Молитве на језеру

LXVII

Маћеха је земља, Мајка Небесна, и као маћеха поступа с нама. Као на пасторчад гледа на нас, као на туђинце из даљине; као на посвојчад — док нас не учини робовима својим.

Аргатујемо јој дан и ноћ, и зато нам исплаћује наднице злехудом имовином својом: грехом, болешћу и смрћу. Ко само од њена хлеба живи, тај не зна за ситост. Него што више једе, све већу глад осећа. И што више игра, по музици њеној, све га већа жалост спопада.

Као звер што падне у дубоку јаму, па копа земљу све ниже и дубље, да би се спасла. И удаљујући се од спасења мисли, да је спасење близу. Ваистину, такви су и синови човечји, што се много труде око земље, и према труду своме цене близину спасења.

Нашто ваше роњење у пепео, све дубље и дубље? Синови човечји, спасење је ваше остало за леђима вашим.

Велите: још мало, мало дубље да копамо, па ћемо изаћи на светлост. А ја вам велим: још мало дубље у земљу, и бићете даље од светлости.

Велите: још само сутра и прекосутра да свршимо неке послове, и царство добра биће саграђено. А ја вам велим: све ваше грађевине од земље, срушиће вам се на главу, и ваше сутра и прекосутра биће опет само болно дизање главе испод рушевина.

Оци ваши говораше исту утеху сами себи, и помреше у рушевинама и у недовршеним оправкама.

Лествице вам требају, и ништа друго до лествице. Да се пењете из рупе, у коју сте запали. Да бежите из хладног загрљаја маћехе.

Девојкаје лествица. Она пали небесну свећу у вашој тами, и показује пут. Она је видовита, и зна оно, што сте ви заборавили. Завађена са земљом, она је спријатељена с небом. Обнажена од таме, она је обучена у светлост. Кроз њу Небо гледа у вас. Кроз њу ви можете видети небо.

Она је опрезна према вашим саветима; правоћа је у њеном уму; небесна мудрост у њеној утроби; свештени пламен у срцу њеном.

Из ње излази лекар и лек. Од њених бедара устаје путовођ и пут.

Она није маћеха но мајка, и не обећава сину своме више него што може дати. Њено давање њено је обећање. Док маћехино давање је у обећањима.

Маћеха је земља, Мајко Небесна, и као маћеха поступа с нама. Црним велом сакрила је Тебе од очију наших, да Те не видимо, и да мислимо, да си Ти мртва. Зато поколење за поколењем припија се уз маћеху, и целива тврду руку њену.

Блесни, Мајко, лицем Својим, и маћеха ће побећи, и робови ће постати синови.