Пикник поред пута

II Редрик Шухарт, 28 година, ожењен, без одређеног занимања.

Редрик Шухарт је лежао иза надгробног споменика и, одмичући руком грану оскоруше, гледао на цесту. Рефлектори патролних кола шарали су по гробљу и ударали га у очи, и тада би он зажмурио и задржао дах.

Прошло је већ два сата а на цести је све било по старом. Мотор је равномерно радио упразно а возило је стајало у месту и шарало својим трима рефлекторима по запуштеном гробљу, по искошеним зарђалим крстовима и плочама, по разраслом жбуњу оскоруше, по три метра високом зиду, који се завршавао лево од њих. Патролџије су се плашиле Зоне. Нису чак ни изишли из возила. Овде, на гробљу, нису се усуђивали чак ни да пуцају. Понекад су до Редрика допирали пригушени гласови, понекад би из возила излетао упаљени опушак и котрљао се по цести, поскакујући и расипајући црвене искрице. Било је мокро, недавно је падала киша, и чак и кроз непромочиви комбинезон Редрик је осећао влагу и хладноћу.

Опрезно је пустио грану, окренуо главу и стао да ослушкује. Негде десно, не сасвим близу али ни далеко, било је још неког на гробљу. Тамо је опет зашушкало лишће и као да се осула земља, а онда је на тло тупо пало нешто тешко и тврдо. Редрик је опрезно, не окрећући се, стао пузати унатраг, приљубљен уз мокру траву. Изнад главе му је опет прелетео рефлекторски зрак. Редрик је замро, пратећи његово бешумно кретање и учинило му се да на једном гробу међу крстачама непомично седи човек у црном. Седи не кријући се, наслоњен леђима на мали мермерни обелиск, окренут према Редрику белим лицем са црним јамама на месту очију. Заправо, Редрик није видео и није могао видети за делић секунде све те појединости, али му је машта допунила призор. Отпузао је још неколико корака, напипао пљоску, извадио је и неко време само лежао, притиснувши топли метал уз образ. Затим је, све држећи пљоску у руци, отпузао даље. Више није гледао ни лево, ни десно.

У старој гробљанској огради била је рупа и одмах поред ње на простртом огртачу са заштитним слојем олова лежао је Барбриџ. Он је и даље лежао на леђима, растежући обема рукама оковратник џемпера и тихо, мучно, стењао и дахтао. Редрик је сео поред њега и одвио чеп пљоске. Онда је полако завукао руку под Барбриџеву главу, осећајући целим дланом врућу ћелу мокру од зноја, и принео грлић пљоске старчевим уснама. Било је мрачно, али у слабим одблесцима рефлектора Редрик је видео широко отворене и наизглед стаклене Барбриџеве очи иобрасле вишедневном брадом. Барбриџ је жудно испио неколико гутљаја, па се немирно замешкољио, опипавајући ранац са пленом.

— Вратио си се... — проговорио је. — Добар си ти момак... Риђи... Нећеш оставити старца... да овако умре...

Редрик је, забацивши главу, повукао добар гутљај.

— Стоје тамо, керови — рекао је. — Кô укопани.

— Није то... тек тако... — рекао је Барбриџ. Говорио је испрекидано, често хватајући дах. — Неко је пријавио... Чекају.

— Можда. Хоћеш још гутљај?

— Нека. Доста засад. Само ме не остављај. Ако ме не оставиш — нећу умрети. И нећеш зажалити.

Нећеш ме оставити, Риђи?

Редрик не одговори. Гледао је према цести, на плаве блескове рефлектора. Мермерни обелиск се и одавде видео, али се није видело седи ли о н а ј још увек тамо или не.

— Слушај, Риђи. Не лажем те. Нећеш зажалити. Знаш, зашто је стари Барбриџ још увек жив? Не знаш? Горила Боб је настрадао. Фараон Банкер — кô да га није ни било. Какав је то био сталкер! А погинуо. И Пуж. И Норман Цвикераш. Калоген. Крастави Пит. Сви. Само сам ја остао. Знаш зашто?

— Зато што си увек био подлац — рекао је Редрик, не одвајајући поглед са цесте. — Лешинар.

— Јесам. Подлац. Морао сам бити. И други су. Фараон. Пуж. А остао сам само ја. Знаш зашто?

— Знам — рекао је Редрик да би га се ослободио.

— Лажеш. Не знаш. Јеси ли чуо за Златну куглу?

— Чуо сам.

— Мислиш да је то бајка?

— Боље ћути. Само губиш снагу.

— Нема везе. Ти ћеш ме изнети. Толико пута смо ишли заједно! Нећеш ме ваљда сад оставити?

Знао сам те кад си био оволики... мали. Знао сам твог оца.

Редрик је ћутао. Хтео је да запали; измрвио је једну цигарету на длану и стао њушити. Није помагало.

— Мораш ме извући одавде — говорио је Барбриџ. — Због тебе сам и настрадао. Кад ниси хтео да поведемо Малтежанина.

Малтежанин је по сваку цену хтео да пође са њима. Цело вече им је плаћао пиће, нудио им већи проценат плена, заклињао се да ће набавити специјално одело и Барбриџ, седећи поред Малтежанина и заклањајући лице тешким набораним дланом, дивље је намигивао Редрику — пристани, добро ће нам доћи. Вероватно је баш због тог његовог наваљивања Редрик тада рекао «не».

— Настрадао си зато што си тако похлепан — хладно је рекао Редрик. — Ја ту нисам ништа крив.

Завежи сад.

Неко време Барбриџ је само стењао. Поново је завукао прсте под оковратник и сасвим забацио главу.

— Узми цео плен — прокркљао је. — Само ме немој оставити.

Редрик је погледао на сат. До свитања више није било дуго, а патролна кола никако нису одлазила. Рефлектори су шарали по жбуњу, а негде тамо, сасвим близу патролних кола, налазио се камуфлирани ландровер и сваког часа је могао бити откривен.

— Златна кугла — опет је почео Барбриџ. — Ја сам је нашао. А такве глупости су причали о њој.

Ја сам и сâм лагао свашта. Као, да испуњава сваку жељу. Ех, да је сваку, одавно мене не би ту било. Живео бих у Европи. Пливао бих у парама.

Редрик га погледа одозго. У плавим краткотрајним одблесцима Барбриџево лице је изгледало као мртво. Али стаклене избечене очи су пажљиво и јасно гледале Редрика.

— Нема никакве вечне младости — говорио је Барбриџ. — Нема ни пара. Али добио сам здравље. И деца су ми здрава. И жив сам. Ти не можеш ни да замислиш где сам све био. И остао сам жив.

— Облизао је усне. — Само једно сам молио. Да живим. И да ми дâ здравље. И нормалну децу.

— Ма зачепи већ једном — најзад рече Редрик. — Брбљаш као жена. Ако будем могао — извући ћу те. Жао ми је твоје Дине. Отишла би на плочник...

— Дина... — прокркљао је Барбриџ. — Девојчица моја. Лепотица. Они су тако размажени, Риђи.

Све су имали. Пропашће без мене. Артур. Мој Арчи. Ти га знаш, Риђи. Кад си још видео такве?

— Рекао сам ти: ако будем могао — извући ћу те.

— Не — Барбриџ је наваљивао. — Извући ћеш ме у сваком случају. Рећи ћу ти где је Златна кугла.

— Па реци већ једном.

Барбриџ је застењао и замешкољио се.

— Моје ноге... — рекао је. — Опипај, како изгледа.

Редрик је пружио руку и превукао дланом од колена наниже.

— Кости... — кркљао је Барбриџ. — Има ли још костију?

— Има, има — слагао је Редрик. — Не брини се.

У ствари, осећала се само чашица колена. Ниже, све до стопала, нога је била као од гуме, могла се везати у чвор.

— Лажеш — рекао је Барбриџ. — Зашто ме лажеш? Као да ја не знам, као да никад нисам видео!...

— Колена су ти цела — рекао је Редрик.

— Сигурно лажеш — поновио је Барбриџ са очајничком надом. — Нема везе. Само ти мене извуци. Све ћу ти дати. И Златну куглу. Нацртаћу ти мапу. Рећи ћу ти за све замке. Све ћу ти рећи...

Он настави да говори и да обећава, али Редрик га више није слушао. Гледао је према цести.

Светлост три рефлектора више није скакутала по жбуњу већ се укрстила на оном мермерном споменику и у плаво осветљеној измаглици Редрик је јасно видео погнути црни лик како тумара међу крстачама.

Човек као да се кретао наслепо, право на рефлекторе. Редрик је видео како је онај налетео на велики крст, узмакао корак, поново ударио у крст и тек онда га обишао и продужио, пружајући напред дугачке руке са раширеним прстима. Онда је одједном нестао, као да је пропао у земљу, после неколико секунди опет се појавио, мало даље десно, корачајући са некаквом нељудском упорношћу, као навијена играчка.

И одједном су се рефлектори угасили. Зашкрипало је квачило, дивље је прорадио мотор, кроз жбуње се пробило плаво-црвено сигнално светло и кола су, нагло убрзавајући, кренула према граду и нестала иза зида. Редрик је дубоко удахнуо и спустио патент на комбинезону.

— Сигурно су отишли... — грозничаво је мрмљао Барбриџ. — Риђи, идемо... Идемо, брзо! — Он се узврпољио, опипао рукама око себе, дохватио ранац са пленом и покушао да устане. – ‘Ајде, шта сад чекаш?

Редрик је гледао према цести. Сад је тамо било мрачно, ништа се није видело, али тамо негде је био о н а ј , корачао је као механичка играчка, падао је, налетао на крстаче, заплитао се у жбуње.

— Добро — рекао је Редрик гласно. — Идемо.

Он подиже Барбриџа. Старац је као клештима обухватио његов врат левом руком и Редрик га, немајући снаге да се усправи, четвороношке повуче кроз рупу у огради, хватајући се рукама за мокру траву.

— Хајде, хајде — пожуривао је Барбриџ. — Не брини се за плен, ја га држим, само ти вуци...

Стаза је била позната, али мокра трава је клизила, гране оскоруше ударале су по лицу; старац је био невероватно тежак, као да вуче мртваца, па се још и ранац са пленом, звецкајући и лупајући, све време качио за нешто, а најстрашнија је била могућност да налете на о н о г , који је, вероватно, још увек тумарао овде у мраку.

Кад су изишли на цесту још увек је био мрак али се већ осећало да је свитање близу. У шуми с друге стране цесте сањиво и несигурно огласиле су се птице, а над мрачним кућама далеке периферије, над ретким жутим светлима уличне расвете ноћни мрак је већ заплавео и одатле је подувао хладан, влажан поветарац. Редрик је оставио Барбриџа поред пута и, погледавши на све стране, као велики црни паук одјурио преко. Брзо је нашао ландровер, побацао са хаубе и крова маскирне гране, сео за волан и опрезно, не укључујући фарове, извезао се на цесту. Барбриџ је седео држећи ранац са пленом и опипавајући ноге.

— Брзо — кркљао је. — Брзо, дај! Колена су ми још читава! Спасићемо колена!

Редрик га је подигао и, шкрипећи зубима од напора, убацио у кола. Барбриџ је са треском пао на задње седиште и застењао. Ранац није ни тад испустио. Редрик је покупио са земље и пребацио преко њега огртач са оловом. Барбриџ је довукао са собом чак и тај огртач.

Редрик је узео батеријску лампу и прошао напред-назад ивицом пута, гледајући трагове. Њих углавном није ни било. Ландровер је, излазећи на цесту, угазио високу траву, али она ће се за пар сати сасвим подићи. Око оног места где су стајала патролна кола остало је много опушака и Редрик се сетио да већ дуго жели да запали. Извадио је цигарету и запалио, мада би овог часа најрадије скочио у кола и одјурио што пре одавде. Али тако се није могло. Све се мора радити полако и промишљено.

— Шта радиш? — плачним гласом питао је Барбриџ из кола. — Воду ниси сипао, мреже су суве...

Сакриј ранац!

— Завежи! — оштро је рекао Редрик. — Не сметај ми. — Барбриџ је ућутао. — Ући ћемо у град са јужне стране.

— Како с јужне стране? Шта причаш? Упропастићеш ми колена, убицо! Моја колена!

Редрик је закопчао одело и гурнуо свој опушак у кутију од шибица.

— Не цмиздри, Лешинару — грубо је рекао. — Не можемо право кроз град. Има три рампе, зауставиће нас бар на једној.

— Па шта онда?

— Погледаће на твоје папке, и готово.

— Шта моји папци? Бацали смо бомбе на рибу, ноге ми је пробио гелер и то је све!

— А ако неко опипа?

— Ако опипа, ја ћу се тако продерати да ће му пресести пипање.

Али Редрик је већ донео одлуку. Подигао је возачево седиште и, осветљавајући лампом, отворио скровиште.

— Дај ми ранац.

Канистар за бензин под седиштем био је лажан. Редрик је узео ранац и угурао га унутра, слушајући како у ранцу нешто звекеће и лупа.

— Не могу да ризикујем. Немам права.

Спустио је поклопац, посуо га смећем, бацио одозго неку крпу и најзад спустио и седиште.

Барбриџ је стењао, уздисао, жалосним гласом тражио да пожуре, опет обећавао Златну куглу и све време се вртео на свом седишту, забринуто гледајући у све слабију таму. Редрик није обраћао пажњу на њега. Распорио је пластичну врећу са водом и рибом, воду излио позади на мрежу у дну сандука а живу рибу изручио у већи џак. Пластичну врећицу је пажљиво сложио и гурнуо у џеп комбинезона. Сад је све било у реду: рибари се враћају са не баш успешног риболова. Сео је за волан и покренуо возило.

Све до одвојка пута возио је не укључујући фарове. Лево се пружао дебели зид висок три метра који је ограђивао Зону, а десно жбуње, шумарци, понека запуштена кућа са закуцаним прозорима и ољуштеним зидовима. Редрик је добро видео у тами која више и није била тако густа и, осим тога, знао је на шта ће ускоро наићи, па кад су се испред кола указала погрбљена леђа човека који је равномерно корачао он чак није ни одузео гас. Само се нагнуо ближе управљачу. О н а ј је корачао средином цесте; као и сви они, ишао је према граду. Редрик га је обишао, притеравши кола сасвим до леве ивице пута, и онда још јаче притиснуо папучицу гаса.

— Мајко божија! Риђи, јеси ли видео?

— Видео сам — одговорио је Редрик.

— Господе!... Само нам је то још требало!... — мрмљао је Барбриџ и одједном почео гласно да се моли.

— Завежи, будало! — подвикнуо је на њега Редрик.

Одвојак пута је морао бити ту негде. Редрик је успорио, гледајући низ накренутих кућерака и плотова који су се пружали здесна. Стара трансформаторска станица... бандера са потпорњем... натрули мостић преко јарка... Редрик је савио волан. Ауто је почео поскакивати по џомбама.

— Куда ћеш?! — дивље се продерао Барбриџ. — Изгубићу ноге због тебе!

Редрик се на тренутак окренуо и из замаха ударио старца по лицу. На надланици му остаде траг бодљикавог Барбриџевог образа, али овај се тргнуо и умукао. Ландровер је поскакивао, точкови су се свако мало окретали у месту у свежем блату. Редрик је упалио фарове. Бела скакутава светлост показала је старе колотечине обрасле травом, велике баре, труле нагнуте плотове са стране. Барбриџ је плакао, загрцавао се и ишмркивао. Више није ништа обећавао, сада се жалио и претио, али тако тихо и неразумљиво да су до Редрика допирале само поједине речи. Нешто о ногама, о коленима, о његовом лепом Арчију... Онда је коначно заћутао.

Дуж западне периферије града пружао се низ кућа. Некад су овде биле викендице, баште, воћњаци, летње резиденције градске управе и фабричке администрације. Весела зелена места, мала језерца са чистим пешчаним обалама, брезове шумице, рибњаци у којима су размножавани шарани.

Фабрички смрад и отровни димови овамо нису допирали, као ни градска канализација. Сад је све то било напуштено и запуштено и целим путем наишли су на само једну настањену кућу — кроз прозор је иза завесе пробијало жуто светло, на конопцима је висило мокро од кише рубље а огромни пас, запењен од јарости, изјурио је из дворишта и неко време трчао за возилом, прскан блатом испод точкова.

Редрик је опрезно превезао ауто преко још једног несигурног старог мостића и, кад се испред њих појавила западна цеста, стао и угасио мотор. Онда је изишао на пут, не погледавши Барбриџа, и пошао напред, зимогрожљиво гурнувши руке у влажне џепове комбинезона. Већ се сасвим разданило. Све наоколо било је мокро, тихо и успавано. Дошао је до цесте и опрезно извирио иза жбуња. Полицијска рампа се одавде добро видела: кућица на точковима, три осветљена прозорчића; патролна кола остављена су поред пута и никог у њима није било. Неко време Редрик је стајао и гледао. Није се видело никакво кретање — патролџије су очигледно озебле, уморни су и сада дремају у приколици са цигаретом прилепљеном за доњу усну. «Керови» — рекао је тихо Редрик. Напипао је у џепу боксер, провукао прсте кроз отворе, стегао у шаци хладан метал и, исто онако зимогрожљиво погрбљен, не вадећи руке из џепова, вратио се до кола. Ландровер је, лако накренут, стајао међу жбуњем. Место је било глуво, забачено, вероватно нико овуда није прошао већ десет година.

Кад се Редрик вратио, Барбриџ се придигао и погледао га полуотворених устију. Сад је изгледао још старији него обично — наборан, ћелав, обрастао прљавом брадом, жутих зуба. Неко време су ћутећи гледали један другог, а онда је Барбриџ рекао неразговетно:

— Даћу ти мапу... све замке... Сâм ћеш отићи, нећеш зажалити...

Редрик га је слушао, непомичан, онда је отворио шаку, испуштајући из ње у џеп боксер, па рекао:

— Добро. Твоје је да лежиш у несвести, разумеш? Стењи и јаучи ако неко хоће да те такне.

Он седе за волан, упали мотор и покрене возило.

И све је прошло добро. Нико није изишао из приколице када је ландровер, поштујући све ознаке, лагано прошао поред, а затим, све повећавајући брзину, ушао у град преко јужне периферије. Било је шест сати изјутра, улице су биле пусте, асфалт — мокар и црн, семафори су се усамљено и непотребно домигивали на раскрсницама. Прошли су поред пекаре са високим, јарко осветљеним прозорима и Редрика запахне топли, као никад пријатни мирис.

— Ех, што сам гладан — рекао је Редрик и, растежући уморне, укочене мишиће, упро се рукама о волан и одмакао.

— Шта? — уплашено је упитао Барбриџ.

— Кажем, гладан сам... Куд хоћеш прво? Кући или одмах до Касапина?

— До Касапина, пожури! — брзо је рекао Барбриџ, нагнувши се напред и врело, грозничаво дахћући Редрику за врат. — Право до њега! Брзо! Он ми је чак и дужан седам стотки... Ма пожури, шта се вучеш као пуж! — и он одједном стаде бесно и немоћно да псује најодвратнијим речима, прскајући пљувачком и гушећи се у нападима кашља.

Редрик му није одговарао. Није имао времена ни воље да смирује запењеног Лешинара.

Требало је што пре свршити са овим и макар мало, макар пола сата одспавати пре састанка у «Метрополу». Скренуо је у Шеснаесту улицу, прошао два блока и стао пред сивом кућом на спрат.

Касапин му је сам отворио — очигледно, тек што је устао и кренуо у купатило. Био је у раскошном кућном мантилу са златним ресама а у руци му је била чаша са зубном протезом. Коса му је била неочешљана, под мутним очима набрекли тамни подочњаци.

— А! — рекао је. — Риши! — Шта ‘оћеш?

— Стави зубе и идемо — рекао је Редрик.

— Аха — потврдно је замумлао Касапин, покретом главе позвао Редрика у хол и, шљапкајући персијским папучама и крећући се неочекиваном брзином, отишао у купатило. — Ко? — упитао је оданде.

— Барбриџ — одговори Редрик.

— Шта?

— Ноге.

Из купатила се зачуо шум воде, фрктање, пљускање, нешто је пало и закотрљало се по подним плочицама. Редрик је уморно сео у наслоњач, извадио цигарету и запалио, осврћући се. Да, хол је био краљевски. Касапин није жалио пара. Он је био веома добар и веома популаран хирург, познат не само у граду него и у целој држави, и са сталкерима се није спетљао због новца. Он је такође узимао свој део из зоне; узимао је у натури, разне пронађене предмете које је користио у медицинске сврхе, добијао је знање, изучавајући на осакаћеним сталкерима раније непознате болести и повреде људског организма, добио је и славу, славу најбољег светског лекара-специјалисте за нељудска оболења људског организма. Уосталом, није га требало молити ни да узме новац.

— Шта му је са ногама? — упитао је, изашавши из купатила са великим пешкиром око врата.

Крајем пешкира пажљиво је брисао дугачке прсте.

— Упао је у «пихтије» — рекао је Редрик.

Касапин је звизнуо.

— Значи, са њим је готово — промрмљао је. — Штета, био је одличан сталкер.

— Ништа — рекао је Редрик, забацивши се у наслоњачу. — Направићеш му протезе. Још ће тај на протезама проклацкати Зону уздуж и попреко.

— Добро — рекао је Касапин. Лице му је већ имало сасвим послован израз. — Сачекај, само да се обучем.

Док се он облачио, док је телефонирао некуд — вероватно у своју клинику, да тамо припреме све за операцију — Редрик је непомично седео заваљен и пушио. Само једном се покренуо, да би извадио пљоску. Пио је малим гутљајима зато што је течности остало само на дну и трудио се да ни о чему не мисли. Просто је чекао.

Онда су заједно отишли до ландровера. Редрик је сео за волан а Касапин поред њега и одмах, нагнувши се преко седишта, стао опипавати Барбриџеве ноге. Барбриџ је, утихнувши и скупивши се, мрмљао нешто жалосним гласом, клео се да ће их позлатити, поново спомињао децу и покојну жену и молио да му спасу макар колена.

Кад су се приближили клиници Касапин је опсовао, не видећи болничаре на улазу, још пре него што је Редрик зауставио искочио напоље и утрчао у зграду. Редрик је поново запалио, а Барбриџ је одједном рекао јасно и разговетно, као да се сасвим смирио:

— Хтео си да ме убијеш. Нећу ти то заборавити.

— Ето, нисам те убио — рекао је Редрик равнодушно.

— Истина је, ниси... — Барбриџ је поћутао. — Ни то ти нећу заборавити.

— Немој, немој — рекао је Редрик. — Ти, наравно, мене не би убио... — он се окренуо и погледао Барбриџа. Старац је несигурно кривио уста, мицао сувим уснама. — Ти би ме једноставно оставио — рекао је Редрик. — Оставио би ме у зони и мирно отишао. Као што је било са Цвикерашем.

— Цвикераш је настрадао — несигурно се побунио Барбриџ. — Просто га је приковало. Ја ту ништа нисам могао.

— Ти си ђубре — равнодушно је рекао Редрик, окрећући се. — Лешинар.

Из улаза зграде искочише поспани, разбарушени болничари и, са колицима, дојурише до ландровера.

Редрик је, повремено увлачећи димове, гледао како они вешто ваде Барбриџа, стављају га на колица и гурају према улазу. Барбриџ је лежао непомично, сложивши руке на грудима, и зурио у небо.

Његова огромна стопала била су чудно и неприродно извијена под дејством «вештичјих пихтија». Он је био последњи од старих сталкера, оних који су кренули у потрагу за неочекиваним благом одмах после Посете, кад се Зона још није звала Зона, кад није било ни Института, ни зида, ни полицијских снага ОУН, кад су становници града били паралисани од ужаса а свет се смејао новој измишљотини новинара. Редрик је тад имао десет година а Барбриџ је још био снажан и спретан мушкарац — волео је да попије на туђ рачун, да се потуче, да притисне у ћошку неку неискусну конобарицу. О својој рођеној деци тад се још уопште није бринуо и већ је био ђубре — напивши се, са одвратним задовољством тукао је своју жену пред свима... На крају ју је претукао насмрт.

Редрик је окренуо ландровер и, не обраћајући пажњу на семафоре, потерао га, трубећи на ретке пролазнике и секући углове, право кући.

Зауставио се пред гаражом а кад је изишао из аута виде домара, који је долазио из малог парка. Као и увек, домар је био нерасположен, његово наборано лице са подбулим очима изражавало је крајњу гадљивост, као да корача по неком житком ђубрету а не по обичној земљи.

— Добро јутро — рекао му је Редрик учтиво.

Домар, зауставивши се на два корака од њега, показа палцем преко рамена.

— Јесте ли ви оно урадили? — упитао је неразговетно. Јасно је било да су му то прве речи одјутрос.

— На шта мислите?

— Она љуљашка... Јесте ли је ви поставили?

— Да.

— А зашто?

Редрик, не одговоривши, оде до гараже и стаде откључавати катанац. Домар крене за њим и стаде му иза леђа.

— Питао сам вас, зашто сте ставили љуљашку. Ко је то тражио?

— Моја ћерка — одговорио је Редрик изразито мирно. Отворио је гаражу.

— Не питам вас за ћерку! — домар је повисио глас. — О вашој ћерки ћемо посебно разговарати.

Питам вас, ко вам је то дозволио? Не можете ви да радите у парку шта вас је воља!

Редрик се окренуо према њему и неко време непомично стајао, гледајући га право у очи.

Домар је устукнуо и рекао тишим гласом:

— И никако да офарбате балкон. Колико пута сам вам...

— Узалуд се трудите — рекао је Редрик. — Немам намеру да се одселим.

Он опет седе у кола и укључи мотор. Ставивши руке на волан примети како су му побелели прсти.

Онда је истурио главу кроз прозор и, не суздржавајући се више, рече:

— А ако ипак будем морао да се одселим, онда се помоли богу!

Утерао је ландровер у гаражу, упалио светло и затворио капију. Затим је из лажног канистра за бензин извукао ранац са пленом, довео возило у ред, ранац гурнуо у стару плетену корпу, одозго бацио мрежу, још мокру, са закаченом травом и лишћем, и поврх свега изручио обамрлу рибу коју је Барбриџ јуче увече купио у некој радњици на периферији. Онда је још једном, по навици, прегледао возило са свих страна. У урезу задње десне гуме остао је опушак. Редрик га извади — био је од шведске цигарете. Он размисли и стави га у кутију од шибица. Сад је тамо било већ три опушка.

На степеништу није срео никог. Стао је пред врата свог стана и она се отворише пре него што је извадио кључ. Ушао је постранце, држећи тешку корпу под мишком, и нашао се у познатој топлини и мирисима свог стана а Гута је, загрливши га око врата, замрла, сакривши лице у његове груди. Чак и кроз комбинезон и топлу кошуљу осећао је како лупа њено срце. Ништа није рекао, стрпљиво је стајао и чекао да се она смири, мада је баш тог тренутка осетио колико је уморан.

— Добро... — најзад је она рекла дубоким промуклим гласом, пустила га из наручја и укључила светло у предсобљу. Онда је, не осврнувши се, отишла у кухињу. — Скуваћу ти кафу — рекла је оданде.

— Донео сам ти рибе — рекао је он извештачено веселим гласом. — Испеци све одједном, страшно сам гладан.

Она се вратила, кријући лице у распуштеној коси; он је спустио корпу на под, помогао јој да извуче мрежу са рибом а онда су заједно однели мрежу у кухињу и пресули рибу у судоперу.

— Иди окупај се — рекла је Гута. — Док се окупаш све ће бити готово.

— Како је Мајмунчица? — упитао је Редрик, седајући и скидајући чизме.

— Гњавила ме је цело вече — одговори Гута. — Једва сам је ставила у кревет. Све: где је тата, па где је тата. Да јој створим тату...

Она се спретно и бешумно кретала по кухињи — чврста, стасита, и већ је узаврела вода у џезви, летела је крљушт испод ножа, цврчало је уље у највећој тави и замирисала је кафа.

Редрик је устао. Босоног, отишао је у предсобље, узео корпу и однео је у оставу. Онда је завирио у спаваћу собу. Мајмунчица је мирно спавала, покривач је напола пао на под, кошуљица се подигла и она је била сасвим откривена — мала зверчица. Редрик није издржао и помиловао ју је по леђима, обраслим топлим златастим длачицама, и по ко зна који пут се зачудио како је то крзно фино и дугачко. Хтео је да је узме на руке али се плашио да је не пробуди, а био је и прљав као ђаво, сав прожет мирисима зоне и смрти. Вратио се у кухињу, опет сео за сто и рекао:

— Сипај ми шољу кафе. После идем на купање.

На столу су биле «Хармонтске новине», часописи «Атлета», «Плејбој» — читава гомила часописа је стигла — и дебели, сиво укоричени «Извештаји Међународног института за ванземаљске цилизације» број 56. Редрик је прихватио од Гуте шољу вруће кафе и привукао «Извештаје». Дијаграми некакви, ознаке, цртежи... На фотографијама — познати предмети из необичних углова. Изишао је још један Кирилов посмртни чланак: «О једном неочекиваном својству магнетних замки типа 77-б». Презиме Панов било је у црном оквиру, а испод примедба ситним словима: «доктор Кирил А. Панов, Русија, трагично погинуо приликом експеримента у априлу .... године». Редрик је одгурнуо часопис, отпио гутљај скоро се опекавши и упитао:

— Је л’ долазио неко?

— Навратио је Ималин — рекла је Гута после кратког оклевања. Стајала је код штедњака и гледала га. — Био је пијан; брзо сам га испратила.

— А Мајмунчица?

— Као и увек, није хтела да га пусти. Почела је и да плаче. Онда сам јој рекла да је чика Ималин мало болестан, а она мени: «Знам; чика Ималин се опет нацврцао!»

Редрик се осмехнуо и попио још гутљај. Онда је упитао:

— А наши суседи?

И опет је Гута оклевала пре него што ће одговорити.

— Па, као и увек — најзад је рекла.

— Добро, не мораш ми причати.

— Ах! — она је љутито одмахнула руком. — Ноћас је била она баба одоздо. Очи јој оволике, само што јој није пена избила на уста. Као, што ми то ноћу стружемо у купатилу!...

— Бештија — процедио је Редрик кроз зубе. — Слушај, да се ми ипак одселимо одавде? Купићемо кућу на периферији, негде где нема никог, неку напуштену вилу...

— А Мајмунчица?

— Господе — рекао је Редрик. — Па зар јој неће бити добро са нама?

Гута је одмахнула главом.

— Она тако воли другу децу. И деца њу воле. Нису она крива...

— Да... — рекао је Редрик. — Наравно, нису деца крива.

— Неко те је тражио телефоном — рекла је још Гута. — Није се представио. Рекла сам да си на пецању.

Редрик је оставио шољу и устао.

— Добро. Идем да се окупам. Имам још гомилу послова.

Затворио се у купатилу, одећу убацио у машину за прање а боксер, преостале матице, цигарете и остале ситнице ставио на полицу. Дуго се вртео под врелим тушем дахћући, трљајући се сапуном и рукавицом од тврде спужве, док му кожа није сасвим поцрвенела. Онда је искључио туш, сео на ивицу каде и запалио. Вода у цевима је гргољила. Гута је у кухињи звецкала посуђем, замирисала је пржена риба, онда је Гута покуцала на врата и пружила му чисто рубље.

— Хајде, пожури се — наредила је. — Риба ће ти се охладити.

Она се већ сасвим повратила и опет почела да командује. Осмехујући се, Редрик се обукао, то јест навукао мајицу и гаћице и тако се вратио у кухињу.

— Е, сад бих могао и да поједем нешто — рекао је, седајући.

— Јеси ли ставио одећу у машину? — упитала је Гута.

— Мхм — одговорио је пуних уста. — Добра риба!

— Јеси ли пустио воду?

— Заборавио сам... Извини, шефе, више се неће десити... Ма чекај, стићи ћеш, седи! — Он ју је ухватио за руку и покушао да је посади на колена, али она се извила и села за сто преко пута.

— Бежиш од мужа — рекао је Редрик опет трпајући храну у уста. — Гадиш ме се, значи.

— Какав си ми ти сад муж — рекла је она. — Ти си сад празна врећа а не муж. Треба те прво напунити.

— А можда се ипак деси чудо? — рекао је Редрик.

— Такво чудо од тебе још нисам видела. Хоћеш ли да попијеш нешто?

Редрик се неодлучно играо виљушком.

— Не, нећу — одговорио је. Погледао је на сат и устао. — Морам да идем. Спреми ми одело.

Најбоље. Белу кошуљу и кравату...

Са уживањем ступајући чистим босим ногама по прохладном поду, он оде у оставу и затвори врата на засун. Онда је опасао гумену прегачу и навукао гумене рукавице до лаката и почео да вади на сто предмете из ранца. Две «празне кутије». Кутијица са «прибадачама». Девет «батерија». Три «наруквице». И још некакав обруч, сличан «наруквици» али од белог метала, лакши и мањи у пречнику, око тридесет милиметара. Шеснаест комада «црних капљица» у полиетиленском пакету. Два одлично очувана «сунђера» величине шаке. Три «зујалице». Конзерва «газиране глине». У ранцу је остао још добро умотани тешки порцулански контејнер али Редрик га није вадио. Узео је цигарету и запалио, посматрајући предмете поређане по столу.

Онда је извукао фиоку, узео лист папира, парче оловке и дигитрон. Стегнувши цигарету у углу усана и шкиљећи од дима исписивао је цифру за цифром у три колоне а онда је сабрао прве две. Износи су били упечатљиви. Згњечио је опушак у пепељари, опрезно отворио кутијицу и изручио «прибадаче» на папир. Под електричним светлом «прибадаче» су плаво поблескивале и тек повремено исијавале чисте спектралне боје — жуту, црвену, зелену. Узео је једну «прибадачу» и опрезно, да се не убоде, стиснуо је између палца и кажипрста. Онда је угасио светло и сачекао мало, привикавајући се на таму. Али «прибадача» је ћутала. Ставио ју је устрану, напипао другу и исто онако притиснуо. Ништа. Притиснуо је јаче, ризикујући да се убоде, и «прибадача» је прорадила: слаби црвенкасти одблесци појурили су по њој и одједном били замењени ређим зеленим. Неколико секунди Редрик се дивио тој чудној игри пламичака која је, као што је прочитао у «Извештајима», требала нешто да значи — можда нешто веома важно, веома значајно — а онда је ставио «прибадачу» на другу страну и узео следећу...

«Прибадачâ» је укупно било седамдесет три, од њих су дванаест «говориле» а остале су ћутале.

Оне су заправо требале да «разговарају», али је за то било мало прстију, био је потребан специјални уређај величине стола. Редрик је поново упалио светло и већ написаним цифрама додао још две. И тек после тога се одлучио.

Завукао је обе руке у ранац и, притајивши дах, извадио и положио на сто меки завежљај. Неко време га је гледао замишљено чешкајући браду надланицом. Онда је ипак узео оловку, повртео је неспретно прстима у гуменој рукавици и опет је бацио. Узео је још једну цигарету и, не одвајајући очи од завежљаја, целу је попушио.

— Ма шта ког ђавола! — рекао је гласно, одлучно узео завежљај и гурнуо га назад у ранац. — Доста је и оно.

Брзо је вратио «прибадаче» у кутијицу и устао. Морао је да крене. Тачније, још би могао да одспава пола сата, да му се глава разбистри, али, с друге стране, много боље је отићи на место раније и осмотрити га. Скинуо је рукавице, окачио прегачу и, не искључивши светло, изишао из оставе.

Одело је већ било положено на кревет и Редрик се поче облачити. Везивао је кравату пред огледалом кад је иза њега тихо шкрипнуо паркет, зачуо се кратки брзи дах, и он је с напором сачувао озбиљно лице.

— Бу! — зачуо се одједном дечији гласић и Редрик бî шчепан за ногу.

— Ах! — викнуо је он, падајући у несвест на кревет.

Мајмунчица, смејући се и подврискујући, одмах се успентрала на њега. Редрик је био гажен, чупан за косу и обасут бујицом разних информација. Суседов Вили откинуо је ногу лутки. На трећем спрату појавило се маче — сво је бело осим што има црвене очи — вероватно није слушало маму и ишло је у зону. За вечеру су били каша и компот. Чика Ималин се опет нацврцао и био је болестан, па је чак и плакао. Како то да се рибе не удаве кад су стално у води? Зашто мама ноћас није спавала? Зашто је прстију пет, а руку две, а нос један?... Редрик је опрезно грлио топло створење које је пузало по њему, гледао у крупне, потпуно црне, без беоњача очи, приљубљивао образ уз обрашчић прекривен златастим свиленим крзном и само понављао:

— Мајмунчице... Ех, Мајмунчице... Мајмунчице моја...

А онда му је на уво оштро зазвонио телефон. Пружио је руку и узео слушалицу.

Са друге стране се ништа није чуло.

— Ало! — рекао је Редрик. — Ало!

Нико се није одазивао. Онда је у слушалици кврцнуло и зачули су се кратки сигнали. Редрик је устао, спустио Мајмунчицу на под не слушајући је више и обукао панталоне и сако. Мајмунчица је неуморно брбљала али он се само расејано осмехивао, тако да је на крају чуо да је «тата прогутао језик» и био остављен на миру.

Вратио се у оставу, сложио у ташну оно што је лежало на столу, отишао у купатило по боксер, опет се вратио у оставу, узео ташну у једну руку, корпу са ранцем у другу, изишао, пажљиво затворио врата оставе и викнуо Гути: «Одох ја!»

— Кад ћеш се вратити? — упитала је Гута, излазећи из кухиње. Она се већ очешљала и дотерала и на себи више није имала обичну кућну хаљину већ ону коју је он највише волео — светлоплаву са великим изрезом.

— Јавићу ти се — рекао је он гледајући је, онда је пришао, нагнуо се и пољубио у изрез.

— Хајде, иди — тихо је рекла Гута.

— А ја? А мене? — повикала је Мајмунчица протискујући се међу њих.

Морао се нагнути још ниже. Гута га је гледала непомично.

— Ситница — рекао је он. — Ништа се ти не брини. Телефонираћу ти.

На степеништу спрат ниже Редрик угледа крупног човека у пиџами на штрафте. Човек је откључао и отворио врата свог стана. Из мрачне унутрашњости покуљао је топао и киселкаст мирис.

Редрик се зауставио и рекао:

— Добро јутро.

Човек је плашљиво погледао преко снажног рамена и нешто прогунђао у одговор.

— Ваша супруга је свраћала ноћас — рекао је Редрик. — Каже да ми нешто стружемо. То мора да је неки неспоразум.

— А шта се то мене тиче — рекао је човек у пиџами.

— Моја жена је синоћ прала веш у машини — наставио је Редрик. — Ја се извињавам, ако вам је то сметало.

— Па ја ништа нисам ни рекао — одговорио је човек. — Молим лепо...

— Онда је све у реду — рекао је Редрик.

Он сиђе, сврати у гаражу, остави корпу са ранцем у угао и преко ње старо аутомобилско седиште, још једном добро све погледа и најзад изиђе на улицу.

Није морао ићи далеко — два блока до трга, онда кроз парк и још један блок до Централне авеније. Пред «Метрополом» је, као и обично, стајао ред аутомобила блистајући лаком и никлом, лакеји у црвеним блузама носили су кофере, групе по двојица-тројица неких странаца солидног изгледа разговарали су и пушили на мермерном степеништу. Редрик је одлучио да не улази одмах. Сео је под тенду малог кафеа на другој страни улице, поручио кафу и запалио. За сточићем поред седела су три официра међународне полиције у цивилу; ћутке и журно јели су печене кобасице на хармонтски начин и пили црно пиво из високих чаша. С друге стране, на десетак корака, некакав наредник је нерасположено жвакао пржени кромпир, стиснувши виљушку у руци. Плави шлем је, преокренут, био спуштен на бетон поред сточића а ремен са пиштољем је био окачен о наслон. У кафеу није било више никог. Келнерица, непозната средовечна жена, стајала је са стране и зевала, заклањајући руком ненашминкана уста. Било је двадесет до девет.

Редрик виде како је из хотела изишао Ричард Нунан, још жваћући у ходу и набијајући на главу меки шешир. Бодро је стрчао низ степенице — низак, дебељушкаст, румен, наизглед сав задовољан, дотеран и сигуран да му дан не може донети никакве непријатности. Махнуо је неком, пребацио мантил преко десног рамена и пришао свом «Пежоу». «Пежо» му је такође био мали и округласт и чинило се да је и он сигуран да га ништа не може угрозити.

Заклонивши лице дланом, Редрик је гледао како Нунан журно и вешто седа на предње седиште, пребацује нешто на задње, нагиње се по нешто, намешта ретровизор. Онда је «Пежо» избацио плавичасти облачић дима, затрубио на неког Африканца у бурнусу и хитро се извезао на улицу. Судећи по свему, Нунан је кренуо у Институт, што значи да мора обићи фонтану и проћи поред кафеа. Било је касно да устане и оде и зато је Рерик само још јаче заклонио лице дланом и нагнуо се над своју шољу кафе. Али ни то није помогло. «Пежо» му је затрубио над самим уветом, зашкрипале су кочнице и зачуо се бодри Нунанов глас:

— Еј! Шухарте! Ред!

Опсовавши за себе, Редрик подиже главу. Нунан је већ ишао према њему, издалека пружајући руку и сав сијајући.

— Шта радиш овде тако рано? — упитао је, пришавши. — Хвала, мадам — добацио је келнерици. — Не треба ништа... — И опет Редрику: — Нисам те видео сто година! Где си? Шта радиш?

— А тако — нерадо се огласио Редрик. — Ништа важно...

Он је гледао како Нунан са уобичајеном жустрином и спретношћу седа на столицу преко пута, помиче пуначким рукама чашу са салветама на једну страну, тањир за сендвиче на другу и слушао Нунаново пријатељско ћеретање.

— Изгледаш ми некако уморно — можда ниси спавао довољно? А и ја сам се у последње време намучио са овом новом аутоматиком али, опет, сан је за мене најважнија ствар, до ђавола са аутоматима... — Он се наједном осврнуо. — Извини, да ти, можда, не чекаш неког? Можда ја сметам?

— Ма не... — мрзовољно рече Редрик. — Просто сам имао времена па сам сео да попијем кафу.

— Добро, свеједно, нећу те ја дуго задржавати — рекао је Дик и погледао на сат. — Слушај, Ред, што не оставиш све и дођеш опет у Институт? Знаш да ће те тамо увек примити. Можеш опет да радиш са једним Русом; недавно је стигао...

Редрик је одмахнуо главом.

— Не — рекао је. — Другог Кирила нема на свету... А и немам више шта да тражим у вашем Институту. Сад је код вас све аутоматизовано; роботи сами иду у Зону, вероватно сами и премије узимају... А лаборантска плата мени није ни за дуван.

— Не буди смешан; то би се дало средити — рекао је Нунан.

— А ја не волим кад ми други нешто сређују — рекао је Редрик. — Одувек сам сâм све сређивао, па ћу тако и даље.

— Ух, што си се уобразио — рекао је Нунан са осудом.

— Ништа се ја нисам уобразио. Не волим да пазим на сваку пару; то је све.

— Па, ту си у праву — рекао је Нунан расејано. Он равнодушно погледа Редрикову ташну на трећој столици и превуче прстом преко сребрне плочице са угравираним ћириличним словима. — Тако је:

новац је човеку потребан зато да не мора мислити на њега... Поклон од Кирила? — упитао је, показујући главом на ташну.

— Наслеђе — кратко је одговорио Редрик.

— А што те нема у «Боржчу»? — зачудио се Нунан. — Ја тамо ручам сваки дан. Овде, у «Метрополу», за сваки бифтек те тако одеру... Слушај — рекао је одједном — а како ти стојиш са новцем?

— Хоћеш да ти позајмим?

— Не, напротив.

— Значи, мислио си ти мени да позајмиш...

— Имам један посао за тебе — рекао је Нунан.

— О, боже! — узвикнуо је Редрик. — Зар и ти?

— А ко још? — одмах је упитао Нунан.

— Ма има вас много таквих... послодаваца.

Нунан се насмејао као да је тек сад схватио.

— Ма не, ово није нешто из твоје главне струке.

— Па шта је онда?

Нунан опет погледа на сат.

— Знаш шта — рекао је, устајући. — Дођи данас у «Боржч» на ручак, у два сата, па ћемо попричати.

— Не могу у два; нећу стићи — рекао је Редрик.

— Онда увече у шест. Може?

— Видећу — одговорио је Редрик и такође погледао на сат. Било је пет до девет.

Нунан му махне руком и врати се у свој «Пежо». Редрик га је испратио погледом, позвао келнерицу, замолио кутију «Лаки страјка», платио и, узевши ташну, полако кренуо преко улице према хотелу. Сунце је већ припекло, улица је брзо постајала спарна и Редрик је осетио како га очи пеку.

Зажмурио је, жалећи што није имао времена да бар мало одспава пре овог важног посла. И ту га је ухватило.

Никад му се то није десило ван Зоне, а и у њој свега два-три пута. Одједном као да се нашао у неком другом свету. Милиони мириса одједном су се обрушили на њега: оштри, слатки, метални, нежни, опасни, узбуђујући, огромни као зграде и ситни као зрнца прашине, груби као камење за калдрму, фини и сложени као сатни механизам. Ваздух је постао тврд, у њему су се појавиле ивице, површи, рубови, као да се напунио огромним храпавим куглама, глатким пирамидама, гигантским оштрим кристалима, и кроз све то он се морао пробијати као кроз мрачну старетинарницу пуну старинског гломазног и наказног намештаја... То је трајало један дугачак трен, а кад је отворио очи, све је нестало. Није то био други свет; његов, познати свет окренуо се према њему другом, непознатом страном, та страна се указала на тренутак и опет нестала пре него што је он стигао да се снађе...

Неко је затрубио. Редрик је убрзао кораке, онда је потрчао и зауставио се тек код «Метропола». Срце му је дивље лупало, ставио је ташну на асфалт, журно отворио кутију цигарета и запалио. Дубоко је увлачио дим, дишући као после туче, и дежурни полицајац се зауставио поред њега и забринуто упитао:

— Је ли све у реду, мистер?

— Да... да — исцедио је из себе Редрик и накашљао се. — Врућина...

— Можда, да вас отпратим?

Редрик се сагнуо и узео ташну.

— У реду је — рекао је. — Сад сам сасвим добро, пријатељу. Хвала.

Он је брзо кренуо према улазу, попео се уз степенице и ушао у хол. Овде је било свеже, полумрачно, звуци су одјекивали. Било би најбоље поседети мало у једној од ових великих кожних фотеља, повратити се, одморити се, али он је и овако већ каснио. Допустио је себи само да допуши цигарету, гледајући испод полуспуштених капака људе у холу. Мршави је већ био ту — нервозно је копао по часописима на високом сталку. Редрик је бацио опушак у пепељару и ушао у лифт.

Пре него што је затворио врата за њим се угураше ниски дебељко астматичног даха, добро напарфимисана дамица са намргођеним дечаком који је јео чоколаду и широка старица са лоше обријаним брковима. Редрика одгураше у угао. Он затвори очи, да не гледа дечака којем су низ браду текле чоколадне бале, мада му је лице било свеже, чисто, и да не види његову мамицу, чије неугледно попрсје је красила огрлица од крупних «црних капи» опточених сребром, и да не види дебељкове истакнуте склеротичне беоњаче и застрашујуће брадавице на подигнутом бабином носу.

Дебељко је хтео да запали али га је баба опоменула и наставила да га грди све до петог спрата, где је изишла. И чим се она искотрљала дебељко је одмах запалио са изгледом човека који је одбранио своја грађанска права, али се истог часа загрцнуо и почео да кашље и сопће, пућећи усне као камила и ћушкајући Редрика у слабине лактом...

На осмом спрату Редрик је изишао и упутио се меким тепихом дуж ходника, осветљеног благом светлошћу скривених лампи. Овде је мирисало на скуп дуван, париске парфеме, блиставу природну кожу набијених новчаника, скупе даме од пет стотки за ноћ, масивне златне табакере — сав онај кич који је пратио слој људи који је живео од Зоне, пио и ждрао, крао и богатио се од Зоне, и све му је било свеједно, а нарочито му је било свеједно шта ће бити после, кад се он добро наждере и награби, а све што је било у Зони изиђе напоље и рашири се по свету. Редрик је без куцања отворио врата собе број осамсто седамдесет и четири.

Промукли је седео на столици поред прозора и вршио обред над скупом цигаром. Он је још био у пиџами, са мокром ретком косом, али већ пажљиво очешљаном на раздељак, и његово подбуло лице нездраве боје било је глатко избријано.

— Аха — рекао је он, не дижући поглед. — Тачност је врлина краљева. Здраво, мали мој.

Завршио је са одсецањем врха цигаре, узеоје обема рукама, подигао је до носа и стао је њушкати лево-десно.

— А где је наш добри стари Барбриџ? — упитао је и подигао очи. Очи су му биле плаве, прозрачне, анђеоске.

Редрик је ставио ташну на кауч, сео и извадио цигарете.

— Барбриџ неће доћи — рекао је.

— Добри стари Барбриџ — рекао је Промукли, узео цигару са два прста и опрезно је принео устима. — Старом Барбриџу су попустили нерви...

Он је све гледао Редрика небескоплавим очима и није трептао. Он никад није трептао. Врата су се мало отворила и у собу је шмугнуо Мршави.

— С ким сте то напољу разговарали? — упитао је одмах са прага.

— Добар дан — љубазно је рекао Редрик, тресући пепео на под.

Мршави је гурнуо руке у џепове, пришао, широко ступајући огромним стопалима искошеним према унутра и стао испред Редрика.

— Па стопут смо вам рекли — почео је прекорно — да нема никаквих контаката пре сусрета. А шта ви радите?

— Јављам се — рекао је Редрик. — А ви?

Промукли се насмејао а Мршави је изнервирано рекао:

— Да, да; добар дан... — онда је престао да сврдла Редрика прекорним погледом и тешко сео поред њега на кауч. — Па не сме се тако — рекао је. — Разумете? Не сме се!

— Онда одредите место за састанак негде где немам познанике — рекао је Редрик.

— Дечко је у праву — приметио је Промукли. — Наш пропуст... Ко вам је био тај?

— Ричард Нунан — одговорио је Редрик. — Он је представник неких фирми које достављају опрему за Институт. Живи овде, у хотелу.

— Ето, видиш, како је објашњење једноставно — рекао је Промукли Мршавоме, узео са стола огроман упаљач, дизајниран у облику Статуе слободе, сумњичаво га погледао и вратио на сто.

— А где је Барбриџ? — упитао је Мршави већ сасвим опуштено.

— Барбриџ је готов — одговори Редрик.

Она двојица се брзо погледаше.

— Почивао у миру — рекао је Промукли несигурко. — Или, да није ухапшен?

Неко време Редрик није одговарао; лагано је увлачио димове. Онда је бацио опушак на под и рекао:

— Не бојте се, све је сређено. У болници је.

— Све је сређено?! — Мршави је нервозно скочио и отишао до прозора. — У којој болници?

— У којој треба. Не бојте се — поновио је Редрик. — Дајте да пређемо на посао; спава ми се.

— У којој тачно болници? — љутито је упитао Мршави.

— Све сам вам рекао! — на исти начин одговори Редрик. Узео је ташну. — Хоћемо ли данас да обавимо посао или нећемо?

— Хоћемо, хоћемо, мали мој — помирљиво је рекао Промукли.

Он је са неочекиваном лакоћом устао, брзо примакао Редрику сточић, једним замахом почистио са њега гомилу новина и часописа и сео преко пута, упревши о колена ружичасте маљаве руке.

— Да видимо шта имате — рекао је.

Редрик је отворио ташну, извадио списак са ценама и ставио га на сто пред Промуклог. Овај га је погледао и ноктом померио у страну. Мршави је преко његовог рамена ишчитавао списак.

— То вам је рачун — рекао је Редрик.

— Видим — одазвао се Промукли. — Дајте да видимо робу.

— Прво паре — рекао је Редрик.

— Какав вам је то «прстен»? — сумњичаво је упитао Мршави, показујући прстом у списак преко рамена Промуклог.

Редрик је ћутао. Држао је отворену ташну на коленима и нетремице гледао у плаве анђеоске очи. Промукли се најзад осмехнуо.

— Стварно не знам зашто вас тако волим — рекао је. — И још неко каже да нема љубави на први поглед! — уздахнуо је театрално. — Филе, пријатељу, како то они овде кажу? Одброј му купуса, пљуни зелембаће... и дај ми већ једном шибице! Видиш... — замахао је руком са још увек незапаљеном цигаром.

Мршави Фил је прогунђао нешто неразговетно, бацио му кутију и отишао у суседну собу кроз врата застрта тешком завесом. Чуло се како он тамо с неким љутито говори спомињући мачку у џаку, а Промукли је, запаливши најзад своју цигару, све гледао право у Редрика са осмехом на танким бледим уснама и као да је размишљао о нечем. Редрик је, са своје стране, спустивши браду на ивицу ташне, такође зурио у њега и пазио да такође не трепће иако му је под капцима горела ватра и сузе су му избијале на очи. Онда се Мршави вратио, бацио на столић два свежња новчаница у банковним папирним омотима и, надувен, сео поред Редрика. Редрик је лењо пружио руку по новац, али га је Промукли зауставио покретом, скинуо оне папирне траке са свежњева и ставио их у џеп од пиџаме.

— Сад може — рекао је.

Редрик је узео новац и, не бројећи га, гурнуо у унутрашње џепове сакоа. Онда је почео да вади плен. Радио је то полако, омогућавајући овој двојици да осмотре сваки предмет и пронађу га на списку. У соби је било тихо, чуло се само тешко дисање Промуклог и тихо звецкање иза завесе, као да је неко у другој соби ударао кашичицом о шољу.

Кад је Редрик најзад затворио и закључао ташну, Промукли га је погледао и упитао:

— А шта је са главним?

— Ништа — одговорио је Редрик. И додао: — Засад.

— Свиђа ми се то «засад» — пријазно је рекао Промукли. — А теби, Филе?

— Завлачите нас, Шухарте — незадовољно је рекао Мршави. — Докле ћете нас завлачити?

— Такав нам је посао — завлачење — рекао је Ред. — Посао нам је мутан.

— Па добро — рекао је Промукли. — А где је камера?

— Ау, мајку му! — узвикнуо је Редрик. Обрисао је руком лице, осећајући како му образи црвене. — Крив сам — рекао је. — Заборавио сам је.

— Тамо? — упитао је Промукли, неодређено показујући цигаром.

— Не сећам се... Вероватно тамо... — Редрик је затворио очи и забацио се на наслон кауча. — Не. Не сећам се.

— Штета — рекао је Промукли. — Па јесте ли барем видели ту ствар?

— Ма нисмо — раздражено рече Редрик. — У томе и јесте ствар. Уопште нисмо стигли до каупера.

Барбриџ је упао у «пихтије» и ја сам морао одмах назад са њим... Да сам је видео, сигурно не бих заборавио!...

— Хју, погледај ово! — одједном је уплашено прошапутао Мршави. — Шта је ово?

Он је седео, пружајући пред собом кажипрст десне руке. Око прста му се вртео онај бели метални обруч, а Мршави га је гледао, избечивши очи.

— Никако се не зауставља! — гласно је рекао Мршави, гледајући округлим очима час прстен, час Промуклог.

— Како то мислиш — не зауставља се? — опрезно је упитао Промукли и мало се одмакао.

— Ставио сам га на прст и завртео једном — просто онако... а он се већ читав минут не зауставља!

Мршави је одједном скочио и, држећи испружени прст пред собом, отрчао иза завесе. Обруч се, сребрнасто поблескујући, равномерно обртао пред њим као пропелер.

— И шта сте нам то донели? — упитао је Промукли.

— Ђаво би га знао! — рекао је Редрик. — Појма нисам имао... Да сам знао — заценио бих га много више.

Промукли га је неко време гледао, а онда је устао и такође нестао иза завесе. Тамо одмах забубњаше гласови. Редрик је извадио цигарету, запалио, узео са пода неки часопис и стао га расејано листати. Часопис је био пун слика фантастичних лепотица, али сад му је некако било мука од њих. Редрик је бацио часопис и погледао по соби тражећи нешто да попије. Онда је из унутрашњег џепа извадио свежањ новчаница и пребројао их. Све је било у реду, али, да не би заспао, узео је да броји и други свежањ. Таман кад га је враћао у џеп, Промукли је ушао у собу.

— Имате ви среће, мој дечаче — рекао је, седајући опет преко пута Редрика. — Знате ли шта је то перпетуум-мобиле?

— Код нас се то није учило у школи — одговори Редрик.

— Није ни важно — рекао је Промукли. Извадио је још један свежањ новчаница. — Ово је цена првог примерка — рекао је, скидајући траку са свежња. — За сваки следећи примерак тог вашег прстена добићете по два оваква. Разумете, мој дечаче? По два. Али уз услов да нико осим нас не сазна за те прстене. Јесмо ли се договорили?

Редрик је ћутке ставио свежањ новчаница у џеп и устао.

— Идем — рекао је. — Кад и где следећи пут?

Промукли је такође устао.

— Јавићемо вам — рекао је. — Чекајте телефонски позив сваког петка од девет до девет и тридесет. Пренеће вам поздрав од Фила Хјуа и уговориће састанак.

Редрик је климнуо главом и упутио се ка вратима. Промукли је пошао за њим и ставио му руку на раме.

— Хтео бих да схватите — рекао је — да је све то лепо и красно, а овај прстен је просто фантастична ствар, али пре свега су нам потребне две ствари: фотографије и пун контејнер. Донесите нам нашу камеру, али са снимцима, и наш порцулански контејнер, али пун, не празан, и више никад нећете морати у Зону...

Редрик је мрднуо раменом и стресао његову руку, а онда је отворио врата и изишао. Ишао је без освртања по меком тепиху и све осећао на потиљку нетремичан поглед плавих анђеоских очију.

Није ни чекао лифт; спустио се пешке са осмог спрата.

Изашавши из «Метропола» узео је такси и упутио се на други крај града. Шофер му није био познат, неки новајлија, носати бубуљичави клинац, један од оних што су последњих година нахрупили у Хармонт у потрази за опасностима, богатством, славом, некаквом новом религијом; нахрупили су овамо као лавина и онда остали ту као таксисти, конобари, грађевински радници, избацивачи — похлепни, неталентовани, мучени нејасним жудњама, свиме на свету незадовољни, страшно разочарани и убеђени да су их овде, опет, обманули. Половина од њих мувала се по граду месец-два, а онда се псујући враћала кућама, разносећи своје велико разочарање на све стране света; појединци би постајали сталкери и брзо би страдали не стижући да се снађу и ништа не разумевши а остали су проводили вечери по кафанама, тукли се због разлика у мишљењу, због девојака и просто онако, из пијанства и обести, доводећи на ивицу нерава полицију, командатуру и староседеоце.

Бубуљичавом таксисти је баздело из устију, очи су му биле црвене као у кунића, али је био страшно узбуђен и у вожњи је причао Редрику како се јутрос у њихову улицу вратио покојник право са гробља. Вратио се својој кући, а кућа му већ ко зна колико година затворена и празна, сви су отишли — и његова остарела удовица, и ћерка са мужем и унуци. Он сâм је, кажу суседи, умро пре неких тридесет година, значи, пре Посете, а сад — ето га назад. Обишао је око куће, почешао се, а онда сео код ограде и седи тако. Скупио се народ из целог кварта, гледају и, наравно, плаше се да приђу. Најзад се неко досетио: провалили су врата у његову кућу, дакле, направили су му улаз. И шта мислите? Устао он, ушао и притворио врата за собом. А таксиста је морао на посао па не зна како се све то завршило, зна само да су намеравали да телефонирају у Институт, да га неко покупи и носи што даље одатле.

— Стоп — рекао је Редрик. — Стани овде.

Завукао је руку у џеп, али није имао ситно — морао је да плати једном од оних новчаница.

Онда је мало стајао пред капијом, чекајући да такси оде. Лешинар Барбриџ је имао лепу кућу: на спрат, застакљена тераса са билијарским столом, добро одржаван врт, стаклена башта, бела сеница међу јабукама. И око свега тога — украсна гвоздена ограда, офарбана светлозеленом бојом. Редрик је неколико пута притиснуо звонце, капија се са лаком шкрипом отворила и он је без журбе кренуо пешчаним путељком са жбуновима ружа са обе стране, а на трему куће већ је чекао Пацов — погрбљен, црвеноцрн, сав устрептао од жеље да буде на услузи. Он се нестрпљиво окренуо постранце, спустио на степеник једну ногу, која је грчевито тражила ослонац, утврдио се, почео спуштати ка доњем степенику другу ногу и притом све махао здравом руком према Редрику: ево, сад ћу, сад ћу ја...

— Еј, Риђи! — позвао је из врта женски глас.

Редрик је окренуо главу и у зеленилу поред белог уметничког крова сенице угледао гола поцрнела рамена, јаркоцрвене усне, руку која маше. Климнуо је Пацову, скренуо са стазе и право кроз жбуње ружа, по мекој зеленој трави кренуо према сеници.

На тратини је била прострта огромна црвена асура, а на асури је са чашом у руци седела Дина Барбриџ у готово невидљивом бикинију; поред ње је лежала књига са шареним корицама а ту је, у сенци под жбуном, стајала и блистава посуда са ледом из које је вирио узани дугачки врат боце.

— Здраво, Риђи! — рекла је Дина Барбриџ, дижући чашу у знак поздрава. — А где ми је татица?

Опет се успавао?

Редрик је пришао и, држећи руку са ташном за леђима, стао, гледајући је одозго. Да, Лешинар је од некога у Зони измолио стварно лепу децу. Дина је изгледала савршено, без иједне мане, без иједног погрешног детаља — сто педесет фунти привлачног двадесетогодишњег тела — и још смарагдне светлозелене очи које сијају изнутра, и велике влажне усне и правилни бели зуби, и црна коса која је блистала под сунцем, немарно пребачена преко једног рамена до стомака и бедара, остављајући сенке међу готово голим грудима. Он је стајао над њом и отворено је разгледао, а она га је гледала одоздо, осмехивала се са разумевањем, а онда принела чашу уснама и испила неколико гутљаја.

— Хоћеш? — упитала је, облизујући усне и, сачекавши таман толико да двосмисленост питања допре до њега, пружила му чашу.

Он се окренуо од ње, погледао и, пронашавши у сенци столицу на склапање, сео и испружио ноге.

— Барбриџ је у болници — рекао је. — Мораће да му одсеку ноге.

Осмехујући се и даље, она га је гледала једним оком, друго јој је сакрио густ прамен косе, падајући на раме, и само јој је осмех постао непокретан — шећерне развучене усне на поцрнелом лицу. Онда је махинално заљуљала чашу, као да ослушкује звецкање коцки леда о унутрашњост, и упитала:

— Обе?

— Обе. Можда до колена, а можда и изнад.

Она је спустила чашу и склонила косу с лица. Није се више осмехивала.

— Штета — рекла је. — И ти си га, значи...

Управо њој, Дини Барбриџ, могао би детаљно да исприча како се све то десило. Могао би јој испричати како се враћао до кола, држећи спреман боксер, и како га је Барбриџ молио — не за себе, већ за децу, за њу и Арчија, како је обећавао Златну куглу. Али није ништа причао. Ћутке је завукао руку у унутрашњи џеп, извадио свежањ новчаница и бацио га на црвену асуру, поред њених голих ногу. Новчанице су се у паду рашириле као шарена лепеза. Дина их је узела неколико и почела их расејано гледати, као да види такву ствар први пут и није пуно заинтересована.

— Последња исплата, значи — рекла је.

Редрик се нагнуо са столице, испружио се до посуде са ледом и, извадивши боцу, погледао етикету. Низ тамно стакло су текле капи воде и Редрик је одмакнуо боцу да не покваси панталоне.

Није волео овај скуп виски, али сад се могло попити и то. Већ је хтео да повуче право из боце кад га зауставише нејасни протестни звуци иза леђа. Осврнуо се и видео како преко тратине, мучно померајући искривљене ноге, из све снаге жури Пацов и обема рукама држи пред собом високу чашу са прозирним напитком. Од напора му је зној цурио низ тамноцрвено лице, очи наливене крвљу само што нису искочиле из дупљи и, видећи да га је Редрик спазио, он је опет готово очајнички пружио према њему чашу и опет је застењао, зацвилео, широко разјапљујући безуба уста.

— Чекам, чекам — рекао је Редрик и вратио боцу са вискијем у лед.

Пацов се најзад дотетурао, дао чашу Редрику и са плашљивом фамилијарношћу потапшао га по рамену руком налик клештима.

— Хвала, Диксоне — озбиљно је рекао Редрик. — То је баш оно, што ми је сад потребно. Ти си, као и увек, на висини, Диксоне.

И док је Диксон сметено и срећно климао главом и грчевито се ударао здравом руком по бедру, Редрик је свечано подигао чашу, климнуо му и испио половину. Онда је погледао Дину Барбриџ.

— Хоћеш? — упитао је, показујући на чашу.

Она не одговори. Пресавила је новчаницу напола, онда још једном, па још једном.

— Не брини се — рекао је он. — Нећете умрети од глади. Твој татица...

Она га прекиде:

— И ти си га, значи, вратио — рекла је. Није то било питање, била је тврдња. — Носио си га, идиоте један, кроз целу зону, будало риђа, вукао си на леђима то ђубре, наивчино. Пропустио си такву прилику...

Он ју је гледао, заборавивши на пиће, а она је устала, пришла, газећи расуте новчанице, и стала испред њега, упревши стиснуте песнице у глатке бокове, заклонивши читав свет својим фантастичним телом које је мирисало на парфеме и слатки зној.

— Па он је све вас, будале, вртео око малог прста... Сачекај само, још ће он играти по вашим костима и лобањама, још ће он вама показати братску љубав и милосрђе! — она је већ готово викала. — Сигурно ти је обећао Златну куглу, је л’ да? И мапу, и замке?... Будало! Кретену! По твојој риђој њушки видим да ти је обећао... Сачекај само, даће ти он још мапу; спаси, господе, глупаву душу риђег идиота Шухарта...

Онда је он лагано устао, замахнуо и залепио јој шамар, и она је нагло умукла, спустила се на траву као подсечена и сакрила лице у дланове.

— Будало... риђа... — говорила је неразговетно. — Такву прилику си пропустио... Такву прилику...

Редрик је, гледајући је одозго, испио своје пиће и, не осврћући се, пружио чашу Пацову. Овде није било више шта да се говори. Добру је децу измолио себи Лешинар Барбриџ у Зони! Захвалну!

Изишао је на улицу, узео такси и рекао таксисти да вози у «Боржч». Требало је окончати све послове, спавало му се неиздрживо, пред очима му се све расплињавало и он је чак и заспао, наслонивши се на ташну, и пробудио се тек кад га је шофер продрмао за раме:

— Стигли смо, мистер...

— Где смо? — упитао је Редрик, сањиво се осврћући. — Рекао сам ти да возиш у банку...

— Нисте, мистер — шофер се исцерио. — Рекли сте у «Боржч». Ето вам «Боржча».

— У реду — љутито је прогунђао Редрик. — Сањао сам нешто...

Платио је и изишао, с муком покрећући укочене ноге. Асфалт је већ омекшао под сунцем, већ је била врућина. Редрик је осетио да је сав мокар, у устима му је био одвратан укус а очи су му сузиле. Пре него што ће ући погледао је унаоколо. Улица пред «Боржчем» је, као и увек у то време, била пуста. Установе преко пута још нису почеле да раде а и «Боржч» је, заправо, био затворен, али Ернест је већ био на положају — брисао је чаше и мрко гледао иза шанка у тројицу некаквих типова који су за столом у углу испијали пиво. Са осталих столова још нису биле скинуте преокренуте столице, непознати црнац у белој блузи рибао је под четком, још један црнац носио је гајбе пива иза Ернеста.

Редрик је пришао шанку, ставио на њега ташну и поздравио Ернеста. Овај је у одговор прогунђао нешто неразговетно.

— Сипај ми пиво — рекао је Редрик и грчевито зевнуо.

Ернест је треснуо о шанк празну криглу, извадио из фрижидера флашу, отворио је и наднео над криглу. Редрик је, заклањајући дланом уста, гледао у његову руку. Ернесту је рука дрхтала. Грлић флаше је неколико пута звецнуо о ивицу кригле. Редрик погледа Ернеста у лице. Тешки очни капци били су спуштени, мала уста искривљена, образи су млохаво висили. Црнац је рибао под испод самих Редрикових ногу, типови у углу су страсно и љутито расправљали о тркама, црнац који је слагао гајбе гурнуо је Ернеста задњицом тако да се овај занео. Црнац је почео мрмљати извињења. Ернест је пригушеним гласом упитао:

— Јеси ли донео?

— Шта јесам ли донео? — Редрик се осврнуо.

Један од типова се лењо подигао иза сточића, пошао према излазу и зауставио се у вратима, пушећи цигарету.

— Идемо да попричамо — рекао је Ернест.

Црнац са четком за рибање сада је такође стајао између Редрика и врата. Крупан црнац, налик Ималину само двапут шири.

— Идемо — рекао је Редрик и узео ташну. Сањивост га је сасвим напустила.

Редрик је зашао иза шанка и прогурао се поред црнца са гајбама пива. Овај је, очигледно, пригњечио прст и сад га је држао у устима, гледајући Редрика испод ока. Такође веома снажан црнац, са сломљеним носем и широким ушима. Ернест је отишао у задњу собу и Редрик га је пратио, зато што су сад већ сва тројица типова стајали пред вратима а црнац са четком стајао је код помичног зида иза којег је био магацин.

У задњој соби Ернест се повукао устрану и, погрбљен, сео на столицу уза зид, а иза стола се подигао капетан Квотерблад, жутог лица и несрећног изгледа, и још се однекуд слева појавио огромни ОУН-овац са шлемом на глави, спустио руке на Редрикове бокове и опипао му џепове. Код десног џепа се задржао, извукао боксер и лагано гурнуо Редрика према капетану. Редрик је пришао столу и ставио ташну пред капетана Квотерблада.

— Шта си ми ово наместио? — окренуо се Редрик Ернесту.

Ернест га је мрзовољно погледао и слегнуо једним раменом. Све је било јасно. У вратима су већ стајали, осмехујући се, оба црнца и врата су била потпуно заграђена, а прозор је био затворен и споља снабдевен јаким решеткама.

Кривећи са одвратношћу лице, капетан Квотерблад је обема рукама копао по ташни и стављао на сто следеће: «празне кутије» — два комада, «батерије» — девет комада, «црне капи» разних величина — шеснаест комада у полиетиленском пакету, одлично очуване «спужве» — два комада, «газирану глину»

— једна конзерва...

— Имате ли нешто у џеповима? — тих је изговорио капетан. — Извадите и ставите на сто.

— Гадови — рекао је Редрик. — Ђубрад!

Завукао је руку у унутрашњи џеп и бацио на сто свежањ новчаница. Новчанице се разлетеше на све стране.

— Охо! — узвикнуо је капетан. — Има ли још?

— Смрдљиви пацови! — продерао се Редрик, узео из џепа и други свежањ и бацио га себи под ноге. — На! Ждерите!

— Врло интересантно — мирно је рекао капетан Квотерблад. — А сад покупи све то.

— Пази да нећу — рекао је Редрик, стављајући руке иза леђа. — Покупиће твоје гориле! Покупи их сâм!

— Покупи тај новац, сталкеру — не повисујући глас рекао је капетан Квотерблад, наслонивши се песницама на сто и нагнувши се напред.

Неколико секунди гледали су ћутке један другог у очи, а онда је Редрик, мрмљајући псовке, чучнуо и стао нерадо да скупља новчанице. Црнци иза њега су се насмејали а и ОУН-овац се злурадо нацерио.

— Шта се цериш! — рече му Редрик. — Балавче!

Он је већ пузао на коленима, скупљајући новчанице једну по једну и све више се примичући металној алци која је спокојно чекала у рупи и паркету испуњеној прљавштином и окрећући се тако да му буде што згодније; наставио је да узвикује најпрљавије псовке, оне које је знао и оне које је тог часа измишљао, а када је дошао тренутак, заћутао је, зграбио алку, повукао из све снаге и вратанца у поду још нису стигла да падну на другу страну а он је већ заронио главом надоле, пружајући руке напред у влажну, хладну таму винског подрума.

Пао је на руке, пребацио се преко главе, скочио и појурио, погнут, ништа не видећи, ослањајући се на памћење и на срећу, уским пролазом између наслаганих сандука, у трку рушећи те сандуке и слушајући како они са треском и разбијањем стакла падају иза њега у пролаз. Поклизавајући се, устрчао је уз невидљиве степенице, читавим телом бацио се на врата од зарђалог лима, избио их и нашао се у Ернестовој гаражи. Сав се тресао и тешко је дисао, пред очима су му плесале крваве мрље, срце као да му је махнито куцало у самом грлу, али он се није заустављао ни на тренутак. Одмах се бацио у најдаљи угао и, рањавајући руке, почео разгртати гомилу старудије под којом је у зиду гараже било неколико изваљених дасака. Онда је легао на стомак и пропузао кроз тај отвор, слушајући како нешто пуца у његовом сакоу, и, нашавши се у сасвим узаном дворишту, чучнуо међу контејнерима за смеће, скинуо сако, стргнуо и бацио кравату, брзо се погледао, отресао панталоне, исправио се и, протрчавши кроз двориште, заронио у низак узан тунел који је водио у исто такво суседно двориште. У трку је ослушнуо, али засад још није било завијања полицијских сирена и он је потрчао још брже, плашећи децу која су се играла, провлачећи се испод рубља на конопцима и кроз отворе у трулим тарабама, настојећи да се што пре извуче из тог кварта, док капетан Квотерблад није позвао довољно људи да га опколе. Он је одлично познавао овај део града. У овим двориштима, подрумима, напуштеним перионицама, шупама за угаљ он се играо још као дечак, свугде је ту имао познанике па и пријатеље и у другим околностима је могао остати овде и крити се бар недељу дана, али није он зато извршио ово дрско бегство испред носа капетана Квотерблада, зарадивши тако дванаест месеци више.

Имао је среће. Седмом улицом се бучно кретала поворка ко зна које по реду лиге — двестотинак људи исто тако рашчупаних и неуредних као он сам, чак и горих, као да су се сви они баш малочас провлачили кроз рупе у оградама, рушили на себе канте са смећем, а још претходно и провели бурну ноћ у шупама за угаљ. Истрчао је из капије, из залета се урезао у ту гомилу и укосо, гурајући се, газећи људе по ногама, добијајући ударце и враћајући их, пробио се на другу страну улице и опет утрчао у капију и то баш оног тренутка када се негде напред зачуо познати одвратни звук полицијских сирена, а поворка се зауставила збијајући се као хармоника. Али сад је он већ био у другом кварту и капетан Квотерблад није могао знати у којем.

Стигао је до своје гараже са стране складишта техничке робе и морао је да сачека неко време док су радници товарили у камион огромне картонске кутије са телевизорима. Сакрио се у шкртом жбуњу јоргована пред слепим зидом суседне зграде, повратио дах и испушио цигарету. Пушио је жудно, чучнувши, леђима ослоњен на храпави малтер брандмауера,[3] с времена на време прислањајући руку уз образ како би смирио нервни тик, и мислио, мислио, а кад се камион са радницима одвезао, насмејао се и тихо рекао за њим: «Хвала вам, момци, зауставили сте будалу... Дали сте ми времена да размислим». Од тог тренутка почео је да поступа брзо али без журбе, спретно и промишљено као да се налази у Зони.

Ушао је у своју гаражу кроз тајни пролаз, бешумно склонио старо седиште, завукао руку у корпу, опрезно извадио из ранца завежљај и ставио га под мишку. Затим је скинуо са ексера стару излизану кожну јакну, нашао у ћошку умашћени качкет и обема рукама навукао га до самих очију.

Кроз отворе у капији у полумрак гараже продирале су уске траке сунчеве светлости пуне блиставих зрнаца прашине, у дворишту су весело викала деца и, већ спреман да изиђе, Редрик је препознао ћеркин глас. Онда се приближио највећем отвору и неко време гледао како Мајмунчица, са два лумбалона у руци, трчи око нове љуљашке, а три старице сусетке са плетивом у крилу седе на клупи у близини и гледају је намрштено. Размењују своја прљава мишљења, маторе вештице. А деца — ништа, играју се са њом нормално, није им он узалуд подилазио колико год је умео — направио им је дрвен ормарић, кућицу за лутке, љуљашку... па и ону клупу на којој седе маторе вештице такође је он направио. «Добро» — рекао је за себе, одвојио се од пукотине у капији, последњи пут осмотрио гаражу и провукао се кроз тајни пролаз.

На југозападној периферији града, поред напуштене бензинске пумпе на крају Рударске улице, била је телефонска кућица. Богзна ко се сад служио тим телефоном — около су биле само напуштене куће а даље, према југу, пружала се пустара бивше градске депоније. Редрик је сео у сенци кућице на земљу и завукао руку у рупу испод ње. Напипао је прљави замашћени папир и дршку пиштоља завијеног у тај папир; поцинчана кутија са мецима такође је била на месту, и врећица са «наруквицама», и стари новчаник са фалсификованим документима — скровиште је било у реду. Онда је скинуо јакну и качкет и узео завежљај испод пазуха. Неко време је седео, одмеравајући на длану порцулански контејнер који је носио неумољиву и грозну смрт. Онда је осетио како му нервни тик опет трза образ.

— Шухарте — промрмљао је, не чујући свој глас. — Шта радиш то, лудаче? Будало, па они ће нас овим све подавити... — Притиснуо је дланом образ али му није помогло. — Проклети били — рекао је за раднике који су товарили телевизоре у камион. — Нашли сте ми се на путу... Хтео сам да бацим ово натраг у зону и да се покупим одавде...

Погледао је наоколо са болом у грудима. Над испуцалим асфалтом је треперио врели ваздух, прозори кућâ били су закуцани даскама, пустаром се ковитлала прашина. Био је сâм.

— Добро — рекао је, решен. — Свако за себе, само је бог за све. Биће ми довољно за цео живот.

Журно, да се не би опет предомислио, ставио је контејнер у качкет а качкет замотао у јакну.

Затим је клекнуо и, наваливши се, лако накренуо телефонску говорницу. Дебели завежљај је пао на дно јаме испод говорнице и још је остало доста слободног места. Опрезно је спустио говорницу, пробао да је заљуља обема рукама и устао, отресајући дланове.

— И готово — рекао је. — И ништа више.

Ушао је у врелу унутрашњост стаклене кућице, ставио новчић и окренуо број.

— Гута — рекао је — само немој ништа да бринеш; опет су ме ухватили. — Чуо је како је она грчевито уздахнула и журно наставио: — Ма није ништа страшно, највише шест до осам месеци, са дозвољеним посетама... проћи ће то. А без новца нећеш остати, послаће ти новац... — Она је ћутала. — Сутра ће те позвати у командатуру, па ћемо се тамо видети. Доведи Мајмунчицу.

— Хоће ли претресати стан? — упитала је мукло.

— Па и ако буду — неће ништа наћи. Ништа, држи се сад. Удала си се за сталкера, па сад немој да се жалиш. Па, до сутра. Води рачуна — нисам те звао. Љубим те.

Нагло је спустио слушалицу и неколико тренутака стајао жмурећи и стежући зубе тако да му је зујало у ушима. Онда је опет убацио новчић и окренуо други број.

— Слушам вас — рекао је Промукли.

— Шухарт — рекао је Редрик. — Слушајте пажљиво и не прекидајте...

— Шухарт? — веома природно зачудио се Промукли. — Који Шухарт?

— Не прекидајте ме, кажем! Уловили су ме, побегао сам а сад идем да се предам. Добићу две и по до три године. Жена ће ми остати без пара. Побринућете се за њу; ништа не сме да јој недостаје, јасно? Је ли вам јасно, питам?

— Наставите — рекао је Промукли.

— Близу оног места где смо се први пут срели има једна телефонска говорница. Једна једина, нећете погрешити. Контејнер је испод ње. Ако хоћете — узмите га, ако нећете — немојте, али моја жена мора бити обезбеђена. Нас двојица ћемо још много радити заједно. А ако се вратим и видим да сте играли прљаво... Не саветујем вам прљаву игру. Јасно?

— Разумео сам — рекао је Промукли. — Хвала. — Онда је, лако оклевајући, упитао: — Треба ли вам адвокат?

— Не — одговорио је Редрик. — Све паре — мојој жени. Здраво.

Окачио је слушалицу, осврнуо се, завукао руке дубоко у џепове панталона и полако се упутио рударском улицом између празних, напуштених кућа.