Зона Замфирова

Уговорише да сутра пре подне цела родбина иде у амам, где и тако нису одавно били. И Зона ће моћи, јер јој је данас већ много лакше. Ту утврдише тачно и поименце којим ће је све улицама одвести у амам, а којим ће је, другим улицама, вратити из амама. Тако ће се, говораху, једаред за звагда запушити уста свакој лажи и клевети...

Тада се све разиђоше задовољне, само Зона остаде тужна и не могаше задуго ока склопити. Оплакала је дан, лила сузе, клела свет, али и себе, јер је у души осећала да је сама дала повода оним својим држањем и увредљивим речима којима је увредила једну искрену и њој тако предану душу човека који јој сада опет у машти изиђе пред њене умне очи и мио, дивнији и милији него икада дотле...

Што су решиле, то су учиниле. Сутрадан се искупила сва многобројна родбина и кренула се, са Зоном у средини, у амам. једним су је улицама одвели, а другим су се улицама после сви вратили. Тако је свету јављено било да Зона није никуд била одведена, него да је код родитеља, и тако да ништа од свега онога што се којегде прича није било. Свет се окретао и бленуо за њима, извиривао кроз прозоре, истрчавао на авлијска врата и радознало их гледао, и када су ишли тамо и кад су се враћали амо; кад су ишли у амам, он се чудио, а кад су се враћали из амама, — он се смешио.

Са ћепенка и лево и десно чаршијом испружили мајстори и трговци шије, па гледају за њима.

— Мичо, мори, — запишта својим танким гласом, удевајући конац у иглу, терзијица Ваче Шаторче, и запита свога првог комшију, Миче Шебинче, кубеџију, — ћу те, ете, питујем за ништо! — па подиже глас да би га чула тетка Таска, која је баш у тај пар са Зоном и осталима пролазила туда. — Ћу те питујем, ако, демек, знаш да ми кажеш ништо... Ели се, Мичо, девојке воде преди свадбу у амам, ели после свадбу?...

— Пре свадбу, — одговара Миче Шебинче — ја си тол’ко знам и пантим... У наш варош, — тај си је адет...

— Питујем, — вели Ваче Шаторче — зашто, знаш... Ето, заб’равија сам зар онај стари адет, па искам да знам. Зашто саг искочија ники нов адет па ники саг воде и после...

ГЛАВА СЕДАМНАЕСТА

Мишљење неког Милисава Јекономије о тој, тако да кажем, „крађи и прекрађи” Зоне, које је, управо, било мишљење интелигентнијег и слободоумнијег дела публике; или краће: како је тетка- Таскин план и рачун с оном корпоративном шетњом тотално пропао.

Сутрадан је тетка Таска хтела да види ефекат који је произвела она јучерашња шетња кроз онолики свет и улице, и зато је и сама заредила по многим кућама, навијала разговор на ону ствар, али се покајала и ратосиљала јер је увидела да је пропала као никад дотле. Није ништа помогло: глас који је једаред пукао није се могао задржати, и створен једаред суд и мишљење није се могло потрти. Остао је глас и надаље и мишљење оно старо, само обогаћено и накићено новим досеткама и заједањима. јер са свију страна је обасуше питањима, којима се — после онако еклатантног доказа да је све лаж и клевета — ни најмање није надала. једна је запитала: „Код кога гу нађосте: код Манулаћа, ели код Манчу“; друга: „Кад гу врнусте дом?“; трећа: „У лојзе ли гу уфатисте?“ а четврта баш загрди питањем: „Ели гу сас џандари врнусте? Што рече господин начелник?“ — и све таква нека, луђе од луђега, питања, тако да је тетка Таска савила шипке и побегла чак у лојзе. Тамо је припалила кандило, тамјаном окадила одају, и клекла пред икону и на грчком језику бацила анатему на све, а највише на Мана, који је, како је она уверења била, све то ујдурисао!

Глас, једаред раширен, остао је, и нико га више није могао демантовати и повратити натраг у уста клеветницима. Зони остаде име „побегуља“ иако је враћена јер то што је враћена није још значило да јој је повраћен и стари добар глас њен. — Сви су тумачили да је то лако било: ништа лакше од тога. Управо, друкчије није могло ни бити кад стари, богати Замфир и господин начелник живе лепо.

А то је најлепше објаснио неки господин Милисав Јекономија, који се потписивао „овдешњи“, а називали га Јекономијом јер то му је била некако струка, најмилија тема за разговор, о којој је најрадије у кафани, за столом, с разумевањем разговарао. Учио је нешто земљоделско-шумарске школе, али, како сам није имао земље да је рационално обрађује, није је хтео обрађивати ни код великих газда да не би припомогао још већем пропадању малих газда и постајању латифундија или великих газдинстава или велепоседа, који ће тада неминовно гутати оне мале поседе. Зато, а и стога што је мислио да народу треба прво извојевати политичке слободе, бацио се на правну струку. Адвоцирао је, слао дописе, постављао по новинама питања овоме или ономе министру под потписом „Небојша“; ишао у депутације, бивао представник листе, примао пред судом на себе да је он писац оштријих уводних чланака, и све такве крупније народне бриге и послове отаљавао. Мрзио је неправду и неједнакост, и економску, и политичку, и социјалну, и смело се изражавао у кругу свом, у кафаници „Код препеченице“, где је редовно седео и говорио о бирећету лањском и овогодишњем, о општинским кошевима, о киши и суши, и желео сељаку кишу. И кад се спусти тако давно жељена и очекивана киша, он је онда задовољан и нуди дуваном оне око стола: — Прави, бога ти љубим! Нема што ти данас, кад овако пљушти овај божји благослов, не би’ дао — вели, па прича расположен даље. да му, вели, неко каже: „Шта би волео, Милисаве, душе ти, право кажи: ил’ да ти дам један милион, или једну добру кишу за нашег сељака?“... — „Части ми моје, куне се Милисав (стара земљоделско-шумарска крв!), части ми моје и ове ми причести, — то јест, куд ја одох — ово није вино, — него ове ми ракијице и овога благослова што пљушти, части ми, не би’ — вели Милисав — ни погледао на милион, него би’ рекао: Аман, брате, шта ће ми милион? Дај ти, брате слатки, мени кишице; па кад има наш ’ранитељ, наш гецо, — имаћу и ја. дај једну кишицу, дај божји благослов оном веселом гејаку...“

Ето, тако је објективан, правичан и несебичан човек био тај Милисав Јекономија, чије ћемо мишљење изнети опширно и тачно, као да је из стенографских бележака вађено. А које мишљење мислимо да неће бити на одмет кад од једне такве особе долази. И онда није никакво чудо што је његово субјективно мишљење и освојило и брзо постало објективно и опште мишљење целога града..

— Море, знао сам ја то — говорио је Милисав, опет у кругу својих, у кафаници „Код препеченице“ — да ће то бити оно штоно наши стари рекли: „Појео вук магарца“, чим се то тиче богаташке куће. јер ево, брате слатки, сасвим проста ствар! Чорбаџи-Замфир има куће, дућане, чифлуке и винограде, а господин начелник, јопета, није с раскида за какав добар крканлук па још кад је и муфталук, — па се то некако сложи, ујдурише му се то некако... Врана врани очи не вади... Тешко сиротињи! Лако је њему, него мука је нама — мени и теби, и ономе тамо брату, — и показа на зајмодавца Љубисава — мука је поштеним људима!...

— Море, знам ја све то, — наставља Милисав, држећи на доњој усни цигарицу, а у исто време правећи нову — па зато и лајем толико. Зар је мени мило да се повлачим од света?!... Чудите се што ћутим, што се туђим, што се понеки пут, па бога ми, и нашљемам ове ракијчине!... (Уосталом, знаће се и то у своје време...) Од муке је све то, брате... Не могу... не могу да гледам шта се ово ради — па то ти је! Ено, гледам само... Узми само по нашим новинама!... Новине, новинари, бре брате, ако ко бога зна, кô једни најчеститији и једни, заиста, најсвеснији синови ове земље, — па, ено, и они профанисани... Ено, узми по новинама! Споречкају се двојица, два сиромашка, реци погурају се мало, а по новинама све распричају надугачко и нашироко: „Јуче су се споречкала двојица, и после краће амалске и аласке свађе и грдње, и потукли и узнемирили читав овај крај, као да смо у централној Африци, а не у цивилизованој Јевропи... Шта ће странци рећи на то? А наше будне полиције ниоткуда, да нас, веле, поштеди од свега тога!...“ Ето, тако кажу кад је о сиротињи реч. А кад се господа потуку с амбрелима да све пршти, — а они само укратко пишу: „Били смо“, веле, „очевици једне непријатне сцене; жалити је и желети је да се таково што више нигда не понови“...

Или, још боље, узми ово на прилику: живе невенчано господа, и нико неће да каже и назове то правим његовим именом. Ама, кресни му, брате, реци: попу поп, бобу боб!... Него умотавају то, крију у кучине, те: симпатишу једно другом, те брак на леву руку, те морганатички, те дивљи, те неки недозвољени и недопуштени односи — и све тако нешто. А кад сиротиња, што не може да се формално узме због трошка, почне као господа, — да ви’ш како онда нађу израз и погоде право име, онда просто веле: спанђали се... Онда пише у новинама:

— „Таљигаш“, реци Прока, „и вешерка Соса живе наочиглед света и полиције невенчано. Живе на саблазан свету, а највише на саблазан оним честитим и мирним суседима. Чудимо се“, веле, „како наша вредна полиција, која је тако ревносна и брза кад кога треба казнити за непочупану зубачу пред кућом, и за ђубре у кући, — како је сада тако индиферентна и спора према овом, и то моралном, ђубрету!...“ — Море, — заврши Милисав — мрзи ме и да причам, — само се наљутим, па онда не ваљам и нисам цео дан ни за какав посао...

Сви му одобравају, веле да је све тако као што он каже, поручују чокањче линцуре, а он опет наставља.

— Па тако је с овим сад. Она је одбегла, или отета, — то не мења много ствар; главно је да је то факат, непобитни факат који се више ничим не може оборити! Е, али је то чорбаџијска, богаташка ћерка, њен отац и начелник овако и ту метну један кажипрст крај другога, да покаже како се Замфир и начелник слажу — и онда, то не сме тако остати! Не сме нико преко јавних гласила ни речи зуцнути о томе, иако штампа постоји, иако смо се ми крвавили и по апсанама трунули, и коске наше остављали — само да је добијемо. И што ће нам онда све то?!... И пошто је она чорбаџи-Замфирова, — онда дај полицију и жандаре, трчи по кућама п виноградима, враћај је кући, замажи очи свету да не види бруку, и запуши му уши да не чује истину!... Ама неће се офајдити тиме! Остаде то — беше му! Ни за милион мираза не бих је ја — ја, овако како ме сад видиш, који сем части и интелигенције ништа под овим небом немам, — ја је, ев’ видиш, не би’ уз’о, па ни за све оне куће, дућане, чифлуке, воденице и винограде!... Части ми моје, — не бих! А ’није мало кад се човек у своју част закуне... Она је, видиш, сад у мојим очима, — заврши Милисав подигнутим гласом, лупајући на сваку реч шаком о сто да су се све тресли и звечали они силни чокањчићи — она је сад просто као једна књига из антикварнице... Ама, веле, нова књига, неисечена, — јок, јок! Је ли она доспела у антикварНицу, — она је стара! Она је сад, иста Зона, никако друкше, него као једна поништена таксена марка!...

ГЛАВА ОСАМНАЕСТА

На шта су се све решили чорбаџи-Замфирови, само да би ућуткали гласове.

Кроз уста истога тога Милисава говорио је већи део грађанства, и то је остало, и такорећи стереотиписало се. и само утолико уколико је код нас „свако чудо за три дана“, само утолико се мање и ређе говорило, — говорило се и тумачило само онако као у први мах.

Замфирови су се тешили да ће то ипак проћи, али кад после кратког времена постаде и песма, и кад је чуше, — сви су били као утучени. А песма је гласила:

На порту сеђаше то Зоне Замфирче.

Туд се спацирује Манулаћ банкирче.

— „Здраво-живо, Зоне! Што ти раде дома?”

— „Здраво су ми дома, сербез си живују,

сербез к ноћи лежу, спију, урањују

теке у собу ми често нагвирују:

Дома ли си, Зоне? ваздан ме питују!...”

Више се није могло трпети. Морао се тражити неки начин и лек злу. Зато су одмах и нашли да ће бити најбоље да брзо сврше ствар. Шта ће бити јесенас, нека буде вечерас. А ваљда је и суђено и писано да то тако буде.

Зато се прве недеље по подне крену тетка Уранија (јер је од тетка-Таске, која је иначе свршавала такве ствари, одузето свако пуномоћје, пошто је била оглашена за баксуза) да она покуша да раскрави и ослободи Манулаћеве старије и да им сама понуди и опомене их и дâ им миг за прошевину. Ако што мисле, нека се — да им каже — и пожуре, јер Зони се јављају многе прилике — траже је неки официри, три фронтовна и два академска, а они опет нису баш ради да им дете иде у гурбетлук, него би волели да им је ту на очима, и радије би је дали у какву честиту овдашњу трговчку кућу — тако, отприлике, нека каже.

Тетка Уранија оде, али се не врати. Нема је ни у понедељак ни у уторак целога дана. Код Замфирових одмах осетише да није добро кад не сме да дође, зато се у четвртак крену сама Ташана до Ураније да види шта је било. Зла слутња се обистинила. Тетка Уранија јој је све испричала. Кад им је, вели, она разговетније наговестила зашто је дошла, они, Јорданови, су се учтиво извињавали: да им дете није још за женидбу, да није одслужило војску, да ће га можда послати горе у Грац на више трговачке науке (на што се тетка Уранија грохотом насмејала и рекла: „Лелее, старо магаре, та му се саг топрв сетисте за самарицу!“), и све су такве неке ствари наводили да је очевидно било да се на фини начин извлаче и одбијају. Јасно је било да неће, и да верују чаршијским гласовима, јер је Уранија одмах сутрадан чула — достављено јој је — да се Перса, Манулаћева мајка, јасно и разговетно изразила на једном месту код жена да зато неће Зону за сина што из њихове породице још досада, хвала богу, нико није „скочидевојку“ узео, па неће ни Манулаћ, макар се никада не оженио, макар отишао у калуђере, у Свету Богородицу Габровачку. А сем тога — причала је Уранија — и то је имало нешто да значи, и није тек онако што је Јордановица необично стала хвалити Ману кујунџију, баш сада (е, што то баш она и баш њега да хвали?), како је момак наочит, добар, „кротак како девојка“, рече, како је сем тога чула да су се некад Мане и Зона пазили и севдисали, и како им је зар писано да се и узму. А да то не би био први случај нити какво чудо да се ороде чорбаџијска и занатлијска кућа, споменула је неке давнашње случајеве које је још као дете слушала, где се чорбаџијски син оженио пударском ћерком, и обратно, где се пољак што је чувао близу гробља оженио неком трговачком удовицом и ушао у пуну кућу; а Мане је, вели, тек нешто више: растапа злато, окива иконе, кује минђуше и белензуке, па и ово сад са Зоном, заврши Перса Јордановица, може да испадне по оном народном: „Злату ће се кујунџија наћи“...

Јасно је као дан било да је Јордановица циљала на Ману, да је другим речима хтела рећи: Како сте дробили, тако и кусајте. Она сумња на Мана. А Мане, опет, како су чули, не да се ни опепелити да је он штогод у то умешан. — Ено, ономад је истук’о једног што га је запитао шта је он сад: момак, удовац, или шта ли? Брани се да није ни сневао оно што му се пришива: нит’ је одвео, нити је покушавао, нити пак изнео тај глас за девојку; ако је ко урадио, то није нико други него Манулаћ. Међутим, и они који су и мислили да је Манулаћево масло све то, баталили су ту помисао кад су га видели и боље загледали, јер су нашли да тај не би могао повести за собом ни једну јуницу на улару, а камоли најлепшу девојку као што је Зона!...

Мане, Мане је мајстор за тако нешто. Чапкун-Мане, Ђорђијин син, кријумчарска стара крв, — он је и нико други пустио тај проклети глас, који Замфировима не да спавати. да је старо турско време, чорбаџијско време, уздисаху Замфирови, било би лако: дегенеци (а можда и сургун) му не би фалили, — али је Србија за фукару слободија, па мука!

Зато нађу да ће још најбоље бити ако пошљу на месец дана Зону у госте којој од сестара. А имала је три зета у околини. Спреме је у П*, па тамо нека поседи код сестре, — може јој се каква срећа јавити тамо. И тамо има богатих трговачких кућа, а лепотицама се баш не може богзна како похвалити то место. А најпосле, ако јој се баш и не јави срећа, а оно је и то нека фајда што ће се неко време уклонити испред очију света: свет ће је заборавити, па ће и гласа онога тако полако нестати.

Тако и ураде. дође зет Гопе по Зону и одведе је. Али је несрећа била то што је она песма о Зони стигла пре ње у П*, и Зона је само интересантна била тамо, и ништа друго. и место да остане тамо три-четири месеца, или дваред дуже него што су мислили, — вратила се оданде после шест недеља, тужна и зловољна, тужећи се на дуго време проведено тамо.

После две-три недеље дође по њу други зет, зет Тошке, и одведе је собом у Л*, другој њеној сестри. А боље да није ни долазила, јер и овде је она проклета песма пре ње стигла, па је било као и у П*. И још горе од онога. Тамо су је тек калфе почеле певати, и то тек соло, — а овде је већ и шегрти певаху, и то у хору: у дуету, терцету, квартету, квинтету и тако даље. Певали је и шегрти и тамбураши! — Ту се још мање скрасила него у П*. Овде ни три недеље није остала. Ужасно јој тешко, дуго и досадно било, и она се вратила зловољнија и тужнија него икада што је била.

Трећем зету у Л* нису је ни слали, јер су им одатле писали да је не доводе сад, бар још за неко време, док се ућути с неком проклетом песмом, која се тамо сад највише и најрадије пева, а почиње са: „На порту сеђаше“. Зона је била — што лепо рекао тада поштар и телеграфиста Пајица, Едисон названи — била је судбине једног рђаво адресованог писма које лута из места у место, па се, црно од силних жигова, враћа пошиљаоцу с оним хладним, званичним и немилосрдним натписом: „Ретур! Адресат се не налази у месту!...“

ГЛАВА ДЕВЕТНАЕСТА

У њој су описани очајни кораци учињени од стране Замфирових на све стране, а највише око Мана, коме су у последње време акције почеле нагло скакати.

Прошла читава година од оног кобног вечера, а ствар још једнако стоји да не може бити горе. Мање се, истина, говори, али кад се већ говори о том, само се онако говори како се првих дана говорило. Говори се двојако, и овако обично, а и у стиховима. На оно прво могли су нешто и одговорити, али на ово у песми ништа: морали су слушати и оћутати. А мало које вече да им не прође поред куће гомила калфица, трговчића или писара из дивизије и из раних војних слагалишта, и не запевају баш пред кућом.

Тешко дољи куд се вода слива

и девојци која сама дође!

И тако прошла читава година, — век читав за Зону, на коју сва родбина попреко гледаше — чак и они даљи, који давно већ ни приступа не имађаху у хаџи Замфирову кућу, — и они је нападаху и одрицаху се сродства с њом. А тек како је било Зони и онима што долажаху! Шта је савета и карања прогутала за ту годину, — то само она зна! Отац Замфир је с њом врло мало говорио, а тетке и стрине боље и да нису, јер чим зину и отворе уста, оне јој само позлеђују ране својим хукањем и кукањем: како су и оне девовале и ашиковале, али тога чуда није било; како ће кô никоја остати уседелица на срамоту Замфирових, из чије су се куће у срећно време већ у петнаестој години удавале! Или је кришом погледају, мере је очима од главе до пете, врте главом забринуто, сажаљевају у себи, шапћући: „Лелее“, или пуштајући звуке „ццц!“, а то све Зона, наравно, да и чује и види, па јој тешко, и плаче по ваздан...

Једина мајка Ташана што је била нежнија према њој: тешила је да то није ништа, али је и она кришом погледала и тајом плакала. Ужасно је проводила и дане и ноћи; дању црне мисли, а ноћу страшни снови низаху све црње и црње слике из будућности Зонине.

Често ноћу мисли Ташана, и дуго не може ока да склопи мислећи о Зони, па ваљда под утиском тих црних мисли и заспи, па често снева немиле снове. Снева Ташана, а кô њена Зона учена, није више онако умиљата, али је учена — врло учена, све на свету зна, носи чак и наочаре. Чуди се Ташана откуд све то зна и где је научила Зона све то?! Говори француски, немачки, грчки зна. Иде по господским кућама, курдисује клавире, свира из неке велике књиге и печали паре, и учи господску децу да говоре француски и одасвуд доноси силне паре и меће их на гомилу. Ујутру оде, а увече дође. Нема више оне раскошно бујне косе, оног дугог лепог курјука, — отрцао се и крзао једнако, док није дошао танак и кратак, мало дужи од мачјег репа, а после нестаде и њега. Одсекла га Зона, ошишала се, а на тршавој глави јој мушки шешир неки (па дошла иста позната мадмазељ д’Ангулем, што учи децу француски). Крсти се Ташана, брише сузе и пита је: „Што се напраји, дете, резил? Што искубе, мори, курјуци? Кој ће те такву, без курјуци узне?!— А Зона јој одговара: „Мори, глај си посла, нане, — ја ли ћу се зар удам?! Ба! Мени ми стига и овако!“ — „Леле“, плаче Ташана, „истин’ ли зар искаш девојка да останеш!?“ — „Ама, па може да се и удам“, одговара Зона, „теке неје зорт! Има време, нане! Зашто си ја печалим и збирам онол’ке паре? За мираз, нане! Па може и да се удам за никога... да се удам за онога ћелеш-ефендију Исидора, агент што је осигуравајућега друства... а може ласно да си останем и девојка.. А, једна ли ћу сам ја таква!?“...

Никад тужнија и утученија није Ташана била него после тога сна. Целога дана јој није избијала из главе слика мадмазељ д’Ангулем, познате у месту учитељице (са особитом методом за лако и перфектно учење француског језика), која се са Лафонтеновим Баснама често виђала по главним улицама. Сутрадан је позвала Уранију и Калиопу, решена да учини још једаред, последњи пут, кораке у обе куће — у Манину и Манулаћеву. Замолила их да оду — Уранија до Манине, а Калиопа до Манулаћеве куће, и да их запитају и затраже да отворено кажу шта мисле с девојком — па куд пукло да пукло! Ове одоше и вратише се с невеселим гласима, јер Уранији рекоше да сумњају у Манулаћеве, а Калиопи опет одговорише да сумњају у Манине...

Све ово рађено је, ако не баш с одобравањем, а оно са, знањем хаџи Замфировим. Ах, да је оно старо турско време, уздисаше стари Замфир, кад је он после паше и владике био прва сила, — све би то друкчије било. Али овако није остало хаџи-Замфиру ништа него да дува на нос, па да сам потруди своје чудо и господство и да сам тражи лека томе злу и невољи. Док је малодушна женскадија очајавала мислећи да је све пропало, он је, као човек, био јачи и сталоженији, и, као искуснији, држао је да још није све пропало. А надао се успеху јер је спремио терен. О Мани се лепо изражавао. У једном друштву хвалио је Ману као једног доброг занатлију и причао им како је лепо живео с оцем његовим, покојним Ђорђијем, како су један другом у помоћи били — он Ђорђији кад је због неког кријумчарења могао да повуче, а Ђорђија опет њега одбранио од неких пијаних аскера. Тако је говорио већ од дужег времена и пустио да се то чује и даље, да допре до Мана. Па не само да се задржао на хвали речима него је и делом доказао да га цени: поручио је преко свога човека једну Богородичину икону да је Мане окује у сребро, — и поручио и богато му исплатио.

И кад је тачно извештен био да је Мане све то чуо, и кад му се Мане почео већ и јављати, — крене се једнога дана сам главом чорбаџи-Зуамфир, не казујући, наравно, никоме ништа. Али то што је обукао панталоне гугуткине боје и понео скупоцени штап од абоноса давало му је свечан изглед, и укућани су однекуд слутили да се домаћин кренуо на врло важан посао.

Тако је хаџи Замфир пошао чаршијом, идући полако и достојанствено, бирајући, као голуб, где ће да стане. Ход му је био као ход човека који се кренуо да се онако мало прошета једног лепог септембарског дана, да се нагледа лепоте и шаренила на пијаци, где сељанке продају грожђе и брескве. Уз пут се задржавао мало крај група сељанчица, заустављао их и питао их како су задовољне с берићетом и кад ће бити берба у њиховом селу.

Из које си село, дете? — застаде Замфир и запита једну сељанчицу.

— Из Вртиште.

— Татко — кој ти беше?

— Стојанча... Топал-Стојанча...

— Стојанча... Стојанча? — присећа се хаџи-Замфир, па не може никако да се сети. — А, мајка... како ти се зваше?

— Бела! — одговори девојче.

— Бела? Не ли Бела Стојанчина? Па ти ли си гу керка? рече зачуђено, и маши се за грозд и пипну зрно-два. — Бре, бре! Зар тол’ку голему керку има Бела?! Знав’ам Белу Стојанчину... Познавам ти мајку! — вели Замфир и гледа лице девојчетово, — ваљда у памети сравњује црте кћерина лица са мајчиним. — Познавам гу, познавам! понавља Замфир. — И Топал-Стојанчу, татка ти, познавам убаво! Кротка жена, убава домакица беше! Е ли јоште онаква добра ткаља како у оној време што беше?... Беше добра ткаља — и ти си таква да биднеш, како, како, ете, мајка ти! — рече и тихо уздахну при помисли да ће све бити што је било, само он неће више бити, онај негдашњи! ... — Хе, ’ај иди си, — вели јој — па се поздрави на мајку... Рекни гу: поздравија, ти се хаџи Замфир... Познавам гу, како да гу не познавам!... Беше добра аргатка.. работила ми је у лојзе... Беше ватра за работу... вредна... ради и све поје. Волешем гу кад потрчи! Па да гу поздравиш, дете! Рекни: чорбаџи-Замфир... што имаше лојзе у Ћурлине...

Тако је још неке зауставио и питао за берићет, па утом стиже и до Манина дућана. Мане му се јави, а он га отпоздрави онако у ходу. Прође дућан за неколико корака, а после застаде, као да се сетио нечега, и врати се и уђе у дућан на велико запрепашћење Манино, који скиде брзо фес и скочи са седишта, али га Замфир поврати, узев сам столицу.

— Остани си, остани!... Седи си!... Ти си работи, а ја ће си седнем малко.

Мане покри главу, — збунио се, искашљује се и маша за табакеру.

— Па, Манчо, како си?... Како пазар, алиш-вериш како? — запита га Замфир после кратке паузе, правећи и сам цигару.

— Тхе, спрама године! — вели Манча распремајући испред себе онако у чуду и забуни једнако.

— Саг види чудо? — отпоче хаџи Замфир. — Има си човек сијасвет деца, па све здрава и цврста и убава, а једно... оно најмалецно што је, оно жуто, слабо и никакво, — и татко га пâ побоље воли оди сва друга деца! Е, зашто је тој саг тако у свет — кој ће да зна!... Е, тој ти је саг алис и сас мен’... А саг ће убаво и видиш и разбереш зашто ти, демек, тој тол’ко дуго зборим! Имам си дом тесте мушљике, и све побоље и поскупе, а на овуја ми кеиф да пијем тутун, а оне си седе дом, па ако су поубаве и побоље оди овуја! Ти си еснаф-човек, мајстор на мушљике... разбираш се у теј ствари... Е, кажи ми, зашто је тој?

— Хе, — снебива се Мане, а утањио гласом још више. — Има си човек кеиф и на ништо што је полоше... научија се...

— Ха! — одобрава Замфир. — Ашкољс’н за тај реч!... Овуја мушљику имам си... знаш од које време гу имам? Море, и не пантим веће!... Од татка ми остаде, а он гу добија у дамно време оди владику Мелентија, онога што га у грчку буну обеси пшешка вера туј на нишавску ћуприју... Па зар за тој ми може да је кеиф да чурим на њума. Ако гу неки пут заб’равим дом, а мен’ ми се не чури, кеиф немам!... А имам си дом тесте, бре, ем повеће и поубаве и поскупе. Да гу изгубим, баталија би’ и дуван и чурење!...

— Табијат ти такав, хаџијо!

— ... Па ете ми се — наставља хаџи-Замфир разгледајући цигарлук о коме је реч — ништо саг батисала: спаде гу прстен, и срма се покидала, па и не прилега веће на мушљику. „Прати гу — збори ми господин начелник — по Мамут-агу (он си иде саг у Турско, а скоро ће се врне оданде), па да гу, рече, однесе у Призрен, ели у Пећ; там’ су, рече, мајстори за такве работе!“ — Море што ће ми и Пећ и Призрен и Стамбол, — овде си је Стамбол и све, зборим му па ја. Имамо си ми овден, викам ја, господин начелниче, кујунџију, ама антику кујунџију! Побољи што ће ми, и куде да га тражимо... што ни треба други, викам ја, при, ете, нашога Манчу? Наше си је дете... Сам ћу гу — ако се, кад минем кроз чаршију, сетим — сам ћу гу, викам, однесем до њег’... Ако гу он не буде екимин и доктур и не опраји гу, оћу си баталим и дуван, зашто цигара-пушење без овуј мушљику не бива!... Лезет, тај слас’ нема!...

— Фала, фала, чорбаџијо, за тај чес’ и речи тија! — вели снебивљиво Мане.

— ... Та већ недеља дана како гу носим, па све си заб’равим... Та и саг, виде ли како прокај твој дућан промину’ — ћа пâ да заб’равим, ама се сети’ и врну’ до теб’ да ми, ете, курдишеш мушљику... — заврши хаџи Замфир и пружи му цигарлук. — А ја ће пратим за њума — додаде — кад буде готова...

Мане разгледа муштиклу. Каже му да се и лако и брзо може поправити, за четврт сахата, и пита га где ће бити, да је пошље за њим.

— Што да ми пратиш?! Кад викаш да је за черек сата готова, па ја ће си туј причекнем, а суд и господин приседник ми неће побегне... Пошеја сам у суд... — вели Замфир правећи цигару и мећући је у једну муштиклу. Повуче неколико димова, па баци цигару и врати муштиклу у футролу. — Ете, тој си је, алис што ти отоичке рече: „Има си човек кеиф и на ништо полоше... научија се!“ Виде ли? Не чури ми се. Кеиф си немам на другу... Исти тај дуван, ама, неје та иста мушљика! Три-четири дима, па гу фрљи’!...

Мани мило што му чорбаџи-Замфир наводи његове речи. Задубио се у оправку муштикле. Сам ради, јер је малочас послао све млађе из дућана н остао сам.

Тишина. Замфир разгледа по дућану и изјављује од времена на време своје и чуђење и задовољство, а Мане се удубио у посао, па ради, али се крадом испод очију почешће погледају, заваравају један другога, док им се једном погледи не сусретоше.

— Ахаха! — зева Замфир и зевајући пита: — Кол’ко си платија, Мане, за овуј Вертхајмову, ете, касу?

— За коју? — пита Мане. — За онуј поголему, ели за овеја мале?

— Бре! Три ли имаш? — запита зачуђено Замфир, и сад тек спази и ону велику иза леђа.

— За голему, двокрилну, шест стотина, а за малу, за сваку по двеста педесет.

— Аферим, — хвали га Замфир — када доживесмо и тој да наше дете има си три касе.

Мане му каже да су му обе потребне због драгоцености којих има много, па не може да их свако вече односи и ујутру опет доноси у зеленим кесама, као некад што су старе кујунџије радиле.

— Ех, — вели му Замфир — куде су били они стари спрама теб’?! Оној беоше прстенџије и дугмеџије, а ти си златар, јувелир један може да се викаш! — ласка му Замфир.

Дуго се још разговараху о момцима и чирацима и о пазару, кад уђоше две сељанчице у дућан да купе тривну — једна старија, а друга млађа.

— Шта искате? — пита их Мане.

— Ја нећу да пазарим, сал прајим друство... из једно смо село, и комшије... Она иска да купи ништо... саг први пут купује, па се срамује... — рече старија и показа на млађу, која је стисла паре у шаку, па се забленула у Мана и застала одмах на улазу у дућан.

— Што искаш, што ти треба?

— Искам, требе ми срма-мустаћи... Леле, — трже се мала — посмешила сам се! — замуца застиђено девојче и покри шакама поцрвенеле образе. — Требе ми, ете—те, искам срма-белензуци...

— Е, тој може — умеша се стари Замфир, који се слатко насмејао. — Тој може, тој има. Белензуци се продавају, а мустаћи се сал давају, а не продавају — и стаде очински мило гледати обе муштерије. Заусти да их пита из кога су села и чије су, али се уздржа, ваљда зато што је у Манином дућану. Девојке пазарише, па и одоше.

Остадоше опет сами.

Опет мала починка.

— Бре! — поче хаџи Замфир — исквари се много свет! Батисаше се и селскије!... Ни има веће стид, ни чес’ ни па срамување оно старовремско!...

— Па, посмешило се дете...

— „Дете“ — а виде ли како уме да збори и што иска да пазари? Познаваш ли гу?

— Не познавам ги, хаџијо...

— Ех, кујунџија па да не познава селски девојчики! — дира га Замфир. — Неје ништо лошо... Теке... зборим си... за теб’ неће да ваља!... Зашто ти си јоште аџамија, прајиш си кеиф с уста, а други слуша, па мисли, истина је... Слушају чираци, па неје ред за еснаф-човека. Искачају лоши речи!... Не чиниш ништо лошо, амо — неје ред!... А да си имаш домакицу, е, тој веће на друго прилега! Тôј си је ред, ама и тагај то не бива пред чираци!... А ти што радиш саг?... Харчиш такој и губиш си младос’ твој убав... Време промињује... Треба веће да се жениш... Мајка ти не може саг ласно хизмет да ти чини... На мајку треба да мислиш, дете!

— Па ће се женим...

— Е, што чекаш?... Искаш паре, мираз?!...

— Јок, чорбаџијо, девојку си искам!... „Мираз“... нишлијски мираз! Што ће ми давају у мираз! Једну кесу леблебије...

— Што кесу леблебије? Ама има понеки па ће и паре да ! Питујем те, ете, сал тој: тражија ли си? дава

— Несам тражија, теке...

— У кога си тражија, да ти не дава? Имаше ли га у наш варош так’в човек?...

— Како да ти рекнем, хаџијо?... Искочи лош реч за мен’: та ловџија сам, мераклија сам, џимпир, коцкарин... — искочи никакав човек, хаџијо, у чаршију помеђу трговци и еснаф-човеци!... Та како саг да тражим кад убаво си знам да ми неће дадну девојку?

— Та што неси тражија никог потаквог човека, од ред човека... Татко ти имаше пријатељи сијасвет, а ти си жмијеш неженет и губиш си младос’ са селски звери... И ја ти се с татка живувашем алис како с брата... Ели си дошеја при мен’ и питаја мен’ да ти, демек, наводаџишем за нику трговачку керку?... Неси!...

— Несам... — одговара Мане и пружи Замфиру муштиклу, коју је оправио.

— Ја си сина немам, Мане. Татко те Ђорђија мен’ у аманет остави. Тој си не знаје ники — знаје бог и црна у Горици земја што ти татка покрива. По саг да ме не зовеш чорбаџијо и хаџијо, веће татко да ме зовеш... Татко сам ти, зашто си ми аманет. Ако искаш да се жениш, мен’ ми сал кажи... Разбра ли? — заврши стари Замфир и опрости се с Маном, који га, силно тронут, при поласку пољуби у руку...

Вративши се кући, стари Замфир је поверио домаћици разговор с Маном и није крио да се нада да га је Мане разумео, и да ће колико сутра или прекосутра ствар свршена бити. А да је мајка ћерки поверила, то није, мислим, нужно ни казивати.

и сви се надали и свакога дана очекивали да се појави ко од Маниних. Али су се преварили сви. Прође недеља дана, а од Мане ни трага ни гласа. Чак му је по поузданом човеку поручено да Замфир даје уза Зону пет стотина дуката мираза на дан прстена. Мане је био срећан и задовољан после оне сцене са старим Замфиром; разумео га је добро, па ипак није ни корака пришао на сусрет жељама хаџи Замфировим. Знао је он добро старога господара; знао је да је у кући свемоћан, да што он каже, то је казано, а што заповеди, да ће бити и послушано. Па ипак није хтео ништа силом да добије. А после, њега и није вређало то како су о њему мислили и ценили га старији њени, него га је болело оно што је она о њему мислила и рекла, и иза његових леђа, и њему у очи. И што би она сад учинила, као послушна кћи, од страха очева, застрашена и присиљена, — то му није требало. Зато је Мане остао и даље хладан и повучен и оставио их без одговора.

Ово је силно дејствовало на све у хаџи Замфировој кући, а на Зону највише. Била је као убијена: тужна по ваздан, суморна и лепа као јесен која настајаше. Као пожутело лишће што се кидало и опадало, тако и наде њене кидаху се и опадаху једна по једна. Обузе је и притиште тешко и горко кајање. Растужило је ово тихо јесење време... Ах, како је могла бити срећна! размишљаше сећајући се њега и речи његових, а седећи усамљена, засипана јесењим лишћем, на доксату, и кидајући митровске, зимње руже, запева тихо песму:

У башчу ми зумбул раст’о, —

ја га не гледах;

на зумбул ми булбул пој’о,

ја га не слушах!...

ГЛАВА ДВАДЕСЕТА

У њој се приповеда како се догодило, ама сасвим од речи до речи, по оној бачванској песми, која гласи: „Ја сам цуру молио и лепо говорио, а сада је дошло време — цура моли мене!”

Јевда је била жена још млада и лепа, али старога кова, „старовременска“, како би тамо рекли, озбиљна и достојанствена. Син њен, Мане, јако ју је поштовао и био према њој необично нежан и послушан. Али баш зато јој се није много поверавао никада. Па тако и сада. Оно што је знала тетка Дока, није знала мајка Јевда, јер Мане није хтео, а други јој није смео казати то. Јевда је чула, истина, да се нешто прича о Зони, о неком бекству, о некој отмици, али Манино име није чула том приликом, а целој ствари није поклањала никакве вере. Она је знала да је Зона добро дете, и све ово је сматрала и презирала као гадне сплетке беспослена света — сплетке које је на једно ухо примила, на друго пустила, чула, па и заборавила.

Зато се силно изненадила кад јој на Крстовдан приђе главом сама Зона и поче о том истом да јој се јада. Јевда изишла мало из цркве и села у трем који је око цркве, а Зона је вребала и увребала. Искрала се од својих, само да се састане с њом. Приђе јој и пољуби је у руку, па је одазва на страну, у башту црквену, тамо под османлуке. И ту јој се изјада. Изнесе све шта је и како је било. Плачним гласом причаше јој Зона да је она, истина, крива, јер га је волела и хтела за њега, па тетке покварише, али да ипак није заслужила да тако прође, и да је Мане још кривљи, јер је он изнео на глас — он и нико други, он, који јој је претио и претњу своју и испунио. Упропастио је, и она сада остаде на подсмех као ниједна њезина друга, заврши Зона и бризну силно у плач.

Јевда је неко време искрено бранила свога сина, верујући и сама искрено да није до њега кривица, али када Зона спомену Докино име, — да је и она ту умешана била Јевди је онда све јасно било, све је веровала да је сушта истина. И она обећа Зони да ће учинити све код сина и да се нада да ће је Мане послушати и да она неће дуго плакати...

Идући кући, Јевда је размишљала о томе. Била је тужна и замишљена. Плач унесрећеног девојчета звонио јој је једнако у ушима као звоно које оглашава мртваца, а речи последње Зонине, које јој је рекла праштајући се и љубећи је у руку: „Стринке Јевдо, ели ћеш ми ти саг овеј јесени да биднеш мајчица, — ели ће ми то на пролет бидне Горица и зелена травица!“ — речи те никако јој не избијаху из главе. И сада јој је све јасно било. Веровала је да је све тако како јој је несрећна девојка рекла; веровала као да је сама својим очима гледала и својим ушима чула. Сад јој је јасно било и оно расположење Манино, а сетила се и покојног Ђорђије, оца Манина, да је и онај увек готов био на такве ствари, — а Мане је исти отац...

Силно је оптуживала сина, али само зато што је био Крстовдан уздржала се и није му тога дана ништа споменула Али сутрадан нападе га свом жестином једне увређене честите мајке. Мане се трудио да се брани и одбрани.

Јевда тада плану:

— Ти душу немаш, бога се не бојиш... девојачку срећу да убијеш!...

— Ама, несам, нане... — брани се Мане.

— Јеси, јеси, несрећо, познавам ја Ђорђијину крв!... Ђорђијо, Ђорђијо!

— Несам, нане, — брани се и куне Мане — жива ми... ете-те...

— Деде, деде, мори... Закуни се! Што поче, па застаде... Што се не закунеш?!... Закуни се де ако смеш и можеш!...

— Ама де, несам, нане... ете... ловачке ми среће, несам.

— Јеси, јеси, Мане. Знам те ја тебе убаво!... јеси!... Ти да се ожениш, а она да те куне! Тој да си дочекам, црна мајка!

— Ја се нећу женим, нане.

— Манчо! — рече Јевда подигнутим гласом. — Узни се, дете, у памет! Бог дужан ником не остањује!... Скудена и оклеветана девојка када прокуне, тешко ће ти бидне, сине! До бога се, мори, чује њојна клетва!...

— Ама, несам, нане!

— Јеси! За све си сал ти кабает! Ама си инает и инћар, како и татко ти што беше. — Припрети му и самим владиком. — Мори, при деда-владику ћу искочим на давију. Како ти то мислиш?! Зар да скудиш девојку, па да си капче накривиш?! Цркву побоље да си батисаја и огањ у њу фрљија и запалија гу него што си скудија девојку...

Мане ућута и не хте више да се брани, а није му лако било ни да слуша карање, зато се диже и оде од куће. Осећа се да није ни за какав посао, — зато узе пушку и оде у поље да се разоноди мало.

Ишао је тако цело после подне. дан био леп, топал и ведар септембарски дан, суморан ипак мало због оне тишине која је обична већ раних јесењих дана када нас већина птица селица оставља. Мане је обишао своје винограде, свраћао и поседео још у некима, а кад сунце већ на смирају свом беше, врати се и Мане не уловив ништа. Од самих мисли и осећања није ловио ништа; јер, како је у мислима занет био, могли су му зечеви преко пушке прескакати, а он их не би опазио а камоли гађао!

Већ је пао мрак кад је стигао и пролазио крај последњих винограда што су најближи вароши. Из мисли га трже женски глас. „Бата-Мане, ти ли си?“ Мане се заустави, а из жбуња му се приближаваше једна женска прилика, и кад му приђе ближе, опет га ослови:

— Познаваш ли ме, мори?

— Кој си ти? — загледа је Мане.

— Де, несам кумита!... Што, јоште ли ме зар не познајеш? — смеје се женица. — Ја сам си Васка... Васка Гмитраћева, зар ме не познаваш... што сам била у хаџијске измећарка, а доносила ти абери од Зону...

— А, ти ли си, Васке, девојке?...

— Ба, несам више девојка, — вели задовољно и поносито — веће шес’ недеље како сам удадена...

— Бре! А за кога се удаде?... Кој ти беше човек?...

— За Гмитра грнчара... Имамо си туј лојзенце, па искамо прекојутре гројзе-брање да прајимо... Ете ми га туј и човек ми... Он ме и пушти саг при теб’... Ја те видо’ како прође, па те чекам одамно... Имам један абер за теб’ и поздравље...

Мане се тихо искашља, па се крене и пође полако, а за њим пође и Васка, млада женица, која се силно пролепшала откако се удала.. Срећна и весела у свом новом животу, желела је срећу целом свету, зато је радо пристала да буде посредница између двоје несрећних. Опазила је Ману кад је прошао у лов, отрчала Зони и казала јој све, вратила се оданде и вребала и увребала сада Ману при повратку кући. — После краће починке, размишљајући како да отпочне, проговори женица:

— Мори, зашто ме не нитујеш, бата-Мане, од кога си је, ете, абер и поздравље?

— Па тој си је твоје знање.

— Па питуј ме, де!

— Па од кога?

— Поздравила ти се Зоне...

Мане ћути и ништа не одговара.

— Чу ли, мори, пратила ме Зоне да те махсуз нађем и да ти рекнем да гу много мило за теб’... Без теб’, рече, живот си нема...

— Кол’ко ће пут па тија исти речи да ми кажеш и збориш?...

— Што, не верујеш, бата-Мане?

— Да се неси посмешила, невесто?... Знаш: Манулаћ и Манча слично му долази, — та може да си заб’равила за кога ти рекоше...

— Ама, де! — смеје се женица. — Мори, какав Манулаћ?! Ешек... пуле чорбаџијско!

— Ја се веће једанпут превари’... други пут неће ме ласно преварите!

— Јок, јок, саг је друго! Призортило је... Еве, пратила ти овој цвеће! Сама га је тргала у башчу, за теб’ га тргала! Пољубила га кад ми предаде за теб’, — поцелуј га и ти саг! Рече ми јоште да ти рекнем: да прочетиш из њег’... „Како је, рече, овој цвеће бледо и вене, такој, рече, бледи и вене и њојно лице од карасевдах“... — рече женица и предаде му киту белих хризантема — Јоште те је поздравила да гу прошћаваш, зашто је пролет дамно минуло, јесен дошла, — зимске руже су цвеће!... Несу руже од пролет, ама неје, рече, веће ни она што је била! Било цвеће — било и Зоне!... — заврши дршћућим и загушеним гласом млада женица и обриса кришом сузе, па му пружи киту зимских бледих ружа.

— Ех, — уздахну Мане болно и додаде јетко, примајући и миришући руже. — добро си је што си „куче у чашире“ носи и појас, та имам куде да га заденем, ете, овој пратено цвеће...

— Де, па и ти! Какав си! — љутну се Васка, јер је разумела пребацивање. — да заб’равиш ти оној што је било. Саг да гу видиш, бата-Мане, каква стаде: никаква се напраји!... и ти пантиш онеја речи!... Чорбаџијско дете, пусто, лудо; расло у сваки довлет; зар знало оно што је мука и невоља?... Ама, саг, саг да гу видиш и чујеш што си твори и збори! ... Слушај што ти зборим... Несам јоште свршила работу... Има, јоште коца ми ти много да ти рекнем... Поздравила ти се Зоне и рекла да ти рекнем: Ако ти је јоште криво на њојни стареји, — ласно за тој... Има си она чàре и за тој! Свет си збори да је побегуља, па када такој вика, збори, када ништо неје било, а оно дођи к ноћи и украдни гу... ће те чека, па, вика, ако се зове „побегуља“, — берем да знаје зашто се такој зове. Ете, тој ти се поздравила! Води гу, рече, — у Шам ће иде с теб’!

— Ама, како да се женим, да си ’раним и жену, кад сам, ете, ловџија, фукара? Кад уловим, ће вечерамо; кад не уловим ништо, без вечеру ће легнемо. За мен’ је сирота, спроти мен’... Море, куде се је женила фукара из чорбаџијску кућу?!

— Ех, де па и ти! — смеје се Васка.

— Бога ми ти казујем!

— Вика: ти гу све то напраји; ти си заврзаја, ти саг па и одврзуј!...

— Море, какој ће му па саг тој бидне? Чаршија збори да гу је Манулаћ уграбија, — па саг, бива ли ја да гу украднем?... Кујунџија сам, ама... „носено злато“... бива ли?...

— Мори, ћути си, несрећо кујунџијска! — прекиде га женица и пљесну по рамену. — Како па то збориш!... Зашто, инћариш, инћару ниједан!... Све си ти тој направија! — рече смејући се — па саг „Манулаћ“, викаш! Их, мајка му остарела!... Мори, знавамо си ми жене убаво што је и кој је Манулаћ, а кој по Манасија кујунџија, и што си може кад ’оће... Их, што си ти, бата-Мане, па несрећа ника!

— Ама, ти ме пâ л’жеш, Васке!

— Не л’жем те, бата-Мане, две ми очи!... Жив ми Гмитраћ, — а Ниш да ми даваш, — не давам га! ... да гу видиш, твоје Зоне, па да гу не познаш! Никаква се напрајила! Еве, да видиш, колико гу мило за теб’ — таг ће гу зар верујеш. „Однеси му и овој — речи ми Зоне — и нитуј га: е ли је било јоште у свет да је девојка на момка овој пратила?! — рече и предаде му завијену свилену мараму.

— Што је овој?! — кликну Мане зачуђено кад разви мараму. — Шефтелија ?!...

— Шефтелија! — прошапта женица и устукну поплашено два-три корака устрану.

— Шефтелија?!... — прошапта Мане и заљуља се од неочекиване среће.

— Ее! — тврди Васка.

— И... Зоне ти, ете, даде овуј шефтелију? За мен’ ти даде?!...

— Зоне...

— Л’жеш ме, мори!

— Не л’жем те, — куне се женица — две ми очи, не л’жем те... Оваква да се напрајим — ако те л’жем! — рече и сави кажипрст као куку.

— и Зоне пратила? — пита је поново Мане.

— Зоне, а кој ће други да прати? — одговара Васка. — Ако имаш бога и душу, а ти си, белким, прочети, па ћеш видиш убаво кол’ко је болна од карасевдах... „Ја си учини’ тој, збори си Зоне, а он саг нека си чини што си хоће и милује!... Ако ми, рече, не дође саг у јесен у кућу, — на пролет ће ми дође там’ под Горицу!...“

— Ама! — викну радосно Мане, и у оном одушевљењу испали пушку, иако су били већ на самом улазу у варош где их је Гмитраћ чекао, па завали руке иза потиљка и пође силно као орао кад хоће да полети.

— Е, што да рекнем? — запита Васка и портча за њим.

— Рекни гу: Поздравија ви се Мане да га чекате, рекни, у прву недељу.

ГЛАВА ДВАДЕСЕТ ПРВА

У њој је описано последње момачко весеље Манино.

Мане је отишао задовољан кући. Пољубио мајку у руку, казао да пристаје, а све остало, рече, њена је брига! Сутра ће, рече, од Замфирових доћи к њој Калиопа, па нека њих две удесе тако да испадне свима по вољи и по хатару. Јевда је сва срећна била кад је чула то, и није се љутила кад јој је Мане казао да иде да се нађе и мало проведе с друштвом.

Те је вечери Мане отишао и проџумбусио са својим Друштвом. Ником није казао зашто и крошто, — само је Митку, оном Петракијевом, све поверио, испричао му што је било, зашто је вечерас весео, и побратимио се поново с њим.

У Калоферлијском хану џумбус и весеље... То се Мане са друговима весели... Чују се ћеманета, пиште зурле, звецкају чампаре, а гоч потреса темеље старога хана и сасипа прашину и црвоточину са плафона на веселе госте... То се Мане са друговима весели... Чује се свирка надалеко! Чује је и Зоне кроз ону меку и тиху септембарску јесењу ноћ, а већ пре тога стигао јој је поздрав и вест да се то у њено здравље веселе... И досад од дерта није спавала, а данас задуго није склопила ока од силне радости и задовољства.

А Мане седи са кардашима и весели се. И нико, сем Митанче Петракијевог, не зна зашто се Мане весели, зашто је весео, зашто части све и зашто немилице баца бакшиш, и не да никоме да плаћа!...

Према њему седе ченгије; одмарају се од малопређашњег бурног и бесомучнога играња. Све лепша од лепше, а међу њима најлепша мала Ајша, најмлађи и најомиљенији чочек, која болује од севдаха. Зато се и одвојила и повукла у ћошак, и оданде једнако гледа нетремице у Ману и чека кад ће поручити ону његову (или боље рећи, њихову) песму „Кад ја имам“, песму коју је дилбер-дудија донела амо чак из Мостара, а чучук-Ајша је најрадије и најлепше певала, јер се цела песма на њу односила, и Мане досад увек на ну мислио и гледао кад се та песма певала. И кад год су отпевали ту песму, добијала је чучук-Ајша лепа бакшиша и још лепших речи и погледа од Мане и свега друштва Маниног. Али вечерас Мане није поручивао ништа. Зато Ајша даде знак Дудији да запева ту песму. Дудија запева, а остале ченгије прихватише; запеваше и Ћулсефа и Ајша, пратећи песму ударањем у дахирета. Запеваше онако мало оријенталски — тихо и сањиво, мало кроз нос запеваше:

Кад ја имам рујно вино, —

зашт’ га не пијем? Ај-хај-хај!

Кад ја имам чарне очи, —

еј, зашт’ их не гледам?!...

Чучук-Ајша га погледа сањиво својим страсним, великим, бадемастим очима, али Мане и не примети то. Искапи чашу вина, али је не погледа како је досад увек чинио. Мисли његове не беху ту, али ипак ту близу, неколико кућа одатле, код Замфирових. Замишљао је сада Зону, раздрагао се; зато сâм продужи даље песму, коју опет сви свирком и певањем прихватише.

Пева Мане:

Кад ја имам бело лице, —

зашт’ га не љубим? Ај-хај-хај!

Кад ја имам русе косе, —

еј, зашт’ их не мрсим?!...

Узалуд је Ајша кокетовала! На друге очи, друге косе и на друго лице мислио је сада Мане...

Ни сада не погледа Мане Ајшу, ни њено бело лице, ни њене дуге косе, које беше пребацила и укрстила преко груди, покривених танком провидном кошуљом од бурунџук-свиле. Он беше развио ону свилену мараму и гледаше у њу. И тек кад му приђе Ајша с дахиретом, трже се из сањарија, заграби шаку стопараца и баци јој на дахире.

— Погле га! Сал тол’ко... — рече јетко и зловољно Ајша.

— Мало ли је? — запита је Мане. — Зар тол’ке паре?

— Неје за паре реч! — вели Ајша стојећи и очекујући још, као и досад што је уз бакшиш добијала. — Што ми је за паре! Овој си ја делим сас друство, али оно што је салте моје!...

— Ево ти овој! — рече Мане. — Зима иде, — сас зимске руже да се закитиш! — рече и даде јој ону киту хризантема. — Тој ти је последње од мен’, Ајшо, за игре што ми играше, за песне што ми појеше... за спомињување...

— Ее, — уздахну тихо Ајша, — видо’ веће ја...

— Е, тол’ко — рече Мане и одмахну руком.

— Било, Мане!...

— Било, Ајшо!...

Ајша само превуче руком преко чела и остави га, даде дахире Дудији, нека она купи бакшиш, а она се повуче, ућута, и гледаше кроз прозор у мрак, у ноћ...

Весеље се продужило ипак, иако је Ајша тужна била. Још се певало, свирало и бесно и страсно чочешки играло, и Мане седео, у дахирета богато спуштао, али ниједну — ни Ајшу, ни Ђулсефу, ни Дудију Бошњакушу — није ни погледао, нити је чуо нежне речи кардаша Дудији и Ђулсефи. Седео је, пио, и будан сањао, и тек га из сањарија тих трже глас споља, јер баш поред прозора чу се: „Врије, вријееее! Паригушица!“

Сви се тргоше, погледаше на прозор. Кроз завесе се белело, зора се прокрадала у одају коју беше од тавана до пода притиснуо дим као облак густ.

Дигоше се да иду.

Пробудише стару Аву, која је пре четрдесет и више година била на гласу чочек, а сада је као неки анђео хранитељ и казначеј у овој дружини младих ченгија: носи фењер и кишобране и живи у успоменама.

Пустише ченгије да измакну, а после се и сами разиђоше...

ГЛАВА ДВАДЕСЕТ ДРУГА И ПОСЛЕДЊА

Она је сасвим обична, као што су обично све последње главе у приповеткама и романима.

После овога ствар се брзо развијала и крају приводила, — брже него што је и сама Зона желела и очекивала.

Свршила се и прошевина и прстен. Мане је изненадио Замфира, али и Замфир Мана. Било је говора и о миразу. Хаџи Замфир спомену пет стотина дуката, али их Мане не прими, него одговори да ће он за толико дати накита својој невести. Усхићен тиме, стари Замфир поклони им једну од својих кућа, најлепшу после оне у којој је становао.

Журно се спрема у обема кућама. Прије Ташана и Јевда походе се узајамно чешће и разговарају се и саветују шта ће и како ће урадити да све то испадне што боље. Оне саме сне то свршавају — никога не питају; Таска и Дока, те две тетке, вешто су и фино удаљене да не би шкодиле ствари која се тако лепо и глатко свршава. Чак је у услове ушло да се ни на дан свадбе не нађу оне две заједно.

Дође ред и на бирање и тражење часника. За све се сложише, само за девера никако, јер то је право било право младенаца.

— Да рекнеш: драгичка! Нашеја сам побратима! — вели Мане Зони, која га је испратила до авлијских врата.

— А кој си је? — запита Зона радосно.

— Е, ела сама да га погодиш...

— Какав је? Је ли је танак, висок; има ли мустаћи? — пита Зона. — Нећу га, ако нема мустаћи...

— Па... ће да има...

— А шта је? Од какав си је ред? Е ли чиновник, офицер?...

— Неје!

— Еснаф-човек?

— Неје.

— Трговац?

— Неје ни тој...

— Ама, де!... Збори си, жива ти ја, што је!

— Сараф и банкер...

— Е, сараф! Како може сараф девер да бидне?! Нећу сарафина!

— Ама де, није Чифут... наша си је вера!... Ем, млад, убав, богат... сарафче и банћерче... у наш варош нем’ га, ете, јоште један потакав!... Пратија сам човека да га нитује...

Зона издиже обрве и слегну раменима као да хоће да каже да се не може сетити.

— Што, јоште не може да се сетиш?!

— Јок...

— Ама ће бидне девер! Ама антика девер... поубав оди гардијског поручника, ете...

— Ама, збори, де...

— Манулаћ... — вели Мане.

— Ба, нећу си! — прекиде га љутито Зона и залупи авлијска врата за собом, оставив Мана напољу.

Мане је без ичијег питања, онако по својој памети, учинио тај корак. Позвао је Манулаћа он лично да буде девер уз девојку, додав: нека се покори судбини, ономе што је писано и суђено, као што би се, рече, и он — Мане — покорио и пристао да буде Манулаћу девер, да је њега — Манулаћа, то јест — Зона бегенисала и да је суђено и писано било. А кад се Манулаћ отимао и споменуо да сада нису пређашње године, да је „оскудација“, да су им силне непокупљене паре у народу растурене и изложене пропасти, Мане му је рекао: ако је само то, да је за то најлакше! Обећао је да ће му он купити лаковане деверске ципеле и нову златну минђушу у уво (Манулаћ је био првенац), и још сврх тога да ће му целога свога века куповати за његов рачун овчије и јареће коже и, као побратиму свом, наравно, без и једне паре ћара давати.

Због тога се, ето, сукобише и посвадише Зона и Мане. И то траје већ неколико дана Зона неће никако ни да чује за Манулаћа, а Мане опет каже: ил’ њега ил’ никога. Чорбаџијски је син, стара кућа, па ће му, вели, то чинити чест! А сем тога, то му је и дужност, причаше јој Мане, јер су се он и Манулаћ побратимили и зарекли: ко се први ожени, да му онај други буде девер. Дакле, мора!... Али Зона неће; вели да Манулаћ нема ни форму за девера! — А како је имао форме за младожењу?! дира је Мане и доводи је до плача. И Мане гледа како је лепа и кад плаче, и мило му да је гледа кад плаче. Каже јој да га је у сну видео као њеног младожењу, па би сада рад био и на јави видети га и као девера!...

И да се само Мане питао и од њега само да је зависило, можда би тако и било. Али, срећом по Зону, стиже и Замфировима и Мани поздрав од Манулаћевих. Манулаћ се извињава да не може, јер баш тих дана га трговачки послови одазивају на дужи пут у Лесковац и околину — да купи пропалу вересију, од које, ако што пара скупи, да после купује кудељу и кускуне...

Тада се једва једном разведри и сину лице Зонино.

За другог кандидата за девера лако се погодише. То је био Митанча, чорбаџи-Петракијев син, и читатељима већ добро познат из ранијих глава. На то радо присташе сви — и младенци, и родитељи њихови. Митанче већ може; из чорбаџијске је куће, млад је, леп је, има науснице, друг је Манин, — дакле, нико бољи од њега да буде Мани девер. А сем тога, тако ће се узети да је остао момак и да оног брака са Швабицом Хермином као да није ни било. Тако треба и оцу Петракију представити и протумачити. И стари Замфир узе на себе ту дужност, обећа се да ће уложити сав свој ауторитет и утицај на јогунастог Петракија, и да ће измирити оца са сином — са сином који се каје, који се поправио, и који је опет примљен у ред чорбаџисјки, јер га, ето, и сам стари и поносити Замфир прима у свој род!

И успео је чорбаџи-Замфир код чорбаџи-Петракија! Јер није прошло много, а трећега дана од измирења рано ујутру читаше изненађене чаршилије нову фирму над вратима Петракијева дућана, која је гласила: „Трговина Петракија Н* и Сина“.

Лицем на Свету Петку била је свадба. Био је леп, ведар дан — као и лица срећних младенаца. Све се слегло у сватове, и радовало се што се тако лепо, и баш онако као што је требало, свршило. Тетка Таска је тога дана била све и сва у Замфировој, а тетка дока у Маниној кући. Дубоко у ноћ још се таласало коло и игре, а „Јелке тамничарке“ играло се неколико пута до „Шарен-ора“.

— Ама саг право да ми кажеш што ћу те, ете, питујем, — запита трећега дана Замфир зета Ману — ама ти га напраји сав онај џумбус?! Ете, жив ти ја, тој право да ми кажеш!

— Хехе! — снебива се Мане. — Несам, несам, ловачке ми среће, несам! Куд па смем ја тој да напрајим?! — куне се Мане. — Теке сутрадан, пред ручак, и ја си сам чу’ у чаршију, ама викам „сокак-лаф“ си је... Што си неће залудњаци да зборе?

— Хе! — врти главом стари Замфир и не верује му. — Татко кој ти беше?... Ђорђија! А иверка пада ли далеко од кладу?...

А Мане му се куне у пушку, која га никад није слагала, па тако неће ни он сад њега слагати. Заклиње му се напослетку чак и у светог Евстатија, патрона ловачког!

Али му Замфир не верује. Врти главом, али му ипак мило кад их погледа — гледа их дуго и вели и признаје у себи: да другог зета по свом ћефу, и таку слику и прилику као што су Зона и Мане мучно да би могао наћи и саставити...

Мило му све то, мило му што је дахнуо душом, што се курталисао једне тешке бриге и главобоље, само му није мило што се младенци много снебивају и стиде и крију од света. Зато се ваљда хаџи-Замфир, одмах после неколико дана, и сетио свога чифлука и јесењих радова који му императивно налажу и захтевају да се ових дана неизоставно тамо појави и пробави. И он нађе да ће бити најбоље да се уклони мало од куће. Па тако је и урадио. Казао је домаћима да иде; иде, вели, једно, да се после силних брига одмори и разоноди на недељу-две дана тамо на чифлуку, а друго — време је да се, вели, и та деца мало ослободе и изиђу међу свет, јер ено благочестиви тутори и одборници општине турековачке већ трећи дан како се вуку све средином сокака (већ им се и шегрти смеју гледајући их како спадоше с ногу!) тражећи Ману кујунџију да му исплате и дигну поручена кандила, кадионицу и петохљебницу, па никако да га нађу: нема га, као да је у земљу пропао...

РЕЧНИК СТРАНИХ И МАЊЕ ПОЗНАТИХ РЕЧИ

азбашча — врт

акшам — вече

алал — оно што је благословено

а ла франга — по европски

алис — управо, баш

алиш-вериш — добитак трговањем

амберија — мирисна ракија

анасана — до врага

арам — проклетство

аргатка — радница

арч — трошак

аскер — војник

асли — сасвим

атлас — врста свиле

аусганг — излаз

аџамија — млад, неискусан

ашкољс’н — браво!

бајађим — тобоже

банћер — банкар

батаљен — напуштен

батисати — уништити

бегенисати — заволети

белензука — наруквица

белким — ваљда

берем — бар

бињеџија — добар јахач

брго — брзо

булбул — славуј

бурунџук — тканина

буџак — угао

ваздандан — цео дан

вардај — припази!

Великдан — Ускрс

гаки — гаће

ги — их

гим — им

големаш — богаташ

голем нишан — прстеновање, просидба

гоч — бубањ

гу — њу

гурбетлук — скитња

дабетер — све горе

давија — тужба

дамно — давно

датке — секице

дегенек — палица

дек — да

демек — то јест

дерт — жалост, бол

довлет — богатство

дор — тек

дробан — ситан

дрт — матор

дуздисати — уредити

ђене-ђене — некако

ђулијак — мирис ружа

еглен — разговор

екимин — лекар

ели — или

ешек — магарац

жмити — поспано гледати

зајац — зец

замбак — крин

занајат — занат

заобиколити — заобићи

зарф — замотак

заџакати — загаламити

зевзек — глупак

зем — земља

зорт — сила

зурлаш — свирач

ибрик — бокал

измећарка — служавка

инает — неваљао

инорог — једнорог

инћар — порицање

искарати — истерати

искати — желети

ич — нимало

јабанџија — дошљак

јаглак — марамица

јагурида — незрело

јазија — писмо

јала — те

јашмак — танка копрена

јеглен — разговор

јума-басма — тканина

јутредан — сутрадан

кабает — кривац

кавур — неверник

казначеј — благајник

камик — камен

кара-севдах — очајан љубавни бол

кардаш — друг

качак — хајдук

каиф — задовољство

келеш — ћелавко

келчо — ништак

кетен — ћетен

клне — куне

к’на — кана, цвет

колесница — кола

кондурице — ципеле

кондурџија — обућар

коџа — много

кумрија — гугутка

куп — гомила

курдисати — наместити

кускун — подрепница

кутати — скривати

лагиран — лакиран

лацкати — ласкати

лезет — укус

лошотија — рђав тип

мангал — суд за жеравицу

мастика — ракија

махсуз — нарочито

мезулџијски — поштански

мерак — жудња

мераклија — љубитељ

мердивен — лестве

мерџан-атеш — жар, угарак

миралај — пуковник

млат — млад

мужие — мужеви

мутвак — кухиња

муштулџија — гласник

нађиздити — нагиздити

налуне — дрвена обућа

напудија — отерао

наргила — врста чибука

нашеја — нашао

некња — прекјуче

ники — неки

нишаљка — љуљашка

ноћување — ноћење

њојни — њени

њума — њу

обитник — становник

оду — од

окатренуће — секунд

окнути — довикнути

осамне — осване

отоичке — малочас

отоше — одоше

павта — дугме

пајтон — фијакер

памуклија — хаљина

пеливанка — циркуска играчица

пешкеш — дар

пештимаљ — пешкир

пишман — одустајање

плундре — панталоне

поведење — држање

понза — после, иза

помомак — бољи момак

по саг — одсад

посмешити се — обрукати се

потакав — бољи

потрговац — бољи трговац

пошеја — пошао

праји — ради

преди — пре

премењувати се — преоблачити се

прерипити — прескочити

призортити — приморати

прилегати — приличити

прокај — покрај

пролет — пролеће

проџумбусати — разонодити се

пуле — ждребе

путине — ципеле

пцетиште — псина

пшешко — псеће

ракли-сапун — мирисни сапун

рахатлук — одмор

рз — част, поштење

резилак — срамота, стид

родљаци — рођаци

роднина — родбина

роспија — жена пропалица

саг — сад

сакати — волети

сал — само

санким — тобоже

сарај — двор

сараф — мењач

сас — с, са

сахан — бакарни тањир

светак — празник

сејмен — стражар

селамет — ослобођење, мир

сехирити — с уживањем посматрати

синија — округла трпеза

сиџаде — ћилимић

скудена — покуђена

скутати — сакрити

слази — силази

смиће — смета

сокаки-лаф — оговарање

спацирување — шетња

спроти — према

срамување — стид

срма — сребро

срма бензилуци — сребрне наруквице

станала — постала

стовна — тестија

строшити се — сломити се

сургун — прогонство

та — па, и

табија — тврђавица

табијат — нарав

тагај — тада

татли — сладак

теке — тек

тел — злато

пенџера — метални суд

тепати — тући, бити

тесте — туце

топрв — тек, први пут

трандафил — ружа

требе — треба

туј — ту

туфек — пушка

ћилер — собичак, кућерак

ћирија — кирија

ћопек-сене — псето једно

ћутек — батина

уаптити — угристи

убавиња — лепота

фатити — ухватити

фереџа — хаљина

фес — капа црвена

фидан — изданак

филдиш — слонова кост

Филибе — Пловдив

фрљати — бацати

фустан — хаљина

халал — законит начин

ханума — жена, госпођа

хаџилук — поход Јерусалиму

хаспапити — рачунати

хизмет — служба

цврст — чврст

ценити се — погодити се

чаир — поље, ливада

чапкун — лола

чапкунлук — несташлук

чаре — помоћ

чекмеџе — фијока

челеби — господин

ченгија — играчица

черек — четврт

четити — читати

чивчија — земљорадник

чичек-антерија — спаваћица

чирак — шегрт

чочек — певачица и играчица

чупе — девојчица

чурење — пушење

чурити — пушити

чучек — мали, мален

џавељати — препирати се

џевап — одговор

џимпир — лола

џубе — дуга хаљина

шавдан — свећњак

шамдуд — дуд из Шама

шебек — мајмун

шефтелија — кајсија

шеш-беш — игра, забава

шилбок — стражар

шише — мала боца

шњевати — сањати

штифлете а ла франге — ципеле француске моде