Пикник поред пута

I Редрик Шухарт, 23 године, неожењен, лаборант Хармонтског огранка Међународног института за ванземаљске цивилизације.

Стојим јуче с њим у магацину, а већ се смрачило, остало нам је само да скинемо спецодела и можемо у «Боржч» на чашицу жестине. Ја стојим просто онако, подупирем зид, одрадио сам своје и већ држим спремну цигарету — читава два сата нисам могао да запалим, а он се још бакће са својим благом — један сеф је напунио, затворио и запечатио, сад пуни други — узима са транспортера «празне кутије», сваку загледа са свих страна (а тешке су, проклетиње, имају по шест и по кила) и, стењући, пажљиво их ређа на полицу.

Колико се он већ са тим «кутијама» мучи и све без икаквог резултата и користи. Ја бих одавно баталио тај посао и за исте паре радио нешто паметније. Мада, с друге стране, «празна кутија» је стварно чудна и мистериозна ствар. Колико сам их донео на својим леђима, а сваки пут кад их видим — не могу, стресем се. «Празна кутија» се састоји од два бакарна диска величине чајних тацни, дебљина им је пет милиметара, растојање међу дисковима четири стотине милиметара и, осим тог растојања, ничег више између нема. Дословно ништа, празно. Можеш туда гурнути руку, можеш и главу, ако си баш скроз поблесавео — празно и шупље, ваздух и ништа друго. А опет, јасно је да између њих нешто има, некаква сила, колико се ја у то разумем, јер још нико није успео ни да приближи те дискове, ни да их одвоји једног од другог.

Не, заиста је тешко ту ствар описати, исувише је проста наизглед, посебно кад је добро погледаш и најзад поверујеш у то што видиш. То је као кад би описивао шољу некоме ко никад нешто такво није видео или, не дај боже, чашицу — можеш само да машеш рукама и беспомоћно псујеш. Добро, сматраћемо да сте све схватили, а ако ко није схватио, нека узме институтске «Извештаје» — сваки број има прилоге о тим «кутијама» са фотографијама...

Иначе, Кирил се гњави са тим «празним кутијама» већ скоро годину дана. Ја радим са њим од почетка али још увек не разумем шта он од њих очекује а, искрено речено, није ми ни стало да схватим. Нека прво он сам схвати, нек’ се снађе у томе па ћу га, можда, саслушати. Засад видим само једно: њему је по сваку цену потребно да неку од тих кутија «отвори», киселинама прогори, под пресом спљеска, растопи је у пећи. И тада ће му све бити јасно, и читава светска наука биће уздрмана и сви ће му одати заслужено признање. Али засад је, рекао бих, до тога још врло далеко. Засад још ништа није постигао, само се намучио, посивео некако, постао ћутљив а очи су му као у болесног пса, чак већ и сüзе. Да је на његовом месту неко други, напио бих га као свињу и одвео га код неке добре женске, да га мало размрда, а ујутру бих га опет напио па код друге женске и тако недељу дана док се не поврати. Само што — није за Кирила такав лек. Не вреди му ни предлагати, није он од те сорте.

Стојимо, дакле, нас двојица у магацину, ја га гледам како се сав усукао, како су му очи упале, и постаде ми га одједном жао. И онда сам се одлучио. Чак, не да сам се одлучио, већ као да ме је неко повукао за језик.

— Слушај — кажем. — Кириле...

А он стоји и држи последњу «кутију» са таквим изразом на лицу као да би се најрадије цео завукао у њу.

— Слушај — кажем — Кириле! А шта кад би имао једну пуну «празну кутију»?

— Пуну «празну кутију»? — понавља он и гледа ме као да сам пао с Марса.

— Па да — кажем. — Ту твоју хидромагнетну замку, или како је већ зовете... Објекат 77-б.

Само са нечим између, нечим плавичастим.

Е, сад је почео да схвата. Погледао ме је, зашкриљио и тамо, иза керећих суза, појавио се трачак интелигенције, како он сам воли да се изражава.

— Чекај — каже. — Пуна? Исти овакав предмет, само пун?

— Па да.

— Где је?

Излечио се мој Кирил. Стоји кô ловачки кер, кô запета пушта.

— Идемо да запалимо — кажем.

Он је брзо гурнуо «празну кутију» у сеф, залупио враташца, закључао на три и по обртаја и нас двојица пођосмо натраг у лабораторију. За празну «празну кутију» Ернест обично плаћа четири стотке у кешу, а за пуну бих из тог пасјег сина сву његову отровну крв исисао, али — веровали или не — нисам на то чак ни помислио, јер ми је Кирил просто оживео, поново је постао напет као струна, на степеништу је прескакао по четири степеника и све ме је пожуривао — нисам могао на миру да попушим цигарету од њега. Укратко, све сам му испричао: и каква је она, и где је, и како је најлакше доћи до ње. Он је одмах узео мапу, пронашао ту гаражу, упро прстом у њу, погледао ме и, јасна ствар, одмах схватио све о мени — а и како да не схвати!...

— Ех, ти — каже он и церека се усхићено. — Па добро, отићи ћемо тамо. Најбоље одмах сутра ујутру. Узећу пропуснице и возило у девет, а у десет се прекрстимо и улазимо у Зону. У реду?

— У реду је — кажем. — Ко ће бити трећи?

— А шта ће нам трећи?

— Е, нећемо тако — кажем. — Није ти то пикник са девојкама. А шта ако ти се нешто деси? Зона је то; има све да буде по прописима.

Он ме погледа са ироничним осмехом, па каже:

— Како год хоћеш. Ти боље знаш.

Него шта да боље знам! Наравно, он је то због мене и предложио да одемо сами, без сведока, и да нико не сазна да је то по мојим упутствима. Али не вреди; истраживачи Института никад у Зону не иду у пару. Ту су прописи строги: иду тројица, двојица раде а трећи их надзире — да може све да исприча кад га после питају.

— Лично ја бих узео Остина — каже Кирил. — Али ти, вероватно, нећеш са њим. Или хоћеш?

— Не — одговарам. — Само не Остина. Са Остином ћеш ићи други пут.

Остин је добар момак, храброст и плашљивост су код њега у доброј сразмери, али он је, по мени, већ обележен. Кирилу то не бих могао објаснити, али видим: уобразио човек да Зону познаје као свој џеп — значи, брзо ће и да заглави у њој. И нека га. Само — ја не бих да будем са њим кад се то деси.

— Па добро — каже Кирил. — А Тендер?

Тендер је његов други лаборант. Добар човек, хладнокрван.

— Он је већ у годинама — кажем. — Има и децу...

— Нема везе. Већ је одлазио у Зону.

— Добро — кажем. — Нека буде Тендер.

Он остаде да седи за мапом, а ја сам одјурио у «Боржч» да нешто презалогајим и исперем суво грло.

Добро. Долазим ја ујутру, као и увек, у девет, а на улазу дежура онај дугајлија наредник, што сам га прошле године удесио кад се напио и досађивао Гути.

— Здраво, Риђи — каже он. — Траже те по целом Институту.

Ту га ја учтиво прекинем.

— Ја за тебе нисам Риђи — кажем. — И немој да ми се увлачиш, ти шведска битанго!

— Боже, Риђи! — он ће запањено. — Па сви те тако зову.

Ја сам пред улазак у Зону увек трезан и добро набрушен, те га ја ту дохватим за ревере и детаљно му објасним ко је он и како је дошао на свет. Он отпљуне, врати ми пропусницу и сад већ строго званично каже:

— Редрик Шухарт, наређено је да се одмах јавите капетану Херцогу из Оделења за безбедност.

— Е, тако — кажем ја. — То је већ друга ствар. Труди се, наредниче, па ћеш једног дана бити и поручник.

А у себи мислим — каква је то сад новост? Шта ја то требам капетану Херцогу у радно време?

Добро, идем да се јавим. Његова канцеларија је на трећем спрату; добра канцеларија, има и решетке на прозорима, кô у полицији. Сâм Вили седи за столом, цуцла своју лулу и лупа по писаћој машини, а у углу по гвозденом орману копа неки нови наредник, још га нисам упознао. Код нас у Институту тих наредника има више него у дивизији, и сви су тако неговани, бели па румени — такви не морају да иду у Зону, а и за светске проблеме их баш много заболе.

— ‘Бар дан — кажем ја. — Звали сте ме.

Вили гледа кроз мене, гура машину напред, вади дебелу фасциклу и листа је.

— Редрик Шухарт? — пита.

— Тај — одговарам, а једва се суздржавам да не праснем у неки хистеричан смех.

— Колико дуго радите у Институту?

— Две године, ово је трећа.

— Породично стање?

— Ја сâм — кажем. — Сироче.

Он се онда окреће свом нареднику и строго каже:

— Наредниче Лумер, идите у архиву и донесите ми спис број сто педесет.

Наредник салутира и журно излази а Вили заклапа фасциклу и мрачно пита:

— Ти опет за старо?

— Шта старо?

— Знаш ти шта. Опет је стигла пријава.

Значи, тако; мислим.

— И од кога је та пријава?

Он се мршти још јаче и нервозно лупка лулом по пепељари.

— То се тебе не тиче — каже. — Упозоравам те због нашег старог пријатељства: остави се тога, прекини са тим послом заувек. Ако те ухвате други пут — нећеш се извући са шест месеци. А из Института ћеш бити избачен моментално и за сва времена. Разумеш?

— Разумем ја, разумем — кажем. — Само не разумем, која ме је то свиња оцинкарила...

Али он опет гледа у мене празним погледом, шишти кроз празну лулу и листа непотребну фасциклу. Што значи — вратио се наредник Лумер са списом број сто педесет.

— Хвала, Шухарте — каже капетан Вили Херцог по надимку Дебељко. — То је све што сам хтео да разјаснимо. Слободни сте.

Отишао сам у свлачионицу, навукао спецодело, запалио, а све време у глави ми једно питање:

одакле му информација? Из Института не може бити, овде о мени нико ништа не зна нити може знати. А да је из полиције — шта и они ког ђавола могу знати осим оног од пре? Да нису, можда, укебали Лешинара?

Тај нитков би сваког гурнуо под лед само да се сâм извуче. Али ни Лешинар не зна ништа о мојој садашњој делатности. Мислио сам, мислио, и ничег се нисам сетио. Ма нек’ иду они до ђавола — шта ми могу? Последњи пут сам ноћу био у Зони пре три месеца, готово сав плен сам већ продао и готово сав новац потрошио. Кад ме са материјалним доказима нису ухватили, ни сад ми не могу ништа.

И већ кад сам кренуо горе, на степеништу, синуло ми је оно најглавније и то ми је тако синуло да сам морао да се вратим у свлачионицу, седнем и запалим још једну. Ствар је у томе, што ја данас не смем ићи у Зону. А ни сутра, ни прекосутра. Ствар је у томе, да сам се опет нашао на нишану тим пацовима, да ме нису заборавили, а ако и јесу, неко их је подсетио. И није сад ни важно ко. Ниједан сталкер, осим ако није скроз одлепио, неће прићи Зони ни на пушкомет кад зна да га прате. Оно што ми је сад радити — то је да се завучем у најмрачнију рупу. Шта кажете, каква Зона? Па ја тамо ни са пропусницом не идем већ који месец! Шта набеђујете поштеног лаборанта?!

Промозгао сам добро о томе и чак као неко олакшање да сам осетио што данас не морам у Зону. Али како да сад то што деликатније саопштим Кирилу?

Па сам му саопштио овако:

— Ја у Зону не идем. Какав је план рада за данас?

Наравно, Кирил је прво избечио очи на мене. А онда се, изгледа, досетио јаду: узео ме је под руку, одвео у своју канцеларију, посадио за сто а сам сео у прозор. Запалисмо. Ћутимо. Онда ме он опрезно пита:

— Је л’ се нешто десило, Ред?

И шта сад да му кажем?

— Не — одговарам. — Ништа се није десило. Изгубио сам синоћ паре на покеру — онај пасји син Нунан добро игра...

— Чекај мало — каже он. — Да се ти ниси предомислио?

Ја застењах од муке.

— Не смем — процедих кроз зубе. — Не смем, разумеш? Малочас ме је Херцог звао на разговор.

Њему се обесише рамена. Опет му се вратио онај паћенички изглед и очи му опет постадоше кô у болесног кучета. Уздахнуо је испрекидано, запалио нову цигарету на опушак старе па ће тихо:

— Веруј ми, Ред, ја никоме ништа нисам рекао.

— Мани се — кажем. — Ко тебе оптужује?

— Па ја чак ни Тендеру још нисам рекао. Узео сам пропусницу на његово име, а да га нисам ни питао...

Ја ћутим и пушим. Јадан човек, ништа не разуме.

— А шта ти је Херцог рекао?

— Ништа нарочито. Неко ме је цинкарио и то је све.

Ту ме он погледа некако чудно, скочи са прозорске даске и усхода се по свом кабинету напред-назад.

Он шпарта по канцеларији, а ја седим, димим и ћутим. Жао ми га је, наравно, а и некако ружно је испало — излечио човека од меланхолије, баш! А ко је свему крив? Па ја сам крив, нико други.

Обећао детету колач, а колачи у соби коју чувају опасне чике... Уто се он заустави испред мене и, гледајући некуд устрану, пита са устезањем:

— Слушај, Ред, а колико би могла да кошта таква «пуна кутија»?

У први мах га нисам схватио, помислио сам да он рачуна да ће је од неког другог набавити, али где да је набави кад је она можда једина на Земљи а и нема он пара за то: откуд иностраном стручњаку па још из Русије новац за такво нешто? А онда као да ме је гром ударио: па он мисли да ја све ово радим због зелембаћа, да само набијам цену! Ах, стрвино једна, па шта ти мислиш ко сам ја?! Већ сам зинуо да му све то кажем — и угризао се за језик. Јер стварно — шта би требало да мисли о мени? Сталкер је сталкер, он ризикује живот за зелембаће и само до њих му је стало. Тако испада да сам ја јуче забацио удицу са мамцем, а данас је привлачим — дижем цену.

Од узрујаности нисам могао одмах да проговорим, а он ме гледа пажљиво, очи не скида са мене, и у очима му се види чак не презир него више као неко разумевање. Онда сам се смирио и објаснио му:

— До те гараже — кажем — нико још није ишао са пропусницом. Траса до тамо још није обележена и ти то добро знаш. Вратићемо се овамо, а твој Тендер ће одмах испричати како смо отишли право до гараже, узели шта смо хтели, па назад. Као да смо у самопослугу ишли. И свакоме ће бити јасно да смо унапред знали куда и по шта идемо. А то значи, да је неко од нас тројице имао тачну информацију. А ко је тај неко — уопште није тешко погодити. Је л’ ти сад јасно како ће се то завршити по мене?

Завршио ја свој говор, и сад ми гледамо један другог у очи и ћутимо. Онда он одједном лупи дланом о длан, протрља руке и бодро објављује:

— Па, ако не можеш — не можеш. Разумем те, Ред, и не могу да те осуђујем. Ићи ћу сам.

Ваљда ће све бити добро. Није ми први пут...

Он рашири на прозорској дасци мапу, ослони се рукама, надви се над њу и његова бодрост стаде наочиглед да се топи. Чујем како мрмља:

— Сто двадесет метара... чак сто двадесет два... па још неколико у самој гаражи... Не, боље да не водим Тендера. Шта ти кажеш, Ред, зар није боље да идем без Тендера? Ипак, он има двоје деце...

— Самог те неће пустити — кажем.

— Пустиће ме, није то проблем... — мрмља он. — Знам све нареднике... и поручнике... Ах, што ми се не свиђају ови камиони! Тринаест година стоје под отвореним небом, и сви су као нови... Петнаест метара даље је цистерна шупља као решето, а ови као да су јуче из фабрике... Ех, та Зона!

Он подиже главу и загледа се кроз прозор. Ја такође. Стакла у нашим, институтским, прозорима су дебела, са оловним блеском, а напољу је Зона, сва је као на длану са висине тринаестог спрата...

Овако кад гледаш на њу — земља као и свака друга. Сунце сија на њу као и на сваку другу и чини се да се ништа тамо није променило, све је као пре тринаест година. Мој покојни татица погледао би и ништа посебно не би приметио, само би можда упитао: зашто из фабричког димњака не излази дим, да није неки штрајк?... Гомиле жуте руде, каупери мутно поблескују на сунцу, шине, шине, шине, на шинама композиције са платформама... Једном речју, индустријски пејзаж. Само се људи не виде. Ни живи, ни мртви. Ено и гараже, дугачка је и сива, врата јој широм отворена а испред, на асфалту, камиони.

Тринаест година тако стоје и нису нимало пропали. Добро је он то приметио — раде му кликери. Не дај боже да се крене између њих, треба их надалеко обићи... има тамо једна пукотина у асфалту... Пут је обележен све до оне гомиле јаловине, и то добро обележен. Ено и оног јарка у ком је Пуж заглавио, свега два метра од њихове трасе... А лепо му је Кошчати рекао: држи се даље од сваког јарка, јер неће од тебе остати ни за сахрану... Као да је у кристалну куглу гледао — није остало ни за сахрану.

Тако је то са Зоном: ако се вратиш са пленом — чудо, ако се вратиш жив — успех, ако те полицијски метак промаши — срећа, а све остало је — судбина...

Ту ја погледах Кирила и видех да и он мене искоса гледа. А лице му је било такво да сам тог часа сасвим променио одлуку. Нек’ иду, рекох себи, сви они у мајчину. Шта ми, на крају крајева, ти пацови могу урадити? Кирил више није ни морао да говори да би ме убедио, али он се сетио нечег:

— Лаборанте Шухарт — поче он — из официјелних — подвлачим: из официјелних — извора добио сам информацију да би преглед гараже могао бити од велике користи за науку. Предлаже вам се да извршите тај преглед са мном. Премије су загарантоване — и цери се лукаво.

— А из каквих то официјелних извора? — питам ја и такође се церим као идиот.

— То су врло конфиденцијални извори — саопштава он. — Али вама могу рећи... — Ту се Кирил уозбиљи: — Рецимо, од доктора Дагласа.

— А — кажем — од доктора Дагласа... Од којег то Дагласа?

— Од Сема Дагласа — он ће суво. — Оног што је погинуо прошле године.

А ја се најежих. Ето ти га сад! Ко пред улазак у Зону говори о погибијама? Ове научничке звекане стварно не можеш опасуљити... Зарио сам опушак у пепељару и упитао:

— Па добро. Где је тај твој Тендер? Хоћемо ли га још дуго чекати?

Укратко, више нисмо говорили о томе. Кирил је телефонирао у ППС да поручи возило а ја узех да мало проучим њихову мапу. Није лоше, стварно није лоше. Све је фотографисано одозго и са великим увећањем. Виде се чак и шаре на камионској гуми која лежи поред врата гараже. Сталкерима би добро дошла оваква мапа... мада, која корист од ње ноћу, кад задњицу показујеш звездама и пипаш пут пред собом...

Најзад стиже и Тендер. Сав црвен и задихан. Разболела му се ћерка, јурио је по доктора.

Извињава се што је закаснио. Лепо смо га обрадовали вешћу да иде у Зону. Јадник је зинуо и начисто заборавио да дише. «Како у зону? — каже. — Зашто баш ја?» Међутим, сазнавши за двоструку премију и за то, да Ред Шухарт такође иде, мало се повратио и одахнуо.

Дакле, спустили смо се у «будоар». Кирил је донео пропуснице, показали смо их још једном нареднику и он нам је издао по једно специјално одело. Та одела су добра ствар. Кад би се од црвене префарбало у неку прикладнију боју сваки сталкер би за такво одело платио пет стотки да не трепне. Ја сам одавно обећао себи да ћу смотати једно обавезно. На први поглед, ништа необично — скафандер као у дубинског рониоца и шлем као ронилачки, или, рецимо, као у пилота млазног авиона или астронаута.

Лагано, удобно, нигде не жуља и не можеш се ознојити у њему. Са таквим оделом може се уватру а ни гас никакав не може да продре у њега. Кажу да га ни метак не пробија. Истина, и ватра, и метак, и некакав иперит — све то је овоземаљско, људско. У Зони ничег од тога нема, тамо се ваља чувати других ствари. И шта ту има да се прича, у специјалним оделима такође гину као бубашвабе. Друга ствар што би без њега, вероватно, гинули још и више. Од «врелих пахуљица», на пример, одела штите сто посто.

Или од испљувака «ђавољег купуса»... Добро.

Навукосмо спецодела, ја сам пресуо матице од шрафова из врећице у џеп и кренусмо преко целог институтског дворишта према улазу у Зону. Такав је овде обичај, да сви виде: иду, ево, хероји науке да животе своје положе на олтар у име човечанства, науке и светога духа, амин. И стварно — из многих прозора све до петнаестог спрата извирише радознале главе. Само је оркестар фалио, и марамицама да нам машу.

— Чвршће ступај — кажем ја Тендеру. — Увуци стомак, јуначино! Захвално човечанство неће те заборавити.

Погледа ме он, видим: није му до шале. И не чуди ме — није време за шалу... Али кад мораш у Зону, онда ти остају само две ствари: или да плачеш, или да се шалиш — а ја одмалена нисам плакао. Бацих поглед на Кирила. Тај се добро држи, само нешто уснама миче, као да се моли.

— Молиш се? — питам. — Само се ти моли! Што даље у Зону — тим ближе небу...

— Шта кажеш? — пита он.

— Моли се! — вичем. — Сталкере пуштају у рај преко реда!

А он се одједном осмехне и потапше ме по рамену, кô вели, не бој се, са мном нећеш пропасти, а ако и пропаднеш, шта има везе, само једном се умире. Е, баш је смешан!

Показали смо пропуснице последњем нареднику — заправо, овај је био поручник, чак га и познајем, његов стари продаје оградице за гробове у Рексополу — а «летећа платформа» је већ ту, довезли су је момци из ППС-а и паркирали код самог улаза. И све остало је већ ту: и хитна помоћ, и ватрогасци, и наша врла гарда, неустрашиви спасиоци — гомила килавих ленштина са њиховим хеликоптером.

Дабогда их моје очи не виделе!

Попели смо се на «платформу», Кирил стаде за управљач и рече:

— Па, Ред, командуј!

Ја без журбе повукох патент на грудима, извадих из унутрашњег џепа пљоску, добро повукох, наврнух затварач и вратих пљоску у џеп. Не могу без тога. Већ ко зна који пут идем у зону, а без тога не могу. Она двојица ме гледају и чекају.

— Та-ко! — кажем. — Вас не нудим, јер идем са вама први пут и не знам како алкохол делује на вас. План рада је следећи. Све што ја наредим извршаваћете моментално и беспоговорно. Ако неко буде отезао или постављао питања звизнућу га где стигнем — унапред се извињавам. На пример, ако наредим Тендеру да иде на рукама, онда ти, господине Тендер, има да подигнеш своје дебело дупе и да урадиш тачно као што сам ти рекао. Иначе своју болесну ћеркицу вероватно више никад нећеш видети.

Јасно? А ја ћу се већ побринути да је видиш.

— Ти, Ред, само немој заборавити да наредиш — дахће Тендер, већ сав црвен и презнојен. — Ако треба ићи ћу и на зубима, не на рукама. Био сам ја већ тамо, нисам новајлија.

— Ви сте обојица за мене новајлије — кажем. — А ја сигурно нећу заборавити да наредим; буди миран. Узгред, је л’ умеш да возиш ову ствар?

— Уме — одговара за њега Кирил. — Одлично вози.

— Онда у реду — кажем. — Спуштај поклопац, отварај визире! Полако напред по маркерима, висина три метра. Код двадесет седмог маркера стани.

Кирил је подигао «платформу» на три метра и полако кренуо напред, а ја сам неприметно окренуо главу и дунуо преко левог рамена. Гледам — гардијски спасиоци ушли су у свој хеликоптер, ватрогасци устадоше са поштовањем, онај идиот од поручника стоји у капији и салутира, поздравља нас, а изнад свега тога види се велики плакат са већ избледелим натписом: «Добро дошли, господо ванземаљци!» Тендер се спремао да им свима одмахне, али ја га звизнух лактом у слабине па га је прошла воља за тим. Даћу ти ја опраштање!...

Полетели смо.

Десно од нас била је зграда Института, лево кужни кварт и ми смо летели од маркера до маркера по самој средини улице. Одавно већ том улицом нико није корачао ни возио. Асфалт је сав попуцао, пукотине су обрасле травом, али трава је још увек била наша, људска. А на тротоару лево већ је израсла некаква црна бодљакуша, и по тој бодљакуши лепо се видело одакле почиње Зона: црна трава поред самог коловоза као да је косом одсечена. Да, ти ванземаљци ипак су били уредни момци. Засвињили су, истина, много, али су зато и одредили јасне границе. Чак ни «вреле пахуље» не лете на нашу страну из Зоне — иако их ветар, рекло би се, носи куд било...

Зграде у кужном кварту су мртве, са ољуштеним малтером, међутим, стакла на прозорима су готово свугде цела, прљава су и слепа. А ноћу, кад пузиш овуда, сасвим лепо се види како унутра нешто сија, као алкохол кад гори плавичастим пламичцима. То «вештичје пихтије» излазе из подрумâ. А иначе кад погледаш — кварт као кварт, зграде као зграде, наравно, требало би им мало оправке, али ништа посебно се не види, само што нема људи. У овој згради од цигала живео је наш учитељ аритметике по надимку Запета. Био је губитник и баксуз, друга жена га је оставила баш пред саму Посету, а ћерка му је имала мрену преко једног ока, па смо јој се, памтим, ругали док не би заплакала. Кад је почела паника он је са осталим станарима те зграде само у рубљу бежао до моста — свих шест километара без застајања. После је дуго боловао од куге, нокти су му отпали, почела је и кожа да се љушти. Сви који су живели у том кварту прележали су кугу, зато је и назван Кужни. Неколико их је умрло, али то су били старци. Мени се чини да они и нису умрли од куге, него од страха. Било је стварно стравично. Сви из овог кварта оболели су од куге, а у следећа три кварта људи су ослепели. Сад се ти квартови тако и зову: Први слепи, Други слепи... Нису ослепели сасвим, више онако као кокошје слепило.

А прича се да нису ослепели од неког блеска, иако је и код њих блескова било много, него од снажног треска. Кажу, загрмело је тако да су моментално ослепели. Доктори им кажу: не може бити, размислите мало. Не, остали су при свом: снажан грохот од којег су ослепели. А нико осим њих у та три кварта није чуо никакву грмљавину...

Да, као да се ништа овде није десило. Ено стаклени киоск стоји цео целцат. У једним вратима дечја колица — чак као да су пресвлаке чисте... Само антене одају: облепљене су нечим налик влакнима од лике. Наши цвикераши већ одавно оштре зубе на те антене: занима их да виде каква су то влакна — ничег сличног нигде нема, осим у Кужном кварту и осим на антенама. И што је најважније — ту им је, под самим носем, под прозорима. Прошле године су се досетили — спустили су из хеликоптера куку на челичној сајли. И тек што су повукли — чује се «пш-ш-ш». Од антене иде дим, од куке дим, већ се и сајла почела димити, и не само што се дими, него још и тако отровно шишти као змија. На срећу се пилот — иако је поручник — брзо досетио шта да ради: откачио је сајлу и збрисао одатле... Ено је и та сајла, виси скоро до земље и сва је покривена влакнима...

И тако, полако долетесмо до краја пута, до кривине. Кирил ме упитно погледа: да скренемо? Ја му показах: сасвим полако. Наша «платформа» је скренула и почела летети над последњим метрима људске земље. Тротоар је све ближе и ближе, сенка наше летелице пада на црну траву... и ево нас, у Зони смо! И одмах неки трнци по кожи. Сваки пут ме прођу ти трнци и ја до данас не знам да ли то Зона тако дочекује све људе, или су то само моји нерви. И сваки пут помислим: кад се вратим, обавезно ћу питати друге сталкере да ли се то и њима дешава — а онда заборавим на то.

Добро, летимо ми полагано над некадашњим баштама, мотор под ногама ради равномерно, спокојно — баш га брига, њему неће бити ништа. И у том часу Тендер више није могао да издржи. Нисмо стигли још ни до првог маркера у Зони, а он поче да брбља. Онако обично, као што новајлије брбљају кад се унервозе: зуби помало цвокоћу, срце се стегло, мучно му је и срамота га, али не може да се обузда. Ја бих то упоредио са прехладом: од човека не зависи него све цури и цури. И шта све не лупетају! Или почне да се одушевљава пејзажем, или да износи своја размишљања о посетиоцима, а понекад брбљају и о стварима које немају везе — тако је Тендер сад почео да прича о свом новом оделу и никако да стане. Колико га је платио, па како је вуна квалитетна, па како га је однео кројачу да промени дугмад...

— Завежи — рекох му.

Он ме погледа онако жалосно, мрдне уснама — и опет: колико је свиле отишло на подставу. А баште се већ завршиле и под нама је гола глинаста земља где је раније била градска депонија, и ја осетих на лицу поветарац. Малочас још није било никаквог ветра, а сад је одједном подувало, прашина се усковитлала и као да се нешто чује.

— Ћути, будало! — кажем Тендеру.

Нема шансе; не може тај да се заустави. Сад је почео о неким коњским струнама, шта ли. Е, кад је тако...

— Стани — кажем Кирилу.

Он одмах закочи. Добро реагује. Ја спустих руку на Тендерово раме, окретох га према себи и распалих дланом по шлему. Он, јадник, лупи носем о стакло, зажмури и заћути. И чим је ућутао, чујем: тр-р-р... тр-р-р... тр-р-р... Кирил ме гледа стиснутих зуба, исцерен. Ја му руком показујем да не мрда, да не покреће летелицу. Али и он добро чује тај звук и, као и сваки одважни новајлија, одмах би нешто да предузме, да дејствује. «У рикверц?» — шапуће. Ја очајнички одмахујем главом и машем песницом пред самим његовим визиром. Ех, часна реч, с овим новајлијама не знаш шта ћеш пре — да гледаш напоље, или да пазиш на њих. А онда сам на све заборавио. Изнад гомиле старог смећа, изнад разбијених флаша и разних крпа запузало је нешто дрхтаво, трепераво, као врели ваздух у подне над гвозденим кровом, превалило се преко брежуљка и продужило укосо према нама, поред маркера; над путем се задржало, остало тако секунду — или ми се то само учинило? — и одвукло се у поље, иза жбуња, иза трулих ограда, према гробљу старих аутомобила.

Однео их ђаво, те цвикераше, нашли су где да трасирају пут — кроз јаругу! А и ја сам био добар — где су ми биле очи кад сам се дивио њиховој мапи?

— Сад полако напред — кажем Кирилу.

— Шта је то било?

— А ђаво би га знао. Било — па отишло, и хвала богу. И ућути, молим те. Ти сад ниси човек, разумеш? Ти си сад Машина, моја полуга...

Ту сам се тргнуо — изгледа да је и мене ухватила брбљивост.

— Доста — рекох. — Ни речи више.

Да ми је сад гутљај! Ја сам и без скафандра досад остао жив, и још ћу оволико, а без доброг гутљаја у оваквом тренутку... Па, до ђавола и с тим.

Ветрић као да је престао и ништа се ниоткуд не чује, само мотор гуди онако равно, сањиво. А сунце сија, врућина је, над гаражом загрејани ваздух... Све као да је у реду, маркери полако остају за нама. Тендер ћути, Кирил ћути — навикавају се. Ништа, момци, и у Зони се може живети, само ако умеш... Ево и двадесет седмог маркера: гвоздена мотка и на њој црвена таблица са бројем 27. Кирил ме погледа, ја му климнем и наша летелица стаде.

Цвеће је остало за нама, на реду је трње. Сад је најважнија хладнокрвност. Нема потребе за журбом, ветра нема, видљивост је добра, све је као на длану. Ено оног јарка где се Пуж урнисао — још увек се тамо нешто шарени, можда парче тканине. Био је нула од човека, бог да му душу прости: глуп, похлепан, непажљив — само се такви и удружују са Лешинарем, такве Лешинар Барбриџ на километар запажа и специјално за то води са собом... А иначе, Зона не пита да ли си добар или лош и испада да треба да будемо захвални Пужу: био је будала, нико му се више ни имена не сећа, али нам је бар показао куда не треба ићи... Сад нам ваља што пре стићи до асфалта. Асфалт је раван, тамо ће бити лакше, а и она пукотина се лепо види. Само, што ми се не допадају ови брежуљци! Ако бисмо по правој линији ишли до асфалта, морали бисмо проћи баш између њих. А они стоје и као да нас очекују насмешени. Е, не; нећемо између вас. Друга заповест сталкера: барем с једне стране све мора бити чисто на сто корака.

Можда бисмо могли преко левог брежуљка?... Истина, не знам шта је иза њега. По мапи судећи, нема ничег, али ко је луд да верује мапама?...

— Слушај, Ред — шапуће ми Кирил — што не бисмо прескочили? Двадесет метара увис и одмах доле и ето нас код гараже, а?

— Ћути, будало! — кажем му. — Не сметај ми.

Он би увис! А шта ако нас тамо на двадесет метара тресне? Нико нам кости неће сакупити. Или ако налетимо на «ветрометину» — не кости, него масна мрља неће остати од нас. Ух, што су ми досадиле те јуначине: нестрпљив је, па дај одмах да прескочимо... Уопште узев, како ћемо до брежуљака, то је јасно, а тамо ћемо стати и видети шта даље. Ја завукох руку у џеп и извадих прегршт матица. Показах их Кирилу и рекох:

— Сећаш се приче о Палчићу из школе? Е, сад ћемо све обрнуто. Гледај! — и ја бацих прву матицу.

Бацих је близу, по сталкерским прописима. Десетак метара. Матица је летела нормално. — Јеси ли видео?

— Па? — каже он.

— Не «па» него јеси ли видео?

— Видео сам.

— Е, сад, најспорије што можеш терај до те матице и заустави два метра пре ње. Разумеш?

— Разумем. Тражиш гравиконцентрате?

— Тражим шта треба. Сачекај, бацићу још једну. Гледај где ће пасти и не спуштај очи са тог места.

Бацих још једну матицу. И она је летела нормално и пала поред прве.

— Терај — кажем.

Он покрене летелицу, а лице му јасно и спокојно: као, све је схватио. Ти цвикераши су сви такви.

Најважније им је да смисле неки назив. Док нема назив — мучно га је гледати, будала над будалама.

А чим је смислио неки «гравиконцентрат» — сад му је, као, све јасно и одмах му је живот лакши. Прошли смо прву матицу, прошли смо другу и трећу. Тендер уздише, премеће се с ноге на ногу и сваки час зева од нервозе са, онако, керећим цвиљењем — досадно му је, јадничку. Ништа, користиће му ово.

Има једно пет килограма данас да скине — боље је од сваке дијете. Бацио сам четврту матицу. И — као да није летела како треба. Никад не бих могао да објасним у чему је ствар, али осећам да нешто није у реду и одмах дохватих Кирила за руку.

— Стани — кажем. — Ни макац даље...

Узех пету матицу и бацих је више и даље. Ево је, «ветрометина»! Матица је по узлазној путањи летела нормално, надоле — у почетку такође нормално, али на пола пута као да ју је неко одбацио устрану, али тако силовито да се сасвим зарила у глиновиту земљу и нестала.

— Јеси ли видео? — шапатом питам Кирила.

— То сам виђао само на снимцима — каже он и тако се нагнуо напред, само што се не претури са «летеће платформе». — Хоћеш да бациш још једну?

Да бацим још једну! Ех, науко... Бацио сам још осам матица док нисам тачно оцртао «ветрометину». Истина, и седам је било довољно, али једну сам бацио специјално за њега, у сам центар, нек’ се мало диви свом концентрату. Матица је треснула у земљу као кугла од пет килограма.

Треснула — и остаде само рупа у земљи. Кирил је чак хукнуо од среће.

— Е, добро — кажем. — Забавили смо се и сад је доста. Гледај овамо. Бацам за пролазак; гледај где ће пасти.

Укратко, обишли смо «ветрометину» и попели се на брдашце. Брдашце сасвим мало и ни по чему посебно, ја га до данас нисам ни примећивао. Да... Лебдели смо над њим, асфалт је био надохват руке, двадесетак корака. Место савршено чисто; види се свака травка. Рекло би се: реда ради да зафрљачим још једну матицу, па — терај.

Не могу да је бацим.

Не знам шта ми је, али никако да се одлучим да је бацим.

— Шта је било? — пита Кирил. — Зашто стојимо?

— Чекај мало — кажем. — И ћути, забога.

Сад ћу, мислим, да бацим ту матицу и онда ћемо лепо одлетети онамо, ни травка се неће мрднути а ето нас на асфалту... И онда ме одједном целог облије зној! У очи ми је потекао и онда ми је већ било јасно да онамо нећу бацити матицу. Лево — молим лепо. Јесте да је онуда и пут дужи, и некакво сумњиво камење је тамо, али туда могу да бацим матицу а право — низашта на свету. И ја бацих матицу лево. Кирил ништа не рече, окрете «платформу», притера је до матице и тек онда ме погледа.

А биће да нисам баш лепо изгледао, јер је одмах скренуо поглед.

— Ништа — кажем ја. — Наоколо је ближе. — И бацих последњу матицу на асфалт.

Даље је већ ишло лакше. Нашао сам ону пукотину и то потпуно чисту — ничим није у међувремену обрасла, није променила боју... Гледао сам је као доброг старог познаника, који нас је довео до саме капије гараже боље од свих маркера заједно.

Наредих Кирилу да нас спусти на метар и по, легох на стомак и загледах се кроз отворена врата. Испочетка, због сунца, ништа нисам видео — све црно унутра, а онда ми се очи навикоше и видех да се у гаражи одонда наизглед ништа није променило. Онај кипер као што је стајао на каналу у бетонском поду тако и сад стоји, без рупа, без мрља, и сâм под је као пре — вероватно зато што се «вештичјих пихтија» у каналу скупило сасвим мало, нису одонда ниједном испузале напоље. Једно ми се само не допада: у самом дну гараже, поред канистара, нешто се сребри. Раније тога није било. Али добро, сребри се, па нек’ се сребри, нећемо се сад враћати због тога. А и не сија јако, тек-тек, спокојно и некако нежно... Подигох се, отресох прашину са одела и погледах унаоколо. Они камиони стоје на свом месту стварно као нови — од прошлог лета као да су постали још новији — а цистерна је скроз зарђала и још мало па ће почети да се распада. Ено и оне камионске гуме која се налази и на њиховој мапи...Нешто ми се не допада та гума. Некако јој је сенка ненормална. Сунце нам је иза леђа, а сенка као да се пружа према нама. Добро, није важно, ионако је далеко. Само, шта се то унутра сребри? Или ми се то само чини? Сад би најбоље било сести, запалити и размислити: зашто се над канистрима нешто сребри, зашто се поред не сребри, зашто је онаква сенка од гуме... Барбриџ је причао нешто о сенкама, да су чудне али безопасне. Са сенкама се овде свашта дешава. Али шта се то сребри унутра? Као паучина у шуми између два стабла. Какав ју је то паук тамо исплео? Никад још у Зони нисам видео ни инсекте ни пауке. Најгоре је што моја «пуна кутија» лежи на два корака од тих канистара. Требало је одмах да је однесем и сад не бих имао бриге. Али била је претешка тако пуна — да је подигнем, то сам још и могао, али да је вучем на леђима, па још ноћу, па још пузећи... А ко ниједном није носио «празну кутију» нека проба: кô кад би хтео да понесеш десет литара воде без посуде... Шта сад да радим? Мора се ићи по њу. Да ми је гутљај... Окренуо сам се Тендеру и рекао:

— Ја и Кирил ћемо сад у гаражу. Ти остајеш овде као возач, али управљач да не дираш без мог наређења шта год да се деси, макар земља под тобом горела. Ако побегнеш — наћи ћу те на оном свету.

Он ми озбиљно клима, кô вели, нећу побећи. Нос му је као шљива — добро сам га опаучио.

Дакле, лагано сам спустио лествице, погледао још једном на оно сребрно, махнуо Кирилу и почео силазити. Стадох на асфалт и чекам да се он спусти са друге стране.

— Не жури се — кажем. — Полако. Не дижи прашину.

Стојимо на асфалту, «платформа» се поред нас лагано љуља, лествице шкрипућу. Тендер нас гледа преко ограде а у очима му страх. Треба да кренемо. Кажем Кирилу:

— Иди два корака иза мене, стопу у стопу, гледај ме добро, не зевај.

Пођох. На улазу сам стао и осврнуо се. Колико је, ипак, лакше радити дању него ноћу! Сећам се како сам лежао на овом улазу. Црно као у гробу, «вештичје пихтије» из канала пружају језике плавичасте као пламен од алкохола, али, што је интересантно — тај пламен ништа не осветљава, чак као да све постаје још тамније од њега. А сад — милина! Очи су ми се навикле на полумрак унутра и све је преда мном као на длану, чак се и прашина у ћошковима види. И заиста, нешто се тамо сребри, некакве сребрне нити налик паучини протежу се између канистара и таванице. Можда то и јесте обична паучина, али боље је држати се даље од тога. И ту сам направио непоправљиву грешку. Требало је да позовем Кирила да стане поред мене, сачекам да му се очи навикну на полутаму и покажем му — прстом ако треба — ту паучину. Али ја сам навикао да радим сâм, све сам добро видео а заборавио сам да и Кирил треба да види.

Закорачио сам унутра и право према канистрима. Чучнуо сам испред «кутије»; гледам, нема паучине на њој. Узео сам један крај и кажем Кирилу:

— Хајде, прихвати. Само пази — тешка је...

Подигох главу и погледах га — и грло ми се у секунди стегло, ни реч не могу да изустим!

Хтедох да викнем: стани, ни макац! — и нисам могао. А вероватно не би ни помогло, све се тако брзо десило. Кирил је прекорачио «кутију», окренуо се задњицом према канистрима и читавим леђима заронио у оно сребрно. Ја само затворих очи. Све у мени је замрло, ништа не чујем, чујем само како се она паучина кида. Са онаквим слабашним сувим пуцкетањем, као најобичнија паучина, само малко гласније. Чучим ја тако затворених очију, не осећам ни руке ни ноге, а Кирил ме пита:

— Па, је л’ идемо?

— Идемо — кажем.

Подигли смо кутију и кренули напоље, корачајући постранце. Тешко је то чудо, ни двојици није лако да је носе. Изишли смо на сунце и стали код «платформе». Тендер већ пружа шапе.

— Хајдемо сад — каже Кирил. — Ј’ен, два...

— Не — прекидам га. — Сачекај. Спусти је доле.

Спустили смо је.

— Дај да ти видим леђа.

Он се без иједне речи окрете. Гледам — на леђима ничег. Гледам још боље — баш ништа се не види. Онда се окрећем и гледам оне канистре. Ни тамо се ништа не види.

— Слушај — говорим Кирилу још увек гледајући канистре. — Јеси ли видео ону паучину?

— Какву паучину? Где?

— Добро, није важно — кажем. — Имали смо среће.

А у себи мислим: што још треба да се види.

— Хајде да је убацимо — кажем.

Подигли смо «кутију» на «летећу платформу» и усправили је, да се не котрља. Стоји она тако, нова, чиста, бакар се пресијава на сунцу а плава садржина између бакарних дискова прелива се магловито. И сад се види да ово није некаква «празна кутија», већ управо нека врста посуде, као стаклена тегла са густим плавим сирупом. Погледасмо је, уживајући, попесмо се и сами на «платформу» и без сувишних речи окренусмо назад.

Свака част тим научницима! Као прво, раде по дану, и као друго, тешко им је само да уђу у зону, а из Зоне «платформа» лети сама — има такав уређај, курсограф, шта ли, који води летелицу истим оним путем којим је дошла. Летимо тако натраг, понављамо све оне маневре. Заустављамо се, лебдимо мало и — даље. Прошли смо изнад свих мојих матица, да сам хтео, могао сам их натраг у џеп.

Моји новаци, наравно, одмах живнуше. Врте главама на све стране, страх као да је сасвим ишчезао из њих, остали су само радозналост и задовољство што се све срећно завршило. Разбрбљаше се.

Тендер млатара рукама и обећава, као, сад ће он, само да руча, кренути назад, да маркира пут до гараже. А Кирил ме дохватио за руку и узео да ми објашњава «гравиконцентрат», односно «ветрометину». Добро, нисам одмах, али сам их ипак умирио. Испричао сам им колико је будала настрадало у повратку. Ћутите, кажем, и држите очи отворене да не завршите као Кратки Линдон.

Деловало је. Нису чак ни питали шта је било са тим Линдоном Кратким. Летимо тако тихо назад, а ја мислим само на једно — како ћу са уживањем да одвијем чеп и повучем први гутљај. А пред очима ми сваки час блесне она паучина.

Укратко, извукли смо се из Зоне, заједно са «летећом платформом» отишли у перионицу, односно, научничким језиком, у санитарни хангар. Тамо су нас онако са оделима добро изрибали, озрачивали нечим, посипали још нечим, па опет купали, па осушили и најзад рекли — готово, момци, слободни сте! Онда Кирил и Тендер понесоше «кутију». Окупише се запослени у Институту, маса њих, не можеш проћи, али ево шта је интересантно: сви само гледају, поздрављају, честитају, а да помогну уморним људима да носе ту ствар — ниједан мајчин син није се нашао... Добро, то се мене не тиче. Сад ме се ништа више не тиче...

Свукао сам спецодело, бацио га онако право на под — неки од наредника ће га већ покупити — и упутио се под туш, јер сам био мокар од главе до пете. Затворио сам се у кабину, извадио пљоску, одвио чеп и залепио се за грлић као пијавица. Седим на клупици, у коленима празно, у души празно, пијем ону жестину као воду. Жив сам. Пустила ме је Зона. Пустила ме, кучка. Вољена моја. Подла стрвина. Жив сам. Никад они новаци неће то схватити. То само прави сталкер може да разуме. И низ лице ми теку сузе — да ли од жестине, да л’ од нечег другог. Исисао сам пљоску до последње капи; ја мокар, она сува. Наравно, још један гутљај је зафалио. Али нема везе, то се још може поправити. Сад се све још може поправити. Жив сам. Запалио сам цигарету, седим. Осећам да се смирујем. Пале ми на памет и премије. То је код нас у Институту добро уређено. Могао бих право одавде по коверат. А могли би ми га и под туш донети.

Полако сам се скинуо. Скинуо сам и сат, погледао — пуних пет сати смо провели у Зони, господо! Пет сати. Стресао сам се кад сам то видео. Да, господо, у Зони време не постоји...

Уосталом, шта је за сталкера пет сати? Ситница. Како би вам се свидело дванаест сати? Или два дана.

Кад не стигнеш да се вратиш током ноћи, цео следећи дан лежиш у Зони носа заривеног у земљу и више се ни не молиш, већ пре бунцаш, не знаш јеси ли жив или мртав... А онда следеће ноћи завршаваш посао и привучеш се са пленом до границе — а тамо патроле са аутоматима, керови који те мрзе и којима није у интересу да те хапсе, јер те се плаше насмрт, за њих си заразан и најбоље је да те убију издалека, па ти после докажи да су те упуцали против прописа... И, значи, опет нос у земљу, моли се до зоре, па опет до мрака, а плен лежи поред тебе и, што је најлепше, не можеш знати да ли он само тако лежи или те полако убија. Или као са Кошчатим Исаком. Нашао се у Зони на отвореном, скренуо са пута и заглавио између два јендека — ни лево, ни десно. Два сата су пуцали у њега и никако да га погоде. Два сата се претварао да је мртав. Хвала богу, најзад су поверовали и отишли. После сам га срео и нисам га могао препознати — сенка од човека...

Обрисао сам сузе и пустио воду. Дуго сам се купао. Туширао сам се врућом, па хладном, па опет врућом. Цео сапун сам потрошио. Онда ми је досадило. Затворио сам туш и чујем — Кирил лупа на врата и виче:

— Еј, сталкеру, излази! Стигли зелембаћи!

Зелембаћи — то је добра ствар. Ја отворих врата и видех — стоји Кирил го, само у гаћама, весео и раздраган, и пружа ми коверту.

— Држи — каже. — Од захвалног човечанства.

— Јебало те човечанство. Кол’ко има пара?

— За изузетан плен и за херојско држање у опасним ситуацијама — две месечне плате!

Е, да. Тако се већ може живети. Кад би ми овде за сваку «празну кутију» давали по две плате, ја бих одавно послао Ернеста где треба.

— Па, јеси ли задовољан — пита Кирил а осмех му од увета до увета.

— Онако — кажем. — А ти?

Он не рече ништа, само ме загрли, притисне на своје мокре груди и одгурне, па оде у суседну кабину.

— Еј! — викнух за њим. — А шта нам ради Тендер? Сигурно пере гаће?

— То ти мислиш. Тендера су опколили новинари, и да га видиш само како је сад важан... Тако им компетентно излаже...

— Како им излаже? — питам.

— Компетентно.

— Добро — кажем. — Убудуће ћу носити речник са собом. — А онда као да ме је струја ударила. — Чекај, Кириле! — викнух. — Изађи напоље!

— Па већ сам се скинуо — одговара он.

— Излази, не изводи!

Кирил изиђе. Ја га дохватих за рамена и окретох. Ништа. Учинило ми се. Леђа су му чиста. Срце ми се смирило.

— Шта си се закачио за моја леђа? — пита он.

Пљеснуо сам га по леђима, вратио се у своју кабину и затворио се. Нерви, ђаво да их носи.

Тамо ми се причињавало, овде ми се причињава. До ђавола са свим! Напићу се данас као свиња. Да ми је одрати оног Ричарда! Али како игра та хуља... Ни са каквим картама не могу га добити. Већ сам пробао да варам на разне начине...

— Кириле! — викнух. — Хоћеш ли доћи данас у «Боржч»?

— Колико пута сам ти говорио да није «Боржч», него «Боршч»...

— Не гњави! Пише «Боржч». Нећеш ваљда ти да нас учиш. Онда, долазиш или не? Да одеремо оног Ричарда...

— Не знам, Ред. Ти, какав си припрост човек, и не схваташ какву смо ми то ствар данас донели...

— А ти, као схваташ?

— Не схватам ни ја; то је тачно. Али сад је, пре свега, јасно за чега су те «празне кутије» служиле, а осим тога, ако се једна моја идеја покаже добра... Написаћу чланак и посветићу га лично теби: Редрику Шухарту, почасном талкеру, са поштовањем и захвалношћу посвећено.

— И онда ће ме ћоркирати на две године.

— Али зато ће твоје име ући у науку. Та ствар ће се одсад звати «Шухартов цилиндар». Како ти звучи?

Док смо се тако пецкали ја се обукох. Гурно сам празну пљоску у џеп, пребројао новчанице и кренуо.

— Срећан ти рад, сложени човече...

Он не одговори — вода је гласно шумела.

Гледам — у ходнику господин Тендер, сав црвен и надувен као ћуран. Око њега гомила — ту су и сарадници, и новинари, и пар наредника са ручка, још жваћу, а он се распричао. «Техника, са којом ми располажемо — лупета — даје готово стопроцентну гаранцију успеха и безбедности...» Ту ме је угледао и одмах се мало смањио — осмехује се збуњено, маше руком. Време је да збришем, помислих. Кренуо сам према излазу, али касно. Чујем — трче за мном.

— Господине Шухарте! Господине Шухарте! Пар речи о гаражи!

— Немам коментара — одговарам ја и прелазим у трк. Али баш ћеш од њих побећи: један, с микрофоном — здесна, други, са камером — слева.

— Јесте ли видели у гаражи нешто необично? Само пар речи.

— Немам коментара! — вичем, држећи лице окренуто од објектива. — Гаража као гаража.

— Хвала. Какво је ваше мишљење о турбоплатформама?

— Најлепше — кажем и нишаним у врата.

— Шта мислите о циљевима Посете?

— Обратите са научницима — одговарам и — напоље.

Чујем — наваљују с друге стране. Онда им кажем кроз затворена врата:

— Предлажем вам да питате господина Тендера зашто му је нос као цвекла. Он због урођене скромности неће ништа да каже о томе, а то нам је био најзанимљивији доживљај.

Како су одјурили назад! Одгалопираше као крдо коња. Ја сачеках минут — тишина. Извирих — никог. И пођох даље, звиждућући. Сишао сам у хол, показао оном грмаљу пропусницу, а он ми салутира. Хероју дана.

— Вољно, наредниче — кажем. — Задовољан сам вама.

Он се осмехује, богзна како задовољан.

— Е, Риђи, свака ти част — каже он мени. — Поносан сам што имам таквог познаника.

— Шта — кажем — имаћеш шта да причаш девојкама кад се вратиш у Шведску?

— Још питаш! — каже. — Топиће се кô свеће.

Није он тако лош момак. Ја, искрено говорећи, такве високе и румене не волим. Девојке луде за њима, а зашто, у ствари? Па није ту ствар у висини... Идем ја тако улицом и питам се, у чему је ствар?

Сунце сија, а улица пуста. И одједном сам пожелео да видим Гуту. Просто тако. Да је гледам и да је држим за руку. После Зоне човеку и не остаје друго него да држи девојку за руку. Посебно кад се сетиш каква се деца рађају сталкерима... Ма каква Гута, мени сад треба најмање једна флаша нечег жестоког.

Прешао сам аутомобилско паркиралиште и налетео на кордон. Стоје два патролна возила у свој својој лепоти, велика, жута, са рефлекторима и митраљезима, а керови у плавим шлемовима сву улицу су преградили, не може се проћи. Ја продужавам оборене главе, боље је да не гледам у њих, дању је уопште најбоље да их не гледам: има међу њима два-три типа за које је боље да их не препознам.

Богами, имали су среће што ме је Кирил тада довео у Институт; ја сам те гадове тада тражио, и да сам их нашао — убио бих а да не трепнем...

Провлачим се кроз гомилу раменом напред, скоро сам се већ извукао одатле, кад одједном чујем: «Еј, сталкеру!» Али шта се то мене тиче, то се не односи на мене, идем даље и вадим цигарету из кутије. Међутим, неко ме достиже и хвата ме за руку. Ја тресам његову руку и, окрећући се, питам онако учтиво:

— Код ђавола се качиш за мене, мистер?

— Чекај, сталкеру — каже он. — Имам за тебе нека питања.

Ја подигох поглед — капетан Квотерблад. Стари познаник. Сасвим се осушио и постао некако жут.

— А! — кажем. — Здраво-живо, капетане. Како ваша јетра?

— Ти, сталкеру, немој да се зајебаваш са мном — каже он бесно и гледа ме сажижућим погледом. — Зашто се не заустављаш кад те зовем?

А већ су ту два плава шлема иза његових леђа — шапе им на дршкама пиштоља, очи се не виде, само браде се под шлемовима мичу. И како у Канади само проналазе такве медведе? Дању се ја патрола не бојим, али могли би да ме претраже, а то ми у овом тренутку не би требало.

— Па зар сте ви мене звали, капетане? — питам ја недужно. — Чуо сам да вичу неког сталкера...

— А ти, значи, више ниси сталкер?

— Како сам, захваљујући вама, одседео своје — оставио сам тај посао — кажем. — Доста ми је.

Хвала вам, капетане, ви сте ми отворили очи. Да вас тада није било...

— Шта си радио у предзони?

— Како шта? Па ја радим тамо. Већ две године.

И, да завршим тај непријатан разговор, вадим своју легитимацију и пружам је капетану Квотербладу. Он узе књижицу, сваку страницу добро погледа а печате само што није оњушио и олизао.

Онда ми враћа књижицу и видим: задовољан је, очи му сијају, чак се мало и заруменео.

— Извини, Шухарте — каже. — Нисам знао. Значи, нису били узалудни моји савети. Одлично!

Веровао ти мени или не, ја сам још тада претпостављао да ће од тебе ипак бити нешто. Није могуће да тако паметан момак...

И развезао причу. Ето ти га сад, излечио сам још једног меланхоличара, мислим ја и, наравно, слушам га богзна како пажљиво, скромно обарам поглед и осмехујем се, ширим руке и чак, сећам се, срамежљиво онако вучем ногом по земљи. Они грмаљи иза капетана још неко време су слушали а онда им је досадило — одоше где је веселије. А капетан филозофира дубокоумно: знање је, каже, светлост, незнање је тама, господ воли и цени поштени рад; уопште, исте оне мудрости којима нас је поп сваке недеље давио у затвору. А ја бих тако попио нешто — не могу више да издржим. Ништа, Ред, мислим се, издржаћеш још и ово. Ћути и трпи. Не може ни он још дуго овако, ево, већ је почео да губи дах... На моју срећу, једно од патролних возила је затрубило. Капетан Квотерблад се осврнуо, прогунђао нешто незадовољно и пружио ми руку.

— Па — каже — драго ми је што сам упознао новог, поштеног Шухарта. Радо бих попио са тобом чашицу у част овог познанства. Истина, лекари су ми забранили алкохол, али пиво бих могао. Само, као што видиш — служба зове. Али још ћемо се срести.

Не дао бог, мислим ја. Али пружам му руку и настављам да се црвеним и устручавам — све како се њему допада. Онда се он вратио до патролних кола, а ја само што нисам отрчао у «Боржч».

«Боржч» је у ово доба дана празан. Ернест стоји иза шанка, брише чаше и гледа кроз њих.

Интересантна ствар — ти бармени, кад год да дођеш, увек бришу чаше, кô да им од тога живот зависи. Цео дан ће тако стајати — узме чашу, зашкиљи, погледа је на светло, дуне у њу и — трљај. Трља он, трља, онда опет погледа, сад кроз дно, и наново...

— Здраво, Ерни! — кажем — Доста си је гланцао, избићеш јој дно тако.

Он ме погледа кроз чашу, прогунђа нешто из стомака и, без сувишних речи, насу ми четири прста жестине. Ја сам се успентрао на барску столицу, отпио гутљај, зажмурио, одмахнуо главом, па опет гутљај. Фрижидер бруји, из музичког аутомата допире нека тиха музика. Ернест хукће у следећу чашу — све је нормално, лепо... Ја сам испио до краја и спустио чашу а Ернест је и без питања уснуо још четири прста.

— Је л’ ти сад лакше, сталкеру? — пита. — Јеси ли се повратио?

— Само ти трљај — кажем. — Један је тако трљао док није дозвао злог духа.

— И ко ти је тај? — пита Ернест.

— Па један бармен овде — одговарам. — Пре тебе.

— И шта је с њим?

— Ништа. Шта мислиш, зашто је била Посета? Трљао он, трљао... и дошли ванземаљци.

— Ух, што си духовит — каже Ернест, али ипак се осмехује.

Оде он у кухињу и врати се са тањиром пуним печених кобасица. Тањир је ставио испред мене, примакао кечап и опет се латио чаша. Ернест зна свој посао. Има добро око, одмах види да сталкер долази из Зоне, да ће ту бити нешто за њега, и добро зна шта треба Сталкеру после Зоне. Ерни је наш човек. Професионалац.

Појевши кобасице, ја запалих и почех да израчунавам колико зарађује Ернест на сталкерима. Не знам тачно какве су цене у Европи, али сам начуо да се «празна кутија» тамо продаје за готово две и по хиљаде, а Ерни нама плаћа свега четиристо. «Батерије» су тамо барем стотину по комаду, а ми добијамо највише двадесет. Вероватно је и са свим осталим тако. Истина, ни слање робе за Европу није бадава. Овоме дај на руке, ономе дај... шеф станице је сигурно такође на његовом платном списку.

Кад се добро размисли, Ернест и не зарађује баш тако много, вероватно — петнаест-двадесет процената, а ако га ухвате — десет година му не гине.

Уто моје племените мисли прекиде долазак неког пристојног типа. Нисам ни чуо кад је ушао.

Тек, нашао се с моје десне стране и учтиво пита:

— Дозвољавате?

— Само изволите — кажем.

Ситан, мршав, са шпицастим носићем и машном. Фаца ми је позната, негде сам га већ видео али се не сећам где. Он се попе на столицу поред мене и каже Ернесту:

— Бурбон, молим! — и одмах се окрете мени: — Извините, чини ми се да вас познајем. Ви радите у Међународном институту, зар не?

— Да — одговарам. — А ви?

Он спретно вади из џепа визиткарту и ставља је испред мене. Читам: «Алојз Макно, опуномоћени агент Бироа за емиграцију». Па да, сад га се сећам. Убеђује људе да оду из града.

Некоме је јако стало до тога да становници напусте град. Нас је у Хармонту остало једва половина од пређашњег броја, а они би да сасвим очисте град. Одгурнуо сам визиткарту и рекао:

— Не, хвала. Не занима ме. Жеља ми је да умрем на родној груди.

— А зашто? — живо пита он. — Извините за наметљивост, али шта вас заправо овде држи?

Зини да ти кажем шта ме овде држи!

— Како шта ме држи? — говорим ја. — А слатке успомене из детињства? А први пољубац у градском парку? Мамица и татица? Па онда, како сам се први пут напио и потукао у овом бару. Па најдража полицијска станица... — Вадим из џепа зашмркану марамицу и примичем је очима. — Не — кажем — низашта на свету!

Он се насмејао, лизнуо свој бурбон па ће замишљено:

— Никако не могу да схватим вас Хармонтовце. Живот у граду тежак. Војна управа. Лоше снабдевање. Поред Зоне живите као на вулкану. Сваког часа може избити нека епидемија или нешто још горе... Добро, старије људе још и разумем. Њима је тешко да оду са места где су проживели толике године. Али ви... Колико је вама година? Двадесет две, двадесет три, не више... Схватите једном да је наш Биро — добротворна организација. Ми не извлачимо из овога никакву корист. Просто желимо да људи оду са овог ђаволског места и укључе се у нормалан живот. Обезбеђујемо станове и запослење, а млађима, као што сте ви, још и могућност школовања... Не, стварно вас не разумем.

— А шта — кажем ја — неће нико да оде?

— Није да неће нико. Неки одлазе, посебно људи са породицама. Али омладина и старији... Па шта ви видите у овом граду? Обична рупа, провинција...

И ту сам му открио тајну.

— Господине Алојзе Макно — кажем. — Ви сте у праву. Наш градић је стварно рупа. Увек је то био па је и сад. Али сад је то рупа у будућност. Кроз ту рупу ми ћемо у ваш смрдљиви свет избацити такве ствари да ће се све променити. Живот ће бити другачији, бољи, свако ће имати све што му треба. Ето каква је то рупа. Кроз ову рупу долазе знања. А кад будемо имали знање, све људе ћемо начинити богатима, стићи ћемо и до звезда и куд год хоћемо. То је оно што ви зовете рупом...

Ту сам се прекинуо јер сам приметио да ме Ернест гледа запањено и постало ми је непријатно.

Ја, иначе, не волим да понављам туђе речи, чак ни ако ми се допадају. Поготово што код мене оне звуче некако фалш. Кад Кирил говори слушаш као омађијан. А ја говорим исто то, а испада некако другачије. Можда је то зато што Кирил никад није дотурао плен из Зоне под Ернестову тезгу. Па добро...

Ту се мој Ерни тргнуо и брзо ми насуо још шест прстију одједном. Кô вели: шта лупеташ, момак, сабери се. А шиљатоноси господин Макно опет је лизнуо свој бурбон па ће:

— Да, наравно... Вечни акумулатори, «плава панацеја»[1] Али, да ли ви стварно верујете у све то?

— Шта ја стварно верујем, то се вас не тиче — одговарам. — Ја сам вам говорио о граду. А са своје стране могу вам рећи ово: шта има у тој вашој Европи? Видео сам ја њу. Дању цркаваш на послу, увече зуриш у телевизор...

— Не мора то бити обавезно Европа...

— Свеједно. Свуда је исто, осим што је на Северном полу још и хладно.

А ево шта је чудно: ја сам стварно веровао у то што сам говорио. И наша Зона, кучка проклета, подмукли убица, била ми је тог тренутка стопут дража од њихових Европа и Африка. Нисам ја тада био пијан, већ сам просто на тренутак замислио себе како се сав исцеђен враћам с посла у стаду истих таквих кретена, како ме у подземној гурају са свих страна и како ми се све смучило и није ми ни до чега.

— А шта ви кажете? — окренуо се Макно Ернесту.

— Ја имам свој посао — нељубазно одговара Ерни. — Ја вам нисам тамо неки клинац! Ја сам сав свој капитал уложио у ово. Код мене понекад навраћа и сâм командант, генерал, разумеш?

Зашто бих се селио одавде?

Ту господин Макно узе нешто да му тумачи наводећи и неке бројке, али ја га више нисам слушао. Повукао сам добар гутљај, извадио из џепа ситниш, сишао са столице и као прво укључио музички аутомат. Има тамо једна добра песма — «Не враћај се ако ниси сигуран». Одлично звучи после Зоне... Аутомат, дакле, трешти, а ја узех своју чашу и одох до «Једноруког Џека» да поравнам неке старе рачуне. И пролете време као птичица... Убацујем ја свој последњи новчић, кад у нашу гостопримљиву кућу улазе Ричард Нунан и Ималин. Ималин се већ удесио, а он, кад је такав, само гледа с ким би да се потуче. Нунан га нежно држи под руку и умирује шалама. Леп пар! Ималин — крупан, блиставоцрне коже као официрска чизма, кудрав, са ручердама до колена, а Дик — омален, буцмаст, румен — ма, кô бебино дупе.

— А! — виче Дик, угледавши ме. — Ту нам је и Ред! Дођи код нас, Ред!

— Тако је! — грми Ималин. — У целом овог раду има само два права човека — Ред и ја! Сви остали су свиње и сатанина деца. Ред! И ти служиш сатани, али си ипак човек.

Ја идем до њих са својом чашом. Ималин ме дохвати за јакну, повлачи на столицу и каже:

— Седи, Риђи! Седи, слуго сатанин! Волим те. Дај да оплачемо грехе људске. Горко ћемо плакати!

— Ајде — кажем. — Прогутаћемо грешне сузе наше.

— Јер долази дан! — прориче Ималин. — Јер већ је зауздан коњ блед и већ је у стремен ставио ногу јахач његов.[2] И узалуд молитве оних што су се продали сатани. Спасиће се само они који су се дигли на њега. Ви, децо човечија, који сте од сатане заведени, који се сатаниним играчкама играте, који сатанина блага тражите — вама говорим: слепи сте! Освестите се, хуље, док још није касно! Уништите ђавоље играчке! — Ту је он одједном заћутао као да је заборавио како иде даље. — А хоће ли ми дати овде да пијем? — упитао је сасвим другачијим гласом. — И где сам ја то?... Знаш, Риђи, опет су ме избацили са посла. Кажу, агитатор. Ја им кажем: освестите се, сами сте слепи и друге слепце у провалију вучете! А они се смеју. Онда сам разбио њушку шефу и отишао. Сад ће ме у затвор. А зашто?

Стигао је Дик и ставио флашу на сто.

— Данас ја плаћам! — довикнуо сам Ернесту.

Дик ме погледа искоса.

— Све је по закону — кажем. — Добио сам премију.

— Ишли сте у Зону? — пита Дик. — Јесте ли донели нешто?

— Пуну «празну кутију» — кажем. — Положили смо је на олтар науке. Хоћеш ли да сипаш или нећеш?

— «Празна кутија»! — јадикује Ималин. — Због некакве «празне кутије» он ризикује свој живот!

Остао је жив, али је зато донео у свет још једну ђавољу направу... А да ли си мислио, Риђи, колико ће зла и бола...

— Прекини, Ималине — кажем му строго. — Пиј и радуј се што сам се жив вратио. За успех, момци!

И кренули смо «за успех». Ималин се скроз распекмезио: седи, плаче, из очију му цури кô из славине. Ништа, знам ја њега. Сад је у таквој фази — да плаче и проповеда како је Зона ђавоља саблазан, да се из ње ништа не сме износити а оно што је већ изнесено треба вратити и живети као да никаквих Зонâ и нема. Ђаволово ђаволу. Ипак, волим тог Ималина. Ја уопште волим чудаке. Ималин, кад има пара, откупљује плен од било кога и без ценкања, а онда га ноћу носи натраг и закопава...

Ух, ала се дерња! Добро, проћи ће га.

— Каква ти је то «пуна празна кутија»? — пита Дик. — За обичну «празну кутију» знам, али за пуну чујем први пут.

Ја му објасних, а он клима главом.

— Да — каже — то је стварно нешто ново. А с ким си ишао? Са оним Русом?

— Да — одговарам. — Са Кирилом и Тендером. То је један лаборант.

— Сигурно си имао муке са њима...

— Уопште нисам. Сасвим добро су се држали. Нарочито Кирил. Рођени сталкер — кажем. — Да је мало искуснији и да га прође претерана жустрина, ја бих са њим сваки дан могао у Зону.

— И сваке ноћи? — пита он са пијаним осмехом.

— Остави се тога — кажем. — Шала је шала...

— Знам — каже. — Шала је шала, а због оваквих шала могло би се и у затвор. Сматрај да сам ти дужан два шамара...

— Коме два шамара? — скочио је Ималин. — Кога треба по њушци?

Дохватисмо га за руке и једва га посадисмо натраг у столицу. Дик му стави цигарету у зубе и принесе упаљач. Смирисмо га. У међувремену, у бар је пристизало све више народа. Шанк је већ био облепљен, а и многи столови заузети. Ернест је већ позвао своје девојке, јуре оне између столова, носе шта је ко поручио — пиво, коктеле, чисто. Ја гледам: у последње време у граду се појавило много нових фаца — све више је некаквих клинаца са помодним шареним марамама. Рекох то Дику а он климне.

— Тако је то — каже. — Почиње се са великим радовима. Институт подиже три нове зграде, а осим тога, спремају се и да ограде Зону зидом од гробља до старог ранча. Завршавају се добра времена за сталкере...

— А кад су за сталкере била добра времена? — кажем и мислим се: ето ти га сад, лепу вест ми је донео. Значи, одсад нема ништа са стране. Можда је то и боље — мање је ризика. Ићи ћу у Зону дању, легално — зарада је, наравно, много мања, али је зато и много сигурније: «летеће платформе», спецодела, ово-оно, а и о патролама нећу морати да бринем. Живећу од плате а пићу од премија. И онда се ипак озловољих. Опет треба пазити на сваки грош: ово се може себи дозволити, оно не може...

Треба штедети новац за Гуту, у бар више нећу моћи да идем, али зато ћемо ићи у биоскоп... И све ће бити сиво. Сваког дана сиво, и сваке вечери сиво, и сваке ноћи сиво...

Седим ја тако и размишљам а Дик ми говори на уво:

— Синоћ сам у хотелу свратио у бар да попијем нешто против несанице, а тамо седе неки нови.

Одмах ми се нису допали. Један од њих седа до мене и почиње разговор, онако издалека, около— наоколо, сугерише ми како он мене зна, зна ко сам ја и где радим и наговештава да је спреман добро да плати за разне услуге...

— Полицијски провокатор — констатујем. Досадно ми је то, таквих сам се типова овде већ нагледао и разговора о «услугама» наслушао.

— Није, драговићу мој, саслушај ме до краја. Ја сам мало попричао са њим, наравно, опрезно, глумио сам будалу. Дакле, «црне капљице», «зујалице» и остала бижутерија њега не занимају. А о томе шта му треба говорио је само изокола.

— Па добро, шта је то хтео да набави? — питам ја изнервирано.

— Колико сам ја схватио, «вештичје пихтије» — одговара Дик и гледа ме некако чудно.

— Ма немој, баш то му треба! — узвикнем. — А да му није случајно потребна и «смрт-лампа»?

— Ја сам га то исто питао.

— И шта каже?

— Каже да јесте.

— Ма је ли?! Онда нека иде сам и нек’ узме. Па то је ситница! «Вештичјих пихтија» пуни су подруми, само да узмеш лопату и да вадиш. Сахрана на сопствени рачун.

Дик ћути, гледа ме испод ока и чак се не осмехује. Шта му је, ког ђавола, није ваљда озбиљно мислио да ја то урадим? И онда ми се упалила сијалица.

— Чекај мало — кажем. — Па ко је био тај, кад је чак и у Институту забрањено проучавање «пихтија»?

— Аха — каже Дик и даље ме гледајући. — Истраживање, које представља потенцијалну опасност за човечанство. Јеси ли сад схватио ко је то био?

Нисам схватио ништа.

— Ванземаљац, шта ли? — кажем.

Он се насмејао грохотом, потапшао ме по рамену па ће:

— Е, баш си наиван! Дај боље да попијемо.

— ‘Ајде — кажем ја, а у себи се кувам. Ономе сам припрост, овоме сам наиван... — Еј! — вичем. — Ималине! Доста си спавао, дај да пијемо.

Не вреди, спава тај. Спустио своју црну њушку на црни сто и спава, руке му висе до пода. Ја и Дик настависмо да пијемо без Ималина.

— Па добро — кажем — наиван или не, али ја бих о том типу јавио куд треба. Колико год мрзео полицију, сâм бих отишао и пријавио га.

— Да, да — каже Дик. — А онда би те у полицији питали: а зашто се тај тип обратио баш вама? ‘Ајде сад?

Одмахнух главом:

— То је тачно, само знаш шта? Ти си, дебелогузи, три године у граду, а у Зони ниси био ниједном; «вештичје пихтије» си видео само на филму, а да си видео шта оне у природи раде од човека...

То се из Зоне не сме износити. Знаш и сам какви су сталкери — њима само дај паре, што више — то боље, али ово не би ни Пуж урадио. Ни Лешинар Барбриџ... Не смем ни да замислим, коме и зашто требају «вештичје пихтије»...

— Све је то тако — каже Дик. — Само што ја никако не бих волео да ме једног јутра пронађу и констатују самоубиство. Ја нисам сталкер, али и ја сам човек огрубео и послован. И, некако, волим да живим. Дуго већ живим, па сам се навикао...

Ту се одједном Ернест продерао иза шанка:

— Господин Нунан! Телефон!

— Ух, мајку му! — љутито ће Нунан. — Сигурно опет рекламације. Нигде немам мира. Извини, Ред — каже.

Он устаде и оде до телефона. А ја остадох са Ималином и са флашом и, пошто од Ималина користи нема, сам се хватам у коштац са њом. Ђаво да носи ту Зону, нигде од ње нема спаса. Куд год да пођеш, с ким год да проговориш — увек Зона, Зона, Зона... Лако је Кирилу да филозофира како ће из Зоне стићи вечни мир и благостање. Кирил је добар момак и нико за њега неће рећи да је глуп, напротив. Али он нема појма о стварном животу. Он не може ни да претпостави колико се разних зликоваца мота око Зоне. Ево, сад су неком затребале «вештичје пихтије». Не, Ималин, макар је и пропалица, макар је и психички оболео на религиозној основи — кад мало размислиш, можда је у праву:

можда би заиста требало ђаволу оставити ђаволово? Не дирај говно па ће мање смрдети...

Уто на Диково место седе неки клинац са шареном марамом.

— Господин Шухарт? — пита.

— Па? — кажем.

— Ја сам Креон — каже. — Дошао сам са Малте.

— Па како је код вас на Малти? — питам.

— Код нас на Малти је лепо, али нисам дошао да о томе разговарамо. Ернест ме је упутио на вас.

Тако, значи. Ипак је ђубре тај Ернест. Безосећајно ђубре. Наиђе такав момак — црнпураст, уредан, симпатичан, није се још у животу обријао ни имао девојку, а Ернесту је свеједно, њему само да их је што више у Зону да пошаље. Један од тројице ако се врати — ето му већ зараде...

— И како живи наш Ернест? — питам.

Он се осврнуо према шанку па каже:

— Ја бих рекао да живи доста добро. Радо бих се мењао са њим.

— А ја не бих — кажем. — Хоћеш нешто да попијеш?

— Хвала, не пијем.

— Запали онда.

— Извините, не пушим, такође.

— Ма иди ти у... — кажем. — Који ће ти онда паре?

Он је поцрвенео, престао се осмехивати па ће, испод гласа:

— Господине Шухарте, то је већ моја ствар.

— И то што кажеш — закључујем ја и сипам себи још четири прста. У глави ми, право речено, већ помало шуми а у телу пријатна слабост: Зона ме је сасвим пустила из својих канџи. — Сад сам пијан — кажем. — Проводим се, као што видиш. Ишао сам у зону и вратио се жив и са парама. Не дешава се то често, да се човек врати жив, а већ са парама — то је сасвим ретко. Према томе, боље је да одложимо озбиљан разговор...

Ту он скочи, каже «извините» и онда видим да је то зато што се вратио Дик. Стоји Дик поред стола и по лицу му видим да се нешто озбиљно десило.

— Па — питам — твоји резервоари опет не држе вакуум?

— Да — одговара он. — Опет.

Сео је Дик, налио себи, долио мени, и видим да није ствар у рекламацијама. А и иначе — боли њега за рекламације, никад тај није био неки савестан радник.

— Дај да испијемо, Ред — каже он и, не чекајући на мене, искапи чашу и налива поново. — Панов Кирил је умро.

Онако припит, нисам га одмах разумео. Умро неко, па шта онда...

— Добро — кажем. — Попићемо му за покој душе...

Он ме погледа зачуђено, а ја тек онда схватих шта је он то рекао и у мени као да нешто пуче.

Сећам се, устао сам, наслонио се на сто и гледам га одозго надоле.

— Кирил?! — а пред очима ми она сребрна паучина и поново чујем како она пуца и кида се. И кроз то језиво пуцкетање Диков глас допире до мене као из друге собе.

— Срце. Нашли су га у купатилу, голог. Нико ништа не разуме. Питали су ме за тебе; рекао сам да си сасвим добро...

— А шта има ту да се разуме? — мрмљам. — Зона...

— Седи — говори ми Дик. — Седи и пиј...

— Зона — понављам ја и не могу да престанем. — Зона... Зона...

И ништа око себе не видим, осим сребрне паучине. Читав бар је у паучини, људи се крећу а паучина пуца кад је ко закачи. И у центру тога онај Малтежанин, лице му зачуђено, дечје, ништа не разуме.

— Дечко — кажем му нежно — колико ти треба пара? Је л’ доста хиљаду? На! Узми, узми! — пружам му паре и већ вичем: — Иди до Ернеста и кажи му да је он ђубре и копиле; не бој се, слободно му реци! Он је кукавица!... Реци му то и право на станицу! Купи карту и врати се на своју Малту без задржавања!...

Не сећам се шта сам још викао. Сећам се, нашао сам се пред шанком, Ернест је ставио пред мене чашу нечег освежавајућег, па пита:

— Ти си данас, изгледа, при парама?

— Јесам — одговарам — при парама сам...

— Могао би сад да ми даш онај дуг. Сутра морам да платим порез.

И ту видим — у руци ми свежањ новчаница. Гледам у те зелембаће и мрмљам:

— Значи, није их узео, Креон Малтежанин... Значи, поносан је... Е, па, све друго је — судбина...

— Шта ти је? — пита Ерни пријатељски. — Да ниси мало претерао?

— Нисам — кажем. — Сасвим сам у реду. Могао бих одмах под туш.

— Ипак би требало да идеш кући — говори Ерни пријатељски. — Ипак си ти мало претерао.

— Кирил је умро — кажем му.

— Који Кирил? Је л’ то онај без једне руке?

— Који без руке, свињо! — вичем. — Од хиљаду таквих као што си ти једног Кирила не би се могло направити! Злотворе! — вичем. — Људима тргујеш! Смрћу нашом тргујеш! Све си нас купио за зелембаће! Хоћеш да ти сад разнесем ову рупу?!

Али тек што сам замахнуо, дограбише ме и повукоше некуд. А ја више ништа не знам и нећу да знам. Вичем, покушавам да се истргнем, ударам ногама. Долазим себи у тоалету, сав мокар, крвавих уста. Гледам у огледало и не препознајем се, и некакав тик ми трза образ; никад раније то није било. А из сале бука, лом, разбијање посуђа, вриштање девојака и чујем — Ималин урличе као гризли: «Покајте се, паразити! Где је Риђи? Шта сте урадили са Риђим, ђавољи накоте?...» И полицијска сирена завија.

Чим сам чуо сирену у мојој глави је све стало на своје место. Свега се сећам, све знам, све разумем. И у души више ничег — само ледени бес. Тако, мислим, сад ћу ти приредити весеље. Показаћу ти ја шта је сталкер, смрдљиви трговче! Извадио сам из џепа «зујалицу», нову, неупотребљавану, пар пута је притиснуо прстима, одшкринуо врата и убацио је у салу. Онда отворих прозор, па на улицу. Наравно, хтео сам да видим како ће испасти, али морао сам што пре напоље. Ја ту «зујалицу» слабо подносим, одмах ми удари крв на нос.

Потрчао сам кроз двориште и чујем: прорадила моја «зујалица» пуном снагом. Прво су у целом кварту почели да лају и завијају пси — они први чују «зујалицу». Онда је у кафани неко завриштао тако да ми је и на тој даљини одјекнуло у ушима. Могао сам да замислим шта се унутра догађа: неко је пао у меланхолију, неко је подивљао, неко не зна где да се завуче од страха... Страшна ствар је та «зујалица». Сад се Ернестова кафана неће тако скоро напунити. Наравно, он ће се досетити ко му је то приредио, али баш ме брига. Готово је. Нема више сталкера Реда. Доста ми је. Доста ми је да ризикујем главу и да још друге том послу учим. Погрешио си, Кириле, пријатељу мој. Испало је да ниси ти у праву, већ Ималин. Људи немају шта да траже у Зони.

Прескочио сам једну ограду и полако кренуо кући. Гризем усне, хтео бих да заплачем а не могу. Испред мене више ничег нема, празнина. Сива свакодневица. Кириле, једини мој пријатељу, како се то десило? Шта ћу ја сад без тебе? Перспективе си ми сликао — нов, другачији, лепши свет... а шта сад?

Можда ће неко заплакати за тобом у далекој Русији, а ја ни то не могу. А ја сам за све крив, идиот, нико други него ја! Како сам могао да га водим у гаражу, кад му се очи нису привикле на таму?

Целог живота сам био као вук, целог живота само сам на себе мислио... И у неко доба сетио сам се да обрадујем неког, да учиним за њега нешто. Шта ми је, ког ђавола, требало да му говорим о тој «кутији»? И кад сам помислио на то, тако ме је стегло у грудима, просто да стварно почнем да завијам као вук. Изгледа да сам то и учинио: људи су се тргли и одмакли од мене, али онда ми је лакнуло — видим, Гута иде.

Иде она право према мени, моја лепотица, моја девојчица, корача својим складним ногама, сукња јој се над коленима њише, одасвуд је прате нечије очи, а она иде као по ужету, не гледа ни лево ни десно, и ја некако одмах схватих да она то мене тражи.

— Здраво, Гута — кажем. — Куд си кренула?

Она ме погледа, у тренутку виде све — и моју разбијену њушку, и мокру јакну, и крваве песнице — и ништа не рече на то, него ће:

— Здраво, Ред. А ја те баш тражим.

— Знам — кажем. — Идемо до мене.

Она ћути, окренула се и гледа устрану. Ах, како јој је глава подигнута, какав јој је врат — као у кобиле младе и горде, али већ покорне своме газди. А она ми онда каже:

— Не знам, Ред. Можда више нећеш хтети да се виђаш са мном.

Мени се срце одмах стеже — шта сад још? Али ја сасвим мирно кажем:

— Не разумем, Гута... Извини, ја сам данас мало попио, па можда зато теже схватам. Због чега бих одједном хтео да прекинемо?

Узимам је под руку и полако идемо мојој кући, а сви који су до малочас зурили у њу журно крију њушке. Ја у овој улици живим од рођења; Реда Риђег сви добро знају. А ко ме не зна, брзо ће ме упознати; тога је и она свесна.

— Мама тражи да идем на абортус — одједном каже Гута. — А ја то нећу.

Ја сам још неколико корака направио пре него што сам све то схватио, а она наставља:

— Нећу да идем на абортус, хоћу да имам дете од тебе. А ти — како год хоћеш. Можеш слободно да ме оставиш, ја те не држим.

Слушам је како говори, храбрећи саму себе, слушам и полако отупљујем. Све ми се замутило у глави и само ми се врти нека глупост: један човек мање — један човек више.

— Мама ми каже — говори Гута — дете је од сталкера, нећеш ваљда да рађаш наказе... Он је несталан, каже, нећете имати породицу, ништа. Данас је на слободи, сутра — у затвору. Али мени је свеједно, ја сам на све спремна. Могу ја и сама. Сама ћу га родити, сама ћу га подићи, направићу човека од њега. Не требаш ми ти. И немој више да ми долазиш — нећу те пустити ни на праг...

— Гута — кажем — чекај мало! — И не могу да издржим, проваљује из мене неки живчани, идиотски смех. — Пожурила си мало да ме тераш!

Ја се смејем као лудак, а она стаде, сакри ми лице у груди и расплаче се.

— Шта ћемо сад, Ред? — пита она кроз сузе. — Шта ћемо сад?