Еден

9

Више од два часа тешко су радили, износећи из доње коморе разбијене комаде аутомата заривене један у други, готово нераскидиво међусобно стопљене резервне делове, који су при судару испали из лежишта и као усов покрили Бранитељев лафет. Највеће терете подизали су малим клештастим дизачем, а све што се није дало пренети кроз врата, Инжењер и Координатор су најпре раставили на делове. Два листа оклопног лима, забијена између Бранитељева смештаја и сандука с оловним циглама који га је притискао, најзад су исекли електричним луком, спровевши из машинског одељења водове из разводне плоче реактора. Кибернетичар и Физичар су сортирали оно што је већ изнесено из паклено шкрипеће гомиле олупина. Непоправљиве делове бацали су у старо гвожђе. Хемичар је опет то старо гвожђе сортирао по врсти материјала. С времена на време, кад би требало подићи неки посебно масивни елемент конструкције, сви би остављали свој посао и прискакали упомоћ 'носачима'. Неколико минута пре шест, доступ до спљоштеног Бранитељевог чела био је отворен толико да су приступили отварању његове горње клапне.

Кибернетичар је први скочио пруженим ногама у тамни смештај онда затражио лампу, коју му спустише на каблу. Зачуше његов повик, као да је стизао из бунара:

„У реду су!” викао је одушевљено. „У реду су!”

Мало затим промолио је главу:

„Само да седнеш и возиш! Читава инсталација је у реду!”

„Јасно, па Бранитељ и мора много да издржи”, добаци озарено Инжењер. Имао је на подлактицама крваве огреботине од ношења терета.

„Драги моји, шест је часова, ако морамо по воду, треба кренути одмах”, рече Координатор. „Кибернетичар и Физичар имају пуне руке посла. Мислим да пођемо у истом саставу као јуче.”

„Не слажем се!”

„Па, схваташ”, поче Координатор, али му Инжењер не даде да доврши.

„Кадар си да учиниш исто колико и ја. Данас ти остајеш.”

Мало су се препирали, најзад Координатор попусти. У састав екипе која је кретала по воду ушли су Инжењер, Физичар и Доктор. Код Доктора ништа нису помогла убеђивања, хтео је да путује.

„Заиста се не зна где је безбедније, овде или тамо, ако то имаш на уму”, најзад рече онерасположен због Инжењерових напада. И попе се уз челичне лестве.

„Бачве имате припремљене”, рече Координатор.

„До потока немате више од двадесет километара. Одмах се враћајте с водом, чујете?”

„Ако буде могло, правимо две туре”, рече Инжењер, „то би било око четири стотине литара.”

„Видећемо како ће бити с турама.”

Хемичар и Кибернетичар хтедоше изићи за њима, али им Инжењер препречи пут.

„Не, без испраћања, опраштања. То нема смисла. Држите се. Један мора бити напољу, тај може поћи с нама.”

„То сам баш ја”, рече Хемичар, „видиш да нисам заузет.”

Сунце је стајало доста ниско. Проверивши квачила, волан и залиху изотопне мешавине, Инжењер седе напред. Тек што је Доктор сео у кола, дуплаш, који је седео под ракетом, испуза испод ње и усправивши се у свој својој висини зашљапа према њима.

Џип крете. Велики створ зајеча и појури за њима брзином која Хемичара запањи. Доктор нешто викну Инжењеру и кола стадоше.

„Ама, шта хоћеш”, фркну Инжењер, „па нећемо ваљда и њега возити.”

Не знајући шта да предузме, Доктор је збуњено гледао дива који га је надвисио за две главе, који му је одозго загледао у лице, премештао се с ноге на ногу и испуштао крештаве звуке.

„Затвори га у ракету. Поћи ће за тобом”, посаветова му Инжењер.

„Или га успавај”, додаде Хемичар. „Може појурити за нама и довући још којег.”

Доктор се сложи с тим. Џип приђе ракети, дуплаш појури за њим својим необичним скоковима, затим га Доктор повуче у тунел, што није био баш лак подухват. После нека четврт часа врати се, љут и изнервиран.

„Затворио сам га у предсобљу своје ординације”, рече, „тамо нема стакла ни оштрих предмета. Али, плашим се да не направи русвај.”

„Де, де”, дабаци му Инжењер. „Не буди смешан.”

Доктор хтеде нешто да му одговори, можда и оштро, али оћута. Поново кренуше и у великом луку обиђоше ракету. Хемичар им је махао руком чак и кад је видео још само високу усковитлану перјаницу прашине. Затим поче одмерено да шета поред плитко укопаног бацача.

Још је тако шетао и два часа касније, кад се међу витким пехарима што су бацали дуге сенке, појавио облачак прашине. Јајаст, јарко црвен сунчев штит управо је дотакао линију хоризонта, на северу су стајали сиви облаци, није се осећао уобичајени за то доба дана налет свежине — још је било загушљиво. Хемичар истрча из сенке ракете и угледа џип који је управо поскакивао на браздама које су начинили кружећи штитови.

Стиже до кола и пре него што су стала. Није морао да пита за успех похода. Џип је стајао на тешко спљоштеним гумама, чуло се пљускање воде у свим бачвама, па је чак и на слободном седишту стајао напуњен балон.

„Како је било?” упита Хамичар. Инжењер скиде тамне наочари и поче марамицом брисати с лица зној и прашину.

„Врло пријатно”, рече.

„Нисте никога срели?”

„Ха, као обично, штитове, али све смо заобилазили издалека. Прошли смо с друге стране оног гаја с ветроломом, знаш? Тамо готово да уопште нема бразда. Сем што је било мало невоље с пуњењем бачви. Добро би дошла каква пумпа.”

„Хоћемо да пођемо још једном”, додаде Физичар.

„Најпре морате пресути воду…”

„Не вреди губити време”, одврати Физичар. „Ту лежи толико празних балона и резервоара, узећемо друге, а после ћемо све пресути одједном, а?”

Он и Инжењер се погледаше, као да су у томе имали неку скривену мисао. Хемичар то није запазио, само се мало зачудио њиховој журби. Истоварише канте и бачве и чим утоварише нове — уопште их није било тако много — попеше се и појурише из места, дижући точковима прашину. Прашина се још није слегла по равници обасјаној црвенилом залазећег сунца, кад на површину изиђе Координатор.

„Још их нема?” упита.

„Били су, заменили пуне бачве празнима и пошли још једном.”

Координатор се више зачуди но што се љутну.

„Како, одмах пошли?”

Рече Хемичару да ће га одмах заменити и сиђе натраг у брод да пренесе вест Кибернетичару који је радио на универзалном аутомату, али је с Кибернетичаром тешко било говорити. Имао је двадесетак транзистора у устима, пљуцкао их је у руку као коштице, неколико стотина водова извучених из порцелитске утробе пребацио је био ако врата, рашчешљавао их на грудима и спајао таквом брзином да су му прсти само поигравали. Понекад би застао непомично и по читав минут се, као у неземаљској запањености загледао у велику схему раширену непосредно пред лицем.

Координатор се врати на површину да замени Хемичара, који пође да припреми свима вечеру. Док је седео поред бацача, скраћивао је време тиме што је записивао практичне напомене у монтажну књигу коју је завео Инжењер.

Већ читава два дана лупали су главу шта да учине са деведесет хиљада литара загађене радиоактивне воде, која је испунила цео простор над теретним улазом. Био је то један од зачараних кругова, привидно нерешивих, о који су се сваки час спотицали. Да би се очистила та вода, требало би покренути пречистаче, а да се допре до вода који их је покретао, могло је само са места под водом. На броду је чак и постојао скафандер за роњење, али био је потребан онај који истовремено штити и од зрачења, а управо такав нису имали. Да га сад прилагођавају и облажу оловом не би се исплатило. Одлучили су да ће радије чекати док поправљене аутомате не буду могли да зароне у воду.

Координатор је седео под крмом ракете, са које је од настанка мрака сваки час бацала светлост блинкерска лампа, и најбрже што је могао записивао оно што би му пало на ум, јер је светло трајало најдуже три секунда. Сам се потом смејао гледајући жврљотине у које се његов рукопис претварао у мраку. Кад је погледао на сат, било је близу десет.

Устао је и кренуо около. Загледао је, тражећи светла џипа, али ништа није видео. Осматрање му је ометала блинкерска лампа. Зато се упути у оном правцу откуда је џип требало да наиђе.

Као и обично кад би био сам, дизао би поглед према звездама. Млечни Пут се пружао окомито у мраку. Од Шкорпиона, поглед му скрете улево и зачуђено се заустави — најсјајније звезде Јарца једва су се назирале, губиле се у бледом тињању, као да се Млечни Пут одједном проширио и прогутао их — а лежале су ван Млечног Пута. Одједном схвати. То је била румен, управо тамо, над источним хоризонтом. Срце му поче полако и снажно лупати. Осети у грлу стезање које одмах прође. Стиснутих вилица настави да корача. Румен је била беличаста, ниска и неравномерно је гаснула да би се после неког времена опет проширила, неколико пута заредом. Координатор затвори очи и с највећом напрегнутошћу поче ослушкивати у тишини — али чуо је само шум крви. Сада се сазвежђа већ готово нису видела, а Координатор је непомично стајао, загледан у обзорје које се испуњавало мутним одблеском црвене светлости.

Најпре хтеде да се врати у ракету и позове другу двојицу горе. Могли су да пођу са бацачем. Пешице би то трајало најмање три часа. Сем џипа, имали су и мали хеликоптер, али он се налазио у прегради напуњеној водом, опкољен сандуцима. Прегледали су само врх који је вирио. Пропелер је попуцао у катастрофи, а кабина је морала изгледати још горе. Преостајао је ипак Бранитељ. Помисли да би могли просто да седну у Бранитеља, да даљински отворе тешку клапну — њен покретач налазио се у машинском одељењу — и сиђу преко воде, која ће се, уосталом, излити, чим се клапна одмакне. У Бранитељу би били заклоњени од радиоактивности. Али, било је неизвесно да ли ће се клапна уопште отворити, а тек оно што би касније требало предузети… Цео терен око ракете претворио би се у једну велику радиоактивну мрљу. Па ипак, кад би само био сигуран да ће клапна попустити…

Рекао је себи да ће чекати још десет минута, па ако до тог времена не угледа светла возила… Било је тринаест до десет. Спусти руку са часовником. Црвенило од пожара — јесте, није се варао — полако се вукло дуж хоризонта и стизало већ до алфе Феникса. Кретало се према северу, налик на појас црвенкаст одозго, а мутно-беличаст у доњем делу. Поново погледа на часовник. Недостајало је још четири минута. Тад угледа рефлекторе.

Представљали су најпре мигаво светлашце, звездицу која је брзо треперила, затим су се раздвојили, скакали увис и падали, да би најзад почели све јаче да заслепљују и већ је чуо брзо клопарање точкова по шљунку. Возили су брзо, али не баш превише.

Знао је да џип може постићи већу брзину, и то што нису толико много журили, поможе му да се потпуно смири. Као и обично у таквим околностима, осети како у њему расте гнев.

Био је удаљен од ракете добрих триста корака, ако не и више. Џип нагло закочи. Доктор викну:

„Улази!”

Координатор притрча, скочи постранце на празно место, одмичући канту, и осети да је празна. Погледа људе у колима — на изглед се ником ништа није догодило. Погну се напред, дотаче цев бацача — била је хладна.

Физичар на његов поглед одговори погледом који није ништа говорио. Стога је чекао, не оглашавајући се, док не стигоше под ракету. Инжењер скрену оштро, инерција притисну Координатора уз седиште, празни канистри зазвечаше и кола стадоше тачно пред улазом у тунел.

„Вода испарила?” упита Координатор равнодушним гласом.

„Нисмо стигли ни да захватимо”, рече Инжењер. Осврну се према Координатору на свом окретном седишту. „Нисмо могли да приђемо потоку.”

Испруженом руком показа на исток.

Нико није силазио из кола. Координатор је испитивачки гледао час Физичара, час Инжењера.

„Запазили смо још први пут да се тамо нешто променило”, рече Физичар, „али нисмо знали шта и хтели смо да то проверимо.”

„А да се променило до те мере да више не бисте могли да се вратите, шта бисмо имали од такве опрезности?” рече Координатор. Више није скривао бес. „Хајде, напред, говори све, не цеди!”

„Они тамо нешто раде дуж потока, испред и иза њега, око брежуљака, у свим котлинама, дуж већих бразда, и то километрима”, рече Доктор.

Инжењер климну главом.

„Оно први пут, док је још било видно, само смо приметили читаве поворке оних великих бумбара. Кретали су се постројени у облику слова В и избацивали земљу као да су правили неке ровове. Често смо их видели тек на повратку, одозго са брежуљка, и нису ми се допали.”

„А шта ти се у њима није допало?” упита благо Координатор.

„То што су троугласти, а врх сваког троугла управљен је у нашем правцу.”

„Дивота! И не говорећи о том ни речи, повезли сте се тамо још једном? Знаш ли како треба звати такво поступање?”

„Можда смо начинили глупост”, рече Инжењер.” У ствари, сигурно да смо учинили, али на помисао да ћемо овде већати треба ли возити други пут, ко треба да излаже опасности свој драгоцени живот и тако даље, одлучисмо да то обавимо брзо и сами. Рачунао сам на то да ће у мраку морати некако да осветле место радова.”

„Нису вас приметили?”

„Готово је сигурно да нису. У сваком случају, нисам видео никакве ознаке — нису нас напали.”

„Како сте сад возили?”

„Скоро све време брдским гребенима, само не баш врховима, већ нешто ниже, да нас не би запазили наспрам неба. Наравно, без укључивања светла. Зато је тако дуго потрајало.”

„То значи да уопште нисте пошли да узмете воду, а канистре сте понели тек да заварате Хемичара?”

„Не, није било тако”, умеша се Доктор. Још су седели у џипу, док је на њих у равномерним размацима падала светлост лампе.

„Хтели смо да приђемо потоку много даље, с друге стране, али није се могло.”

„Зашто?”

„И тамо раде, исто. Сада, то значи откад је пао мрак, сипају у те ровове неки светлећи плин. Давао је толико светлости да се одлично могло видети.”

„Шта је то?” Координатор погледа Инжењера.

Овај слеже раменима.

„Можда нешто растапају. Иако је то превише ретко да би било растопљени метал.”

„Чиме су то довозили?”

„Ничим. Полагали су нешто дуж бразда. Претпостављам да је гасовод, али не могу да тврдим.”

„Течни метал су пумпали плиноводом?!”

„Говорим ти шта сам видео у мраку кроз доглед, при врло лошем осветљењу. Средина сваког рова светли као живин пламеник, а унаоколо је све тамно. Уосталом, нигде се нисмо приближили на раздаљину мању од седамсто метара.”

Блинкерска лампа се угаси. За тренутак су седели не видећи се, а затим је поново засветлела.

„Мораћемо је ликвидирати”, рече Координатор, дижући поглед. „И то одмах. Шта је тамо?” додаде.

При светлу лампе угледаше Хемичара који се извуче из тунела и притрча колима. Измешаше се журна питања и одговори. Инжењер је сишао и у машинском одељењу искључио струју. Лампа сину последњи пут и завлада мрак. Одмах се изразитије издвојило црвенило пожара, али сада више према југу.

„Има их тамо као плеве”, рече Инжењер који се вратио на површину и стао поред ракете, окренут лицем према црвенилу. Лице му је било сиво на непомичном одблеску.

„Оних великих бумбара?”

„Не, дуплаша. Виделе су се њихове појаве на подлози тог светлећег теста. Много су журили. Очевидно се тесто згушњавало, хладећи се. Омотавали су их неким решеткама, однатраг и са стране, Предњи део, то значи онај окренут на нашу страну, остајао је слободан.”

„И шта? Сад ћемо седети скрштених руку и чекати”, поче повишеним гласом Хемичар.

„Нипошто”, рече Координатор. „Одмах се прихватамо провере исправности Бранитеља.”

Мало поћуташе, гледајући у црвенило које је неколико пута јаче лизнуло.

„Хоћеш да испустиш воду?” мрачно упита Инжењер.

„Докле год буде могуће нећу. Већ сам помишљао на то. Покушаћемо да отворимо клапну. Ако контролни апарати покажу да механизам отварања дејствује, затворићемо га поново и просто чекати. Клапна ће се приликом пробе придићи само који милиметар, што значи да ће се у најгорем случају излити неколико десетина литара воде. Таква мала радиоактивна мрља није проблем, снаћи ћемо се с њом. Али, зато ћемо знати да у сваком случају можемо на Бранитељу изићи ван и имати слободу маневрисања.”

„У најгорем случају мрља ће бити, али од нас”, рече Хемичар. „Питам се шта ћеш имати од тих огледа ако напад буде атомски?”

„Керамит ће издржати до триста метара од тачке нула.”

„А ако експлозија буде на сто?”

„Бранитељ ће издржати експлозију и на сто метара.”

„Укопан у земљу”, поправи га Физичар.

„Па шта? Ако наиђе потреба, укопаћемо се.”

„Ако експлозија буде чак и на четири стотине, клапна ће се термички затворити и нећеш изићи! Скуваћемо се као ракови!”

„Све је то бесмислено. Засад бомбе не лете а, рецимо то себи најзад, до ђавола, ракету нећемо напустити. Ако је униште, питам се од чега ћеш начинити другу?”

После тих Инжењерових речи завлада ћутање.

„Ама, чекајте!” присети се одједном Физичар. „Па Бранитељ није комплетан! Кибернетичар је извадио из њега диоде.”

„Само из нишанског аутомата. Може се нишанити и без аутомата. Уосталом, знаш, ако се пуца антипротонима, може се погодити поред, а резултат ће бити једнак…”

„Чујте, хтео сам нешто да упитам…” огласи се Доктор. Сви се окренуше према њему.

„Шта?”

„Ништа посебно, само шта ради дуплаш…”

За трен сви заћуташе, а онда прасну салва смеха.

„Сјајно!” повика Инжењер. Расположење се променило, као да је опасност нагло нестала.

„Спава”, рече Координатор. „Бар је спавао пред осам, кад сам завирио у његову просторију. Он уопште може готово стално да спава. Да ли он нешто једе?” упита Доктора.

„Код нас неће ништа да једе. Не знам шта једе. Од онога што сам му потурао, ништа није такнуо.”

„Да, свако има своје бриге”, уздахну Инжењер. Смешкао се у мраку.

„Пажња!” разлеже се глас испод земље. „Пажња! Пажња!”

Муњевито се окренуше. Из тунела је излазио велики таман створ, благо закрештао и стао. За њим се појави Кибернетичар са запаљеном лампом на грудима.

„Наш први универзални!” представи га с тријумфом у гласу. „Шта је то?…” додаде гледајући редом у осветљена лица својих другова. „Шта се десило?”

„Засад још ништа”, одврати му Хемичар. „Али може се десити више но што бисмо желели.”

„Како?… Имамо аутомат”, помало беспомоћно рече Кибернетичар.

„Да? Па, онда му реци да већ може почети.”

„Шта?”

„Да копа гробове!”

После тог повика Хемичар одгурну испред себе окупљене и крупним корацима се упути напред, у мрак. Координатор је за тренутак стајао непомично, гледајући за њим, а затим крете у истом правцу.

„Шта му је?” упита забезекнути Кибернетичар који ништа није схватао.

„Шок”, објасни кратко Инжењер. „Припремају нешто против нас у оним дољама на истоку. Утврдили смо то за време вожње по воду. Вероватно ће нас напасти, само не знамо како.”

„Напасти?…”

Кибернетичар је био у мислима везан за свој рад и свој успех и чинило се да то што Инжењер говори никако не допире до његове свести. Гледао је раширених очију окупљене, затим се окрете према равници. Са црвенилом у позадини које је постајало сребрнасто-бело, враћале су се две појаве. Кибернетичар погледа иза себе — аутомат који се уздизао изнад људи стајао је одмах ту, непомичан, као исклесан од камена.

„Треба нешто предузети…” прошапта као за себе.

„Морамо покренути Бранитеља”, рече Физичар.

„Хоће ли то нешто помоћи или не ко зна, у сваком случају треба се прихватити посла. Реци Координатору да пошаље за нама Хемичара, идемо доле. Поправљаћемо филтре. Аутомат ће спојити кабл. Идемо”, климну Кибернетичару. „Најгоре је чекати скрштених руку.”

Уђоше у тунел. Аутомат је секунд чекао, затим се окрете у месту и пође за њима.

„Погледај, већ има маневарску компресију”, рече Инжењер Доктору не без дивљења у гласу. „То ће нам одмах добро доћи”, додаде, „послаћемо Црног под воду. Кад зарони, не бисмо му могли издавати наређења гласом.”

„Него како? Преко радија?” рече Доктор расејано, тек тако, не желећи само да се разговор прекине. Пратио је тамне појаве својих другова наспрам црвенииа од пожара. Поново су се вратили. Изгледало је то као ноћна шетња под звездама.

„Микропредајником, знаш…” поче Инжењер, затим и он пође очима за Докторовим погледом, и настави истим тоном. „То је зато што је био већ уверен да ћемо успети.”

„Да”, климну главом Доктор. „Зато се толико бранио да не напустимо рано Еден…”

„Не смета…” Инжењер је већ кретао према тунелском улазу. „Знам га. Све ће га проћи, чим почнемо.”

„Да, тада ће га све проћи”, сложи се Доктор, кренувши за њим. Инжењер се трудио да у мраку сагледа Докторево лице, не знајући да ли се у том понављању његових речи није крио подсмех, али не виде ништа. Било је превише мрачно.

После једно четврт часа, Координатор и Хемичар сиђоше у ракету. Пре но што су започели посао, послали су на површину Црнога, који је изнео испред тунелског излаза двометарску земљану брану, утврђивао је и учвршћивао, затим је унео под земљу ствари што су биле остављене на површини. Сем укопаног бацача, тамо је остао још џип. Било им је жао времена да га растављају, а уз то нису хтели да се лише помоћи аутомата.

О поноћи су се честито прихватили посла. Кибернетичар је проверавао целокупну Бранитељеву унутрашњу инсталацију. Физичар и Инжењер су сређивали малу станицу филтерске радиоактивности, а Координатор је у заштитном оделу стајао над бунаром доњег спрата машинског одељења. Аутомат је ту заронио и радио два метра под водом, на гранањима водова.

Показало се да чак и после поправке филтери имају умањену пропусност због неколико уништених секција, па се снађоше тако што су убрзали циркулацију воде. Њено чишћење напредовало је у доста примитивним условима. Хемичар је испитивао степен радиоактивног загађења, узимајући сваких десет минута пробе на анализу јер аутоматски показивач није радио, а његово поправљење одузело би време које нису хтели да жртвују.

У три после поноћи, вода је била практично очишћена. Резервоар из кога се пробила прснуо је на три места. Инерција га је померила у темељним носачима, те је ударио чеоним штитом у једно због главних ребара оклопа. Уместо да га спајају, због журбе су воду просто преточили у горњи празни резервоар. У нормалним условима такво несиметрично размештање терета било би незамисливо, али ракета се засад није припремала за пут. После испумпавања воде продували су доњи смештај компримираним ваздухом. На зидовима је остало нешто радиоактивног талога, али одмахнули су на то руком — нико засад није намеравао да тамо улази. Приступили су тада најважнијем послу — отварању теретне клапне. Контролна светла показивала су пуну исправност њеног механизма за затварање, али и поред тога при првом покушају није хтела да се отвори. За тренутак су се колебали да ли да појачају притисак у хидраулицима, али Инжењер одлучи да ће боље бити ако је истраже споља, те изиђоше на површину.

Није било лако стићи до клапне, јер се налазила на доњем делу трупа, сада преко четири метра над земљом. На брзину саградише скелу од металних одломака — што је ишло доста лако јер је аутомат спојио челичне одломке у незграпну али јаку платформу и при светлу својих лампи и рефлектора почеше преглед.

Небо је на истоку већ постало сиво. Црвенило се више није запажало. Звезде су полако бледеле и крупне капи росе клизиле су низ керамитске плоче трупа што се дизао над њима.

„Занимљиво”, рече Физичар, „механизам ради. Клапна изгледа, као злато и има само ту једну малу ману што не допушта да се отвори.”

„Не волим чуда”, добаци Хемичар. Лупао је дршком турпије по металу.

Инжењер ништа не рече, био је бесан.

„Чекајте”, викну Координатор, „а можда старим методом, који су испробала поколења?…”

Он подиже чекић од осам килограма који је лежао на скели крај његових ногу.

„Може да се лупа дуж целог руба, али само једном”, пристаде Инжењер после краћег колебања.

Координатор искоса погледа на црни аутомат који се оцртавао као ћошкаст споменик у сивилу освита па, наслонивши се грудима на стуб скеле, одмери у рукама чекић, замахну не много снажно и удари. Лупао је одмерено, самом снагом размаха. Оклоп је одговарао јаким, кратким звуком, сваки удар ишао је за неколико центиметара даље. Неугодно му је било да удара по врху, али био му је потребан физички напор. Одједном, низ одмерених одзвука се помути. Упао је у њега јаук у басу, као да се под њима огласила сама земља. Чекић се опусти у Координаторовим рукама. Зачуше отегнут, на врху нарастајући звиждук, затим тупи лом, а скела се грчевито затресе.

„Доле!” викну Физичар. Скакали су са скеле један за другим, само се аутомат није ни тргнуо. Било је већ увелико сиво. Равница и небо имали су боју пепела. Други потмули лом, продорни фијук просто их прекри. Сви се нагонски згрчише, увлачећи главу међу рамена — још су стајали под заклоном великог тела ракете. Неколико стотина метара даље из терена шикну окомит гејзир, а звук који је то пратио, био је чудно слаб, пригушен.

Потрчаше у тунел. Аутомат крете за њима. Ускакали су у отвор, а Координатор и Инжењер осташе иза земљаног грудобрана. Цео видик на источној страни проламао се од подземних громова, тресак се ваљао равницом, звиждук се умножавао, јачао. У њему више нису могли да се разликују појединачни тонови. Небо је брујало као да свирају оргуље, као да читава јата летелица надзвучне брзине пикирају са зенита право на њих, а цео појас испред њих шаренио се од кратког прскања песка, земље, тако да су се шикљања оцртавала готово сиво на оловној подлози неба. Тло је у размацима подрхтавало. Са грудобрана су отпадали и котрљали се сићушни грумени земље и летели на дно тунела.

„Потпуно нормална цивилизација”, зачуше Физичаров глас који је допирао из дубине. „Шта кажете?”

„Сами пребачаји или подбачаји”, прогунђа Инжењер. Координатор није могао да га чује, ваздух је непрекидно брујао, песак је шикљао, али фонтане нису стизали ближе до ракете. Неколико дугих минута стајали су тако, увучени до рамена, а ништа се није мењало. Громовита ломљава на видику слила се у један низак, отегнут, готово непромењив хук, али експлозије се више нису чуле. Зрна су падала готово безвучно, муњевито избацивана земља се осипала. Већ се толико разданило да су видели на њој омање хумчице, као кртичњаке што су окруживали погођена места.

„Донесите доглед”, викну Координатор, нагињући се над тунелом.

Мало касније држао га је у рукама. Ништа није говорио Инжењеру, само се све више чудио. Најпре је мислио да та артиљерија што их напада напипава циљ, али зрна су падала стално једнако. Прелазио је догледом по околини и видео како на све стране избијају фонтане од погодака, час ближе, час даље, али ниједан погодак није се ближио ракети ни на двеста метара.

„Шта је тамо?! Нису атомски, а?!” стиже до њега потмуло викање из дубине тунела.

„Нису! Мирујте!” одговори им, напрежући глас. Инжењер примаче лице његовом уху.

„Видиш?! Сами промашаји!”

„Видим!”

„Окружавају нас са свих страна!”

Координатор поново климну главом. Сад је Инжењер разгледао догледом поље.

У сваком тренутку требало је да изгране сунце. Небо бледо, као умивено, испуњавало је разводњено плаветнило. У равници се ништа није померало сем перјаница погодака, које су жбунастим кругом што се тренутно расипао и одмах опет израстао из земље, попут необичне, трепераве живе ограде окружавале ракету и брдо из кога је штрчала.

Координатор се одједном одлучи, испуза из тунела и у три скока попе се на врх брдашца. Ту се пружи на земљу и загледа се на супротну страну, коју из тунела није могао да види. Слика је била иста — простран срп погодака израстао је прашњавим и разњиханим жбуновима.

Неко се силовито баци на сасушену површину поред њега. Био је то Инжењер. Лежали су главу уз главу, посматрајући оно што се дешавало. Готово да више нису чули непрестану грмљавину под видокругом која је пловила у железним таласима и на тренутке као да се удаљавала, али то је био ефекат ветра пробуђеног првим сунчевим зрацима.

„То нису никакви промашаји!” викну Инжењер.

„Него шта?!”

„Не знам. Сачекајмо…”

„Идемо унутра!”

Стрчаше низ падину. Иако погоци нису падали близу, није било пријатно под куполом од језивог завијања и фијукања. Један за другим скочише у улаз. Поставише у њега аутомат, а сами пођоше у унутрашњост брода, повукавши за собом остале. У библиотеци, куда су се упутили, мало се шта чуло, чак се ни подрхтавања терена готово да нису осећали.

„И, шта? Хоће овако да нас држе? Изгладне?” упита зачудени Физичар, кад су сви саопштили оно што су успели да запазе.

„Ђаво би га знао. Волео бих да видим изблиза такво зрно”, рече Инжењер. „Ако начине паузу, вредело би скочити и донети једно.”

„Аутомат ће скочити”, рече хладно Координатор.

„Аутомат?!” готово јаукну Кибернетичар.

„Не бој се, ништа му се неће десити.”

Осетише врло слаб, али другачији потрес тела брода.

„Добили смо!” викну Хемичар и скочи с места.

„Преносе ватру?…” с колебањем рече Координатор и похита у тунел. Горе се наизглед ништа није променило. Хоризонт је хучао, али под крмом ракете лежало је на осунчаном песку нешто распрснуто, црно, као распаднута врећа сачми. Координатор покуша да одреди место на коме се чудно зрно распрсло о оклоп — керамит ипак није носио ни најмањи траг. Пре него што они отпозади успеше да га задрже, прискочио је крми и почео обема рукама убацивати распрснуте остатке у празну футролу од догледа. Били су још топли.

Кад се вратио с пленом, сви почеше на њега викати, а најгласније Хемичар.

„Ти си стварно луд, да знаш. То може бити радиоактивно!”

Потрчаше у унутрашњост брода. Показа се да остаци нису радиоактивни. Мерач импулса, када га до њих примакоше, ћутао је. Изгледали су врло особено — ни трага од оклопа или неке грубе навлаке зрна, напросто мноштво изузетно ситних грумена који су се у прстима расипали у зрнасте, масносјајне металне опиљке.

Физичар узе тај прах под лупу, подиже обрве, извади из орманића микроскоп, погледа и узвикну. Остали му умало силом не одмакоше главу од окулара.

„Шаљу нам часовничиће…” слабим гласом рече Хемичар, кад се најзад и он одвоји од микроскопа.

У видном пољу лежале су, расуте у завојчићима и ланчићима, десетине и стотине малих зупчаника, вансредишних колутића, опруге, свијених осовиница. Померали су микроскопски показивач, сипали под објектив нове примерке и стално видели исто.

„Шта то може бити?!” викао је Инжењер. Физичар је трчао по библиотеци од зида до зида сав разбарушен, гледао их мутним погледом и настављао да трчи.

„Неки нечувено сложен механизам. Има у томе нечег просто наказног”, Инжењер је одмеравао на длану мало тог металног праха, „има ваљда на милијарде, ако не и на билионе тих проклетих кружића! Идемо горе”, одлучи се нагло, „погледајмо шта се дешава.”

Канонада је трајала без икаквих промена. Аутомат је набројао хиљаду сто девет погодака од тренутка кад је изишао на положај.

„Опробајмо сада клапну”, сети се одједном Хемичар кад се вратише у ракету. Кибернетичар је седео над микроскопом и прегледавао остатке зрна, порцију за порцијом. Није одговарао кад би га ословили.

Заправо им је било тешко да седе и ништа не раде па се упутише у машинско одељење. Контролна светлашца механизма за затварање још су сијала. Инжењер лако покрете држак и индикатор послушно заигра — клапна се покренула. Одмах је затвори и рече:

„У сваком тренутку можемо отпутовати Бранитељем.”

„Клапна ће висити у ваздуху”, примети Физичар.

„Не смета, имаће најмање метар и по до земље. За Бранитеља то није ништа, проћи ће.”

Засад ипак није било преке потребе да крећу, па се вратише у библиотеку. Кибернетичар је још седео за микроскопом. Био је као у трансу.

„Оставите га, можда ће нешто испасти”, рече Доктор. „А сад… морамо нешто радити. Предлажем да се напросто прихватимо даљег ремонта брода…”

Полако се дигоше на ноге. Шта им је друго преостајало? Сва петорица сиђоше у машинско одељење, у коме је остало највише трагова уништења. При разради је било много пипавог, готово часовничарског чачкања, сваки проток проверавали су најпре са искљученим осигурачима, затим под напоном, Координатор је сваки час излазио на врх и ћутке се враћао. Већ га нико ни за шта није питао. У кормиларници, заривеној петнаест метара под земљу, осећало се благо треперење околног терена. Тако им прође подне. Посао је и поред свега напредовао. Напредовао би много брже уз помоћ аутомата — али осматрање је било неопходно. До једног часа аутомат је набројао преко осам хиљада погодака.

Иако нико није био гладан, припремили су ручак и појели га — на силу и ради здравља — као што рече Доктор. Сада су с тим имали мало брига. Ни посуђе нису морали да перу, просто су га убацивали у ждрело машине за прање. Дванаест минута после два подрхтавање је нагло престало. Сви одмах напустише посао и похиташе кроз тунел према површини. Облачак је заклањао сунце, сва златно распаљена равница лежала је у загрејаној тишини. Лака прашина коју су подигле експлозије полако се слегала. Владао је потпун мир.

„Крај?” рече несигурно Физичар. Глас му је звучао чудно снажно, током свих претходних часова били су навикнути на непрестано хучање.

Последњи погодак који је аутомат регистровао имао је редни број десет хиљада шест стотина четири.

Полако изиђоше из тунела. Ништа се није дешавало, али и до триста километара протезао се око ракете појас поораног и самлевеног терена, а местимично су се појединачне рупе слиле у проширене увале.

Доктор се попе на грудобран.

„Још не”, задржа га Инжењер. „Сачекајмо.”

„Колико дуго?”

„Бар пола часа, а можда и час.”

„Детонатори са успорењем? Па, тарно нема експлозивних зрна!”

„Не зна се.”

Облак склизну са сунца, постаде блештаво. Стајали су и освртали се. Ветар је готово престао, постајало је све врелије. Координатор први зачу шушањ.

„Шта је то?” упита шапатом.

Напрегнуше слух. Сада се свима учинило да нешто чују.

Шушањ је био такав као да ветар помера лишће жбуња. Али докле је поглед сезао није било ни жбуња, ни лишћа, ничег сем изривеног појаса песка. Ваздух је постао мртав, загрејан и далеко, над динама, треперио је од јаре. Шуштање се настављало.

„То је оданде?”

„Да.”

Говорили су тихо. Сада је шушањ допирао равномерно са свих страна — да ли се то пресипао тај песак?

„Нема ветра…” тихо се огласи Хемичар. „Не, то није ветар. То је тамо, где су она зрна…”

„Идем тамо.”

„Полудео си?! А ако су то детонатори са успореним паљењем?”

Хемичар побледе. Повуче се као да хтеде ускочити у тунел. Али било је тако видно, владала је таква непомичност — сви су стајали — па стисну зубе и песнице, и остаде. Шушањ је трајао, одмерен, брз, допирао је одасвуд. Стајали су погрбљени, напрегнутих мишића, без покрета, као да су несвесно очекивали ударац. То је било хиљаду пута горе од канонаде! Сунце је стајало у зениту, сенке клупчастих облака полако су клизиле преко равнице. Облаци беху нагомилани, са спљоштеним основима и личили су на бела острва.

На видику се ништа није померало. Свуд је било потпуно пусто, чак су и сиви пехари, чије су се линије раније неразговетно уздизале на позадини далеких дина, били нестали. То су тек сада запазили.

„Гледајте!” викну Физичар. Испруженом руком показивао је пред себе. Али то се догодило готово истовремено — са свих страна одједном. Свуда се видело исто.

Терен изривен јамама почео се померати. Покренуо се. Помаљало се из њега нешто што се искрило на сунцу, свуда где су пале гранате. Готово равна, гребенаста линија блештавих клица, ту и тамо у четири, понекад у пет, шест редова. Нешто је из земље расло тако брзо да је, ако се поглед напрегне, могао да се види напредак тог растења.

Неко истрча из тунела и појури као да не види своје, према избоченој линији огледалских пламичака. Кибернетичар. Другови повикаше и потрчаше за њим.

„Знам!” викао је. „Знам!”

Пао је на колена пред стакластим стројем клица. Израсле су већ за читав палац из земље, у доњем делу дебеле као песница. Песак је нежно мигољио око сваке од тих клица, у дубини је нешто грозничаво подрхтавало, комешало се, радило. Личило је на истовремено пресипање читавих милијарди најсићушнијих зрнаца.

„Механички сперматозоиди!” викао је Кибернетачар. Покушавао је рукама да поткопа терен око најближе клице. Није успевао. Песак је био превише врео. Кибернетичар диже руке увис. Неко отрча по лопате, почеше да копају, тако да је земља само излетала у ваздух. Помешане с њом заблистале су рашчлањене, дуге, међусобно сплетене као корење, жиле огледалске масе. Била је тврда, звонила под ударима лопате као метал, а кад је јама ископана читав метар у дубину, покушаше да ишчупају ту чудну творевину. Она се чак и не помаче — толико је била срасла са другима.

„Црни!” викнуше сви углас. Аутомат притрча, песак му је прскао испод ногу.

„Истргни то!”

Чврста клешта затворише се на огледалским жилама дебелим као мушка рука. Челично тело се напрегну. Видеше како стопала почињу полако да му упадају у терен. Из трупа је допирало најтише зујање као од крајње напете вибрирајуће струне. Аутомат се усправљао, упадајући у земљу.

„Пусти!” викну му Инжењер. Црни се тешко извуче из земље и умири се.

Сада су сви стајали непомично. Светлуцава жива ограда имала је већ готово пола метра висине. У доњем делу — над самом земљом полако је добијала нешто тамнију, млечно-плаву боју, а горњим делом је још расла.

„Значи тако”, рече мирно Координатор.

„Тако.”

„Хоће да нас заграде.”

Мало поћуташе.

„Да ли то ипак није примитивно? Уосталом сад бисмо могли изићи”, рече Хемичар.

„И оставити ракету”, одврати Координатор.

„Она њихова извидница мора да ју је добро размотрила! Пазите, пуцали су готово тачно дуж оне бразде коју су изрили њихови штитови.”

„Заиста.”

„Неоргански сперматозоиди”, рече Кибернетичар смирено. Отресао је руке од песка и глине. „Неорганска зрна, семена, разумете? Засејали су га својом артиљеријом!”

„То није метал”, рече Хемичар. „Црни би га савио. То је нешто као супранит или керамит, с омотачем који се стврдњава.”

„Ама, не, та то је напросто песак!” повика Кибернетичар. „Не разумеш? То је неоргански метаболизам! Каталитички претварају песак у некакав високомолекуларни дериват силицијума и творе од њега те жиле, пошто биљке црпу из подлоге соли.”

„Мислиш?” упита Хемичар и клече, дотакавши сјајну површину. Подиже главу.

„А кад би погодили у другу врсту терена?” упита.

„Прилагодили би се. Уверен сам у то! Управо зато су тако ђаволски сложени. Њихов је задатак да увек произведу што тврђу, што отпорнију супстанцу од онога што имају на располагању.”

„Ох, ако то није ништа више, Бранитељ ће га разгристи и неће сломити зубе”, осмехну се Инжењер.

„Да ли су нас они то напали?” упита тихо Доктор. Зачуђено га погледаше.

„А шта је ово? Није напад?”

„Није. Пре бих рекао — покушај одбране. Хоће да нас изолују.”

„И шта? Треба да седимо и чекамо док не постанемо као црви под цилиндром?”

„А шта ће вам Бранитељ?”

Поколебаше се.

„Вода нам више није потребна. Ракету ћемо, вероватно, успети током недеље да поправимо. За десет дана, рецимо. Атомски синтетизатори ступиће у покрет кроз највише неколико часова. Не мислим да ће ово бити стаклено звоно. Пре — високи зид. Препрека за њих непробојна, па мисле да је и за нас. Захваљујући синтетизаторима имаћемо храну. Није нам од њих потребно ништа, а они… ваљда нам нису могли изразитије ставити до знања да нас не желе.”

Слушали су те речи намргођени. Инжењер погледа око себе. Огледалске оштрице стизале су му већ до колена. Цепале су се. Срастале. Шушањ је сад био тако јак, као да је из земље допирало зујање стотина невидљивих кошница. Модри корени при дну ископа били су набрекли, постајући налик на стабла.

„Молим те, доведи овамо дуплаша”, неочекивано се Координатор обрати Доктору, који га погледа као да га није добро чуо.

„Сада? Овамо? Зашто?”

„Не знам. То значи… хтео бих да га доведеш. Хоћеш?”

Доктор климну главом и пође. Остали су стајали ћутке на сунцу. Појави се Доктор. Наги див с напором је испузао за њим из тунела и прескочио преко земљаног бедема. Изгледао је живахан и као задовољан — држао се близу Доктора и тихо гукао. Одједном се његово пљоснато лишце стисну. Плаво око је непомично гледало пред себе. Само је дахнуо и окренуо се читавим трупом. Језиво је зацвилео. У великим скоковима бацио се до огледалске ограде као да је хтео на њу да насрне, трчао је дуж ње, шепаво седао. Протрчао је око целог круга, непрестано јечећи. Испуштао је чудан, бучан кашаљ, дотрчао до Доктора и почео штипкати чворноватим прстићима његов комбинезон на грудима, показивао на еластични материјал, загледао му се у очи. С њега је лио зној. Онда је гурнуо Доктора, одскочио па се нагло вратио, још једном се осврнуо око себе, увукао уз непријатан звук мало попрсје у труп, и бацио се у црни отвор тунела.

За секунд су још видели спљоштен, задебљан табан његовог стопала кад је упузао унутра. Људи су подуже ћутали.

„Надао си се томе?” упита Доктор Координатора.

„Не… не знам. Заиста. Мислио сам само да му, можда, то није страно. Очекивао сам некакву реакцију. Рецимо, неразумљиву. Овакву — не…”

„Треба ли то да значи да је разумљива?” мрачно упита Физичар.

„У извесном смислу, да”, одврати Доктор. „Он то познаје. У сваком случају, познаје нешто слично, и боји се тога. За њега је то нека страшна, сигурно смртно опасна појава.”

„Погубљење… типа Еден?” дорече тихо Хемичар.

„Не знам. У сваком случају то нам казује да 'живи зид' не употребљавају само за планетарне дошљаке. Могуће га је, уосталом, посадити и без артилерије.”

„А можда се дуплаш напросто боји свега што светли?” рече Физичар. „Проста асоцијација. То би објаснило и случај с оним огледалским појасом.”

„Не, показивао сам му огледало, није се ни бојао, нити се за њега занимао”, рече Доктор.

„Према томе, он није ни тако глуп, ни неразвијен”, добаци Физичар. Стајао је сасвим поред стакласте преграде. Стизала му је већ до појаса.

„Пас у кога се пуцало, боји се пушке.”

„Чујте”, рече Координатор, „чини ми се да је ово мртва тачка. Налазимо се у ћорсокаку. Шта предузети даље? Поправке, добро, то се разуме само по себи, али хтео бих…”

„Нова експедиција?” натукну Доктор. Инжењер се невесело смешкао.

„Је ли? Увек сам с тобом. Куда? У град?”

„То би значило сигуран сукоб”, брзо добаци Доктор. „Јер нећеш отићи другачије, но на Бранитељу. А на нивоу цивилизације који смо успели да достигнемо заједничким напором — кад имаш при руци антипротонски топ, нећеш се ни обазрети, а почећеш да пуцаш. Морамо избегавати борбу по сваку цену. Рат је најгори начин прикупљања знања о туђој култури.”

„Уопште нисам мислио на рат”, одврати Координатор. „Бранитељ је баш одличан заклон и тако много може да издржи. Чини се да све указује на то да је становништво Едена дубоко раслојено и да са слојем који предузима разумна дејства, нисмо засад успели да успоставимо контакт. Разумем да би испад у правцу града могли да схвате као противудар. Остао нам је ипак неистражени западни правац. Два човека потпуно су довољна за опслуживање кола, остали могу остати и радити у ракети.”

„Ти и Инжењер?”

„Не мора баш тако. Можемо се повести Хенрик и ја, ако хоћеш.”

„У том случају биће ми потребан неко трећи, вешт са Бранитељем”, рече Инжењер.

„Ко жели?”

Желели су сви. Координатор се и нехотице осмехну.

„Тек што су топови прекинули паљбу, изједа их отров радозналости”, издекламова.

„Онда крећемо”, изјави Инжењер. „Доктор, наравно, хоће да буде с нама, као представник разума и благости. Одлично. Добро је што ти остајеш”, рече Координатору, „јер знаш поредак радова. Најбоље је да одмах поставите Црнога на један теретњак, али не почињите копање под ракетом пре но што се ми вратимо. Хтео бих да још проверим статичка израчунавања.”

„Као представник разума хтео бих упитати који је циљ овог похода?” рече Доктор. „Чим пробијемо блокаду, ступамо у фазу конфликта хтели ми то или не.”

„Дај противпредлог”, одврати Инжењер. Стајали су у тихом, готово певном шуму растуће живе ограде, која је требало брзо да им израсте изнад глава. Сунце се преламало у беле и разнобојне искре кроз њене жиласте сплетове.

„Немам никакав”, признаде Доктор. „Догађаји нас непрестано престижу, а досад су омањивали сви планови унапред начињени. Можда би најразумније било уздржати се од било каквог изласка. За неколико дана ракета ће бита оспособљена за лет. Кружећи око планете на малој висини можда ћемо моћи дознати више и слободније но сада.”

„Не верујеш ваљда у то”, успротиви му се Инжењер. „Ако не можемо ништа да сазнамо кад све истражујемо изблиза, шта нам може рећи лет на надатмосферској висини? А разум, Боже мој… Да су људи били разумни, никад се не би нашли овде. Чега има разумног у ракетама које лете на звезде?”

„Демагогија”, прогунђа Доктор. „Знао сам да вас нећу уверити”, додаде. Пође полако дуж стакласте препреке.

Остали су се враћали у ракету.

„Не рачунај на сензационална открића. Претпостављам да се према западу протеже терен сличан овоме овде”, рече Координатор Инжењеру.

„Откуд знаш?”

„Нисмо могли пасти баш на средину пустињске мрље. На северу фабрика, на истоку град, на југу висораван с 'насељем' у котлини, што значи да се највероватније налазимо на крају пустињског језичка који се шири према западу.”

„Могуће. Видећемо.”