Еден

8

Око подне се пет полунагих мушкараца, с вратовима и лицима мрко опаљеним од сунца, излежавало у сенци ракете, под њеним белим трбухом. Унаоколо је било много посуђа, делова апарата, на шаторском крилу лежали су збачени комбинезони, чизме, убруси, из отвореног термоса ширио се мирис свеже скуване кафе. Великом равницом пузале су сенке облака, владао је мир, и да није било погрбљеног нагог створа који је нопомично седео не колико корака даље, под трупом брода, та сцена би могла личити на неки земаљски бивак.

„Где је Инжењер?” упита Физичар. Лењо се придиже на лактове и погледа пред себе. И поред таммих наочари клупчасти кумулус му је вређао поглед као пламен.

„Пише своју књигу.”

„Какву опет — аха, попис ремонтних радова?”

„Да. Испашће од тога дебела и занимљива књига, кажем ти.”

Физичар погледа саговорника.

„Добро си расположен? То је драгоцено. Рана ти је готово зарасла, знаш? На Земљи се не би затворила тако брзо.”

Координатор дотаче ожиљак на челу и подиже обрве.

„Може бити. Брод је био стерилан, а овдашње бактерије су за нас нешкодљиве. Чини се да ни инсеката овде уопште нема. Нисам видео ниједног, а ви?”

„Докторове беле лептирове”, прогунђа Физичар. Од жеге му се није говорило.

„Но, то је само хипотеза.”

„А шта овде није хипотеза?” упита Доктор.

„Наше присуство”, одврати Хемичар. Окрете се наузнак. „Знате”, признаде, „волео бих већ да променим средину…”

„И ја”, примети Доктор.

„Видео си како му се зацрвенела кожа кад је неколико минута поседео на сунцу?” добаци Координатор. Доктор климну главом.

„Да. То значи да или дасад није пребивао на сунцу, или да је имао неку одећу, неки покривач или…”

„Или?”

„Или још нешто друго, не знам шта…”

„Није лоше”, рече Кибернетичар, подигавши главу са исписаног папира. „Хенрик ми обећава да ће извући диоде из Бранитеља. Рецимо да ћу сутра завршити преглед и да све успе. То би значило да ћемо први аутомат већ имати у покрету. Поставићу га над свим осталим, па ако склепа макар и три комада, све ће некако кренути с места. Пустићемо у покрет теретњаке, багер, затим још недељу дана да ракету поставимо и…” не доврши.

„Како”, рече Хемичар, „замишљаш да ћемо тек онако, једнаставно, сести у брод и полетети?”

Доктор се поче смејати.

„Астронаутика је чисти, неокаљани плод људске радозналости”, рече. „Чули сте? Хемичар већ не жели одавде да оде?”

„Не, без шале, Докторе, шта је с тим дуплашем? Седео си с њим цео дан!”

„Седео сам.”

„И, шта? Престани да будеш тајанствен! Доста нам је овога унаоколо…”

„Нисам уопште тајанствен. Ох, веруј ми, волео бих да будем! Он се, ето, понаша као дете. Као умно неразвијено дете. Познаје ме. Кад га зовнем, иде. Кад га погурнем, седа. На свој начин.”

„Повео си га у машинско одељење. Како се тамо понашао?”

„Као дојенче. Ништа га се није тицало. Кад сам се нагињао над генератором и кад ме не би видео, знојио се од страха. Ако је то зној, и ако означава страх…”

„Да ли он нешто говори? Чуо сам како ти нешто гуче.”

„Артикулисане звуке не испушта. Правио сам записе на магнетофонској траци и анализирао учесталости. Глас у сваком случају чује — на глас реагује. То је нешто што ми напросто не иде у главу… Краваст је и страшљив, и бајажљив, а од сличних јединки састоји се читаво ово друштво, сем ако он није једини — али такав случај…”

„Можда је млад? Можда су одмах тако велики?”

„Ох, не, млад није. То се познаје макар по кожи, по борама, по наборима коже, то су врло уопштене, биолошке правилности. Сем тога табане, она задебљања на којима ступа, има потпуно тврде, рожасте. У сваком случају, дете по нашем схватању није. Уосталом ноћу, кад смо се враћали, на неке ствари је скретао пажњу раније од нас и реагавао на свој начин, на пример, на онај одраз у ваздуху о коме сам вам говорио. Бојао се. Оне своје насеобине такође се бојао. Иначе, зашто би отуда бежао?”

„Можда га можемо нечему научити. Најзад, они су саградили фабрике, кружеће штитове, мора да су интелигентни…” рече Физичар.

„Овај није.”

„Чекај. Знаш шта ми паде на памет?” подиже се на лактове Хемичар. Седе, стресајући зрнца песка што су му се ухватила на лактове.

„А можда је то… дебил? Неразвијен? Или…”

„Ах, мислиш да је тамо — да је то њихов азил за луде?” рече Доктор. И он седе.

„Подсмеваш ми се?”

„Зашто бих се подсмевао? То је могао бити изоловани закутак у коме држе своје болеснике.”

„И врше на њима огледе”, добаци Хемичар.

„Оно што си видео називаш огледима?” умеша се у разговор Коардинатор, који је дотле ћутао.

„Не оцењујем то с моралне стране. Како могу кад ништа не знамо”, одврати Хемичар. „Доктор је тамо, у једноме, нашао цевчицу налик на ону која је била у телу сециранога…”

„Аха. Можда је и онај који је ушао у ракету, такође потицао отуда — побегао и стигао овамо ноћу?”

„Што да не? Је ли то могуће?”

„А они костури?” добаци Физичар чије је лице показивало да с великим сумњама прима Хемичарова расуђивања.

„То… не знам. Можда је то нека конзервација или можда лече неку врсту психичких шокова.”

„Разуме се. И имају свога Фројда”, рече Доктор. „Човече, боље пустимо то. И не говори да су они костури нека игра или 'палата духова'. То је неки огроман уређај. Читава хемија мора бити потребна за утапање костура у оне блокове од стаклене масе. Можда нека производња? Али чега?”

„То што не можеш ништа да извучеш из тог дуплаша, још не предодредује читаву ствар”, примети Физичар. „Пробај нешто да дознаш о земаљској цивилизацији од чистача на мом универзитету.”

„Умно неразвијени чистач?” упита Хемичар и сви се насмејаше. Одједном се смех прекиде. Дуплаш је стајао над њима. Померао је у ваздуху чварастим прстићима, а спљоштено лишце, опуштено на врату, трзало се.

„Шта је то?” узвикну Хемичар.

„Он се смеје”, рече Координатор.

Сви су запазили штуцање малог попрсја које као да се зацењивало од весеља. Безоблична, велика стопала трупкала су у месту. Пред пет пари очију загледаних у њега, створ се полако, умири, преносећи плаво око с једнога на другог, онда истегну попрсје, ручице, главу, још једном звирну кроз мишићаву пукотину и одшепа на своје место, где се уз тихо соптање спусти на земљу.

„Ако је то смех”, прошапта Физичар.

„Такође ништа не би казивао. Чак и мајмуни се смеју.”

„Чекај”, рече Координатор. Очи су му блештале на мршавом, осунчаном лицу. „Рецимо да код њих постоји већи биолошки расап урођених способности него у нас. Да, једном речју, постоје слојеви — групе — касте оних који стваралачки раде, конструишу, и велика количина јединки које уопште нису способне ни за какав рад — ни за шта. И да, у вези с тим, те некорисне…”

„Убијају. Врше на њима огледе. Једу их. Не плаши се, можеш да кажеш све што ти падне на памет”, одврати Доктор. „Нико те неће исмејати јер је све могуће. Само, на жалост, човек ништа од тога што је магуће није кадар да схвати.”

„Чекај. Шта мислиш о томе што рекох?”

„А костури?” добаци са стране Хемичар.

„После ручка помажу науци”, објасни Кибернетичар са злобном гримасом.

„Кад бих ти изнео све теорије које су ми јуче прошле кроз главу док сам о томе размишљао”, рече Доктор, „настала би књига пет пута већа од оне коју пише Хенрик, мада сигурно не тако складна. Као дечак, упознао сам једног космонаута, видео је више планета но што је имао косе на глави, а још уопште није био ћелав… Имао је добру вољу, хтео је да ми исприча како изгледа предео, не сећам се сад тачно на ком месецу. 'Тамо су такве', рекао је и раширио руке, 'тако велике — и имају такве, и тамо је тако, а небо, другачије но у нас — другачије, то је тако', понављао је стално укруг, док се сам није почео смејати и одмахнуо руком. Не може се некоме ко нкад није био у пространству, рећи како је то кад висиш у празном и имаш под ногама звезде — а то се тиче само различитих физичких услова! Овде имамо пред собом цивилизацију која се развијала најмање педесет векова. У најмању руку! И ми хоћемо да је схватимо после неколико дана!”

„Морамо се много трудити, јер ако не разумемо, цена нашег неразумевања може бити… превисока”, рече Координатор.

Мало поћута, па додаде:

„И шта, по твоме, треба чинити?”

„Исто што и досад”, одврати Доктор, „али изгледе за наш успех сматрам ништавнима, као — као један према броју година колико је стара цивилизација Едена…”

Из тунела се помоли Инжењер и, видећи другове како почивају у широком појасу хлада као на плажи, збаци комбинезон и приђе им тражећи места. Хемичар му климну главом.

„Како је било?” упита га Координартор.

„Није лоше, имам већ готово три четвртине… уосталом, нисам на томе радио све време, јер сам покушао да ревидирам наш претходни поглед да она прва фабрика — на северу — дејствује тако како дејствује, јер је лишена контроле и раштимала се… шта је? Шта је у томе смешно? Хајде што се смејете?!”

„Рећи ћу вам нешто”, рече Доктор. Он је једини остао озбиљан. „Када брод буде способан за старт, доћи ће до побуне. Нико неће хтети да лети док не сазна… Јер, ако већ сада, уместо да у зноју лица свога заврћемо навојке…” рашири руке.

„Аха, и ви још о томе истом?” најзад се досети Инжењер. „И до чега сте дошли?”

„Ни до чега, а ти?”

„Заправо ни ја, али тражио сам неке најопштије и истовремемо заједничке одлике појава с којима смо се срели, и запањио се што фабрика, она аутоматска, није само производила стално изнова, већ је то чинила некако немарно — а поједини 'готови производи' међусобно су се разликовали. Сећате се?”

Одговори му потврдно гунђање.

„А ево јуче је Доктор скренуо пажњу на то да су се поједини дуплаши међусобно на чудан начин разликовали. Једни нису имали око, други нос, број прстију такође им је био различит, исто као и боја коже — све се то колебало у извесним границама — а то као да је била последица неке нетачности процеса с 'аргонском' технологијом — овде и тамо…”

„Па то је заиста занимљиво!” повика Физичар који је слушао с великом пажњом, а Доктор додаде:

„Но, најзад нешто битно — а даље? Даље?” окренуше се према Инжењеру који је збуњено вртео главом.

„Заиста немам храбрости да то кажем. Човек, кад онако седи сам, измишља разне…”

„Ама, говори!” викну Хемичар готово љутито.

„Кад си већ почео”, додаде Кибернетичар.

„Расуђивао сам овако: тамо — имали смо пред собом кружни процес производње, уништења и опет производње — а ви сте јуче открили такође нешто што је изгледало као нека фабрика — ако је то била фабрика, онда мора нешто производити.”

„Не, тамо ничег није било”, рече Хемичар. „Сем костура. Нисмо, додуше, тражили свуда…” додаде колебљиво.

„А ако та фабрика производи… дуплаше?” тихо упита Инжењер, и при општем ћутању настави: „Систем производње био би аналоган: серијска, масовна, с одступањима изазваним, рецимо, не толико недостатком контроле, колико самом особеношћу процеса тако сложених, да у њима настају одређена одступања од планиране норме, која се не подају управљању. Костури су се такође међусубно разликовали.”

„И… мислиш… да они убијају оне који су лоше 'произведени'?” промењеним гласом упита Кибернетичар.

„Уопште не! Мислио сам да она… тела која сте нашли, уопште никад нису ни живела! Да је синтеза успела утолико да би створила мишићаве организме, снабдевене свим унутрашњим органима — али одступање од норме је било толико велико да нису били способни за функционисање — па уопште нису оживели и уклоњени су, избачени из производног циклуса…”

„А… онај ров поред града, шта је то? Такође 'лоша производња'?” упита Кибернетичар.

„Не знам, мада, у крајњем случају ни то није искључено…”

„Не, није”, рече Доктор. Гледао је замагљени крај хоризонта. „У томе што говориш има нечег таквог да… она сломљена цевчица, једна и друга…”

„Можда су кроз њих убацивали неке оживљујуће супстанце за време синтезе?”

„То би такође делимично објашњавало због чега је дуплаш кога смо довезли као умно неразвијен”, дабаци Кибернетичар. „Одмах је створен тако 'одрастао', не говори — недостају му било каква искуства…”

„Ех, не!” умеша се Хемичар. „Овај наш дуплаш ипак понешто зна. Није се плашио само повратка у онај камени азил, што би на неки начин и могло бити разумљиво, него се бојао и огледалског појаса. Сем тога, знао је нешто и о оном светлосном одразу, о оној невидљивој граници коју смо прешли…”

„Ако би се настављала Хенрикова хипотеза, настаје слика коју је тешко прихватити.” Координатор је то говорио гледајући у песак пред својим стопалима. „Она прва фабрика производи делове који се не употребљавају. А друга? Жива бића? Чему? Мислиш ли да и њих уводе у кружни процес?”

„Ма, људи!” повика Кибернетичар, стресавши се. „Ваљда не мислиш то озбиљно?”

„Чекај”, Хемичар седе. „Кад би се живи враћали у реторте, уклањање несавршених створова, које је немогуће оживети, било би сасвим сувишно. Уосталом, нисмо уопште видели трагове таквог процеса…”

У тишини која је завладала Доктор се усправи и поче очима прелазити с једног на другог…

„Чујте”, рече, „нема друге… Морам то да кажем. Сви смо пали под сугестију заједничке одлике коју је открио Инжењер, и сад се трудимо да прилагодимо чињенице уз 'производну' хипотезу. Дакле, из свега тога непобитно произлази једно: да смо врло честити и наивни људи…”

Гледали су га с растућим чуђењем кад је наставио:

„Малочас сте се трудили да смислите најстрашније ствари за које сте кадри и дошли сте до слике коју би могло да створи дете. Фабрика која производи жива бића да би их самлела… Драги моји, стварност може бити и гора.”

„Ех, чуј!” умеша се Кибеннетичар.

„Чекај, нека говори”, добаци Инжењер.

„Што дуже мислим о овом што смо доживели у оном насељу, тим више сам уверен да смо видели нешто потпуно друго но што нам се чинило да видимо.”

„Говори јасно. Шта нам се то чинило?” упита Физичар.

„Не знам шта се дешавало али знам, уверен сам да знам, шта се није дешавало.”

„Ето ти! Кад ћеш се већ оканити тих загонетки?”

„Хоћу да кажем ово: после дужег лутања по оном подземном лавиринту, изненада нас је опколила гомила која нас је мало угрувала у гужви, а затим се распршила и разбежала. Пошто смо, возећи се према насељу, запазили како се у њему гасе светла, помислили смо, природно, да се то дешава у вези с нашим наиласком, да су се становници посакривали пред нама и да нас је опколила гомила оних што су се упућивали у склониште или тако нешто. Приказао сам вам што је могуће тачније цео низ догађаја, све што се с нама и око нас дешавало, и кажем вам: то је било нешто сасвим друго — нешто пред чиме се ум брани као од пристанка на лудило.”

„Требало је да говориш једноставно”, упозори га Инжењер.

„Говорим једноставно. Молим вас, дата је оваква ситуација: на планети на којој живе интелигентна бића, искрцавају се дошљаци са звезда. Какве су могуће реакције становника?”

Пошто му нико не одговори, Доктор настави:

„Да су чак становници ове планате створени у ретортама или да су дошли на свет у још невероватнијим околностима — видим само три могућа типа понашања: покушаји да се са дошљацима успостави контакт, покушаји да их нападну или — паника. Показало се, ипак, да је могућ и четврти тип — потпуна равнодушност!”

„Сам си говорио да вам умало нису поломили ребра, и то називаш равнодушношћу?!” повика Кибернетичар. Хемичар је слушао Докторове речи раширених очију, у којима је одједном блеснула светлост.

„Да си се нашао на путу стада које бежи од пожара, могло ти се десити и нешто горе, али из тога не произлази да стадо обраћа на тебе пажњу”, одговори Доктор. „Кажем вам, она гомила у коју смо упали, уопште нас није видела! Није се за нас занимала! Била је обузета паником, у реду — али уопште не због нас. Упали смо у њу сасвим случајно. Наравно, били смо у почетку уверени да смо ми узрок што је завладао мрак, хаос, узрок свега што смо видели. Али то није тачно! Тако није било.”

„Докажи то”, рече Инжењер.

„Најпре бих хтео да чујем шта ће рећи мој сапутник”, одврати Доктор, гледајући Хемичара који је седео запањен, безгласно мичући уснама, као да је нешто у себи говорио. Онда се нагло стресао.

„Да”, рече. „Ваљда је тако. Да. Све време, све до овога тренутка, нешто ме је у свему томе мучило, није ми давало мира. Осећао сам да је било тамо некакво пребацивање, неки неспоразум или, како да кажем — да — као да сам прочитао замршен текст и да нисам могао да ухватим на који су начин реченице испретуране. Сад ми се све средило. То је морало бити тако како он каже. Бојим се да то нећемо доказати — то се не да доказати. Требало је бити тамо, у гомили. Они нас уопште нису видели. Изузев неколицине најближих, разуме се, али баш те који су ме окруживали, није ухватила општа паника. Рекао бих, напротив, да је мој изглед деловао на њих отрежњујуће. Како су ме гледали, били су напросто много зачуђени становници планете који су угледали незнана створења. Уопште нису хтели да ми учине ништа лоше. Чак се сећам да су ми у извесној мери помагали да се ослободим из гужве, наравно, уколико је то било могуће…”

„А ако је ту гомилу неко нахушкао на вас, ако је требало да буде само гоњење?” добаци Инжењер.

Хемичар одмахну главом.

„Тамо никог таквог није било, никаквих кружећих штитова, никакве оружане страже, никакве организације — био је потпун хаос и ништа више. Да”, додаде, „заиста се чудим што сам так сада то схватио! Они који су ме видели изблиза као да су долазили к себи док су се сви остали панашали бесно.”

„Ако је било тако како кажете”, огласи се Координатор, „то би означавало доста чудну подударност. Зашто су светла погашена баш у тренутку кад смо тамо стигли?”

„Ах, рачун вероватноће”, рече Доктор. И додаде гласније: „Не бих видео у томе ништа необично сем претпоставке, не без основа, да се таква стања дешавају релативно често.”

„Каква стања?”

„Свеобухватне панике.”

„И шта може да је изазове?”

„Могао би то бити далеки огранак цивилизационог процеса планете”, огласи се после тренутка општег ћутања Кибернетичар. „Период регресивног развитка, рецимо, упрошћено: цивилизацију растаче нека врста… друштвеног рака.”

„То је врло магловито”, рече Координатор.” Земља је, као што знамо, потпуно просечна планета. Дешавала су се на њој доба инволуција, читаве цивилизације су нестајале и пропадале, али обухватајући миленијуме, добићемо слику појачања сложености живота и његове растуће заштите. Називамо то напретком. Напредак се дешава на просечним планетама. Но, али постоје, у сагласности са законом великих бројева, статистичка одступања од просека, позитивна и негативна. Не треба се позивати на хипотезе о периодичној дегенерацији, назадовању. Можда су патње, које прате настајање цивилизације, овде биле и јесу веће него негде другде. Можда смо се искрцали баш кад се дешава 'негативно одступање'.”

„Математички демонизам”, прогунђа Инжењер.

„Та фабрика постоји”, примети Физичар.

„Та прва постоји, у реду, али постојање друге је хипотеза, која се не да одржати.”

„Једном речју, потребна је нова експедиција”, рече Хемичар.

„У том погледу нисам имао никаквих сумњи.”

Инжењер се осврте по околини. Сунце се изразито клонило према западу, сенке на песку постајале су све издуженије. Осећао се слаб ветар.

„Хоћемо ли данас?” упита гледајући Координатора.

„Данас би требало поћи по воду и ништа више.”

То говорећи, Координатор устаде.

„Дискусија је била врло занимљива”, рече с таквим изразом лица као да је мислио о нечем другом.

Подиже комбинезон и одмах га баци, толико је био загрејан од сунца.

„Мислим”, рече, „да предвече скокнемо колима до потока. Нећемо допустити да нам било шта спречи извршење плана, сем непосредне угрожености.”

Врати се до оних што су седели на песку. Мало их је гледао, а онда с оклевањем рече:

„Морам вам признати да сам ја мало… узнемирен.”

„Зашто?”

„Не допада ми се што су нас тако оставили на миру после оне прекјучерашње посете. Открили су нас пре више од двадесет четири часа и… ништа. Тако се не понаша ниједно друштво на које падне с неба настањени брод.”

„То би у извесној мери подржавало моју претпоставку”, примети Кибернетичар.

„О томе 'раку' који растаче Еден? Па, с нашег гледишта то не би било најгоре, само што…”

„Шта?”

„Ништа. Чујте, прихватимо се најзад поправке Бранитеља. Уклонићемо цео горњи крш, а под њим ће диоде сигурно бити неоштећене.”