Соларис

1. ДОШЉАК

У деветнаест часова бродског времена сишао сам, пролазећи поред оних што су стајали покрај бункера, металним лествама у унутрашњост капсуле. У њој је било управо толико места да се могу дићи лактови. Након прикључења спојнице с водом који је вирио из зида скафандер се надувао и отад нисам могао да начиним ни најмањи покрет. Стајао сам — или, тачније, висио — у ваздушној постељи, потпуно сједињен с металном кором.

Дигавши очи, угледах кроз обло стакло зидове бункера и, нешто више, нагнуто над њим Модарово лице. Одмах је нестало и изгубило се у мраку, јер је одозго спуштен тешки заштитни затварач. Чуо сам осам пута поновљен фијук електричних мотора који су притезали завртње. Затим — шиштање ваздуха пуштаног у амортизаторе. Очи су ми се привикавале на мрак. Већ сам разазнавао бледозелену контуру једине казаљке.

«Спреман, Келвине?» разлеже се у слушалицама.

«Спреман, Модаре», одговорих.

«Ништа не брини. Станица ће те прихватити», рече. «Срећан пут!»

Пре но што стигох да одговорим, нешто шкрипну на врху и капсула се затресе. Нехотице напрегнух мишиће, али ништа се више не деси.

«Када је старт?» упитах, и зачух шум као да се зрнца најситнијег песка сипају на мембрану.

«Већ летиш, Келвине. У здрављу!» одговори ми изблиза Модаров глас. Пре но што могох да поверујем, пред лицем ми се отвори широка пукотина, кроз коју угледах звезде. Узалуд сам се трудио да пронађем алфу Водолије, према којој је летео Прометеј. Небо ове стране Галаксије ништа ми није говорило, нисам познавао ниједно сазвежђе, у уском прозорчићу стајала је само искричава прашина. Чекао сам када ће прва звезда почети да се издваја. Не дочеках то. Почеше само да слабе и да нестају, расплињавајући се у заруделој подлози. Схватих да сам већ у горњим слојевима атмосфере. Укрућен, омотан пнеуматичним јастуцима, могао сам да гледам само пред себе. Још није било хоризонта. Летео сам и летео, уопште то не осећајући, само је полако, подмукло, врућина почела да ми обавија тело. Напољу се пробудило тихо, продорно цврчање, као да метал прелази преко мокрог стакла. Да није бројки што су искакале у отвору маркера, не бих биосвестан наглости пада. Звезда више није било. Прозорчић је сада испуњавала риђа светлост. Чуо сам тешко ударање сопственог била, лице ми је горело, на врату сам осећао хладан дах климатизатора; жалио сам што нисам успео да видим Прометеја — мора да је био већ изван домета видљивости када је аутоматски уређај отворио прозорчић.

Бокс је задрхтао једном, други пут, несносно почео да вибрира, то тресење се пробило кроз све изолационе навлаке, кроз ваздушне јастуке и продрло у дубину мога тела светлозелена површина маркера се помутила. Гледао сам на то без страха. Нисам долетео из толике даљине да бих погинуо на циљу.

«Станица Соларис», повиках. «Станица Соларис, Станица Соларис! Учините нешто. Чини ми се да губим стабилизацију. Станица Соларис, овде долазник. Пријем.»

И опет пропустих важан тренутак појављивања планете. Распрострла се огромна, пљосната; по размерама праменова на њеној површини могао сам разабрати да сам још далеко». У ствари — високо, јер сам већ прошао кроз ону неухватљиву границу, на којој удаљеност од небеског тела постаје висина. Падао сам. Стално падао. Сада сам то осећао, чак и када бих затворио очи. Но отворих их одмах, јер сам хтео што више да видим.

Сачеках неколико десетина секунди тишине и понових позив. И овога пута не добих одговор. У слушалицама се понављало праскање атмосферских пражњења. Њихова позадина беше шум, тако дубок и низак, као да представљаше глас саме планете. Наранџасто небо у отвору превуче се белином. Стакло отвора потамне: нехотице се згрчих колико ми дозволише пнеуматични бандажи пре но што у следећем секунду схватих да су то облаци. Као одуван, њихов нанос одлете увис. Летео сам даље, једном на сунцу, други пут у сенци, моја капсула се окретала дуж окомите осе и огроман сунчани диск, који као да беше надувен, одмерено је пролазио пред мојим лицем, појављујући се слева и залазећи здесна. Одједном кроз шум и трескање право у ухо поче да ми говори далеки глас:

«Станица Соларис дошљаку, Станица Соларис дошљаку. Све је у реду. Налазите се под контролом Станице. Станица Соларис дошљаку, припремите се за пристајање у тренутку нула, понављам, припремите се за пристајање у тренутку нула, пажња, почињем. Двеста педесет, двеста четрдесет девет, двеста четрдесет осам…»

Поједине речи биле су пропраћене кратким мјаукањем, што је сведочило да не говори човек. То је било у најмању руку чудно. Нормално је да све живо трчи на аеродром кад стиже неко нов, а тим пре кад стиже право са Земље. Нисам ипак могао дуже о томе да размишљам, јер огромни круг који је око мене описивало сунце пропе се заједно с површином према којој сам летео, после тога нагиба наступи други, на супротну страну; љуљао сам се као терет огромног клатна и, борећи се против вртоглавице, на површини планете која се појављивала као зид угледах тамнољубичасте и мрке пруге које су сачињавале мајушну шаховницу са белим и зеленим тачкицама — оријентациони знак Станице. Истовремено се уз тресак откину нешто од врха капсуле — дуга огрлица прстенастог падобрана, који силно заклопота; у томе звуку било је нечег неизрециво земаљског — после толико месеци био је то први шум правога ветра.

Све се поче догађати веома брзо. До тада сам знао само да падам. Сада то угледах. Бело-зелена шаховница је нагло расла, већ сам видео да је насликана на издуженом, налик на кита, сребрнасто блештећем корпусу на чијим су боковима штрчале агле радарских пријемника, са шпалирима тамнијих прозорских отвора, да тај метални колос не лежи на површини планете, него виси над њом, вукући по њеној мастиљастоцрној подлози своју сенку, елиптичну мрљу још тамнију од подлоге. Истовремено опазих љубичасто обојене бразде океана, једва покретне. Одједном облаци одоше у висину, обухваћени на рубовима заслепљујућим скерлетним црвенилом, небо између њих поста далеко и равно, мрконаранџасте боје, и све се размаза: упадох у спиралу. Пре но што сам успео да проговорим, кратки удар врати мојој капсули окомит положај, у прозору се живиним блеском разискри усталасали океан који је допирао све до задимљеног хоризонта; уз зујање конопци и прстени падобрана нагло се откачише и полетеше изнад таласа, ношени ветром, а капсула се меко заљуља, оном нарочитом, успореном кретњом, као обично у вештачком пољу сила, и крете наниже. Последње што сам успео да опазим били су решеткасти летачки катапулти и два огледала ажурних радио-телескопа, која су била висока ваљда неколико спратова. Нешто заустави моју капсулу уз стравични звекет челика који пружинасто удари о челик, нешто се пода мном отвори, и уз отегнут, соптави удах метална љуштура, у којој сам усправно стајао, заврши своје путовање од сто осамдесет километара.

«Станица Соларис. Нула, нула. Пристајање завршено. Крај», чух мртви глас контролног уређаја. Обема рукама (осетих неизрециви притисак на груди, а утробу почех да осећам као немио терет) ухватих се за дршке наспрам рамена, и искључих контакте. Сину зелени натпис ЗЕМЉА и зид капсуле се отвори; пнеуматични лежај ме лако гурну с леђа, тако да морадох, да не бих пао, да ступим корак напред.

С тихим шиштањем, сличним резигнираном уздаху, ваздух истече из скафандра. Био сам слободан.

Стајао сам испод сребрнастог левка, високог као брод. По зидовима су силазили свежњеви обојених цеви које су нестајале у округлим кабловским шахтима. Окренух се. Вентилацијска окна су хучала, увлачећи остатке отровне планетарне атмосфере, који су овамо продрли за време приземљења. Празна, као распрсла кукуљица, цигара моје капсуле стајала је у куполи утиснутој у челичном удубљењу. Њен спољни омотач добио је прљавомрку боју. Спустих се низ мали трап. Даље је на метал био налепљен слој храпаве пластичне масе. Истрла се до голог челика на местима дуж којих су се обично кретале ракетне дизалице на точковима. Одједном компресори вентилатора заћуташе и настаде потпуна тишина. Осврнух се око себе мало беспомоћно, очекивао сам да се појави неки човек, али још нико не стизаше. Само је неонска стрелица показивала, светлећи, на покретну траку која се безгласно кретала. Ступих на њу. Строп хале је у лепој параболичној линији силазио наниже, прелазећи у окно ходника. У његовим удубинама дизале су се гомиле боца за компримиране гасове, цистерни, прстенастих падобрана, сандука, све набацано у нереду, немарно. Томе сам се такође зачудио. Покретна трака се завршавала крај кружног разгранавања ходника. Ту је владао још већи неред. Под гомилом лимених канти разлила се каљужа уљасте течности. Непријатан, јак задах испуњавао је ваздух. На разне стране гранали су се трагови ципела, јасно отиснути на овој лепљивој текућини. Измеду лименки, као ишчишћени из кабина, ваљали су се замотуљци телеграфских трака, исцепани папири и смеће. И опет засја зелена светлост, упућујући ме ка средњим вратима. Иза њих се протезао ходник тако узан да би се два човека у њему једва мимоишла. Светлост је падала из горњих прозора, управљених према небу, прозора са сочивастим стаклима. Још једна врата, обојена бело-зеленим шаховским квадратима. Била су одшкринута. Уђох унутра. Полулоптаста кабина имала је један велики панорамични прозор; иза њега се ширило небо прекривено маглом. Испод њега су безгласно пролазили црнкасти хумци таласа. У зидовима је било много поотвараних орманића. Испуњавали су их инструменти, књиге, чаше са осушеним талогом, прашњави термоси. На прљавом поду стајало је пет-шест механичких, ходајућих сточића, између њих неколико фотеља, спљоштених, јер је из њих испуштен ваздух. Само је једна била надувана, с наслоном одмакнутим унатраг. У тој фотељи седео је мали, кржљав човек, с лицем опаљеним од сунца. Кожа му се у великим комадима гулила с носа и јабучица. Познао сам га. Био је то Снаут, Гибаријанов заменик, кибернетичар. У своје време објавио је неколико сасвим оригиналних чланака у соларистичком алманаху. Никад га још нисам био видео. Имао је на себи мрежасту кошуљу, кроз чије су се рупице пробијале ретке длаке равних груди, и некад беле, на коленима умрљане и реактивима прогореле панталоне, с многобројним џеповима, као у монтера. У рукама је држао пластичну крушку, онакву из какве се пије на бродовима без вештачке гравитације. Гледао ме је као погођен заслепљујућом светлошћу. Из олабављених прстију испаде му крушка и одскочи неколико пута од пода као балон. Из ње се проли мало прозрачне течности. Полако му сва крв истече из лица. Био сам превише изненађен да бих проговорио, и ова ћутљива сцена трајала је све док се његов страх на неки несхватљив начин не пренесе и на мене. Ступих један корак напред. Он се згрчи у фотељи.

«Снауте…» шапнух. Уздрхта, као ударен. Гледајући ме с неописивом одвратношћу, прогрца:

«Не познајем те, не познајем те, шта хоћеш?…»

Просута течност брзо је испаравала. Осетих мирис алкохола. Пио је? Био је пијан? Али зашто се толико боји? Стајао сам и даље на средини кабине. Колена су ми била као од памука а уши као запушене ватом. Тврдоћу пода под ногама осећао сам као нешто још не сасвим поуздано. Иза лучног прозорског окна одмерено се померао океан. Страх се губио с његовог лица, али не и оно неизрециво гађење.

«Шта ти је?…» упитах полугласом. «Болестан си?»

«Бринеш се…» рече потмуло. «Аха. Бринућеш се, је ли? Али зашто због мене. Ја те не познајем.»

«Где је Гибаријан?» упитах. За секунд он изгуби дах, очи му поново посташе стакласте, нешто у њима севну и угаси се.

«Ги… гиба…» промуца, «не! не!» Стресе се од безгласног идиотског смеха, који нагло престаде.

«Дошао си Гибаријану?…» упита готово мирно. «Гибаријану? Шта хоћеш с њим да урадиш?»

Гледао ме је као да сам одједном престао за њега да будем опасан; у његовим речима, а још више у њиховом тону, осећало се нешто гнусно увредљиво.

«Шта ти говориш…» промуцах заглушено. «Где је он?»

Снаут се запањи.

«Не знаш?…»

Пијан је — помислих. — Мртав пијан. Обузимао ме је све већи гнев. У ствари, требало је да изиђем, али моје стрпљење се распрсну.

«Опамети се!» грмнух. «Откуда да знам где је, ако сам малочас долетео! Шта је с тобом, Снауте!»

Вилица му се отромбољи. Поново за тренутак изгуби дах, али некако другачије, у очима му се појави нагли блесак. Уздрхталим рукама ухвати се за приручје фотеље и с напором устаде, тако да му зглавци просто запуцкеташе.

«Шта?» упита готово отрежњен. «Долетео си? Откуда си долетео?»

«Са Земље», одговорих бесно. «Чуо си можда за њу? Изгледа као да ниси!»

«Са Зе… забога… значи, ти си — Келвин?!»

«Да. Шта гледаш тако? Шта је у томе чудно?»

«Ништа», рече, трепћући брзо капцима. «Ништа.»

Протрља чело.

«Келвине, извини, то није ништа, знаш, просто изненађење. Нисам се надао.»

«Како, ниси се надао? Па добили сте вест пре неколико месеци, а Модар је и данас послао телеграм с Прометеја…»

«Да, да… свакако, само видиш, овде влада известан… дармар.»

«Дабоме», рекох сухо. «Тешко је то не видети.»

Снаут обиђе унаоколо око мене, као да проверава изглед мога скафандра, најобичнијег на свету, са свежњем проводника и кабела на грудима. Закашља се неколико пута. Додирну коштуњави нос.

«Хоћеш ли можда да се окупаш?… Пријаће ти — плава врата на супротној страни.»

«Хвала. Знам распоред Станице.»

«Можда си гладан?…»

«Нисам. Где је Гибаријан?»

Он приђе прозору као да не чу моје питање. Окренут леђима изгледао је знатно старији. Кратко ошишана коса била му је седа, врат опаљен сунцем био је избраздан борама, дубоким као посекотине. Иза прозора су се беласали велики гребени таласа који су се дизали и спуштали тако полако као да се океан згушњава. Гледајући тамо, добијао се утисак да се Станица полако помера постранце, као да клизи с невидљиве подлоге. Потом се враћала у равнотежу и исто тако лењим нагибом померала се на другу страну. Али то је ваљда била варка. Скупине слузаве пене која је имала боју крви скупљале су се у котлинама између таласа. За тренутак осетих у стомаку мучан притисак. Сиромашни ред који је владао на Прометеју учини ми се са да као нешто драгоцено, занавек изгубљено.

«Слушај…» огласи се изненада Снаут, «тренутно само ја…» Окрену се. Нервозно протрља руке. «Мораћеш да се задовољиш мојим друштвом. За сада. Зови ме Пацов. Знаш ме само с фотографије, али не смета, сви ме тако зову. Бојим се да нема друге. Уосталом, кад је неко имао родитеље с таквим космичким аспирацијама као што сам их ја имао, тек Пацов почиње да звучи како-тако…»

«Где је Гибаријан?» упорно упитах још једном. Он устрепта очима.

«Извини што сам те овако дочекао. То… није само моја кривица. Потпуно сам био смео с ума, овде се свашта догађало, знаш…»

«Та добро, у реду», одговорих. «Оставимо то. Него, шта је са Гибаријаном? Није на Станици? Одлетео некуд?»

«Не», одговори. Гледао је у угао испуњен навојима кабела. «Никуд није одлетео. Нити ће одлетети. Баш зато… између осталог…»

«Шта?» упитах. Још су ми уши биле запушене ватом и чинило ми се да лоше чујем. «Шта то треба да значи? Где је?»

«Па знаш», рече Снаут сасвим другим тоном. Гледао ми је у очи хладно, да ме просто прођоше трнци. Можда је и био пијан, али је знао шта говори.

«Није се догодило?…»

«Јесте.»

«Несрећан случај?»

Он климну главом. Не само да климну, него истовремено прими моју реакцију.

«Када?»

«Јутрос пред зору.»

Чудно, нисам осетио потрес. Сва ова кратка измена једносложних питања и одговора као да ме је пре умирила својом пословношћу. Учинило ми се да већ разумем његово раније несхватљиво понашање.

«На који начин?»

«Пресвуци се, среди ствари и врати се овамо… за… рецимо за један сат.»

Мало се поколебах.

«Добро.»

«Чекај», рече кад сам већ био пред вратима. Гледао ме је некако нарочито. Видео сам да оно што жели да ми каже неће да му пређе преко усана. «Било нас је тројица и сада нас је, с тобом, опет тројица. Познајеш Сарторијуса?»

«Као и тебе, с фотографије.»

«Он је горе у лабораторији и не верујем да ће оданде изићи пре но што падне ноћ, али… у сваком случају препознаћеш га. Ако би угледао кога другог, разумеш, не мене или Сарторајуса, разумеш, онда…»

«Онда шта?»

Нисам знао да ли сањам. На позадини коју су представљали црни таласи, који су се крваво пресијавали на ниском сунцу, седео је у фотељи оборивши главу као оно кад сам ушао и гледао је у страну, на навојке кабела.

«Онда… не ради ништа.»

«Кога могу да угледам? Духа?!» плану из мене.

«Разумем. Мислиш да сам полудео. Нисам. Нисам полудео. Не могу то другачије да ти кажем… за сада. Уосталом, можда се… ништа неће догодити. У сваком случају упамти. Упозорио сам те.»

«О чему?! О чему ти говориш?»

«Владај собом», терао је упорно своје. «Понашај се као да… буди припремљен на све. То је немогуће, знам. Па ипак, покушај. То је једини излаз. Другога нема.»

«Али ШТА ћу угледати!» готово викнух. Једва се уздржах да га не шчепам за рамена и ваљано продрмам, док је тако седео, загледан у угао, са уморним, опаљеним лицем и док је с напором цедио из себе појединачне речи.

«Не знам. У сваком случају то зависи од тебе.»

«Халуцинацаје?»

«Не. То је — реално — Не… нападај. Упамти.»

«Шта ти говориш?!» повиках изобличеним гласом.

«Нисмо на Земљи.»

«Политерија? Али оне нису уопште сличне људима!» повиках. Нисам знао шта да учиним да бих га отргнуо од ове загледаности, из које, изгледало је, као да је извлачио неку бесмислицу од које ми се крв ледила у жилама.

«Баш зато је то тако страшно», рече тихо. «Упамти: буди на опрезу!»

«Шта се десило с Гибаријаном?»

Он ништа не рече.

«Шта ради Сарторијус?»

«Дођи за један час.»

Окренух се и изиђох. Отварајући врата, погледах га још једном. Седео је с лицем у рукама, ситан, згрчен, у исфлеканим панталонама. Тек сад приметих да на зглавцима обе руке има скорелу крв.