Еден

11

Пут је кривудао. Нагиб је био све блажи. Зидови честара повремено би стискали Бранитеља, чуло би се шибање грања о кулу. С времена на време, понеки грозд би пао на колена Хемичара или Доктора. Доктор принесе неразвијени грозд носу и зачуди се.

„Ово има врло пријатан мирис”, рече.

Били су одлично расположени. Озвездано небо добијало је пластичност и дубину, док се Млечни Пут белео у висини. Налети ветра испуњавали су честар слабим шумом, Бранитељ се ваљао меко, испуштајући једва чујно, слабо зујање.

„Занимљиво је како на Едену нема никаквих пипака”, примети Доктор. „У свим књигама које сам икад прочитао, на другим планетама увек има много пипака који се вију и гуше.”

„А њихови становници имају по шест прстију”, додаде Хемичар. „Готово увек шест. Не знаш можда зашто?”

„Шест је мистичан број”, одврати Доктор. „Шест је два пута три а трипут Бог помаже.”

„Престани с причом, изгубићу пут”, рече Инжењер, који је седео више. Још није могао да се одлучи да укључи светла, мада већ готово да ништа није видео. Ноћ је била необично лепа, и он је знао да ће се тај утисак покварити чим укључи рефлекторе. Помоћу радара такође није имао воље да вози јер би тада најпре морао да затвори кулу.

Једва је запажао своје руке на волану, само су показатељи и сатови пред њим тињали, а стрелице атомских показатеља нежно су поигравале као ружичасте звезде.

„Можеш ли да ступиш у везу с ракетом?” упита Доктор.

„Не”, рече Инжењер. „Овде нема Хевисајдове сфере, или тачније, постоји, само је избушена као решето. Нема говора о вези на кратким таласима, а за инсталирање другог предајника нисмо имали времена, као што и сам знаш.”

Убрзо затим гусенице заштропоташе и возило се заљуља. Инжењер за тренутак укључи светла и виде да возе по белом, заокругљеном камењу, а да су високо над растињем почели да се назиру фантастични облици кречњачких шиљака. Возили су по сасушеном дну клисуре.

То му се донекле није допало, јер није знао куда ће их тај пут одвести, а тако стрме зидове не би успео да савлада чак ни Бранитељ. Камења је било све више, растиње је прелазило већ у издвојене хрпе, црне на светлима рефлектора. Пут је кривудао, ишао најпре узбрдо, затим готово по равном, стене су с једне стране постале ниже, најзад сасвим нестале, и сад су се нашли на благо погнутој ливади, при врху обрубљеној кречњачким праговима. Од њих су ишли омањи шљунчани усеци. Међу блоковима, лелујале су при земљи дуге, на светлу сребрнозелене, кривудаве стабљичице.

Скоро пола часа возили су с превеликим скретањем према североистоку и било је време да се почну враћати на прави правац, али то им није допуштао кречњачки ланац, дуж кога је пролазио Бранитељ.

„Имали смо ипак среће”, рече Хемичар, „могли смо упасти у језеро или погодити у стене — и сумњам да бисмо се искобељали.”

„У праву си”, рече Инжењер и додаде, „чекајте но…”

На путу је стајало нешто длакаво, као мрежа са дугим длакавим ресама. Бранитељ је полако стигао до те препреке и зарио се у њу предњим делом. Инжењер је благо притиснуо акцелератор и с тихим цепањем чудна мрежа се покидала и нестала, угњечена у тле гусеницама. Светла издвојише из мрака високе црне облике, читаву њихову шуму, као неку скамењену војску у развијеном распореду, која се појавила пред машином, тако да умало не ударише у шиљато постоље. Плану велики, средњи рефлектор, лизну црни стуб и пође по њему увис.

Био је то оријашки кип у коме је уз известан напор било могуће препознати попрсје дуплаша, тачније само мало његово попрсје, увећано до огромних размера. Имао је укрштене, увис подигнуте руке, пљоснато, готово угнуто лице са четири неправилне јаме, значи другачаје од оних која су познавали. Наклањао се у страну, гледајући на њих с висине кроз своје четири очне дупље.

Утисак је био толико јак, да се подуже нико није огласио. Затим језичак рефлектора напусти кип, клизну водоравно у дубину мрака, ударајући у друга постоља, једна висока и уска, друга ниска, на којима су се дизала попрсја црне, пламене боје, понегде и млечнобело, као да је извајано од слоноваче. Сва лица су имала четири ока, нека су била чудно деформисана, као натечена, с огромним бедемом чела, а још даље, ваљда на двеста метара од места на коме се Бранитељ зауставио, пролазио је зид, из кога су штрчале увис размакнуте, сплетене или укрштене руке натприродне величине — и чинило се да све показују на разне стране звезданог неба.

„То… то као да је гробље”, рече Хемичар, спустивши глас до шапата.

Доктор је већ силазио на задњи оклоп. Хемичар пожури за њим. Инжењер окрете рефлектор на другу страну, тамо где је пре тога штрчала кречњачка баријера — и уместо ње угледа редак дворед фигура са затртим, као испраним линијама. Били су то сложени сплетови облика у којима се погИед беспомоћно губио и, тек што би почињао да запажа нешто познато, целина би поново измицала разумевању.

Хемичар и Доктор су полако ишли између кипова, Инжењер им је осветљавао пут из куле. Већ дуже време причињавало му се да чује, далек, плачни звекет, али удубљен у необични призор није обраћао пажњу на те гласове, тако слабе и неразговетне, да није могао ни помислити откуда стижу.

Рефлектор је истраживао над главама Доктора и Хемичара, издвајајући све даље и даље фигуре кад се, већ сасвим близу, разлеже јетко пиштање. Измеду кипова полако се почеше ваљати сива маглена клупка, а кроз њих је, скачући с отегнутим јечањем, кашљем, цвиљењем, јурило крдо дуплаша. Некакве крпе, рите лепршале су над њима док су наслепо јурили, гурајући се и сударајући.

Инжењер се баци у седиште, ухвати за покретач и хтеде да повезе према својима — то је била његова прва мисао. Видео је стотинак корака даље, бледа на светлости, лица Доктора и Хемичара који су запањено гледали растрчане појаве. Не могаде ипак да крене, јер бегунци нису уопште обраћали пажњу на машину и претрчавали су непосредно испред ње, неколико великих тела је пало, а стравично шиштање чуло се одмах ту, као да допире испод земље.

Између најближих споменичких постоља обасјаних Бранитељевим рефлекторима испузао је гибак крај цеви вукући се неколико центиметара изнад земље и избацивао млаз пене која је у ваздуху кључала. Расипајући се по земљи, почињала је силно да се дими и обавила околину магловитим сивилом.

Кад је први талас сиве магле обавио Бранитељеву кулу, Инжењер је осетио као да му хиљаде бодљи раздиру плућа. Заслепљен, с потоцима суза што су му текли низ лице, испустио је потмуо крик и гушећи се, јецајући од љутог бола, снажно притиснуо убрзивач. Бранитељ је скочио напред као из топа, оборио црни кип, у трену се попео на њега и преваљао ричући. Инжењер није могао да дише, страшан бол га је распињао, али није затварао кулу. Знао је да најпре мора да покупи двојицу својих, па је возио даље. Заслепљен, једва је видео кипове што су се с треском рушили и које је Бранитељ газио. Ваздух је постао чистији и више је чуо но што је видео како Хемичар и Доктор искачу из честара и пењу се на оклоп. Хтеде да викне 'упадајте' али само се кркљање пробило из његовог спаљеног грла. Ова двојица, тетурајући се од кашља, ускочише у возило. Инжењер пипајући покрете полугу, метална купола се над њима затвори, али магла што је кидала грло још је висила у ваздуху. Јечао је, док се остатком снаге рвао са захватом челичног вода. Кисеоник просто хукну, излећући мало под високим притиском из редуктора, и… он осети на Иицу његов удар. Гас је био тако сабијен, да му се учини као да га је песница лупила међу очи.

Није марио за то пуштајући да га шиба оживљујући млаз. Двојица другова пребацили су му се преко рамена, снажно удишући. Филтри су радили, кисеоник је потискивао отровну маглу. Још су осећали јак бол у грудима, сваки удисај као да им је вређао живе ране душника, али тај осећај је пролазио. Протекло је једва двадесетак секунди од затварања куле кад је Инжењер честито прогледао. Укључио је екран.

Међу основима троугластих споменичких постоља, у бочној алеји, до које није стигао, још се трзало неколико спљоштених тела. Већина се нису уопште мицала, помешане ручице, мала попрсја, главе, час су нестајали, час се појављивали испод сивих колутова што су се споро ваљали. Инжењер укључи спољно ослушкивање. Чула су се све удаљенија и удаљенија кашљуцања, скичања, нешто затрупка однатраг, хор искиданих, збијених гласова зачу се још једном од стране сплетених белих фигура, али није се видело ништа сем ваљања сиве магле. Инжењер провери да ли је кула херметички затворена и стиснутих вилица покрете волан. Бранитељ се полако окретао у месту, гусенице су трештале на разбијеном камењу. Три рефлекторска снопа покушавала су да пробију облак. Кренуше поред разбијених кипова тражећи онај шиштави испуст. Инжењер се домишљао да мора бити тамо где, десетак метара даље, пена избија увис и на страну. Колебљив талас дима већ је обавијао уздигнуте руке следеће фигуре.

„Не!” викну Доктар.” Не пуцај! Тамо могу бити живи!”

Било је прекасно. Екран је за делић секунда поцрнео, Бранитељ је поскочио као да га је погодила наказна песница и пао на место с језивим треском, управљајући таласи се одвојише од оштрице генератора смештеног у њушци, и после неколико стотина метара већ су погодили у оно што је избацивало шиштаву пену. Антипротонско пуњење спојило се са истовредном количином материје.

Кад је екран синуо, међу далеко разбацаним остацима споменичких постоља зјапио је ватрени кратер.

Инжењер га није ни погледао. Напрезао се настојећи да види шта се десило с остацима тог проводника и где је нестао. Још једном је окренуо Брантитеља у месту за деведесет степении и полако га пустио да пузи дуж споменика које је налет удара оборио. Сиве магле било је све мање. Прођоше поред три-четири крпама покривена тела. Инжењер закачи леву гусеницу да не би прегазио најближе. Велики непомични облик назирао се у густишу нешто ниже. Тамо се отварала издужена пољаница. На њеном крају блеснуше сребром појаве које су скакале у честар. Уместо малих попрсја имале су невероватно дуге, уске пакриваче или шлемове, са стране спљоштене, који су се при врху завршавали неком врстом кљуна.

Нешто се тупо зари у предњи део Бранитеља, екран се замрачи и опет сину. Лево светло се угасило.

Инжењер пређе преко тамног руба шумице другим, средишњим светлом, напипа међу гранама бројне сребрне одблеске иза којих је нешто почело све брже и брже кружити. На све стране се разлетеше гране, читави комади посеченог жбуња и велика усковитлана маса, мељући ваздух у блеску рефлектора крете у страну. Инжењер управи Бранитељеву њушку у средиште највеће гужве и притисну педалу. Глухо, снажно Умпф! уздрма кулу. Тек што екран блесну, окрете кулу у страну.

Могло се помислити да је изишло сунце. Стајао ие на средини пољане. Ниже, где је пре тога била шумица, пети део хоризонта претворио се у бело море ватре. Звезде су нестале, ваздух је грозничаво треперио. Од тог димовима изгужваног зида ваљала се према њему голема, ватреним искрама обавијена кугла. Није се чуло ништа сем хучања пожара. Бранитељ је изгледао као мрвица прилепљена за земљу наспрам те грдосије што је све јаче кружила, претворена у, као ваздушна планина, висок ковитлац, преграђен по средини црнкастом изломљеном линијом. Већ га је имао на крстићу нишана, кад неколико стотина корака даље опази пожаром посветљеме бледе појаве бегунаца.

„Држите се!” дрекну с осећањем да му се ексери заривају у грло.

Паклена шкрипа, тресак, ломљава, све одједном.

У делићу секунде учини му се да кула лети на њега. Бранитаљ сав застења, рикну свим амортизерима, оклоп забруја као звоно и опали као да се распада. Екран за трен потамне и опет блесну. Ломљава није престајала, као да је стотине паклених чекића бесно лупало по горњем покривачу. Тај заглушујући тресак је слабио, ударци су постајали све спорији, још неколико пута је ћошкаста рука с фијуком просекла ваздух, онда се дуж оклопа, уз отегнуту лупу, обруши гомила гвожђурије, и неколико руку, лењо грчећи паучинасте чланке и поново их исправљајући, леже пред самим Бранитеиљевим челом. Једна је још одмерено млатила по оклопу, као да га исправља. Тај покрет био је већ једва уочљив, док и он не престаде. Инжењер покуша да се покрене с места, али гусенице начинише само кратак покушај обртања и уз ломљаву се закочише. Тада Инжењер убаци у рикверц и успе. Полако, извлачећи се, ријући земљу вученим крхотинама, Бранитељ је ишао као рак, онда кочење попусти, метал зазвеча и ослобођена машина одскочи унатраг.

На подлози зида још горуће шуме, олупина је изгледала као тридесетметарски згажен паук. Један батрљак руке још је грозничаво копао земљу. Између кончастих, дугих кракова видела се назубљена гондола, сад проваљена. Из ње су искакале сребрне појаве.

Инжењер нагонски провери нема ли кога на линији ватре, и притисну педалу.

Грмну. Ново сунце расцепи пољану. Парампарчад олупине су фијучући и звиждећи летела на све стране. На средини букну стуб усијане глине, песка, угљенисаних, као слама лаких отпадака гара. Инжењер осети наглу слабост. Ледени зној му се сливао низ врат. Скочањену руку пружи ка мењачу, кад зачу Докторов повик:

„Враћај! Чујеш ли! Враћај!”

Из горуће провалије буктао је црвено изнутра осветљени дим, као да се тамо, где је претходно стајала шума, отворио вулкан, кључала шљака сливала се и даље низ падину, ширећи ватру у остацима обореног, испремешаног крша.

„Та враћам”, рече Инжењер, „враћам…” Али није се кретао. Грашке зноја још су му клизиле низ лице.

„Шта ти је?” зачу као из велике даљине Докторов глас, угледа над собом његово лице. Протресе главом, широко отвори очи.

„Шта? Не, ништа”, промрмља. Доктор се поново врати на своје место.

Инжењер укључи мотор. Бранитељ се трже, окрете се у месту — не чуше ништа, све гласове је гутао огромни пожар који је хучао као океан — и крете узбрдо истим путем којим је сишао.

Једини рефлектор, средишњи су изгубли у судару, поново им показа кипове оборене на земљу, измешане с мртвим телима. И једне и друге покривао је сиви метални пепео. Провезоше између двеју сломљених белих фигура и скренуше на север. Бранитељ је као брод кад улази у воду просекао и разбацао у страну густиш што је под гусеницама пуцкетао. Неколико бледих појава панично побеже ван домета светла. Повезоше даље све већом брзином. Возило се љуљало на неравнинама. Инжењер је тешко дисао, све јаче стежући вилице да се не би онесвестио. Још је видео само усковитлане латице гара — све што је остало од искачућих сребрних појава — и широм је отварао очи. На светлу се зажуте глина на косо погрбљеној падини, Бранитељ је придигао чело и гурао навише, еластичне гранчице шибале су по оклопу, гусенице су шкрипале по нечем невидљивом, јурили су све брже, час навише, час наниже. Терен је бо испресецан малим кланцима. Возили су преко изувијених јаруга, обарали дрвенасто, испреплетено растиње, машина је прашила као бојна греда преко гаја паучинастог дрвећа, бодљикави огранци бомбардовали су оклоп беспомоћним, меким ударима, стравично је било пуцкетање и шиштање самлевених стабљика и грана. На задњим екранима још се видело црвенило од пожара. Полако се гасило и најзад је посвуда завладао мрак.