Еден

14

Један час после спуштања теретне клапне, спустио се и Бранитељ. Инжењер га је довео на двеста метара од стакластог зида који се у висини извијао као да прави недовршени свод и прихватио се посла. Мрак је у дивовским скоковима побегао у дубину пустиње. Светлије од сунца, громовите линије удара секле су огледалски зид, плоче с којих се сливала врелина рушиле су се на земљу, бео дим треперио је над кркљанцем. Инжењер је остављао комаде материје да се хладе и настављао да сече анихилатором, правећи у своду прозоре из којих су се сливале ватрене свеће. На мутној, полупровидној навлаци настали су низови квадратних отвора, у којима се показаше студенци звезданог неба. Дим се у колутовима вукао по песку, у жилама стакласте грдосије нешто је стењало, трештало, комади су се превлачиии бојом тамног жара, а затим је Бранитељ задњом страном пришао ракети. Инжењер је из раздаљине испиптивао колико је зрачење плоча што су попадале. Бројачи су опомињуће зујали.

„Морали бисмо чекати најмање четири дана и ноћи”, рече Координатор, „али пустићемо тамо Црнога и прочишћиваче.”

„Да, радиоактивност је доста велика само на површини. Добар млаз песка под притиском савладаће је. А остатке ћемо нагомилати на једном месту и закопати.”

„Могли бисмо их утоварити у басен за прочишћавање, на крми”, Координатор је замишљено гледао на комаде покривене вишњевом бојом.

„Мислиш? Зашто?” зачуди се Инжењер. „Нећемо од тога ништа имати. само бескористан баласт.”

„Не бих хтео да остављам радиоактивне трагове… Не познају атомску енергију, и боље да је не упознају…”

„Можда си и у праву”, прогунђа Инжењер. „Еден…” додаде мало затим. „Знаш, почиње да ми се ствара некаква слика на основу дуплашевих речи, тог астронома, или тачније… на речи нашег Калкулатора… Наказна.”

„Да”, потврди полако Координатор. „Некаква крајња злоупотреба теорије информација, толико доследна, да чак буди дивљење. Како се показује, она може да буде оруђе за спровођење мучења, много страшнијег од свих физичких мучења, знаш? Селекција, кочење, блокирање информација. На тај начин могуће је заправо спроводити неку геометријски прецизну 'прокрустику', како рече Калкулатор.”

„Како мислиш, да ли они… или он — то разуме?”

„Како, да ли разуме? Ах, мислиш, да ли такво стање сматра нормалним? Па, у извесном смислу ваљда сматра. Јер ништа друго не зна. Иако се позивао на њихову старију историју тирана, обичних, затим оних 'анонимних', што значи да влада скалом поређења. Да, сигурно, да је нема, не би био кадар то да нам каже.”

„Ако позивање на тиранију треба да му омогући сећање на 'боља времена', онда… хвала лепо…”

„Ах, ипак. То је, известан, повезан развојни ток. Неки тамо тиранин очито је смислио да ће сопствена анонимност у постојећем систему владања бити корисна. Друштво, пошто није могло да усредсреди отпор, да усмери непријатељска осећања на једну личност, на неки начин као да постаје разоружано.”

„Ах, схваташ то на такав начин? Тиранин без лица!”

„Можда је то погрешна аналогија, али после извесног времена, кад су настали теоријски основи те њихове 'прокрустике', неки од његових наследника отишао је још даље. Укинуо је, на изглед, чак и свој 'инкогнито', укинуо самога себе, сам систем владавине — наравно, искључиво у сфери појмова, речи, јавног споразумевања…”

„Али зашто овде нема никаквих ослободилачких покрета? То не могу да схватим! И чак, ако своје 'преступнике' кажњавају на тај начин што их утеловљују у те некакве аутономне, изоловане групе — пошто нема никакве страже, никаквог надзора, спољне присиле, могуће је индивидуално бекство, и чак организован отпор.”

„Да би могла настати организација, најпре морају постојати средства за споразумевање.”

Координатор је већ пружао кроз излаз куле Гајгеров бројач, чије куцање као да је мало ослабило.

„Обрати пажњу да одређене појаве код њих уопште нису лишене назива, ни везе са другим појавама, само да су и називи, и везе које се дају као стварни, заправо само маске. Наказности изазване мутацијама, називају се епидемијом неког обољења, и тако мора да је са свим осталим. Да би се овладало светом, треба га најпре некако назвати. Лишени знања, оружја, организације, одсечени од других живих, мало могу да предузму.”

„Да”, рече Инжењер, „али она сцена на гробљу, онај ров испред града, показују да поредак ту можда, и поред свега није тако савршен као што би то могао желети невидљиви владалац. А још и то што се наш дуплаш уплашио оног огледалског зида, сећаш се? Очевидно, не протиче све овде тако глатко.”

Гајгер над њиховим главама куцао је све поспаније. Рушевине под зидом што је окружавао брод, потамнеле су, само се земља још димила, а ваздух је треперио у стубу тако високом, да су се слике звезда чудно њихале.

„Одлучили смо да кренемо”, рече Инжењер, „а могли бисмо боље упознати њхов језик. Доста је тога како делује та њихова проклета власт, која се прави да не постоји. И… дати им оружје…”

„Коме? Тим несрећницима, сличним нашем дуплашу? Дао би му у шаке анихилатор? Човече!”

„Па онда, на почетку, могли бисмо сами…”

„Уништити ту власт, је ли?” мирно рече Координатор. „Другим речима — ослободити их силом.”

„Ако другог начина нема.”

„Прво, то нису људи. Не смеш заборавити да на крају крајева, увек разговараш а Калкулатором, и да дуплаша разумеш само онолико, колико га разуме сам Калкулатор. Друго, нико им ово што постоји није наметнуо. Бар нико из космоса. Они су сами до тога дошли…”

„Ако тако расуђујем, изражавам пристанак на све. На све!” викну Инжењер.

„А како хоћеш да расуђујем? Је ли становништво планете дете које је залутало у слепу уличицу из које га можемо извести за ручицу? Кад би то било тако просто, Боже мој! Хенриче, ослобађање би почело од тога што бисмо морали убијати, а што би жешћа била борба, деловали бисмо све неразумније, на крају убијајући већ само ради тога да бисмо себи отворили пут за повратак или пут за контакт, убијајући све који стану на пут Бранитељу! Добро знаш како је то лако!”

„Знам”, прогунђа Инжењер. „Уосталом”, додаде, „још се ништа не зна. Без сумње нас посматрају, и ови прозори које смо поотварали на њиховој 'непробојној' навлаци сигурно им се не допадају. Мислим да сад можемо очекивати наредни покушај.”

„Да, то је могуће”, сложи се Координатор. „Чак сам мислио не би ли вредело поставити неке далеке страже. Електронске очи и уши.”

„То би нам одузело много времена и прогутало материјал, кога немамо превише.”

„И на то сам мислио, па се баш зато и колебам…”

„Два рентгена у секунду. Можемо већ да пошаљемо аутомате.”

„Добро. Бранитеља боље да увучемо горе у ракету — за сваки случај.”

После подне небо се навукло облацима, и први пут од времена кад су стигли на планету, почела је падати ситна, топла киша. Огледалски зид је потамнео, чуло се како се низ његове избочине цеде ситни млазови. Аутомати су неуморно радили, бичеви песка, које су избацивали из пулсомотора, шкрипали су и шиштали на површини оборених плоча. Комади стакласте масе штрчали су у ваздуху. Песак и киша стварали су ретко блато. Црни је увлачио у ракету, кроз теретни улаз, контејнере пуне радиоактивних остатака, док је други аутомат Гајгером контролисао херметичност покривача. Потом су обе машине вукле већ очишћене плоче на места која је одредио Инжењер, где су уз водоскоке варница, које су избацивали апарати за заваривање, велике плоче омекшавале на температури електричног лука, међусобно се спајале и стварале почетак будуће рампе.

Брзо се показало да грађе недостаје, па је после читавог дана рада, Бранитељ у сумрак опет испузао из ракете и поставио се пред избушеним зидовима. Призор је био као из пакла. Киша је стално падала, чак се претварала у пљусак. Неправилна, квадратна сунца букнула би страшним блеском у мраку, грмљавина нуклеарних експлозија мешала се с тупим звуком пламтећег треска стакласте масе кад би се при паду заривала у земљу. На врху су се ширили густи облаци дима и паре, кишне каљуже вриле су уз продорни звиждук, киша је кључала у ваздуху, не стижући до земље. Високо на врху преливале су се у миријадама ружичастих, зелених и жутих дугиних боја муње од експлозија, бацајући јаку светлост. Бранитељ, црн као да је исклесан од угља, уз севање муња се повлачио и полако окретао у месту, подизао тупу њушку и поново би ватрене стреле и громови потресали околину.

„Ово је чак добро!” викну Инжењер на само ухо Координатора, „можда ће их уплашити оваква канонада, па нас оставе на миру! Потребна су нам још најмање два дана!”

Његово лице, обливено знојем — у кули је било жарко као у пећи — изгледало је као маска од живе.

Кад су пошли на починак, аутомати су поново изишли горе и галамили до јутра, вукући за собом змије пешчаних пумпи и трескајући плочама стакласте масе. Киша је блештала и искрила се заслепљујућом плавом бојом око апарата за заваривање, теретна клапна је гутала све нове и нове канте са остацима. Параболична конструкција одмах иза крме ракете полако је расла. Истовремено су теретни аутомат и багер радили под њеним трбухом и бесно се укопавали у падину брда.

Кад су ујутро устали, део стакласте грађе већ је био употребљен за подзиђивање окна.

„Ово је била добра идеја”, рече Координатор. Седели су у навигационој кабини. На столу су им били раширени свици техничких цртежа. „Заиста, кад бисмо почели уклањати учвршћења, свод би се могао нагло срушити под теретом ракете, и не само што би се свалила на земљу, већ би још и смрвила аутомате. Сигурно не би стигли да се извуку, из поткопа.”

„Да ли ће нам остати довољно енергије за лет?” упита Кибернетичар. Стајао је у отвореним вратима.

„За десет летова. Јер можемо, ако би наишла потреба, мада ће то сигурно бити сувишно — анихилирати остатке које смо сместили у басен за прочишћавање. Пустићемо у окно грејне водове. Моћи ћемо тачно да регулишемо температуру и кад стигне до тачке топљења стакласте масе, подупирачи ће полако почети да се улежу. Ако би то ишло пребрзо, у сваком тренутку можемо убацити у окно порцију свежег ваздуха. На тај начин, до увече ћемо откопати ракету. А потом — њено дизање у окомит положај…”

„То је следеће поглавље”, рече Инжењер.

У осам ујутро облаци су се разишли и синуло је сунце. Огромни ваљак брода, дотад беспомоћно заривен у падину, тресао се. Инжењер је бдео над тим. Помоћу теодолита мерио је лагано клизање крме. Кљун брода био је већ дубоко поткопан а празнину од избачене глине попунила је шума стакластих стубова. Инжењер је стајао на знатној раздаљини од ракете, готово крај самог стакластог зида, који је, избушен низовима отвора, подсећао на рушевину неког колосеума надуваног од стакла.

Људи и дуплаши евакуисани су из брода за време операције. Инжењер је у једном тренутку угледао Доктора који је наилазио издалека, окружујући у великом луку позадину трупа ракете, али није на Доктора ни обратио пажњу, толико је био удубљен у посматрање инструмената. Само је танак слој земље, заједно са системом све мекших подупирача, носио терет ракете. Осамнаест дебелих ужади вукло се од крмних карика до кука утопљених у масивније наслаге зида. Инжењер је благосиљао тај зид — без њега би радови на спуштању и подизању брода трајали још најмање четири дана.

Читавом мрежом каблова што су се увијали по песку, струја је протицала у грејне цеви смештене у унутрашњости окна. Његов излаз, добро видљив одмах под местом на коме је труп брода улазио у падину, слабо се димио. Лењи, сиво-жути облаци вукли су се над земљом која се још није осушила после ноћне кише. Крма ракете наседала је у лаким покретима, а кад је почела да се спушта силовитије, Инжењер је покренуо завртањ апарата, и тада је кроз четири опрстењена проводника што су улазили у окно, покуљала струја течног ваздуха, а из отвора окна су с тутњањем избијали прљаво-бели облаци.

Одједном је, за време наредне фазе прегревања стакластих потпорњева окна, цео труп брода почео грчевито да се тресе, и пре но што је Инжењер стигао да окрене завртањ, ваљак голем преко сто метара се уз отегнуто стењање нагнуо, крма је описала лук, пресекла у делићу секунде четири метра ваздуха, истовремено се вршак брода истргнуо из брда, избацивши увис гомилу песка и лапорца — и керамитска грдосија се укочила. Пригњечила је собом каблове и метална црева, једно је прснуло, смрвљено. Шикнуо је из њега шиштећи гејзир компримираног ваздуха.

„Лези! Лези!” дрекну Инжењер. Кад је нешто касније дошао к себи, одмах крај њега стајао је Доктор.

„Шта? Шта”, понављао је као заглушен, не могавши да схвати шта онај говори.

„Чини се да се враћамо… кући”, рече Доктор. Инжењер је ћутао.

„Он ће остати жив”, рече Доктор.

„Ко? О коме говориш? А…”

Одједном је схватио. Још једном је погледао ракету и уверио се да лежи ослобођена.

„И шта? Полетеће с нама?” упита, покрећући се с места. Журило му се, хтео је да што пре прегледа навлаку кљуна.

„Неће”, одврати Доктор. Пошао је неколико корака с Инжењером, затим, као да се предомислио остаде на месту. Изразито је постало хладније од фонтане компримираног плина који је још избијао из смрскане цеви. На врху трупа појавише се ситне прилике. Једна нестаде, и мало затим се кључајући стуб плина смањи. Још неко време је избацивао пену од које се ваздух ледио, и онда престао. Одједном је постало чудновато тихо. Доктор се осврте око себе као зачуђен откуда се ту нашао и полако крете напред.

Ракета је стајала окомито — бела, беља од сунчаних облака, у којима се чинило да је већ залутао њен далеки, заоштрени врх. Протекла су три дана напорног рада. Све је већ било обављено. Велика, параболична рампа од спојених комада зида који је требало да их затвори, вукла се дуж падине брда, празна. Осамдесет метара над земљом, у отвореном улазу, стајала су четири човека. Гледали су доле. Тамо, на мрко-жутој, равној површини виделе су се две сићушне појаве, једна нешто светлија од друге. Гледали су на њих одозго, како непомично стоје на двадесетметарској раздаљини од издувних млазњача што су се благо шириле, као дивовски стубови.

„Зашто не одлазе?” нестрпљиво рече Физичар. „Нећемо моћи да кренемо!”

„Они неће отићи”, рече Доктор.

„Шта то треба да значи? Он неће да одлетимо?”

Доктор је знао шта то значи, али је ћутао. Сунце је стајало високо. Од запада су пловили слојевити облаци. Из отвореног улаза, као с прозора високе куле изненада уздигнуте на пустоши, видели су јужне планине, поплавеле, њихове врхове помешане с облацима, велику западну пустињу која се протезала на стотине километара с појасевима осунчаних дина, и љубичасти кожух шума што су покривале источну висораван. Огроман простор лежао је под плаветнилом, с малим, оштрим сунцем у зениту. Као чипкаст костур протицао је доле круг стакластог зида. Сенка ракете падала је преко круга као казаљка сунчаног часовника за дивове, стижући до двеју малих фигура.

На источној страни хукну гром — отегнутим фијуком одговори му ваздух, и пламен који се на сунцу није гасио, блесну из црног гротла експлозије.

„Охо, ово је нешто ново”, рече Инжењер. Други гром. Невидљиво зрно завијало је све ближе, купа пакленог фијука покри их, чинило се да ће ударити о врх ракете. Земља застења и распрши се увис неколико десетина метара далеко од брода. Осетише како се брод зањиха.

„Екипа”, рече Координатор, „на своја места!”

„Али они”, гневно повика Хемичар, још једном погледавши наниже.

Клапна се затвори.

У навигационој кабини није се чула грмљавина. На екранима задњег радијуса одскакали су ватрени жбунови од пројектила. Две светле тачке још су непомично стајале у подножју ракете.

„Вежите појасеве!” рече Коордвнатор. „Готово?”

„Готово”, одазва се тих одговор.

„Дванаест часова и седам минута. На — старт! Пуно убацивање у покрет!”

„Укључујем реактор”, рече Инжењер.

„Критична достигнућа”, рече Физичар.

„Циркулација нормална”, рече Хемичар.

Доктор је, висећи на пола раздаљине између засвођеног стропа и пода прекривеног пенастом пластиком, гледао у задњи екран.

„Тамо су?” упита Координатор, и сви окренуше погледе према њему. Та реч није спадала у ритуал полетања.

„Тамо су”, рече Доктор. Под налетом ветра ближим од пређашњих, ракета се затресе.

„Крећемо”, гласно рече Координатор. Инжењер, непомичног лица, укључи погон. Ништа се није чуло сем необично слабих, далеких експлозија, које као да су се догађале у другом свету, који с њима није имао ничег заједничког. Полако је нарастало тихо, дирљиво звиждање. Све као да се у њему растапало, и они су, благо се њишући, падали у загрљај несавладиве силе.

„Стојимо на ватри”, рече Инжењер.

То је значило да се ракета подигла с тла и да избацује само толико ватрених гасова колико јој је потребно да би уравнотежила сопствену тежину.

„Обична синергична”, рече Координатор.

„Улазимо с обичном”, изјави Кибернетичар, и сва најлонска ужад задрхташе. Шапе амортизера извукле су се из клипова и пошле, полако клизећи, унатраг.

„Кисеоник у уста”, викну нагонски Доктор, као да се нагло пробудио, и сам загризе еластични пипак.

После дванаест минута изишли су из атмосфере. Не смањујући брзину, улазили су у звездано црнило по завојницима спирале која се све више ширила. Седамсто четрдесет светлећих показатеља, контролних лампи, сатних штитова, безгласно је пулсирало у навигаторској кабини. Људи откопчаше појасеве, збацише цеви на под, и почеше прилазити управљачким плочама. С неком благом неверицом стављали су на њих руке, проверавали да ли се водови негде не прегрејавају, да ли се чује шиштање спојева, сумњичаво су удисали ваздух, тражећи у њему задах врелине, паљевине, загледали у екране, проверавали плоче астродезијских калкулатора. Све је било онако како је требало да буде, ваздух чист, температура правилна, уређаји су радили као да се никад нису били претворили у гомилу крша.

У навигационој кабини нагињали су се над мапама Инжењер и Координатор.

Звездане карте биле су веће од стола и висиле су, преко ивице понегде зацепљене. Одавно су говорили како је у навигационој потребан већи сто, да не би газили по мапама. Али сто је још био онај исти.

„Видео си Еден?” упита Инжењер.

Координатор га погледа, не схватајући.

„Како, да ли сам га видео?”

„Сада. Погледај.”

Координатор се окрете. На екрану је горела, засењујући оближње звезде, кружна капља опала.

„Леп је”, рече Инжењер.

„Скренули смо зато што је звезда била толико лепа. Хтели смо само да је прелетимо.”

„Изузетан сјај. Друге планете немају тако чист. Земља је напросто плава.”

Још су гледали у екран.

„Остали су?” рече тихо Координатор.

„Да. Он је тако хтео.”

„Мислиш?”

„Уверен сам. Више је волео да то учинимо ми, него они. То је било све што смо могли за њега да урадимо.”

Извесно време ниједан се није оглашавао.

„Како је сјајна”, рече Координатор. „Али… знаш шта? Из рачуна вероватноће произлази да постоје још лепше.”

Краков-Закопане, лето 1958.