Пикник поред пута

— Докторе Пилман, за ваше прво озбиљно откриће вероватно се може сматрати такозвани Пилманов радијант?

— Па, не бих рекао. Пилманов радијант није прво, није озбиљно, а није ни право откриће.

Заправо, није чак ни моје.

— Мора да се шалите, докторе! Па Пилманов радијант је појам познат сваком основцу!

— То ме нимало не чуди. Откривач Пилмановог радијанта је управо један основац. Нажалост, не сећам се његовог имена. Погледајте Стетсонов «Историјат Посете» — тамо је све детаљно изнето.

Радијант је први открио један основац, његове координате први је објавио један студент, а на крају је назван по мени.

— Да, са открићима се понекад дешавају чудне ствари... Докторе Пилман, а да ли бисте сад могли да објасните нашим слушаоцима...

— Слушајте, пријатељу. Пилманов радијант је најпростија ствар. Замислите да сте завртели велики глобус и почели да пуцате у њега из пиштоља. Рупе у њему пружаће се одређеном кривом. И суштина онога што ви зовете мојим првим озбиљним открићем састоји се у простој чињеници: свих шест Зона Посете нашле су се на површини наше планете тако, као да је неко шест пута опалио у Земљу из пиштоља који се налазио негде на линији Земља-Денеб. Денеб је алфа сазвежђа Лабуда а тачка на небеском своду из које је, да тако кажемо, пуцано, зове се Пилманов радијант.

— Хвала вам, докторе. Драги Хармонтовци, најзад нам је неко кратко и јасно рекао шта је то Пилманов радијант! Узгред, прекјуче је било равно тринаест година од дана Посете. Докторе Пилман, можете ли рећи својим земљацима неколико речи тим поводом?

— А шта бисте тачно хтели да чујете? Само имајте на уму да ја у то време више нисам живео у Хармонту.

— Утолико занимљивије било би чути шта сте помислили када је ваш родни град постао објекат најезде ванземаљске суперцивилизације.

— Па прво сам помислио да је то новинарска патка. Тешко је било замислити да се у нашем малом старом Хармонту може десити нешто такво. На Њуфаундленду, у пустињи Гоби — то још некако, али Хармонт!

— На крају сте морали да поверујете.

— На крају да.

— И онда?

— Пало ми је на памет да Хармонт и осталих пет Зона Посете — тачније, тада су биле познате само четири — да се све оне налазе на веома благој кривој. Израчунао сам координате радијанта и послао их у «Нејчер».

— И није вас нимало забринула судбина родног града?

— Видите, ја сам у то време већ поверовао у Посету, али никако нисам могао да верујем паничним новинским извештајима о зградама у пламену, о чудовиштима која избирљиво прождиру децу и старце и о крвавим биткама нерањивих ванземаљаца и крајње рањивих тенкова наше, зато, неустрашиве армије.

— Па, били сте у праву. Неки новинари су заиста претерали... Али вратимо се науци. Откриће Пилмановог радијанта било је ваш први, али свакако не и последњи допринос укупном знању о Посети.

— И први и последњи.

— Али ви сте, без сумње, све то време пажљиво пратили међународна истраживања у Зонама Посете...

— Да... Повремено прелистам «Извештаје».

— Мислите на «Извештаје Међународног института за ванземаљске цивилизације»?

— Да.

— И шта представља, по вашем мишљењу, најважније откриће у ових тринаест година?

— Сам факт Посете.

— Извините?

— Сам факт Посете је најважније откриће не само у протеклих тринаест година, него и за све време постојања човечанства. Није толико важно ко су били ти дошљаци. Није важно одакле су дошли, зашто су дошли, зашто су тако кратко остали и куда су затим отишли. Важно је то, да сада тачно знамо да нисмо сами у Свемиру. И мислим да Институт за ванземаљске цивилизације никад неће ни имати неко важније откриће од овог.

— То је врло занимљиво, докторе Пилман, али ја сам, у ствари, мислио на открића техничке природе. Открића, која би могла да искористи наша земаљска наука и техника. Наиме, низ истакнутих научника сматра да предмети нађени у Зонама Посете могу да промене читав ток наше историје.

— Па, ја нисам међу присталицама тог мишљења. А што се тиче конкретних проналазака — нисам компетентан.

— Али ви сте већ две године консултант комисије ОУН за проблеме Посете...

— Да, али ја немам никакве везе са проучавањем ванземаљских цивилизација. Ја и моје колеге у КОПРОПО заступамо међународну научну јавност кад је реч о контроли спровођења одлуке ОУН о интернационализацији Зона Посете. Грубо речено, ми пазимо да чудима, пронађеним у Зонама, располаже само Међународни институт.

— А да ли је још неко заинтересован за њих?

— Да.

— Вероватно мислите на сталкере?

— Не знам о коме говорите.

— Тако се код нас у Хармонту зову они лудо храбри момци који се, уз огроман ризик, убацују у Зону и доносе оданде све што пронађу. То је права нова професија.

— Разуме. Не, то је ван наше компетенције.

— Јасно; тиме се бави полиција. Али било би занимљиво чути, шта управо спада у вашу компетенцију, докторе Пилман.

— Материјал из Зона Посете стално доспева у руке неодговорних лица и организација. Ми се бавимо последицама тога.

— Може ли мало конкретније, докторе?

— Зашто не бисмо могли мало да разговарамо о уметности? Слушаоце би сигурно интересовало да чују моје мишљење о јединственој Гвади Милер.

— О, свакако. Али хтео бих да прво завршимо са науком. Зар вас као научника не привлачи да се и сами позабавите тим ванземаљским чудима?

— Како бих вам рекао... Па, да.

— Значи, можемо се надати да ће Хармонтовци једног дана видети свог славног земљака на улицама родног града?

— Није искључено.