Podnevno amadicijsko sunce grejalo je Perina po glavi dok je terao Stamena prema krovovima Almizara, ispod belih oblaka visoko na nebu, stotinu milja jugozapadno od Amadora. Budući nestrpljiv, terao je riđana kasom. Sa obe strane puta imanja su se pružala koliko je god pogled dopirao – rogozinom pokrivene kamene kuće iz čijih se dimnjaka dizao sivi dim dok su kokoške čeprkale po zemlji ispred ambara. Ovce širokih repova i šarene krave pasle su po pašnjacima ograđenim kamenim zidovima, a muškarci i dečaci orali su njive ili zasejavali one već uzorane. Izgleda da je to bio dan za pranje, pošto je video velike kazane nad vatrama iza kuća i žene i devojke kako po dugim konopcima za sušenje kače košulje, bluze i posteljine. Divljine je bilo malo – samo raštrkani šumarci, a i oni mahom uredni i očišćeni, jer se drveće iz njih seklo za ogrev.
U mislima je posegnuo tražeći vukove – ali ništa nije našao. To i nije bilo iznenađujuće. Vukovi se drže podalje od toliko ljudi i tolike ukroćenosti. Lahor jače dunu, a on prikupi plašt oko sebe. Iako je postojala potreba da od sebe napravi predstavu, plašt mu je bio od jednostavne smeđe vune. Jedini svileni plašt koji je imao bio je postavljen krznom i u njemu bi mu bilo prevruće. Njegov kaput od zelene svile izvezene srebrom moraće da posluži. To i njegova pribadača za plašt u obliku dve vučje glave izrađene od srebra i zlata.
Bio je to poklon od Faile, koji mu se nekako uvek činio previše kitnjastim da bi ga nosio, ali tog jutra ga je iskopao s dna sanduka. Stavio ga je čisto da bi skrenuo pažnju s jednostavnog plašta.
Ono što ga jeste iznenadilo bili su krparski karavani ulogoreni po poljima oko grada – bilo ih je pet samo koliko je on mogao da vidi. Prema Elijasovim rečima, kada se dva karavana susretnu, to se uvek proslavi gozbom, a kada se susretnu tri to se danima proslavlja – ali veća okupljanja retko se dešavaju izuzev leti, na Nedelju, i tada se održavaju na za to predviđenim okupljalištima. Skoro da je poželeo da je poveo Arama, bez obzira na opasnost da Masema previše sazna. Ako bi taj čovek proveo malo vremena među svojim narodom, možda bi rešio da odloži mač. To je najbolje rešenje kojeg je Perin mogao da se seti za jednu trnovitu muku, mada nije verovatno da bi to upalilo. Aram voli taj mač – možda previše. Ali on ne može da ga otera. Gotovo da bi se moglo reći kako je lično tutnuo taj mač Aramu u ruke, tako da je on sada odgovoran i za Arama i za mač. Samo Svetlost zna šta bi od tog čoveka postalo ako bi u potpunosti prešao na Maseminu stranu.
„Mrko gledaš Tuata’ane, moj lorde“, otegnuto mu kaza general Kirgan. Sada, nakon što su proveli neko vreme zajedno, razume je malo bolje. „Jesi li u svojim zemljama imao nekih muka s njima? Mi nemamo ništa ni nalik njima, ali koliko ja znam, jedine nevolje su nastale kada su meštani pokušali da ih oteraju. Navodno bi trebalo da su oni veliki lopovi.“
Ona i Mišima danas su nosili kitnjaste plave plaštove, opervažene crvenim i žutim, i crvene kapute s plavo obrubljenim rukavima i suvratnicima oivičenim žutim. Tri male uspravne plave pruge, po obliku istovetne tananim perjanicama na seanšanskim kalpacima, na levoj strani njenih nedara bile su znak njenog čina, baš kao dve u Mišiminom slučaju. Ali dvanaestorica vojnika koji su jahali iza njih bila je u prugastim oklopima i s obojenim kalpacima, i držali su duga konjanička koplja s čeličnim glavama pod tačno istovetnim uglom. Skupina Failinih čankoliza sledila je za Seanšanima, takođe njih dvanaest, i svi su se kočoperili u tairenskim kaputima s naduvanim satenskim rukavima i tamnim kairhijenskim kaputima s prugama u bojama njihovih kuća preko nedara, ali iako su nosili mačeve, nekako su delovali daleko manje opasno od vojnika – i kao da su toga bili svesni. Kad god bi vetar dunuo otpozadi, sa sobom bi doneo tragove razdraženosti, za koju je sumnjao da dopire od Seanšana. Vojnici su se osećali na smirenost i na čekanje, kao vukovi koji znaju da će njihovi zubi uskoro biti potrebni, ali ne smesta. Ne još.
„Ah, povremeno ukradu neko pile, generale“, kaza Niejld i nasmeja se, uvrćući jedan tanki, voskom premazani brk, „ali ne bih ih baš nazvao velikim lopovima.” Uživao je u seanšanskom zaprepašćenju zbog kapije koja ih je sve dovela tu, i dalje se šepureći zbog nje, nekako uspevajući da se kočoperi i u sedlu. Teško je bilo imati na umu da bi on i dalje radio na očevom imanju i možda se pitao hoće li se za godinu ili dve oženiti nekom devojkom iz susedstva, samo da nije zaslužio taj crni kaput. „Za velike krađe potrebna je hrabrost, a Krpari je nemaju nimalo.“
Zgrčen pod svojim tamnim plaštom, Balver se namršti – ili možda nasmeši. Ponekad je s tim ispijenim čovečuljkom bilo teško uočiti razliku, ako Perin nije bio u prilici da uhvati njegov miris. Njih dvojica pratila su Perina slično kao što je sedokosa sul’dam, povezana s damane ledenog pogleda s nekoliko sedih vlasi u inače tamnoj kosi, pratila Kirgan i Mišimu, navodno da bi bili brojčano ravnopravni. Seanšani računaju da su sul’dam i damane jedno kada su povezane onim člankovitim metalnim povocem. On bi se zadovoljio da dođe samo s Niejldom, ili makar Niejldom i Balverom, ali Talanvor je bio u pravu u vezi sa Seanšanima i držanjem do pravila ponašanja. Pregovori su se razvukli na tri dana i mada je nešto vremena utrošeno na razmatranje pitanja da li da se sledi Perinova zamisao ili da se pripoji nečemu do čega će Tajli da dođe – na kraju je popustila samo zato što nije mogla da se seti ničeg boljeg – dobar deo tog vremena bio je protraćen na dogovor o tome koliko će koja strana da povede ljudi. Broj mora biti istovetan za obe strane, a general-barjaktarka htela je da povede stotinu svojih vojnika i dve damane. Zarad časti. Bila je zabezeknuta zbog toga što je on bio voljan da dođe s manje ljudi i prihvatila je to tek nakon što je on istakao da su svi Failini sledbenici plemiči u svojim zemljama. Imao je neki osećaj kako ona misli da je prevarena zbog toga što ne može da povede pratioce koji su po položaju ravni njegovima. Čudan narod ti Seanšani. O, oni su sasvim sigurno na suprotnim stranama. To savezništvo je čisto privremeno, a to što je krhko ne treba ni spominjati. General-barjaktarka je toga svesna koliko i on.
„Dvaput su mi ponudili utočište kada mi je bilo potrebno, meni i mojim prijateljima, i ništa nisu tražili zauzvrat" tiho kaza Perin. „Ali najbolje ih pamtim po trenutku kada su Troloci okružili Emondovo Polje. Tuata’ani stajali su na zelenom s decom privezanom za leđa, ono malo njihove što je preživelo i s našom. Nisu hteli da se bore – to nije njihov običaj – ali bili su spremni da pokušaju da odnesu decu na neko bezbedno mesto u slučaju da nas Troloci pregaze. Nošenje naše dece otežalo bi im beg, tako da bi bilo još manje verovatno da će uspeti da pobegnu, ali oni su to tražili.“ Niejld se posramljeno zakašlja i skrenu pogled. Obrazi mu se obliše crvenilom. Uprkos svemu što je video i uradio, još je mlad – tek mu je sedamnaest godina. Ovoga puta, nije bilo nikakve sumnje da se Balver mršavo nasmešio.
„Mislim da bi od tvog života ispala dobra priča“, reče mu general, a po izrazu njenog lica reklo bi se da ga poziva da joj ispriča koliko je god spreman.
„Radije bih da mi je život sasvim običan“, odgovori joj on. Priče nisu za čoveka koji samo želi mir.
„Silno bih voleo da jednog dana vidim te Troloke o kojima stalno slušam“, kaza Mišima kada tišina predugo potraja. Mirisao je kao da mu je to smešno, ali gladio je balčak, možda i ne shvatajući šta čini.
„Ne, ne bi“, odgovori mu Perin. „Pre ili posle – ukazače ti se prilika; ali neće ti se dopasti.“ Nakon jednog trenutka, čovek sa ožiljcima ozbiljno klimnu u znak razumevanja, a smeh iščile iz njegovog mirisa. Mora da je napokon počeo da veruje kako Troloci i Mirdraali nisu samo lovačke priče. Ako i dalje sumnja, bliži se vreme kada će mu se sve sumnje zanavek izbrisati.
Dok su ulazili u Almizar i okretali konje prema severnom kraju grada, niz jedan uzani put za taljige, Balver se iskrao i otišao. Medora je pošla s njim, visoka žena tamnoputa skoro kao Tajli, ali tamnoplavih očiju, u tamnim čakširama i u muškom kaputu naduvanih rukava s crvenim prugama i s mačem za pojasom. Balver je jahao sav pogrbljen, kao ptica koja je sletela na sedlo i samo što ne padne, dok je Medora jahala pravih leđa i ponosna, od glave do pete kćer jednog visokog lorda i predvodnica Failinih ljudi, mada je pratila Balvera umesto da jaše pored njega. Za divno čudo, Failini čankolizi kao da su prihvatili da dobijaju uputstva od mušičavog čovečuljka. Zahvaljujući tome, sada su daleko manja dosada nego što su bili; čak su na izvestan način postali korisni, što bi Perin nekada smatrao nemogućim. General-barjaktarka se nije bunila zbog njihovog odlaska, mada je zamišljeno pogledala za njima.
„Gospa je veoma ljubazna što obilazi prijatelja jednog sluge“, zamišljeno reče. To je bila Balverova priča, da je znao jednu ženu koja je živela u Almizaru, i da je Medora htela da je upozna ako je ona i dalje u životu.
„Medora je ljubazna žena“, odgovori Perin. „Naš je običaj da budemo ljubazni prema slugama.“ Tajli ga samo jednom pogleda, što beše dovoljno da se on podseti da ona nije budala. Šteta što ništa ne zna o seanšanskim običajima, ili bi smislili bolju priču. Mada, Balver se raspomamio – suvo i prašnjavo, ali i svejedno raspomamio – da iskoristi tu priliku da prikupi podatke o onome što se dešava u Amadiciji pod seanšanskom vlašću. Što se Perina tiče, on za to nije mario. Sada je samo Faila bitna. Kasnije će brinuti o drugim stvarima.
Odmah severno od Almizara, kameni zidovi koji su omeđavali sedam ili osam polja sklonjeni su da bi se obrazovao jedan dug potez gole zemlje koja kao da je bila temeljno uzdrljana po površini. Jedno veliko neobično stvorenje na čijim je leđima čučalo dvoje ljudi s namaknutim kapuljačama nezgrapno je trčalo duž tog poteza, nošeno dvema nogama koje kao da su bile suviše vretenaste za njegovu veličinu. Zapravo, „čudno“ teško da može da ga opiše. Glatke kože sive i debele, taj stvor je bio veći od konja – i to ne računajući dugi zmijoliki vrat i tanki, još duži rep koji se ukočeno pružao za njim. Dok je trčao, mlatio je krilima nalik na krila šišmiša, koja su se širila toliko da su po širini bila ravna većini rečnih plovila. Imao je i ranije prilike da vidi takve životinje, ali samo kako lete u daljini. Tajli mu je kazala da se zovu rakeni. Stvorenje se lagano vinu u vazduh, jedva uspevajući da ne udari u krošnje drveća u jednom gaju na kraju zemljanog poteza. Okrenu glavu kako bi pogledom pratio rakena koji se lagano uspinjao ka nebu, u letu nimalo nespretan. Kako bi samo bilo leteti na jednom od njih. Ali smesta uguši tu misao, posramljen i besan na sebe zbog toga što je dopustio da mu to skrene pažnju.
General-barjaktarka malčice zauzda svog riđana kako bi usporio korak i namršti se na to polje. Na suprotnom kraju, neki ljudi su hranili još četiri te čudne životinje, držeći im velike kotarice da iz njih jedu. Rogate gubice zabijale su se u kotarice i rožnata usta proždirala hranu. Perin nije želeo ni da razmišlja o tome šta stvorenje koje tako izgleda zapravo jede. „Trebalo bi da ovde ima više rakena“, promrmlja ona. „Ako su ovo svi...“
„Uzećemo koliko možemo i nastaviti dalje“, reče joj on. „A ako dođe do toga, nećemo povesti nijednog. Već znamo gde su Šaidoi.“
„Volim da znam ako mi nešto prilazi s leđa“, zajedljivo mu odvrati ona i ponovo potera konja brže.
Ispred jednog obližnjeg imanja, koje su izgleda preuzeli Seanšani, desetak ili tako nešto vojnika kockalo se za stolovima naredanim kud koji ispred kuće pokrivene rogozinom. Daleko više vojnika je ulazilo u jedan ambar sazidan od kamena i izlazilo odatle, mada on nije video ni traga ni glasa od konja, izuzev jedne zaprege u kolima iz kojih su dva čoveka u odeći od grube vune istovarala sanduke, burad i vreće. Perin je bar pretpostavljao da su to vojnici. Skoro polovina njih bile su žene, a muškarci su bili mahom jednako niski kao one, a mršaviji ako su i bili viši. Niko od njih nije nosio mač, ali svi su bili u uskim nebeskoplavim kaputima i svi su imali po dva noža u kanijama zašivenim za uzane čizme. Istovetna odeća znači da je reč o vojnicima.
Met bi se savršeno uklopio u ovu gomilu, pomislio je, gledajući ih kako se smeju zbog dobrih bacanja i ječe nad lošim. One boje mu se uskomešaše u glavi i na tren ugleda Meta kako jaše u šumu na čelu povorke konjanika i tovarnih konja. Samo na tren, pre nego što odagna tu sliku i ne razmišljajući o tome šta će Met u šumi ili ko je to s njim. Samo je Faila bitna. Tog jutra je zavezao pedeset prvi čvor na kožnoj vrpci koju nosi u džepu. Zarobljenica je pedeset jedan dan. Bar se on nada da je zarobljenica. To bi značilo da je još živa i da može da je izbavi. Ako je mrtva... Šaka mu se tako snažno stisnu oko držalja čekića koji mu je visio za pojasom, da ga zglavci zaboleše.
I tada shvati da ga general-barjaktarka i Mišima gledaju – Mišima oprezno, ruke veoma blizu balčaka, a Tajli zamišljeno. Krhko savezništvo, s malo poverenja na obe strane. „Na tren mi se učinilo da se možda spremaš da pobiješ letače“, ona mu tiho kaza. „Imaš moju reč – oslobodićemo tvoju ženu. Ili ćemo je osvetiti.“
Perin drhtavo uzdahnu i pusti čekić. Faila mora da je živa. Alis je kazala da je Faila pod njenom zaštitom. Ali koliko zaštite može da pruži jedna Aes Sedai koja i sama nosi gai'šainsko belo? „Hajde da završimo ovde. Prolazi vreme.“ Koliko će još čvorova morati da zaveže na toj vrpci? Svetlost dala da ih ne bude još mnogo.
Sjahavši, pruži uzde Karlonu Belseloni, jednom glatko izbrijanom Tairencu dugog nosa i nesrečno uzane brade. Karlon je imao običaj da se pipa po bradi, kao da se pita gde su mu dlake nestale, ili da prelazi dlanom preko kose kao da se pita zašto mu je trakom privezana na potiljku tako da pravi rep koji mu pada samo do ramena. Ali nije davao naznake da će dići ruke od tog glupiranja i pretvaranja da poštuje aijelske običaje ništa više nego ostali. Balver im je izdao uputstva, i makar ta uputstva poštuju. Većina njih već se zaputila ka stolovima, ostavljajući svoje atove ostalima da se o njima staraju, neki vadeći novac, a drugi nudeći male kožne mešine s vinom. Za divno čudo, vojnici su odbili mešinice, mada je izgleda svako sa srebrom bio dobrodošao da se priključi njihovim igrama.
Više i ne gledajući u njihovom smeru, Perin zadenu oklopne rukavice za svoj široki opasač i pođe za dvoje Seanšana unutra, zabacivši plašt da bi mu se video svileni kaput. Dok on bude izašao odatle, Failini ljudi – valjda su i njegovi ljudi – saznaće poprilično onoga što ti muškarci i žene znaju. Od Balvera je naučio jedno – znanje može biti veoma korisno, a čovek nikada ne zna za koju će se trunčicu ispostaviti da je vrednija od zlata. Ali trenutno, jedino znanje koje ga zanima ne može se naći na tom mestu.
Prva prostorija u kući bila je prepuna stolova okrenutih prema vratima, za kojima su sedeli pisari i čitali ili pisali po hartijama. Jedini zvuci bili su škriputanje pera po hartiji i nečiji suv kašalj. Ljudi su bili odeveni u tamnosmeđe kapute i čakšire, a žene u haljine potpuno istog preliva. Neki su imali pribadače, srebrne ili mesingane, u obliku guščjeg pera. Izgleda da Seanšani imaju uniforme za sve. Jedan čovek okruglastog lica s dva srebrna pera na grudima koji je sedeo u zadnjem delu prostorije ustao je i duboko se poklonio, tako da mu se kaput zategao preko trbuha, čim je Tajli ušla. Bat njihovih čizama glasno je odzvanjao po patosu dok su između stolova hodali ka njemu. Nije se ispravio sve dok nisu stigli do njegovog stola.
„Tajli Kirgan“, odsečno se predstavi ona. „Hoću da razgovaram sa onim ko ovde zapoveda, ko god to bio.“
„Kako general-barjaktarka zapoveda“, ulizički odgovori taj čovek i još jednom se duboko pokloni, pa odjuri kroz vrata iza sebe.
Pisar koji je kašljao, čovek mlađi od Perina i glatko izbrijanog lica, koji po liku kao da je došao iz Dve Reke, zakašlja se još teže i pokri šakom usta. Glasno pročisti grlo, ali težak kašalj ga ponovo spopade.
Mišima se namršti na njega. „Čovek ne bi trebalo da je ovde ako je bolestan“, progunđa. „Šta ako je njegova bolest zarazna? U poslednje vreme, čuješ za svakakve čudne boleštine. Čovek je u praskozorje zdrav kao dren, a do sutona je nabrekli leš – i niko ne zna od čega je umro. Čuo sam za jednu ženu koja je za sat vremena potpuno poludela, a poludeli su i svi koji su je dodirnuli. Za tri dana umrla je i ona i čitavo njeno selo; to jest, oni koji nisu pobegli.“ A onda učini onaj čudan pokret, praveći luk palcem i kažiprstom, a ostale čvrsto savijajući.
„Znaš da ne treba da veruješ glasinama, niti da ih ponavljaš“, oštro ga prekori general-barjaktarka, čineći isti taj potez rukom. Kao da nije ni bila svesna da to radi.
Debeli pisar se opet pojavi, sad držeći vrata jednom prosedom čoveku mršavom u licu i s crnim kožnim povezom preko desnog oka. Namreškani beli ožiljak pružao mu se preko čela, pa ispod poveza sve do obraza. Nizak koliko i oni ljudi napolju, beše u tamnije plavom kaputu s dve male bele pruge na prsima, mada je i on imao kanije s noževima prišivene za čizme. „Blazik Falun, general-barjaktarko“, reče on klanjajući se dok je pisar žurio nazad za svoj sto. „Kako mogu da ti budem na usluzi?“
„Kapetane Falun, moramo da porazgovaramo na...“ Tajli ućuta kada onaj čovek koji je kašljao skoči na noge, uz tresak obarajući svoju stolicu.
Držeći se za trbuh, mladić se presamiti i povrati tamnu bujicu koja pade na pod i rasprši se u sićušne crne bube, koje se razleteše na sve strane. Neko opsova, zapanjujuće glasno u inače mrtvoj tišini. Mladić se užasnuto zagleda u bube, odmahujući glavom kao da ne želi da poveruje u njih. Mahnitog pogleda, osvrnu se po sobi i dalje odmahujući glavom i zinuvši kao da nešto hoće da kaže. Umesto toga, opet se presamiti i ovoga puta to potraja još duže; on povrati još jednu crnu bujicu, koja se opet rasprši u bube što se razleteše po podu. Koža na licu mu se zamreška, kao da mu bube gmižu po lobanji ispod kože. Jedna žena vrisnu, dugo i užasnuto, a pisari odjednom zavikaše na sav glas i poskakaše, u žurbi prevrćući stolice, pa čak i stolove, prestravljeno izbegavajući hitre crne bube. Iznova i iznova taj čovek je povraćao; pade na kolena, pa onda na pod, bacakajući se i trzajući dok je neprekidno povraćao sve više buba. Nekako kao da je bivao... pljosnatiji. Kao da se izduvavao. A onda prestade da se trza, ali crne bube nastaviše da hrle iz njegovih razjapljenih usta i da se šire po podu. Na kraju, sve to kao da je sat vremena trajalo, ali nije moglo da prođe više od minut ili dva – na kraju, bujica buba smanji se i usahnu. Od tog čoveka ostade samo bleda pljosnata stvar u njegovoj odeći, nalik na ispražnjenu mešinu. Naravno, dreka se nastavi. Pola pisara popelo se na stolove koji nisu bili prevrnuti, kako žena tako i muškaraca, psujući ili se moleći, a ponekad i jedno i drugo, koliko ih grla nose. Druga polovina je pobegla napolje. Sićušne crne bube jurcale su po podu. Prostorija je bazdila na užas.
„Čuo sam glasine“, promuklo reče Falun. Čelo mu se orosilo znojem. Osećao se na strah. Ne užas, ali svakako na strah. „Istočno odavde. Samo što je reč bila o stonogama. Malim crnim stonogama.“ Neke bube pohrliše ka njemu, a on opsova i ustuknu, sa istim onim pokretom ruke kao maločas Tajli i Mišima.
Perin zgazi bube i smrska ih. Došlo mu je da se naježi od njih, ali ništa nije bitno sem Faile. Ništa! „To su obični jelenci. Ima ih skoro svuda gde ima trulog drveta.“
Čovek se lecnu, pa diže pogled i opet se lecnu kada vide Perinove oči. Primetivši čekić za Perinovim pojasom, brzo i iznenađeno pogleda general-barjaktarku. „Te bube nisu potekle iz nekog panja. One su Dušeslepnikovo delo!“
„Možda i jesu“, mirno odvrati Perin. Pretpostavljao je da je Dušeslepnik ime za Mračnoga. „To ne menja ništa.“ Pomeri nogu i otkri smrvljene leševe sedam ili osam buba. „Mogu da se ubiju – a ja nemam vremena za traćenje na bube koje mogu da se zgaze.“
„Kapetane, zaista moramo da porazgovaramo nasamo“, dodade Tajli. I u njenom mirisu osećao se strah, ali čvrsto suzbijen. Mišimina šaka i dalje je bila ukočena u onom neobičnom pokretu. Strah mu je bio skoro jednako dobro suzbijen kao njen.
Falun se vidno pribra, a strah iščile iz mirisa njegovog tela. Nije u potpunosti nestao, ali sada je čovek ovladao sobom. Doduše, izbegavao je da pogleda bube. „Kako kažeš, general-barjaktarko. Atale, silazi s tog stola i vidi da se ove... ove stvari počiste odavde. I postaraj se da Mehtan bude propisno pripremljen za obrede. Kakav god da je poginuo, poginuo je u službi.“ Pre nego što kolebljivo siđe sa stola, debeli pisar se pokloni, pa još jednom kada se nađe na podu, ali kapetan se već okretao i odlazio. „General-barjaktarko, da li bi pošla za mnom?“
Njegova radna soba možda je prvobitno bila spavaća, ali sada se u njoj nalazio pisaći sto s pljosnatim kutijama punim hartije i još jedan sto, samo veći, prekriven mapama koje su pritiskale mastionice, kamenje i mesingane figurice. Na drvenom stalku prislonjenom uz jedan zid stajali su neki svici, koji su izgleda takođe bili mape. Sivo kameno ognjište bilo je ledeno. Falun im pokaza šest rasparenih stolica na golom podu ispred pisaćeg stola i ponudi da pošalje nekoga po vino. Kao da se razočarao kada je Tajli odbila i jedno i drugo. Možda je želeo piće kako bi smirio živce. Miris straha i dalje se malčice osećao oko njega.
Tajli poče: „Kapetane, moram da zamenim šest rakena i osamnaest morat’rakena. Kao i punu četu pešadinaca. Ona koju sam imala negde je u Amadiciji i kreće se ka zapadu, tako da nije moguće pronaći je.“
Falun se lecnu. „General-barjaktarko, ako si ostala bez rakena, znaš da je sve ogoljeno do krajnjih granica zbog...“ Pogled mu polete ka Perinu, pa pročisti grlo pre nego što nastavi. „Tražiš tri četvrtine životinja koje su mi preostale. Je li ikako moguće da se snađeš s manjim brojem, možda samo jednom ili dve?“
„Četiri“, odlučno mu odvrati Tajli, „i dvanaest letača. Zadovoljiću se time.“ Kada hoće, može postići da onaj otegnuti seanšanski naglasak zvuči krajnje oštro. „Sudeći po svemu što čujem, ovaj kraj je miran kao Seandar, ali ostaviću ti četiri.“
„Kako kažeš, general-barjaktarko“, uzdahnu Falun. „Molim te, mogu li da vidim naređenje? Sve mora da bude zabeleženo. Otkad sam izgubio letačku sposobnost, sve vreme provodim piskarajući kao činovnik.“
„Lorde Perine?“, kaza Tajli, a on iz džepa svog kaputa izvadi spis koji je Surot potpisala.
Falunove obrve izvijale su se sve više i više dok je čitao, nakon čega je ovlaš opipao voštani pečat ali nije ga dovodio u pitanje ništa više nego što je to učinila general-barjaktarka. Izgleda da su Seanšani naviknuti na tako i nešto. Mada, izgledalo je kao da je osetio olakšanje kada mu je vratio spis i obrisao dlanove o kaput, i ne shvatajući šta radi. Naviknuti, ali ipak ne toliko da bi im bilo lagodno. Gledao je Perina, pokušavajući da to čini krišom, ali Perin je na njegovom licu lepo video kako ga muči isto pitanje koje mu je general-barjaktarka postavila. Ko je on da ima tako nešto?
„Kapetane, potrebna mi je karta Altare, ako je imaš“, reče mu Tajlin. „Snaći ću se ako je nemaš, ali više bi mi odgovaralo da je imaš. Zanima me severozapadni kraj zemlje.“
„Svetlost ti se osmehnula, general-barjaktarko“, odgovori joj čovek, pa se sagnu da izvuče jedan svitak s najniže police. „Imam baš ono što tražiš. Slučajno se desilo da se našla u mapama Amadicije koje su mi izdali. Dok je nisi spomenula, zaboravio sam da je imam. Rekao bih da je to neuobičajeno srečna okolnost za tebe.“ Perin neznatno odmahnu glavom. Čista slučajnost, koja nema veze s ta’verenima. Čak ni Rand nije toliko ta’veren da bi učinio da se tako nešto desi. Boje se uskomešaše, a on ih rasprši pre nego što obrazovaše oblik.
Čim Falun raširi mapu po stolu i spusti u uglove mesingane tegove u obliku rakena, general-barjaktarka stade da je proučava sve dok nije upamtila sve orijentire. Mapa je bila dovoljno velika da prekrije čitav sto i na njoj je bilo prikazano tačno ono što je tražila, skupa sa uzanim trakama Amadicije i Geldana. Zemljište je bilo iscrtano do pojedinosti, sa imenima varoši i sela, reka i potoka, ispisanim sićušnim slovima. Perin je znao da gleda u izvrstan primer kartografskog umeća, daleko bolji od većine mapa. Da li bi to moglo biti posledica toga što je ta’veren? Ne. Ne, to je nemoguće.
„Naći će moje vojnike ovde“, otegnuto reče i pokaza prstom. „Neka krenu smesta. Jedan letač po rakenu i bez ličnih stvari. Neka lete što lakše i što je brže moguće. Hoću da stignu tamo do sutra uveče. Ostali morat’rakeni putovaće s pešadincima. Nadam se da ću moći da pođem za nekoliko sati. Naredi da se okupe i budu spremni.“
„Taljige“, javi se Perin. Niejld ne može da napravi kapiju dovoljno veliku da kroz nju prođu kola. „Šta god da ponesu, to mora da bude u taljigama, a ne u kolima.“ Falun s nevericom nemo ponovi tu reč.
„Taljige“, saglasi se Tajli. „Postaraj se za to, kapetane.“
Perin je u njegovom mirisu osećao žudnju koju je protumačio kao želju da pita, ali Falun se samo pokloni i kaza: „Biće kako zapovedaš, general-barjaktarko.“
Kada su ostavili kapetana, videli su da je prva prostorija u drugačijoj pometnji. Pisari su jurcali na sve strane i metlama ili čistili, ili gnječili preostale bube. Neke žene su jecale dok su čistile, a neki muškarci izgledali kao da bi i sami zaječali, a prostorija je i dalje bazdila na užas. Nije bilo ni traga od onog mrtvaca, ali Perin je primetio kako pisari obilaze mesto na kojem je ležao, odbijajući da nogom kroče na njega. Pokušavali su da ne gaze ni bube, što je dovelo do popriličnog skakutanja na prstima. Kada je Perin pošao prema spoljnim vratima, hrskajući svakim korakom, zgranuto su ga pogledali.
Napolju je vladalo mirnije raspoloženje, ali ne previše. Tajlini vojnici i dalje su u redu stajali pored svojih konja, a Niejld se pretvarao da mu je sasvim svejedno šta se dešava, čak toliko da je zevnuo i potapšao se po ustima, ali sul’dam je mazila damane koja se sva tresla i mrmljala joj je nešto da je smiri, dok su vojnici u plavim kaputima, daleko više njih nego što ih je ranije bilo, stajali u velikoj skupini i zabrinuto pričali. Kairhijenjani i Tairenci požuriše da okruže Perina, vodeći za sobom svoje konje i pričajući svi u glas.
„Je li to istina, moj lorde?“, upita Kamaila, bledog lica namrštenog od brige, a njen brat Barmanes u neprilici reče: „Četvorica su iznela nešto u jednom ćebetu, ali o čemu god da je bila reč – nisu gledali u ćebe.“
Svi uglas i svi skoro izbezumljeni od straha: „Rekoše da je povraćao bube“, i „kazali su da su ga bube pregrizle i ispale iz njega“, i „Svetlost nam pomogla, metlama izbacuju bube kroz vrata; pomrećemo" i „Spaljena mi duša, Mračni se oslobađa“, kao i još veće gluposti.
„Tišina“, prekide ih Perin, i za divno čudo, svi umukoše. Obično su veoma osetljivi kada je o njemu reč i lako se vređaju, pa tvrde kako služe Failu, a ne njega. Sada su svi stajali oko njega i zurili, čekajući da ih umiri i ohrabri. „Jedan čovek jeste povraćao bube do smrti, ali to su bile obične bube, kakvih svuda ima u trulom drvetu. Mogu vas gadno ugristi ako sednete na njih, ali ništa gore od toga. Istina, to je verovatno delo Mračnoga, ali to nema nikakve veze sa oslobađanjem gospe Faile, što znači da nema nikakve veze s nama. Stoga se smirite – i hajde da nastavimo s našim poslom.“
Čudno, ali upalilo je. Poprilično njih pocrvene, a miris straha nestade i zameni ga – ili barem potisnu – miris sramote zbog toga što su dozvolili sebi da priđu tako blizu potpunoj panici. Delovali su posramljeno. Ali kada stadoše da uzjahuju, njihova prava priroda ponovo se iskaza. Najpre jedno od njih poče da se hvališe o junačkim delima koja će učiniti spasavajući Failu, a za njim i drugo, svako sumanutije od prethodnog. Znali su da su ti njihovi predloži sumanuti, jer je svako hvalisanje propratio smeh ostalih, ali onaj sledeći je uvek pokušavao da kaže nešto još neverovatnije.
Prihvatajući uzde od Karlona, shvati da ga general-barjaktarka opet gleda. Šta li vidi? Šta li misli da će saznati? „Zašto si poslala sve rakene?“, upita je.
„Trebalo je da ovo bude drugo, ako ne i treće mesto na koje smo došli“, odgovori mu ona bacajući se u sedlo. „Još moram da nabavim a’dame. Htela sam da verujem da imam izgleda da to učinim koliko god sam mogla, ali možemo i da pređemo na suštinu. Sada će to parče hartije biti na pravom iskušenju i ako omane, nema svrhe da tražim a’dame.“ Krhko savezništvo, bez mnogo poverenja.
„Zašto bi omanulo? Ovde je radilo.“
„Falun je vojnik, moj lorde. Sada moramo da pričamo s carskim činovnikom.“ Tu poslednju reč izgovori s dubokim prezirom, pa okrenu riđana, a njemu ne ostade ništa drugo nego da se vine u sedlo i potera konja za njom.
Almizar je bio poveći grad – i napredan – sa šest visokih osmatračnica raspoređenih po rubu, ali bez zidina. Elijas mu je kazao da amadičanski zakon zabranjuje da se zidovi dižu bilo gde sem oko Amadora, što je bio zakon donet zbog Belih plaštova, a oni ga i ako treba silom primenjuju bar u jednakoj meri ko god da je na prestolu. Balver će nesumnjivo saznati ko je to sada, pošto je Ailron mrtav. Ulice su bile popločane granitnim blokovima, a uz njih su se dizale stamene zgrade od cigala ili kamena, neke sive a neke crne, mnoge po tri ili četiri sprata visoke, većinom krovova s tamnim crepom, dok su ostale bile pokrivene rogozinom. Ulice su bile pune ljudi koji su se provlačili između kola, taljiga i kolica – uličnih prodavača koji na sav glas viču šta nude, žena s dubokim šeširima koji su im skrivali lica i s kotaricama u rukama, muškaraca u kaputima dugačkim do kolena koji su koračali praveći se važni, kao i šegrta s keceljama ili prslucima, koji su žurili s nekim zadacima za svoje majstore. Na ulicama je vojnika bilo koliko i meštana, muškaraca i žena kože maslinaste kao Tairenci, ili kože boje meda, bledih kao Kairhijenjani ali svetlokosih i visokih – a svi su bili u jarkim seanšanskim uniformama. Većina je nosila tek nož ili bodež za pojasom, ali video je i neke 's mačevima. Hodali su po dvojica, budno motreći na sve oko sebe, a za pojasevima su imali i batine. Pretpostavljao je da su to bili pripadnici gradske straže, ali beše ih baš mnogo za grad veličine Almizara. Svaki put kada bi se okrenuo, video bi bar po dva para njih.
Dva muškarca i jedna žena izađoše iz visoke gostionice s krovom pokrivenim crepovima i uzjahaše konje koje su im pridržavali konjušari. Znao je da je reč o ženi samo po tome što joj je dugi kaput, otpozadi razdeljen zbog lakšeg jahanja, bio uzak oko nedara, jer joj je kosa bila kraća nego muškarcima, a nosila je mušku odeću i mač, baš kao druga dvojica. Lice joj je svakako bilo strogo isto kao njihova. Dok su njih troje kasom jahali na zapad niz ulicu, Mišima kiselo zagunđa.
„Lovci na Rog“, promrmlja. „Očiju mi, ako nisu. Ti dobri ljudi izazivaju nevolje kud god da odu, upadaju u tuče i guraju noseve tamo gde im nije mesto. Čuo sam da je Rog Valera već pronađen. Šta ti misliš, moj lorde?“
„I ja sam čuo da je pronađen“, oprezno odgovori Perin. „Svakakve glasine kruže o tome.“
Ni jedno ni drugo nije ga ni pogledalo, a bilo je nemoguće da im usred zakrčene ulice oseti mirise, ali iz nekog razloga činilo mu se da promišljaju o njegovom odgovoru kao da sadrži neke skrivene dubine. Svetlosti, zar je moguće da misle kako je on u nekakvoj vezi s Rogom? Zna on gde je. Moiraina ga je odnela u Belu kulu. Ali nema namere da im to kaže. Nedostatak poverenja važi za obe strane.
Meštani na vojnike nisu obraćali ništa više pažnje nego jedni na druge, niti na general-barjaktarku i njene oklopljene sledbenike, ali Perin je bio nešto drugo. To jest, pošto su primetili njegove zlatne oči. On smesta zna kada ih neko primeti. Jedna žena se oštro lecnu i razjapi usta zureći u njega. Neki čovek se ukoči i zablenu. Jedan se čak spotače o sopstvene čizme i pade na kolena. Taj je blenuo, a onda skočio na noge i dao se u beg, gurajući ljude sebi s puta, kao da se boji da će ga Perin progoniti.
„Pretpostavljam da nikada ranije nije video čoveka sa žutim očima“, kiselo kaza Perin.
„Jesu li uobičajene tamo odakle si?“, upita ga general-barjaktarka.
„Ne bih baš rekao da su uobičajene, ali upoznaću te s jednim čovekom koji ih takođe ima.“
Ona i Mišima se zgledaše. Svetlosti, nadao se da u Proročanstvima nema ničeg o dvojici ljudi sa žutim očima. One boje se uskomešaše, a on ih rasprši.
General-barjaktarka je tačno znala kuda ide – prema jednoj kamenoj konjušnici na južnom rubu grada – ali kada sjaha u zadnjem dvorištu, nijedan konjušar ne izlete iz zgrade. Uz konjušnicu se nalazio kamenom ograđeni pašnjak za konje, ali sad beše prazan. Ona pruži uzde jednom vojniku i stade da zuri u vrata konjušnice, čije je samo jedno krilo bilo otvoreno. Perin bi po njenom mirisu rekao da se priprema.
„Radi što i ja, moj lorde“, naposletku mu reče, „i ne pričaj ništa što ne moraš. Možda kažeš nešto pogrešno. Ako moraš da pričaš, obraćaj se meni. Jasno stavi do znanja da se obraćaš meni.“
To je zvučalo zlokobno, ali on klimnu – i poče da razmišlja kako da ukrade dvokoren ako stvari pođu po zlu. Moraće da sazna da li to mesto noću čuvaju. Balver možda već zna. Taj čovečuljak kao da prikuplja podatke i ne trudeći se. Kada Perin pođe za njom unutra, Mišima ostade s konjima, izgledajući kao da oseća olakšanje zato što ne ide s njima. Šta li to znači? Da li nešto znači? Seanšani. Nakon svega nekoliko dana u njihovom društvu, počela su da mu se priviđaju skrivena značenja u svemu živom.
Zgrada je očigledno nekada bila konjušnica, ali sada je nešto sasvim drugo. Kameni pod je oriban tako da bi svaka domaćica bila zadovoljna, konja nije bilo, a težak miris nalik na metvicu nadvladao bi preostali miris konja i sena, sem ako je reč o njegovom ili Elijasovom nosu. Nekoliko pregradaka u prednjem delu bilo je napunjeno naslaganim drvenim sanducima, a u zadnjem delu pregraci su bili uklonjeni, izuzev onih koji su držali potkrovlje. Tamo su sada muškarci i žene radili, neki za stolovima služeći se avanima i tučcima, ili sitima, dok su drugi pažljivo motrili na ravne tiganje postavljene preko metalnih nogara iznad gorionika sa ugljenom, služeći se mašicama da okreću nešto što je ličilo na korenje.
Jedan vitak mladić u košulji spusti punačku jutanu vreću u jedan sanduk, pa se pokloni Tajli duboko kao onaj pisar, tako da mu telo beše vodoravno s podom. Ispravi se tek kada ona progovori.
„General-barjaktarka Kirgan. Ako je moguće, htela bih da razgovaram sa onim ko je zadužen za sve ovo.“ Glas joj beše znatno drugačiji nego kada je razgovarala s pisarom, nimalo otresit.
„Kako zapovedaš“, odgovori vitki čovek naglaskom koji je podsećao na amadičanski. U najmanju ruku, ako i jeste Seanšanin, govori pravilnom brzinom i ne prežvakava reči.
Opet se poklonivši, jednako duboko, on odjuri do mesta gde je šest pregradaka bilo zazidano, na pola puta niz levi zid, i ponizno pokuca na vrata, a onda sačeka, dozvolu da uđe. Kada izađe, vrati se u zadnji deo zgrade i ne gledajući Perina i Tajli. Nakon nekoliko minuta, Perin zausti, ali Tajli se namršti i odmahnu glavom, pa on opet zatvori usta i nastavi da čeka. Čekao je dobrih četvrt sata, svakim otkucajem srca sve nestrpljiviji. General-barjaktarka odisala je mirisom strpljenja.
Naposletku jedna dežmekasta žena u tamnožutoj haljini neobičnog kroja izađe iz sobice, ali zastade da pogleda kako napreduje posao u zadnjem delu zgrade, ne obraćajući pažnju na Tajli i njega. Pola glave bilo joj je izbrijano! Preostala kosa bila joj je povezana u debelu prosedu pletenicu koja joj je padala do ramena. Naposletku, ona klimnu u znak da je zadovoljna i bez žurbe krenu ka njima. Ovalni plavi umetak preko njenih nedara bio je izvezen s tri zlatne šake. Tajli se pokloni jednako duboko kao što se Falun poklonio njoj i Perin postupi isto, setivši se njenog upozorenja. Dežmekasta žena klimnu glavom. Neznatno. Mirisala je ponosno.
„General-barjaktarko, htela si da pričaš sa mnom?“ Glas joj beše baršunast, kakva je i ona bila. I nimalo dobroćudan. Ona je zauzeta žena, kojoj smetaju. Zauzeta žena, vrlo dobro svesna svoje važnosti.
„Da, časna“, s mnogo poštovanja odgovori Tajli. Kroz njen miris stpljenja odjednom se probi nalet razdraženosti, ali smesta nestade. Lice joj sve vreme beše bezizražajno. „Da li bi mi htela reći koliko pripremljenog dvokorena imaš pri ruci?“
„Neobična molba“, odgovori žena, kao da razmišlja da li da je usliši ili ne. Zamišljeno naheri glavu. „U redu“, trenutak kasnije kaza. „Zaključno s jutrošnjim obračunom, imam četiri hiljade osam stotina sedamdeset tri funte i devet unci. Bez lažne skromnosti, ali to je izvanredno postignuće, naročito ako se uzme u obzir koliko sam dvokorena isporučila i koliko je teško naći tu biljku u divljini, a da se pritom kopači ne šalju nerazumno daleko.“ Ma koliko se to činilo nemogućim, ponos u njenom mirisu postade još snažniji. „Ali prevazišla sam tu prepreku tako što sam privolela mesne seljake da zasade dvokoren na nekoliko njiva. Do leta ću morati da podignem nešto veće kako bih tu smestila proizvodnju. Poveriću ti da neću biti iznenađena ako mi zbog ovoga ponude novo ime. Mada, naravno, možda ga i ne prihvatim.“ Smešeći se prepredeno, lagano dodirnu ovalni umetak, skoro kao da ga miluje.
„Svetlost će ti začelo biti naklonjena, časna“, promrmlja Tajli. „Moj lorde, da li bi mi ukazao čast da časnoj pokažeš tvoj spis?“ Te reči behu propraćene naklonom upućenim Perinu, premda značajno nižim nego što je bio onaj upućen časnoj. Žena trznu obrvama.
Krenuvši da uzme hartiju iz njegove ruke, ukoči se zureći mu u lice. Napokon je primetila njegove oči. Malčice se prenuvši, ona poče da čita ničim ne pokazujući iznenađenje, a onda presavi hartiju i stade da njome lupka po drugom dlanu. „Izgleda da si se visoko uspela, general-barjaktarko. I to u društvu veoma čudnog saputnika. Kakvu to pomoć ti – ili on – želiš da ti pružim?“
„Dvokoren, časna“, blagim glasom odgovori Tajli. „Sve što imaš. Natovareno u taljige što je pre moguće. A bojim se da ti moraš da obezbediš i taljige i vozare.“
„Nemoguće!" prasnu prepredena žena, bahato dižući nos. „Ustanovila sam strog raspored kojim se određuje koliko će se funti pripremljenog dvokorena isporučivati nedeljno i strogo sam se pridržavala tog rasporeda, tako da neću dopustiti da sve to bude ukaljano. Šteta po Carstvo bila bi neizmerna. Sul’dam vezuju marat’damane obema rukama.“
„Oprost, časna“, kaza Tajli, opet se klanjajući. „Ako možeš da iznađeš neki način da nam...“
„General-barjaktarko“, prekide je Perin. Ovo je očigledno nezgodan susret, pa je pokušavao da mu lice bude bezizražajno, ali nije mogao a da se ne namršti. Nije siguran ni da će čak pet tona te stvari biti dovoljno, a ona pokušava da pregovara o nekoj manjoj količini. Misli su mu munjevito jurile, pokušavajući da nađu neki izlaz. Po njegovoj proceni, brzo razmišljanje je kuso razmišljanje – dovodi do grešaka i nezgoda – ali nema izbora. „Naravno, ovo možda ne zanima časnu, ali Surot je obećala da će biti smrti još gore od smrti ako njene namere budu ometene. Pretpostavljam da njen gnev neće zahvatiti nikog sem nas dvoje, ali jeste kazala da uzmemo sav dvokoren.“
„Naravno, bes visoke gospe neće se preliti na časnu.“ Tajli je zvučala kao da baš i nije sigurna u to.
Prepredena žena borila se za dah, dišući toliko teško da se plavi oval sa izvezenim zlatnim šakama sav njihao. Pokloni se Perinu jednako duboko kao maločas Tajli. „Biće mi potreban veći deo dana da prikupim dovoljno taljiga i da ih natovarim. Da li to odgovara, moj lorde?“
„Moraće da odgovara, zar ne“, odvrati Perin i uze joj belešku iz ruke. Ona je nevoljno pusti, pohlepno je gledajući dok ju je on vraćao u džep kaputa.
Kada izađoše, general-barjaktarka odmahnu glavom dižući se u sedlo. „Uvek je teško imati posla s Nižim šakama. Niko od njih kod sebe ne vidi ništa nisko. Mislila sam da će za ovo biti zadužen neko četvrtog ili petog ranga, a i tad bi bilo dovoljno teško. Kada sam videla da je ona trećeg ranga – samo dva koraka ispod Šake carice lično, neka bi živela večno – bila sam sigurna da nećemo uspeti da dobijemo više od nekoliko stotina funti, ako i toliko. Ali povukao si sjajan potez. Odvažio si se na opasan potez, ali svejedno, to si prelepo prikrio.“
„Pa, niko ne želi da se igra sa životom“, odgovori Perin kada krenuše iz dvorišta i u grad, a svi pođoše za njima. Sada će morati da sačekaju taljige, a možda i da nađu gostionicu. Izgarao je od nestrpljenja. Svetlost dala da neće morati da prenoće.
„Nisi znao“, izusti tamnoputa žena. „Ta žena je znala da je smrt bacila senku preko nje čim je pročitala Surotine reči, ali bila je spremna i da pogine kako bi izvršila svoju dužnost prema Carstvu. Niža šaka trećeg ranga ima dovoljno ugleda da možda i izbegne smrt uz obrazloženje da je vršila svoju dužnost. Ali ti si rekao Surotino ime. To je uglavnom u redu, izuzev kada se obraćaš visokoj gospi lično, naravno, ali za jednu Nižu šaku to što si izgovorio njeno ime bez prateće titule moglo je da znači ili da si neuki domorodac ili da si neko od Surotinog poverenja. Svetlost ti beše naklonjena, pa je zaključila da si blizak sa Surot.“
Perin se zasmeja, ali ništa mu nije bilo smešno. Seanšani. A možda i posledica toga što je ta’veren.
„Reci mi, ako te ovo pitanje neće uvrediti, je li ti tvoja gospa u miraz donela veze s moćnicima, ili možda velike posede?“
To ga iznenadi toliko da se okrenu u sedlu da je pogleda. Istog trena, nešto ga pogodi u grudi, pa mu preko nedara raseče liniju koja ga je pekla kao oganj i udari ga u ruku. Iza njega neki konj zanjišta od bola. Zgranut, on se zagleda u strelu koja mu je štrčala iz leve ruke.
„Mišima“, prasnu general-barjaktarka, pokazujući, „ona četvorospratnica s krovom od rogozine, između dve s crepovima. Videla sam neke pokrete na njenom krovu.“
Naređujući da ga slede, Mišima potera konja u galop niz zakrčenu ulicu, a šest seanšanskih kopljanika pojuri za njim. Bat potkovica odjekivao je po kaldrmi. Ljudi su skakali da im se sklone s puta. Drugi su samo zurili. Izgleda da niko na ulici nije shvatao šta se dogodilo. Dva druga kopljanika sjahala su i starala se za ata svog saborca kojem je iz ramena štrcala strela. Konj se sav tresao. Perin opipa slomljeno dugme koje je visilo o končiču. Njegov svileni kaput bio je rasečen od dugmeta pa preko nedara. Košulja mu je bila mokra od krvi, koja mu se slivala niz ruku. Da se nije okrenuo baš u pravi čas, ta strela bi mu prošla kroz srce umesto što mu se zarila u ruku. Možda bi ga i druga pogodila, ali ta jedna bi završila posao. Strela iz Dve Reke ne bi tek tako skrenula s puta.
Dok je silazio iz sedla, Kairhijenjani i Tairenci gurali su se oko njega pokušavajući da mu pomognu, što mu nije trebalo. Izvukao je nož iz korica za pojasom, ali Kamaila mu ga je uzela i vešto obrezala strelu, kako bi mogla da je odlomi tačno iznad njegove mišice. Na to mu bol sevnu kroz čitavu ruku. Njoj izgleda nije smetalo da krvari prste, pa je samo iz rukava izvukla čipkanu maramicu, bleđe zelenu nego što je za Kairhijenjane uobičajeno, i obrisala ih, nakon čega je pregledala ostatak strele koji mu je štrcao iz ruke kako bi se uverila da nema iverja.
I general-barjaktarka je sjahala sa svog riđana, mršteći se. „Moj lorde, pogled mi je spušten zbog toga što si povređen. Čula sam da je u poslednje vreme sve više zločina – paljevina, pljačkaša koji ubijaju kada nema potrebe, ubistava počinjenih iz svima neznanih razloga. Trebalo je da te bolje štitim.“
„Stisni zube, milostivi“, reče Barmanes, vezujući kožnu vrpcu odmah iznad glave strele. „Jesi li spreman, moj lorde?“ Perin stisnu zube i klimnu, a Barmanes odsečno izvuče ostatak okrvavljenog strelišta. Perin se jedva suzdrža da ne zastenje.
„Pogled ti nije spušten“, promuklo odgovori. Šta god da je to značilo. Sudeći po tome kako je to izgovorila, nije ništa dobro. „Niko ti nije tražio da mene paziš kao da sam novorođenče. Svakako da ja nisam.“ Niejld se progura kroz gomilu oko Perina već dižući ruke, ali Perin mu mahnu da odstupi. „Ne ovde, čoveče. Ljudi će videti.“ Narod na ulici je naposletku primetio šta se desilo i počeo da se prikuplja kako bi posmatrao razvoj događaja, uzbuđeno žagoreći. „On može ovo da Izleči tako da se i ne zna da sam bio povređen“, objasni, dižući ruku da vidi u kakvom je stanju. Lecnu se. To nije bila pametna zamisao.
„Dopustićeš mu da koristi Jednu moć na tebi?“, s nevericom upita Tajli.
„Da bih se otarasio rupe u ruci i raseka preko grudi? Čim odemo negde gde pola grada neće zuriti u nas. Zar ti ne bi?“
Ona se naježi i opet učini onaj čudni potez rukom. Morače da je pita šta to znači.
Mišima im se pridruži, vodeči konja za uzde, lica krajnje ozbiljnog. „Dva čoveka s lukovima i tobolcima pali su sa onog krova“, tiho kaza, „ali nije ih pad ubio. Teško su pali na kaldrmu, ali gotovo da nije bilo krvi. Mislim da su popili otrov kada su videli da im nije pošlo za rukom da te ubiju.“
„To nema nikakvog smisla“, promrmlja Perin.
„Ako će ljudi radije da se ubiju nego da izveste o neuspehu“, ozbiljno mu kaza Tajli, „to znači da imaš moćne neprijatelje.“
Moćne neprijatelje? Masema bi vrlo verovatno voleo da ga vidi mrtvog, ali nema nade da se Masemin uticaj pruža toliko daleko. „Svi neprijatelji koje imam veoma su daleko i ne znaju gde sam.“ Tajli i Mišima saglasiše se da on svakako zna najbolje, ali delovali su sumnjičavo. Mada, tu su uvek Izgubljeni. Neki od njih su i ranije pokušali da ga ubiju. Drugi su pokušavali da ga iskoriste. Mada, on ne bi baš da pominje Izgubljene. Ruka ga je bolela, kao i posekotina po grudima. „Hajde da nađemo neku gostionicu u kojoj mogu da iznajmim sobu.“ Pedeset jedan čvor. Koliko još? Svetlosti, koliko još?