Соларис

11. МИСЛИОЦИ

«Крис, то је због тога експеримента?»

Згрчих се на њен глас. Лежао сам непомично већ неколико часова, загледан у мрак, усамљен, јер нисам чуо чак ни њено дисање, и у сплетеним лавиринтима ноћних мисли, буновних, једва испуњених смислом, због чега су добијале нове димензије и значења, сасвхн сам био заборавио на њу.

«Шта?… Откуд знаш да не спавам?…» упитах. У моме гласу био је страх.

«По томе како дишеш…» рече тихо, некако извињавајући се. «Нисам хтела да ти сметам… Ако не можеш, не го «вори…

«Не, зашто. Јесте, све је због тог експеримента. Погодила си…»

«Шта они очекују од њега?»

«Ни сами не знају. Нешто. Било шта. То није операција «Мисао», него операција «Очајање». Сад треба само једно, један човек који би био довољно храбар и који би преузео на себе одговорност за одлуку, али ту врсту храбрости већина сматра обичним кукавичлуком, јер је то одступање, разумеш, резигнација, бекство недостојно човека. Као да би достојно човека било да срља и да се заглибљује, и да тоне у нешто што не разуме и што никад неће разумети.»

Прекинух, али пре но што се моје убрзано дисање умири, нов налет гнева избаци ми из уста:

«Наравно, увек се нађу типови с практичним гледиштем. Говорили су, ако чак и не пође за руком да успостави контакт да ћемо изучавајући ту плазму — сва та луда места која искачу из ње на 24 сата, да би опет нестала — упознати тајну материје, као да нису знали да је то самозаваравање, лутање по библиотеци исписаној неразумљивим језиком да би се, тобоже, само гледале боје књига у полицама… Таман посла!»

«Зар нема више оваквих планета?»

«Не зна се. Можда има, али ми знамо само ову једну. У сваком случају она је нешто необично ретко, а не као Земља. Ми, ми смо обични, ми смо трава свемира и поносимо се том нашом обичношћу што је тако свеопшта, и мислили смо да све може у њу да се смести. То је била схема с којом се смело и радосно кренуло у даљину: други светови! Па добро, шта су ти други светови? Овладавамо њима или они нама овладавају, ништа друго није било у тим несрећним мозговима. Ах, не вреди говорити. Не вреди.»

Устадох, пипајући пронађох апотеку и пљоснату кутијицу с таблетама за спавање.

«Хоћу да спавам, драга», рекох окрећући се према тами у којој је, високо, зујао вентилатор. «Морам да спавам. У противном, сам не знам…»

Седох на кревету. Она дотаче моју руку. Ухватих је, невидљиву, и држах је непомично све док снагу тога стиска не олабави сан.

Ујутро, кад се пробудих свеж и испаван, експеримент ми се учини као нешто неважно, и нисам схватао како сам могао да му придајем толику важност. Није ме се много тицало ни то што је и Хари морала да пође са мном у лабораторију. Сви њени напори да остане у соби макар и неколико минута кад мене нема били су узалудни, те одустадох од даљих проба којима се подвргавала (чак је била спремна да допусти да је негде затворим), и посаветовах јој да понесе неку књигу за читање.

Више од самог поступка интересовало ме је шта ћу затећи у лабораторији. Сем доста знатних празнина у регалима и орманима са аналитичним стаклом (сем тога у неким орманима су недостајала окна, а плоча једних врата била је звездасто испуцана, као да се ту недавно водила борба, с траговима журно, иако брижљиво уклоњеним) — у великој, светлоплавој просторији није било ничега нарочитог. Снаут, који се кретао поред апаратуре, држао се крајње коректно, чак је и Харину појаву примио као нешто сасвим обично и издалека јој се лако наклонио. Баш кад ми је влажио слепоочнице и чело физиолошким раствором, појавио се Сарторијус. Ушао је кроз мала врата која су водила у мрак. Био је у белом мантилу, са противзрачном кецељом пребаченом преко њега; та кецеља сезала му је до зглавака. Послован, полетан, поздравио се са мном као да нас ту има стотинак радника у каквом земаљском институту и да смо се јуче растали. Тек тада сам приметио да мртви израз његовом лицу дају контактна стакла која је носио под капцима уместо наочара.

Стајао је скрштених руку гледајући како ми Снаут опасује завојем електроде стављене уз главу. На глави ми се од тога направила нека врста беле капе. Неколико пута обухватио је погледом целу дворану, као да уопште није примећивао Хари, која је, згрчена, несрећна, седела на малој столици без наслона поред зида, правећи се да чита књигу; кад се Снаут одмаче од моје фотеље, померих главу оптерећену металом и водовима да бих видео како укључује апаратуру, али Сарторијус неочекивано диже руку и обрати ми се као да држи проповед:

«Докторе Келвине! Молим вас за тренутак пажње и концентрације. Не намеравам да вам било шта намећем, јер то не би водило циљу, али морате престати да мислите о себи, о мени, о колеги Снауту, о било којим другим особама, да бисте се, елиминишући случајност појединих индивидуалности, усредсредили на питање које овде репрезентујемо. Земља и Соларис, генерације истраживача које представљају целину, иако поједини људи имају свој почетак и крај, наша непопустљивост у настојању да успоставимо интелектуални контакт, размере историјског пута који је човечанство превалило, сигурност његова преваљивања у будућности, спремност на све жртве и напоре, напредовање свих личних осећања у овој нашој мисији — то је низ тема које би требало потпуно да испуне вашу свест. Ток асоцијација, додуше, не зависи потпуно од ваше воље, али то што се овде налази осигурава аутентичност корака који сам овде предузео. Ако не будете убеђени да сте испунили задатак, молим вас да кажете, и колега Снаут ће поновити запис. Најзад, имамо времена…»

Последње речи изговорио је уз блед, сух осмех, који његовим очима није одузео израз продорне запањености. Грчио сам се у себи од мноштва ових тако озбиљно изговорених фраза, али Снаут срећом прекиде тишину која поче да бива непријатна.

«Можемо, Крис?» упита, наслоњен лактом на високи пулт електроенцефалографа, у немарној и истовремено поверљивој пози, као да се ослањао о столицу. Био сам му захвалан што ми се обратио по имену.

«Можемо», рекох затварајући очи. Трема која је опустошила мој разум кад је завршио пословање с електродама и кад је ставио прсте на прекидач одједном се распрши и кроз трепавице угледах црвену светлост контролних лампица на црној плочи апарата. Истовремено влажна и непријатна хладноћа металних електрода, као хладноћа металних монета које ми опасују главу, нестаде. Био сам као сива, неосветљена арена. Ту празнину је посматрала са свих страна гомила невидљивих гледалаца, амфитеатрално окупљених око ћутања у коме се расипао иронични презир према Сарторијусу и Мисији. Напетост унутрашњих посматрача, жељних да одиграју импровизовану улогу, поче да слаби. Хари? — помислих ту реч на пробу, са замирућим немиром, спреман да је сместа повучем. Али то моје будно, слепо гледалиште ничим не запротестова. За известан тренутак био сам чиста нежност, искрено жаљење, спреман на стрпљиве, дуге жртве. Хари ме је испунила без личних црта, без облика, без лица, и одједном кроз њен безлични појам који је одисао очајничком нежношћу, у сивом мраку појави ми се у мислима Гизе, отац соларистике и солариста, са свом озбиљношћу свога професорског лица. Али нисам мислио на ону блатњаву експлозију, на смрдљиви понор који је прогутао његове златне наочаре и савесно ишчеткане седе бркове, него сам видео само бакрорез на насловном листу монографије, густим цртама испуњену подлогу којом је уметник окружио његову главу, тако да је стајала, ништа не подозревајући, готово у ореолу, тако слична, не по цртама, него по честитом, старинском разбору, с лицем мога оца, и најзад нисам знао који од њих двојице гледа у мене. Ниједан од њих није имао гроба, али то је у наше време било толико често и обично, да није будило никаква посебна узбуђења.

Слика се већ губила, а ја у једном, не знам колико дугом тренутку заборавих на Станицу, на експерименат, на Хари, на црни океан и на све, испуњен сигурношћу, тренутном као блесак, да су она два већ непостојећа, крајње сићушна, у сухо блато претворена човека била на висини свега што их је снашло, и спокојство које је пловило на мене из тога открића уништи безобличну гомилу што је окруживала арену у немом ишчекивању мога пораза. Заједно са удвојеним пуцкањем искључене апаратуре вештачка светлост проби се у моје очи. Стиснух капке. Сарторијус ме је гледао испитивачки, стално у истој пози, а Снаут је, окренут леђима према њему, пословао око апаратуре, као намерно шљапкајући папучама које су му спадале с ногу.

«Мислите ли, докторе Келвине, да је успело?» обрати ми се Сарторијус својим назалним, одбојним гласом.

«Да», рекох.

«Убеђени сте?» с присенком чуђења или и сумње добаци Сарторијус.

«Да.»

Сигурност и оштар тон мога одговора избацише га за тренутак из укочене озбиљности.

«Онда… добро», промрмља и осврте се око себе, као у неодлучности шта сада да почне. Снаут приђе фотељи и поче да одмотава завоје с моје главе.

Устадох и прошетах по дворани, а за то време се Сарторијус, који беше нестао у мрачној комори, врати са филмом, већ изазваним и сувим. На неколико метара у дужину вукле су се дрхтаве и беличасто назубљене линије попут какве плесни или паучине развучене по црној, склиској целулоидној пантљици.

Нисам више имао никаквог посла, али још сам остао. Снаут и Сарторијус ставили су у оксидирану главу модулатора филм чији је крај Сарторијус још једном прегледао, неповерљиво намрштен као да се трудио да дешифрује садржину изражену тим устрепталим линијама.

Остатак експеримента био је већ невидљив. Знао сам само шта се дешава кад су стали испред разводног пулта поред зида и покренули одговарајућу апаратуру. Струја се пробудила слабим ниским зујањем у калемима под оклопним подом, а потом су само светлашца на усправним, застакљеним цевчицама индуктора ишла наниже, показујући да се велика цев рендгенског топа спушта кроз окомито окно, да би застала на његовом отвореном излазу. Светлашца се сада зауставише на најнижим подеоцима скале и Снаут поче да појачава напон, док казаљке, или тачније; беле пруге које су их замењивале, не начинише лепезасти полуобрт удесно. Глас струје једва се чуо, није се дешавало ништа, бубњеви с филмом обртали су се под покривачем, тако да чак ни то није могло да се види, бројчаник метраже куцкао је тихо као механизам часовника.

Хари је гледала изнад књиге час у мене час у њих. Приђох јој. Погледа ме упитно. Експеримент се већ завршио. Сарторијус полако приђе великој, купастој глави апарата.

«Идемо?…» самим уснама упита Хари. Климнух главом. Она устаде. Не опростивши се ни с ким — превише би ми то изгледало бесмислено — прођох поред Сарторијуса.

Високи прозори горњег ходника били су испуњени сунчевим заласком необичне лепоте. Није то било обично, набрекло црвенило, него све нијансе црвенила, светлозамагљеног и као посутог најситнијим сребром. Тешко, беживотно усталасано црнило бескрајне површине океана изгледало је као да, одговарајући на ову благу светлост, избацује из себе мркољубичасти, меки одсјај. Једино на самом зениту небо је још било потпуно риђе.

Одједном застадох на средини доњег ходника. Просто нисам могао помислити на то да се поново, као у затворској ћелији, затворимо у кабини која гледа на океан.

«Хари», рекох, «знаш… свратио бих у библиотеку… Немаш ништа против?…»

«Ох, врло радо, потражићу и ја нешто за читање», одговори она с мало извештаченом живахношћу.

Осећао сам да је између нас од јуче настала нека још незасута пукотина и да би требало да јој укажем макар мало срдачности, али потпуна апатија овладала је мноме. Не знам шта би се морало догодити да се ослободим те апатије. Вратисмо се ходником, а затим се низ трап спустисмо у мало предворје, где су се налазила троја врата и између њих цвеће, као у неким витринама иза кристалних стаклених покривача.

Средња врата што су водила у библиотеку била су с обеју страна обложена вештачком кожом; отварајући их трудио сам се увек да ту вештачку кожу не додирнем руком. Унутра, у кружној великој дворани, под бледосребрнастим стропом украшеним стилизованим сунцима, било је нешто хладније него у ходницима.

Почелх да прелазим руком дуж редова књига из колекције соларијанске класике и већ хтедох да извадим први том Гизеа, с оном његовом сликом у бакрорезу на првом листу, заштићеном флиспапиром, кад изненада открих, прошли пут непримећени дебели том Гравинскога, формата осмине.

Седох на тапацирану столицу. Владала је потпуна тишина. Корак даље од мене Хари је листала неку књигу, чуо сам тихо шуштање листова под њеним прстима. Компендијум Гравинскога који се на студијама употребљава најћешће као најобичнија књига за «грување», био је зборник азбучно сређених соларијанских хипотеза, од абиолошке до дегенерацијске. Компилатор, који никад ваљда није чак ни видео Соларис прекопао је све монографије, експедицијске записнике, делимичне радове и привремене извештаје, проучио је чак и цитате из дела планетолога који су истраживали друга космичка тела и дао каталог, мало застрашујући због лапидарности формулација, јер су често прелазиле у тривијалност, изгубивши танану компликованост мисли које су пратиле њихово рођење, а сада је ова целина, замишљена као кратка енциклопедија, представљала већ у неку руку куриозитетску вредност; књига је објављена пре двадесет година, а за то време нарасло је брдо нових хипотеза, које се не би сместиле ни у једну књигу. Прегледао сам азбучни списак аутора као списак славно погинулих, мало је који од њих још био жив, а активно у соларистици није радио ваљда ниједан. Целокупно ово мисаоно богатство расуто у свим правцима стварало је утисак да нека од тих хипотеза мора ипак бити исправна, да је немогуће да стварност буде потпуно другачија, несагласна са милијардама претпоставки прављених о њој. Гравински је свој компендијум пропратио предговором у коме је шездесетак година соларистике познате пре њега поделио на раздобља. У првом — које је датирало од уводног испитивања Солариса — нико, у ствари, није свесно постављао хипотезе. Тада је прихваћено, некако интуитивно, по «здравом разуму», да је океан мртав хемијски конгломерат, огромна пихтијаста маса која прекрива целу планету и која рађа најнеобичније творевине захваљујући својој «квази-вулканској» делатности и самородним аутоматизмом процеса стабилизује непостојану орбиту онако као што клатно одржава непроменљив распон једном започетог кретања. Истина, већ три година касније Мажнон је изразио мисао о оживљеној природи «пихтијасте машине», али је Гравински период биолошких хипотеза датирао тек девет година касније, када је некад усамљени Мажнонов суд почео да стиче све већи број присталица. Наредне године обиловале су врло компликованим специјалним теоретским моделима живог океана, подупртим биоматематичком анализом. Трећи период био је обележен распадом дотле готово монолитног научничког мишљења.

Тада су се појавиле многе школе које су се међусобно често најбешње побијале. Било је то време делатности Панмалера, Стробле, Фрихоуза, Легреје, Осиповича, и управо је тада целокупно Гизеово дело било подрвгнуто убиственој критици. Тада су начињени први атласи, каталози, стереофотографије асиметријада који су до тада сматрани творевинама које је немогуће истраживати; прелом је наступио захваљујући новим, даљински диригованим уређајима, који су слетали у бурне дубине колоса што су претили да сваког трена експлодирају. Управо тада су на рубу бесних дискусија почеле да падају издвојене, презриво прећуткиване минималистичке хипотезе које су проглашавале да ће — ако чак и не пође за руком да се успостави толико спомињани «контакт» с «разумним чудовиштем» — истраживање окошталих мимоидалних градова и балонастих планина, које океан избацује да би их поново прогутао, ипак пружити свакако драгоцено знање из области хемије, физико-хемије, да ће дати нова искуства о структури молекула-дивова. Али, са заступницима таквих теза нико се није чак ни упуштао у полемику, јер то је било раздобље када су настали до данас актуелни каталози типичних метаморфоза или Франкова биоплазматска теорија мимоида, која је, иако касније напуштена као погрешна, остала диван образац мисаоног размаха и логичног конструкторства.

Ти «периоди Гравинскога», који су заједно бројали тридесет и неколико година, били су наивна младост, елементарно оптимистични романтизам, и најзад — обележен првим скептичким глосама — зрели век соларистике. Већ пред крај двадесетпетогодишњице пале су — као повратак на прве, колоидно-механицистичке хипотезе — хипотезе, које представљају касније потомство тих споменутих, о апсихичности соларијског океана. Сва трагања за симптомима свесне воље, сврховитости процеса, деловања мотивисаног унутрашњим потребама океана, готово су свеопште признате за некакву аберацију целог покољења истраживача. Публицистичка страст побијања њихових тврђења припремала је терен за трезвена, аналитично настројена истраживања групе Холдена, Еонидеса, Столиве, усредсређене на савесно прикупљање чињеница; било је то време наглог ширења и разрастања архива, микрофилмованих картотека, експедиција богато снабдевених свим могућим апаратима, аутоматским регистраторима, индикаторима, сондама какве је Земља тада могла да достави. У то време је у неким годинама учествовало у истраживањима преко хиљаду људи одједном, али док се темпо пораста стално нагомилаваних материјала још појачавао, оживљавајући дух научника је почињао да се изјаловљује и настајао је, тежак за јасно разграничавање у времену, период опадања ове, упркос свега и даље оптимистичке фазе соларијанске експлорације.

Карактерисале су је пре свега велике, одважне — једном по теоретској машти, други пут по негацији — индивидуалности људи као што су били Гизе, Стробла или Севада који је — као последњи од великих солариста — погинуо под тајанственим околностима у близини јужног пола планете, учинивши нешто што се не дешава чак ни почетнику. Управио је свој апарат који је летео ниско над океаном, пред очима свих посматрача, у дубину брзака који му се очито уклањао с пута. Говорило се о некој наглој слабости, несвестици или чак о дефекту управљача, а то је, како мислим, било, у ствари, прво самоубиство, права, нагла, јеана експлозија очајања.

Није ипак последња. Али компендијум Гравинскога није садржао такве податке, него сам ја сам дописивао датуме чињенице и појединости, гледајући на његове пожутеле стране, покривене ситним слогом.

Тако патетичних самоубистава, истина, касније већ није било, али је понестало и таквих великих индивидуалности. Регрутовање истраживача који су се посвећивали одређеној области планетологије у ствари је појава коју нико није проучио. Људи великих способности и велике снаге карактера рађају се мање-више са уједначеном честином, неједнак је само њихов одбир. Њихово присуство или одсуство у одређеној области истраживања могу да објашњавају ваљда перспективе какве она отвара. Оцењујући на разне начине класике соларистике, нико им не може порећи величину, чак ни генијалност. Најбоље математичаре, физичаре, величине из области биофизике, теорије информација, електрофизиологије привлачио је ћутљиви соларијски гигант кроз читаве деценије. Одједном армији истраживача као да су из године у годину одузимане старешине. Остала је сива, безимена маса стрпљивих скупљача, компилатора, твораца многих оригинално замишљених експеримената, али већ је недостајало и масовних експедиција, замишљених према величини планете, и смелих, целовитих хипотеза.

Соларистика као да је почињала да се расипа и као да су пратња, упоредна с њеним понижавајућим летом, биле масовно оплођаване хипотезе о дегенерацији, ретардацији, инволуцији соларијских мора, хипотезе које су се разликовале једва другостепеним појединостима. С времена на време појављивао се смелији, занимљивији захват, али све се то било концентрисало некако на океан, који је сматран врхунским производом развитка, и то развитка који је давно, пре много миленијума, превалио раздобље највише организације, а сада се, спојен само физички, распадао у безброј непотребних бесмислених, агоналних творевина. Значи — већ монументална, вековима продужавана агонија; тако је виђен Соларис, а у његовим дугоњама или мимоидима виђене су ознаке ишчашења, у процесима који су избијали из течне телесине сагледавани су симптоми хаоса и анархије, све док тај правац није постао опсесија, тако да је целокупна научна литераура следећих седам-осам година, иако, наравно, лишена одредаба које јасно изражавају осећања њених аутора, само ваљда гомила увреда — освета коју су, осамљене, сиве масе солариста без вода сипале на стално равнодушни објекат својих напрегнутих истраживања, који је и даље игнорисао њихово присуство на себи.

Знао сам — неукључене у овај комплет соларијанске класике, по моме мишљењу неоправдано неукључене — оригиналне радове неколицине европских психолога који су са соларистиком имали заједничко само то што су током дужег временског распона пратили реакције јавног мнења, прикупљајући најпросечније изјаве, гласове нестручњака, и на тај начин показали зачуђујуће чврсту везу промена тога мнења са процесима који су истовремено настајали у оквиру научничког средишта.

Такође и у оквиру координационе групе Планетолошког института, тамо где се одлучивало о материјалном подржавању истраживања, настајале су промене које су се изражавале у сталном, иако постепеном редуковању буџета института и соларистичких места, као и дотација за екипе које су кретале на планету.

Гласови о неопходности редуковања истраживања мешали су се са иступима оних који су захтевали употребу енергичнијих оруђа, али нико ваљда није отишао даље од административног директора Свеземаљског космолошког института, који је упорно тврдио да живи океан уопште не игнорише људе, него их не опажа, слично као што слон не примећује мрава што му седи на леђима и, да би се привукла његова пажња, и да би се она усредсредила на нас, треба применити снажне импулсе и машине-гиганте, велике као сама планета. Забаван детаљ био је ипак тај што је, како је подвукла штампа, тако скупе подухвате захтевао директор космолошког, а не планетарног института, онога који је финансирао истраживање Солариса те је то била, дакле, дарежљивост из туђег џепа.

А после вртлога хипотеза, обнављање некадашњих, уношење небитних промена, прецизирање или уношење многозначности поче да замењује дотле блештаво јасну, поред све њене ширине, соларистику у све заплетенији лавиринт, пун слепих уличица. У атмосфери опште равнодушности, стагнације и губљења воље за ову планету други океан јалово штампане хартије као да је пратио соларијско време.

Неке три године пре но што сам ступио као апсолвент Института у Гибаријанову радионицу, настала је фондација Мета-Ирвинга, која је одредила велике награде за онога ко искористи за људске потребе енергију океанске глинице. Постојале су сличне жеље и раније и космички бродови су довезли на Земљу доста товара плазматичне пихтијасте масе. Дуго и стрпљиво су разрађивани методи њеног конзервирања, уз примену високих или ниских температура, вештачке микроатмосфере и микроклиме, сличних као на Соларису, учвршћујућа зрачења, хиљаде хемијских рецепата — и све само зато да би се пратио мање или више лењи процес распада, који је такође, разуме се, као све друго, описан много пута и с највећом тачношћу у свим стадијумима — самоизједања, мацерације, разређивања елементарног или раног и позног, секундарног. Аналогну судбину имали су и узроци узети из свих могућих цветања и творевина плазме. Међусобно су се разликовали само путеви који су водили до краја, који је представљала лака као пепео, метално сјајна, аутоферментацијом разређена растреситост. Њен састав, однос елемената и хемијске формуле могао је дати сваки соларист чак и кад га пробудиш иза сна.

Потпун фијаско одржања у животу — или макар у стању заустављене вегетације, некаквог хиберновања — малог или великог дела океанског чудовишта изван његова планетарног организма постао је извор уверења (разрађеног у Менијеовој и Пророшовој школи) да остаје, у ствари, да се одгонетне само једна једина тајна, и кад њу отворимо одговарајуће одабраним кључем интерпретације, да ће нам се разјаснити одједном све…

У потрази за тим кључем, тим соларистичким филозофским каменом трошили су време и енергију људи који с науком често нису имали ничег заједничког, а у четвртој декади постојања соларистике број комбинатора-манијака изван научног средишта, оних занесењака који страшћу превазилазе своје претходнике као што су били пророци «перпетуум мобила» или «квадратуре круга» — добио је размере епидемије, која је просто узнемиравала неке психологе. Ова страственост је ипак усахла после неколико година, а кад сам се ја припремао за пут на Соларис, одавно је већ била нестала из новинских стубаца и изгубила се из разговора, слично, уосталом, као и проблем океана.

Враћајући на полицу компендијум Гравинскога наишао сам поред њега, пошто су књиге биле поређане по азбучном реду, на малу, међу дебелим књижуринама једва приметну Гратенстромову брошуру, један од изузетнијих производа соларијанске литературе. Био је то рад управљен — у борби за схватање Ванљудскога — против самих људи, против човека, својеврсни пасквил против наше врсте, поред све своје математичке сухопарности жесток рад једнога самоука, који се, пошто је најпре објавио низ необичних прилога који су спадали у неке крајње специјалистичке а, пре би се рекло, маргиналне огранке квантне физике, у овом свом главном и најнеобичнијем делу (главном, иако написаном свега на двадесетак страна) трудио да покаже да су се чак и привидно најапстрактнија, најтеоретскија, математизована достигнућа науке, у ствари, једва за корак-два удаљила од преисторијског, грубо чулног, антропоморфног схватања света који нас окружује. Изналазећи у формулама теорије релативитета, теореме поља сила, у парастатици, у хипотезама једнога космичког поља трагове тела, све оно што је тамо извод и резултат постојања наших чула, структуре нашег организма, ограничења и крхкости човекове животињске физиологије, Гратенстром је дошао до крајњег закључка да ни о каквом «контакту» човека с нечовеколиком, ахуманоидалном цивилизацијом не може да буде и никад неће бити ни говора. У том пасквилу на целу људску врсту ни речју није био споменут мислећи океан, него се његово присуство, под видом презриво тријумфујућег ћутања примећивало испод готово сваке реченице. Тако сам бар осећао упознајући се први пут с Гратенстромовом брошуром. Тај рад је, уосталом, представљао више куриозум него соларијанум у нормалном значењу, а налазио се у класичном књигохранилишту, јер га је тамо сместио сам Гибаријан, који ми га је, уосталом, и дао у своје време да га прочитам. Са чудним осећањем, налик на поштовање, опрезно сам вратио танку, чак и неукоричену, брошуру међу књиге на полици. Дотакох прстима «Соларијски алманах» зеленомрке боје. Поред свег хаоса, поред све беспомоћности која нас је окруживала, није се могло порећи да смо захваљљући доживљајима ових десетак дана стекли сугурност у неколико основних питања, на која је током низа година утрошено море мастила, јер су представљала теме спорова јалових због своје нерешивости.

У то да ли је океан био живо биће могао би неко ко воли парадоксе и ко је довољно тврдоглав и даље да сумња. Немогуће је ипак било порећи постојање његове психичности, без обзира на то шта би се под том речју могло схватити. Постало је очито да он чак и те како добро запажа наше присуство над собом… Тај један закључак прецртавао је цело једно разрађено крило соларистике које је проглашавало да је океан био «свет по себи», «биће по себи», услед секундарног нестајања лишен некад постојећих чулних органа, и да, тобоже, није ништа знао о постојању појава или спољних објеката, затворен у вртлогу гигантских струја, чије седиште, лежиште и творац јесте усковитлана провалија која се налази испод двају сунаца.

А даље: сазнали смо да је океан кадар да вештачки синтетизује оно што ми сами не умемо — наша тела, па чак и да их усавршава увођењем у њихову податомску структуру несхватљивих промена које су сигурно у вези с циљевима којима се руководио.

Постојао је, дакле, живео, мислио, дејствовао; шанса да се «проблем Солариса» сведе на бесмислицу или на нулу, мишљење да немамо посла ни с каквим Бићем, и да самим тим наш губитак нипошто није губитак у игри — све је то пало једном занавек. Хтели то или не, људи су сад морали примити к знању суседство које се, мада и иза билион километара празнине, одељено простором читавих светлосних година, налази на путевима њихове експанзије, суседство које је теже обухватити од свег осталог Свемира.

Налазимо се, можда, на прекретници целокупне историје — мислио сам. Одлука о одустајању, о повратку, актуалном или у најближој будућности, могла је да превагне, а чак и ликвидацију саме Станице нисам сматрао нечим немогућим или невероватним. Нисам ипак веровао да би се на тај начин ишта могло спасти. Само постојање колоса који мисли никад више неће људима дати мира. Макар премерили читаве галактике, макар се повезали с другим цивилизацијама бића сличних нама. Соларис ће бити вечни изазов човеку.

И још једна невелика књига, увезана у кожу, залутала је међу годишта «Алманаха». За тренутак сам се загледао у повез поцрнео од додира прстију пре но што је отворих. Била је то стара књига: Мунтијусов «Увод у соларистику». Памтим ноћ коју сам провео читајући је и Габаријанов осмех кад ми је давао тај свој примерак, и земаљски освит у прозору кад сам стигао до речи «крај». Соларистика је — писао је Мунтијус — замена за религију космичке ере, она је вера заодевена у рухо науке; контакт, циљ коме тежи, исто је онако магловит и таман као и општење са свецима или силазак Месије. Експлорација Солариса је литургика која егзистира у методолошким формулама, покорни рад истраживача је очикивање испуњења, Благовести, јер нема и не може бити мостова између Солариса и Земље. Ту очигедност, слично као и друге: недостатак заједничких искустава, недостатак појмова који би се дали пренети, соларисти одбацују, слично као што су верници одбацивали аргументе који су рушили основ њихове вере. Шта уосталом, очекују, чему се могу надати људи од «успостављања информацијске везе» с мислећим морима? Регистар доживљаја везаних с егзистенцијом која се не завршава у времену, тако старом да сигурно не памти свој почетак? Опис жеља, страсти, нада и патњи које се ослобађају у тренутним порађањима живих планина, претварања математике у бит, претварање самоће и резигнације — у потпуност? Али све то представља знање које се не може предати, а ако би се покушало да се оно преведе на било који од земаљских језика, сва ова тражења вредности и значења подлегла би губљењу, остала би на другој страни. «Приврженици», уосталом, не очекују никакве такве ревелације, више достојне поетике него науке, о не, јер они сами потпуно несвесно, чекају Откровење које би им изложило смисао самог човека! Соларистика је, дакле, посмрче давно умрлих митова, испољавање мистићних тежњи које јавно, пуним гласом, људска уста већ не смеју да изговарају, а камен-темељац, скривен дубоко у темељима њене зграде, јесте нада у Искупљење…

Али неспособни да признају да је одиста тако, соларисти брижљиво заобилазе свако тумачење Контакта, тако да он у њиховим делима постаје нешто крај ње — и док је по првобитном, још трезвеном схватању он требало да буде почетак, увод, ступање на нови пут, један од многих — овако дигнут до светости Контакт је после низа година прерастао у њихову вечност и њихово небо…

Анализа Мунтијуса, тог «јеретика» планетологије, проста је и горка, блистава у негацији, у разбијању соларијског мита или, још пре, у разбијању Човекове Мисије. Први глас који се усудио да зазвучи још у фази потпуног поверења и романтизма соларистике, примљен је с потпуним, игноришућим ћутањем. Ствар чак и превише разумљива кад се узме у обзир да би прихватање Мунтијусових речи било истозначно с прецртавањем соларистике онакве каква је постојала. Почеци другачије соларистике, трезвене, која зна за одрицања, узалуд су чекали на свог утемељивача. Пет година после Мунтијусове смрти, кад је његова књига већ постала библиографска реткост, раритет који се није могао наћи ни у комплетима соларијана, ни у филозофским библиотекама, настала је школа која је носила његово име, норвешки круг у коме се, искидан у индивидуалности мислилаца који су прихватили његово наслеђе, мир Мунтијусова излагања претворио у заједљиву, фанатичну иронију Ерлеа Енесона, и у донекле стилизованом издању, у примењену соларистику, или «утилитаристику» професора Феланге; он је захтевао усредсређивање на конкретне користи какве се могу црпсти из истраживања, без освртања на језом украшену и у лажној нади рођену тежњу за цивилизацијским контактом, за интелектуалним обредом двеју цивилизација. Али у односу према немилосрдној јасноћи Мунтијусове анализе, дела свих његових духовних ученика само су ситни пабирци, ако не и обична популаризација, изузев онога што је написао Енесон и, можда, Таката. Мунтијус је сам, у ствари, учинио све називајући прву фазу соларистике — периодом «пророка», међу које је убројао Гизеа, Холдена, Севаду, другу фазу је назвао «великим расколом» — распадом јединствене соларијанске цркве у гомилу вероисповести које се међусобно побијају, и предсказао је трећу фазу — догматизације и сколастичког окоштавања која ће наступити кад буде испитано све што има да се испита. Тако се ипак није догодило. Гибаријан је — мислио сам — ипак био у праву када је ликвидацијски Мунтијусов закључак сматрао монументалним упрошћењем које заобилази све оно што је у соларистици било супротно с елементима вере, јер је у њој одлучивала непрестајућа ововременост радова, која није обећавала ништа сем конкретног, материјалног глобуса који кружи око два сунца.

У Мунтијусовој књизи нашао сам убачен, надвоје превијен, сасвим пожутео сепарат из тромесечника «Парерга Солариана», један од првих радова које је написао Гибаријан, још пре но што је преузео управу над Институтом. Након наслова — «Зашто сам соларист» — следило је сажето, готово као диспозиција, набрајање конкретних појава које доказују постојање реалних шанси Контакта. Јер Гибаријан је спадао у оно, ваљда последње, покољење истраживача који су имали храбрости да се надовезују на ране године блештавости, оптимизма и који се нису одрицали својеврсне вере која не прекорачује границе означене науком, вере крајње материјалне, јер се уздала у успех напора, само ако су довољно упорни и ако се не прекидају.

Полазио је од онако добро познатих, класичних истраживања биоелектроничара, међу којима су се истицала имена Еуразије, Шо-Ен-Мина, Нгијалија и Кавакадзеа. Та истраживања указивала су на елементе сличности између слике електричног знака мозга и неких пражњења каква се јављају у оквиру плазме, а која претходе настанку таквих њених творевина као што су раностадијумске Полиморхе и близаначки Солариди. Одбацивао је превише антропоморфне интерпретације, све оне мистификацијске тезе психоаналитичарских, психијатријских, неурофизиолошких школа које су се трудиле да у односу на глејасти океан унесу интерпретације као да је реч о појединим, људским болестима, као што је на пример епилепсија (чија би аналогност биле грчевите ерупције асиметријада). Гибаријан на то није пристајао јер је био — међу заступницима Контакта — један од најопрезнијих и најтрезвенијих и ништа није презирао тако као сензације које су, истина, у последње време већ неизмерно ретко, пратиле ово или оно откриће. Талас сличног, најјевтинијег интересовања пробудио је, додуше, мој дипломски рад. И он се налазио ту, неодштампан наравно, постојао је у једној касети у којој су се налазили микрофилмови. У томе свом раду ослонио сам се на откривачке студије Бергмана и Рејнолдса, који су успели да из мозаика процеса што се догађају у кори издвоје и «исфилтрирају» компоненте које прате најјаче емоције — очајање, бол, уживање — а ја сам даље упоредио те записе са пражњењима океанских струја и открио сам осцилације и профиле кривих (на неким партијама куполе симетријада, у темељу незрелих мимоида и др.) — које испољавају аналогију достојну пажње. Било је то довољно да се моје име брзо појави у булеварској штампи у чланицама с бомбастичним насловима, као «Плазма очајава», или «Планета у оргазму». Али то ми је (како сам бар донедавно мислио) било од користи, јер је Гибаријан, који као и остали соларисти није читао све радове којих има на хиљаде, а нарочито кад је реч о радовима почетника — обратио на мене пажњу и упутио ми писмо. То писмо је затворило једно, и отворило ново поглавље мога живота.