11 Pakao u Maderinu

Iako su one noći svi ostali dokasno, predstava je sutradan ujutro veoma rano krenula na put. Krmeljiv i pospan, Met se iskobeljao iz svog šatora dok je još bilo toliko mračno da su ljudi i žene žustro hodali i istovremeno nosili svetiljke da bi se pripremili za polazak – oni koji nisu trčali – a skoro svi su na ovog ili onog vikali da požuri. Mnogi su se teturali, po čemu se videlo da nisu spavali. Kao da su svi osećali da je bolje da odu što dalje od onog sela koje im je nestalo pred očima. Lukina velika drečava kola krenula su na put pre praskozorja i opet je nametnuo dobar korak. Dva trgovačka karavana od po dvadesetak ili tako nešto kola prošla su pored njih putujući ka jugu, kao ijedan spori krparski karavan, ali ništa se nije kretalo u suprotnom smeru. Što dalje, to bolje.

Met je jahao s Tuon, a Selukija nijednom nije pokušala da utera svog mrkova između njih, ali ma koliko se on trudio da otpočne neki razgovor, nije bilo nikakve priče. Sem ponekog nečitljivog pogleda kada bi se on izleteo ili ispričao neku šalu, Tuon je gledala pravo preda se, lica skrivenog kapuljačom svog plavog plašta. Čak joj ni žongliranje nije privuklo pažnju. Bilo je nečeg mračnog u njenoj tišini, što ga je zabrinjavalo. Kada žena začuti, čoveka obično čeka neka nevolja. Ali kada krene da misli mračne misli, onda čovek slobodno može da zaboravi na ono „obično“. Čisto je sumnjao da ona lomi glavu zbog onog sela mrtvih. Previše je ona čvrsta za tako nešto. Ne, sprema se neka nevolja.

Tek nešto malo više od sat vremena pošto su krenuli, pred njima se pojavi jedno imanje na zatalasanom zemljištu, sa desetinama crnolikih koza koje su pasle travu na jednom širokom pašnjaku, kao i velikim maslinjakom. Dečaci koji su prašili među redovima tamnolistih stabala masline pobacaše motike i pohrliše nizbrdo do kamene ograde kako bi gledali predstavu dok prolazi, od uzbuđenja uzvikujući pitanja ko su oni, odakle dolaze i kuda idu. Muškarci i žene izađoše iz ogromne kuće pokrivene crepom i dva velika ambara pokrivena rogozinom, pa staviše dlanove preko čela, da im sunce ne bije u oči, i zagledaše se u predstavu. Met na to oseti olakšanje. Mrtvi ne mare za žive.

Dok se priredba kotrljala niz put, imanja i maslinjaci postajali su sve češći prizor, sve dok se nisu stopili jedni s drugima, suzbijajući šumu jedno milju – ako ne i više – sa obe strane puta, a dobrano pre sredine jutra stigoše do jednog imućnog grada, nešto većeg od Džuradora. Dug trgovački karavan od kola pokrivenih platnom prolazio je kroz glavnu kapiju, gde je šest ljudi s uglačanim kupastim kalpacima i u kožnim kaputima za koje su bile zašivene čelične toke stražarilo s halebardama u rukama. Povrh dve kule između kojih je zapravo bila postavljena kapija, bilo je još nekoliko ljudi, ali sa samostrelima. Međutim, ako je lord Maderina, izvesni Natin Sarmejn Vendar, očekivao i neke nevolje, samo su stražari to nagoveštavali. Imanja i maslinjaci sezali su sve do kamenih zidina Maderina, što nije bilo pametno i što bi moglo poprilično koštati ako taj grad ikada bude morao da se brani od neprijatelja. Luka je morao da se pogađa s jednim seljakom za pravo da postavi predstavu na jednom zaparloženom pašnjaku i vratio se gunđajući kako je tom nitkovu upravo dao dovoljno para za novo stado koza, a možda i dva. Ali platneni zid ubrzo je počeo da se diže, dok je Luka sve žive terao da rade što brže. Tog dana će izvoditi svoje tačke, a otići će sutradan rano ujutro. Veoma rano. Niko se nije pobunio, niti rekao suvišnu reč. Što dalje, to bolje.

„I nikome ne pričajte šta ste videli“, često ih je upozoravao Luka. „Nismo videli ništa neobično. Svejedno nećemo da plašimo posetioce.“ Ljudi su ga gledali kao da je sišao s uma. Niko nije hteo ni da misli na ono potonulo selo ili onog torbara, a kamoli da priča o njima.

Met je u košulji sedeo u svom šatoru, čekajući da se Tom i Džuilin vrate iz posete gradu, kud su otišli da vide ima li tamo Seanšana. Besposleno je na svom stočiću bacao kockice. Nakon što su mu u početku padali mahom visoki brojevi, deset puta zaredom dobio je pet jedinica; većina ljudi misli da su oči Mračnoga bacanje koje donosi nesreću.

Selukija zadiže šatorsko krilo prebačeno preko ulaza i uđe. Uprkos tome što je bila u smeđoj razdeljenoj suknji i beloj bluzi, polazilo joj je za rukom da izgleda kao kraljica koja ulazi u staju – i to po izrazu njenog lica, kaljavu staju, mada bi Lopinom i Nerinom bila zadovoljna i Metova majka kada je o čišćenju reč.

„Traži te“, otegnuto reče, ali odlučno kao da neće trpeti nikakve prigovore, pa dodirnu svoju cvetnu maramu kako bi se uverila da joj je kratka žuta kosa pokrivena. „Polazi.“

„A zašto me traži?“, upita on i nalakti se na sto. Čak i ispruži noge i prekrsti ih u gležnjevima. Čim pustiš ženu da misli kako ćeš da skočiš istog trena kada te pozove, nikada se više iz toga nećeš izvući.

„Ona će ti reći. Traćiš vreme, Igračko. Neće joj biti drago.“

„Ako Prekrasna očekuje da dotrčavam čim mrdne prstom, bolje bi joj bilo da se pomiri s tim da joj nije drago.“

Mršteći se – ako njena gospodarica trpi to ime, Selukija ga doživljava kao ličnu uvredu – prekrsti ruke ispod onih zadivljujućih prsa.

Bilo je jasno kao staklo kako ona namerava da čeka dok ne pođe s njom, ali on je rešio da ga čeka poduže. Baci kockice. Oči Mračnoga. Tuon očekuje da on skače čim mu ona kaže. Ha! Opet baci kockice; tako se zakotrljaše preko stola da jedna umalo što ne slete na pod. Oči Mračnoga. Mada, svejedno trenutno nema šta da radi.

Ali opet je odugovlačio sa oblačenjem kaputa, skrojenog od lepe svile boje bronze. Kada je krenuo da uzme šešir, već ju je čuo kako nestpljivo lupka stopalom. „Pa, šta čekaš?“, upita je. A ona siknu na njega. Zagrnula je šatorsko krilo, ali siktala je besno kao mačka.

Kada je ušao u purpurna kola, vide da Sitejl i Tuon sede na jednom krevetu i pričaju, ali prekinuše istog časa kada on uđe i pogledaše ga tek na tren, ali pomno. Što mu je jasno stavilo do znanja da je predmet njihovog razgovora bio izvesni Met Kauton. Naježio se zbog toga. Šta god da Tuon hoće, očigledno da je reč o nečemu što po njihovom mišljenju on ne bi odobravao. A jednako je očigledno da ona to svejedno namerava da učini. Sto je bio privučen do kraja uz tavanicu, a Selukija se progurala pored njega i stala iza Tuon dok je ova sićušna žena sedala na stoličicu, lica strogog a onih prelepih krupnih očiju nepokolebljivih. Smesta povešajte sve zatvorenike.

„Želim da posetim trpezariju neke gostionice“, obznani ona. „Ili krčmu. Nikada nisam bila ni u jednom ni u drugom. Igračko, odvešćeš me u jednu od te dve u ovom gradu.“

On uzdahnu od olakšanja. „To je lako. Čim se Tom ili Džuilin vrate i jave mi da je bezbedno.“

„To mora biti neko loše mesto. Ono što se zove pakao.“

On samo razjapi usta. Loše? Paklovi su najlošiji od loših krčmi, prljavi i slabo osvetljeni, gde su pivo i vino jeftini, ali i dalje ne vrede ni upola koliko se za njih plaća, hrana je još gora od pića, a svaka žena koja će ti sesti u krilo pokušaće da te odžepari, da ti odseče kesu, ili da te povede u svoju sobu na spratu, u kojoj dva čoveka čekaju da te mlatnu po glavi čim uđeš. U bilo koje doba dana ili noći zateći ćeš kockice kako se kotrljaju u desetak igara, a ponekad u iznenađujuće uloge, ako se u obzir uzme okruženje. Ne u zlato – samo budala u paklu pokazuje da ima zlato – ali srebro često ume da bude na stolovima. U paklu su malobrojni kockari koji su do svog novca došli makar napola pošteno, a i ta nekolicina ume da bude jednako gadna kao glavolomci i koljači koji u mraku vrebaju pijanice. U paklu uvek dva ili tri snagatora s batinama čekaju da prekinu tuču, a uglavnom naporno rade kako bi zaradili svoje plate. Obično im polazi za rukom da spreče goste da se poubijaju, ali kada u tome ne uspeju, leš odvuku kroz zadnji ulaz i ostave ga u nekoj uličici ili na hrpi smeća. A dok oni odvlače leš, pijančenje ne staje, a ni kockanje. To je pakao. Otkud je ona uopšte čula za takva mesta?

„Jesi li joj ti usadila u glavu ovu glupost?“, on ljutito upita Sitejl.

„Ma zašto bi tako nešto pomislio, Svetlosti ti?“, upita ona, razrogačivši oči kao što žene čine kada se prave neveštim. Ili kada žele da pomisliš kako se pretvaraju neveštim, čisto da bi te zbunile. On ne shvata zašto se uopšte trude. Žene ga sve vreme zbunjuju, a da i ne pokušavaju.

„Ne dolazi u obzir, Prekrasna. Ako uđem u pakao sa ženom kao što si ti, neće proći ni sat vremena a upašću u šest tuča noževima, ako preživim toliko dugo.“

Tuon mu se zadovoljno nasmeši. Svega na tren, ali sasvim sigurno – zadovoljno. „Zaista tako misliš?“

„Znam da je to činjenica.“ Što dovede do još jednog kratkog, ali razdraganog osmeha. Razdraganog! Ta krvava žena hoće da se on potuče noževima!

„Svejedno, Igračko, obećao si.“

Raspravljali su se da li je obećao ili ne – pa, on je smireno obrazlagao kako reći da je nešto lako nije nikakvo obećanje, dok je Tuon samo tvrdoglavo tvrdila da joj je obećao, a Sitejl je vezla dok ga je Selukija gledala smešeći se kao neko ko posmatra čoveka što pokušava da odbrani neodbranjivo; a nije vikao, ma šta Tuon govorila – kada neko pokuca na vrata.

Tuon zaćuta. „Vidiš, Igračko“, trenutak kasnije kaza, „tako se to radi. Pokucaš i sačekaš.“ Mahnu jednostavno svojoj služavci.

„Možeš da uđeš u prisustvo“, viknu Selukija, kraljevski se ispravivši. Verovatno je očekivala da će se taj ko bude ušao, ko god to bio, prostrti ničice!

Bio je to Tom, u tamnoplavom kaputu i tamnosivom plaštu, niti predobrog kroja, niti lošeg, tako da se nije isticao ni u gostionicama ni u krčmama. Ličio je na čoveka koji može da priušti sebi da plati piće dok sluša glasine, ili da plati nekom drugom pehar vina kako bi mu se odužio za to što je od njega čuo vesti i najnovija dešavanja. Nije se prostro po podu, ali se jeste skladno poklonio, uprkos povređenoj nozi. „Moja gospo“, promrmlja on obraćajući se Tuon, pre nego što pogleda Meta. „Harnan mi reče da te je video kako ideš ovuda. Nadam se da nisam ništa prekinuo? Čuo sam... glasove.“

Met se namršti. Nije vikao. „Ne prekidaš. Šta si otkrio?“

„Da povremeno Seanšani svraćaju u grad. Ne vojnici, ali izgleda da podižu dva sela nekoliko milja severno od puta, a još tri nekoliko milja južno. Seljani povremeno dolaze u grad da kupuju.“

Metu pođe za rukom da se ne osmehne dok se osvrtao i govorio, čak s trunčicom žaljenja u glasu. „Prekrasna, bojim se da nema za tebe odlaska u Maderin. Preopasno je.“

Tuon prekrsti ruke, što joj naglasi grudi. Ipak ima više oblina nego što je nekada mislio. Ne kao Selukija, to svakako, ali ima lepih oblina. „Seljaci, Igračko“, ona nehajno otegnu. „Nijedan seljak nikada mi nije video lice. Obećao si mi krčmu ili trpezariju neke gostionice i nećeš se izvući s tim bednim izgovorom.“

„Trpezarija ne bi trebalo da predstavlja neku veliku poteškoću“, primeti Tom. „Ti seljaci traže makaze ili novu šerpu, a ne piće. Izgleda da sami prave pivo i da im se baš i ne dopada ovo koje se pravi u gradu.“

„Baš ti hvala, Tome“, procedi Met kroz stisnute zube. „Ona hoće da vidi pakao.“

Sedokosi čovek piskavo se zakašlja i snažno zagladi brkove. „Pakao“, promrmlja.

„Pakao. Da li ti znaš za pakao u ovom gradu u koji mogu da je odvedem, a da ne dođe do koškanja?“ Nameravao je da to pitanje zvuči zajedljivo, ali Tom ga iznenadi kada zaklima glavom.

„Možda i znam jedno takvo mesto“, lagano mu reče. „Beli prsten. Svejedno sam nameravao da odem tamo, da vidim kakve ću vesti pokupiti.“

Met trepnu. Ma koliko Tom na drugim mestima bio neupadljiv, u paklu će ga gledati ispod oka ako bude nosio taj kaput. I još gore od toga. Tamo je uobičajena odeća prljava i gruba čoja, kao i umrljani lan. Sem toga, postavljati pitanja u paklu dobar je način da čovek zaradi nož u leđa. Ali možda je Tom mislio da taj Beli prsten uopšte nije pakao. Tuon možda i neće umeti da prepozna razliku ako je to mesto samo malčice nezgodnije nego obično. „Da povedem Harnana i ostale?“, upita on Toma isprobavajući.

„O, mislim da bi nas dvojica trebalo da smo dovoljna zaštita za gospu“, odgovori Tom s tek senom osmeha, a Metu se čvorovi u ramenima olabaviše od olakšanja.

Svejedno je upozorio dve žene – naravno, nije bilo ni govora o tome da Selukija ostane, a gazdarica Anan je odbila Tuonin poziv da im se pridruži, rekavši da se već nagledala paklova u životu i da nema želje da ih ponovo gleda – na to da dobro navuku kapuljače. Možda Tuon misli da joj nijedan seljak nikada nije video lice, ali ako mačka može da gleda kralja, kako stara izreka kaže, možda je onda i neki seljak mogao u nekom trenutku baciti pogled na Tuon, a kakve su sreće, došao bi u Maderin. Koliko je on na svojoj koži osetio, biti ta veren obično znači da se Šara može izvrnuti tako da sve samo pogorša.

„Igračko“, nežno mu kaza Tuon dok joj je Selukija preko vitkih ramena nameštala plavi plašt, „upoznala sam mnogo seljaka dok sam obilazila unutrašnjost, ali svi su kako dolikuje gledali u zemlju, čak i kada sam im dopuštala da ustanu. Veruj mi, nikada mi nisu videli lice.“

Oh. On ode da uzme svoj plašt. Sunce skoro da je bilo potpuno zaklonjeno belim oblacima i još se nije uspelo do svog podnevnog vrhunca, a dan je bio svež za proleće i pride je duvao jači povetarac.

Glavna ulica predstave bila je zakrčena ljudima iz grada, u odeći od grube čoje ili u ozbiljnim kaputima skrojenim od bolje tkanine, sa samo malo veza na krajevima rukava; mnoge žene su nosile čipkane kape, a inače su bile u ozbiljnim haljinama sa okovratnicima, koje su nosile ispod dugih belih kecelja ili u tamnim haljinama visokih okovratnika izvezenih po nedrima; deca su jurila na sve strane, bežeći od roditelja koji su ih jurili – a svi oni su se čudom čudili Mijorinim leopardima, Latelinim medvedima, žonglerima ili Balatu i Abaru koji su gutali vatru, dvojici vitke braće što su se kretali kao jedan. Ne zastajkujući ni pogled da baci na akrobatkinje, Met se provlačio kroz gužvu dok ga je Tuon držala za ruku, što je on osigurao tako što je uhvatio njenu šaku i spustio je sebi na levi zglob. Ona je na tren oklevala, pa onda samo blago klimnula, kao kraljica koja jednom seljaku daje pristanak. Tom je Selukiji pružio svoju ruku, ali ona je ostala gospodarici uz levo rame. Bar nije pokušala da se progura između njih.

Luka, u skerletnom kaputu i plaštu, stajao je ispod velikog barjaka na ulazu i gledao kako novčići uz zveket padaju u stakleni ibrik, pa opet zveckaju kada se iz njega prelivaju u kutiju. Lice mu beše ozareno osmehom. Red ljudi koji su čekali da uđu pružao se skoro stotinu stopa oko platnenog zida, a još je više njih dolazilo iz grada i išlo prema predstavi. „Ovde bih mogao za dva ili tri dana prilično da zaradim“, reče on Metu. „Napokon, ovo je poveliko mesto i dovoljno smo daleko od...“ Osmeh mu zamre kao plamen ugašene sveće. „Misliš da smo dovoljno daleko, zar ne?“ Met uzdahnu. Kada je reč o Valanu Luki, žudnja za zlatom će uvek nadvladati strah.

Pošto mu se Tuon držala za ruku, nije mogao da drži plašt, tako da se vijorio za njim nošen jakim povetarcem, ali i to je ispalo dobro. Stražari kraj kapije, koji su pogrbljeno stajali u razvučenom redu, radoznalo ih pogledaše, a jedan se na tren blago pokloni. Svila i čipka imaju takav učinak, bar kada je reč o seoskim oružnicima, a ti ljudi su baš to – ma koliko jarko glačali svoje kalpake ili oklope od toka. Mahom su se naslanjali na svoje halebarde kao seljaci na lopate. Ali Tom stade čim zađoše nekoliko koraka u grad, tako da i Met morade da se zaustavi. Naposletku, nije imao blage predstave gde je Beli prsten.

„Brojna straža, kapetane“, primeti Tom, malčice zabrinutog glasa. „Ima li razbojnika u kraju?“

„Ovde nema odmetnika“, grubo odvrati prosedi stražar. Lice mu je bilo presečeno namreškanim belim ožiljkom, a pošto je i čkiljio – delovao je kao pravi zlikovac. On nije bio među onima koji su se oslanjali na halebarde, već je svoju držao kao da zna kako se koristi. „Seanšani su počistili ono nekoliko njih koje mi nismo uhvatili. Mrdaj sada, starče. Ljudi od tebe ne mogu da prolaze.“ Nigde nije bilo ni traga ni glasa ni od kola, ni od taljiga, a ono malo ljudi koji su peške izlazili iz grada imalo je dovoljno prostora. Luk kapije bio je dovoljno širok da dvoja kola prođu istovremeno, mada bi možda bilo tesno.

„Seanšani su rekli da nismo postavili dovoljno stražara“, veselo se ubaci jedan zdepasti čovek otprilike Metovih godina, „a lord Natin pomno sluša šta mu Seanšani govore.“

Prosedi stražar ga opauči po kalpaku rukom u oklopnoj rukavici, i to dovoljno snažno da se ovaj zatetura. „Pazi šta pričaš ljudima koji nisu odavde, Kejlare“, procedi stariji čovek kroz zube, „ili ćeš se vratiti za plug pre nego što trepneš. Milostivi“, dodade on Metu, dižući glas, „bolje pozovi svog slugu pre nego što se uvali u nevolje.“

„Izvinjavam se, kapetane“, ponizno kaza Tom, klimajući sedom glavom, kao slika i prilika pokornog sluge. „Nisam hteo da vređam. Izvinjavam se.“

„Da nisam bio prisutan, odalamio bi i tebe“, reče mu Met kada ga ovaj sustiže. Tom je primetno šepao. Mora da je umoran kada se to toliko primećuje. „Skoro da te jeste odalamio, bez obzira na mene. A šta si to otkrio kada je vredelo tolike opasnosti?“

„Da nije bilo tebe u tom kaputu, ne bih ništa ni pitao“, zasmeja se Tom dok su zalazili dublje u grad. „Prvi nauk je – koja pitanja da postavljaš. Drugi, ali jednako bitan, jeste – kada i kako da postavljaš pitanja. Saznao sam da nema razbojnika, što je uvek dobro znati, mada sam čuo za veoma malo razbojničkih družina dovoljno velikih da napadnu nešto ogromno kao predstava. Saznao sam da je Natin Seanšanima u šaci. Ili je postavio one dodatne stražare zbog toga što je poslušao zapovest, ili seanšanske predloge doživljava kao zapovesti. A najvažnije što sam otkrio jeste da Natinovi oružnici ne mrze Seanšane.“

Met ga upitno pogleda.

„Mete, nisu pljunuli kada su ih spomenuli. Nisu se namrštili niti opsovali. Neće se boriti protiv Seanšana, ukoliko im Natin ne naredi – a on to neće.“ Tom duboko uzdahnu. „Sve je to veoma čudno. Isto je od Ebou Dara dovde. Ti neki stranci dođu, preuzmu vlast, nametnu svoje zakone i otmu žene koje mogu da usmeravaju – a ako ih plemići i mrze, izgleda da to ne važi za običan svet. U svakom slučaju, ne ako im nisu stavili okovratnik na suprugu ili neki rod. To je veoma čudno i nagoveštava da su slabi izgledi da ćemo ih oterati. Mada, Altara je Altara. Kladim se da su u Amadiciji i Tarabonu hladnije dočekani.“ Odmahnu glavom. „Bolje bi nam bilo da se nadamo da je tako, inače...“ Nije rekao inače šta, ali lako je bilo zamisliti o čemu je reč.

Met baci pogled na Tuon. Kako li se osećala slušajući Toma kako tako priča o njenom narodu? Ništa nije rekla, već je samo hodala kraj njega, radoznalo gvireći ispod svoje kapuljače na sve oko sebe.

Duž glavne maderinske ulice, popločane kaldrmom, bile su podignute tri ili četiri sprata visoke zgrade, krovova prekrivenih crepom i mahom sazidane od cigala. Radnje i gostionice s natpisima koji su se njihali na jakom povetarcu gurale su se pored konjušnica i domova imućnijih ljudi s velikim svetiljkama iznad zasvođenih ulaza, kao i sa skromnijim zgradama u kojima je živeo siromašniji svet, ako je suditi po rublju koje je visilo sa skoro svakog prozora. Taljige koje vuku konji i ručna kolica natovarena balama, sanducima ili buradima lagano su se kretale kroz umerenu gužvu. Muškarci i žene koračali su oštro, puni one poslovične južnjačke vrednoće, a deca su se jurila i igrala šuge. Tuon je sve to posmatrala s jednakim zanimanjem. Čovek koji je gurao točilo na kolicima i vikao kako oštri makaze i noževe tako da mogu želje da seku privlačio je njen pogled koliko i jedna vitka žena odlučnog lica u kožnim čakširama i s dva mača na leđima. Nesumnjivo da je stražar nekog trgovca ili možda Lovac na Rog Valera, ali svejedno je prava retkost. Prsatu Domanku u uzanoj crvenoj haljini, kojoj je malo nedostajalo da bude potpuno providna, pratila su dvojica mišićavih telohranitelja u oklopima od metalne krljušti prišivene na kožuhe; nije privukla ni manje ni više Tuonine pažnje nego vižljasti jednooki čovek u iznošenoj vunenoj odeći, koji je na jednom poslužavniku nosio i prodavao pribadače, igle i trake. U Džuradoru nije primetio takvu radoznalost kod nje, ali u Džuradoru je bila nameračena na to da nađe svilu, a ovde kao da pokušava da upamti sve što vidi.

Tom ih je ubrzo poveo u jedan lavirint vijugavih ulica, koje su mahom zasluživale da se tako zovu samo zbog toga što su bile popločane grubom kockom veličine dve stisnute pesnice. Zgrade velike kao one na glavnoj ulici – u prizemljima nekih od njih bile su radnje – nadvijale su se nad njima skoro zaklanjajući pogled na nebo. Mnoge od tih uličica bile su preuzane za taljige – u nekima Met ne bi morao da do kraja raširi ruke kako bi dodirnuo zidove s jedne i s druge strane – pa je više puta morao da pritisne Tuon uz neki zid kako bi propustili teško natovarena kolica da protutnje preko neravne kaldrme, dok bi im čovek koji ih je terao dovikivao izvinjenja i ne usporavajući. I nosači su prolazili kroz taj skučeni splet ulica, povijeni pod teretom toliko da su bili skoro vodoravni u odnosu na zemlju, s balama ili sanducima na leđima koje drže postavljeni kožni smotuljci privezani oko bokova. Meta su leđa bolela samo od toga što ih je gledao. Podsećali su ga na to koliko mrzi posao.

Taman što je hteo da pita Toma koliko imaju daleko da idu – Maderin nije tako veliki grad – kada stigoše do Belog prstena, u jednoj od onih vijugavih ulica u kojima je kaldrma bila daleko uža od njegovih raširenih ruku, u trospratnoj zgradi od cigala, podignutoj preko puta nožareve radnje. Čim je video oslikanu tablu iznad crvenih vrata gostionice, beli čipkani krug, ramena mu se opet ukočiše i pretvoriše u hrpu čvorova. Možda oni to zovu prsten, ali to su ženske podvezice, ili ih on u životu nije video. To možda nije pakao, ali gostionice s takvim natpisima obično su same po sebi dovoljno proste. On olabavi noževe skrivene u rukavima, kao i one u čizmama, opipa sečiva pod kaputom, a onda slegnu ramenima čisto da bi osetio nož koji mu visi između plećki. Mada, ako stvari odu toliko daleko... Tuon klimnu sa odobravanjem. Krvava žena umire od želje da ga vidi u tuči noževima! Selukija je bila dovoljno pametna da se namršti.

„A, da“, kaza Tom. „Mudra predostrožnost.“ A onda on poče da proverava svoje noževe, od čega se Metu ramena još više ukočiše. Tom je u rukavima i pod kaputom nosio skoro jednako sečiva kao on.

Selukija mrdnu prstima na Tuon, i njih dve odjednom počeše da se nemo raspravljaju, sevajući prstima. Naravno, nemoguće da je reč o tome – Tuon krvavo poseduje Selukiju, kao da poseduje psa, a čovek se ne raspravlja sa svojim psom – ali to je zaista ličilo na raspravu, jer su obe žene tvrdoglavo stisle zube. Naposletku, Selukija sklopi ruke i pokloni se u znak pokoravanja. Nevoljnog pokoravanja.

„Biće u redu“, reče joj Tuon kao da hoće da je razveseli. „Videćeš. Biće u redu.“

Met je priželjkivao da je siguran u to. Duboko udahnuvši, pruži joj ruku kako bi spustila šaku na njegov zglob i pođe za Tomom.

U prostranoj trpezariji Belog prstena, zidova obloženih drvetom, bilo je skoro tridesetak mušakaraca i žena, pri čemu je skoro pola njih očigledno otpadalo na strance, a sedeli su za četvrtastim stolovima ispod tavanice na kojoj su se videle debele grede. Svi gosti su bili uredno odeveni u odeću od dobre vunene čoje, bez mnogo ukrasa, a većina njih je tiho razgovarala nad vinom, sedeći po dvoje za stolom, ogrtača prebačenih preko stolica s niskim naslonima, mada su tri muškarca i jedna žena s dugim pletenicama ukrašenim đinđuvama za jednim stolom bacali jarkocrvene kockice iz vinskog pehara. Iz kuhinje su se osećali prijatni mirisi, uključujući i miris mesa koje se peče. Najverovatnije da je bila reč o jaretini. Pored širokog kamenog kamina, u kojem je gorela škrta vatra, i uglačanog mesinganog sata što je stajao na njemu, jedna mlada žena zavodljivog pogleda, po oblinama gotovo ravna Selukiji – i bluze raskopčane skoro do pojasa kako bi to dokazala – njihala je kukovima i pevala, praćena dulčimerom i flautom, pesmu o ženi koja žonglira svim svojim ljubavnicima. Pevala je prikladno raskalašnim glasom. Kao da je niko od gostiju nije slušao. „Šetala sam se s proleća i srela mladog Džeka koji je seno plastio, kose tako svetle i očiju svetlih isto. Pa, poljubila sam ga slasno, oh, ništa drugo nisam mogla – bilo mi je jasno! Mazili smo se i golicali dok se sunce po nebu pelo i reći nikada neću koliko me je uzdaha to koštalo.“

Skidajući kapuljaču, Tuon stade čim uđe i namršteno pogleda prostoriju. „Gazda Meriline, jesi li siguran da je ovo pakao?“, upita ga. Hvala Svetlosti, tiho. U nekim mestima čoveka bi zbog takvog pitanja izbacili – i to grubo – nosio on svileni kaput ili ne. U drugim mestima, samo bi udvostručili cene.

„Uveravam te da u ovo doba dana nećeš naći veći skup lopova i nitkova nigde u Maderinu“, promrmlja Tom, gladeči brkove. „Džek ima svoj sat kad je nebo vedro, i Vili svoj sat kad otac je daleko. S Morilom na senjak, on ne straši se lako, s Kejlinom u podne, a taj me grli jako! Lord Brelan mi dođe kad hladna je noć. Gazda Andril jutrom, al’ starost je nemoć. O, šta – pitam vas ja – da radi cura jadna, kad ljubavi je mnogo a malo sati i dana?“

Tuon ga sumnjičavo pogleda, ali praćena Selukijom svejedno priđe i stade ispred pevačice, koja se na tren zagrcnu zbog Tuoninog napetog pogleda pre nego što opet zapeva. Pevala je gledajući Tuon preko glave, očigledno pokušavajući da ne obraća pažnju na nju. Kao da je sa svakim sledečim stihom žena u pesmi dodavala novog ljubavnika na svoj spisak. Muškarac koji je svirao dulčimeru nasmeši se Selukiji, a ova ga ledeno pogleda. Međutim, i drugi su gledali dve žene, jednu veoma sitnu i veoma kratke crne kose, a drugu ravnu pevačici i glave umotane u maramu; no sve beše nakratko. Gosti su bili obuzeti svojim poslovima.

„Ovo nije pakao“, tiho kaza Met, „ali šta je? Zašto je u po bela dana ovde ovoliko ljudi?“ Trpezarije su toliko pune samo ujutro i uveče.

„Meštani prodaju maslinovo ulje, posuđe ili čipku“, odgovori Tom jednako tiho, „a stranci kupuju. Izgleda da je ovde običaj da se trgovina otpočne s nekoliko sati provedenih u piću i razgovoru. A ako ne umeš da piješ“, zajedljivo dodade, „kada se otrezniš shvatiš da je pogodba koju si sklopio daleko lošija nego što ti se činilo kada si bio pijan.“

„Svetlosti, Tome, nikada neće poverovati da je ovo mesto pakao. Mislio sam da ćeš nas odvesti nekud gde trgovački stražari pijanče, ili šegrti. U to bi bar poverovala.“

„Veruj mi, Mete. Mislim da ćeš otkriti da je na izvestan način vodila veoma povučen život.“

Povučen? A njena rođena braća i sestre pokušavali da je ubiju? „Da nisi spreman da se opkladiš u jednu krunu u to, je li?“

Tom se zasmeja. „Uvek mi je drago da ti uzimam novac.“

Tuon i Selukija vratiše se skladnim koracima, kao da klize, lica potpuno bezizražajnih. „Očekivala sam da će gosti biti lošije odeveni“, tiho reče Tuon, „a možda i da će doći do nekih tuča, ali pesma je previše raskalašna za uglednu gostionicu. Mada je po mom mišljenju pevačica previše obučena da bi pevala kako treba. A čemu to?“, sumnjičavo upita kada Met pruži Tomu novčić.

„O“, odgovori Tom stavljajući krunu u džep kaputa, „mislio sam da ćeš možda biti razočarana što su prisutni samo uspešni nitkovi – oni nisu baš uvek živopisni kao oni siromašniji – ali Met je tvrdio da nećeš ni primetiti.“

Ona pogleda Meta, koji uvređeno otvori usta, pa ih ponovo zatvori. Šta da kaže? Već je u tiganju. Nema potrebe da potpiruje vatru.

Dok im je gostioničarka prilazila, jedna debela žena sumnjivo crne kose ispod bele čipkane kape, uvučena u sivu haljinu izvezenu crvenim i zelenim koncem preko pozamašnih nedara, Tom se pokloni i iskrade odatle, mrmljajući: „Uz vašu dozvolu, milostivi, milostiva.“ Možda jeste to promrmljao, ali ipak je bio dovoljno glasan da ga gazdarica Hejlin čuje.

Gostioničarka se smešila kao da je okamenjena, ali potrudila se za lorda i gospu, padajući u toliko dubok naklon da je zastenjala kada se podigla iz njega, a delovala je samo malo razočarano što je Met hteo samo vino i možda hranu, a ne i da iznajmi sobe. Njeno najbolje vino. Svejedno, kada je platio, pustio ju je da vidi kako u kesi ima i zlato, a ne samo srebro. Lepo je i krasno to što nosi svileni kaput, ali zlato u ritama bude bolje usluženo nego bakar u svili.

„Pivo“, otegnu Tuon. „Nikada nisam probala pivo. Reci mi, čestita gazdarice, je li verovatno da će se neki od ovih ljudi uskoro potući?“ Met se tako zagrcnu da se skoro zadavi.

Gazdarica Hejlin trepnu i malčice odmahnu glavom, kao da nije u potpunosti sigurna da li je čula to što misli da jeste. „Nema potrebe da se brineš, milostiva“, reče joj. „Dešava se to povremeno, ako previše popiju, ali u slučaju da dođe do toga – smiriću ih ja na brzinu.“

„Ne moraš zbog mene“, odgovori joj Tuon. „Neka se zabavljaju.“

Gostioničarkih osmeh se iskrivi i jedva joj ostade na licu, ali pođe joj za rukom da još jednom padne u naklon, pa onda odjuri čvrsto grabeći Metov novčić i vičući: „Džera, vino za lorda i gospu – ibrik kiranajla. I krčag piva.“

„Prekrasna, ne smeš da postavljaš takva pitanja“, tiho joj reče Met dok je nju i Selukiju pratio do jednog praznog stola. Selukija odbi da sedne, već prihvati Tuonin plašt i prebaci ga preko naslona stolice koju pridrža da Tuon sedne, a onda ona stade iza nje. „To nije učtivo. Sem toga, to ti spušta pogled.“ Hvala Svetlosti na onim razgovorima koje je vodio sa Egeanin, kako god ona sada htela da se zove. Seanšani su spremni na svakakve gluposti, ili na to odbiju da urade nešto sasvim razumno, kako bi izbegli da im to spusti pogled.

Tuon zamišljeno klimnu glavom. „Vaši običaji su često veoma čudni, Igračko. Moraćeš da me naučiš njima. Neke sam već naučila, ali moram da znam običaje ljudi kojima ću vladati u caričino ime, neka bi živela večno.“

„Biće mi drago da te naučim svemu što mogu“, odgovori joj Met otkopčavši plašt tako da ovaj samo pade preko niskog naslona njegove stolice. „Biće dobro da naučiš naše običaje, čak i ako na kraju budeš vladala daleko manjim prostranstvom nego što očekuješ.“ On spusti šešir na sto.

Tuon i Selukija oštro uzdahnuše kao jedna, a ruke im poleteše ka šeširu. Tuon ga prva dohvati i brzo spusti na stolicu pored sebe. „Igračko, to je veoma zlosrećno. Nikad ne stavljaj šešir na sto.“ Učini jedan od onih neobičnih pokreta za teranje zla – savi srednja dva prsta i pruži krajnja dva. Selukija učini isto.

„Upamtiću to“, zajedljivo odvrati on. Možda previše zajedljivo. Tuon ga pogleda bezizražajno. Veoma bezizražajno.

„Igračko, rešila sam da nećeš biti peharnik. Ne dok ne naučiš da budeš krotak, a ja sam skoro digla ruke od toga da ću te tome ikada naučiti. Možda ću te umesto toga učiniti trčećim konjušarom. Dobar si s konjima. Bi li voleo da trčiš za mojim stremenom dok jašem? Odore su manje-više iste kao one koje nosi peharnik, ali tvoje ću ukrasiti trakama. Ružičastim trakama.“

Pođe mu za rukom da zadrži staložen izraz lica, ali ipak oseti kako mu obrazi crvene. Samo je na jedan način mogla saznati da ružičaste trake njemu znače nešto posebno. Tajlin joj je kazala. Mora da je tako. Plamen ga spalio, žene pričaju baš o svemu!

Dolazak služavke s njihovim pićem spase ga odgovora. Džera je bila jedna nasmešena devojka sa skoro isto onoliko oblina kao pevačica, doduše ne onako dobro prikazanih, ali nisu bile baš ni skrivene, jer je nosila pripijenu belu kecelju. Njena tamna vunena haljina takođe je bila veoma uska. Naravno, samo ju je ovlaš pogledao. U društvu je svoje buduće supruge. Bilo kako bilo, samo potpuni vunoglavac u ženskom društvu gleda neku drugu.

Džera spusti visoki ibrik s vinom i dva uglačana kositrena pehara na sto, pa onda Selukiji pruži debeli vrč s pivom i zbunjeno trepnu kada Selukija pruži vrč Tuon i uze od nje pehar vina. Met joj dade srebrni marjaš kako bi umirio njenu nelagodnost, a ona mu se blistavo osmehnu i pade u naklon pre nego što odjuri kada je gostioničarka ponovo pozva. Veoma je neverovatno da često dobija napojnice u srebru.

„Igračko, mogao si da joj se nasmešiš“, prekori ga Tuon, prinoseći krčag licu da ga njušne i nabirajući nos. „Veoma je lepa. Bio si toliko okamenjenog lica da si je verovatno uplašio.“ Otpi gutljaj, a oči joj se iznenađeno razrogačiše. „Ovo je čak veoma dobro.“

Met uzdahnu i otpi jedan dug gutljaj tamnog vina koje je blago mirisalo na cveće. Ni u jednoj od svojih uspomena, svojih ili onih koje su pripadale drugim ljudima, nije razumeo žene. O, ponešto tu i tamo, ali nikada ih nije razumeo u potpunosti.

Srkućući pivo – nije mu namera da joj kaže da se pivo ne srče, već ispija u gutljajima; možda bi se namerno napila, samo da bi u potpunosti iskusila pakao; po njegovom mišljenju, ona tog dana nema šta ne bi uradila; ili ma kog drugog dana – srkućući između svake rečenice, ta ženica koja ga je dovodila do ludila ispitivala ga je o običajima. Lako je bilo da joj kaže kako da se ponaša u paklu. Gledaj svoja posla, ne postavljaj pitanja i ako možeš sedi leđima uza zid i blizu vrata, u slučaju da moraš iznenada da odeš. Najbolje je da tamo uopšte i ne zalaziš, ali ako moraš... Ali brzo je prešla na dvorove i palate, a s tim u vezi nije dobila mnogo odgovora. Više je mogao da joj kaže o običajima na dvorovima Eharona, Šiote ili desetak drugih nestalih država, nego o običajima koji vladaju na dvorovima bilo koje zemlje koja i dalje postoji. Zapravo, on zna samo mrvice o tome kako se neke stvari rade u Kaemlinu i Tiru, kao i nešto malo iz Fal Dare u Šijenaru. Pa, i u Ebou Daru, ali ona se u te običaje već razume.

„Dakle, naširoko si putovao i bio si i u drugim palatama, a ne samo u Tarezinskoj“, naposletku kaza ona i ispi do kraja pivo iz krčaga. On nije završio ni pola svog vina; činilo mu se da Selukija nije popila više od dva mala gutljaja svog. „Ali ti izgleda nisi plemenitog roda. Mislim da začelo nisi.“

„To nisam“, odlučno joj on odgovori. „Plemiči...“ Ućuta i pročisti grlo. Teško da njoj može da kaže kako su plemiči budale koje toliko visoko dižu noseve da ne vide kuda koračaju. Napokon, ona je to što jeste – i šta jeste.

Tuon ga je bezizražajno gledala gurajući svoj ispražnjeni krčag u stranu. I dalje ga gledajući, prstima leve ruke mrdnu preko ramena, a Selukija smesta glasno udari dlanom o dlan. Nekoliko drugih gostiju iznenađeno ih pogleda. „Sebe zoveš kockarom“, reče mu Tuon, „a gazda Merilin te je proglasio najsrećnijim čovekom na svetu.“

Džera dotrča, a Selukija joj pruži krčag. „Još jedan – i to brzo“, zapovedi, mada ne neljubazno. Svejedno, držanje joj beš kraljevsko. Džera pade u zbrzan naklon i otrča kao da je vikala na nju.

„Ponekad imam sreće“, oprezno odgovori Met.

„Hajde da vidimo imaš li je danas, Igračko.“ Tuon baci pogled ka stolu po kojem su se kotrljale kockice.

Nije video ništa loše u tome. Bilo je sigurno da će dobiti više nego što će izgubiti, a mislio je da nije verovatno da će neko od tih trgovaca posegnuti za nožem, ma koliko ga sreća služila. Nije primetio da niko za pojasom nosi jedan od onih dugih noževa koji južnije svi živi imaju. Ustade, pa pruži Tuon ruku, a ona ovlaš položi šaku na njegovo zapešće. Selukija ostavi svoje vino na stolu, ne odmičući se od gospodarice.

Dvojica Altaraca, jedan visok i ćelav, ako se izuzme rub tamne kose iznad ušiju, a drugi okruglog lica iznad trostrukog podbratka, namrštiše se kada on upita može li jedan stranac da se pridruži njihovoj igri, dok se treći – prosedi zdepasti čovek sa ispalom donjom usnom – ukoči kao pritka. Tarabonka nije bila tako neprijateljski raspoložena.

„Naravno, naravno. Zašto da ne?“, kaza ona, blago zaplićući jezikom. U licu je bila sva pocrvenela, a osmeh koji mu je uputila beše nekako prazan. Očigledno da je jedna od onih koje ne podnose vino. Izgleda da su meštani želeli da joj udovoljavaju, jer mrštenje smesta nestade, mada se onaj prosedi čovek i dalje drvenio. Met od susednog stola privuče stolice za sebe i Tuon. Selukija ostade da stoji iza Tuon, što je i bilo dobro. Za stolom je bila gužva, pošto je već sedelo šestoro ljudi.

Džera stiže, pa pade u naklon i obema rukama pruži Tuon napunjeni krčag, mrmljajući: „Milostiva“, a jedna druga služavka, proseda i zdepasta skoro kao gazdarica Hejlin, zameni ibrik s vinom na kockastom stolu.

Smešeći se, ćelavi čovek napuni Tarabonki pehar do ruba. Hteli su da bude srećna i pijana. Ona ispi pola pehara u jednom gutljaju i, smejući se, nežno obrisa usne čipkanom maramicom. Vratila ju je u rukav iz drugog puta. Ta danas neće imati dobrih pogodbi.

Met je malčice posmatrao igru i ubrzo je prepoznao. Igrala se sa četiri kockice a ne s dve, ali nesumnjivo da je reč o jednom obliku igre piri, što znači „podudaranje“, koja se igrala hiljadu godina pre nego što je Artur Hokving počeo da se uspinje. Ispred svakog igrača bila je hrpica srebra s po nekoliko zlatnih novčića, a morao je da na sredinu stola stavi srebrnu marku kako bi otkupio kockice dok je onaj zdepasti čovek prikupljao svoj dobitak od poslednjeg bacanja. Od trgovaca nije očekivao nikakve nevolje, ali manje je izgledno da će doći do njih ako izgube srebro a ne zlato.

Onaj vitki čovek prihvati opkladu i Met ubaci grimizne kockice u kostreni pehar, pa ih izvrnu na sto. Dobio je četiri petice.

„Je li to dobitno bacanje?“, upita Tuon.

„Nije, ako se sledeće ne podudari s njim“, odgovori Met, vraćajući kockice u pehar, „a da pre toga ne dobijem četrnaest ili oči Mračnoga.“ Kockice zazvečaše u peharu, pa preko stola. Četiri petice. Sreća ga služi. Primaknu jedan novčić preda se, a drugi ostavi.

Prosedi čovek odjednom odgurnu stolicu i ustade. „Dosta mi je“, promrmlja i poče da nespretno trpa novac ispred sebe u džepove kaputa. Druga dvojica Altaraca pogledaše ga s nevericom.

„Odlaziš, Vejne?" upita ga onaj vitki čovek. „Sada?"

„Kazao sam da mi je dosta, Kamrine“, odbrusi prosedi i žustrim koracima izađe na ulicu, praćen Kamrinovim mrštenjem uprtim u njegova leđa.

Tarabonka se mlitavo nagnu nad sto, pri čemu đinđuve u njenim pletenicama zazvečaše po površini stola, kako bi potapšala debelog čoveka po ruci. „To samo znači da ću kupiti posuđe od tebe, gazda Kostele“, reče mu, zaplićući jezikom. „Od tebe i gazda Kamrina.“

Kostelova tri podbratka zatresoše se kada se on zasmeja. „Tako je, gazdarice Alstejng. Tako je. Zar ne, Kamrine?“

„Valjda“, džangrizavo odgovori ćelavko. „Valjda.“ Gurnu marku nasred stola da bi ispratio Meta.

Kockice se opet zakotrljaše po stolu. Ovoga puta, u zbiru je bilo četrnaest.

„O“, izusti Tuon, kao da je razočarana. „Izgubio si.“

„Dobio sam, Prekrasna. To je dobitno bacanje, ako ti je prvo.“ Ostavi novčić koji mu je bio prvobitni ulog nasred stola. „Opet?“, upita cereći se.

Sreća ga je vala služila, jednako dobro kao uvek. Jarkocrvene kockice kotrljale su se po stolu, odskakivale i odbijale se, ponekad i od uloga, ali u bacanju za bacanjem zaustavljale su se pokazujući četrnaest belih tačkica. Dobijao je četrnaesticu na sve moguće načine. Bez obzira na to što je ulagao samo po jedan novčić, srebro pred njim lagano se pretvorilo u hrpicu. Pola ljudi u trpezariji došlo je da stoji oko stola i da gleda. Cerio se Tuon, koja mu je blago klimala glavom. To mu je nedostajalo, kockanje u trpezariji neke gostionice ili u krčmi, novac na stolu i pitanje koliko će ga dugo sreća služiti. I lepa žena pored njega dok se on kocka. Došlo mu je da se smeje od zadovoljstva.

Dok je opet tresao pehar s kockicama, Tarabonka ga samo na tren pogleda, samo što nije izgledalo kao da je pijana. Odjednom ga prođe volja za smejanjem. Lice joj smesta omlitavi i pogled opet postade malčice neusredsređen, ali na onaj tren beše oštar kao šilo. Izgleda da mnogo bolje podnosi vino nego što je on pretpostavljao. Po svoj prilici, Kamrinu i Kostelu neće proći da joj utrape loš proizvod po visokoj ceni, ili šta god da su nameravali. Ali brinulo ga je to što je ta žena počela da sumnja u njega. Kad malo bolje razmisli, ona nije uložila novčić protiv njega. Dvojica Altaraca su se mrštili, ali kao što se ljudi koji gube mršte zbog svoje zlehude sreće. Ona mora da misli kako je on našao neki način da vara. Nije bitno to što se služi njihovim kockicama, ili verovatnije gostioničarskim kockicama; optužba da vara mogla bi dovesti do toga da čovek dobije batine, čak i u trgovačkoj gostionici. Ljudi retko kada čekaju da se ta optužba dokaže.

„Poslednje bacanje“, kaza on, „i mislim da ću završiti. Gazdarice Hejlin?“ Gostioničarka je bila među posmatračima. Pruži joj omanju šaku svojih novostečenih srebrnjaka. „Da bih proslavio dobru sreću koja me je pratila, služite svima šta god hoće da piju, sve dok se ovo ne istroši.“ Na to se začu žamor odobravanja, a neko ga potapša po leđima. Čovek koji pije tvoje vino daleko će teže poverovati da si ga kupio s parama koje si zaradio varanjem. Ili će bar oklevati dovoljno dugo da se njemu ukaže prilika da izvede Tuon.

„Ne može doveka da ga služi kocka“, progunđa Kamrin, trljajući ćelavu glavu. „Šta kažeš, Kostele? Po pola?“ Izvukavši zlatnu krunu iz hrpe novčića ispred sebe, gurnu je pored Metove srebrne marke. „Ako će biti samo još jedno bacanje, hajde da se opkladimo u prave pare. Nakon ovoliko sreće mora da usledi nesreća.“ Kostel se pokoleba, zamišljeno gladeči svoje podbratke, a onda klimnu i dodade i svoju zlatnu krunu u ulog.

Met uzdahnu. Mogao bi da odbije da prihvati opkladu, ali ako sada ode mogao bi da izazove gazdaricu Alstejng da ga optuži. Ali to bi mu se moglo desiti i ako dobije bacanje. Nevoljno gurnu ispred sebe srebrne marke u iznosu jednakom njihovom zlatu. Samo su dva novčića ostala ispred njega. Pehar prodrma snažnije nego obično pre nego što prosu kockice na sto. Nije očekivao da će to nešto promeniti. Samo je davao oduška svojim osećanjima.

Crvene kockice zakotrljaše se preko stola, udariše u hrpu novčića i odbiše se o njih, pa se zavrteše pre nego što se potpuno zaustaviše. Na svakoj beše samo po jedna tačkica. Oči Mračnoga.

Smejući se kao da nisu dobili svoje pare, koje su maločas izgubili, Kamrin i Kostel počeše da dele dobitak. Posmatrači počeše da se razilaze, čestitajući dvojici trgovaca i mrmljajući Metu kako se saosećaju s njim, a neki i nazdravljajući mu pićem koje im je on platio. Gazdarica Alstejng dobrano poteže iz svog pehara, posmatrajući ga preko ruba, naizgled pijana kao šaran. Sumnjao je da ona i dalje misli kako je varao – ne nakon što će od stola da ode sa samo jednom markom više nego što je imao kada je otpočeo igru. Ponekad može da ispadne da je nesreća zapravo sreća.

„Dakle, tvoja sreća nije beskonačna, Igračko“, kaza mu Tuon dok ju je on pratio nazad do njihovog stola. „Ili si srećan samo kada je reč o malim stvarima?“

„Niko nije beskrajno srećan, Prekrasna. Što se mene tiče, mislim da je ono poslednje bacanje bilo jedno od najsrećnijih u mom životu.“ A onda joj objasni o sumnjičavoj Tarabonki i zašto je čitavu trpezariju častio vinom.

Za stolom joj pridrža stolicu, ali ona ostade da stoji, gledajući ga. „Možda ćeš i dobro proći u Seandaru“, naposletku mu kaza, pa gurnu skoro prazan krčag ka njemu. „Čuvaj ovo dok se ne vratim.“

On se uzbunjeno ispravi. „Kuda ćeš?“ Verovao joj je da neće pobeći, ali ne i da se neće kloniti nevolja ako on nije kraj nje da je iz njih izvlači.

Ona se iskrevelji. Čak je i to bilo prelepo. „Ako već moraš da znaš, Igračko, idem u nužnik.“

„O. Gostioničarka će ti reći gde je. Ili neka od služavki.“

„Hvala ti, Igračko“, kaza mu ona slađanim glasom. „Nikada se ne bih setila da pitam.“ Promrda prstima ka Selukiji, pa njih dve odoše prema zadnjem delu trpezarije, nemo razgovarajući i kikoćući se.

On sede i namršti se u pehar s vinom. Žene kao da uživaju u iznalaženju načina da ga naprave budalom. A on je napola oženjen tom.

„Gde su žene?“, upita Tom, sedajući u stolicu pored Meta kao džak krompira i stavljajući skoro pun pehar vina na sto. Zastenja kada mu Met objasni, pa tihim glasom, nalaktivši se na sto da bi mu glava bila bliže Metovoj, nastavi: „Muke nas čekaju i iza nas i ispred nas. Dovoljno daleko ispred nas da nas možda neće ni dotaći, ali najbolje bi bilo da odemo čim se one vrate.“

Met se ispravi u stolici. „Kakve muke?“

„Neki od onih trgovačkih karavana koji su nas tokom proteklih nekoliko dana obilazili doneli su vesti o ubistvu u Džuradoru koje se desilo otprilike u vreme kada smo mi odlazili. Možda dan ili dva kasnije, teško je biti siguran.

Čovek je nađen u svom krevetu, iščupanog grkljana, ali nije bilo dovoljno krvi.“ Nije morao ništa više da kaže.

Met otpi veliki gutljaj vina. Krvavi golam ga još sledi. Kako li je saznao da je s Lukinom predstavom? Ali ako je i dalje dan ili dva u zaostatku, verovatno ga neće ubrzo sustići, uzevši u obzir brzinu kojom se priredba kreće. Preko kaputa opipa srebrnu lisičju glavu. Bar ima način da se bori protiv njega, ako se pojavi. Taj stvor nosi ožiljak koji mu je on poklonio. „A nevolja ispred nas?“

„Na granici s Murandijom je seanšanska vojska. Kako su se okupili a da ja za to ranije nisam saznao?“, zacima on brkove uvređen svojim neuspehom. „Pa, nije bi bitno. Primoravaju svakoga ko prođe pored njih da popije šolju nekog biljnog napitka.“

„Napitka?“, s nevericom kaza Met. „U čemu je tu muka?“

„Taj napitak povremeno natera poneku ženu da se zatetura, a onda dođu sul’dam i stave joj povodac. Ali to nije najgore. Veoma pomno traže jednu vitku tamnoputu mladu Seanšanku.“

„Pa naravno da je traže. Zar si očekivao da je neće tražiti? Tome, to je rešenje moje najveće muke. Kada se približimo, moći ću da ostavim priredbu i da odem u šumu. Tuon i Selukija mogu da nastave put s Lukom. Luki će se dopasti to što će ispasti heroj koji im je vratio njihovu Kćer Devet meseca.“

Tom ozbiljno odmahnu glavom. „Mete, traže uljeza. Nekoga ko tvrdi da je Kćer Devet meseca. Samo što joj opis predobro odgovara. Ne pričaju otvoreno o tome, ali uvek ima ljudi koji previše piju, a neki od njih tada uvek previše pričaju. Nameravaju da je ubiju čim je pronađu. Nešto u vezi sa spiranjem sramote koju je nanela.“

„Svetlosti!" ote se Metu. „Tome, kako je to moguće? Koji god da vojskovođa zapoveda tom vojskom mora da joj zna lik, zar ne? A to valjda važi i za druge, niže zapovednike. Mora da ima plemića koji je poznaju.“

„To joj svejedno ništa ne bi vredelo. Čak će je i najniži vojnik zaklati ili će joj smrskati glavu čim je pronađu. Mete, čuo sam to od tri različita trgovca. Čak i da svi oni greše, jesi li spreman da se igraš s tim?“

Met na to nije bio spreman, pa počeše da kuju planove uz vino. Mada nisu mnogo pili. Ma koliko Tom obilazio gostionice i krčme, u poslednje vreme retko pije, a Met je hteo da mu glava bude čista.

„Koliko god da mu platiš, Luka će vrištati kao da ga dereš ako mu budeš tražio dovoljno konja za sve“, u jednom trenutku reče Tom. „A ako ćemo u šumu, biće nam potrebni i tovarni konji.“

„Onda ću početi da ih kupujem. Dok dođe trenutak kada budemo morali da krenemo, imaćemo dovoljno konja. Kladim se da ću i ovde moći da nađem nekoliko dobrih životinja. Vanin ima dobro oko. Ne brini, pobrinuću se da ih plati.“ Tom sumnjičavo klimnu glavom. Nije baš bio siguran u to koliko je Vanin preporođen čovek.

„Aludra ide s nama?“, iznenađeno upita sedokosi čovek malčice kasnije. „Ona će hteti da ponese svu svoju opremu. To znači da će nam biti potrebno još tovarnih konja.“

„Tome, imamo vremena. Granica s Murandijom je još daleko. Nameravam da krenem na sever, u Andor – ili na istok, ako Vanin zna neki prolaz kroz planine. Bolje na istok. A svaki put koji bi Vanin mogao da zna svakako je neka krijumčarska staza ili putanja za beg konjokradica. Duž takvih puteva biće daleko manji izgledi da nalete na nekoga. Seanšani bi mogli biti skoro svuda u Altari, a put na sever proveo bi ga bliže toj vojsci nego što mu se dopada.

Tuon i Selukija priđoše iz zadnjeg dela trpezarije, a on ustade uzimajući Tuonin plašt sa njene stolice. I Tom ustade, dižući Selukijin plašt. „Polazimo“, reče Met, pokušavajući da ogrne Tuon plaštom. Selukija mu ga ote iz ruke.

„Još nisam videla nijednu tuču“, pobuni se Tuon preglasno. Nekoliko ljudi se okrenu da je zgranuto pogleda, kako trgovci tako i služavke.

„Objasniću ti napolju“, tiho joj reče on. „Podalje od radoznalih ušiju.“

Tuon ga bezizražajno pogleda. Zna on da je ona opasna, ali sićušna je kao neka lepa lutka i veoma je lako poverovati da bi se slomila od pregrubog postupanja prema njoj. Učiniće sve što je neophodno da bi se postarao da se ona nikada ne nađe u opasnosti da bude slomljena. Šta god da je potrebno. Ona naposletku klimnu i pusti da je Selukija ogrne plavim plaštom. Tom pokuša da isto to učini sa žutokosom ženom, ali ona mu otrgnu plašt i sama se ogrnu. Met nije mogao da se seti da ju je ikada video kako je pustila nekoga da joj pomogne s plaštom.

Vijugava ulica ispred gostionice bila je potpuno prazna, bar kada je o ljudima reč. Jedan smeđi pas, toliko mršav da su mu rebra ispala, bojažljivo ih je pogledao, pa otrčao iza najbliže krivine. Met skoro jednako brzo krenu u suprotnom smeru, usput objašnjavajući šta su saznali. Da je očekivao zatečenost ili obeshrabrenost, grdno bi se razočarao.

„Iza toga bi mogle biti Ravaši ili Čimal“, zamišljeno reče ženica, kao da to što je čitava seanšanska vojska juri da je ubije tek blaga smetnja. „Moje dve sestre najbliže po godinama. Mislim da je Aurana premlada, pošto ima samo osam godina. Vi biste rekli – četrnaest. Čimal je tiha u svojoj želji za napredovanjem, ali Ravaši je oduvek smatrala da je ona trebalo da bude imenovana, samo zbog toga što je starija. Lako je moguće da je poslala nekoga da raširi glasine u slučaju da nestanem na neko vreme. To je zaista pametno od nje. Ako je ona ta.“ Pričala je hladno kao da naglas razmišlja hoće li padati kiša.

„Sa ovom zaverom lako bi se izašlo na kraj da je visoka gospa u Tarezinskoj palati, gde joj je mesto“, reče Selukija, a sva staloženost ispari iz Tuon.

O, lice joj se zaledi kao da je glavoseča, ali okrenu se svojoj služavci i prsti joj se razleteše tako srdito da je trebalo da varnice odskaču s njih. Selukija preblede i pade na kolena, pa pognu glavu i skupi se. Prsti joj se na tren mrdnuše, a Tuon spusti ruke i stade da gleda maramom pokriveno Selukijino teme, sva zadihana. Nakon tek jednog trena, sagnu se i diže drugu ženu na noge. Stojeći veoma blizu njoj, reče joj nešto veoma kratko onim govorom prstima. Selukija nemo odgovori, ali Tuon učini iste pokrete prstima, pa se kolebljivo nasmešiše jedna drugoj. U očima im zablistaše suze. Suze!

„Hoćete li vas dve da mi kažete šta je to bilo?“, odlučno htede da čuje Met. Obe se okrenuše da ga pogledaju.

„Igračko, kakve su ti sada namere?" naposletku ga upita Tuon.

„Ne odlazak u Ebou Dar, ako na to misliš, Prekrasna. Ako se jedna vojska namerila da te ubije, onda to verovatno važi za sve vojske – a previše je vojnika odavde do Ebou Dara. Ali nemoj da brineš; naći ću neki način da te vratim tamo gde je bezbedno.“

„Tako uvek...“ Pogled joj prolete pored njega a oči joj se razrogačiše. On se osvrnu i ugleda sedam ili osam ljudi kako dolaze iza jedne krivine. Svi su držali gole mačeve. Koraci im se ubrzaše kad ga ugledaše.

„Tuon, beži!“, viknu on i munjevito se okrenu da se suoči s njihovim napadačima. „Tome, sklanjaj je odavde!“ Noževi iz rukava blesnuše mu u obema rukama i on ih baci skoro kao jedan. Sečivo iz leve šake pogodi jednog prosedog čoveka u oko, a iz desne jednog žgoljavog u grlo. Padoše kao da su im se kosti istog trena istopile, ali i pre nego što im mačevi zazveketaše po kaldrmi, on već zgrabi još dva noža iz čizama i pojuri prema njima.

Iznenadilo ih je to što su tako brzo ostali bez dvojice saboraca i što ih je on napao umesto da beži, a pošto im se tako brzo približio i pošto su se u toj uzanoj uličici gurali jedan uz drugoga, ostali su bez većine prednosti koje su im mačevi pružali nad njegovim noževima. Nažalost, ne bez svih. Mogao je on da svojim sečivima odbija udarce mačevima, ali to je činio samo kada bi neko pokušao da ga proburazi. Za svega nekoliko trenutaka zaradio je lepu zbirku posekotina, po rebrima, po levom bedru, niz desnu stranu vilice – što je bila rana koja bi ga zaklala da se nije na vreme izmakao. Ali da je pokušao da pobegne, proburazili bi ga s leđa. Bolje je da krvari i da bude živ, nego da bude mrtav.

Šake su mu se kretale brzo kao nikada u životu, u kratkim potezima, skoro nežnim. Zbog razmetljivosti bi poginuo. Jedan nož skliznu jednom debelom čoveku u srce i izlete iz njega pre nego što mu kolena klecnuše.

Drugim nožem zaseče lakat nekoga građenog kao kovač, i on ispusti mač i levom rukom nespretno izvadi nož koji je nosio za pojasom. Met nije obraćao pažnju na njega; čovek se već teturao ošamućen od gubitka krvi i pre nego što mu je sečivo izašlo iz kanija. Neki čovek četvrtastog lica oštro uzdahnu kada ga Met zaseče s jedne strane vrata. Uhvati se za ranu, ali pođe mu za rukom samo da teturavo ustukne dva koraka pre nego što pade. Kako su ljudi umirali, ostali su dobijali na prostoru, ali Met se kretao još brže, plešući tako da ga je pad jednog čoveka zaklanjao od mača drugog napadača, dok je on zalazio unutar dohvata sečiva onog trećeg. Svet se za njega sastojao samo od njegova dva noža i ljudi koji su se gurali da bi ga se dokopali, a njegovi noževi su tragali za mestima odakle ljudi najviše krvare. Neka od onih drevnih sećanja poticala su od ljudi koji nisu bili ni najmanje dobri.

A onda, čudo nad čudima, obilno krvareći, ali previše uspaljene krvi da bi u potpunosti osećao bol, našao se pred poslednjim napadačem, kojeg ranije nije ni primetio. Bila je mlada i vitka, odevena u dronjavu haljinu – i možda bi bila lepa da joj je lice bilo čisto i da joj zubi nisu bili ogoljeni i iskeženi. Kama koju je prebacivala iz ruke u ruku bila je dvaput duža od njegove šake.

„Nema nade da sama završiš ono što ostali nisu uspeli zajedno“, kaza joj. „Beži. Pustiću te da odeš i neću te povrediti.“

Ona vrisnu kao divlja mačka i pojuri na njega besno ubadajući i sekući. Njemu ne preostade ništa drugo nego da nespretno odskoči unazad, pokušavajući da se odbrani od nje. Noga mu skliznu o lokvu krvi i zatetura se – znajući da će umreti.

Odjednom se tu stvori Tuon, levom rukom hvatajući mladu ženu za zapešće – na nesreću, ne one ruke u kojoj je držala nož – i okrenu ga tako da se devojčina ruka ukoči i da se cela presamiti unatraške. A onda ni najmanje nije bilo bitno u kojoj joj je ruci nož, jer Tuonina desna ruka polete, dlana ukočenog i britkog kao bradva, i udari je u grlo tako snažno da on začu kako hrskavica puca. Grcajući, devojka se uhvati za smrvljeni grkljan i pade na kolena, pa se preturi i skljoka na zemlju, i dalje se promuklo boreći za dah.

„Rekao sam ti da bežiš“, kaza Met, ne znajući kojoj se od njih dve obraća.

„Igračko, umalo da si je pustio da te ubije“, strogo mu odbrusi Tuon. „Zašto?“

„Obećao sam sebi da nikada više neću ubiti ženu“, umorno joj odgovori. Počeo je da se hladi i – Svetlosti – sve ga je bolelo! „Izgleda da sam upropastio ovaj kaput“, promrmlja pipajući jedan krvlju natopljeni zasek. Od tog pokreta se lecnu. Kada su ga to zasekli po levoj ruci?

Njen pogled kao da mu je bušio lobanju i klimnula je baš kao da je nešto zaključila.

Tom i Selukija stajali su malo dalje niz ulicu, ispred razloga zbog kojeg je Tuon i dalje bila tu – preko pola desetine leševa prostrtih po kaldrmi. Tom je u obema rukama držao noževe i puštao Selukiju da kroz procep u njegovom kaputu ispituje ranu koju je dobio po rebrima. Čudno, ali sudeći po tamnim blistavim mrljama na njegovom kaputu, on je izgleda zadobio manje povreda od Meta. Met se pitao je li Tuon i tu uzela učešća, ali nigde na njoj nije video ni kap krvi. Selukija je imala krvavi zasek na levoj ruci, mada joj to izgleda nije smetalo.

„Ja sam starac“, odjednom reče Tom, „i ponekad mi se priviđaju nemoguće stvari – ali srećom, uvek ih zaboravljam.“

Selukija zastade da ga hladno pogleda. Možda jeste služavka, ali izgleda da joj krv ni najmanje ne smeta. „A šta to pokušavaš da zaboraviš?“

„Ne sećam se“, odgovori Tom. Selukija klimnu i nastavi da mu ispituje rane.

Met odmahnu glavom. Ponekad nije bio u potpunosti siguran da je Tom i dalje potpuno pri sebi. Kad je već kod toga, i Selukija povremeno ume da izgleda kao da joj fali nekoliko lopata do punih taljiga.

„Ova neće preživeti da bi bila ispitivana“, otegnu Tuon, mršteći se na ženu koja se gušila i trzala pred njenim nogama, „a sve i da joj nekako uspe da preživi, neće moći da priča.“ Gipko se sagnuvši, ona zgrabi ženin nož i snažno joj ga zari ispod grudne kosti. Ona hrapava borba za dah utihnu; staklaste oči zagledaše se u uzanu traku neba iznad uličice. „Nije zaslužila ovu milost, ali ne vidim svrhu u bespotrebnoj patnji. Pobedila sam, Igračko.“

„Pobedila si? O čemu to pričaš?“

„Ti si me pozvao po imenu pre nego ja tebe, stoga sam pobedila.“

Met tiho zviznu kroz zube. Kad god pomisli da zna koliko je opasna, ona nađe neki način da mu dokaže kako je ni upola ne poznaje. Ako se zadesilo da je neko gledao kroz prozor, to ubadanje moglo bi da pobudi radoznalost mesnog magistrata, a verovatno i lorda Natina lično. Ali koliko je mogao da vidi, niko nije gledao kroz prozore. Ljudi izbegavaju da se mešaju u takve stvari ako to ikako mogu. Lako je moguće da je čitav niz nosača ili ljudi s ručnim kolicima prošao tuda za vreme tuče. Sasvim je sigurno da su se smesta okrenuli i što brže mogu vratili odkuda su došli. Potpuno je drugo pitanje je li neko od njih otišao po stražare lorda Natina. Svejedno, ne boji se on ni Natina ni njegovog magistrata. Dva čoveka koji prate dve žene ne napadaju tek tako više od dvanaest ljudi s mačevima. Vrlo je verovatno da su ti ljudi, kao i nesrečna devojka s njima, dobro poznati stražarima.

Šepajući da povadi svoje bačene noževe iz leševa, zastade dok je vadio sečivo iz oka onog prosedog čoveka. Ranije nije zapravo obratio pažnju na lice. Sve se desilo toliko brzo da je stekao samo opšti utisak. Pažljivo brišući nož o mrtvačev kaput, vrati ga u rukav i ispravi se. „Tome, stvari su se promenile. Odlazimo iz Maderina što brže možemo i takođe napuštamo predstavu što brže možemo. Lukave toliko želeti da nas se otarasi, da će nam dati sve konje koji su nam potrebni." .

„Igračko, ovo se mora prijaviti“, strogo mu reče Tuon. „Ne učiniti to bilo bi jednako bezakonje kao njihov napad.“

„Znaš tog čoveka?“, upita ga Tom.

Met klimnu. „Ime mu je Vejn – i mislim da niko u ovom gradu neće poverovati da nas je jedan ugledni trgovac napao nasred ulice. Luka će nam pokloniti konje da bi se ratosiljao ovoga.“ To je veoma čudno. Taj čovek nije izgubio na kocki od njega – nije se ni kladio. Zašto onda? Veoma čudno. I dovoljan razlog da se brzo ode.

Загрузка...