Молитве на језеру

XVII

Отужни су ми савети људских старешина и мудраца, — о како су ми отужни — од када Твоја мудрост затресе моје срце и мозак, Свети Боже.

Не верују у Твоју светлост они, које мрачни прохтеви срца вуку у пропаст. Камену што се котрља низ брдо нема препона. Што већа стрмен и нижа пропаст, то је и котрљање камена све брже и све незадржаније.

Један мрачни прохтев својим успехом измамљује други, други трећи, док све што је добро у човеку не усахне, и све што је зло не потекне током бујице. Док се са свим не оброни зграда Духа Светога и споља и изнутра.

Док презирачи светиње не почну презирати сами себе и учитеље своје.

Док најслађе сласти не почну их гушити својим смрадом.

Док се сва блага, за која су они суседе убијали и градове рушили, не почну ругати њиховој ругоби.

Тада они крадљиво придижу своје очи к небу, и кроз гној свога бића, обесвећеног и усмрделог, вапију: Свети Боже!

Како ме вређа као врућа стрела разметљивост људи својом моћи од кад сазнадох за Твоју моћну руку, Свети Крепки!

Зидају куле од камена, и говоре: бољи смо зидари од твог Бога. А ја их питам: да ли ви, или оци ваши, сазидасте звезде?

Проналазе светлост у земљи, и хвале се: знамо више него твој Бог. А ја их питам: ко закопа светлост под земљу, да је ви пронађете?

Лете по ваздуху, и надмено говоре: сами себи створисмо крила, где је твој Бог? А ја их питам: ко вас подсети на крила и летење ако не птице, које не створисте ви?

Но, гле, кад им Ти отвориш очи за немоћ њихову; кад бесловесне ствари покажу им своју грдосну моћ; кад се ум њихов напуни чуђењем звезданим кулама, што се без стубова и темеља држе у пространству; кад се срце њихово испуни страхом од немоћи и безумља њихова, — тада они у стиду и скрушености пружају руке к Теби и вичу: Свети Крепки!

Како ме жалости човечје прецењивање овога живота од кад окусих сласт Твоје бесмртности, Свети Бесмртни!

Кратковиди виде само овај живот, и говоре: ово је једини живот, и делима својим учинићемо га бесмртним међу људима. А ја им велим: ако је ваш почетак као река, онда мора имати свој извор; ако је као дрво, мора имати свој корен; ако је као зрак светлости, мора долазити од неког сунца. И још им велим: међу смртнима ли заснивате своју бесмртност? Ложите огањ у води.

Но кад угледају смрт, изгубе аваз, и мука им стегне срце. Кад омиришу месо својих мртвих невеста; кад спусте у раку безрачна лица својих пријатеља; кад ставе руке на охладнеле груди својих синова; кад сазнаду, да се ни краљеви својим крунама нису могли откупити од смрти, ни јунаци својим мишицама, ни мудраци својим мудрошћу, — тада осете студен ветар смрти где и на њих дува, и падају на колена, и обарају главе над обореном гордошћу својом, и моле се Теби: Свети Бесмртни, помилуј нас!