Молитве на језеру

XLV

Слазим дубоко у свој ум, и налазим у њему Јевреје, што спречавају улазак Теби, Светлоносни Царе мој, и што испунише читав свет причама о своме бекству из фараонског царства, које не побеже од њих.

И разгледах све што становаше у уму моме и очајно узвикнух: све то нисам ни ја, ни Бог мој, нити царство Бога мојега.

Све су то одјеци и слике земље, што моја и сувише вредна чула унеше споља и нагомилаше у уму моме.

Па где сам ја? Где је Цар мој и Господ мој? Где је царство Цара мојега? Зар у земљу обећану превукосте ево царство египатско? И у град Цара мојега зар унесте сво блато нилско?

Злехуда је храна ума мога, докле се год храни само оним што ми чула постављају. Спољашњи отисци и представе, сенке сенки, повећане до страцших размера, као што сенке увек страшно велике порасту тама где је светлости мало — зар је то ум мој? Све мишљење ума мога, нађох, није друго до зидања немоћних грађевина од немоћних сенки.

И још једном размотрмх неизмерно поље ума мога, где се са хитрином многих паукова зидаху и рушаху читави градови од сенки, немоћмији од паучине, — и ожалостих се, и саветовах се са самим собом:

На чему могу сенке да играју ако не на светлости? Није ли та светлост ум мој? Не би ли се сенке смањивале поступно у колико би се светлост ума повећавала? Но да ли и мој ум није само једна немоћна сенка ума Божјега?

Тешко мени, ако мој ум, кад се растави од тела, кроз које му се и даје ово наслеђе, остане сам у вечности са овим страшним ткањем!

И у самоћи понављах уму моме: сада када не видим ништа, не чујем ништа, не миришем ништа, не кушам ништа, не додирујем ништа — шта сада испуњава тебе, ако не само сеновите слике и сећања на оно што си чуо, видео, мирисао, окушао, додирнуо, што је све отишло у прошлост, изменило се, онаказило, распало, умрло? Зашто једном не сахраниш мртве и ие оставиш их мртвима, и не бежиш, него стојиш као гробље, по коме сени мртвих играју, које чека нове мртваце?

Како се вишњи Јерусалим, град Цара мојега, претворио у царство мртвих и у сметлиште светско!

Царе мој, чујем тајанствени шапат Твој, и разумем; видим светлост Твоју, и појимам.

И кад разумем и појмим, радост ми натера сузе на очи, и кличем: спасење је моје у Господу мојему!

Он је светлост мога ума, коме сам ја био дремљив стражар, те су се странци увукли и потамнели светлост царску.

Помоћи ће мени Господ мој, — кад признам да другог помоћника нема у свима световима, — да истерам таму и тамне странце из ума мога.

Нека таме, нека кружи око ума мога, но нека не улази у град Цара Светлости.