Молитве на језеру

XXX

Избриши, Господе, све сећања моја — осим једног. Јер сећања ме чине старим и немоћним. Сећања ми упропашћују данашњи дан. Она ми притискују данашњи дан прошлошћу и слабе ми наду на будућност, јер ми у легионима шапћу на ухо: биће само оно што је било.

А ја не желим, да буде само оно што је било. Ја не желим, и Ти не желиш, Господе, да будућност буде повторена прошлост. Нека буде небивало, оно што се никад не појави. Сувише је скупо сунце, да би гледало само повторења.

Утрвене стазе заводе путника. Дуго је земља ходила по земљи. Досадне су постале ходаџије земаљске, јер се понављају с колена на колено кроз све време. Избриши, Господе, сва сећања моја осим једног.

Једно једино сећање не избриши но појачај у мени. Не избриши но појачај у свести мојој сећање на ону славу, што имадох кад бејах сав с Тобом и сав у Теби, пре времена и времених обмана.

Кад и ја бејах хармонично тројичан у светом јединству као што си Ти од вечности у вечност.

Кад и у мени беше душа у пријатељству са свешћу и животом.

Кад и моја душа беше девичанска утроба, и моја свест мудрост у девичанству, и мој живот духовна сила и светост.

Кад и ја бејах сав светлост, и кад таме у мени не беше.

Кад и ја бејах блаженство и мир, и муке од неравнотеже кад у мени не би.

Кад и ја знадох Тебе као што Ти знаш мене, и кад не бех помешан са тамом.

Кад и ја не имадох граница, нити комшија, нити деобе на ја и ти.

Ово сећање не избриши, Родитељу мој, но појачај.

Мада ми оно открива понор, по коме сада у понижености и ништавилу путујем.

Мада ме оно дели од пријатеља и пријатности. И руши све преграде између Јуче, Данас и Сутра.

Мада ме оно изводи ван себе, и чини ме лудим у очима сапутника мојих.

Заиста, немило ми је свако друштво сем Твога, и свако сећање сем сећања на Тебе.

Милостиви Родитељу мој, избриши сва сећања моја сем једног јединог.