Соларис

8. НАКАЗЕ

Усред ноћи ме пробуди светлост. Подигох се ослонивши се на лакат, заклањајући другом руком очи. Умотана у убрус Хари је седела у подножју кревета, згрчена, лица заклоњена расутом косом. Рамена су јој се тресла. Плакала је не пуштајући гласа.

«Хари!»

Она се још више згрчи.

«Шта ти је, Хари?…»

Седох на кревет, али још не сасвим пробуђен, ослобађајући се полако кошмара који ме је малочас давио. Девојка се тресла. Загрлих је. Она ме одгурну лактом. Сакри лице.

«Драга!»

«Не говори тако!»

«Али, Хари, шта се дешава?»

Угледах њено уплакано, уздрхтало лице. Крупне, детиње сузе котрљале су јој се низ образе, сијале у јамици над брадом, капале на покривач.

«Нећеш ме!»

«Шта ти пада на ум!»

«Чула сам.»

Осетих како ми се цело лице кочи.

«Шта си чула? Ниси разумела, то је била само…»

«Не. Не. Говорио си да то нисам ја. Да одем. Пошла бих радо, ох, Боже! Пошла бих, али не могу. Не знам шта је ово. Хтела сам и не могу. Тако сам, тако одвратна!»

«Дете!»

Зграбих је, привукох је к себи свом снагом, све се распадало, љубио сам јој руке, влажне и слане, прсте, понављао сам неке заклетве, давао јој реч, говорио да је то био само глуп, одвратан сан. Полако се умирила. Престала да плаче. Очи јој беху огромне, као у месечара. Осушише се. Окрете од мене главу.

«Не», рече, «не говори то, не треба. Ти ниси за мене онај исти…»

«Ја нисам!»

То ми се оте као јаук.

«Да. Нећеш ме. Осећала сам то стално. Правила сам се да не примећујем. Мислила сам да ми се чини, шта ли. Али не. Понашаш се… другачије. Не односиш се према мени озбиљно. То је био сан, истина, али мене си сањао. Звао си ме по имену. Гадио си ме се! Зашто?!»

Клекнух пред њом, обухватих јој колена.

«Дете…»

«Нећу да тако говориш. Нећу, чујеш? Нисам никакво дете. Ја сам…»

Бризну у плач и зари лице у кревет. Устадох. Од вентилационих отвора је уз тихо треперење улазио у просторију свеж ваздух. Било ми је хладно. Огрнух купаћи мантил, седох на кревет и дотакох њену руку.

«Хари, чуј. Да ти нешто кажем. Казаћу ти истину…» Она седе ослањајући се полако на руке. Видео сам како била куцају под танком кожом њеног врата. Лице ми се поново поче кочити и осећао сам такву хладноћу као да стојим на мразу. У глави сам осећао потпуну пустош.

«Истину?» рече. «Света реч?»

Не одговорих јој одмах, морао сам да савладам грч у грлу. То је била наша стара заклетва. Када би та заклетва пала, ниједно од нас није смело не само да лаже него чак ни било шта да прећути. Било је време када смо мучили једно друго прекомерном искреношћу, у наивном убеђењу да ће нас она спасти.

«Света реч», рекох озбиљно.

«Хари…» Она је чекала.

«Ти си се такође променила. Сви се мењамо. Али нисам то хтео да ти кажем. Заиста изгледа… да из разлога који ни ти ни ја не знамо поуздано… не можеш да ме напустиш. Али то је чак и добро, јер ни ја не могу тебе…»

«Крис!»

Дигох је, умотану у чаршав. Рожић, влажан отпочину на мом рамену. Ходао сам по соби и љуљао је. Она ме помилова по образу.

«Не. Ти се ниси променио. Него ја», шапну ми у ухо. «Шта је са мном. Можда оно?»

Гледала је на празни правоугаоник који је остао од смрсканих врата, чије сам остатке пренео синоћ у магацин. Мораћу да поставим нова — помислих. Спустих је на кревет.

«Да ли ти уопште спаваш?» упитах стојећи над њом опуштених руку.

«Не знам.»

«Како не знаш. Размисли, драга.»

«То ваљда није прави сан. Можда сам болесна. Лежим и мислим, и знаш…»

Задрхта.

«Шта?» упитах шапатом, глас је могао да ме изда.

«То су врло чудне мисли. Не знам откуда ми долазе.»

«На пример?»

Морам да будем миран — помислих — без обзира на то шта ћу чути, и припремих се да примим њене речи као јак ударац.

Она беспомоћно заврте главом.

«То је некакво тако… унаоколо…»

«Не разумем…»

«Као да су не само у мени, него даље, тако некако, не умем да кажем. За то нема речи…»

«То су сигурно снови», добацих као узгред и одахнух. «А сад ћемо угасити светлост и до јутра нећемо имати никаквих брига, а ујутро, ако пожелимо, постараћемо се за нове. Хоћеш?»

Она пружи руку до прекидача, завлада мрак, ја легох на охлађену постељину и осетих топлину њеног даха који се приближаваше.

Обгрлих је.

«Јаче», шапну. И после дуже паузе. «Крис!»

«Молим?»

«Волим те.»

Неодољиво сам пожелео да вичем.

Јутро беше црвено. Огромни сунчани диск стајао је ниско над видокругом. Крај улаза је лежало писмо. Поцепах коверат. Хари је била у купатилу, чуо сам како певуши. С времена на време провирила би отуда, облепљена влажном косом. Приђох прозору и почех да читам:

«Келвине, заглибили смо се. Сарторијус је за енергичне мере. Верује да ће успети да дестабилизује неутринске системе. За оглед му је потребна извесна количина плазме, као полазне грађе Ф. Предлаже да ти пођеш у својој капсули у извиђање и да донесеш извесну количину плазме. Ради по своме нахођењу, али ме обавести о својој одлуци. Ја немам мишљења о томе. Чини ми се да уопште ништа више немам. Било би ми драго да то учиниш само да бисмо се покренули, ма и привидно. Иначе нам остаје само да завидимо Г.

Пацов П. С. Не улази у радио-станицу. То још можеш за мене да учиниш. Најбоље је да телефонираш.»

Срце ми се стезало док сам читао то писмо. Прегледах га пажљиво још једном, поцепах га и бацих остатке у сливник. Затим почех да тражим комбинезон за Хари. Већ је то било грозно. Сасвим као прошли пут. Али она ништа није знала, иначе не би могла тако да се обрадује кад јој рекох да морам да пођем у мало извиђање изван Станице и да је молим да пође са мном. Доручковали смо у малој кухињи (при чему је Хари опет прогутала једва неколико залогаји) и прешли у библиотеку.

Хтео сам да прелистам литературу која се односи на проблем поља и неутринских система, пре но што учиним оно што тражи Сарторијус. Нисам још знао како да се прихватим тога, али сам одлучио да на неки начин контролишем његов рад. Пало ми је на ум да би тај неки још непостојећи неутрински анихилатор могао да ослободи Снаута и Сарторијуса, а да ја сачекам «операцију» заједно с Хари негде напољу — у авиону на пример. Дреждао сам неко време поред великог електронског каталога, постављајући му питања на које је одговарао или избацивањем картончића с лаконским написом «недостаје у библиографији», или ми је предлагао да се упустим у такву џунглу специјалистичких, физикалних радова, да нисам знао шта с тим да предузмем. Однекуд ипак нисам имао воље да напустим ову велику, округлу просторију глатких зидова, прошарану ладицама с непрегледним мноштвом микрофилмова и електронских записа. Смештена у самом центру Станице библиотека није имала прозора и била је најбоље изоловано место унутар челичног оклопа. Ко зна није ли ми зато било у њој добро, упркос јавног пораза у тражењу. Лутао сам по великој дворани, док се не зауставих пред огромним, до таванице високим регалом пуним књига. Био је то не толико луксуз, истина, у најмању руку сумњив, колико израз сећања и поште према пионирима соларијских истраживања: полице у којима је било око шестсто томова, носиле су на себи целокупну класику предмета, почев од монументалне, мада умногоме већ застареле Гизеове монографије у девет томова. Извадих те томове, од чије тежине ми одмах клону рука, и почех овлаш да их прелиставам, присевши на приручје фотеље. Хари је за себе такође пронашла неку књигу — изнад њене руке прочитах неколико наштампаних редова. Била је то једна од малобројних књига што су припадале првој експедицији, чак ваљда некадашња својина самога Гизеа — «Међупланетарни кувар«… Ништа не рекох видећи с каквом пажњом Хари проучава кулинарске рецепте, примењене на строге услове космонаутике, и вратих се поштованој књизи коју сам имао на коленима. «Десет година истраживања Солариса» изишло је у серији «Солариана» под бројевима од четири до тринаест, док садашња издања носе већ четвороцифрене бројеве.

Гизе није био човек баш много јаке маште али та одлика може само да нашкоди истраживачу Солариса. Јер нигде ваљда уобразиља и способност журног стварања хипотеза не бива тако погубна. Невероватни описи констелација које ствара плазма по свој вероватноћи су аутентични, иако су већином непроверљиви, пошто океан ретко кад понавља своје еволуције. Онога који их посматра први пут, запрепашћују углавном необичношћу и гигантском величином, јер кад би се јављали у малим размерима, у каквој локви, сматрао би их човек сигурно за још један «хир природе», појаву случајности и слепе игре сила. А то што просечност и геније остају једнако беспомоћни пред безбројем разноликости соларијских облика, такође не олакшава општење с феноменима живога океана. Гизе није био ни једно ни друго.

Био је напросто класитикатор-педант, из реда оних чији спољашњи мир крије неуморну радну страст која им гута цео живот. Колико год је могао служио се напросто језиком описа, а кад би му понестало речи, сналазио се стварањем нових речи, често неспретних, али које одговарају описиваним појавама. Но, најзад, никакви термини не преносе оно што се дешава на Соларису. Гизеови називи «горохраст», «дугоње», «гљиветине», «мимоиди», «симетријади1 и «асиметријади», «хрптењаче» и «брзаци» звуче крајње вештачки, но ипак дају извесну представу о Соларису чак и онима који сем нејасних фотографија и крајње несавршених филмова нису видели ништа. Дабогме, и овај савесни класификатор допустио је себи многе неопрезности. Човек прави хипотезе увек, чак и кад је опрезан, чак и када тога није свестан. Гизе је сматрао да «дугоње» представљају начелну форму на Соларису и често их је упоређивао с много пута увечаним и нагомиланим таласима плиме земаљских мора. Ко се, уосталом, удубљивао у прво издање његова дела зна да их је првобитно назвао баш «плимама», надахнут геоцентризмом, који би био смешан да није његове беспомоћности. Јер то су — ако се већ траже поређења на Земљи — формације које по размерима превазилазе Велики кањон Колорада, моделоване у градиву које при врху има пихтијасто — пенасту конзистенцију (при чему се та пена стврдњава у крхке гирланде, у чипке с огромним отворима, и које неким истраживачима изгледају чак као «костурасте израслине») — док се у дубини претвара у све чвршћу супстанцу, попут напрегнутог мишића, али мишића који брзо, на дубини од десетак метара прелази у чврстину камена, мада и даље чува своју еластичност. Између зидова напрегнутих попут опни на леђима чудовишта, и за које се хватају «костурчине», протеже се на дужини од више километара прави «дугоња», творевина на изглед самостална, попут каквог дивовског питона, који је прождрао читаве планине и сад их ћутке вари, правећи у свом риболиком телу лагане, уздрхтале покрете. Али «дугоња» тако изгледа само одозго, гледан из летеће машине. Кад му се човек приближи тако да се оба «зида клисуре» дижу стотинама метара изнад летелице, «труп питона» се показује као до хоризонта протегнут простор тако вртоглавог кретања, да оно тиме даје изглед пасивно набубрелог цилиндра. Први утисак је ковитлање клиске, сивозеленкасте емулзије која својим избочинама одбацује снажно блештање сунца, али кад машина застане непосредно изнад површине (а обале «клисуре» која крије у себи «дугоњу» постају тада попут врхова што се дижу с једне и друге стране геолошке увале) види се да је покрет далеко компликованији. Има заједничко централно кружење, у њему се укрштају тамније струје, понекад површински «плашт» постаје сјајна површина од које се, као од огледала, одбијају небо и облаци, а из ње избијају громогласне ерупције полутечног средишта измешаног са гасом. Полако постаје разумљиво да одмах испод себе човек има центар деловања сила које одржавају размакнуте и до неба дигнуте зидове пихтијасте масе која се поспано кристализује, али оно што је за око очевидно, наука неће тако једноставно да прими к знању. Колико су се година само водиле бесне дискусије на тему шта се, у ствари, дешава у оквиру «дугоња», који у милионима преоравају неизмерна пространства живога океана. Сматрало се да су то неки органи чудовишта, да се у њима обавља промена материје, процеси дисања, транспорт хранљивих супстанција, и само прашњаве библиотеке знају шта све још друго. Свака хипотеза најзад је обарана хиљадама напорних и често опасних огледа. А све се то тицало само «дугоња», форме која је у основи најпростија, најпостојанија, јер се њихово трајање продужава током више седмица — што је овде потпуно изузетна појава.

Далеко сложенији, хировитији облик, који у гледаоцу буди ваљда најоштрије противљење — противљење, дабогме, инстинктивно — јесу «мимоиди». Може се без претеривања рећи да се Гизе заљубио у њих и да се њиховом истраживању, описивању и одгонетању њихове суштине посветио до краја. Називом се трудио да објасни оно што је за човека у њима најнеобичније: извесну склоност за опонашање облика који га окружују, свеједно да ли блиских или далеких.

Једног дана дубоко под површином океана почиње да се црни пљоснат, широк круг искрзаних рубова и површине коју као да је облила смола. После двадесетак часова он постаје режњаст, испољава све изразитије чланање, и истовремено се пробија горе, ка површини. Посматрач би се заклео да се под њим води оштра борба, јер се из целе околине ту скупљају попут усана што се грче, као живи, мишићави, затворени кратери, бескрајни редови синхроничних, кружних таласа, гомилају се над разливеним у дубини, црнкастим светиоником и пропињући се, руше се доле. Свако такво рушење десетина хиљада тона праћено је из секунда у секунд отегнутом, лепљивом, некако мљацкавом грмљавином, јер се ту све догађа у наказном виду. Тамна творевина бива одгурнута доле, сваки наредни удар као да је спљоштава и кида, а од појединих комада који висе попут покислих крила одвајају се издужени гроздови, сужавају се у дуге огрлице, међусобно се стапају и плове навише, као да дижу прирасли за њих, искомадани матични штит, док одозго непрестано упадају у све дубљи кружни понор наредни прстени таласа. И та се игра води некада дан, некада месец дана. Некад се на томе све завршава. Савесни Гизе назвао је ту варијанту «побачајним мимоидом», као да је, не зна се откуд, тачно знао да је крајњи циљ сваке такве катаклизме «зрели мимоид», то јест она колонија полипастих, светлокожих израслина (обично већа од земаљског града) чија је намена да опонашају спољашње облике… Дабогме, нашао се и други соларист, звао се Ујвенс, који је баш последњу фазу сматрао «дегенерацијском», назвао ју је тако због изрођености, обамирања, а шуму ствараних облика прогласио је очевидним симптомом ослобађања ограначких творевина испод власти матице.

Гизе пак, који се у свим описима других соларијских творевина понаша као мрав што хода по замрзлом водопаду, не допуштајући да га било шта помути у одмереном кораку његове шкрте фразе, толико је био уверен у оно што тврди, да је поједине фазе издвајања мимоида поређао у низ растућег савршенства.

Виђен одозго мимоид изгледа сличан граду, но то је ипак привид, изазван тражењем било какве аналогије са оним што нам је познато. Када је небо ведро, све многоспратне израслине и њихове палисаде окружава слој загрејаног ваздуха, изазивајући привидно љуљање и повијање форми, које је и без тога тешко утврдити. Први облак који плови кроз плаветнило (говорим тако по навици, јер је ово «плаветнило» риђе када је дан црвен, и страхотно бело када је дан плав) буди неодложни одзив. Почиње нагло напупљавање, увис бива избачена, готово сасвим одвојена од подлоге, протегнута, карфиоласто надимана навлака, која истовремено бледи и која после неколико минута веома успело имитира кумулусе. Тај огромни објекат баца црвенкасту сенку, коју једни врхови мимоида као да додају следећим врховима; та кретња увек се обавља у правцу супротном од стварног облака. Мислим да би Гизе сигурно дао да му се одсече рука, само да би сазнао барем због чега се тако догађа. Али такве «усамљене» творевине мимоида нису ништа у поређењу са стихијском делатношћу какву испољава мимоид «раздражен» присутношћу предмета и облика који се над њим појављују захваљујући људским дошљацима.

Репродуковање форми обухвата у суштини све што се нађе на раздаљини која не прелази осам до десет миља. Најчешће мимоид продукује увећан облик, понекад изобличен, творећи карикатуре или гротескна упрошћења, нарочито када су у питању машине. Наравно, градиво за репродуковање увек је она иста маса која брзо бледи, и која, избачена увис, уместо да падне, остаје да виси, спојена лако ломљивим пупчаним врпцама с подлогом, сабијајући се или надимајући се саставља најкомпликованије шаре. Летелица, шасија или јарбол бивају репродуковани подједнаком брзином; мимоид не реагује једино на саме људе, или, тачније говорећи, ни на каква жива бића, као ни на биље, јер су неуморни истраживачи и биље донели на Соларис у експерименталне сврхе. Међутим манекен, људска лутка, кип пса или дрвета извајан од било каквог материјала, бива копиран одмах.

И ту, на жалост, треба узгред истаћи да ова «послушност» мимоида према експериментаторима, на Соларису иначе тако изузетна, бива некада одложена. Најзрелији мимоид преживљава понекад своје «лење дане», кад пулсира само врло полако. То пулсирање, уосталом, није приметно за око, његов ритам, поједина фаза «била», обухвата преко два часа и били су потребни тек специјални филмски снимци да би оно било откривено.

У таквим околностима мимоид, нарочито стари, одлично погодује за истраживања, пошто и основни штит који се налази у океану, као и творевине које се дижу изнад штита, дају чак врло поуздан ослонац на који се може стати ногама.

Могуће је, дабогме, пребивати у оквиру мимоида такође и у његовим «радним» данима, али тада је видљивост блиска нули, услед непрестаног падања паперјасте колоидалне суспензије, беличасте попут самлевеног снега, која се непрестано сипа са набубрелих огранака абдомена који копира облике. Те облике је, уосталом, немогуће обухватити изблиза, с обзиром на њихову величину, која достиже величину планине. Сем тога подлога «активног» мимоида постаје глибава, од меснате кише која у тврду кору, много пута лакшу од пловучца, продире тек после двадесетак часова. Најзад, без одговарајуће опреме могуће је лако залутати у лавиринту набубрелих израслина, које подсећају или на згрчене стубове, или на полутечне гејзире, и то чак и по најјачем сунцу, јер његови зраци не могу да пробију покров «имитирајућих експлозија» које непрестано бивају избациване у атмосферу.

Посматрање мимоида у његовим срећним данима (а то су, одређеније речено, срећни дани истраживача, који се на мимоиду налази) може да буде врело неизбрисивих утисака. Мимоид има своје «стваралачке узлете», кад почиње невиђену хипер продукцију. Он тада ствара било своје сопствене варијанте спољашњих форми, било њихове компликације или чак «формалне континуације», и кадар је да се тако забавља по читаве сате, на радост апстрактног сликара и на очајање научника који се узалуд труди да разуме било шта од ових процеса. Понекад се у делатности мимоида испољавају црте просто детињег упрошћавања, а понекад запада у «барокна одступања», и тада је све што ствара обележено печатом изразитог елефантијазиса. Нарочито стари мимоиди фабрикују облике кадре да изазову у човеку неуздржљив смех. Ја, додуше, нисам био кадар да им се смејем, јер сам био превише шокиран тајанственошћу призора.

Разуме се, у првим годинама истраживања људи су се бацали право на мимоиде, као на привидно идеална средишта соларијског океана, као на места на којима ће доћи до жељеног контакта између двеју цивилизација. Ипак се чак веома брзо показало да ни о каквом контакту нема ни говора, јер све почиње и завршава се на имитирању облика, на имитирању које никуд не води.

У антропоморфизму или зооморфизму који се стално спомиње у очајничким извештајима истраживача, они су у стално новим производима живога океана видели «чулне органе» или чак «удове», а нарочито су неки учењаци (као Мартенс и Еконај) сматрали удовима Гизеове «хрптењаче» и «брзаке». Али те протуберанце живог океана које некад избијају у атмосферу и на висину до две миље, исто су онолико «удови» колико је земљотрес «гимнастика» Соларисове коре.

Каталог форми које се понављају релативно стално, а које живи океан рађа толико често да се на његовој површини у току двадесет и четири часа може открити њих неколико десетина или и неколико стотина, обухвата око триста јединица. Најнељудскији, у смислу апсолутног одсуства наликовања на било шта што би било у домену познавања човека на Земљи, према класификацији Гизеове школе јесу симетријади. Кад је било већ одлично познато да се океан не понаша агресивно и да у његовим плазматским вртлозима може да погине само онај коме је до тога нарочито стало, рецимо, услед сопствене неопрезности или немишљења (не говорим наравно о случајевима изазваним нпр. оштећењима апарата за кисеоник или климатизатора), да чак и цилиндричне реке дугоња или наказни стубови хрптењача који се варљиво љуљају у облацима могу да се пробијају авионима или неким другим летећим машинама без и најмање опасности; плазма даје слободан пут, размичући се пред страним телом са брзином равном брзини звука у соларијској атмосфери, отварајући, ако је на то присиљена, дубоке тунеле чак и под површином океана (при чему је енергија каква се у ту сврху тренутно покреће огромна — Скрјабин је израчунао да она у крајњим случајевима износи 1019 ерга!). Истраживању симетријада приступило се с нарочитом опрезношћу, уз стално повлачење, увећавање осигурања, често, додуше, фиктивних, а имена оних који су се први спустили у њихове поноре позната су сваком детету на Земљи.

Стравичност тих дивова није била у њиховом изгледу, иако и он може заиста да побуди у човеку кошмарне снове. Стравичност потиче више отуда што у оквиру њих нема ничега сталног ни поузданог, што код њих не важе чак ни физички закони. И баш су истраживачи симетријада увек понављали тезу да је живи океан разуман.

Симетријади настају изненада. Њихово рођење је нека врста ерупција. Отприлике један час пре тога океан почиње снажно да блешти, као застакљен на површини од неколико десетина квадратних километара. Ван тога се ни његова течност ни ритам таласања не мењају. Понекад симетријад избија тамо где се налазио левак након усисавања брзака, али то није правило. Сат касније, отприлике, стакласта навлака излеће увис као наказни мехур, у коме се огледа цео небески свод, сунце, облаци, сви видокрузи, преливајући се и преламајући се. Муњевита игра боја, изазвана делимично угибањем, а делимично преламањем светлости, заиста се не може ни са чим упоредити.

Нарочито силне светлосне ефекте дају симетријади настали у плавом дану или они који настају пред сунчев залазак. Тада се добија утисак да планета рађа другу планету, која невероватном брзином удваја свој обим. Једва испаљен из дубина и преливајући се у свим бојама глобус се распрскава при врху у окомите секторе, али то није распад. То је стадијум назван, не многу срећно, «фазом цветне чашице», и траје неколико секунди. Лукови опнастих распона што стрељају у небо окрећу се један од другог, спајају се у невидљивој унутрашњости и почињу муњевито да формирају нешто попут чврстог торза, у чијем оквиру настају стотине појава одједном. У самом центру, који је први пут испитала Хамалејева екипа уд седамдесет лица, ствара се путем гигантокристализације и поликристализације осовински стожерни носач који понекад називају «кичмом», али ја нисам присталица тога назива. Вратоломна архитектоника тог централног потпорња подржавана је in statu nascendi[5] од непрестано шикљајућих из километарских улегнућа окомитих стубова пихтијасте масе, која је тако разређена да је готово водњикава. За време тога процеса колос ствара потмулу, отегнуту рику, окружује га бедем снажно клопотаве, снежасте дебелоћеличне пене. Потом наступају — од центра ка опсегу — неисказано компликовани обртаји задебљалих површина на којима се наслојавају наслаге растегљиве материје што бије из дубине и истовремено се малочас споменути дубински гејзири преображавају, стврдњавајући се, у покретљиве, пипкасте стубове, при чему њихови свежњеви стреме ка динамиком целине строго одређеним местима конструкције, подсећајући на неке небодерске шкрге плода који расте са хиљадоструким убрзањем, шкрге кроз које теку потоци ружичасте крви и воде која је тако зелена да прелази просто у црно. Од тог тренутка симетријад почиње већ да испољава своју најнеобичнију особину — моделовања или чак нарушавања извесних физичких закона. Рецимо најпре да нема два потпуно иста симетријада и да је геометрија сваког понаособ као нов «проналазак» живога океана. Даље, симетријад производи у својој унутрашњости оно што се често назива «монументалним машинама», иако те творевине уопште не подсећају на машине какве конструишу људи него је ту реч једино о релативно уској и тиме на изглед «механичкој» сврховитости деловања.

Када се гејзири што избијају из понора шчвршњавају или када се надму у галерије и ходнике дебелих зидова, ширећи се у свим правцима, и када «опне» створе систем равних површина, надстрешница, стропова који се пресецају, симетријад оправдава свој назив тиме што сваком обликовању завојитих пролаза, токова и трапова у оквиру једнога пола одговара до детаља веран систем на супротном полу.

После неких двадесет-тридесет минута гигант почиње полако да тоне, нагнувши се најпре, некада при окомитој оси, за осам до дванаест степени. Јављају се симетријади већи и мањи, али чак се и њихови патуљци после уроњавања уздижу на добрих осамсто метара изнад хоризонта и видљиви су из раздаљине од двадесетак миља. У њихову унутрашњост може се најбезбедније продрети одмах након настајања равнотеже, кад целина престаје да урања у живи океан, и кад истовремено долази до враћања у савршену окомитост; најпогодније место за продирање унутра јесте околина непосредно испод врхунца. Релативно глатку поларну «капу» окружује тамо област избушена као решето цуцластим завршецима унутрашњих ћелија и водова. Та формација представља — као целина — тродимензионални развитак некакве једначине вишег степена.

Као што је познато, свака једначина може да се изрази фигуралним језиком више геометрије и може да се изгради тело које ће бити њен еквиваленат. Симетријад је — тако схваћен — неки рођак стожаца Лобачевског и Риманових негативних кривина, али рођак веома далек, услед своје незамисливе сложености. Он представља развитак целокупног математичког система који обухвата простор од неколико кубних миља, при чему је то развитак четвородимензионалан, јер се битни фактори једначина изражавају такође и у времену, у променама какве настају током његова пролажења.

Најпростија је била, свакако, мисао да имамо пред собом ни мање ни више него «математичку машину» живога океана, створен сразмерно с његовом скалом модел израчунавања која су му потребна из нама непознатих разлога, али ту Фермонову хипотезу данас нико више не усваја. Била је саблажњива, свакако, али замисао да таквим гигантским ерупцијама, чији сваки делић подлеже непрестано компликованим формулама велике анализе, живи океан разрешава проблеме материје, космоса, бивствовања… није се могла одржати. У дубини џина могуће је наићи на превише много појава које се не дају помирити с том у основи ствари простом сликом (детиње наивном, као што неки хоће).

Нису изостали ни покушаји измишљања неког приступачног модела симетријада, његовог очигледног приказа; доста је био популаран Аверијанов пример, у коме је он ствар представио овако: замислимо прадавну земаљску грађевину из времена процвата Вавилона, и нека буде начињена из живе, лако узбудљиве и еволуирајуће супстанције; њена архитектоника течно пролази кроз низ прелазних фаза, добијајући пред нашим очима форме градитељства грчког, романског, затим стубови почињу да постају витки као стабљике, свод губи тежину, постаје полетан, изоштрава се, његови лукови прелазе у стрму параболу, и најзад се стреловито заламају. Тако настала готика почиње да сазрева и да стари, прелази у позне форме, дотадашњу строгост стрмог пењања, узлета замењују ерупције оргијастичне бујности, пред нашим очима се разраста барок плодан свим сувишностима и, ако тај ток будемо настављали, третирајући стално нашу творевину која се мења као поједине етапе живог постојања, доћи ћемо најзад до архитектуре космодромске епохе, приближавајући се истовремено, можда, схватању шта је симетријад. Али то поређење, ма колико разрађивано и обогаћивано (било је, уосталом, и покушаја његове визуализације помоћу специјалних модела и филма), остаје нешто у најбољем случају беспомоћно, а у најгорем пак избегавање одговора, ако не и права лаж, јер симетријад нијеналик ни на шта земаљско…

Човек може да обухвата тако мало ствари одједном; видимо само оно што се дешава пред нама, овде и сада; очигледан приказ истовременог мноштва процеса, ма колико међусобно повезаних, ма колико таквих који се међусобно допуњавају — превазилази његове могућности. Суочавамо се с тим чак и пред релативно простим појавама. Судбина једног човека може да значи много, судбину неколико стотина људи тешко је обухватити, али повест хиљаде, милиона људи не значи, у суштини, ништа. Симетријад је милион, не, он је милијарда дигнута на потенцију, он је сушта незамисливост; шта вреди, дакле, што у дубини неке његове лађе, која је удесетостручени Кронекеров простор, стојимо као мрави приљубљени уз набор свода што дише, што видимо узлет гигантских површина које опализују сивом светлошћу, обасјане нашим светлосним ракетама, што видимо њихово узајамно прожимање, мекоћу и непогрешиву савршеност решења, које је ипак само моменат — јер ту све тече — садржај те архитектонике је покрет, усредсређен и сврховит. Посматрамо мрвицу процеса, треперење једне струне у симфонијском оркестру супердивова и није још ни то, јер знамо — али само знамо, не схватајући — да се истовремено над нама и под нама, у стреловитим понорима, ван граница погледа и маште обављају хиљаде и милиони истовремених преображаја, међусобно повезаних као што су ноте повезане математичким контрапунктом. Неко је, дакле, назвао симетријад геометријском симфонијом, али, према томе, ми смо њени глухи слушаоци.

Ту, да би се ишта заиста видело, треба одступити, измаћи се на неку голему раздаљину, али све у симетријаду је унутрашњост, размножавање, које бије лавинама порођаја, свеје непрестано обликовање, при чему је оно што је обликовано истовремено творац облика, и никаква мимоза није тако осетљива на додир, као што је једну миљу далеко од места на коме стојимо, стотином кондигнација одељен део симетријада осетљив према променама које преживљава ово наше место. Ту је свака конструкција тренутна, с лепотом која налази испуњење изван граница погледа, заједнички конструктор и диригент свих других које се дешавају, а оне са своје стране утичу моделујуће на целину. Симфонија — добро, али таква која саму себе ствара и која саму себе дави. Ужасан је крај симетријада. Нико ко је видео тај крај није се отео утиску да је сведок трагедије, ако не и убиства. После нека два часа, највише три — тај експлозивни раст, увеличавање и аутогенеза не траје никад дуже — живи океан прелази у напад. То изгледа овако: глатка површина почиње да се покрива борама, већ успокојено, сасушеном пеном покривено ударање о обалу почиње да кључа, од хоризоната јуре средишне струје таласа, онаквих истих мишићавих кратера као они што асистирају рађању мимоида, али овога пута су њихови размери неупоредиво већи. Подморски део симетријада бива прибијен, колос се полако диже увис, као да треба да буде избачен ван домена планете; површински слојеви океанског глеја почињу да се активизују, успузавају се све више, на бочне зидове, хватају се за њих, стврдњавајући се, зазидавају отворе, али све то није ништа у поређењу с оним што се истовремено дешава у дубини. Најпре обликотворачки процеси — избијање наредних архитектоника — за кратко време престају, затим подлежу силовитом убрзању, покрети дотле складни, прожимања, таласања, затим гранање основа и сводова, дотад одмерено и поуздано као да ће трајати вековима, почињу да се убрзавају. Осећање да колос суочен са опасношћу која му прети почиње нагло да тежи некаквом испуњењу, постаје придављујуће. Али што више, ипак, расте брзина промена, тим очитија постаје ужасна метаморфоза саме грађе и његове динамике, метаморфоза која буди одвратност. Сва стреловита избијања чудесно витких облика почињу да се смекшавају, да се отежу као црева, да се отромбољују, почињу да се јављају промашаји, форме незавршене, маскароидне, богаљасте, из невидљивих дубина допире растући шум, рика, ваздух избациван као у каквом агоналном дисању, тарући се о све тешње пукотине, кркљајући и громовито одјекујући у отворима, чини да стропови што пропадају почињу да хропћу, попут каквих наказних гркљана, попут мртвих гласних жица што обрастају сталактитима слузи, и гледаоца обузима тренутно, и поред размаханог, најсиловитијег кретања — а то је кретање уништења — потпуно мртвило. Већ само оркан што завија из провалија, дувајући кроз хиљаде отвора, подржава, надимајући је, до неба високу грађевину која почиње да клизи наниже, да пропада, попут саћа захваћеног пламенима, али још овде-онде виде се последњи дрхтаји, беспомоћне кретње одвојене од целине, слепе, све слабије док се стално нападана, споља запљускивана громада руши спорошћу планине, и нестаје у пенушавом вртлогу, истом као онај који је пратио њено титанско настајање.

И шта све то значи? Да, шта то значи…

Сећам се како је нека школска излетничка група посетила соларијски институт у Адену, кад сам био Гибаријанов асистент, и како је после проласка кроз бочну библиотечку дворану омладина уведена у главну просторију, чији највећи део испуњавају касете с микрофилмовима. На њима су забележени ситни одломци унутрашњости симетријада, наравно, одавно већ непостојећих, а има их тамо, не снимака, него целих котура, преко деведесет хиљада. И тада је пуначка, можда петнаестогодишња девојчица с наочарима, одлучна и паметна погледа, одједном поставила питање:

«Ичему тосве?…»

У нелагодном ћутању које је тада завладало учитељица је само строго погледала своју необуздану ученицу; нико од солариста што су их пратили (а ја сам био међу њима) није умео да да неки одговор. Јер симетријади су непоновљиви и непоновљиве су, уопштено, појаве које на њима настају. Понекад ваздух престаје у њима да преноси звук. Понекад се повећава или смањује коефицијент рефракција. Локално се појављују пулсирајуће, ритмичке промене теже, као да симетријад има бијуће, гравитационо срце. Некад истраживачеви жирокомпаси почињу да се понашају као луди, јављају се и нестају слојеви појачане јонизације, и то набрајање би могло да се настави. Уосталом, ако тајна симетријада икада буде решена, остаће још асиметријади..

Настају слично, само што имају другачији крај и што у њима не може да се види ништа сем дрхтања, горења, светлуцања; знамо једино да су они седиште вртоглаво брзих процеса, у границама физички могућих брзина, називају их такође «преувеличаним квантним појавама». Њихова математичка сличност с неким моделима атома ипак је толико непостојана и краткотрајна, да је неки сматрају споредном или чак случајном особином. Живе неупоредиво краће од симетријада, једва по двадесетак минута, а крај им је ваљда још ужаснији, јер укорак с ураганом који их испуњава и разара тврдим, громовитим ваздухом, пакленом брзином се у њима ствара течност која кључа под кожухом прљаве пене, и утапа све, клокотава, огавна, након чега следи експлозија као избијање блатњавог вулкана, избацујући смрвљени стуб остатака, размочена киша још дуго пада на немирну површину океана. Неке од ових остатака, однесене ветром, сасушене као ивери, жуткасте, пљоснате и стога налик на некакве опнасте коштице или на суварке, могуће је пронаћи како плове на таласима више десетина километара ван домета експлозије.

Посебну групу представљају творевине које се потпуно издвајају од живог океана на дуже или краће време, и које се могу посматрати далеко ређе и теже од претходних. Пронађени први пут њихови остаци су најпре погрешно идентификовани, као што се много касније показало, као лешине створова који живе у дубинама океана. Некад се чини да беже као чудне, многокриле птице пред њушкама брзака који их гоне, али тај појам узет са Земље још једном постаје зид који је немогуће пробити. Понекад, али веома ретко, могуће је на стеновитим обалама острва опазити необичне, попут крда лежећих фока, пингвине који леже на сунцу или се вуку ка мору да би се стопили с њим у једну целину.

И тако се наставило обртање стално у кругу земаљских, људских појмова, а први контакт…

Експедиције су премериле стотине километара у дубинама симетријада, разместиле су апарате за регистровање, аутоматске филмске камере; телевизијски објективи вештачких сателита регистровали су пупљење мимоида и дугоња, њихово сазревање и смрт. Библиотеке су се испуњавале, расли су архиви, цена какву је требало за то плаћати често је постајала превисока. Седамсто-осамсто људи погинуло је у катаклизмама, не повукавши се на време из колоса већ осуђених на уништење, од тога њих сто шест само у једној катастрофи, чувеној, јер је у њој нашао смрт такође и сам Гизе, у то време седамдесетогодишњи старац, када је крај, по правилу својствен асиметријадима, неочекивано захватио творевину која је била изразито оличење симетријада. Седамдесет и девет људи заједно с машинама, апаратима, обучених у оклопне скафандере, у току неколико секунди захватила је експлозија блатњаве смоле, обухватајући својим распрскавањем још двадесет и седам даљих, који су пилотирали авионима и хеликоптерима што су кружили изнад истраживане творевине. То место на раскрсници сто четрдесет и другог упоредника и осамдесет и деветог подневка означено је на картама као Ерупција сто шесторице. Али та тачка постоји само на картама, док се површина океана на томе месту ничим не разликује од свих осталих његових области.

Тада су се први пут у историји соларистичких истраживања дигли гласови који су захтевали примену термонуклеарних удара. То је у суштини требало да буде окрутније од освете: посреди је било уништење онога што нисмо кадри да схватимо. Тсанкен, заменик Гизеове резервне групе, који је преживео само захваљујући грешци — предајни апарат погрешно је означио место на коме су они други истраживали симетријад, тако да је Тсанкен у својој машини лутао изнад океана и стигао је на место дословно неколико минута после експлозије, и из машине је још успео да види њену црну гљиву. — У тренутку кад се решавало о одлуци запретио је да ће дићи у ваздух Станицу заједно са собом и осамнаесторицом чланова посаде у њој, и мада никад није званично признато да је тај самоубилачки ултиматум утицао на исход гласања, може се претпоставити да је тако било.

Али време када су тако многобројне експедиције посећивале планету одавно је прошло. Сама станица — чија је градња надзирана из сателита, и то је био инжењерски подухват таквог степена којим би Земља могла да се поноси кад не би било истина да је океан у току неколико секунди избацивао из себе конструкције милион пута веће — створена је у виду диска са пречником од двеста метара, са четири спрата у средини и два на рубу. Обешена на петсто до хиљаду метара изнад океана, захваљујући гравиторима покретаним енергијом анихилације, снабдевена је била, осим свих уређаја какве имају све обичне станице и велики сателоиди других планета, специјалним радарским оптиметрима, спремним да при првој промени океанске површине покрену допунску силу, тако да челични диск одлеће у атмосферу чим се појаве први наговештаји рађања нове живе творевине.

Сада је Станица била, у ствари, без људи. Откад су аутомати затворени — из разлога који су мени још непознати — у магацине на дну, могло се кружити ходницима не наилазећи ни на кога, сем на какву слепо лутајућу олупину, чије су машине претрајале уништење посаде.

Кад сам остављао на полицу девети том Гизеове монографије учинило ми се да ми је челик, покривен слојем меке пенушаве пластике, задрхтао под ногама. Застао сам у покрету али се дрхтање није више поновило. Библиотека је била одлично изолована од остатка корпуса, и дрхтаји су могли да имају само један узрок. Нека ракета је избачена са Станице. Та мисао ме је вратила у стварност. Нисам још био потпуно одлучио да ли да полетим, као што је желео Сарторијус. Понашајући се тако као да у потпуности прихватам његове планове могао сам у најбољем случају да одложим кризу; био сам готово уверен да ће доћи до сукоба, јер сам решио да учиним све што буде у мојој моћи да бих спасао Хари. Цела стварје у томе што је Сарторијус имао изгледа да успе. Његова превага нада мном била је огромна — као физичар познавао је проблем десет пут боље од мене, и могао сам само, парадоксално, да рачунам на савршенство решења којима нас је почаствовао океан. Током наредног часа дреждао сам над микрофилмовима, трудећи се да уловим било шта разумљиво из мора паклене математике, чијим је језиком говорила физика неутринских процеса. У почетку ми је то изгледало безнадежно, тим пре што је тих невероватно тешких теорија неутринског поља било чак пет, што је очигледан знак да ниједна од њих није савршена. Па ипак сам на крају успео да пронађем нешто што обећава. Управо сам преписивао формуле, кад се зачу куцање.

Пођох брзо вратима и отворих их, заграђујући отвор сопственим телом. Преда мном се показа Снаутово лице, сјајно од зноја. Ходник иза њега био је празан.

«А, ти си», рекох отварајући врата. «Уђи.»

«Да, ја сам», одговори. Глас му беше промукао, под закрвављеним очима кесе, на себи је имао гумену противзрачну кецељу на еластичним трегерима, а испод кецеље су вириле запрљане ногавице истих оних панталона у којима је стално ишао. Његове очи прелетеше по округлој, равномерно осветљеној просторији и зауставише се кад опази у дубини Хари, која је стајала поред фотеље. Изменисмо муњевите погледе, ја притворих очи, и тада се он лако наклони, а ја, упадајући у тон друштвеног понашања, рекох:

«Ово је доктор Снаут, Хари. Снауте, ово је… моја жена.»

«Ја сам… веома мало видљив члан екипе и зато…» пауза се поче опасно продужавати, «нисам имао прилике да упознам…» Хари се осмехну и пружи му руку, коју он стисну, како ми изгледаше, са извесном запањеношћу, затрепта неколико пута очима и застаде гледајући је. Тада га ја ухватих испод руке.

«Извињавам се», рече јој тада. «Хтео сам да поразговарам с тобом, Келвине…»

«Наравно», одговорих с некаквом великосветском слободом; све ми је звучало као јевтина комедија, али није било друге. «Хари, драга, немој да се устручаваш. Доктор и ја морамо да поразговарамо о нашим досадним проблемима…»

И већ сам га водио, држећи га за лакат, према малим фотељама на супротној страни дворане. Хари седе у фотељу у којој сам претходно седео ја, али ју је при том гурнула тако да је, дижући главу с књиге, могла да нас види.

«Шта је било?» упитах тихо.

«Развео сам се», одговори он истим таквим шапатом, само много шиштавијим. Можда бих се насмејао да ми је кадгод испричана та историја и такав почетак разговора, али на Станици је моје осећање за хумор било ампутирано. «Преживео сам од јуче добрих неколико година», додаде. «Не колико лепих година. А ти?»

«Ништа…» одговорих после паузе, јер нисам знао шта да кажем. Волео сам га, али сам осећао да морам да будем на опрезу пред њим, или, боље речено, пред оним због чега је дошао к мени.

«Ништа?» понови истим тоном као и ја. «Види, види, значи да је то баш тако?…»

«На шта мислиш», направих се да не разумем. Он зажмири закрвављеним очима и нагињући се тако да осетих на лицу топлину његова даха, поче шапатом:

«Заглибљујемо се, Келвине. Са Сарторијусом не могу више да се повежем, знам само оно што сам ти написао, што ми је рекао после оне наше кратке драге конференције…»

«Искључио визофон?» упитах.

«Не. Тамо је код њега кратки спој. Чини се да га је намерно изазвао, или…» начини покрет песницом, као да нешто разбија. Гледао сам га без речи. Леви угао усана диже му се у непријатном смешку.

«Келвине, дошао сам, јер…» Не заврши.

«Шта намераваш да радиш?»

«Мислиш на оно писмо?…» одговорих без журбе. «Могу то да учиним, не видим разлога за одбијање, и баш зато седим овде, хтео сам да се оријентишем…»

«Не», прекиде ме. «Није реч о томе…»

«Не?…» рекох, правећи се изненађен. «Па онда реци, изволи.»

«Сарторијус», промуца он. «Чини му се да је нашао пут… знаш.» Није скидао поглед с мене. Седео сам мирно, трудећи се да очувам равнодушан израз на лицу. «Најпре постоји она историја с рендгеном. Оно што је Гибаријан радио с њим, сећаш се. Могућа је извесна модификација…»

«Каква?»

«Слали су просто прамен зракова у океан и модуловали су само јачину према различитим обрасцима.»

«Да, знам за то. Већ је Нилин то радио. И мноштво других.»

«Да, али су примењивали меко зрачење. Ово је било тврдо, паковали су у океан све што су имали, целу снагу.»

«То може да има непријатне последице», приметих. «То је нарушавање Конвенције четворице и ОУН.»

«Келвине… не изигравај. Па то сад нема никаквог значаја. Гибаријана нема.»

«Аха. Сарторијус хоће да свали све на њега?»

«Не знам. Нисам с њим разговарао о томе. То није важно. Сарторијус сматра чим се «гост» појављује увек само онда кад се будимо, да он онда очевидно извлачи из нас продукциони рецепт за време сна. Сматра да је наше најважније стање — управо сан. Зато тако поступа. Сарторијус, дакле, хоће да му пошаље нашу јаву — мисли из времена кад смо будни — разумеш?»

«На који начин? Поштом?»

«Вицеве ћеш правити кад будеш сам. Тај свежањ зрака биће модулован можданим струјама некога од нас.»

Одједном ми све постаде јасно.

«Аха», рекох. «Тај неко сам ја. Је ли?»

«Да. Мислиоје на тебе.» «Најлепша хвала.»

«И шта ти велиш на то?»

Ћутао сам. Не говорећи ништа он полако погледа на Хари која је седела удубљена у читање и врати поглед на моје лице. Осетих како бледим. Нисам то могао да спречим.

«Дакле?…» рече. Слегох раменима.

«Те рендгенске проповеди о човековој великодушности сматрам лудоријом. И ти такође. Или ти можда не сматраш?»

«Стварно?»

«Стварно.»

«Онда врло добро», рече и осмехну се, као да сам испунио његову жељу. «Значи, ти си против те Сарторијусове историје?»

Нисам још схватио како се десило, али из његова погледа прочитах да ме је одвео куд је хтео. Ћутао сам, јер шта сам могао сада да кажем?

«Одлично», рече. «Јер има још и други пројект. Да се преради Рошова апаратура.»

«Анихилатор?…»

«Да. Сарторијус је већ обавио уводна израчунавања. То је реално. И чак неће захтевати велику снагу. Апарат ће бити активан даноноћно кроз неограничено време, стварајући антипоље.»

«Че… чекај! Како то замишљаш?»

«Врло просто. Биће то неутринско антипоље. Обична материја остаје без промена. Уништењу подлежу само… неутрински системи. Разумеш?»

Задовољно се смешкао. Седео сам полуотворених уста. Он полако престаде да се осмехује. Гледао ме је испитивачки, намрштена чела и чекао.

«Први пројект «Мисао», значи, одбацујемо. Је ли? А други? Сарторијус већ ради на њему. Назваћемо га «Слобода».»

Затворих за часак очи. Одједном се одлучих. Снаут није био физичар. Сарторијус је искључио или уништио визофон. Врло добро.

«Ја бих га назвао «Кланица«…» рекох без журбе.

«Сам си био касапин. Или можда ниси? А сада ће то бити већ сасвим нешто друго. Никаквих «гостију», никаквих творевина Ф — ништа. Већ у тренутку појаве материјализације — наступиће распад.»

«То је неспоразум», одговорих вртећи главом; смешио сам се и надао сам се да ми је осмех био довољно природан. «Нису то моралне скрупуле, него нагон самоодржања. Ја нећу да умирем, Снауте.»

«Шта?…»

Био је изненађен. Гледао ме је подозриво. Ја извукох из џепа згужвану цедуљу с формулама.

«Ја сам такође помишљао на то. Чудиш се можда? Па ја сам први изнео неутринску хипотезу, зар не? Погледај. Антипоље може да се покрене. За обичну материју је нешкодљиво, то је истина. Али у тренутку дестабилизације, кад се неутрински систем распада, бива ослобођена као сувишак енергија његових веза. Примајући на један килограм масе мировања десет на осму ерга добијамо за једну творевину Ф — пет до седам пута десет на осму. Знаш ли шта то значи? Истовредност малог уранског товара који експлодира унутар Станице.»

«Шта ти говориш! Али… Сарторијус је морао то узети у обзир…»

«Можда и није», одрекох са злобним смешком. «Видиш, реч је о томе да је Сарторијус из школе Фрезера и Фажолија. По њима сва енергија везе у тренутку распада бива ослобођена у виду светлосног зрачења. Био би то напросто снажан блесак, можда не сасвим безопасан, али који не уништава. Постоје ипак и друге хипотезе, друге теорије неутринског поља. По Кајату, по Авалову, по Сиони спектар емисије је знатно шири, а максимум припада на тврдо гама-зрачење. Лепо је што Сарторијус верује својим учитељима и њиховим теоријама, али постоје и друге, Снауте. И знаш ли шта ћу ти рећи?» наставих видећи да су моје речи оставиле на њега утисак. «Треба узети у обзир и океан. Ако је учинио оно што је учинио, сигурно је применио оптимални метод. Другим речима: његова акција изгледа ми као аргуменат у корист ове друге школе — против Сарторијуса.»

«Дај ми ту цедуљу, Келвине…»

Пружих му је. Он наже главу, трудећи се да рашчита моје жврљарије. «Шта је ово?» показа прстом.

Узех цедуљу од њега.

«Ово? Тензор трансмутације поља.»

«Дај ми то…»

«Шта ће ти?» упитах. Знао сам шта ће одговорити.

«Морам да покажем Сарторијусу…»

«Како хоћеш», одговорих равнодушно. «Могу то да ти дам. Само, видиш, то нико није испитао у експерименту, нисмо још познавали такве системе. Он верује у Фрезера, а ја сам израчунавао према Сиони. Рећи ће ти да нисам физичар и да Сиона такође није. Барем по његовом схватању. Али о томе се може дискутовати. Ја не желим дискусију у чијем резултату могу да испарим, у славу Сарторијуса. Тебе могу да уверим, њега не. И нећу да покушавам.»

«Него шта мислиш да учиниш?… Он ради на томе», безбојним гласом рече Снаут. Згрбио се, сва његова оживљеност се изгубила. Нисам знао да ли ми верује, али већ ми је било свеједно.

«Оно што ради човек кога настоје да убију», одговорих тихо.

«Покушај да ступиш с њим увезу. Можда мисли на каква обезбеђења», промуца Снаут. Диже очи према мени: «Чуј, а кад би ипак?… Онај први пројекат… А? Сарторијус би пристао. Сигурно. То је… у сваком случају… некаква шанса…»

«Верујеш у то?»

«Не», одговори сместа. «Али… шта то смета?»

Нисам хтео превише брзо да се помирим, баш ми је до тога и било стало. Постајао је мој савезник у игри одлагања.

«Размислићу», рекох.

«Онда ја одох», промрмља устајући. Све кости му запуцкеташе кад се дизао из фотеље. «Значи, даћеш да ти се начини енцефалограм?» упита отресајући прстима површину кецеље, као да се трудио да стресе с ње невидљиву мрљу.

«У реду», рекох. Не обраћајући пажњу на Хари (гледала је на ту сцену ћутке, држећи књигу на крилу) упути се вратима. Кад се затворише за њим, устадох. Раширих цедуљу коју сам држао у руци. Формуле су биле исправне. Нисам их искривио. Не знам само да ли би Сиона признао моје решење. Вероватно не би. Задрхтах. Хари ми је пришла с леђа и дотакла ми руку.

«Крис!»

«Шта је драга?»

«Ко је то био?»

«Рекао сам ти. Доктор Снаут.»

«Какав је то човек?»

«Мало га познајем. Зашто питаш?»

«Тако ме је гледао…»

«Сигурно си му се допала.»

«Не», одмахну она главом. «То није била та врста погледа. Гледао ме је као… као…» Стресе се, диже очи према мени и одмах их обори.

«Хајдемо некуда одавде…»