гу изела, треска гу фатила, па гу не пуштила оди Митров па све до Ђурђовдан, ете!... По чаршију се, ете, збори да је Зона станула побегуља, побегуља за онога — онога коцкарина...

— Кој, мори?

— Зоне, мори... наше Зонче...

— За кога рече?

— За онога џимпира и несрећу Манчу...

— Тугоо, тој си зборе! — викну Ташана, па се ухвати за главу, а после се умири мало, па поче: — Ете, како може да си стане „побегуља“ кад си је, ете дом; дома си седи дете; три дин неје искочило из кућу!... Како може тој и да си помисли?!

— Е, иди си, па ги питуј сама. Они си такој зборе. Џевап не могашем да си веће дајем, — тол’ки ме питуваше! Кој ме сретне на пут, не збори ми: „Живо-здраво“, ни ме питује: „Како си, Таске?“, веће си збори: „Леле, а што ви оцрни образ Зонче ваше?!“ — „Ћути си, кучко, зборим си ја, како је оцрнела образ? — Па станула, рече, побегуља за Манчу онога... Е што гу не дадосте за њег’, кад је к’смет? Да гу дадосте сас алал, не би било саг, ете, сас арам и сас бруку!...“ зборе си. — Ама кој ви рече за тој ? Видосте ли с очи, та да такој можете да зборите? питујем ги па ја. — „Не видосмо, зборе си, ама друзи видоше и причаше ни; та саг по ма’ала за ништо друго сал за тој се збори“. Па како гу је уграбија? нитујем ги па ја. — „Па, зборе си, аџија не беше гу туј, а они знали за тој, па Мане си дође лепо с кочије и с кардаши, и она ги, рече, причекала у акшамско време; они чукнуше у порту, а она си искочи, та јала у кочије!... Па ем што она искочи, — ђене-ђене, ама што си понесе, зборе си, јоште и јорган и јаст’ци, и колевку, рече, и све што треба ете-те... ете, за спијење, како да ће, рече, под чадар за аскера да се удадне“...

— Тугооо!— узвикну Ташана, па се заплака и седе сва малаксала на миндерлук.

— А ја дор чу’ то, — настави плачући Таска — а мен’ ми се ноге одсекоше, па како да несу моје ноге!... Ћа да седнем там, насред чаршију, — тол’ко си бе’ ослабела оди зорт и резилак голем...

— Па која си збори тој?...

— Мори, једна ли збори?! Све си зборе, све ме питују. Па си не знам веће ни што је полоше: ели кад ме питују, ели кад си ћути и промине, те сал гледа на мен’, а душа гу се смеје што гу је, ете, кеф заради наш резилак и срамоту!...

Господ ги судија, — куне Ташана. — Е што ги је мило да л’жу и зборе кад ништо неје било! Девојачку срећу да батисују... Па како се напрајило тој чудо, реци ми, Таске, ако знаш?

Е, не знам ни сама си, Ташано, веће си и сама крстим с обе руке, и питујем: што је овој?! И казују јоште и то: како гу на кочије одвезоше у Докине; там је, зборе си, ноћила сву ноћ гореше свеће у кућу, — тој казују...

— За Доку збореше?! Мори, оди туј несрећу може да је искочила реч и сокак-лафови тија, убија гу Господ!

Срето’ се ја и с њума, — вели Таска — ама не смешем да гу питујем ништо зашто је луда.. Ама она си мене питује: „Живо-здраво, Таске!“ виче преко сокак. „Што се, мори“, рече, „напрајило тој при вас? Кој се то удава, кој се па жени? ’Оће ли“, вика, „скоро да потрупамо малко у сватове? Пуштија ли је“, рече, „Манулаћ мустаћи, та да прилега“, рече, „на младожењу?“ — А што је па теб’ ти криво за Манулаћа и за мустаћи? зборим гу па ја. Ако је к’смет, па побоље за Муналаћа него за Ману; пара пару вукује, а чорбаџијски син чорбаџијску керку, — тој си је, викам, ред у овај свет. — „Чорбаџија душу дава и губи, а паре не дава“, рече па она. „За тој па да није! Некој си је“, рече, „богат сас паре и бруку, а некој сас здравје“, рече, „и сас севдах; па такој је“, рече, „и сас Зону и Ману“:

Ако паре, рече, немаме,

ока и пол севдах имаме.

Сас стихови збори!... Лудо, што да гу прајиш?... А ја што да зборим и да се карам с будалу? Покупи си скути, па брго кроз чаршију како кучка кад гу полију с воду... Ама она си неће да ћути, веће иде поза мене и збори сал да чује чаршија. „Ако неје истина за данашњи сокак-лаф, па ће бидне!“ рече Дока. „Ако данас неје, ће бидне јутре. И јоште гори резилак ће дочекате! Саг се берем збори да је Мане дошеја при њума, па је ђене-ђене; ама скоре ће чујете и ће се збори и јоште полоше! Ће да дâ Господ“, рече, „па ће си она сама да дође и чука на Манчину порту! Мори, ваша брука и резилак ће се у новине и у књиге“, рече, „тури! да запантиш“, рече, „овај мој реч, и такој да се“, рече, „поздравиш од мен’ до ону“, рече, „брљиву чорбаџику Ташану!“ — заврши Таска, дижући се да иде и обећавајући да ће она да прокљуви већ ко је протурио тај глас. А затим зовну још Зону да се опрости и с њом.

— Па иди си у кревет, — саветује је тетка Таска, која је важила у тој кући као лекар или, још боље, као нека „Златна домаћа књига“; јер кад она некога оцени да је болестан и пропише му неки лек, тај мора лећи у кревет и узети лекове, па ма се осећао здрав као бик. — Легни си и поспиј малко, а ја ће ти веће пратим, јутре „записи“ оди дервиши из Лесковачку текију, — они помагају. Прилепи ти и обложи ти на шију, па ће те мине и ће ти прође болес’... — вели јој љубећи је у чело и испраћајући је.

— Е, — заврте тужно главом Зона — моје си је било, тето! — рече болно и оде спуштене главе полако, и као сенка тихо, у своју собу...

ГЛАВА ПЕТНАЕСТА

Она је наставак главе тринаесте. У њој се приповеда како се за тај чудан и многима необјашњив и загонетан догађај заинтересовала и заузела и сама месна штампа, и како је хтела и покушала да ствар начисто изведе. Другим речима, ту је изнета једна јалова мисија г. Ратомира, директора новина.

Целога тога дана — док се још код хаџи-Замфирових није ни слутило шта се све тамо по граду прича — кружиле су по чаршији и по многим махалама силне приче, најчудноватије, и једна се на другу гомилала, једна другу потискивала. А причати све то било би и дуго и досадно, а и излишно. доста је само споменути да их је било свакојаких. Причало се како је Зона отета на чесми, како је у кола бачена и у тој гужви како је троје колима прегажено. Други су, опет тврдили да је својевољно побегла, а то су поткрепили тиме што се није отимала, и што су својим рођеним очима видели на колима не само њу него и понете ствари, као: креветске хаљине, колевку, коританце — и дубак!... Затим, како је одмах одведена и испитана у неком селу код попа Зипе (који је већ познат као човек који лако суделује у таквим авантурама, па зато је једнако на епитимији по манастирима, где лепи балегом кошнице или треби пасуљ од мехуна). И што је даље било од чаршије, тамо по махалама и виноградима, све се чудноватије и невероватније и опширније сама ствар приповедала. У Бањи и на Мрамору причало се тога дана увече да је било не само отмице него чак и пушкарања било је и мртвих и рањених, а међу последњима и сам стари, несрећни отац лепе неваљале „побегуље“ Зоне, за којега су, опет, постојале две верзије: једна, да је погинуо, а друга, да је само рањен; по једнима, лако рањен, а по другима, тешко, — тек што је жив; бори се с душом и проклео је, веле, ћерку, која му је тако загорчала његове старе, последње дане...

У самој чаршији и по главнијим централним улицама гласови о том догађају нису, наравно, били тако претерани, али се ипак доста штошта причало, тумачило, и китило и дометало, тако да се човек, слушајући све то, није могао снаћи и разабрати. А све је то било и дошло отуда што се хтело судити и закључци изводити из Маниног понашања. — Ману тога дана није држало место. Неколико пута је после подне долазио у дућан, седао и почео да ради; неколико пута узимао преко крила неку пушку (а сви су веровали да њоме очекује некога и питали га је ли пушка пуна) и шарао јој срмом кундак, и неколико пута опет батаљивао рад, устајао и одлазио. А чуло се и да је прошле вечери, по старом обичају, био у амаму, одржао, по обичају, последње „момачко или бећарско вече“. Па све то, а и што је данас целога дана у свечаном руну, — све је то давало повода најчуднијим и најразноврснијим нагађањима.

Интересовање грађанства било је толико јако, догађај сам по себи тако интересантан и тајанствен, верзије тако многе, контроверзије тако велике — да није никакво чудо што се и сам господин Ратомир, директор и главни уредник листа „Слободна реч“, најпре заинтересовао и прибележио све што је чуо, а после — не могући се ни сам снаћи у том хаосу и лавиринту од најразноврснијих противречности — што се, велим, решио да се сам, где треба, извести, а после да по светој новинарској дужности — као прави служилац истине, правде и поштења — обавести и своју читалачку публику. Имао је већ и готов наслов који је гласио: „Родитељи, пазите на своју децу!“ а и мото, које је гласило „Ћуд је женска смијешна работа!“ Знао је много и није знао ништа, — зато се кренуо Мани у дућан. Кренуо се к самом извору, тако рећи, позорници догађаја, да својим очима види, својим ушима да чује и својим пером да опише. Био је радостан унапред што ће на лицу места први он наићи на обилан материјал, и пре од свога противника, директора листа „Виник“, донети ту сензационалну вест. Тако ће се рестаурирати у очима публике и јавног мњења, које га је држало за ленштину од оног фаталног случаја кад му је једнога дана лист задоцнио, изашао на пола табака, и у његовом рођеном и властитом листу стојало од речи до речи: „Умољавају се поштовани читаоци за извињење што је лист задоцнио и што је изишао само на пола табака. Кривица није ни до редакције и експедиције, ни до ајнлегерке, него до уредника, јер је — писало је у листу — директор и главни наш уредник сву ноћ лумповао, и сад, пијан као земља, спава, и не зна ништа ни за себе, а камоли за лист“.

Зато је похитао ради материјала, а да ће га умети обрадити, — то је већ његова брига, управо, није га ни брига било за то, јер његово је перо и у Београду цењено било. Што он напише, то је било написано. А и то му је не један рекао да је његово перо, којим он пише, просто једна жаока умочена у жуч, а и он сам се често с уздахом изражавао да „пише крвљу срца својега и соком живаца својих“. И то није, да кажете, одскора — одвајкада је то. Још његови ђачки школски задаци силно су се одвајали од осталих задатака другова његових: били су и дужи и једрији, пуни смелих, оригиналних и слободоумних мисли, тако да је већ и због тога немогућ био у школи. Дотерао је до шестог разреда, и ту је запео јер је изгубио право на даље школовање. То га је довело у сукоб и у заваду с државом и друштвом. и он се, напојен тако из пехара жучи (из којега сваки у животу мора макар мало да гуцне), посвети тешком али светом журналистичком позиву, — постаде борац за истину, правду и слободу. И тако се ипак у неком виду обистинише слутње и жеље капетан-Микајла, кума, који му на крштењу даде име Ратомир, да буде, то јест, јунак и борац, како му само име казује. Није му се дало да сврши академију, да му мач буде оружје, али, као што видите, постаде борац ипак: место мача изабра перо, да га оно храни и брани, — перо, које ни за које новце не продаје!

и сад се, као што већ рекосмо, кренуо у нади да ће можда бити штофа чак и за један пикантан и сензационални подлистак. Решио се да походи три места: да интервјуише Замфирове, Манулаћеве и Ману. Само на та три места. Наравно да и то није било лако. Није било без неких тешоћа, нарочито код нашега света, који је, на жалост, изостао иза Швајцараца и Американаца (северних, наравно), па још никако неће да увиди и да призна да је ипак јавност и журналистика и јавна критика једини најбољи и најрадикалнији лек сваком уопште друштвеном злу и мани. И он је био спреман на сваку евентуалност и непријатност, јер није му то првина била да тако негде пође за податке и факта, а врати се са чворугама по глави и масницама по леђима; али се тешио да је такав журналистички хлебац, и да служиоци истине у свему редовно најгоре пролазе.

Отишао је најпре Замфировима. Кад скочише на њ све тетке, ујне и стрине, — све Ураније и Калиопе, Таске и Ташане, сва та женскадија — па заџакаше на њ на сва три језика, српском, грчком и циганском, г. Ратомир је, тако рећи, пре излетео одатле него што је ушао... Али га то није много заплашило: тешио се што се само на речима свршило а није добио, као што је могао, ниједну столицу у главу или саксију у леђа.

Одатле је г. Ратомир кренуо Манулаћевој кући, јер је било једно, доста јако и прилично распрострто и подржавано мишљење да је Манулаћ, и нико други, одвео девојку. Причало се да га је у том, сем његове, чак и девојачка мајка, Ташана, помагала, пошто Замфир није хтео ни да чује за Манулаћа, називајући га с багателисањем „зевзек-Ибраимом“. Кад је дошао, казао је „Помози, боже!“ јер је био лепо дочекан, слатким послужен и кафа поручена, али кад је отпочео једним подужим уводом — који укућани ништа нису разумели и прешао на ствар и разговетније рекао зашто је дошао, тражећи чак и Зону, да с њом проговори, укућани се просто згрануше, показаше му врата, и тако оде и без кафе, задовољан што нису, како су му припретили, пустили с ланца чувеног њиховог зељова.

Излазећи, мислио је у себи: Боже мој, много ли смо још иза срећних, цивилизованих народâ! Много ли ће још воде Нишавом протећи докле наш свет не осети благотворну моћ штампе, те осме светске силе!... Остаде му још Мане. Он је човек млађи, светски, сувремен, иако носи фес и траболос-пас, — па ваљда ће од њега што сазнати моћи. Њега ће бар моћи онако лепо интервјуисати, мишљаше г. Ратомир. Срећом, затекне у дућану Ману. Одмах пређе на ствар. Постављао му је питања, али се, на велико изненађење своје, ни овде није користио. Мане нешто није био најбоље расположен, па није хтео ништа да одговара ни одмах, а кад је још разабрао да г. Ратомир хоће да га метне у новине, онда му је исувише разговетно казао шта га чека ако то учини, јер га је само запитао кратко и хладно: задржава ли се он подуже увече, зна ли шта су то ћутеци, и носи ли фењер кад се враћа кроз сокаке и буџаке кући. А кад га је овај зачуђено запитао нашто све то, и откуд сад тај разговор, откуд фењери и сокаци, ћутеци и буџаци, Мане му је одговорио хладно и мрачна лица:

— За писување да баталиш ти тој, тол’ко ти зборим! Зашто ја сам си еснаф-човек, прос’, и несам писмен; несам чиновник ни учовњак, ни преседник, ни па посланик, та да си ћутим како порена риба мрена, кад ме туре у новине, та како кучку резиле!... А за оно па што те питујем, демек, за доцна кући идење... знајеш, има тесни сокаци, буџаци, ћутеци, — а т’мнина је — па може ласно без фењер да се соплетеш прико ники диреци што су прокај зид, та да се строшиш!...

ГЛАВА ШЕСНАЕСТА

У њој је изнето шта је у хаџи-Замфировој кући породични савет или комарила, састављена из тетака, стрина и ујни, решила односно пронесених гласова; како, то јест, да се најзгодније демантују сви ти лажни гласови који су се појавили или ће се појавити, и они по чаршији и они по штампи, ако их буде било.

Наравно да хаџи Замфир није смео ништа чути од свега тога и стога га је са зебњом очекивала Ташана кад се вратио од господина начелника, и кришом га посматрала неће ли прочитати што на лицу његовом: зна ли или не зна за све те гласове од којих је њој бучала глава не само од тетка-Таскиних реферата него и од свију других стрина, ујни и тетака које се после Таскине походе изређаше и напунише јој главу, да већ више ни једна јота ваљда не би могла стати. Посматрала га је и дахнула је душом јер јој се учинило да јој домаћин још ништа не зна. Био је, истина, љут, али он је обично увек љут и кад иде на чифлук и кад се с чифлука враћа. (За ово друго су му комшијске жене веровале, али за оно прво нису, него су тврдиле да се стари лисац само претвара, само да би се показао пред Ташаном како нерадо оставља кућу. А тако исто му нису веровале ни за оно да ће продати чифлук.) Та ноћ је, дакле, мирно прошла, али је Ташанина радост ипак кратког века била. јер сутра на подне, кад је стари Замфир дошао из чаршије, био је љут као рис. Чуо је све. Како је грмио по кући, како се све разбегло од праске и гнева његова! Сви су повукли, а Ташана и Зона највише. Да је то само пуст глас и лажна клевета била, није Замфир ни сумњао; али зашто и толико да се појави, — то га је бесомучним правило!... И Замфир показа Зони ону липу пред капијом у авлији. Само дотле, рече јој, сме ићи; ни на авлијска врата не сме више сама, без неког од старијих, изићи! Свима је пресео ручак; Замфир није ни сео, а други нико није онда ни смео. Све је враћено натраг у кујну, недирнуто, онако као што је и донесено. И покућар Коце, шта ће, него задржи на ручак и пудара Провира, да буде тога дана његов гост. Присели су за богату софру, за оне многе господске ђаконије на оној великој синији, и као давно што нису, јели су и слагали у се полако и натенане читав подруг сахата. Нукали један другог, престајали, па се опет наклапали, отирали своје дебеле сељачке брке, пили и наздрављали један другом, баш као да се ништа у тој кући није ни десило...

Тако се није смело више трпети нити је могло остати, мишљаше Ташана. Гласови су се бестрага раширили, захватали све веће размере и постајали све вероватнији, — тако су је извештавале силне рођаке које су јој непрестано долазиле и реферисале, и одлазиле, да се опет скорим с новим гласовима врате. Тога другога дана увече скупио се читаоцима познати породични савет да претресе све, да се посаветује и да реши шта да се ради. Престале су да истражују ко је протурио тај глас, а више их је занимало откуда толики тако упорно тврде да су све то видели што се сад прича. Откуд готове приповетке кад ни трунке истине нема?! То им никако није ишло у главу и било им је загонетно. Ето, и сам Манча се одриче тога: каже да је у то време играо томболу у Трговачкој касини, и позива се на сведоке који су га видели. И он сам каже да је то лаж и клевета; ако је ко крив, — крив ће бити Манулаћ: ако је где одведена, то је, вели, одведена Манулаћевој кући, па и ако је лаж, али бар изгледа, вели, вероватнија, јер је и прилика да чорбаџијска ћерка бежи у чорбаџијску кућу. И тако се понегде и тумачило. Али тиме је само још већа забуна начињена и унета у јавно мнење које се тиме поделило, па једни тврдили да је Мане, а други да је Манулаћ одвео Зону, а то ниједно не ваља! Стога је породични савет решио, на предлог тетка-Таске, да ће најбоље бити, и најлакше ће се запушити уста лажи и клевети, ако се девојка проведе, и свет је тако види у кругу њених толиких анђела хранитеља, међу којима, доиста, не може поклизнути и врднути са стазе врлина ни сам црни ђаво, а камоли једна чедна и безазлена девојчица у пупољку свога млађана жића!...