Соларис

9. ТЕЧНИ КИСЕОНИК

Лежао сам у мрачној соби, одрвењен, загледан у светлећи бројчаник часовника на прегибу руке, не знам колико дуго. Чуо сам сопствено дисање и чудио сам се због нечег, али све то, ова загледаност у венац бројки и чуђење, било је погружено у равнодушност коју сам приписивао замору. Окренух се на бок, кревет је био чудновато широк, нешто ми је недостајало. Зауставих дисање. Настаде потпуна тишина. Претрнух. До мене није допирао никакав шум. Хари? Зашто не чујем њено дисање? Почех да прелазим рукама по кревету: био сам сам.

«Хари!» хтедох да се огласим, али зачух кораке. Корачао је неко велики и тежак као…

«Гибаријане?» рекох мирно.

«Да, ја сам. Не пали светлост.»

«Не?»

«Не треба. Овако ће бити боље за обојицу.» «Али ти ниси жив?»

«Не смета. Познајеш мој глас?»

«Да. Зашто си то учинио?»

«Морао сам. Закаснио си четири дана. Да си раније долетео, можда не би било потребно, али немој себе да прекореваш. Није ми лоше.»

«Заиста си ту?»

«Ах, мислиш да ме сањаш, као што си мислио о Хари?»

«Где је она?»

«Откуд знаш да знам?»

«Наслућујем.»

«Сачувај то за себе. Рецимо да сам овде уместо ње.»

«Али ја желим да буде и она.»

«То је немогуће.»

«Зашто? Слушај, али ти знаш да то у ствари ниси ти, него ја?»

«Не. Ово сам заиста ја. Кад би хтео да будеш педантан, могао би рећи да сам ово ја још једном. Али не трошимо речи.»

«Отићи ћеш?»

«Да.»

«И она ће се тада вратити?»

«Желиш то? Шта је она за тебе?»

«Тоје моја ствар.»

«Па бојишјесе.»

«Не.»

«Игадиш је се…»

«Шта хоћеш од мене?»

«Можеш да осећаш самилост према себи, али не према њој. Њој ће увек бити двадесет година. Не прави се да то не знаш!»

Одједном се, не знам зашто, охладих. Слушао сам га сасвим мирно. Учинило ми се да сад стоји ближе, у подножју мога кревета, али и даље ништа нисам видео у томе мраку.

«Шта хоћеш?» упитах тихо. Мој тон као да га је изненадио. Неко време је ћутао.

«Сарторијус је убедио Снаута да си га обмануо. Сад они варају тебе. Правећи се да монтирају рендгенску апаратуру они граде анихилатор поља.»

«Где је она?» упитах.

«Не знам. Пази: биће ти потребно оружје. Не можеш се уздати ни у кога.»

«Могу да рачунам на Хари», рекох. Чух брз, тих глас. Смејао се.

«Наравно да можеш. До извесне границе. На крају увек можеш учинити што и ја.»

«Ти ниси Гибаријан.»

«Види га. Него ко сам? Можда твој сан?»

«Не. Њихова лутка. Али ти то не знаш.»

«А откуд знаш ко си ти?»

Замислих се. Покушах да устанем, али без успеха. Гибаријан је нешто говорио. Нисам разумео речи; чуо сам само звук његова гласа, очајнички сам се борио са слабошћу тела, још једном се с највећим напором тргох… и пробудих се. Хватао сам устима ваздух као полуугушена риба. Био је потпун мрак. Тај сан. Кошмар. «Одмах… дилема коју не умемо да решимо. Гонимо сами себе. Политерији су применили једино врсту селективног појачања наших мисли. Тражење мотивације те појаве је антропоморфизам. Где нема људи, тамо нема ни човеку доступних мотива. Да би се наставио план истраживања, треба или уништити сопствене мисли, или њихову материјалну реализацију. Прво није у нашој снази. Друго је превише налик на убиство.»

Слушао сам у мраку тај одмерен, далек глас, чији звук одмах познадох: говорио је Гибаријан. Пружих му руке пред себе. Кревет беше празан.

Пробудио сам се у следећи сан — помислих.

«Гибаријане?…» викнух. Глас се прекиде у пола речи. Нешто тихо звекну и ја осетих слаб дах на лицу.

«Добро, Гибаријане», промумлах зевајући. «Шта ти је да ме тако прогањаш из сна у сан… знаш…»

Нешто зашушта поред мене. «Гибаријане!» понових гласније. Опруге кревета зашкрипаше.

«Крис, то сам ја…» разлеже се шапат поред мене.

«Ти си, Хари?… А Гибаријан?»

«Крис… Крис… па он… сам си рекао да није жив…»

«У сну може да живи», рекох развучено. Нисам више поуздано знао да ли је то био сан. «Нешто је говорио. Био је ту», добацих. Био сам страшно поспан. А кад сам поспан, онда спавам — помислих идиотски и додирнух уснама хладно Харино раме и сместих се угодније. Она ми нешто одговори, али ја одмах утонух у несећање.

Ујутро у црвено осветљеној соби сетих се догађаја те ноћи. Разговор с Гибаријаном био је сан, али оно после? Цуо сам његов глас, могао бих се заклети, само се не сећам добро шта је говорио.ЈМије звучало као разговор, него као излагање. Излагање?…

Хари се умивала. Чуо сам пљускање воде у купатилу. Завирих под кревет, где сам пре неколико дана бацио магнетофон. Није га тамо било.

«Хари!» повиках. Њено лице с кога се сливаше вода појави се иза ормана.

«Да ниси видела магнетофон под креветом? Мали, џепни?…»

«Биле су тамо разне ствари. Све сам ставила тамо», показа на полицу поред орманића с лековима и изгуби се у купатилу. Скочих из кревета, али тражење остаде без резултата.

«Морала си га видети», рекох кад се вратила у собу. Она ништа не одговори, чешљајући се пред огледалом. Тек тада опазих да је бледа, а у њеним очима, кад се сретоше с мојима, беше нешто испитивачко.

«Хари», почех као магарац још једном, «магнетофона нема на полици.»

«Зар немаш ништа важније да ми кажеш?…»

«Извини», промумлах, «у праву си. То је глупост.»

Недостајало је још само да се почнемо свађати. Пођосмо потом на доручак. Хари је тога дана радила све другачије него обично, али нисам умео да одредим ту разлику. Гледала је око себе, неколико пута није чула кад сам јој говорио, као да се нагло губила у гледању. Једном кад је дигла главу, опазих да су јој очи као од стакла.

«Шта ти је?» снизих глас до шапата. «Плачеш?»

«Ох, остави ме. То нису праве сузе», рече кроз плач. Можда није требало да останем на томе, али ничег се нисам бојао тако као «искрених разговора». Имао сам, уосталам, у глави нешто друго. Иако сам знао да сам о Снаутовим и Сарторијусовим договорима само сањао, почео сам размишљати постоји ли на Станици уопште какво приручно оружје. О томе шта ћу с њим учинити нисам мислио, хтео сам просто да га имам. Рекох Хари да морам да завирим у стоваришта и магацине. Она пође за мном ћутке. Претресох сандуке, претурао сам по бункерима, а кад сиђох на само дно, не могох одолети жељи да не завирим у леденицу. Нисам хтео ипак да Хари уђе тамо, и зато само одшкринух врата и пређох погледом по просторији. Тамни покров се померао, покривајући издужени облик, али с места на коме сам стајао нисам могао да видим лежи ли црнкиња још тамо где је раније лежала. Учинило ми се да је то место празно.

Нисам нашао ништа што би ми одговарало и вукао сам се у све горем расположењу, кад одједном схватих да не видим Хари. Истина, одмах је стигла — била је остала у ходнику — али већ то што је покушала да се удаљи од мене, ма и за часак, иако је то за њу представљало такав напор, морало би ме натерати да се замислим. И даље сам се ипак држао као да сам увређен, не знајући на кога или због чега, просто као кретен. Ужасно ме је болела глава, нисам могао да пронађем никакве таблете и љут као сто ђавола преврнух наглавце малу апотеку и просух све што беше у њој. У операциону салу међутим, мрзело ме је да пођем поново, и био сам тога дана ван себе као ретко кад. Хари је пролазила кроз кабину као сенка понекад би за тренутак нестала. После подне, кад смо већ завршили ручак (у ствари она уопште није јела, а ја због своје главобоље нисам чак ни покушавао да је приволим да једе), села је одједном поред мене и почела да чупка рукав моје блузе.

«Но, шта је?» прогунђах махинално. Имао сам вољу да пођем горе, јер ми се чинило да цеви преносе тих одјек лупања, да Сарторијус послује на апаратури високог напона, али одмах одустадох од тога кад помислих да бих морао поћи са Хари чије је присуство у библиотеци још могло некако да се објасни, док би тамо, поред машина, могла Сарторијусу пружити прилику да добаци какву преурањену примедбу.

«Крис», шапну, «како стоји ствар с нама?…» Уздахнух против воље; не могу рећи да је то био мој срећан дан.

«Не може боље. На шта опет мислиш?»

«Хтела бих с тобом да поразговарам.»

«Изволи. Слушам те.»

«Али не тако.»

«Него како? Рекао сам ти, боли ме глава, имам мноштво брига…»

«Мало добре воље, Крис.»

Натерах себе да се осмехнем. Мора да је то био јадан осмех.

«Да, драга. Говори.»

«Али рећи ћеш ми истину?»

Дигох обрве. Није ми се допадао такав почетак.

«Зашто бих лагао?»

«Можеш да имаш разлога. Озбиљних. Но ако хоћеш да… но, знаш… не лажи ме.»

Ћутао сам.

«Ја ћу нешто рећи теби и ти ћеш нешто рећи мени. Важи? То ће бити истина. Без обзира на све.»

Нисам јој гледао у очи, мада је тражила мој поглед, и правио сам се да то не видим.

«Већ сам ти говорила да не знам откуда сам се овде створила. Али можда ти знаш. Чекај, нисам завршила. Можда не знаш. Али ако знаш, и само не можеш то сада да ми кажеш, можда ћеш ми казати једном касније? То неће бити најгоре. У сваком случају даћеш ми шансу.»

Осећао сам се као да ми ледени зној клизи низ цело тело.

«Дете, шта ти говориш? Какву шансу?…» бунцао сам.

«Крис, ма ко да јесам, дете сигурно нисам. Обећао си. Реци.»

Ово «ма ко да јесам» тако ме је шчепало за грло да сам могао само да је гледам, приглупо, одмахујући главом као да се браним од свега што сам чуо.

«Па објашњавам ти да не мораш да ми кажеш. Довољно је ако кажеш да не можеш.»

«Ништа не кријем…» одговорих промукло.

«Одлучно», рече устајући. Хтедох нешто да кажем. Осећао сам да не могу тако да је оставим, али све су ми речи застајале у грлу.

«Хари…»

Стајала је крај прозора окренута леђима према мени. Тамно-модри океан, пуст, простирао се под голим небом.

«Хари, ако мислиш да… Хари, па знаш да те волим…»

«Мене?»

Приђох јој. Хтедох да је обгрлим. Она се ослободи, гурајући од себе моју руку.

«Много си добар…», рече. «Мене волиш? Више бих волела да ме бијеш?»

«Хари, вољена моја!»

«Не, не! Бољећути!»

Приђе столу и поче да скупља тањире. Гледао сам у тамномодру празнину. Сунце се нагињало према западу и велика сенка Станице одмерено се љуљала на таласима. Тањир испаде из Хариних руку и паде на под. Вода је кључала у бојлерима. Риђа боја прелазила је на ивицама небеског свода у прљавоцрвено злато. Кад бих знао шта да урадим. Ох, кад бих знао! Одједном завлада тишина. Хари се зауставила одмах иза мене.

«Не. Не окрећи се», рече, спустивши глас до шапата. «Ниси ништа крив, Крис. Знам. Не секирај се.»

Пружих руке према њој. Она побеже у угао кабине и, дижући целу гомилу тањира, рече:

«Штета. Кад би могли да се разбију, разбила бих, ох, све бих поразбијала!»

За тренутак сам помислио да ће их заиста бацити на под, али она ме брзо погледа и осмехну се.

«Не бој се, нећу правити сцене.»

Пробудио сам се усред ноћи, одмах напрегнут и будан, и седох у кревету: соба је била мрачна, а кроз одшкринута врата допирала је слаба светлост из ходника. Нешто је отровно шиштало, и тај глас се појачавао, с пригушеним, тупим ударима, као да се нешто удара снажно о зид. Метеор! — сину ми мисао. — Пробио оклоп! Тамо има неког. Отегнуто кркљање.

Отворих до краја. Била је то Станица, не ракета, а овај грозни глас… Излетех на ходник. Врата мале радионице беху широм отворена, унутра је горела светлост. Утрчах тамо.

Обли ме дах стравичне хладноће. Кабину је испуњавала пара која је дах претварала у снег. Пуно белих пахуљица кружило је изнад тела обученог у бадемантил, које се слабо ударало о под. Једва је видех у том леденом облаку, бацих се према њој, зграбих је напола, мантил ми је прљио руке, она је хроптала, истрчах на ходник пролазећи поред низа врата, нисам више осећао хладноћу, само ми је њен дах, који је куљао из уста као облак паре, пекао раме.

Положих је на сто, отворих мантил на грудима, један секунд загледах се у њено сасечено, уздрхтало лице, крв јој се смрзла на отвореним устима, покрила усне црним слојем, на језику су блештали кристали леда…

Течни кисеоник. У радионици је био течни кисеоник у Дјуеровим боцама. Кад сам је подизао осетио сам како разбијам крхко стакло. Колико је могла испити? Свеједно. Спаљен душник, грло, плућа, течни кисеоник изједа јаче од концентрисане киселине. Њено дисање, шкрипаво, сухо као звук цепаног папира, постајало је плиће. Очи су јој биле затворене. Агонија.

Погледах на велике застакљене ормане са инструментима и лековима. Трахеотомија? Интубација? Али она више нема плућа! Спаљена су! Лекови? Толико лекова! Низови шарених боца и кутија испуњавали су полице. Хроптање је испуњавало целу дворану, магла је још избијала из Хариних уста.

Термофори…

Почех да их тражим, али пре но што их нађох, скочих до другог ормана, почех да избацујем кутије са ампулама, сад шприц, где је, у стерилизаторима, не могох да га саставим одрвењеним рукама, прсти ми беху укочени и нису хтели да се повијају. Почех лудачки да ударам руком по поклопцу стерилизатора, али нисам то осећао, једини одзив било је лако пролажење трнаца. Она гласније захропта. Прискочих к њој. Очи су јој биле отворене.

«Хари!»

Није то био чак ни шапат. Нисам могао да пробудим глас. Имао сам лице туђе, које ми је сметало, као од гипса. Њена су ребра одскакала под белом кожом, а коса јој се, влажна од снега што се топио, расула по узглављу. Гледала ме је.

«Хари!

Ништа више нисам могао да кажем. Стајао сам као клада са овим својим, туђим, одрвенелим шакама. Стопала, усне, очни капци почињали су све јаче да ме пеку, али готово да нисам то ни осећао. Капља крви што се почела отапати на топлини склизну јој низ образ, остављајући косу линију. Језик јој задрхта и нестаде, још је хроптала.

Ухватих је за прегиб руке, куцао је без била, размакох поле мантила и положих ухо на ужасно хладно тело, одмах под дојком. Кроз пуцкетаво шуштање као од пожара зачух куцање, галопирајуће тонове, превише брзе да би могли да се изброје. Стајао сам нагнут над њом, затворених очију, кад нешто дотаче моју главу. Зарила ми је прсте у косу. Загледах јој се у очи.

«Крис», повика промукло. Ухватих је за руку, она ми одговори стиском, који ми готово смрви длан, свест се изгуби из њеног ужасно искривљеног лица, беоњаче јој блеснуше међу капцима, у грлу јој закркља и цело тело поче да се грчи. Једва могах да је задржим, обешену изнад руба стола. Лупала је главом о ивицу порцуланског левка. Задржавао сам је и притискао уза сто, али ми се са сваким наредним грчем отимала из руку, а мене одједном обли зној и ноге ми постадоше као од вате. Кад грчеви ослабише, покушах да је вратим у лежећи положај. Јечала је хватајући ваздух. Одједном јој на страшном, окрвављеном лицу засветлеше очи.

«Крис», захропта, «колико… још, Крис?»

Поче да се дави, пена јој изби на уста, и опет да се трза у грчевима. Држао сам је остатком снаге. Пала је наузнак тако да јој доњи зуби ударише о горње, и поче тешко да дише.

«Не, не, не», избацивала је брзо са сваким избацивањем даха, и сваки је изгледао као да је последњи. Али грчеви се вратише још једном и опет поче да ми се бацака у наручју, удишући у кратким прекидима ваздух, с великим напором, од кога јој искакаху сва ребра. Најзад јој се капци до половине навукоше на отворене, слепе очи. Укочи се. Помислих да је то крај. Чак и не покушах да убришем румену пену с њених уста, стајао сам над њом, нагнут, слушајући неко удаљено, гласно звоњење, и чекао сам да испусти последњи дах, па да одмах после њега паднем на под, али она је још дисала, готово не хропћући, све тише, а вршак дојке, који је већ готово сасвим престао да дрхти, покретао се у брзом ритму срца које је радило. Стајао сам погрбљен, а њено лице поче да се испуњава руменилом. Ништа више нисам схватао. Само су ми се оба длана овлажила и чинило ми се да постајем глух, да ми нешто меко, еластично испуњава уши, још сам чуо оно звоњење звона, сад потмуло и ко с пукнутим срцем.

Она диже очне капке и наши се погледи сусретоше.

«Хари», хтедох да кажем, али као да ми беше нестало уста, лице ми беше претворено у мртву, тешку масу и могао сам само да гледам.

Њене очи пређоше по целој соби, глава јој се померала. Владала је потпуна тишина. Иза мене у неком другом, далеком свету вода је уједначено цурила из једне незаврнуте славине. Хари седе. Ја одступих корак унатраг. Посматрала ме је.

«Шта?» рече. «Шта?… Није… успело? Зашто?… Зашто тако гледаш?…»

И нагло, у страшном крику: «Зашто тако гледаш?!»

Завлада тишина. Она се загледа у своје руке. Помери прсте.

«Тосам ја?…» рече.

«Хари», изустих без даха, самим уснама. Она диже главу.

«Хари?…» понови. Склизну полако према поду и стаде на ноге. Поведе се, врати равнотежу, ступи неколико корака. Све је то радила у некој запањености, гледала ме и као да ме није видела.

«Хари?» понови полако још једном. «Али… ја… нисам Хари. А ко сам ја?… Хари? А ти, ти?!»

Одједном јој се очи раширише, блеснуше, и сенка осмеха, највеће зачуђености, озари њено лице.

«А можда ни ти? Крис! Можда ни ти ниси Крис?» Чутао сам, ослоњен леђима о орман, тамо где ме је одгурнуо страх.

Руке јој клонуше.

«Не», рече. «Не, јер се бојиш. Али слушај, ја не могу. Овако не може. Ја нисам знала. Ја сада, ја даље ништа не разумем. Па то је немогуће! Ја…» притискала је стиснуте, побелеле руке на груди, «ништа не знам, осим, осим да сам Хари! Можда мислиш да се правим? Не правим се, часна реч, не правим се.»

Последње речи пређоше у јаук. Паде на под јецајући, а тај крик као да разби нешто у мени, у једном скоку нађох се крај ње, ухватих је за руке, а она се бранила, гурала ме од себе, јецајући без суза, вичући:

«Пусти! Пусти ме! Ти се гадиш! Знам! Нећу тако! Нећу! Па видиш, сам видиш да то нисам ја, нисам ја…»

«Ћути!» викао сам дрмусајући је, обоје смо викали избезумљени, клечећи једно пред другим. Харина глава је летела, лупајући о моје раме, а ја сам је стискао уза се свом снагом. Одједном замресмо, тешко дишући. Вода је одмерено капала из славине.

«Крис…» промуца, прибијајући лице о моје раме, «реци, шта да урадим да бих нестала, Крис…»

«Престани!» викнух. Она диже лице. Загледа се у мене.

«Како?… Ни ти такође не знаш? Ништа се не може? Ништа?»

«Хари… смилуј се…»

«Хтела сам… видео си ваљда. Не. Не. Пусти ме, нећу да ме дотичеш! Ти се гадиш!»

«Није истина!»

«Лажеш. Мора да се гадиш. Ја… и ја сама се… Да могу. Само да могу…»

«Убила би се?»

«Да.»

«А ја то не желим, разумеш? Нећу да се убијеш. Хоћу да будеш ту, са мном, и ништа ми друго не треба!»

Огромне сиве очи су ме гутале.

«Ала ти лажеш!..» рече сасвим тихо.

Пустих је и дигох се на ноге. Она седе на под.

«Реци шта да урадим да би поверовала да говорим оно што мислим? Да је то истина. Да друге истине нема.» «То не може да буде истина. Ја нисам Хари.»

«Него ко си?»

Она подуже поћута. Подбрадак јој неколико пута задрхта, док обарајући главу не прошапта:

«Хари… али… али знам да то није истина. Ти не волиш мене… него си волео ону тамо, раније…»

«Да», рекох. «Оно што је било не постоји. Умрло је. Али тебе, овде, волим. Разумеш?»

Она затресе главом.

«Ти си добар. Не мислим да не умем да оценим све то што си радио. Радио си најбоље што си умео. Али ту се ништа не може. Кад сам пре три дана седела ујутро пред твојим креветом и чекала да се пробудиш, нисам ништа знала. Чини ми се као да је то било веома, веома давно. Понашала сам се као луда. Нисам памтила шта је било пре, шта касније, и ничему се нисам чудила, некако као после наркозе или после дуге болести. И чак сам мислила да сам можда била болесна, само ти нећеш да ми кажеш. Али после, све више ствари ме је терало на размишљање. Знаш ли какве ствари? Већ је нешто почело да ми свиће после оног твог разговора тамо у библиотеци, с оним, како се зове, Снаутом. А пошто ниси хтео ништа да ми кажеш, устала сам ноћу и пустила онај магнетофон. Слагала сам само тај један једини пут, јер сам га ја после сакрила. Крис. Онај што је говорио, како се звао?»

«Гибаријан.»

«Да, Гибаријан. Тада сам схватила већ све, иако, право да кажем, ни даље ништа не разумем. Нисам знала једно, да ја не могу, да ја нисам… да ће се то завршити овако… без краја. О томе ништа није говорио. Можда је, уосталом и говорио, али ти си се пробудио и искључила сам траку. Но и тако сам чула довољно, да бих сазнала да нисам човек, него само инструменат.»

«Шта то говориш?»

«Јесте. За испитивање твојих реакција, или тако нешто. Свако од вас има такав, такву као ја. То је базирано на успоменама или на представама, пригушено. Тако некако. Уосталом, ти то знаш боље од мене. Он је говорио такве страшне, невероватне ствари и да се ни}е све тако истинито поклапало, ваљда не бих ни поверовала.»

«Ста се поклапало?»

«Па то да ми није потребан сан и да морам да будем стално поред тебе. Јуче ујутро још сам мислила да ме ти мрзиш и била сам због тог несрећна. Боже, како сам била глупа! Али, реци сам, реци, зар сам могла да замислим? Јер он уопште није мрзео ону своју, али како је о њој говорио! Тек тада сам схватила да ма шта учинила, сасвим је свеједно, јер хтела или не, за тебе то мора бити као тортура. А у ствари још и горе, јер је оруђе тортуре мртво и невино као камен, који може да падне и убије. А да би оруђе могло да жели добро и да воли, то нисам могла да замислим. Хтела сам да ти кажем барем шта се у мени дешавало, тада, после тога кад сам схватила, кад сам саслушала траку. Можда би од тога имао бар неку корист. Чак сам покушала то да запишем…»

«Значи, зато си упалила светлост?» упитах, једва говорећи придављеним грлом.

«Да. Али ништа из тога није испало. Јер јасам тражила у себи, знаш… н ј и х… оно нешто друго, била сам потпуно луда, кажем ти! Чинило ми се извесно време да под кожом немам тела, да у мени постоји нешто друго, да сам само, само површина. Да бих те заварала. Разумеш?»

«Разумем.»

«Када се тако лежи ноћу сатима, у мислима може да се одлута врло далеко, и у врло чудне стране, знаш…»

«Знам…»

«Али осећала сам срце, а, уосталом, памтила сам да си испитивао моју крв. Каква је моја крв, реци истину. Сад можеш.»

«Иста као и моја.»

«Заиста?»

«Кунем ти се.»

«Шта то значи? Знаш, после сам мислила да је о н о можда скривено негде у мени, да је… да може да буде врло мало. Али нисам знала где. Сад мислим да је то било извлачење с моје стране, јер сам се много бојала онога што сам хтела да учиним и тражила сам неки други излаз. Али, Крис, ако имам исту такву крв… ако је тако као што кажеш, онда… Не, то је немогуће. Јер не бих остала жива зар не? То значи да нешто ипак постоји, али где? Можда у глави? Али ја мислим сасвим обично… и ништа не знам… Када бих мислила т и м е, морала бих одмах све да знам и да те не волим, него да се само правим и да знам да се правијн… Крис молим те, реци ми све што знаш, можда ћемо ипак успети нешто да учинимо?»

«Шта да учинимо?»

Ћутала је.

«Хоћеш да умреш?»

«Ваљда хоћу.»

Опет завлада тишина. Стајао сам изнад ње, згрчене, гледајући на празну унутрашњост дворане, на беле плоче емајлираног намештаја, на блештаве, расуте инструменте, као да сам тражио нешто веома потребно и нисам могао то да нађем.

«МХари, могу ли и ја теби нешто да кажем?»

Чекала је.

«Истина је да ниси потпуно иста као ја. Али то не значи да си нешто горе. Напротив. Можеш, уосталом, да мислиш о томе шта ти драго, али захваљујуће томе… ниси умрла.»

Некакав детињи, жалостан осмех захвати њено лице.

«Треба ли то да значи да сам… бесмртна?»

«Не знам. У сваком случају далеко си мање смртна него ја.»

«То је страшно», шапну.

«Можда и није баш толико као што ти изгледа.»

«Али незавидиш ми?…»

«Хари, то је више ствар твоје… намене, тако бих то назвао. Знаш, овде на Станици твоја је намена у основи исто тако нејасна као и моја и свакога од нас. Она двојица ће наставити Гибаријанов експерименат и може да се деси све…»

«Или ништа.»

«ИИи ништа, и рећи ћу ти, било би ми драже да се ништа не деси, чак не ни због страха (иако и он ваљда игра неку улогу, не знам), него зато што се тиме ништа неће постићи. У то једино сам потпуно уверен.»

«Ништа се неће постићи, а зашто? Ту је реч о овом… океану?»

Сва се стресе.

«Да. О контакту. Мислим да је ту у суштини необично просто. Контакт означава размену некаквих искустава, појмова, или барем резултата, некаквих стања, али ако нема шта да се размењује? Ако слон није врло велика бактерија, ни океан не може да буде врло велики мозак. Са обе стране могу, наравно, да долазе извесне акције. У ефекту једне гледам сад на тебе и трудим се да ти објасним да си ми дража од свих оних дванаест година живота које сам посветио Соларису и да хоћу да будем с тобом и даље. Можда је твоја појава требало да буде мучење, а можда и услуга, а можда само микроскопско испитивање. Израз пријатељства, лукав ударац, можда поруга? Можда све одједном — што ми се чини највероватнијим — нешто сасвим друго, али шта мене и тебе могу, уосталом, да се тичу намере наших родитеља, ма колико они били међусобно различити? Можда ћеш рећи да од тих намера зависи наша будућност, и с тим ћу се сложити. Нисам кадар да предвидим оно што нам предстоји. Исто као ни ти. Чак не могу да ти јамчим да ћу те увек волети. Али десило се већ толико, да може да се деси све. Можда ћу ја сутра постати зелена медуза. То не зависи од нас. Али у ономе што од нас зависи, бићемо заједно. Је ли то мало?»

«Чуј…» рече, «има ту још нешто. Да ли ја… да ли сам… много слична њој?»

«Била си веома слична» рекох. «Али сад више не знам.»

«Како то?»

Она устаде с пода и загледа се у мене крупним очима.

«Већ си је заклонила.»

«И уверен си да не волиш њу, него мене? Мене?…»

«Да. Тебе. Не знам. Бојим се да кад би заиста била она, можда не бих могао да те волим.»

«Зашто?»

«Зато што сам њој учинио нешто страшно.»

«Њој?»

«Да. Кад смо били…»

«Не говори.» «Зашто?»

«Што хоћу да знаш да нисам она.»