Пикник поред пута

III Ричард Х. Нунан, 51 година, представник достављача електронске опреме за Хармонтски огранак МИВЦ.

Ричард Х. Нунан је седео за столом у свом кабинету и цртао ђаволчиће у великој пословној бележници. Притом се смешкао са разумевањем, климао главом и уопште није слушао посетиоца.

Нунан је очекивао важан телефонски позив, а посетилац, доктор Пилман, равнодушно је износио замерке. Или је замишљао да износи замерке. Или је покушавао да натера себе да поверује да износи замерке.

— Све ћемо ми то узети у обзир — рекао је најзад Нунан, завршавајући десетог, ради округлог броја, ђаволчића, и заклапајући бележницу. — Ма то стварно нема смисла...

Валентин је испружио руку са танком шаком и педантно отресао пепео у пепељару.

— А шта ћете то узети у обзир? — учтиво је упитао.

— Све што сте рекли — весело је одговорио Нунан, забацујући се у фотељи. — До последње речи.

— А шта сам ја то рекао?

— То није битно — одговорио је Нунан. — Све што год ви кажете биће узето у обзир.

Валентин (доктор Валентин Пилман, добитник Нобелове и других награда) седео је пред њим у дубокој фотељи, омален, уредан, фин, на његовој јакни од јеленске коже — ни мрљице, на панталонама — ни набора; блиставо бела кошуља, кравата строго једнобојна, изгланцане ципеле; на танким бледим уснама — ироничан осмех, огромне тамне наочаре крију му очи, над широким ниским челом — црна коса као четка.

— Ја бих рекао, да ви сасвим незаслужено добијате вашу фантастичну плату — рекао је. — Па и више од тога, рекао бих да сте ви прави саботер, Дик.

— Псст! — шапнуо је Нунан. — Забога, немојте тако гласно!

— Стварно — наставио је Валентин — одавно вас посматрам: ви уопште ништа не радите.

— Чекајте мало! — прекинуо га је Нунан и махнуо дебелим руменим прстом. — Како то мислите — не радим? Зар је иједна рекламација остала неразмотрена?

— Не знам — рекао је Валентин и опет отресао пепео са цигарете. — Долази нам добра опрема, а долази нам и лоша. Добру добијамо мало чешће, али где је ваш удео у томе — не знам.

— Е, па, кад не би било мене — одговорио је Нунан — добру бисте добијали мало ређе. Осим тога, ви, научници, све време кварите добру опрему, а онда подносите рекламације и ко вам их одобрава? Кад ја не бих...

Телефон је зазвонио и Нунан је, одмах заборавивши на Валентина, подигао слушалицу.

— Мистер Нунан? — рекла је секретарица. — Опет вас тражи господин Лемхен.

— Дајте везу.

Валентин је устао, ставио опушак у пепељару, махнуо руком у знак поздрава и изишао — омален, прав, складно грађен.

— Мистер Нунан? — зачуо се у слушалици познати отегнути глас.

— Слушам.

— Вас није лако затећи на радном месту, мистер Нунан.

— Стигла је нова пошиљка...

— Да, знам већ. Мистер Нунан, допутовао сам само накратко. Има неколико питања које морамо размотрити у четири ока. Реч је о последњим уговорима са «Мицубиши денши». Правна страна.

— На услузи.

— Онда, ако вам одговара, кроз тридесет минута у нашој канцеларији. Може?

— Сасвим у реду. Кроз пола сата.

Ричард Нунан је спустио слушалицу, устао и, трљајући пуначке руке, прошао по кабинету. Чак је почео да пева некакав модерни шлагер али одмах је зафалширао и прекинуо се, добродушно се смејући самом себи. Затим је узео шешир, пребацио мантил преко руке и изишао у пријемну.

— Мала — рекао је секретарици — морам код клијената. Останите ту да командујете гарнизоном, чувајте нам тврђаву, а ја ћу вам донети чоколаду.

Секретарица се осмехнула. Нунан јој је послао пољубац и упутио се институтским ходницима.

Неколико пута покушавали су да га зауставе, ухвате за ревере — он се извијао, одговарао шалама, молио да држе положаје без њега, да се чувају, да се не напрежу и на крају, незадржан ни од кога, изишао из зграде, по навици махнувши нераствореном пропусницом пред носем дежурног наредника.

Над градом су лебдели ниски облаци, била је оморина и прве несигурне капи су се разбијале о асфалт и топиле се. Набацивши мантил преко главе и рамена, Нунан је потрчао дуж низа аутомобила према свом пежоу, ускочио унутра и бацио мантил са себе на задње седиште. Из џепа сакоа извадио је црну округлу палицу «етака» и гурнуо је у акумулаторско лежиште док није кврцнуло. Онда се, додавши пар пута гас, удобније наместио за воланом и притиснуо педалу. Пежо је бешумно изишао на средину пролаза и упутио се ка излазу из предзоне.

Пљусак је почео нагло, изненада, као да је неко на небу оборио ведро са водом. Асфалт је постао клизав и ауто се занео у кривини. Нунан је смањио брзину и укључио брисаче. Дакле, рапорт је поднет. Сада ће да нас хвале. Одлично, ја сам за. Ја баш волим кад ме хвале. Нарочито кад ме преко воље хвали сам господин Лемхен. Чудна ствар, зашто нам се толико свиђа кад нас хвале? Похвала није новац. Можда је у питању слава? Али где може бити славе у нашем послу? «Прославио се, сад за њега знају тројица.» Добро, у овом случају четворица, ако се рачуна Бејлис. Како је човек смешно биће!... Можда ми волимо похвалу као такву. Као деца сладолед. Што је баш глупо. Како се ја могу уздићи у сопственим очима? Зар ја не знам себе? Старог дебељака Ричарда Х. Нунана? Узгред, шта беше оно «Х»? Ето ти га на! Немам ни кога да питам... Нећу ваљда питати Лемхена... а, сетио сам се! Херберт. Ричард Херберт Нунан. Ала лије!

Скренуо је на Централни проспект и одједном помислио: како је порастао наш градић за последњих неколико година! Какве су небодере подигли... Ево још један граде. У шта ли се претвара овај град? Забавни парк, најбољи џез оркестар на свету, ноћни клубови и тако даље — све за наш врли гарнизон и за наше неустрашиве туристе, нарочито оне са дубљим џепом, и за племените витезове науке... Само је периферија још више опустела.

Да, волео бих да знам, како ће се све ово завршити. А међутим, пре десет година сам био сигуран да знам како ће да се заврши. Непробојне границе. Мртав појас ширине педесет километара око Зоне. Војници и научници, и више никог. Рак-рана на телу планете под тоталном блокадом... И нисам само ја тако мислио; сви су тако мислили. Какви су прописи предлагани... А сад већ нико и не зна, како се та општа чврста решеност истопила и ишчезла. «С једне стране, не може се порећи да... А с друге стране, не може се ни превидети да...» Али вероватно је почело кад су сталкери изнели из Зоне прве «етаке». Батерије... Да, мора бити да је тако почело. Нарочито кад је откривено да се они размножавају. Испало је да рак-рана није тако страшна, да и није рана уопште, већ да је пре ризница... А сад више нико и не зна шта је — рак-рана, ризница, ђавоља саблазан, Пандорина кутија, ђаволи или анђели...

Важно је да се полако експлоатише. Двадесет година се муче, потрошили су милијарде, а нису успели да изиђу на крај са организованим крађама. Свако има свој мали бизнис, а учене главе важно саопштавају: с једне стране не може се порећи, а с друге стране не може се превидети да објекат тај и тај, будући озрачен рентгенским зрацима под углом од осамнаест степени, излучује квазитермичке електроне под углом од двадесет два степена... Ма нек’ иду они у... Свеједно нећу доживети да видим како ће се завршити.

Ауто је пролазио поред куће Лешинара Барбриџа. У свим собама је због олујног сумрака горело светло и видело се како се у прозорима на спрату, у собама лепотице Дине, крећу парови у игри.

Или су почели рано јутрос, или још нису завршили одјуче. Таква се мода проширила градом — забаве трају данима. Подигли смо јаку омладину, издржљиву и упорну у својим намерама...

Нунан је зауставио аутомобил пред неугледном зградом са неприметним натписом: «Правна канцеларија Корш, Корш и Сајмак». Извадио је «етак» и ставио га у џеп, опет пребацио мантил преко главе, узео шешир и утрчао у улаз — поред вратара задубљеног у новине, уз степениште са излизаним тепихом, залупао је потпетицама по мрачном ходнику на спрату прожетом специфичним мирисом чију природу је он својевремено узалудно покушавао да разјасни, отворио врата на крају ходника и ушао у пријемну канцеларију. На месту секретарице седео је непознати црномањасти младић и копао по утроби некакве компликоване електронске апаратуре постављене на месту писаће машине. Ричард Нунан је окачио мантил и шешир на вешалицу, обема рукама загладио остатке косе изнад ушију и упитно погледао младића. Овај је климнуо и Нунан отвори врата од кабинета.

Господин Лемхен је с напором устао из велике кожне фотеље поред прозора са завесом.

Четвртасто генералско лице му се наборало, што је означавало или поздравну гримасу, или незадовољство због лошег времена. А можда се само обуздавао да не кине.

— А, стигли сте — отегнуто је рекао. — Слободно уђите, седите.

Нунан је потражио погледом где да седне, али није било ничег осим обичне дрвене столице са равним наслоном за леђа. Онда је сео на ивицу стола. Добро расположење га је помало почело напуштати а да још није био свестан зашто. Онда му одједном постаде јасно да га нису звали због хваљења. Пре ће бити супротно. Дан гнева, филозофски је помислио и припремио се за најгоре.

— Запалите — понудио га је господин Лемхен, опет седајући у фотељу.

— Хвала, не пушим.

Господин Лемхен је климнуо са таквим изразом лица као да су се потврдиле његове најгоре слутње, спојио пред лицем врхове прстију обеју руку и неко време пажљиво гледао у њих.

— Можда данас ипак нећемо разматрати правна питања у вези са фирмом «Мицубиши денши»? — најзад је рекао.

То је требало да буде шала и Нунан се спремно осмехнуо и рекао:

— Како год хоћете.

Седење на столу било је ђаволски неудобно — ноге му нису допирале до пода.

— Са жаљењем морам да вас обавестим — рекао је господин Лемхен — да је ваш извештај оставио одличан утисак у врху.

— Хм... — промумлао је Нунан. Почиње, помислио је.

— Био је чак предлог да добијете орден — наставио је господин Лемхен — али ја сам сматрао да је боље сачекати са тим. И био сам у праву. — Он је најзад престао да разгледа фигуру од својих десет прстију и погледао испод ока у Нунана: — Ви се сигурно питате зашто сам испољио такву, рекло би се, претерану опрезност...

— Сигурно сте имали неке разлоге — рече Нунан као да се досађује.

— Да, имао сам. Шта је произилазило из вашег извештаја, Ричарде? Група «Метропол» је ликвидирана. Захваљујући вама. Група «Зелени цвет» ухваћена на делу у пуном саставу. Одличан посао. И опет ваш. Групе «Вор», «Квазимодо», «Лутајући музичари» и све остале, не сећам се њихових шифара, распустиле су се саме, свесне да ће их данас-сутра уловити. Све је то тако заиста и било; имамо потврде из других извора. Бојно поље је почишћено. Остало је иза вас, Ричарде. Противник се повукао у нереду, претрпевши значајне губитке. Јесам ли добро изложио ситуацију?

— У сваком случају — опрезно је рекао Нунан — у последња три месеца изношење материјала из Зоне преко Хармонта је прекинуто... Барем по мојим подацима — додао је.

— Противник се повукао, је ли тако?

— Па, ако баш инсистирате на том изразу... Тако је.

— Није тако! — рекао је господин Лемхен. — Ствар је у томе, што се тај противник никад не повлачи. Знам то поуздано. Пожуривши са победничким извештајем, Ричарде, ви сте демонстрирали незрелост. Зато сам и предложио да вам се засад не додели одликовање.

Ма иди ти у материну са својим одликовањем, мислио је Нунан, клатећи ногом и мрачно гледајући врх ципеле. Можеш да окачиш своје одликовање знаш где. Нашао се моралиста, учитељ. Ја и без тебе знам с ким имам посла, не требају ми твоје лекције о противнику. Кажи просто и јасно: где, кад и шта сам пропустио... шта су те битанге још изнеле... какве нове путеве и начине су нашли... и без пацки, нисам ти ја некакав жутокљунац, мени је педесета превалила и не седим ја ту због твог ордења...

— Шта знате о Златној кугли? — одједном је упитао Лемхен.

Боже, какве сад везе има Златна кугла, раздражено је помислио Нунан. Црко дабогда са твојим начином вођења разговора...

— Златна кугла је локални мит — монотоно је реферисао. — Предмет у зони који има облик златне кугле и испуњава људима жеље.

— Све жеље?

— Према канонској верзији мита — све. Постоје и неке варијанте...

— Тако — рекао је господин Лемхен. — А шта сте чули о «смрт-лампи»?

— Пре осам година — монотоно је наставио Нунан — сталкер Стефан Норман, по надимку Цвикераш, понудио је Институту некакав уређај, колико се може судити по његовим речима, некакав озрачивач са смртоносним дејством на земаљске организме. Постигнут је и договор око цене. А онда је Цвикераш отишао у Зону и није се вратио. Нико не зна где се тај апарат налази. У Институту још чупају косе због њега. Наш познаник Хју из «Метропола» понудио је за тај апарат било коју суму која се може сместити на листићу чековне књижице.

— И то је све? — упитао је господин Лемхен.

— То је све — одговорио је Нунан. Он је разгледао собу са наглашеном досадом.

— Тако — рекао је Лемхен. — А шта знате о «рачјем оку»?

— О каквом оку?

— Рачјем. Рак. Знате? — господин Лемхен је спојио у ваздуху палац и кажипрст. — Са клештима.

— Први пут чујем — одговорио је Нунан, мрштећи се.

— Добро, а шта знате о «гром-салветама»?

Нунан је скочио са стола и стао пред Лемхена, гурнувши руке у џепове.

— Не знам ништа — рекао је. — А ви?

— На жалост, ни ја не знам ништа. Ни о «рачјем оку», ни о «гром-салветама». Али они ипак постоје.

— У мојој Зони? — упитао је Нунан.

— Седите, седите — рекао је господин Лемхен, машући руком. — Наш разговор тек почиње.

Седите.

Нунан је обишао сто и сео на неудобну столицу са високим наслоном.

Куд навија? — грозничаво је мислио. Какве су ово новости? Мора да су нашли нешто у другим Зонама, а он ме сад мучи, гад. Никад ме није волео, стари ђаво, не може да заборави онај случај...

— Да наставимо наш мали испит — рекао је Лемхен, повукао завесу и погледао кроз прозор. — Пада — изјавио је. — Баш добро. — Пустио је завесу, забацио се у фотељи и, гледајући у плафон, упитао: — Шта је са нашим старим Барбриџем?

— Барбриџ? Лешинар Барбриџ је под сталном присмотром. Инвалид, материјално обезбеђен. Са Зоном више никакве везе. Власник четири бара, плесне школе и агенције за организовање излета официра гарнизона и туриста. Ћерка, Дина, води несталан живот. Син, Артур, тек што је завршио права на колеџу.

Господин Лемхен је задовољно климнуо.

— Сажето и јасно — похвалио је Нунана. — А шта ради Креон Малтежанин?

— Један из малог броја активних сталкера. Био је повезан са групом «Квазимодо», а сад полако продаје свој плен Институту преко мене. Држим га на слободи — једном ће се неко упецати на њега. Истина, у последње време много пије и не верујем да ће још дуго.

— Контакти са Барбриџем?

— Удвара се Дини. Без успеха.

— Врло добро — рекао је господин Лемхен. — А шта се чује о Риђем Шухарту?

— Пре месец дана изишао из затвора. Материјално обезбеђен. Покушао је да емигрира, али... — Нунан је поћутао. — Укратко, породични проблеми. Њему сад није до Зоне.

— Је ли то све?

— То је све.

— Није баш много — рекао је господин Лемхен. — А како стоје ствари са Лакијем Картером?

— Он већ више година није сталкер. Тргује половним аутомобилима. Осим тога, има радионицу, преуређује аутомобиле за погон на «етаке». Четворо деце, жена умрла пре годину дана. Издржава ташту.

Лемхен је климнуо.

— Јесам ли заборавио неког од старих? — добродушно је упитао.

— Заборавили сте Џонатана Мајлса по надимку Кактус. Тренутно је у болници, умире од рака.

И заборавили сте Ималина...

— Да-да-да; шта је са Ималином?

— Код њега је све по старом — рекао је Нунан. — Има групу од три човека. Недељама бораве у Зони и уништавају на лицу места све што нађу. А његово друштво Анђела-Ратника се распало...

— Зашто?

— Па, као што знате, они су се бавили прикупљањем плена, којег је Ималин онда враћао у Зони.

Ђаволово ђаволу. Сад више нема шта да се прикупља, а осим тога, нови директор огранка натоварио им је на врат полицију.

— Јасно — рекао је господин Лемхен. — А млади?

— Млади... долазе и одлазе. Има пет-шест искуснијих, али у последње време немају коме да продају плен и не знају шта ће. Ја их полако врбујем... Рекао бих, шефе, да је са сталкерством у мојој Зони практично свршено. Старији су готови, млади не знају да раде а и професија више није престижна као некад. А дошло је и време технике, аутоматских сталкера.

— Да, чуо сам о томе — рекао је господин Лемхен. — Само што ти аутомати засад не могу да исплате ни утрошену енергију. Или ја, можда, грешим?

— То је питање времена. Ускоро ће бити исплативи.

— Кад?

— Кроз пет-шест година...

Господин Лемхен је опет климнуо.

— Ви сигурно и не знате да је и противник почео да користи аутоматске сталкере?

— У мојој Зони? — тргнуо се Нунан.

— И у вашој такође. Код вас им је база у Рексополису, одакле пребацују опрему хеликоптерима преко планине у Змијски кланац, на Црно језеро, до подножја врха Болдер...

— Али то је периферија — рекао је Нунан неповерљиво. — Тамо нема ничег, шта могу тамо да нађу?

— Мало, врло мало. Али ипак налазе. Уосталом, то сам ја само онако, то није важно... Дакле, да резимирамо. Сталкера-профеционалаца у Хармонту готово да више и нема. Они који су остали више не раде у Зони. Омладина је невешта и делимично заврбована. Ваш противник је разбијен, одбачен, притајио се негде и лиже ране. Плена нема, а кад се и појави, нема купаца за њега. Нелегалног изношења материјала из хармонтске Зоне у протекла три месеца нема. Је ли тако?

Нунан је ћутао. Ево, сад ће, мислио је. Сад ће ме треснути нечим по глави. Али где је рупа? И то, очигледно, није мала рупа. Хајде, хајде, матори вештац. Не мучи ме више...

— Не чујем одговор — рекао је господин Лемхен и принео длан збрчканом длакавом увету.

— Добро, шефе — мрачно је рекао Нунан. — Доста је. Скували сте ме и испекли, можете ме изнети на сто.

Господин Лемхен је неодређено шмркнуо.

— Ја просто не знам шта да вам кажем — рекао је са неочекиваном јарошћу. — Увлачите се претпостављенима, а како је мени било, кад су прекјуче... — он се одједном прекинуо, устао и пошао преко кабинета до сефа. — Укратко, за последња два месеца, само по нашим подацима, противничке групе су из разних Зона добиле више од шест хиљада јединица материјала. — Он се зауставио код сефа, прешао руком по његовој украшеној бочној страници и нагло се окренуо према Нунану. — Престаните да се заваравате! — продерао се. — Трагови Барбриџа! Трагови Малтежанина! Трагови Носоње Бен— Халевија, којег нисте ни сматрали за потребно да споменете! Трагови Гереша и Патуљка Цмига! Ето како ви врбујете вашу омладину! «Наруквице»! «Игле»! «Бели звркови»! И не само то — још и некакве «Рачје очи», некакви «Псећи прапорци», «Громсалвете» и ђаво би га знао шта још све! — Он се опет прекинуо, вратио се у фотељу, спојио прсте као раније и учтиво упитао: — Шта мислите о томе, Ричарде?

Нунан је извадио марамицу и обрисао врат и потиљак.

— Не знам шта да мислим — рекао је искрено. — Извините, шефе, ово је за мене... Дајте ми да се повратим... Барбриџ! Барбриџ више нема никакве везе са Зоном! Па ја знам сваки његов корак!

Приређује пијанке и пикнике на језерима, зарађује добре паре и, једноставно, није му потребно...

Извините, знам да говорим глупости али, уверавам вас, ни на тренутак нисам престао да пратим Барбриџа откако је изишао из болнице...

— Нећу вас више задржавати — рекао је господин Лемхен. — Дајем вам недељу дана.

Реферисаћете, на који начин материјал из ваше Зоне доспева у руке Барбриџа... и свих других. До виђења!

Нунан је устао, смушено климнуо профилу господина Лемхена и, настављајући да брише марамицом ознојено чело, изишао у пријемну. Црномањасти младић је пушио и замишљено гледао у утробу размонтиране електронске машине. На тренутак је погледао према Нунану, али поглед му је био празан, окренут унутра.

Ричард Нунан је набио шешир на главу, узео мантил под руку и кренуо напоље. Овакво нешто ми се још у животу није десило — конфузно је мислио. Ма замисли само — Носоња Бен-Халеви! Већ је стигао и надимак да заради... Кад? Такав клинац, слине му цуре... Не, не, све то није то... Ах, ти, ђубре безного! Лешинару! Како си ме сад удесио! Како си ме попишао по глави!... Али како је то могуће?

То просто није могуће. Баш као онда, у Сингапуру — њушком о сто, потиљком о зид...

Ушао је у ауто и неко време, као у бунилу, пипао руком по табли тражећи кључ за паљење. Са шешира му је текла вода на колена, он га је скинуо и, не гледајући, бацио назад. Пљусак је обливао предње стакло и Нунану се све некако чинило да баш због те кише не може да смисли шта даље треба да ради. Најзад се тргнуо и ударио се песницом по ћели. Помогло је. Одмах се досетио да кључа за паљење нема и не може бити, него да му је у џепу «етак». Вечни акумулатор. И треба да га извадиш из џепа, идиоте, и да га убациш у акумулаторско лежиште, и онда ћеш барем моћи да се одвезеш некуд што даље од ове зграде, где га кроз прозор сигурно прати она стара мрцина...

Нунанова рука са «етаком» је застала на пола пута. Тако. Барем знам од кога треба да почнем. Од њега ћу и почети, и то како! Нико никад ни од кога није почео онако како ћу ја сад почети од њега. И то са задовољством. Укључио је брисаче и потерао ауто низ булевар, готово никог не видећи пред собом и полако се смирујући. Нема везе. Па нека је и као у Сингапуру. На крају се и у Сингапуру све завршило добро... Можеш мислити, једанпут њушком о сто! Могло је бити и горе. Могло је бити не њушком и не о сто, већ о нешто са ексерима. Добро, нећемо се замарати тиме. Где је тај мој бар? Ништа се не види... Аха, ево га.

Време није било оно право, али бар «Пет минута» купао се у светлу као «Метропол». Отресајући се као пас на обали, Ричард Нунан је ушао у јарко осветљени хол прожет мирисима дувана, парфема и укислог шампањца. Стари Бени, још увек без ливреје, седео је за шанком укосо од улаза и нешто јео, држећи виљушку у руци. Испред њега се својим огромним стасом уздизала међу празним флашама Мадам и посматрала га како једе. У бару још нису поспремили од синоћ. Кад је Нунан ушао, Мадам је одмах окренула према њему широко лице под дебелим слојем шминке. Лице јој је у први мах било незадовољно, али се одмах развукло у професионални осмех.

— Охо! — узвикнула је дубоким гласом. — Па то је господин Нунан лично! Јесте ли се зажелели девојака?

Бени је мирно јео даље; био је глув као топ.

— Здраво, стара моја! — рекао је Нунан, пришавши. — Шта ће ми девојке, кад је преда мном права жена!

Бени га је најзад приметио. Страшно лице, све у плавим и црвеним ожиљцима, с муком се искосило у осмех.

— Здраво, газда! — рекао је мукло. — Јесте ли свратили да се осушите?

Нунан му се осмехнуо у одговор и махнуо руком. Није волео да разговара са Бенијем:

све време морао је да виче.

— Где је мој управник, децо? — упитао је.

— У својој канцеларији — одговорила је Мадам. — Сутра је дан за плаћање пореза.

— Ух, ти порези! — рекао је Нунан. — Мадам, молим да ми се спреми моје омиљено, брзо ћу се вратити.

Бешумно газећи по дебелом синтетичком тепиху прошао је поред сепареа заклоњених завесама — на зиду поред сваког сепареа стајала је слика неког цвета — скренуо у невидљиви угао и без куцања отворио врата обложена кожом.

Каћуша Кошчати седео је за столом и разгледао помоћу огледалца злослутни чир на носу.

Видело се: боли њега што сутра мора да плаћа порез. На потпуно празном столу пред њим стајала је бочица са живином машћу и чаша са прозирним напитком. Каћуша Кошчати подигао је очи наливене крвљу и скочио, испустивши огледалце. Не говорећи ни речи, Нунан је сео у фотељу преко пута, неко време ћутке посматрао хуљу и слушао како овај мрмља нешто без везе о проклетој киши и реуматизму. Онда је рекао:

— Закључај врата, пријатељу.

Кошчати је, ступајући као да има равне табане, брзо отишао до врата, окренуо кључ и вратио се до стола. Као нека чупава планина дизао се над Нунаном и одано гледао у њега. А и Нунан је њега гледао, шкиљећи. Одједном се сетио, да је право име Каћуше Кошчатог — Рафаел. Кошчатим су га прозвали због огромних кошчатих шака, плавкасто-црвених и голих, које су штрчале из маљавих чланака као из манжета. А надимак Каћуша он је дао сам себи уверен да је то традиционално име монголских царева. Рафаел. Па лепо, Рафаеле, да почнемо.

— Како иде посао? — упитао је пријатељски.

— Све је у реду, шефе — брзо је одговорио Кошчати Рафаел.

— Јеси ли средио у командатури онај случај?

— Потрошио сам сто педесет, али сви су задовољни.

— Тих сто педесет иде на твој рачун — рекао је Нунан. — Сам си крив, пријатељу. Требало је да пазиш.

Кошчати је направио несрећно лице и покорно раширио руке.

— Требало би променити паркет у холу — рекао је Нунан.

— Биће урађено.

Нунан је поћутао, напућивши усне.

— Има ли робе? — упитао је, спустивши глас.

— Има мало — одговорио је Кошчати, такође тише.

— Покажи ми.

Кошчати је брзо отишао до сефа, извадио завежљај, ставио га на сто пред Нунана и размотао.

Нунан је једним прстом прочепркао по гомилици «црних капљица», узео «наруквицу», погледао је са свих страна и вратио.

— Је л’ то све? — упитао је.

— Кад не носе... — виновничким гласом одговори Кошчати.

— Не носе... — поновио је Нунан. Онда је пажљиво нанишанио и из све снаге шутнуо врхом ципеле Кошчатог у колено. Овај је јаукнуо, сагнуо се да се ухвати за ударено место, али се одмах исправио и стао у ставу мирно. Онда је Нунан скочио, одгурнуо фотељу, шчепао Кошчатог за крагну и кренуо на њега, ударајући га ногом, колутајући очима и псујући. Кошчати је јаукао, дизао главу као уплашени коњ и узмицао од Нунана док није пао на кауч.

— Седиш на две столице, гаде? — шиштао је Нунан у очи побелеле од страха. — Лешинар плива у роби, а ти ми доносиш некакве тричарије?... — Он је замахнуо и ударио Кошчатог по лицу, гледајући да закачи нос са чирем. — Иструнућеш у затвору! Ваљаћеш се у сопственим говнима!... Сувим хлебом ћу те хранити... Зажалићеш кад си се родио! — Опет је замахнуо и ударио песницом у чир. — Откуд Барбриџу роба? Зашто је носе њему а не теби? Ко му је доноси? Зашто ја о томе ништа не знам? И за кога радиш ти, свињо длакава? Одговарај!

Кошчати је немо отварао и затварао уста. Нунан га је најзад пустио, вратио се у фотељу и дигао ноге на сто.

— Па?

Кошчати је ушмркнуо крв из носа и рекао:

— Шефе, часна реч... Каква роба код Лешинара? Па нема он никакве робе. Данас нико нема робе...

— Хоћеш да кажеш да сам ја то измислио? — љубазно је упитао Нунан, скидајући ноге са стола.

— Ма не, шефе... Часна реч... — забрзао је Кошчати. — Није ми ни на крај памети...

— Ја ћу тебе да избацим из посла — мрачно је рекао Нунан. — Ниси више низашта. Који ћеш ми такав? Таквих, као ти, могу на улици да нађем колико хоћу. А за посао ми треба прави човек.

— Сачекајте мало, шефе — разложно је рекао Кошчати, размазујући крв по лицу. — Шта сте одмах тако скочили на мене?... Дајте да размислимо... — Опрезно је додирнуо чир врхом прста. — Кажете, Барбриџ има много робе? Не знам. Ја се извињавам, али то вам је неко слагао. Нико сад нема робе. У Зону иду сами балавци и не враћају се из ње. Не, шефе, неко вас је преварио...

Нунан га је гледао испод ока. Чинило се да Кошчати стварно ништа не зна. А није му ни било у интересу да лаже — са Лешинарем Барбриџем нико се још није овајдио.

— Они излети — је л’ се то исплати? — упитао је.

— Излети? Не нарочито. Не можеш се обогатити од тога. У граду уопште више нама посла који се пуно исплати...

— А где се ти излети приређују?

— Где се приређују? Па, на разним местима. Код Беле планине, на Врућим изворима, на језерима...

— А какви су му клијенти?

— Какви су му клијенти? — Кошчати је шмркнуо, затрептао и рекао убеђено: — Шефе, ако сте хтели тиме да се позабавите — боље немојте. Лешинара на овоме нећете ухватити.

— А зашто?

— Лешинарови клијени су: прво — плави шлемови — Кошчати је почео да набраја на прсте — друго — официри из командатуре и, на крају, туристи из «Метропола», «Белог љиљана» и «Посетиоца»... А онда, он већ има добру рекламу, локални момци такође иду код њега... Часна рече, шефе, ту нећете ништа наћи.

За девојке нам плаћа — онако, није пуно...

— Значи, и Хармонтовци иду онамо?

— Углавном омладина.

— И шта се догађа на тим излетима?

— Шта се догађа? Па, прво одемо тамо аутобусима. Тамо су већ шатори, бифе, музика... Онда се забавља како ко воли. Официри су више са девојкама а туристи иду да виде Зону — ако су код Врућих извора, оданде им је Зона надохват руке, одмах иза Сумпорне клисуре... Лешинар је онамо набацао голе коњске кости, па они сад гледају на двогледе...

— А локални момци?

— Локални? Њих то, наравно, не занима. Тако, забављају се... како ко уме.

— А Барбриџ?

— Шта Барбриџ? Како сви, тако и Барбриџ...

— А ти?

— А шта ја? Како сви, тако и ја. Пазим, да не претерају са девојкама... и... ето, тако... Као и сви, углавном.

— И колико све то траје?

— Како кад. Некад три дана, некад и целу недељу.

— И колико то задовољство кошта? — упитао је Нунан, мислећи на нешто сасвим друго.

Кошчати му је нешто одговорио; Нунан га није слушао. Ево где је рупа, мислио је. Неколико дана... и неколико ноћи. У тим условима нико не може стално држати на оку Барбриџа, чак ни ако му је то задатак. Али опет није јасно. Тамо је клисура, а он је инвалид... Не, има ту још нешто...

— Ко је од локалних стално тамо?

— Од локалних? Па рекао сам — углавном омладина. Халеви, Ражба... Онда Петлић, па онај Цмиг... Иде и Малтежанин. Весело друштво. Они све то зову «недељна школа». Кажу: хоћемо ли у «недељну школу»? А углавном прате средовачне туристкиње. И добро зарађују тако. Дође неки бакутанер из Европе...

— «Недељна школа» — поновио је Нунан.

Изненада му се јавила необична мисао. Школа. Устао је.

— Добро — рекао је. — Бог с вама и вашим излетима. То се мене не тиче. Али да знаш: Лешинар добија робу, а то ме се већ тиче, друшкане. То ми не можемо оставити тако. Тражи, Кошчати, тражи, или ћу те шкартирати. Одакле му роба, ко му доноси — сазнај тачно и понуди двадесет посто више него он.

Јасно?

— Јасно, шефе! — Кошчати је такође одмах устао и стајао у ставу мирно. На окрвављеној њушци — оданост.

— Ма мрдни се! Мућни мало главом, животињо! — продерао се одједном Нунан и изишао.

У холу за шанком Нунан је без журбе испио свој аперитив, попричао са Мадам о паду морала, наговестио да ће ускоро проширити овај посао и, спустивши глас ради веће важности, предложио шта да се уради са Бенијем: остарио је, оглувео, реакција му је спора, не стиже као пре... Било је већ шест сати, био је гладан, али мозгом му се све вртела, сврдлала чудна мисао која није била ни са чим спојива и истовремено је много тога могла да објасни. Уосталом, и овако се којешта разјаснило, спао је са овог случаја вео мистерије, остала је само љутња на себе што није раније помислио на такву могућност, али није то било главно, главна је била она идеја која му није давала мира.

Опростивши се од Мадам и стегнувши руку Бенију, Нунан се одвезао право у «Боржч».

Невоља је у томе, мислио је, што ми просто не примећујемо како пролазе године. Тачније, како се све мења. Ми знамо да се све мења, од детињства нас уче да се све мења, много пута смо видели сопственим очима како се све мења, и у исто време потпуно смо неспособни да уловимо онај тренутак када се догађа промена, или тражимо промену на погрешном месту. Ево, већ су се појавили нови сталкери опремљени кибернетиком. Стари сталкер је био прљав и мрачан човек који је са животињском упорношћу, милиметар по милиметар, пузао кроз Зону тражећи своје благо. А нови сталкер је кицош са краватом, инжењер, седи негде километар од Зоне, у устима му цигарета, поред руке чаша са пићем, седи тако и гледа у екран. Господин са платом. Сасвим логична слика. Толико логична да остале могућности ни не падају на памет. А има их — «недељна школа», на пример.

И одједном, рекло би се — из чистог мира, обузе га очајање. Све је то било узалудно. Боже мој, помислио је, па то што ми радимо ништа не вреди! Не можемо их зауставити, не можемо ништа!

Ништа не може да задржи ту бујицу, помислио је са ужасом. И не зато, што ми лоше радимо, или што су они лукавији и паметнији од нас. Једноставно, такав нам је свет. И такав је човек у том свету. Да није било Посете — било би нешто друго. Свиња ће већ наћи блато да се уваља у њега...

У «Боржчу» је било много света и пријатно је мирисало. «Боржч» се такође много изменио — ни плесача, ни пијанки. Ималин више не навраћа овамо. Редрик Шухарт је, можда, завукао овамо свој рошави нос, намрштио се и отишао. Ернест је још увек у затвору, посао води његова жена. Дошла је на своје: солидни стални гости, читав Институт долази овамо на ручак, па и старији официри — пријатни сепареи, добра и не скупа јела, најбоље пиво. Сасвим угодан ресторанчић.

У једном од сепареа Нунан угледа Валентина Пилмана. Нобеловац је седео за шољом кафе и читао часопис пресавијен напола. Нунан је пришао.

— Могу ли да вам се придружим? — упитао је.

Валентин је подигао своје црне наочаре у правцу Нунана.

— А! — рекао је — Изволите.

— Само да оперем руке — рекао је Нунан, сетивши се оног чира.

Он је овде био стари гост и, када се вратио и сео преко пута Валентина, на столу је већ био мали мангал са шураскоом који се димио и висока чаша са пивом — ни хладним, ни топлим, баш онаквим какво је он волео. Валентин је спустио часопис и сркнуо кафу.

— Слушајте, Валентине — рекао је Нунан, режући парче меса — шта ви мислите, како ће се све ово завршити?

— На шта мислите?

— Па ово — Посета, Зоне, сталкери, војно-индустријски комплекси... Како би се све то могло завршити?

Валентин је дуго гледао у њега слепим црним стаклима. Онда је упалио цигарету и рекао:

— За кога конкретно?

— Па, рецимо, за наш део планете.

— Зависи од тога, хоћемо ли имати среће или не — рекао је Валентин. — Ми сад већ знамо да је у нашем делу планете Посета прошла без озбиљнијих последица. Наравно, није искључено да ћемо, вадећи насумице кестење из те ватре, једном извући нешто такво због чега ће живот не само овде код нас, него и на целој планети постати немогућ. Онда нећемо имати среће. Али такве опасности су увек претиле човечанству. — Растерао је дувански дим дланом и осмехнуо се. — Видите, ја сам одавно престао да на човечанство гледам као на целину. Човечанство у целини је сувише стационаран систем, ничим се не може озбиљније потрести.

— Мислите? — разочарано је рекао Нунан. — Па, можда је и тако.

— Реците поштено, Ричарде — очигледно се забављајући, почео је Валентин — шта се за вас, као пословног човека, променило после Посете? Ево, сазнали сте да у свемиру постоји барем још једна разумна цивилизација осим људске. И шта с тим?

— Како да вам кажем... — промрмљао је Нунан, већ жалећи што је започео овај разговор. Ту није било о чему да се разговара. — Шта се за мене променило?... На пример, ево већ много година ја се осећам на неки начин несигурно, угрожено. Они су, овог пута, дошли и одмах отишли. Али шта ако дођу опет и зажеле да остану? За мене, као пословног човека, није неважно питање ко су они, како живе, шта им је потребно... У најпримитивнијој варијанти бићу присиљен да размислим како да променим производњу. Морам бити на све спреман. Али шта ако испаднем уопште сувишан, непотребан у њиховом систему? — Он је живнуо. — А шта ако се испостави да смо сви ми непотребни? Слушајте, Валентине, кад смо већ дошли на то, има ли уопште неких одговора на та питања? Ко су они, шта су желели, да ли ће се вратити или не?...

— Има одговора — рекао је Валентин, осмехујући се. — Има их чак веома много, можете да бирате који вам се свиђа.

— А шта ви мислите?

— Искрено говорећи, никад нисам озбиљно размишљао о томе. За мене је Посета пре свега јединствен догађај који нам омогућује да одједном прескочимо неколико степеника у процесу спознаје. Нешто као путовање у будућност технологије. Рецимо, као кад би се у лабораторији Исака Њутна нашао савремени квантни генератор.

— Ништа Њутн тамо не би схватио.

— Грешите. Њутн је био врло проницљив човек.

— Да? Ма добро, пустимо Њутна. Реците ми ипак, како ви објашњавате Посету. Макар и неозбиљно.

— Добро, рећи ћу вам. Само, морам вас упозорити, Ричарде, да се ваше питање налази у компетенцији псеудонауке под називом ксенологија. Ксенологија — то вам је нека неприродна мешавина научне фантастике са формалном логиком. Њена основна метода је погрешна — приписивање људске психологије ванземаљском разуму.

— Зашто је погрешна? — упитао је Нунан.

— Зато што су се биолози својевремено већ опекли кад су покушали психологију човека да пренесу на животиње. На земаљске животиње — нагласио је Валентин.

— Али то је сасвим друга ствар — приговорио је Нунан. — Овде је реч о психологији р а з у м н и х бића...

— Да-да. Све би то било лепо, кад бисмо ми знали шта је то разум.

— Па зар ми то не знамо? — зачудио се Нунан.

— Па видите, и не знамо. У употреби је углавном сасвим површна дефиниција: разум је својство човека које чини различитом његову делатност од делатности животиња. То вам је покушај да поставите границу између газде и пса који, као, све разуме, само не уме да говори. Уосталом, из те површне дефиниције произилазе и неке мало дубље. Оне се заснивају на тужним посматрањима поменуте људске делатности. На пример: разум је способност живог бића да чини несврховите или неприродне поступке.

— Да, то се односи на мене и на мени сличне — са горчином је рекао Нунан.

— На жалост. Или, рецимо, дефиниција-хипотеза. Разум је сложени инстинкт чије формирање још није завршено. Ту се има на уму да је инстинктивна делатност увек сврховита и природна. Док прође милион година, тај инстинкт ће се формирати до краја и ми ћемо престати да чинимо грешке. И тада, ако се у свемиру нешто промени, ми ћемо срећно изумрети — управо због тога што смо се одлучили да правимо грешке, односно да испробавамо разне варијанте непредвиђене програмом.

— То код вас испада некако... увредљиво.

— Молим, даћу вам онда још једну дефиницију — узвишену и племениту. Разум је способност да се силе природе искориштавају без уништавања те природе.

Нунан се намрштио и одмахнуо главом.

— Не — рекао је. — То се на нас не односи... А шта је са оним, да је човек, за разлику од животиња, биће које има несавладиву потребу за увећавањем знања? Негде сам прочитао такво нешто.

— И ја сам — рекао је Валентин. — Али је невоља у томе што човек, у сваком случају просечан човек, онај којег имате на уму кад кажете «то се не односи на нас», са лакоћом савлађује ту своју потребу за увећањем знања. А рекао бих да таква потреба уопште и не постоји. Постоји потреба да се нешто схвати, а ту знање није нужно. Хипотеза о богу, на пример, пружа изванредну могућност да се апсолутно све схвати, а да се апсолутно ништа не учи — односно, да се не увећава знање... Треба само дати човеку крајње упрошћени модел света и објашњавати сваку појаву на основу тог модела. Такав приступ не тражи никаква знања. Неколико напамет научених формула плус тобожња интуиција, тобожње практично размишљање и тобожњи здрави смисао.

— Чекајте мало — рекао је Нунан. Испразнио је чашу са пивом и бучно је спустио натраг на сто.

— Не скрећите са теме. Дајте да разјаснимо једну ствар. Човек се среће са ванземаљцем. Како ће они схватити један о другоме, да су обојица разумна бића?

— Немам појма — насмејао се Валентин. — Све, што сам прочитао о томе, своди се на зачарани круг. Ако су они способни за контакт, значи да су разумни. И уопште: ако ванземаљац има ту част да поседује људску психологију, онда је он разуман.

— Ето ти га нä — рекао је Нунан. — А ја сам мислио да се то код вас, научника, све већ тачно зна...

— Не зна се — хладно је рекао Валентин.

— Не, чекајте мало — рекао је Нунан. Он се осећао некако превареним. — Ако ви не знате тако просте ствари... Добро, оставимо по страни питање шта је то разум. Очигледно, ту би се и сам ђаво опекао. Али Посета? Шта мислите о самој Посети?

— Молим — рекао је Валентин. — Замислите излет...

Нунан се тргнуо.

— Шта сте рекли?

— Излет. Пикник. Замислите овако: шума, сеоски пут, ливада. Са пута на ливаду скреће аутомобил, из аутомобила излазе младићи и девојке, ту су корпе са храном и пићем, транзистори, фотоапарати, камере... Пали се логорска ватра, дижу се шатори, пушта се музика. А ујутру одлазе. Животиње, птице и инсекти који су целе ноћи ужаснуто посматрали шта се догађа, излазе из својих скровишта. И шта виде? На траву је исцурело моторно уље и бензин, избачене су неисправне свећице и филтери. Ваља се старудија, прегореле лампице, неко је изгубио кључ из комплета. Са точкова и блатобрана је спало блато, довезено ко зна одакле... И, наравно, остаци логорске ватре, огрисци јабука, папирићи од бомбона, празне конзерве и флаше, нечија марамица, нечији џепни нож, старе, поцепане новине, новчићи, увело цвеће са неке друге ливаде...

— Јасно ми је — рекао је Нунан. — Пикник поред пута.

— Управо тако. Пикник поред неког космичког пута. А ви ме питате да ли ће се они вратити или не!

— Пустите ме да запалим — рекао је Нунан. — Ђаво да носи вашу псеудонауку. Ја све то нисам тако замишљао.

— То је ваше право — рекао је Валентин.

— Значи, испада да нас они нису ни приметили?

— А што да нису?

— Па онда, барем, нису обраћали пажњу на нас?

— Знате шта, ја се на вашем месту не бих нервирао због тога — посаветовао га је Валентин.

Нунан је хтео нешто да каже, закашљао се и бацио цигарету.

— Свеједно — рекао је — то просто није могуће... Ђаво да носи вас научнике! Откуд вам такав презир према човеку? Зашто стално гледате да га понизите?...

— Чекајте мало — рекао је Валентин. — Послушајте ово. «Питате ме: по чему је велик човек? — одрецитовао је. — По томе што је створио другу природу? Што је покренуо силе равне космичким? Што је за кратко време завладао планетом и отворио прозор у Свемир? Не! Не по томе, већ што је, упркос свему томе, опстао и опстаће и даље.»

Завладала је тишина. Нунан је размишљао.

— Можда — рекао је несигурно. — Наравно, са те тачке гледишта...

— Ма не узбуђујте се — добродушно је рекао Валентин. — Космички излет је само моја хипотеза. Није чак ни хипотеза, већ више онако, замисао... Такозвани озбиљни ксенолози граде много озбиљније и мање неугодне за људско самољубље верзије. На пример, да Посета још није ни била, него да тек предстоји. Неки високи разум послао нам је на Земљу контејнере са примерцима своје материјалне културе. Од нас се очекује да проучимо те примерке, направимо технолошки скок и пошаљемо им одговор који ће значити да смо спремни за контакт. Да ли вам се ово више свиђа?

— То је већ много боље — одговорио је Нунан. — Значи да и међу научницима има пристојних људи.

— А може и овако: Посета се стварно догодила, само што се, нипошто, још није завршила. Ми се фактички сада налазимо у стању контакта, само што то не знамо. Дошљаци су се угнездили у зонама и пажљиво нас проучавају, истовремено нас припремајући за «неумољива чудеса будућности».

— Е, то бих могао да схватим! — рекао је Нунан. — То би могло лепо да објасни тајанствена кретања у старој фабрици. Док ваша теорија о излету то не може да објасни.

— А што да не? — успротивио се Валентин. — Па зар није могло неко дете да заборави на ливади играчку на навијање?

— Маните се те приче! — одлучно је рекао Нунан. — Каква играчка, кад се цела фабрика тресе...

Уосталом, могла је за њих и бити играчка. Хоћете ли пиво? Розалија! Два пива господи ксонолозима!... Ипак је пријатно поразговарати са вама — рекао је Валентину. — Просто једно прочишћење мозга, као да су ми енглеске соли сипали под лобању. А онако: радиш, радиш — а зашто, каква корист од свега тога, чему све то води...

Стигло је пиво. Нунан је отпио гледајући поврх пене како Валентин са изразом гадљиве сумњичавости гледа у своју чашу.

— Шта, не волите пиво? — упитао је, облизујући усне.

— Па ја, у ствари, не пијем — неодлучно је рекао Валентин.

— Озибљно? — зачудио се Нунан.

— Ах, до ђавола! — рекао је Валентин и одлучно одмакао чашу. — Наручите ми боље коњак, кад је већ тако — рекао је.

— Розалија! — одмах је викнуо орасположени Нунан.

Кад је донет коњак, он рече:

— Ипак то није то. Да се и не говори о вашем пикнику — то је уопште свињарија — али чак ни верзија о прелудијуму за контакт није у реду. Разумео бих «наруквице», «пуне» и «празне кутије»... али зашто «вештичје пихтије»? Зашто «ветрометина», па оне грозне пахуље...

— Извините — рекао је Валентин, узимајући кришку лимуна. — Не разумем вашу терминологију.

Какве ветрометине и пахуље?

Нунан се насмејао.

— Локални називи — објаснио је. — Радни жаргон сталкера. «Ветрометине» су области повишене гравитације.

— А, гравиконцентрати... Усмерена гравитација. О томе бих могао са вама да поразговарам са задовољством, али ви ништа нећете схватити.

— Што да нећу? Ипак сам ја неки инжењер...

— Зато што ја ни сам не схватам — рекао је Валентин. — Имам целе системе једначина, али како да их објасним — немам појма... А «вештичје пихтије» — то је, вероватно, колоидни гас?

— Да. Јесте ли чули за катастрофу у Каригановој лабораторији?

— Чуо сам нешто — нерадо је потврдио Валентин.

— Ти идиоти су ставили порцулански контејнер са «пихтијама» у специјалну комору, максимално изоловану... то јест, они су мислили да је комора максимално изолована. А кад су отворили контејнер манипулаторима, «пихтије» су прошле кроз метал и пластику као вода кроз крпу, пробиле се из коморе и све са чиме су дошле у додир претварало се такође у «пихтије». Погинуло је тридесет пет људи, више од стотину је осакаћено а цела та зграда сада је потпуно неупотребљива. Јесте ли били тамо некад?

Огромна Кариганова зграда... Сад су «пихтије» већ отекле у подрум и доње спратове. Ето вам ваш прелудијум за контакт.

Валентин се намрштио.

— Све ја то знам — рекао је. — Али, морате се сложити, Ричарде, да дошљаци нису криви за то.

Откуд су они могли знати за наше војно-индустријске комплексе?

— Требало је да знају — поучно је рекао Нунан.

— А они би вам на то рекли: требало је да ви одавно ликвидирате војно-индустријске комплексе.

— И то је тачно — сложио се Нунан. — А што се они нису сами тиме позабавили, кад су тако моћни?

— Аха. Предлажете им мешање у унутрашње ствари човечанства?

— Хм — замислио се Нунан. — Наравно, овако можемо отићи предалеко. Вратимо се на почетак разговора. Чиме ће се све ово завршити? Ево, на пример, ви, научници. Да ли ви очекујете да добијете из Зоне нешто фундаментално, нешто такво, што ће стварно изменити науку, технологију, начин живота?...

Валентин је слегнуо раменима.

— Обратили сте се на погрешну адресу. Ја не волим да теоретишем упразно. Кад је реч о тако важним стварима, више волим опрезни скептицизам. Ако пођемо од тога што смо већ добили, пред нама је цео спектар могућности и ништа конкретно се не може предвидети.

— Добро, пробаћемо са другог краја. Шта сте, по вашем мишљењу, већ добили?

— Маколико вам изгледало чудно, прилично мало. Открили смо заиста права чудеса. У неким случајевима чак смо и научили како да их искористимо за своје потребе. Већ смо се и навикли на њих...

Мајмун притисне црвено дугме и добије банану, притисне бело — добије наранџу, али како да добије банане и наранџе без дугмета — то он не зна. И не разуме какве везе имају дугмад са бананама и наранџама. Ево, можемо за пример узети «етаке». Научили смо да их користимо. Открили смо и услове при којима се они умножавају делењем. Али до дана данашњег не умемо сами да направимо ниједан «етак»; не знамо на ком принципу функционишу и, по свему судећи, нећемо то скоро ни схватити... Ја бих рекао овако. Има предмета из Зоне којима смо нашли примену. Користимо их, мада готово сигурно не онако како их користе њихови творци. Ја сам потпуно сигуран да ми у већини случајевима, такорећи, микроскопима закуцавамо ексере. Али понешто ипак користимо: «етаке», «наруквице» које стимулишу животне процесе... разне типове квазибиолошких маса, које су већ извршиле преврат у медицини... добили смо нове транквилизаторе, нове типове минералних ђубрива, значи — преврат и у агрономији... Шта да вам причам, ви то знате као и ја — видим да и сами носите наруквицу...

Та група предмета је за нас корисна. Можемо рећи да су они у некој мери олакшали живот људима, мада никад не треба заборављати да у нашем еуклидовском свету свака палица има два краја...

— Опасне примене? — убацио се Нунан.

— Управо тако. Рецимо, примена «етака» у војној индустрији... Али нећу да говорим о томе.

Дејство сваког корисног предмета ми смо мање-више проучили и објаснили. Тренутно смо у застоју са технологијом, али за педесет годин научићемо и сами да правимо те краљевске печате и онда ћемо моћи до миле воље њима да туцамо орахе. Сложеније је са другом групом предмета — сложеније зато што им не налазимо никакву примену, а њихова својства су у границама наших савремених појмова потпуно необјашњива. На пример, магнетне замке разних типова. Ми разумемо шта је то магнетна замка. Панов је то веома интелигентно растумачио. Али ми не можемо да схватимо, где су извори тако моћног магнетног поља, шта одражава њихову стабилност... ништа од тога не разумемо.

Можемо само да градимо фантастичне хипотезе о својствима простора, о којима раније нисмо ни слутили. Или К-23... Како их ви зовете, те црне куглице које се користе за израду накита?

— «Црне капљице» — одговорио је Нунан.

— Да, «црне капљице»... Згодан назив. Ви већ знате њихове физичке особине. Ако се усмери зрак светлости у такву куглицу, светлост ће изићи са закашњењем, при чему то закашњење зависи од тежине куглице, њеног пречника и још неких параметара, а фреквенција излазног зрака увек је мања од фреквенције улазног... Шта је то? Зашто се то тако догађа? Постоји једна суманута идеја, да су ваше «црне капљице» у ствари — гигантске области простора са другим особинама него овај наш, али који се «увио» до овог облика под утицајем нашег простора... — Валентин је извадио цигарету и запалио. — Укратко, предмети из те друге групе су данас практично бескорисни, иако са становишта науке имају фундаменталан значај. То су одговори који су пали са неба на питања која ми још не умемо да поставимо. Поменути сер Исак можда и не би схватио ласер, али би барем схватио да је таква ствар могућа и то би имало велик утицај на његове научне погледе. Нећу залазити у појединости, али постојање таквих објеката као што су магнетне замке, К-23, «бели прстен», одједном је прецртало цео низ донедавно општеприхваћених теорија и истовремено изазвало појаву потпуно нових идеја. А постоји и трећа група...

— Да — рекао је Нунан. — «Вештичје пихтије» и друге дивоте.

— Нисам на то мислио. Њих ваља убројати или у прву, или у другу групу. Имао сам на уму објекте о којима или ништа не знамо, или смо само начули а никад их нисмо видели. Оне, које су нам испред носа одвукли сталкери и продали ко зна коме или сакрили. Оне, о којима не желе да говоре.

Митске и полумитске: «машину жеља», «лутајућег Дика», «веселе духове»...

— Тренутак, тренутак — рекао је Нунан. — Шта вам је то? «Машина жеља» — то знам на шта мислите...

Валентин се насмејао.

— Видите да и ми имамо свој радни жаргон. «Лутајући Дик» то је она хипотетичка играчка на навијање која тресе стару фабрику, а «весели духови» су некаква опасна турбуленција која се ствара у одређеним деловима Зоне.

— Први пут чујем за то — рекао је Нунан.

— Видите, Ричарде, — рекао је Валентин — ми копамо по тој Зони двадесетак година, али још нисмо упознали ни хиљадити део онога што она садржи. А тек кад је реч о њеном дејству на људе... Ту бисмо, узгред, могли да уведемо у класификацију још једну, четврту групу. И то не објеката, него дејстава. Та група је проучавана жалосно мало, иако се већ накупило, рекао бих, више него довољно чињеница. И да знате, Ричарде, неки пут се најежим кад се сетим тога...

— Живи покојници — промрмљао је Нунан.

— Шта? а... Не, то је мистериозно, али, како да кажем... још увек некако замисливо. Али кад се око човека одједном почну догађати ствари изван сваке логике...

— А, мислите на емигранте.

— Да, баш на њих. Видите, математичка статистика је веома прецизна наука, иако има посла са случајним величинама. И, осим тога, она је веома речита, веома прегледна...

Валентина је почело хватати пиће. Говорио је гласније, образи су му се заруменели а обрве над црним наочарама су се високо подигле, гужвајући чело у наборе као на хармоници.

— Што волим људе који не пију — са веселом иронијом рече Нунан.

— Не скрећите са теме! — строго рече Валентин. — Слушајте; ово је врло интересантно. — Он је подигао чашу, отпио половину и наставио: — Ми не знамо шта се догодило јадним Хармонтовцима у самом тренутку Посете. Али ево, један од њих је решио да емигрира. Најобичнији припадник средње класе, рецимо — фризер. Син фризера и унук фризера. Он се сели, рецимо, у Детроит. Отвара тамо фризерску радњу и тад почиње ђаво би га знао шта. Више од деведесет посто његових клијената настрада за мање од годину дана: гину у аутомобилским несрећама, испадају кроз прозоре, убијају их гангстери и улични нападачи, даве се у плићацима и тако даље и тако даље. Нараста број природних катастрофа у Детроиту и његовој околини. Однекуд се појављују тајфуни и пијавице које тамо нису видели од хиљаду седамсто и не знам које године. И све тако нешто. И такве несреће се дешавају у сваком граду и свакој области где се досељава емигрант из Зона Посета, и број тих несрећа је директно пропорционалан броју емиграната који се досељују. И, пазите, такво дејство изазивају само они емигранти који су лично доживели Посету. Њихови потомци, рођени након Посете, немају никаквог утицаја на статистику несрећних случајева. Ви живите овде већ десет година, али ви сте дошли након Посете, значи, вас можемо мирно да преселимо и у Ватикан. Како све ово да објаснимо? Нешто нам не ваља, нешто морамо да одбацимо, а шта — статистику или здрави разум? — Валентин је подигао чашицу и испразнио је једним гутљајем.

Ричард Нунан се почеша иза увета.

— Ммда — рекао је. — Ја сам, уопште узев, слушао доста о томе али, искрено говорећи, увек сам мислио да је то, да тако кажем, мало преувеличано... Заиста, са тачке гледишта наше моћне позитивистичке науке...

— Или, рецимо, мутагено дејство Зоне — прекинуо га је Валентин. Он је скинуо наочаре и упиљио се у Нунана црним кратковидим очима. — Сви они, који дуже време проводе у Зони, подвргнути су променама — како фенотипским, тако и генотипским. Ви знате какву децу имају сталкери и шта се дешава њима самима. Али зашто? Где је мутагени фактор? У Зони уопште нема радијације. Хемијска структура ваздуха и тла у Зони има, додуше, своје специфичности, али не представља никакву мутагену опасност. И шта сад — треба да почнемо да верујемо у зле чини? У урокљиве очи?...

— Ја саосећам са вама у вашој забринутости — рекао је Нунан — али, искрено, на моје нерве оживели покојници делују неупоредиво јаче него статистички подаци. Тим више што те ваше податке никад нисам ни видео, а покојнике сам и видео, и омирисао...

Валентин је одмахнуо руком.

— Ах, ти ваши покојници... — рекао је. — Слушајте, Ричарде, како вас није срамота? Па ви сте ипак образован човек... Као прво то нису никакви покојници. То су копије... реконструкције према скелету... пуњене птице. А осим тога, уверавам вас да се тачке гледишта фундаменталних принципа те ваше копије нису ништа необичније него вечни акумулатори. Просто, «етаци» нарушавају први принцип термодинамике, а копије други, и то је сва разлика. Ми смо још увек као неки пећински људи — не умемо да замислимо ништа страшније од некаквог духа или вукодлака. А нарушавање узрочно— последичне везе је много страшнија ствар него цео чопор вукодлака... и осталих чудовишта Рубинштајна... или Валенштајна?

— Франкенштајна.

— Да, тог Франкенштајна. Од мадам Шели. Песникове жене. Или ћерке. — Он се одједном насмејао. — А те ваше копије имају једну интересантну особину — аутономну виталност. Можете им одсећи неки део тела и он ће живети сам за себе, посебно, без икаквих физиолошких раствора... Баш недавно су допремили у Институт једног таквог... То ми је Бојдов лаборант причао... — Валентин се насмејао.

— Време је да идемо кући, Валентине — рекао је Нунан, гледајући на сат. — А ја имам и још један важан послић...

— Идемо — рекао је Валентин, покушавајући да надене наочаре и најзад, узевши их пажљиво обема рукама, ставио их је на место. — Имате ауто?

— Да, повешћу вас.

Платили су и кренули ка излазу. Валентин је сваки час махао руком, поздрављајући познанике лаборанте, а ови су се освртали за припитим нобеловцем. На самим вратима, поздрављајући портира који се широко осмехивао, Валентин је замахом стргнуо са себе наочаре и сва тројица испружише руке, ловећи их.

— Сутра имам један експеримент. Баш интересантна ствар... — брбљао је Валентин, улазећи у «Пежо».

И он узе да прича о сутрашњем експерименту. Нунан га је одвезао у научнички градић.

Па и они се такође плаше, мислио је Нунан, враћајући се до «Пежоа». Плаше се, мудријаши... А тако и мора да буде. Они би морали да се плаше чак и више него сви ми, обични људи, заједно. Јер ми у томе ништа не разумемо, а они барем разумеју да ништа не разумеју. Гледају пуни страха тај бездан и знају да се морају спустити у њега — а како да се спусте доле, шта ће наћи тамо и, што је најважније, хоће ли моћи после да се извуку?... А сви ми остали окренули смо главе, такорећи, на другу страну. А можда то тако и треба? Нека све иде својим редом, а ми ћемо већ некако преживети. Добро је он рекао: најважније код човечанства је то, што је преживело и намерава да опстане и даље... Ма ђаво да вас носи, рече Нунан у себи дошљацима. Нисте могли да приредите свој пикник на неком другом месту. На Месецу, на пример... Или на Марсу. Ви сте иста равнодушна багра као и сви други, иако сте научили да сабијате простор. Направили пикник. Пикник...

А како ћу ја са својим пикницима? — мислио је Нунан, лагано возећи «Пежо» по добро осветљеним мокрим улицама. Како да то највештије изведем? По принципу најмањег отпора. Као у механици. Шта ми вреди моја инжењерска диплома, ако не умем да смислим како да ухватим једног сакатог лупежа?...

Зауставио је ауто испред зграде где је живео Редрик Шухарт и неко време седео за воланом, смишљајући како да води разговор. Онда је извадио «етак», изишао из аута и тек онда приметио да зграда изгледа напуштена. У прозорима није било светала, у парку никог није било, чак ни улична расвета није радила. То га је подсетило шта ће сад видети, и он се стресао. Чак је помислио да би било боље да позове Редрика телефоном па да поприча са њим у ауту или у неком мирном бару, али је одмах одагнао ту мисао. Из више разлога. И на крају крајева, рече он себи, нећу ваљда и ја да постанем као они преплашени бедници који су побегли из ове зграде.

Ушао је у зграду и полако се попео дуго непочишћеним степеништем. У згради је било мртвачки тихо, многа врата од станова била су одшкринута или сасвим отворена и из мрачних предсобља је заударало на влагу и прашину. Зауставио се пред вратима Редриковог стана, загладио косу иза ушију, дубоко удахнуо и притиснуо звоно. Унутра је неко време било тихо, онда је шкрипнуо паркет, шкљоцнула је брава и врата се отворише. Кораке није чуо.

На прагу је стајала Мајмунчица, ћерка Редрика Шухарта. Из предсобља је на полутамни подест падало јарко светло и Нунан је у првом тренутку видео само тамну силуету девојчице и помислио, како је она порасла за ових неколико месеци. Али онда се она повукла унутра и он виде њено лице.

Уста му се у тренутку осушише.

— Здраво, Марија — рекао је, настојећи да му глас буде што нежнији. — Па, како је, Мајмунчице?

Она не одговори. Ћутала је и потпуно бешумно узмицала према вратима у дневну собу, гледајући га испод ока. Изгледа, као да га није ни препознала. А и он, поштено говорећи, није могао да препозна њу. Зона, помислио је. Ужас...

— Ко је то? — упитала је Гута, извирујући из кухиње. — Господе, Дик! Па где сте ви? Знате ли да се Редрик вратио?

Она је пошла према њему, у ходу бришући руке пешкирчићем — још увек онако лепа, енергична, снажна, али и на њој је ово оставило трага: била је мршавија у лицу а очи су јој биле некако...

грозничаве, шта ли...

Пољубио ју је у образ, дао јој мантил и шешир и рекао:

— Чуо сам, чуо сам... Никако нисам имао времена да свратим. Је л’ код куће?

— Код куће је — одговорила је Гута. — Тамо је код њега један... Вероватно ће брзо отићи; већ дуго тамо седе. Дођите, Дик...

Нунан прође ходником и застаде пред вратима дневне собе. Унутра је седео неки старац.

Копија. Непомичан и мало нагнут устрану. Ружичасто светло од абажура падало је на широко тамно лице које као да је било истесано од старог дрвета, упала безуба уста и очи без сјаја. И одмах је Нунан осетио мирис. Знао је да је то само игра нерава, мирис се око њих осећао тек неколико првих дана а онда сасвим нестајао, али Ричард Нунан као да га је осећао сећањем — тежак, топао мирис раскопане земље.

— Боље дођите у кухињу — журно је рекла Гута. — Ја тамо спремам вечеру, па ћемо проћаскати.

— Да, наравно — рекао је Нунан са лажном веселошћу. — Колико се нисмо видели!... Нисте заборавили моје омиљено пиће пре вечере?

Ушли су у кухињу. Гута је одмах отворила фрижидер, а Нунан је сео за сто и погледао око себе.

Као и увек, овде је све било чисто, над шерпама се дизала пара. Штедњак је био нов, полуаутоматски — значи, имали су новца.

— Па, како је он? — упитао је Нунан.

— Ма исти као и увек — одговорила је Гута. — Смршао је у затвору, али се одмах поправио.

— Риђ?

— Исто кô и пре.

— Живчан?

— Исто! Такав ће бити до смрти.

Гута стави пред њега чашу «Крваве Мери» — прозирни слој руске вотке као да је лебдео над слојем сока од парадајза.

— Није много? — упитала је.

— Баш колико треба — Нунан је изручио у себе смесу. Паде му на памет, да му је то прво право пиће данас. — Е, овакоје већ боље — рекао је.

— Како сте ви? — упитала је Гута. — Што вас тако дуго није било?

— Послови — рекао је Нунан. — Сваке недеље сам се спремао да свратим или бар да назовем, али прво сам морао да путујем у Рексополис, онда је била једна афера у фирми, а после чујем — вратио се Редрик, па сам мислио, да не сметам... Уопште, до гуше сам се увалио у послове. Понекад се питам: шта ми тако јуримо за послом? Да бисмо зарадили паре? Али ког ће нам ђавола паре, кад само јуримо...

Гута је поклопила шерпе, узела са полице кутију цигарета и села преко пута Нунана. Поглед јој је био оборен. Нунан је брзо извадио упаљач и припалио јој и опет, други пут у животу, видео да јој дрхте прсти, као онда кад су Редрика осудили и кад је Нунан отишао код ње да јој дâ нешто новца — у то прво време она уопште није имала новаца и ниједан од суседа у згради није хтео да јој позајми.

Онда су се паре однекуд појавиле и то, очигледно, не мале паре, а Нунан је наслућивао и одакле, али је продужио да долази, да доноси Мајмунчици посластице и играчке, седео је увече са Гутом, пио кафу и планирао заједно са њом будући лепши живот Редрика, а онда, наслушавши се њених јадиковки, обилазио суседе и покушавао некако да их уразуми, објашњавао им, наговарао их и, на крају, изгубивши стрпљење, претио: «Па Риђи ће се кад-тад вратити, а онда ће вам поломити све кости...» — али ништа није помагало.

— А како је ваша девојка? — упитала је Гута.

— Каква девојка?

— Она, са којом сте свратили једанпут... она плавуша.

— Ма каква девојка. То ми је била секретарица. Удала се и престала да ради код мене.

— Требало би да се ожените, Дик — рекла је Гута. — Хоћете да вам нађем невесту?

Нунан је хтео да одговори као и обично: «Кад Мајмунчица одрасте...» — али се на време тргнуо. Сад то више не би било духовито.

— Мени треба секретарица, а не жена — прогунђао је. — Оставите ви вашег риђег ђавола и дођите код мене за секретарицу. Па ви сте били одлична секретарица. Стари Харис још увек прича о вама.

— Како и не би — рече она. — Рука ме је болела од шамарања.

— Ма није ваљда?! — Нунан је одглумио чуђење. — Види ти Хариса!

— Господе! — рекла је Гута. — Нисам могла нормално да прођем поред њега. Само сам се плашила, да Ред не сазна.

Нечујно је ушла Мајмунчица — појавила се у вратима, погледала на шерпе, на Ричарда, а онда је пришла мајци и приљубила се уз њу, окренувши лице.

— Како је, Мајмунчице? — весело је рекао Нунан. — Хоћеш чоколаду?

Извадио је из џепа чоколадицу у прозирном омоту и пружио је девојчици. Она се није ни помакла. Гута је узела чоколаду из његове руке и спустила је на сто. Одједном су јој побелеле усне.

— Да, Гута — добро је говорио Нунан — знате ли да сам одлучио да се преселим? Досадио ми је хотел. Пре свега, далеко је од Института...

— Она готово више ништа не разуме — тихо је рекла Гута и он се прекинуо, узео у обе руке чашу и стао да је бесмислено врти у рукама.

— Ви и не питате, како живимо — наставила је она. — И добро је што не питате. Али ви сте наш стари пријатељ, Дик, од вас немамо шта да кријемо. А и не може се сакрити.

— Јесте ли били код доктора? — упитао је Нунан, не дижући поглед.

— Да. Ништа ту они не могу. А један је рекао... — Гута је заћутала.

Он је такође ћутао. Није ту било о чему да се говори; није хтео ни да мисли о томе, али одједном му се јавила језива мисао: то је инвазија. Није то никакав пикник поред пута, нити позив на контакт, већ инвазија. Не могу да измене нас и зато улазе у тела наше деце и мењају их на своју слику и прилику. Готово да се најежио, али ту се сетио да је већ читао нешто налик томе, некакав петпарачки СФ романчић, и од тога му одмах бî лакше. Људима свашта пада на памет, а у стварности никад није онако као што пише.

— А један је рекао, да она уопште више није људско биће — завршила је реченицу Гута.

— Глупости — неубедљиво је рекао Нунан. — Треба да се обратите правом стручњаку. Обратите се Џејмсу Катерфилду. Хоћете да вам уговорим пријем код њега?...

— Мислите на Касапина? — она се болно насмејала. — Не треба, Дик, хвала. Он ми је то и рекао.

Изгледа, да ту нема помоћи.

Кад се Нунан поново усудио да подигне поглед, Мајмунчице више није било у соби а Гута је седела непомично, уста су јој била малко отворена и на цигарети у њеној руци је растао криви стубић сивог пепела. Онда је он гурнуо према њој чашу и рекао:

— Направите ми још једну порцију... а и себи направите. Па да попијемо.

Пепео је пао са цигарете, она је погледала где да баци опушак и бацила га у судоперу.

— Зашто? — рекла је. — Не разумем, шта смо ми коме криви? Па нисмо ми најгори у овом граду...

Нунан помисли да ће она заплакати, али она није заплакала — отворила је фрижидер, извадила вотку и сок и скинула са полице другу чашу.

— Немојте губити наду — рекао је Нунан. — Нема на свету ништа што се не би могло поправити.

И, верујте ми, Гута, ја имам везе, и учинићу све што се може...

У том тренутку он сâм је веровао у то што је говорио, и преметао је по глави имена, везе и градове, и већ му се учинило као да је за сличне случајеве већ чуо, и као да се све срећно завршило, треба само да се присети где је то било и име тог доктора, али онда се сетио зашто је дошао овамо, сетио се господина Лемхена и тога зашто се спријатељио са Гутом, и није више хтео да мисли ни о чему, одагнао је од себе све мисли, сео удобније, опустио се и само чекао да му Гута да пиће.

Тада се у ходнику зачуше спори кораци, лупкање, и одвратан, посебно овог часа, Барбриџев глас је проуњкао:

— Еј, Риђи! Изгледа да код твоје Гуте неко навраћа... Ја то не бих тако оставио...

И Редриков глас:

— Чувај протезе, Лешинару. Језик за зубе. Ено ти врата и губи се; ја морам да вечерам.

Барбриџ:

— Ух, не смем ни да се нашалим...

Редрик:

— Нас двојица смо завршили са шалом. И тачка. Губи се, не задржавај ме више!

Отворила су се врата, гласови су постали тиши — очигледно, изишли су и говорили на степеништу.

Барбриџ је рекао нешто у пола гласа, а Редрик му је одговорио: «Доста, завршили смо о томе!» Опет Барбриџево мрмљање и оштри Редриков глас: «Рекао сам — доста»! Врата су се залупила, зачули су се брзи кораци кроз ходник и у вратима кухиње појавио се Редрик Шухарт. Нунан је устао и закорачио му у сусрет, и они чврсто стегоше један другом руке.

— Знао сам да си то ти — рекао је Редрик, гледајући Нунана јасним зеленим очима. — Ау, али си се угојио! Сигурно висиш по баровима и лочеш пиво... Охо! Па ви се ту лепо проводите! Гута, направи и мени порцију, треба да вас стигнем...

— Нисмо још ни почели — рекао је Нунан. — Тек смо се спремали. А и ко би од тебе побегао!

Редрик се насмејао, благо ударио Нунана песницом по рамену и рекао:

— Е, па, сад ћемо да видимо, ко ће кога стићи и престићи! Идемо, идемо, нећемо седети овде у кухињи! Гута донеси нам вечеру...

Редрик је отворио врата фрижидера и сагнуо се, а кад се усправио у руци је држао флашу са шареном етикетом.

— Треба да прославимо ово! — рекао је. — Да дочекамо како доликује нашег најбољег пријатеља, Ричарда Нунана, који не напушта пријатеље у невољи, иако од тога нема никакве користи.

Штета само што није ту Ималин...

— Па назови га — предложио је Нунан.

Редрик је одмахнуо црвенокосом главом.

— Нема он тамо телефон... Идемо, идемо!

Први је ушао у дневну собу и ставио боцу на сто.

— Славићемо, тата! — рекао је непомичном старцу. — Ово је Ричард Нунан, наш пријатељ! Дик, ово је мој отац, Шухарт-старији...

Ричард Нунан се у мислима сав скупио од језе, истовремено развлачећи уста у широк осмех, поздрављајући руком и обраћајући се копији:

— Драго ми је, мистер Шухарте. Како сте?... А ми се већ знамо, Реде — обратио се Шухарту— млађем, који је тражио чаше у бару. — Једном смо се већ видели; истина, накратко...

— Седи — рекао му је Редрик, показујући главом фотељу преко пута старца. — Ако му се обраћаш — говори гласније; он скоро ништа не чује. — Ставио је чаше на сто, одвио затвараче флаша и рекао Нунану: — Сипај. Тати само мало, тек на дно...

Нунан је без журбе сипао пиће у чаше. Старац је седео све у истој пози, гледајући у зид. И уопште није реаговао кад му је Нунан примакао чашу. А Нунан се већ сасвим прибрао и прихватио игру. То је била игра, страшна и жалосна. Игру је започео Редрик, а он се укључио у њу, као што се целог живота укључивао у туђе игре, и страшне, и жалосне, и срамне, и дивље и много опасније него што је ова. Редрик је подигао своју чашу и рекао: «Да попијемо?» И Нунан је сасвим природно погледао старца, а Редрик је куцнуо својом чашом Нунанову и рекао: «Пијмо, пијмо...» Онда је Нунан опет природно климнуо и насмешио се, па су испили.

Редрик је, блиставих очију, говорио весело и помало извештачено:

— Готово је! Затвор мене више неће видети. Кад би ти знао, како је лепо код куће! Пара имам, и већ сам бацио око на једну кућу, са вртом, као код Лешинара Барбриџа... Знаш ли да сам хтео да се одселим одавде? То сам у затвору одлучио. Шта да седим у овој смрдљивој паланци? Нек’ иде све до ђавола, а ја лепо одох одавде. Кад тамо, док сам ја седео у затвору, забранили исељавање! Шта, да нисмо постали заразни за ове две године?...

Он је говорио и говорио, а Нунан је климао главом, пијуцкајући виски и убацујући саосећајне псовке и реторичка питања, а онда је почео да испитује Редрика о кући — где је, каква је, колико кошта? — и ушао у спор са Редриком. Нунан је доказивао да је кућа скупа и на лошем месту, извадио је бележницу, почео да је листа и да чита адресе напуштених кућа које ће власници продати у бесцење, а ни оправка га неће коштати ништа ако преда молбу за исељење, буде одбијен па онда затражи компензацију.

— Видим, већ си почео да се бавиш и некретнинама — рекао је Редрик.

— Ја се бавим свиме помало — одговорио је Нунан и намигнуо.

— Знам, чуо сам за твоје послове!

Нунан је исколачио очи, ставио прст на усне и показао главом према кухињи.

— Мани се, сви знају за то — рекао је Редрик. — И шта има везе — новац не смрди! Сад сам то и ја добро схватио... А шта си одабрао Кошчатог Каћушу за управника — умро сам од смеха кад сам то чуо! Пустио си лисицу у кокошарник... Па он је психопата; знам га одавно!

Уто је старац лагано, дрвеним покретом, као огромна лутка, подигао руку са колена и са дрвеним треском спустио је на сто поред своје чаше. Рука је била тамноплавичаста, скврчени прсти су је чинили налик кокошијој канџи. Редрик је ућутао и погледао га, променивши се у лицу и Нунан је са највећим запрепашћењем угледао на том рошавом, грабљивом лицу праву, истинску љубав и нежност.

— Пиј, тата, пиј — нежно је рекао Редрик. — Само мало, за здравље... Ништа се ти не секирај — рекао је у пô гласа Нунану и заверенички намигнуо. — Већ ће он стићи до те чаше...

Гледајући га, Нунан се сетио како је било кад су Бојдови лаборанти дошли по ову копију.

Лабораната је било двојица, крупни, снажни спортски типови, и био је ту лекар из градске болнице са двојицом болничара, такође крупним и снажним људима, навикнутим да тегле носила и смирују лудаке.

После је један од лабораната испричао да «онај риђи» у почетку као да није схватио о чему је реч, пустио их је у стан, дао да виде оца и вероватно би старог тако и однели, зато што је Редрик, изгледа, веровао да га возе у болнизу на лечење. Али они мамлази болничари, који су за време разговора стајали у ходнику и гледали Гуту док пере прозоре у кухињи, узели су старца, кад су их позвали, као кладу — повукли су га и испустили на под. Редрик се разљутио али уто је иступио лекар, још већи мамлаз, и почео детаљно да објашњава шта ће бити са старим. Редрик га је слушао минут или два, а онда је без икаквог упозорења експлодирао као атомска бомба. Лаборант који је то причао ни сам не зна како се нашао на улици. Риђи ђаво је бацио низ степенице сву петорицу — буквално ниједан није сишао својим ногама. Сви су они, по речима лаборанта, излетели из зграде као ђулад из топа. Двојица су остали на плочнику онесвештени, а остале је Редрик јурио четири кварта, после чега се вратио до институтског возила и поразбијао му сва стакла, пошто шофера одавно у њему није било, он је збрисао чим је видео шта се догађа са оном петорицом...

— Ту, у једном бару, показали су ми нови коктел — говорио је Редрик, сипајући виски. — Зове се «Вештичје пихтије»; после ћу ти то направити, кад вечерамо. То ти је, буразеру, таква ствар да је опасно по живот ако се пије на празан стомак; руке и ноге се одузму од само једне чаше... Свиђало се то теби или не, али вечерас ћемо прославити твоју посету. Сетићемо се старих добрих времена, сетићемо се «Боржча»... Јадни Ерни још увек седи у затвору, знаш? — Испио је виски, обрисао усне надланицом и упитао немарно: — А у Институту се још нису прихватили «вештичјих пихтија»? Знаш, ја сам мало заостао од најновијих достигнућа у науци...

Нунан је добро знао зашто Редрик скреће разговор на ту тему. Пљеснуо је дланом по нози и рекао:

— Хеј, па ти и не знаш шта је све било са тим «вештичјим пихтијама»! Јеси ли чуо за Кариганову лабораторију? То ти је једна приватна фирма... Е, они су добили један контејнер са «вештичјим пихтијама»...

Нунан је испричао о катастрофи, о скандалу, о томе како нису нашли кривца ни утврдили како је фирма дошла до контејнера, а Редрик је слушао тобоже расејано, цоктао језиком, климао главом, а онда одлучно сипао још вискија у чаше и рекао:

— Тако им и треба; добили су шта су тражили...

Пили су. Редрик је погледао «тату», мишићи на лицу му опет заиграше, он пружи руку и примакне чашу ближе скврченим прстима, и прасти се одједном раздвојише и опет скупише, шчепавши чашу.

— Тако ће бити брже — рекао је Редрик. — Гута! — повикао је. — Хоћеш ли нас још дуго мучити глађу?... То се она због тебе труди — објаснио је Нунану. — сигурно спрема твоју омиљену салату, са сипама, видео сам да их је одавно купила... А иначе, шта се ради у Институту? Јесте ли пронашли нешто ново? Прича се да сад тамо све обављају аутомати, само мало шта проналазе у Зони...

Нунан је узео да прича о Институту, и док је он говорио код стола се поред старца-копије нечујно створила Мајмунчица, стајала тако, спустивши не сто длакаве ручице, а онда се одједном сасвим природним детињим покретом приљубила уз старца и спустила главу на његово раме. А Нунан је, настављајући да блебеће, помислио, гледајући у та два чудовишна изданка Зоне: господе, шта још неће бити?! Шта још треба да нам се деси, да бисмо се најзад тргли? Зар нам је и ово мало?... А знао је, да је мало. Знао је, да милијарде људи ништа о свему томе не знају и неће да знају, а ако и сазнају, згражаваће се десетак минута и опет ће се вратити обичним, свакодневним бригама. Треба да одем одавде, помислио је бесно. До ђавола са Барбриџем, до ђавола са Лемхеном... до ђавола са овом од бога проклетом породицом!...

— Шта зуриш тако у њих? — полугласно је упитао Редрик. — Не брини се, то њој ништа не шкоди. Чак напротив — кажу да од њих значи здравље...

— Да, чуо сам — рекао је Нунан сувог грла и испразнио чашу.

Ушла је Гута, рекла Редрику да постави тањире и ставила на сто велику сребрну чинију са Нунановом омиљеном салатом.

И тада је старац, као да се неко пробудио и повукао његове конце, једним покретом подигао чашу и истресао садржину у отворена уста.

— Е, свака част! — рекао је Редрик одушевљено. — Е, што ћемо да се напијемо!