Примечания

В распоряжении и историков-профессионалов, и любителей имеется огромное количество документальных материалов о Венском конгрессе. Во-первых, сохранились договор, трактаты, протоколы и записи заседаний и совещаний, опубликованные в сборнике Ходзько: E.J.B. Chodzko, the Compte d'Angeberg, Le Congres de Vienne et les traites de 1815 ,I—IV (1864), а также в более раннем собрании документов Иоганна Людвига Клюбера: Johann Ludwig Klüber, Acten des Wiener Congresses in denJahren 1814 und 1815, I-IX (1815-1835). Наброски и проекты документов конференции хранятся в архивах Вены: Haus-, Hof- und Staatsarchiv St. К. Kongressakten Kart. 1 — 16.

Многие министры иностранных дел и старшие дипломаты вели дневники и оставили свои мемуары о Венском конгрессе. Прежде всего представляют интерес заметки Меттерниха, изданные его сыном Рихардом Меттернихом, и Талейрана: Prince Richard Metternich, ed. Aus Metternich's nachgelassenen Papieren. I—II, Vienna, 1880—1884; Talleyrand, Memoires Complets et Authentiques de Charles-Maurice de Talleyrand, 1754—1815, vols. II and III. Мемуары были опубликованы посмертно, подвергнувшись основательному редактированию в расчете на последующие поколения. Ценную информацию дают послания Талейрана королю Людовику XVIII из Вены: Correspondance inedite du Prince de Talleyrand et du roi Louis XVIII pendant le Congres de Vienne, ed. G. Pallain (1881), а также его переписка с исполняющим обязанности министра иностранных дел в Париже Арнай-Франсуа де Жокуром: Amail-Frangois de Jaucourt, Correspondance du Comte du Jaucourt avec le Prince de Talleyrand pendant le Congres de Vienne (1905); в последнем собрании содержатся и письма, не вошедшие в официальную переписку французской миссии в Вене с министерством иностранных дел в Париже.

Для понимания личности Талейрана, безусловно, важны его письма герцогине Курляндской: TalleyrandIntime, d'apressa correspondance inedite avec la duchesse de Courlande (1891); Gaston Palewski, ed. Le Miroirde Talleyrand: Lettres inedites a la duchesse de Courlande pendant le Congresde Vienne. Paris, 1976. Следует обратиться и к менее известному источнику, описанию конгресса, составленному одним из друзей Талейрана, аббатом де Прадтом, и опубликованному еще в 1815 году: Abbe de Pradt, Congresde Vienne, I—II. Заслуживает внимания еще одна ранняя хроника — Гаэтана де Ракси де Флассана, историка, приехавшего на конгресс специально для того, чтобы описать его для потомков, и опубликовавшего свой труд в 1829 году: Gaetan de Raxis de Fiassan, Histoire du Congres de Vienne (1829). См. также повествование делегата Ханса Кристофа Гагерна, представлявшего Голландию и Нассау: Hans Christoph Gagern, Mein Antheil an der Politik, второй том Nach Napoleons Fall: Der Congress zu Wien (1826).

Благодаря стараниям чешской исследовательницы Марии Улльриховой историкам доступны 616 писем Меттерниха герцогине де Саган, найденных в 1949 году в подвале одного из его поместий и относящихся к периоду окончания войны и мирной конференции. Они изданы в 1966 году: Maria Ullrichova, ed., Clemens Metternich — Wilhelmine von Sagan: Bin Briefwechsel 1813—1815, Graz — Koln, 1966. Представляет интерес и переписка Меттерниха с княгиней Доротеей де Ливен: The Private Letters of Princess Lieven to Prince Metternich, 1820— 1826. К сожалению, почти не используются в исследованиях Венского конгресса мемуары одного из помощников Меттерниха, барона Биндера: они не опубликованы и хранятся в венских архивах Haus-, Hof- und Staatsarchiv St. К. Kongressakten Kart. 16.

Фридрих фон Генц, помощник Меттерниха и секретарь конгресса, будто бы тоже подготовил историю Венского конгресса, но, увидев, что заметки получились слишком критичными, уничтожил рукопись. Его действия достойны сожаления, поскольку он был исключительно одаренным летописцем, обладавшим аналитическим умом, прошедшим школу Иммануила Канта и посвященным во всю подноготную мирной конференции. Однако сохранились многочисленные наблюдения и замечания Генца в его обильной переписке. В этом отношении неплохим источником может послужить Oesterreichs Theilnahme an den Befreiungskriegen: Ein Beitrag zur Geschichte derjahre 1813 bis 1815, под редакцией Клинковстрёма (Klinkowstrom) (1887). Письма Генца в Бухарест изданы графом Прокеш-Остеном: Comte Prokesch-Osten, Depeches inedites du chevalier de Gentz aux hospodars de Valachie pour servir a Vhistoire la politique europeene, I (1876). Карл Мендельсон-Бартольди опубликовал Briefe von Friedrich von Gentz an Pilat, I—II, by Karl Mendelsson-Bartholdy (1868). Отдельные письма Генца можно найти в третьем томе Briefe von und an Friedrich von Gentz, ed. Friedrich Carl Wittichen and Ernst Salzer (1913), а также в первом томе Adam Mullers Lebenszeugnisse, ed. Jakob Baxa (1966). Существуют фрагмент заметок Генца о Венском конгрессе Denkschrift von Friedrich von Genz, написанных в феврале 1815 года (NPII 473 ff), и его дневник Tagebucher, I—IV, опубликованный Варнгагеном фон Энзе (1873).

Наиболее известными источниками информации о Венском конгрессе, безусловно, являются документы лорда Каслри и герцога Веллингтона: Robert Stewart, Viscount Castlereagh, Correspondence, Despatches and Other Papers of Viscount Castlereagh, Second Marquess of Londonderry. X—XI. London, 1853; The Duke of Wellington, The Dispatches of Field Marshal the Duke of Wellington, during His Various Campaigns. VII—VIII (1844—1847); Supplementary Despatches and Memoranda of Field Marshal Arthur, Duke of Wellington. IX, X, and XI. London, 1858— 1872. Среди изданий о британской внешней политике данного периода выделяется сборник Ч.К. Уэбстера: С.К. Webster, ed., British Diplomacy, 1813—1815: Select Documents Dealing with the Reconstruction of Europe. London, 1921. Много полезных сведений можно почерпнуть из публикаций людей, знавших Каслри и Веллингтона: графини Гран-вилл, графини Бронов, леди Шелли, капитана Р.Х. Гроноу, Джона Кама Хобхауса, Станопа, Фаррингтона, Джона Вильсона Крокера, Томаса Криви. Не менее познавательны и мнения заинтересованных наблюдателей: графини Потока, графини Розалии Ржевуской, княгини Радзивилл и маркизы де ла Тур дю Пен, супруги французского делегата. Нельзя не упомянуть и такие издания, как: Memoires du Landamman Monod pour servir a Vhistoire de la Suisse en 1815(1975), Denkwurdigkeiten des Bayerischen Staatsministers Maximilian Graf en Von Montgelas (1799—1817) (1887), а также воспоминания шведки Элисабет Карлотты Хедвиг, особенно девятый том ее Dagbok.

Среди воспоминаний прусских делегатов выделяется серьезное академическое издание в 2000 году Томасом Штамм-Кульманном дневника канцлера Карла фон Гарденберга Tagebucher und Autobiographische Aufzeichnungen. Письма прусского посла Вильгельма фон Гумбольдта жене опубликованы в Wilhelm und Caroline von Humboldt in ihren Briefen, IV—V, ed. Anna von Sydow (1910), а протоколы и записки вошли в его Gesammelte Schriften, XI—XII, использованы и в других изданиях, например, у Ангенберга и в приложениях 4,5 и б к сборнику Уэбстера The Congress of Vienna 1814—1815 (1919). Письма царя Александра I великой княгине Екатерине опубликованы в Scenes of Russian Court Life: Being the Correspondence of Alexander I with his Sister Catherine (undated). Имеются воспоминания Адама Чарторыйского: The Memoirs of Prince Adam Czartoryski and his Correspondence with Alexander I, I—II, ed. Adam Gielgud (1888,1968). См. также его письма в издании Alexandre leret le Prince Czartoryski: correspondance particuliere et conversations 1801—1823 (1865). Фрагментарная автобиография барона фом Штейна Die Autobiographie des Freiherrn vom Stein, ed. Kurt von Raumer (1960), к сожалению, не затрагивает деятельность конгресса, однако его дневник, опубликованный Эрихом Ботценхартом и Вальтером Хубачем в пятом томе Briefe undamtliche Schriften (1957— 1974), Erich Botzenhart, Walter Hubatsch, представляет огромный интерес. Автобиографию русского графа Нессельроде Autobiographie, опубликованную посмертно его внуком, можно найти во втором томе Lettres etpapiers du chancelier comte de Nesselrode, 1760—1850, некоторые письма содержатся в пятом томе. См. также переписку графа Поццо ди Борго с графом Нессельроде, опубликованную внуком Поццо ди Борго: Correspondence Diplomatique du Comte Pozzo di Borgo, ambas-sadeurde Russie en France et du Comte du Nesselrode depuis la restauration des Bourbons jusqu'au Congres d'Aix-la-Chapelle, 1814—1818 (1890). Дают представление о русской делегации в Вене и такие работы, как: Correspondance de Frederic-Cesar La Harpe et Alexander ler, Jean Charles Biaudeet and Franchise Nicod (1978—1979); Count Ouvaroff, Esquisses politiques et litteraires (1848).

Помимо мемуаров, писем и заметок главных делегатов конгресса, представлявших «Большую четверку», я обращался к материалам менее известных участников конференции, остававшихся в тени как в Вене, так и в последовавших после конгресса исторических описаниях. К повествованию представителя Голландии и Нассау, упомянутому выше, я хотел бы добавить следующие документы: испанца дона Педро Лабрадора Melanges sur la vie privee et publique du marquis de Labrador (1849) и шведа Лёвенхильма Berattelse от handelserna, 1814— 1815, дневник маркиза ди Сан-Марцано из Пьемонта Diario (Marchese di San Marzano), опубликованный Ilario Rinieri, ed., а также переписку кардиналов Консальви и Пакки Corrispondenza inedita dei Cardinali Consalvi e Pacca nel tempo del Congresso di Vienna (1903). Письма женевца Пикте де Рошмона и отрывки из его дневника изданы Эдмоном Пикте в сборнике Biographie, travaux et correspondance diplomatique (1892) и более полно в Correspondance diplomatique de Charles Pictet de Rochemont et Francois d'Yvernois 1814—1816 (1914), Cramer, ed. Кроме упомянутой выше переписки кардиналов Консальви и Бартоломео Пакки, я пользовался и мемуарами Консальви — Memoires, I—II (1864). Депеши ганноверского графа Мюнстера опубликованы его сыном графом Георгом Гербертом Мюнстером в сборнике Political Sketches of the State of Europe, 1814—1867: Containing Count Ernst Munster's Despatches to the Prince Regent from the Congress of Vienna (1868). Послания герцога Веймара (вскоре стал великим герцогом Веймара) вошли в третий том Politischer Briefwechsel des Herzogs und Grossherzogs Carl August von Weimar: Von der Rheinbundzeit biszum Ende der Regierung, 1808-1828, ed. Willy Andreas and Hans Tummler (1973). Дневник датчанина Нильса Розенкранца Journal du Congres de Vienne, 1814—1815 (1953) издал Георг Нёррегор (Georg Norregaard); он же написал полезное исследование о вкладе Дании в работу Венского конгресса Danmark og Wienerkongressen, 1814—1815 (1954).

Опубликовано немало примечательных описаний светской жизни на Венском конгрессе, не привлекших, к моему удивлению, должного внимания исследователей. Мне хотелось бы сразу же отметить две работы: Hilde Spiel, Der Wiener Kongress in Augenzeugeberichten (1965) и Frederick Freksa, Der Wiener Kongress: Nach Aufzeichnungen von Teilnehmern und Mittarbeitern (1914), первая была переведена в 1968 году (Richard H. Weber), а вторая — в 1919 году (Harry Hansen). Впоследствии они были изданы в полном объеме. Самыми занимательными описаниями светской жизни во время конгресса представляются заметки графа Огюста де Ла Гард-Шамбона (Comte Auguste de La Garde-Chambonas, Souvenirs du congres de Vienne). Они переведены на английский язык под заголовком Anecdotal Recollections of the Congress of Vienna (1902). В них, надо сказать, упущены некоторые пассажи, которые редактор посчитал неприемлемыми для Британии. Ла Гард-Шамбона, конечно, допускает ошибки, но это вовсе не умаляет значения его мемуаров. Воспоминаниями можно пользоваться, особенно теми из них, которые подтверждаются другими надежными источниками. Прекрасные дневниковые заметки о конгрессе оставил германский издатель Карл Бертух: Carl Bertuch, Tagebush vom Wiener Kongress, ed. Hermann Freiherrn von Egloffstein (1916). Несколько гривуазны, но увлекательны бытописания Фридриха фон Шёнхольца — Friedrich Anton von Schonholz, Traditionen zur Charakteristik Osterreichs, seines Staats- und Volkslebens unter Franz/(1914), а также дневники таких светских лиц, как графиня Лулу Тюргейм — Lulu Thurheim, Mein Leben: Erinnerungen aus Osterreichs Grosser Welt 1788—1819, II (1913) — и графиня Бернсторф — Bernstorff, Ein Bild aus der Zeit von 1789 bis 1835: Aus ihren Aufzeichnungen, I (1896), чьи заметки опубликовала ее внучка. Богата анекдотическими впечатлениями о Вене и ее обитателях книга букиниста Франца Греффера (Franz Graffer, Kleine Wiener Memoiren und Wiener Dosenstucke, I—II, 1845), изданная в 1845 году и переизданная Густавом Гугицем (Gustav Gugitz) в 1918-м. Английский доктор Ричард Брайт (Richard Bright), находившийся на конгрессе с ноября по март, опубликовал свои наблюдения в книге Travels from Vienna through Lower Hungary with Some Remarks on the State of Vienna During the Congress in the year 1814 (1818). Некоторые письма и материалы о пребывании в Вене сэра Сидни Смита вошли во второй том его мемуаров, написанных с его одобрения Эдвардом Говардом, — The Memoirs of Admiral Sir Sidney Smith (1839). Они использованы и в сборнике под редакцией Джона Барроу (John Barrow) — The Life and Correspondence of Admiral Sir William Sidney Smith (1848). См. также описания Карла фон Ностица — Karl von Nostitz, Leben und Brief wechsel: Auch ein Lebensbild aus den Befreiungskriegen (1848) и русского армейского историка Александра Ивановича Михайловского-Данилевского, чей дневник был недавно обнаружен и выборочно опубликован Александром Сапожниковым в сборнике Оле Виллумсена Крога (Ole Villumsen Krog, ed.) Danmark ogDen Dansende Wienerkongres: Spillet от Danmark (2002). Из впечатлений военных людей меня особенно заинтересовали письма жене фельдмаршала князя Шварценберга: Briefe des Feldmarschalls Fursten Schwarzenberg an seine Frau, 1799—1816 (1913), опубликованные Иоганном Фридрихом Новаком (Johann Friedrich Novak), и заметки бонапартиста-адъютанта Анатоля Монтескью — Anatole Montesquiou, Souvenirs sur la revolution Vem-pire, la restauration et le regne de Louis-Philippe (1961). С удовольствием я прочитал записи эрцгерцога Иоганна Aus dem Tagebuche Erzherzog Joahanns von Oesterreich 1810—1815 (1891), Denkwurdigkeiten aus mei-nen Leben (1914) Каролины Пихлер (Caroline Pichler) и удивительные мемуары (Memoires) фрейлины императрицы Елизаветы Алексеевны Роксаны Стурдзы, ставшей впоследствии графиней Эдлинг (1888). Исключительно полезными для меня были дневники графа Генриха цу Штольберг-Вернигероде: Henrich Graf zu Stblberg-Wernigerode, Tagebuch iibermeinen Aufenthalt in Wien zurZeitdes Congresses (2004) и правительственного чиновника Маттиаса Франца Перта: Matthias Franz Perth, Wiener Kongresstagebuch, 1814—1815 (1981). Много ценной информации дали мне комментарии Карла Августа Варнгагена фон Энзе (Karl August Varnhagen von Ense) в его Denkwurdigkeiten des Eignen Lebens, II (1987), книга Рахиль Варнгаген (Rahel Varnhagen) Briefwechsel, Volumes 1—4, ed. Friedhelm Kemp (1979) и еще более позднее издание Карла Августа Varnhagen von Ense und Cotta: Briefwechsel, 1810—1818,1—II, ed. Konrad Feilchenfeldt, Berahard Fischer, and Dietmar Pravida (2006). Швейцарский банкир Жан Габриель Энар написал о своем пребывании в Вене во время конгресса два тома заметок: Ли Congresde Vienne: journal de Jean-Gabriel Eynard I—II (1914—1924). Его супруга Анна Энар-Люллен тоже вела дневник, многие его фрагменты вошли в книгу Anna Eynard-Lullin et Vepoque des congres et des revolutions (1955) (Alville). Оставили свои воспоминания о конгрессе баронесса дю Монте, французская эмигрантка, любившая бывать на всех празднествах, Baronne du Montet, Souvenirs, 1785—1866 (1904), и барон Меневаль, назначенный в 1812 году Наполеоном секретарем Марии Луизы и находившийся при экс-императрице во дворце Шёнбрунн. Очень занимательны заметки делегата Гессена филолога Якоба Гримма. Он постоянно поддерживал контакты с братом Вильгельмом, и их переписка гораздо содержательнее, чем его автобиография: Briefwechsel zwischen Jacob und Wilhelm Grimm aus der Jugendzeit (1963).

Ценную информацию о конгрессе, безусловно, можно найти в полуофициальной газете «Винер цайтунг» и в уникальных по своему характеру документах: Guide des etrangers a Vienne pendant le Congres contenant les noms des souverains presents dans cette capitate ainsi que ceux des ministres et charges dfaffaires des differentes cours aupres de celle de Vienne au mois d'octobre 1814 (1814); Supplement du Guide des Strangers auquel on a joint La Liste Generate des cavaliers employes par sa Ma-jeste VEmpereuret Roi en qualite du grand maitres, aides de camp generaux, adjudants, chambellans et pages aupres des augustes etrangers a Vienne 1814 (1814).

Удивительные открытия содержали доклады венской полиции и цензуры, возглавляемых бароном Францем фон Хагером. Историки знали об их существовании, но по каким-то причинам не особенно ими интересовались. Все документы министерства полиции в начале XX века были уничтожены, но, к счастью, почти сто лет назад жили два историка, догадавшиеся прочесать полицейские архивы и опубликовать результаты своих исследований до того, как власти избавились от неприятных досье: August Fournier, ed., Die Geheimpolizei auf dem Wiener Kongress: Eine Auswahl aus ihren Papieren (1913) и Commandant Maurice Henri Weil, ed. Les Dessous du Congres de Vienne d'apres de documents originaux des archives du Ministere imperial et royal de Vinte-rieurd Vienne, I—II (1917).

Конечно, на двух тысячах страницах секретных досье излагалось немало слухов, сплетен и откровенных измышлений, но они давали и представление о повседневной, бытовой и изнаночной стороне Венского конгресса. Государственные мужи принимают решения не только на достоверных фактах. Игнорирование слухов, сплетен и интриг только из-за того, что они вступают в противоречие с тем, что нам известно или кажется известным, может привести к недооценке неопределенности ситуации и упрощению прошлого. Кроме того, доклады полиции не так уж плохи, как мы думаем (некоторые полицейские рапорты, приводимые в этой книге, показывают, что было бы неправильно к ним не прислушаться). Безусловно, качество информации агентов различно и одни агенты работают лучше, другие — хуже. Однако многие из них проявляли острую наблюдательность, находились в гуще событий на конгрессе, располагали обширными контактами и связями и давали проницательные оценки. Особую ценность в полицейских досье представляли сотни конфиденциальных писем, которые австрийские агенты перехватывали у британских, французских, прусских и русских посланников, практически у всех главных делегаций в Вене и даже у некоторых представителей малых государств.

Я с большим удовольствием знакомился с предыдущими исследованиями Венского конгресса, уже опубликованными историками и дипломатами, в том числе с выдающимися трудами Энно Крейе и Чарлза Уэбстера: Enno E. Kraehe, Metternich's German Policy, I—II (1963-1983); Charles Webster, The Foreign Policy of Castlereagh, 1812-1815: Britain and the Reconstruction of Europe (1931). Блестящий анализ десятилетнего периода, центральное место в котором занимает Венский конгресс, дал Генри Киссинджер в своей диссертационной работе A World Restored (1957). Полезной была и диссертация Ханны Алисы Штраус: Hannah Alice Straus, The Attitude of the Congress of Vienna Toward Nationalism in Germany, Italy and Poland (1949). История Венского конгресса привлекла внимание многих государственных деятелей. Во Франции Гастон Палевский редактировал письма Талей-рана герцогине Курляндской, Доминик де Вийепен (Dominique de Villepin) написал Les Cent Jours (2001), а дипломат Жак Ален де Седуи (Jacques-Alain de Sedouy) — Le Congres de Vienne: LEurope contre la France, 1812-1815 (2003).

Книга Карла Гриванка (Karl Griewank, Der Wiener Kongress und Die Neuordnung Europas, 1814—15) долгое время считалась лучшим исследованием непосредственно Венского конгресса, в особенности издание 1954 года, вышедшее под названием Der Wiener Kongress und die europaische Restauration и избавившееся от налета сороковых годов, присущего первому выпуску исследования в 1942 году. Отличный анализ периода, относящегося к Венскому конгрессу, содержится в работе Грегора Далласа The Final Act: The Roads to Waterloo (1997). Легко читается довольно небольшая по объему книга, всего двести страниц, сто из них — о светских событиях в Вене, Сьюзан Мэри Олсоп (Susan Mary Alsop) The Congress Dances (1984). Познавательна также небольшая по объему работа Уэбстера, предназначавшаяся для британской делегации в Версале: The Congress of Vienna 1814-1815 (1919).

Самым новейшим исследованием европейской дипломатии в период с декабря 1812 года и до Веронского конгресса осенью 1822 года можно считать книгу Адама Замойского: Adam Zamoyski, The Rites of Peace: The Fall of Napoleon and the Congress of Vienna (2007). Эдвард Воуз Галик также дает интересный анализ коалиционной дипломатии, доказывая, что стратегия баланса сил должна служить главным ориентиром в государственной внешней политике: автор убедительно аргументирует это положение, хотя оно наверняка не может быть единственным в наборе дипломатических средств: Edward Vose Gulick, Europe's Classical Balance of Power: A Case History of the Theory and Practice of One of the Great Concepts of European Statecraft (1955). Основательно и всесторонне отражает состояние общественной жизни во времена Венского конгресса барон фон Бургоинг: Freiherr von Bourgoing, Vom Wiener Kongress: Zeit- und Sittenbilder (1943). До сего времени одним из самых классических трудов о Венском конгрессе оставалось исследование Гарольда Николсона, приуроченное к окончанию Второй мировой войны: Harold Nicolson, The Congress of Vienna: A Study in Allied Unity, 1812—1822 (1946). Несмотря на неточности и ошибки, она представляет собой всесторонний анализ событий и проблем с точки зрения профессионального дипломата.

В данной книге ,«Вена, 1814 год», используются работы и многих других авторов, писавших об участниках конгресса, дипломатии, международных отношениях и иных проблемах Европы первой четверти XIX века. К числу самых грандиозных и авторитетных работ о дипломатии в Европе следует отнести 800-страничный труд Пауля Шредера, охватывающий период с 1763 по 1848 год: Paul Schroeder, The Transformation of European Politics. Имеются и исследования, хотя и немного, посвященные женщинам, так или иначе принимавшим участие в событиях вокруг конгресса. Дороти Гиз Макгиган написала великолепный очерк о герцогине де Саган, а Филип Зиглер, Франсуаза де Бернарди и Мишлина Дюпюи выпустили биографии ее младшей сестры Доротеи. Розалинда Пфлаум посвятила свою книгу всем трем необыкновенным женщинам: Rosalynd Pflaum, By Influence and Desire: The True Story of Three Extraordinary Women — The Grand Duchess of Courland and Her Daughters (1984). И эти насыщенные деталями жизнеописания, и музейные экспозиции помогли мне воссоздать, так сказать, «декорации спектакля». Я воспользовался и каталогами выставок, посвященных Венскому конгрессу, в частности каталогом выставки, проходившей весной 2002 года во дворце Христианборг в Копенгагене (дополнен блестящими научными статьями, редактор Оле Виллумсен Крог). Пригодились также каталоги экспозиций, проводившихся во дворце Хофбург в 1966 (в связи со 150-летием конгресса) и 1896 годах: Der WienerKongress Ausstellung, 1 Juni bis 15 Oktober 1965 (1966); Der Wiener Congress: Culturgeschichte die Bildenden Kunste und das Kunstgewerbe Theater — Musik in der Zeit von 1800 bis 1825, ed. Eduard Leisching (1898). He могу не выразить признательность британскому историку Алану Палмеру за его биографические исследования князя Меттерниха, царя Александра I, императрицы Марии Луизы, Бернадотта, труды по истории династии Габсбургов и о России во время наполеоновского вторжения.

Историки иногда под понятием «Венский конгресс» подразумевают серию переговоров, проходивших в период между 1812 и 1822 годами. Тем не менее конгресс имеет вполне определенные временные рамки. О нем можно вести разговор только с 30 мая 1814 года, со дня подписания Парижского договора, в котором статьей XXXII было установлено созвать в Вене «общую конференцию». Конгресс должен был открыться в июле 1814 года. Дата открытия неоднократно переносилась, по сути, конгресса как такового не было, по крайней мере в том виде, в каком его хотели провести большинство стран. Так или иначе, 9 июня 1815 года основные участники переговорного процесса подписали Заключительный акт, спустя девять дней союзники нанесли Наполеону сокрушительное поражение под Ватерлоо, и Венский конгресс к тому времени уже становился легендой.

Пожалуй, самой узнаваемой чертой Венского конгресса стала его светская экстравагантность, и, к сожалению, эта его сторона менее всего исследована и понята. В то же время трудно не согласиться с тем, что немалая толика дипломатических проблем и интриг разрешалась в бальных залах, на банкетах, в салонах дворцов и особняков. Венский конгресс — это, можно сказать, девятимесячная, единственная в своем роде международная драма со всеми элементами сюжетности, сценичности и конфликтности.

Пролог

Прибытие фрегата «Неустрашимый» с Наполеоном на борту в бухту острова Эльбы описано в воспоминаниях капитана корабля Томаса Асшера — Thomas Ussher, «Napoleon's Deportation to Elba», опубликованных в сборнике: Napoleon's Last Voyages, Being the Diaries of Admiral Sir Thomas Ussher, R.N., K.C.B. (on board the «Undaunted» and John R. Glover, Secretary to Rear Admiral Kockburn (on board the «Northumberland»), (1895), 50—51, и Нила Кемпбелла: Neil Campbell, Napoleon at Fontainebleau and Elba; Being a Journal of Occurrences in 1814— 1815 (1869), 216; количество гребцов — у Грегора Далласа: Gregor Dallas, The Final Act: The Roads to Waterloo (1997), 263. О восторженной встрече Наполеона см. также: Norman Mackenzie, The Escape from Elba: The Fall and Flight of Napoleon, 1814-1815 (1982), 74; Robert Christophe, Napoleon on Elba, trans. Len Ortzen (1964), 36. О любимом мундире Наполеона, его привычке быстро ходить взад-вперед и нюхать табак вспоминали Кемпбелл (1869) и три его секретаря — Буррьенн, Меневаль и Фен. Попытка самоубийства вначале вызывала сомнения, но теперь историки считают ее подлинным фактом, подтверждаемым многими людьми, в том числе генералом Арманом Опостеном Луи Коленкуром, бароном Клодом Франсуа де Меневалем и бароном Агатоном Жаном Франсуа Феном: General Armand Augustin Louis Caulaincourt, Memoires (1933), III, 357—377; Baron Claude-Francois de Meneval, Memoirs Illustrating the History of Napoleon I from 1802 to 1815, edited by Baron Napoleon Joseph Meneval (1894), III, 255-257; Baron Agathon Jean Francois Fain, Souvenirs de la campagne de France (Manuscritde 1814) (1914), 240ff.

Список представителей, хотя и неполный, можно найти: Angeberg, Le Congres de Vienne et les traitesde 1815 (1864), 1,255-256, и II, 257-264. Об ожиданиях эры мира см. Abbe de Pradt, Du Congres de Vienne (1815) I, iv-vi, 6ff, 11. Меттерних вначале предполагал, что конгресс продлится три недели (его письмо герцогине де Саган от 23 апреля 1814 года — MSB, 252), затем он продлил срок до шести недель (письмо герцогине де Саган от 19 сентября 1814 года — там же, 264). Лорд Каслри надеялся, что конгресс закончится осенью и к Рождеству он будет дома (его письмо Ливерпулю 3 сентября 1814 года — BD, 191); русский царь рассчитывал максимум на шесть недель (доклад Хагеру, 18 сентября 1814 года и донесение агента Шмидта от 1 октября 1814 года, DCV, I, по. 222). Другие представители придерживались таких же сроков: Штейнлейн королю Баварии, 6 августа 1814 года, DCV, I, no. 58, барон Браун в письме 14 сентября 1814 года, DCV, I, по. 98; О «блистательном хаосе»: Henri Troyat, Alexander of Russia: Napoleon's Conqueror, trans. Joan Pinkham (1982), 215. О том, что достичь мирного согласия оказалось не менее сложным, чем нанести поражение Наполеону, Меттерниху говорила княгиня Багратион: донесение агента «Нота» (Карпани) Хагеру от 5 февраля 1815 года, DCV, II, по. 1513.

Реакция Меттерниха на известия о побеге Наполеона с Эльбы показана на основе его NPI, 209—210 и 328. Описывая многие годы спустя свои действия, министр ошибочно указал, что депеша пришла из Генуи, и эта версия долгое время фигурировала и в его биографиях, и в исторических трудах о Венском конгрессе. В действительности сообщение поступило из Ливорно, что подтверждается несколькими источниками, в том числе полуофициальной газетой «Винер цайтунг» и секретарем конгресса Фридрихом фон Генцем. Он известил о побеге Караджу письмом от 7 марта 1815 года: см. первый том Depeches inedites du chevalier de Gentz awe hospodars de Valachiepourser-vird Vhistoire la politique europeene (1813—1828), ed. Comte Prokesch-Osten fils (1876), 144. Такой вывод следует и из дневников офицера, упоминающегося в депеше, сэра Нила Кемпбелла: по его словам, он сначала высадился в Тоскане, предполагая, что Наполеон направляется в Неаполь.

О спешке, в какой пребывал Меттерних, получив сообщение о побеге Наполеона, — из его письменного наследия NP1,210.0 конце «счастливой вольной жизни» пишет граф Огюст де Ла Гард-Шамбо-на: Comte Auguste de La Garde-Chambonas, Anecdotal Recollections of the Congress of Vienna (1902), 35. «Самым грозным после Чингисхана полководцем» Наполеона называет Аластэр Хорн: Alastair Home, The Age of Napoleon (2004), xxx. Об обаянии Талейрана вспоминает мадам де ла Тур дю Пен: The Memoirs of Madame de la Tourdu Pin (1971), trans. Felice Harcourt, 246. Слова Наполеона «дерьмо в шелковых чулках» («Merde dans un has de soie!»), брошенные им в гневе Талейрану в январе 1809 года, заимствованы у Жоржа Лакур-Гайе: Georges Lacour-Gayet, Talleyrand, 1754-1838 (1928-1934), II, 272.0 Пруссии, «слишком сильной, чтобы занести ее в разряд малых государств, но недостаточно сильной, чтобы считать великой державой», см. The Life and Memoirs of Count Mole (1781-1855) (1924) 1,322-323.0 короле Пруссии: дневниковая запись Карла фон Ностица от 23 января 1815 года: Karl von Nostitz, Leben und Briefwechsel: Auch ein Lebensbild aus den Befreiungskriegen (1848), 155. Прусская делегация — самая большая делегация в городе после русской: GE, 16—21.

Высказывание Наполеона о царе Александре, взятое из его письма Жозефине, можно найти и в других источниках: J. Christopher Herold, ed., The Mind of Napoleon (1955), 173; Alan Schom, Napoleon Bonaparte (1997), 477; Steven Englund, Napoleon: A Political Life (2004), 293. О дележе королевств на балах см. Comte Auguste de La Garde-Chambonas, Anecdotal Recollections of the Congress of Vienna (1902), 1—2. Оценка конгресса Генри Киссинджером содержится в его «Дипломатии» (Diplomacy, 1994,79), однако более развернутое мнение об итогах конференции он выразил в ранней работе: Henry Kissinger, A World Restored: Metternich, Castlereagh and the Problems of Peace, 1812— 1822 (1957). О том, что Венский конгресс дал Европе самый длительный и продуктивный период мира в истории, писал и Альбер Сорель: Albert Sorel, L’Europe et La Revolution Francaise, VIII, 502.

Глава 1. И хлеб, и зрелища

Высказывание принца де Линя о Венском конгрессе приводится в воспоминаниях графа Огюста де Ла Гард-Шамбона: Anecdotal Recollections of the Congress of Vienna (1902). О плохих дорогах лорд Каслри написал жене, вероятно, в январе 1814 года, опубликовано Уэбстером: С. К. Webster, The Foreign Policy of Castlereagh, 1812—1815: Britain and the Reconstruction of Europe (1931), 503—504. С Талейра-ном по дороге в Вену чуть не случилась беда, о чем он сообщал герцогине Курляндской 18 сентября 1814 года (ТЫ, 31). О трудностях, с которыми сталкивались путники в то время, пишет Пол Джонсон: Paul Johnson, The Birth of the Modern: World Society, 1815-1830(1991), 169ff. О разбое на дорогах упоминает Грегор Даллас: Gregor Dallas, The Final Act: The Roads to Waterloo (1997), 136. Надо сказать, что ряды дорожных грабителей пополнили и солдаты, уволенные после войны из армии и оставшиеся без какого-либо содержания. О сожженных городах и разрухе см. Henrich Graf zu Stolberg-Wernigerode, Tagebuch über meinen Aufenthalt in Wien zur Zeit des Congresses (2004), 6ff, 11 — 15 сентября 1814 года. О том, что в путь тогда могли отправиться только «отчаянные храбрецы, глупцы и самоубийцы»: Lesley Adkins and Roy Adkins, The Keys of Egypt: The Obsession to Decipher Egyptian Hieroglyphics (2000), 7. По разным оценкам, в Вену в связи с конгрессом прибыло около ста тысяч человек. Оповещение о конгрессе: Webster (1931), 327; Enno E. Kraehe, Metternich's German Policy, (1963—1983) II, 125. «Винер хофцайтунг» и другие документы о первоначальных планах конференции в Haus-, Hof- und Staatsarchiv St. К. Kongressakten Kart. 16.

О первой в истории «тотальной войне»: T.C.W. Blanning, The French Revolutionary Wars, 1787—1802 (1996), 101; августовский закон 1793 года о мобилизации, который еще называют levee en masse, см. там же, 100—101, а также у Саймона Шамы: Simon Schama, Citizens: A Chronicle of the French Revolution (1989), 762. Пять миллионов погибших: Paul W. Schroeder, The Transformation of European Politics 1763—1848 (1994), 580. Всеобъемлющий анализ войн дает Карл фон Клаузевиц: Carl von Clausewitz, On Wars, trans, and notes by Bernard Brodie в Michael Howard and Peter Paret, Clausewitz: On War (1976). Об истощении сил противоборствующих сторон: Correspondance Diplomatique du Comte Pozzo di Borgo, ambassadeur de Russie en France et du Comte du Nesselrode depuis la restauration des Bourbons jusqu'au Congres d'Aix-la-Chapelle, 1814—1818, by Comte Charles Pozzo di Borgo (1890), в частности, письмо Поццо ди Борго графу Нессельроде, 14— 26 сентября 1814 года, 73.

О том, что, кроме определения границ Франции, Парижский договор в мае 1814 года практически не решил других проблем, см. С.К. Webster, The Foreign Policy of Castlereagh, 1812-1815: Britain and the Reconstruction of Europe (1931), 327—328, а также сам договор: Le Congres de Vienne et les traites de 1815 (1864), I, 161—170 и секретные статьи к нему 171 ff. Польша как самая острая проблема в начале переговоров: перехваченное письмо Бернсторфа от 13 июля 1814 года, DCV, I, по. 28; донесение барону Хагеру от 27 сентября 1814 года, I, по. 171; письмо Бернсторфа Розенкранцу от 7 июля 1814 года, досье Огюста Фурнье GPWK, 94—95; письмо Генца Карадже, Depeches inedites, 79—82,21 июня 1814 года; письмо Бернсторфа Розенкранцу от 20 июля 1814 года GPWK, 100—101; донесение агента от 28 сентября 1814 года, GPWK, 133-134.

Наполеон о Польше: Las Casas, Memorial de Sainte-Helene (1823; герг. 1961), II, 458ff, Бонапарт обратился к полякам после взятия Вены в 1805 году. Также о Польше и этом периоде: Norman Davies, God's Playground: A History of Poland (1982), I, 510-527; Paul W. Schroeder, The Transformation of European Politics 1763-1848 (1994), 11 -19,122-124, 144—150. О разделе Польши как первопричине многих бед, обрушившихся на Европу, см. письмо Талейрана Меттерниху от 19 декабря 1814 года, опубликованное в сборнике Le Congres de Vienne et les traites de 1815 (1864), II, 540—544. He только для Талейрана воссоздание Польши означало «сохранение Европы», как написал Шатобриан в «Замогильных записках»: Chateaubriand, Memoires d'outre-tombe (1951), 1,997.

О планах Наполеона превратить Париж в самый красивый город мира: Alastair Home, The Age of Napoleon (2004) (заявил в 1798 году). О слухах, будто некоторые произведения искусства были забраны из Лувра, сообщал Генц (перехваченное письмо от 7 июня 1814 года, DCV, I, по. 4). Одним из первых начал требовать возвращения украденных шедевров посланник папы Пия VII кардинал Консальви, вскоре к нему присоединились другие делегаты, в том числе монахи-бенедиктинцы, обратившиеся за помощью к британцам, письмо герцога Веллингтона графу де Жокуру от 21 ноября 1814 года, WD, VIII, 604. Очевидно, удалось вернуть часть произведений, которые еще не были распакованы из ящиков.

О проектах д-ра Юстуса Боллмана: Paul Sweet, «Erich Bollmann at Vienna in 1815», AHR (1941): 580—587. Деятельность делегации еврейских общин обстоятельно освещена Максом Кохлером: Max J. Kohler, Jewish Rights at the Congresses of Vienna (1814—1815, and Aix-la-Chapelle (1818) (1918). О планах издателя Иоганна Георга Котты добиться на конгрессе гарантий интеллектуальной собственности и свободы прессы агент «Н» сообщал барону Хагеру в донесении от 11 октября 1814 года, DCV, I, по. 342. Подробнее о деятельности Котты на конгрессе см. Daniel Moran, Towards the Century of Wordsijohann Cotta and the Politics of the Public Realm in Germany, 1795-1832(1990).

Краху Священной Римской империи посвящены многие исследования, в частности: Friedrich Heer, The Holy Roman Empire (1968); C.A. Macartney, The Hubsburg Empire, 1790-1918 (1969). Процесс ее дезинтеграции ускорило «Заключительное постановление имперской депутации», принятое в 1803 году. Коллегия курфюрстов упразднила такие церковные княжества, как Зальцбург, а Габсбурги уступили большинство в этой коллегии протестантским курфюрстам. Франц принял титул императора Австрии (Франц I) и стал последним императором Священной Римской империи (Франц II).

Впечатления о Вене: Marcel Brion, Daily Life in the Vienna of Mozart and Schubert, trans. Jean Stewart (1962), 23; Jean-Gabriel Eynard, Au Congresde Vienne:journal deJean- Gabriel Eynard, (1914—1924), 1,4, запись от 5 октября 1814 года. Указ Иосифа о посадке деревьев: Raymond F. Betts, Vienna: A City Apart, частное издание, без нумерации страниц. О французских эмигрантах в Вене: Baronne du Montet, Souvenirs, 1785—1866 (1904); эмигранты в салоне принца де Линя: The Memoirs of the Countess Potocka, ed. Casimir Stryienski, trans. Lionel Strachey (1900), 112; о Вене как о прибежище для противников революции: Eugen Guglia, «Der Wiener Congress: seine Fiirsten und Staatsmanner» в сборнике Der Wiener Congress: Culturgeschichte die Bildenden Kiinste und das Kunstgewerbe Theater — Musik in derZeit von 1800 bis 1825, ed. Eduard Leisching (1898), 21—22. О жителях Вены, «завтракающих до обеда»: Philip Mansel, Prince of Europe: the Life of Charles-Joseph de Ligne, 1735—1814 (2003), 150—151. О крепостных стенах, короле Ричарде Львиное Сердце и средствах на сооружение стен: Richard Bright, Travels from Vienna through Lower Hungary with Some Remarks on the State of Vienna During the Congress in the year 1814 (1818), 33; John P. Spiel-man, The City and the Crown: Vienna and the Imperial Court, 1600—1740 (1993), 29. Крепость впечатляла буквально всех: например, Якоба Гримма, см. его письмо брату Вильгельму от 2 октября 1814 года — Briefwechsel zwischen Jacob und Wilhelm Grimm aus derjugendzeit (1963), 350. Существуют различные данные о населении Вены в дни конгресса. С тем, что в ней проживало около четверти миллиона человек, согласен и Энно Крейе: Enno E. Kraehe, Metternich's German Policy, (1963—1983), II, 118.0 населении столицы см. также Waltraud Heindl, «People, Class, Structure and Society» в Raymond Erickson, ed., Schubert's Vienna (1997), 38. Население Вены в дни конгресса возросло на треть: Stella Musulin, Vienna in the Age of Metternich: From Napoleon to Revolution, 1805—1848 (1975), 140—141. «Вена — город восторгов»: баронесса дю Монте (1904), 24; «Вена — колыбель счастья»: Ла Гард-Шамбона (1902), 35; о том, что Вена могла и раздражать: Friedrich Anton von Schonholz, Traditionen zur Charakteristik Osterreichs, seines Staats- und Volkslebens unter Franz I (1914), II, 104.

О популярности императора Франца пишут многие авторы: Фредерик Лам (Frederick Lamb) лорду Каслри, 18 июня 1814 года, 57; Bright (1818), 89; Rzewuska (1939), I, 64—65; приложение к первому тому воспоминаний Энара (Eynard, 1914—1924), 334. Музыку к гимну «Gott erhalte Franz der Kaiser» («Бог, храни императора Франца») сочинил Гайдн, а текст написал Гашка (Haschka). «Если на него хорошенько дунуть, то он упадет» — эти слова об императоре Франце заимствованы из книги: Alville, Anna Eynard-Lullin et l’epoque des congres etdes revolutions (1955), 157. Сравнение Франца с «Венерой», богиней любви, в письмах принцессы Терезы принцессе Амалии фон Заксен, 14 января 1815 года, GPWK, 363, принца Максимилиана фон Заксена от 15 января, 364 и еще в одном письме от 6 мая 1815 года, 476. «Самой великой династией в современной истории» Габсбургов назвал А. Дж. П. Тейлор: A.J.P. Taylor, The Habsburg Monarchy, 1809-1918: A History of the Austrian Empire and Austria-Hungary (1966), 10. О семейном оркестре Франца: Walter Consuelo Langsam, Francis the Good: The Education of an Emperor, 1768—1792 (1949), 162. Описание расселения коронованных особ во дворце Хофбург можно найти у многих авторов; о размещении датского короля, меньше всего интересовавшего историков, см. Norregaard, Danmark og Wiener Kongress (1948), n.29,16.

Круглосуточный кофе: Countess Bernstorff, Ein BildausderZeitvon 1789 bis 1835: Aus ihren Aufzeichnungen (1896), 1,148. Описание кухонь дворца Хофбург: Hilde Spiel, The Congress of Vienna: An Eywitness Account, trans. Richard H. Weber (1968), 87—88. В «серебряной палате» Хофбурга и сейчас хранится коллекция столовых приборов, использовавшихся на банкетах. Описания вин и закусок даются на основе блестящих комментариев д-ра Ингрид Хаслингер (Ingrid Haslinger). Более подробно о кулинарном искусстве того времени см. ее статью в Ole Villumsen Krog, ed., Danmark og Den Dansende Wienerkongress: Spillet от Danmark (2002), 223. Об отношении венцев к приехавшим в столицу сюзеренам см. донесения агентов барону Хагеру в октябре 1814 года: DCV, I, по. 502 и по. 503, а также Perth, Wiener Kongresstagebuch 1814—1815, 62. Первое сообщение на эту тему предоставил агент «Нота» 28 октября 1814 года — DCV, I, по. 253.

Глава 2. Два князя

Замечание графа Франсуа Казимира Муре де Монро о своем приятеле князе Талейране приводит Бернар: J.F. Bernard, Talleyrand: A Biography (1973), 209.0 выдержке токайских вин: Constantin de Grunwald, Metternich (1953), 122—123; количество карет, приготовленных для высокопоставленных гостей, упоминается многими авторами, в том числе Ричардом Брайтом: Richard Bright, Travels from Vienna through Lower Hungary with Some Remarks on the State of Vienna During the Congress in the year 1814 (1818), 13. Описание карет: Pictet de Rochemont, Biographie, travaux et correspondance diplomatique (1892), 153; Jean-Gabriel Eynard, Au Congres de Vienne: journal de Jean-Gabriel Eynard (1914—1924), запись от 5 октября 1814 года, I, 2. Сравнение кареты синьором Кастелли с «каморкой служанки на колесах» из книги Далласа: Dallas, The Final Act: The Roads to Waterloo (1997), 135.

Характеристика Меттерниха взята из письма Нессельроде: Lettres etpapiers du chancelier comte de Nesselrode, 1760—1850, III, 132. О его происхождении: Aus Metternich's nachgelassenen Papieren, ed. Prince Richard Mettemich (1880-1884); Heinrich Ritter von Srbik, Metternich Der Staatsmann und Der Mensch (1925), 1,53ff; Constantin de Grunwald, Metternich (1953), 7—14.0 необыкновенной любезности и тактичности Меттерниха: Helen du Coudray, Metternich (1936), 17—18. Жена Элеонора о неотразимости Меттерниха, и Меттерних о самом себе: Dorothy Guis McGuigan, Metternich and the Duchess (1975), 18. Об увлечениях Меттерниха: Eagon Casar Corti, Metternich und die Frauen (1948), I—II; Raoul Auernheimer, Prince Metternich: Statesman and Lover (1940), хотя надо иметь в виду, что обе эти книги вышли в свет до находки переписки Меттерниха с герцогиней де Саган, MSB. О «тайных свиданиях» — из книги Пола Джонсона: Paul Johnson, The Birth of the Modern: World Society, 1815-1830 (1991), 91.

О потере владений на Рейне и переезде в Вену: NP, I, 21. О критическом отношении к Меттерниху было хорошо известно, и оно усиливалось, о чем сообщал агент XX, внимательно следивший за князем, в донесениях Хагеру: например, 10 октября 1814 года, DCV, I, по. 324 и 15 октября 1814 года, по. 384. «Министр Баттерфляй» — из дневника Карла фон Ностица: Karl von Nostitz, Leben und Brief wechsel: Auch ein Lebensbild aus den Befreiungskriegen (1848), 151, запись от 16 января 1815 года. О другом прозвище — «граф де ла Баланс» — сообщал Хагеру агент Фредди в сентябрьском донесении (не датировано) 1814 года: DCV, I, по. 83. Войны — «страшное изобретение, высвобождающее самые звериные инстинкты»: у Дороти Гиз Макгиган (1975), 119; Меттерних подменяет «истинное достоинство напыщенностью» — взято из книги Алана Пал мера (Alan Palmer, Metternich, 32); о трех компонентах дипломатии Меттерниха — «воздержании от обязательств, уклонении от прямого ответа и лести» — см. NP, II, 311. Высоко оценил успешность дипломатии Меттерниха историк дю Кудре (1936), 83. Дипломатические методы Меттерниха обстоятельно проанализированы Генри Киссинджером: Henry Kissinger, Л World Restored: Metternich, Castlereagh and the Problems of Peace, 1812-1822 (1957), 62-84.

Меттерних о битве при Лейпциге: MSB, 81. О том, что инициатива провести конгресс принадлежит русскому царю, выступившему с этой идеей после Лейпцигского сражения, впервые написал историк Огюст Фурнье. Очевидно, он основывался на статье, опубликованной в «Берлинер цайтунг» 26 октября 1813 года, или на статье «Винер цайтунг», опубликованной 5 ноября: Hilde Spiel, Der Wiener Kon-gress in Augenzeugen berichten (1965), 31. Статью XXXII Парижского договора, подписанного 30 мая 1814 года, см. в сборнике Le Congres de Vienne et les traites de 1815 (1864), 1,170.0 предложении лорда Каслри, настоявшего на том, чтобы в конференции участвовали все воевавшие страны: Gregor Dallas, The Final Act: The Roads to Waterloo (1997), 135. О переносе конференции сначала на 15 августа, а затем, по просьбе русского царя, на 1 октября: Edward Vose Gulick, Europe's Classical Balance oj Power (1955), 181. Поражения австрийской армии и перефразирование девиза Юлия Цезаря применительно к императору Францу: G.R. Marek, Beethoven: Biography of a Genius (1970), 106. Австрия сражалась с Наполеоном в общей сложности 108 месяцев, дольше, чем какая-либо другая страна, кроме Британии (240): Пруссия — 58 месяцев, Россия — 55. Австрия имела и самый «большой воинский контингент» в сражениях 1813—1814 годов: Gunther Rothenurg, Napoleon's Great Adversaries: The Archduke Charles and the Austrian Army. 1792-1814 (1982), 14.

Описание приезда Талейрана в Вену и размещения во дворце Кауница: его Memoirs, II, 199,201, письма королю Людовику XVIII, 25 сентября 1814 года, TLC, 1 и герцогине Курляндской, 25 сентября 1814 года, III, 35, а также письмо Генца Карадже от 27 сентября 1814 года, Depeches in edites, 99. Адрес дома на Иоганнесгассе дается по докладу барону Хагеру от 27 сентября 1814 года, DCV, I, по. 161 и газете «Винер цайтунг» за 25 сентября 1814 года (такого адреса сегодня, конечно, не существует). О французской миссии и персонале: GE, 11. Продолжительность путешествия из Парижа в Вену: Rosalynd Pflaum, By Influence and Desire: The True Story of Three Extraordinary Women — The Grand Duchess of Courland and Her Daughters (1984), 213. По некоторым данным, Талейран добирался до Вены восемь дней, однако известно, что он отбыл из Парижа 16 сентября и приехал в Вену около полуночи в пятницу на 23 сентября. О том, что обслуживающий персонал появился в Вене раньше Талейрана, писали многие авторы дневников, в частности Маттиас Франц Перт: Matthias Franz Perth, Wiener Kongresstagebuch, 1814—1815 (1981), 32, запись от 30 августа 1814 года. О моли в матрасах: агентское донесение барону Хагеру, 20 сентября, DCV, I, no. 111.

«Мне скорее всего уготована роль мальчика для битья», — Талейран говорил за два-три дня до отъезда из Парижа Паскье, III, 69. О трудностях, стоявших перед Францией, — из его мемуаров: Memoirs (1891), II, 151. См. также его резюме о конгрессе в TIC, 519—522. С ним были согласны многие его соотечественники, например барон Меневаль: Baron Meneval, Memoirs, HI, 384. При описании прошлого Талейрана использованы его биографии, составленные Эмманюэлем де Варескелем, Жоржем Лакур-Гайе, Эмилем Даром, Ж.Ф. Бернаром, Жаном Орьё, Даффом Купером, Крейном Бринтоном и Луи Мадленом. Об истории с продажей Луизианы: Даллас (1977), 113; об остроумии Талейрана — Жермена де Сталь, на которую ссылаются Жан Орьё: Jean Orieux, Talleyrand: The Art of Survival (197'4), 159 и Бернар (1973), 104. «Пресыщенный и скучающий» облик Талейрана: Потока (1900), 79. Опасность наполеоновского режима для международного мира: TLC, 525—526. Разрыв Талейрана с Наполеоном обычно датируется 1805 годом, хотя это мнение и спорно. О доставке союзникам записки, составленной симпатическими чернилами: le Comte A. de Nesselrode, ed., Lettres etpapiers du chancelier comte de Nesselrode, 1760— 1850, II, 113; Baron de Vitrolles, Memoires et relationspolitiques (1884), 1,66ff; Chateaubriand, Memoires d'outre-tombe (1951), 1,854—855. Главную роль в пересылке записки союзникам сыграл Дальберг, об этом пишет и один из его потомков, лорд Актон, или Дальберг-Актон (Dalberg-Acton) в очерке «Essay on the Memoires of Talleyrand»: Historical Essays and Studies (1926), 412. Меттерних о Талейране как об опасном «обоюдоостром лезвии»: J.F. Bernard (1973), 291.

Глава 3. Сиятельные чужеземцы

Фраза принца де Линя о том, что и королям нужен отдых, встречается в разных вариантах: Count Auguste de La Garde-Chambonas, Anecdotal Recollections of the Congress of Vienna (1902), 105; Baronne du Montet, Souvenirs, 1785—1866(1904), 112,115. О сожжении Москвы и царе Александре: Carolly Erickson, Our Tempestuous Day: A History of Regency England (1986), 118; приветственные пушечные залпы: Henrich Graf zu Stolberg-Wernigerode, Tagebuch uber meinen Aufenthalt in Wien zur Zeitdes Congresses (2004), 28; комментарии Меттерниха: Dorothy Guis McGuigan, Metternich and the Duchess (1975), 330. Его письмо герцогине в MSB, 265.

О въезде царя Александра в Вену: доклад барона Хагера императору Францу, 25—26 сентября 1814 года, DCV, I, по. 124 и донесение агента Зибера от 27 сентября 1814 года, I, по. 155. Восторженные толпы встречающих — в записках баронессы дю Монте (1904), 112, Ла Гард-Шамбона (1904), 7 и в газете «Винер цайтунг» за 26 сентября 1814 года. Описание внешности русского царя и короля Пруссии — в мемуарах Лулу Тюргейм, Жана Габриеля Энара и графини Бернсторф: Lulu Thurheim, Mein Leben: Erinnerungen aus Osterreichs Grosser Welt 1788-1819, II (1913), 92-97; Jean-Gabriel Eynard, Au Congres de Vienne: journal de Jean-Gabriel Eynard (1914-1924), I, 327-332; Countess Bernstorff, Ein Bild aus der Zeit von 1789 bis 1835: Aus ihren Aufzeichnungen (1896), I, 154. Конная процессия: Archduke Johann, Aus dem Tagebuche Erzherzogjoahanns von Oesterreich 1810—1815, ed. Franz Ritter von Krones (1891), 172, запись от 25 сентября 1814 года; Niels Rosenkrantz, Journal du Congresde Vienne 1814—1815(1953), 27, дневниковая запись в тот же день; Perth (1981), 38—39. О «полном порядке» и отсутствии «происшествий и эксцессов» сообщал агент Зибер в донесении от 27 сентября 1814 года, DCV, I, по. 155. Об официальном завтраке — у Гарденберга: Hardenberg, Tagebucherund autobiographische Aufzeichnungen, ed. Thomas Stamm-Kuhlmann (2000), 797—798. Первый совместный вечер монархов описан Генцем: Gentz, Tagebucher (1873), 1,310, запись от 25 сентября 1814 года.

Высказывание Томаса Джефферсона о царе Александре — из книги Алана Палмера: Alan Palmer, Alexander: Tsar of War and Peace (1974), xvi. Русского царя учили даже тому, как противостоять тирании: Correspondence de Frederic-Cesar La Harpe et Alexander ler, eds. Jean Charles Biaudeet and Franchise Nicod (1978—1979), II, 14. Отношения Александра с сестрой были, видимо, непростые; сэр Чарлз Уэбстер полагает, что письма царя сестре говорят о более глубоких чувствах, чем братская нежность: Charles Webster, The Foreign Policy of Castlereagh, 1812—1815: Britain and the Reconstruction of Europe (1931), 288. Отдельные письма Александра, в том числе и заметки о конгрессе, можно найти в занимательном повествовании великого князя Николая Михайловича Russian Court Life: Being the Correspondence of Alexander I with his Sister Catherine (дата публикации не указана, хотя, по всей видимости, издана до 1917 года). Об отношениях царя с Елизаветой см. мемуары фрейлины графини Эдлинг: Countess Edling, Memoires (1888), 33ff. Александра не волновала связь между Елизаветой и Чарторыйским: Henri Troyat, Alexander of Russia: Napoleon's Conqueror, trans. Joan Pinkham (1982), 43—44, и она никак не влияла на отношение царя к Чарторыйскому: Webster (1931), 334 и Marian Kukiel, Czartoryski and European Unity 1770-1861 (1955), 22. О Чарторыйском см. также: Zawadzki, A Man of Honour: Adam Czartoryski as a Statesman of Russia and Poland, 1795-1831 (1993); Patricia Kennedy Grimsted, The Foreign Ministers of Alexander I: Political Attitudes and the Conduct of Russian Diplomacy, 1801-1825 (1969), 110-113, 147-150,221-224.

Позиция Александра по Польше: Political Sketches of the State of Europe, 1814—1867: Containing Count Ernst Munster's Despatches to the Prince Regent from the Congress of Vienna (1868), 187, депеша графа Эрнста Мюнстера от 19 сентября 1814 года; о взаимодействии с Пруссией: Aus dem Tagebuche Erzherzogjoahanns von Oesterreich 1810—1815 (1891), ed. Franz Ritter von Krones (1891), 170, дневниковая запись эрцгерцога Иоганна от 23 сентября 1814 года. Лорд Каслри имел некоторое представление о намерениях царя в отношении Польши на основе информации, полученной от британского посла в Санкт-Петербурге лорда Уолпола (депеша от 9 августа 1814 года, СС, X, 83). Царь Александр знал об оппозиции своим планам и партнерстве между Каслри и Меттернихом от Лагарпа, 10 августа 1814 года, по. 257, II, 566—567. Лагарп советовал царю делать вид, будто ему не известно о сговоре. О Польше Лагарп сообщал и 26сентября 1814 года, Annexe I, II, по. 259, 576—577. О серьезности польской проблемы Генц сообщал Карадже: Depeches inedites du chevalier de Gentz aux hospodars de Valachie pour servird Vhistoire la politique europeene (1813—1828), ed. Comte Prokesch-Osten (1876), 1,93—94.0 планах царя в отношении Польши см. также воспоминания и переписку князя Чарторыйского: Memoirs of Prince Adam Czartoryski and His Correspondence with Alexander, ed. Adam Gielgud (1968), II, в частности, 11, 53, 165ff, 191ff, 201ff. Ta-лейран изложил суть польской проблемы в мае 1815 года в переписке с королем Людовиком, TLC, 509—510.

Восторженное замечание Меттерниха о своем кабинете взято из книги Сьюарда: Seward, Metternich: The First European (1991), 194. О толпах в приемной Меттерних писал герцогине де Саган, 19 сентября 1814 года, MSB, 263—264. Генц о столпотворении перед кабинетом Меттерниха: Tagebucher, 19 сентября 1814 года (1873), 307. Обстановка в кабинете Меттерниха: Pflaum, By Influence and Desire: The True Story of Three Extraordinary Women — The Grand Duchess of Courland and Her Daughters (1984), 204; мебель из Парижа — McGuigan, Metternich and the Duchess (1975), 287. Некоторые авторы полагают, что Меттерних не был назначен президентом конгресса, однако именно об этом свидетельствует протокол «совещания восьми» 30 октября, имеющийся в архивах HHSA St. К. Kongressakten Kart. 2.

Гарденберг прибыл в Вену 17 сентября, а не 15-го, как иногда утверждают некоторые авторы (в этот день он находился в Праге): Tagebucher (2000), 17 сентября 1814 года, 796. Гарденберг называет Меттерниха «министром-невидимкой» у Helen du Coudray, Metterrnich (1936), 119.0 представителях рыцарей Мальты и их проблемах см. Le Congres de Vienne et les traites de 1815 (1864), II, 264; Kluber (1815-1835), I, 85; перехваченное письмо от 14 сентября 1814 года, DCV, I, по. 98; об истории ордена — H.J.A. Sire, The Knights of Malta (1994). Если мальтийские рыцари хотели вернуть свои владения и сокровища, то испанцу маркизу де Лабрадору был нужен остров Менорка: Marquis de Labrador, Melanges sur la vie privee etpublique (1849), 37— 39. Кто-то надеялся возродить Священную Римскую империю: письмо Генца Карадже, 27 сентября 1814 года (1876), 102—103; дневник Штейна в Briefe und amtliche Schriften (1957—1974), V. Кому-то была нужна и корона, как сообщал барону Хагеру агент Зибер в донесении от 20 сентября 1814 года, DCV, I, no. 109. Одних гостей конгресса вдохновляло превращение курфюршества Ганновера в королевство, других — побег Наполеона с Эльбы в марте 1815 года. «Четыре, а то и шесть недель кромешного ада» — из Enno E. Kraehe, Metternich's German Policy (1963-1983), II, 124.

Рассказывая о герцогине де Саган, я использую несколько источников, но прежде всего опираюсь на превосходное исследование Дороти Гиз Макгиган (1975) и переписку герцогини с Меттернихом в MSB. Макгиган замечательно описала увлечение министра Вильгельминой, 45—46, и я заимствовал у нее многие эпизоды, например о «госпитале» (146—147), «повитухе» (153—154), первом любовном письме Меттерниха герцогине от 12 июля 1813 года, неверно датированном в MSB, 23, как отметила и Макгиган, 12 июня, п. 14, 525. Переписка Меттерниха и герцогини де Саган цитируется в переводе Дороти Макгиган начиная с отрывка «я пишу...» (108), и далее: ответное признание в любви герцогини в письме от 8 сентября 1813 года, MSB, 58 (у Макгиган 136), слова Меттерниха «на вершине блаженства» и «пьян от счастья». Описание салона герцогини де Саган — по книге Pflaum (1984), 165. «Я изматываю себя мужьями», — герцогиня де Саган говорила графине Фухс, о чем агент XX счел нужным сообщить Хагеру, донесение от 19 ноября 1814 года, DCV, I, по. 818. Характеристика княгини Багратион дается на основе заметок графа Огюста де Ла Гард-Шамбона (1902), 95, очерка Hastier «Les Bagration» в Vieilles histoire, etranges enigmes, sixieme serie (1962) и впечатлений Карла Августа Варнгагена фон Энзе: Karl August Varnhagen von Ense, Denkwürdigkeiten des Eignen Lebens (1987), II, 573. Сравнение герцогини де Саган и княгини Багратион с «двумя пчелиными матками», попавшими в один улей, из книги Рауля Ауэрнхаймера: Raoul Auernheimer, Prince Metternich: Statesman and Lover (1910), 141. Агенты барона Хагера внимательно следили за соперничеством двух женщин, см., например, донесение от 2 октября 1814 года, DCV, I, по. 232, а также annexe II, 809—811 и annexe XIII, 811— 812. Герцогиня де Саган названа «Клеопатрой курляндской» в донесении агента «Нота» от 2 октября 1814 года, DCV, I, по. 232. «Русскую сирену» Багратион еще называли «Русской Андромедой».

Глава 4. Избранник Доротеи

О времени прибытия лорда Каслри в Вену можно судить по нескольким источникам: сообщению лорда Ливерпулю от 24 сентября 1814 года, BD, CIX 193, записи Генца в дневнике от 14 сентября, 7а-gebucher, 305, депеше графа Мюнстера, отправленной 17 сентября, Political Sketches of the State of Europe, 1814—1867: Containing Count Ernst Miinster's Despatches to the Prince Regent from the Congress of Vienna (1868), 185 и информации в газете «Винер цайтунг» за 15 сентября 1814 года. Черные одеяния и мрачное настроение — такое впечатление о нем составила княгиня Ливен: The Private Letters of Princess Lieven to Prince Metternich, 1820—1826, ed. Peter Quennell and Dilys Powell (1938), 12. И это мнение разделяли многие из тех, кто встречался с британцем: Jean-Gabriel Eynard, Ли Congresde Vienne: journal de Jean-Gabriel Eynard (1914—1924), 1,9, запись от 8 октября 1814 года; Pictet de Rochemont, Biographie, travauxetcorrespondance diplomatique (1892), 168-169; Countess Edling, Memoirs (1898), 179.

В некоторых источниках указывается, что Каслри сначала остановился в доме на улице Им-Ауге-Готтес. Это здание на самом деле находится на современной Мильхгассе, и в нем расположен банк. О том, что в доме прежде жил и сочинял музыку Моцарт, см. Volkmar Braunbehren, Mozart in Vienna, 1781—1791, trans. Timothy Bell (1989), 48, 63—64. Неизвестно, закончил ли Моцарт оперу в этой квартирке или в апартаментах Фанни фон Ариштейн, где он жил до женитьбы: Hilde Spiel, Fanny von Arnstein.A Daughter of the Enlightenment, 1758— 1818, trans. Christine Shuttleworth (1991), 77. О фисгармонии, звуками которой британцы услаждали гостей, см. Harold Nicolson, The Congress of Vienna: A Study in Allied Unity, 1812-1822(1946), 127. О переезде лорда Каслри в дом на Миноритенплац: DCV, I, по. 158,27 сентября 1814 года. Адрес в GE, 5. Британская делегация расселилась по всему городу: на Гондельхольф, Мёлкер-Баштай, Юденплац, ам-Хоф и даже в отелях «Римский император», «Австрийская императрица», «Венгерская корона». Каслри, Кук, Планта и еще несколько дипломатов разместились в доме на площади Миноритенплац, на которой теперь расположены венские архивы Haus-, Hof- und Staatsarchiv, где хранятся документы о конгрессе.

Цели, которые ставил перед собой лорд Каслри, обстоятельно исследованы Уэбстером: С. К. Webster, The Foreign Policy of Castlereagh, 1812—1815: Britain and the Reconstruction of Europe (1931), 328 и Эдвардом Воуз Галиком: Edward Vose Gulick, Europe's Classical Balance of Power: A Case History of the Theory and Practice of One of the Great Concepts of European Statecraft (1955), 205—211.0 «справедливом балансе» сил как своей «первейшей задаче» Каслри написал Ливерпулю в депеше от 11 ноября 1814 года, BD, CXXVIII, 232. Инструкции, полученные Каслри к первому визиту на континент, см. в BD, LXX, 123—126, а также «Memorandum on the Maritime Peace», 126—128.

To, что Каслри отдавал приоритет Нидерландам, видно из многих его документов, например: его оценка региона в письме Батерсту от 22 сентября 1814 года, 563 и «Меморандум о защите рубежей Нидерландов», датируемый тем же днем: «Memoradum on the defense of the frontier of the Netherlands», 564—567. См. также: G.J. Renier, Great Britain and the Establishment of the Kingdom of the Netherlands: A Study in British Foreign Policy (1930), 273—276. О необходимости не давать Антверпен французам: письмо Каслри Абердину от 13 ноября 1813 года, БД LXIII 112, СС, IX, 73.0 том же сообщалось в дешифрованном, но не датированном донесении разведки, DCV, I, по. 524. Сравнение с «заряженным пистолетом» у Локарта: Lockhart, The Peacemakers, 1814—1815 (1934), 254. Соглашение было достигнуто в Париже и подтверждено в Лондоне 13 августа 1814 года: Angeberg (1864), I, 209— 213. Оппозиция бельгийцев уже была известна: письмо Фуше Талейрану от 25 сентября 1814 года, приложение, 587.

«Упрямым ослом» лорда Каслри назвала принцесса Тереза в письме Амалии фон Заксен, 26 января 1815 года, GPWK, 371. О назначении лордом Каслри практически всего британского дипломатического корпуса: Webster (1931), 44—48, персонала британской миссии в Вене: Webster (1931), 329—330, а также Harold Nicolson, The Congress of Vienna: A Study in Allied Unity, 1812-1822 (1946), 129-130. Запоздалый приезд лорда Стюарта: газета «Винер цайтунг», 8 октября 1814 года; о его влиянии на Каслри говорится во многих источниках, в том числе: John Wilson Croker, The Croker Papers: The Correspondence and Diaries of the Late Right Honourable John Wilson Croker (1884), I, 347. О неуемном желании Стюарта «давать в зубы»: Hilde Spiel, The Congress of Vienna: An Eymtness Account, trans. Richard H. Weber (1968), 221. Эти слова принадлежат Карлу фон Ностицу, который развивает тему агрессивности лорда Стюарта в книге: Karl von Nostitz, Leben und Briefwechsel: Auch ein Lebensbild aus den Befreiungskriegen (1848), 148. О прозвище «Лорд Памперникель», например, сообщается в донесении агента XX от 18 декабря 1814 года, GPWK, 305, возможно, оно появилось в связи с тем, что в июне в венском театре «Ан дер Вин» шла популярная комедия Rochus Pumpernickel.

О многочисленных визитах Талейрана в посольства пишет он сам: Memoires, II (1891), 199 и послание королю Людовику XVIII от 29 сентября 1814 года, TLC, 6. О новом титуле князя, полученном от короля Франции: Lacour-Gayet, Talleyrand, 1754-1838, II (1930), 429. Жалоба на «больные ноги» в письме герцогине Курляндской от 25 сентября 1814 года, ТЫ, 35. О проблемах, стоявших перед французской миссией, см. примечания к главе 2. Инструкции Талейрана к конгрессу: Le Congresde Vienneetles traitesde 1815(1864), 1,215-238, его Меmoires (№l), II, 157-184, Lacour-Gayet (1930), II, 425 и Duff Cooper, Talleyrand: A Biography (1932), 240—241. Подбор Талейраном сотрудников, в том числе Шалле, Перре и де Формона, — в его мемуарах Memoires, II, 152-154 и у Lacour-Gayet (1930), И, 427-428. Включение в состав Ла Мартиньера, Руэна и Жана Батиста Брессона: Emmanuel de Waresquiel, Talleyrand: le prince immobile (2003), 476—478, 708. О графе де ла Тур дю Пен — в письмах Поццо ди Борго графу Нессельроде, 24 июня — 6 июля 1814 года: Correspondance Diplomatique du Comte Pozzo di Borgo, ambassadeur de Russie en France et du Comte du Nesselrode depuis la restauration desBourbonsjusqu'au Congresd'Aix-la-Chapelle, 1814-1818, Comte Charles Pozzo di Borgo (1890), 22, и в мемуарах супруги маркизы де ла Тур дю Пен: Marquise de La Tour du Pin, Journal d'unefemme de cinquante ans (1989). О Дальберге: Baron Claude-Francois de Meneval, Memoirs Illustrating the History of Napoleon I from 1802 to 1815, ed. Baron Napoleon Joseph de Meneval (1894), HI, 182 и письмо Нессельроде Поццо ди Борго от 24 сентября 1814 года (1890), 77. Дальберг — человек чрезвычайно талантливый и образованный, но легкомысленный: донесение барону Хагеру от 27 сентября 1814 года, DCV, I, по. 187; Дальберг — «первоклассный шпион»: донесение Хагеру от 27 сентября 1814 года, DCV, I, по. 188. Необыкновенные способности Дальберга отмечали многие, в том числе и Варнгаген фон Энзе: Varnhagen von Ense, Denkwurdigkeiten des Eignen Lebens (1987), II, 626. Возникали подозрения, что именно он составлял письма Талейрана: Meneval (1894), III, 378. «Похвальное слово» об Алексисе де Ноай написала, конечно, баронесса дю Монте: Baronne du Montet, Souvenirs, 1785—1866 (1904), 138. Ноай — «слишком молод для того, чтобы быть посланником»: Eynard Journal(1914—1924), 1,95, запись от 7 ноября 1814 года. Так или иначе, все помощники Талейрана оказались при деле, считал Паскье, III, 76.

О Доротее, ее воспитании и отношениях с сестрой: из ее воспоминаний Souvenirs de la duchesse de Dino (1900), 127—140 и исследования Филипа Зиглера: Philip Ziegler, The Duchess of Dino: Chatelaine of Europe (1962), 22, 31. О том, что Батовский является отцом Доротеи, Гастон Палевский написал в предисловии к Т II, 12—13. Об увлечении Чарторыйским см. Пфлаум ((1984), 79—101 и Зиглер (1962), 49—67, хотя в мемуарах Чарторыйского этот эпизод даже не упоминается. Доротея сама рассказывает эту историю: 159—165,201—203, 224—253. «Маленькая, худенькая, желтушная» — у Зиглера (1962), 23.0 муже Эдмоне: Зиглер (1962), 51; Бернар (1973), 296-298; Ориё (1974), 367—377. Смерть дочери и приглашение в Вену: Зиглер (1962), 102-104 и Бернарди (1966), 104-107. Талейран выражает беспокойство о здоровье Доротеи во многих письмах, в частности в письме герцогине Курляндской от 10 мая 1814 года: Talleyrand Intite, d'apres sa correspondance inedite avec la duchesse de Courlande (1891), 247—248. Мнение самого Талейрана о Доротее в его мемуарах: Мemoires (1891), 11,208.

Глава 5. «Большая четверка»

Обезьяна, сова, акула, оптический механический театр и другие аттракционы: Carl Bertuch, Tagebuch vom Wiener Kongress (1916), x; Matthias Franz Perth, Wiener Kongresstagebuch, 1814-1815 (1951), 33, запись от 5 сентября 1814 года; Stolberg-Wernigerode, Tagebuch uber meinen Aufenthalt in Wien zur Zeit des Congresses (2004), 54, запись от 9 октября 1814 года. О парке Пратер: Каде де Гассикур в собрании Гастона Палевского, ТЫ, 164; Richard Bright, Travels from Vienna through Lower Hungary with Some Remarks on the State of Vienna During the Congress in the year 1814 (1818), 5. Супруга лорда Каслри о Вене: McGuigan, Metternich and the Duchess (1975), 325.

О высоких ценах на аренду жилья, например, писал делегат из Пьемонта Сан-Марцано в дневнике 10 октября 1814 года, San Marzano, Diario, lviii. Цены выше, чем в Париже: запись швейцарца Энара от 5 октября 1814, Journal, 1,3. Прусский посол Гумбольдт сообщал жене о том, что смог найти лишь «дыру в стене»: письмо от 10 августа 1814 года у Анны фон Зидов: Wilhelm und Caroline von Humboldt in ihren Brief en, IV—V, ed. Anna von Sydow (1910) IV, 373. Проблема с жильем в Вене была острой еще во время первой переписи населения: John P. Spielman, The City and the Crown: Vienna and the Imperial Court, 1600—1740(1993), 31—32. Подорожание продуктов и предметов первой необходимости отмечали многие делегаты: Perth, Wiener Kongresstagebuch 1814—1815, 32, запись от 1 сентября 1814 года. Стоимость дров, «горы грязного белья для стирки», новый рулет для конгресса: Hilde Spiel, The Congress of Vienna: An Ey witness Account, trans. Richard H. Weber (1968), 85—87. Впечатления наблюдательного Фридриха Антона фон Шёнхольца из его мемуаров: Friedrich Anton von Schonholz, Traditionen zur Charakteristik Osterreichs, seines Staats- und Volkslebens unter Franz I (1914), II, 68, в переводе Хильде Шпиль (1968), 79-80. О представителях династии Рейсе — из мемуаров племянника Генриха LII — графа Генриха цу Штольберга-Верни героде: Henrich Graf zu Stolberg-Wernigerode, Tagebuch uber meinen Aufenthalt in Wien zur Zeit des Congresses (2004); о традиции называть детей мужского пола Генрихами: Jerome Blum, In the Beginning: The Advent of the Modern Age: Europe in the 1840s (1994), 273—274. Творческие планы Якоба Гримма: его письмо брату Вильгельму от 21 октября 1814 года, Briefwechsel zwischen Jacob und Wilhelm Grimm aus der Jugendzeit (1963), 360. Принц де Линь о конгрессе: Philip Mansel, Prince of Europe: the Life of Charles-Joseph de Eigne, 1735-1814 (2003), 250.

Об австрийской полиции: Fournier, ed. Die Geheimpolizei aufdem Wiener Kongress: Fine Auswahlaus ihren Papieren (1913, xviii; Weil, Des-sous du Congres de Vienne (1917), xviiff; собрание документов GPWK (1—90); монография Дональда Юджина Эмерсона: Donald Eugene Emerson, Metternich and the Political Police: Security and Subversion in the Hapsburg Monarchy (1815—1830); книга Пола П. Бернарда о предшественнике барона Хагера: Paul P. Bernard, From the Enlightenment to the Police State: The Public Life ofjohann Anton Pergen (1991). Роль императора Франца в усилении полицейской службы — DCV, I, xxii, расширение сети агентов — по. 13, увеличение бюджета — Dallas, The Final Act: The Roads to Waterloo (1997), 147. О качествах, которыми должны обладать агенты, барон Хагер писал фон Лойрсу: DCV, I, no. 15,1 июля. Дополнительную информацию о структуре и функциях полиции можно найти в приложениях к упомянутым выше документам.

Заговор с целью убить императора Австрии: McGuigan, Metternich and the Duchess (197'5), 333—334. Опасения по поводу формирования в Италии тайных обществ наподобие германских антифранцузских организаций: донесение агента «Нота» барону Хагеру от 17 октября 1814 года, GPWK, 188-189 (не упоминаются в DCV, I, по. 413). Инструкции шефа полиции агентам: Хагер — Зиберу, 29 августа 1814 года, DCV, I, по. 77, Хагер — агенту XX, 24 сентября 1814 года, по. 125, а также Хагер — Зиберу, 1 июля 1814 года, по. 13. О потайной лестнице, вызывавшей подозрения, сообщали агент «N N», по. 186, 29 сентября 1814 года, и Шмидт, по. 222,1 октября 1814 года.

Протокол совещания от 22 сентября 1814 года: Le Congres de Vienne et les traites de 1815 (1864), I, 249—251. Первые совещания с участием Талейрана обстоятельно освещены многими исследователями: Enno E. Kraehe, Metternich's German Policy, II (1963-1983), 123-125; C.K. Webster, The Foreign Policy of Castlereagh, 1812-1815: Britain and the Reconstruction of Europe (1931), 337—338; Guglielmo Ferrero, The Reconstruction of Europe: Talleyrand and the Congress of Vienna, 1814— 1815, trans. Theodore R. Jaeckel (1941), 144-146; Gregor Dallas, The Final Act: The Roads to Waterloo (1997), 171—172. В них прекрасно отражен конфликт между «открытой дипломатией» лорда Каслри и политикой «закрытых дверей» Меттерниха. Полезен, хотя и содержит неточности, труд Николсона: Nicolson, The Congress of Vienna: A Study in Allied Unity, 1812—1822 (1946), 133—140. «Общий конгресс» и «все державы, участвовавшие в войне на той или другой стороне» — из «Мемуаров» Талейрана: Memoires (1891), II, 144—146. О возражениях против открытия конгресса Генц сообщал Карадже: Depeches inedites, 6 октября 1814 года, 109. Меттерних перестал использовать слово «конгресс»: Enno E. Kraehe, Metternich's German Policy, II (1963—1983), 125. «Совещательная ассамблея Европы» и «ядро конгресса» — из Paul Sweet, Wilhelm von Humboldt: A Biography (1980), II, 179. О секретности встреч Талейран в своих мемуарах: Memoires (1891), И, 201, а также в TLC, 519—520. Доклад лорда Каслри Ливерпулю от 24 сентября 1814 года: BD, CIX, 193—195.0 том, что первое совещание длилось пять часов: Меттерних в письме герцогине де Саган от 19 сентября 1814 года, MSB, 264; Биндер в «Дополнении 5» у Гриванка: Anhang5, Griewank, Der Wiener Kongress und Die Neuordnung Europas, 1814—15 (1942), 311. Биндер присутствовал на совещаниях в данное время, его неопубликованные мемуары хранятся в венских архивах HHSA St. К. Kongressakten Kart. 16.

О карьере моряка Карла Нессельроде см. его автобиографию: Autobiographic du Comte Charles-Robert de Nesselrode, le Comte A. de Nesselrode, ed. Lettres etpapiers du chancelier comte de Nesselrode, 1760— 1850, (1904—1912) II, 21. О первых успехах французской дипломатии: донесение агента XX Хагеру от 2 октября 1814 года, DCV, I, по. 229. О том, что Талейран повел себя не так, как ожидали союзники, Нессельроде писал Поццо ди Борго 27 сентября 1814 года: Correspondance Diplomatique du Comte Pozzo di Borgo, ambassadeur de Russie en France et du Comte du Nesselrode depuis la restauration des Bourbons jusqu'au Congres d'Aix-la-Chapelle, 1814-1818 (1890), 81-82. Слова Талейрана «конгресс без конгресса» из его мемуаров: Memoires (1891), II, 295. Генц об участии Талейрана в совещании: DCV, I, по. 215,29 сентября 1814 года, его письмо Карадже от 27 сентября 1814 года, Depeches inedites, (1876), I, 97ff, а также агентское донесение от 1 октября 1814 года, DCV, I, по. 217. Версия испанца Лабрадора: Marquis de Labrador, Melanges sur la vie privee et publique (1849), 34ff. Об оппозиции влиянию Талейрана см. Stein, Tagebuch в Briefe undamtliche Schriften (1964), V, 319, запись в октябре 1814 года (день не указан).

Глава 6. Бартерная дипломатия

Эпиграфом к главе послужили слова Талейрана из его письма герцогине Курляндской от 5 мая 1814 года: Talleyrand intime (1891), 246. То, что Талейран просыпался поздно, могли подтвердить многие его друзья и знакомые, приходившие к нему домой и застававшие князя в постели или в процессе утреннего туалета. Мое изложение основано на свидетельствах очевидцев церемонии омовения и одевания, в частности графа Моле, бывавшего у Талейрана почти каждое утро (1924, 208), графа Огюста де Ла Гард-Шамбона: Comte Auguste de La Garde-Chambonas, Anecdotal Recollections of the Congress of Vienna (1904 ), 375— 376, графа Шарля де Ремюза: Charles Comte de Remusat, Memoires de ma vie...present esetan notes par Charles-II. Pouthas (1958—1967), II, 271 и Жана Орьё: Orieux, Talleyrand: The Art of Survival (197'4), 495.

Франция действует заодно с Испанией, писал Поццо ди Борго Нессельроде (1/13 июня 1814 года, 8): Correspondance Diplomatique du Comte Pozzo di Borgo, ambassadeur de Russie en France et du Comte du Nesselrode depuis la restauration des Bourbons jusqu'au Congres dy Aix-la-Chapelle, 1814—1818 (1890). Их сотрудничество неизбежно, считал посол. Однако отношения между Талейраном и Лабрадором были уже в то время напряженными: Labrador, Melanges sur la vie privee et publique (1849), 33. Они встречались в Париже, когда Талейран был министром иностранных дел, а Лабрадор уезжал на папский конклав в Венецию, где предстояло избрать папу Пия VII: Melanges (1849), 6—7. О том, что Испания опиралась на Францию, см. у аббата де Прадта: Abbe de Pradt, Congres de Vienne (\815), 1,70—71. «Мы не собираемся быть марионетками» — эти слова Лабрадор сказал по приезде в Вену агенту Фредди 18 сентября 1814 года, DCV} I, no. 122.

Совещание, на которое 30 сентября был приглашен Талейран, проходило не в государственной канцелярии, как об этом часто говорится в исторических исследованиях: Nicolson, The Congress of Vienna: A Study in Allied Unity, 1812—1822 (1946), 141. Встреча состоялась на летней вилле Меттерниха. Об этом совещании см.: HHSA St. К. Kongressakten Kart. 2; доклад Талейрана королю Людовику XVIII от 4 октября 1814 года, TLC, 12—19; его мемуары, Memoires, II (1891), 202— 204; изложение Генца, Depeches inedites, 6 октября 1814 года (1876), I, 108; его же дневник Tagebucher, I, 312; Duff Cooper, Talleyrand: A Biography (1932) (1986 ed.), 249—250; донесение агента «Нота» барону ч Хагеру от 2 октября 1814 года, DCV, I, по. 231; перехваченное письмо князя Бельо господарю Валахии от 3 октября 1814 года, по. 269; еще одно донесение агента «Нота» от 3 октября 1814 года, по. 249. О реакции прусского канцлера Гарденберга см. Tagebucher (2000), 30 сентября 1814 года, 799.

Письмо-протест португальского посланника, зачитанное лордом Каслри: HHSA St. К. Kongressakten Kart. 2. Возражения Талейрана — из его сообщения королю (упомянуто выше). «Исключительные властители конгресса» — из письма Талейрана от 4 октября 1814 года, TLC, 17; его оценка итогов совещания — Memoires, II (1891), 200. Обмен мнениями между Генцем и Меттернихом во время прогулки в саду: Tagebucher, I, 30 сентября 1814 года, 312. Прусская миссия располагалась на улице Грабен, но дипломаты жили в других местах: на Иоганнесгассе, Кёртнерштрассе, Херренгассе, на Фреюнг, Волльцайле, в Хохер-Маркт, на Наглерштрассе, Юденплац. Гумбольдт остановился в доме 620 на Мюнцерштрассе: GE16—18, SG 11—12. О приезде Гумбольдта и его занятиях: письмо Бернсторфа Розенкранцу от 10 августа 1814 года, DCV, I, по. 61, запись Генца в дневнике от 8 августа 1814 года, Tagebucher, 1,291. См. также письмо Гумбольдта жене от 8 августа 1814 года, Sydow, ed., Wilhelm und Caroline von Humboldt in ihren Brief en (1910), IV, 372, запись Гарденберга в дневнике от 21 сентября 1814 года (2000), 797.

Психологический портрет Гумбольдта: Paul Sweet, Wilhelm von Humboldt: A Biography (1980), II, поездка на поле битвы и перевод трагедии Эсхила — 151. «Войны и мир приходят и уходят, а хорошие стихи живут вечно» — из письма Гумбольдта жене Каролине от 14 декабря 1813 года, Briefе, IV (1910), 197. Гумбольдт завершил работу над прологом к «Агамемнону»: его письмо жене от 20 декабря 1814 года. Briefе, IV (1910), 442. «Утонченные мысли и парадоксы», а также «играл в жизнь, забавляясь людьми, как неодушевленными предметами»: Paul Sweet (1980), II, 160—161, письмо Генца Карадже от 8 марта 1815 года, Depeches inedites, 62—63. Награждение Железным крестом — Paul Sweet, 165; «акулы дипломатии» — письмо Талейрана Людовику XVIII от 13 октября 1814 года, TLC, 46. Талейран о прусской делегации и Гумбольдте — его письмо герцогине Курляндской от 13 октября 1814 года, ТЫ, 55. О Пруссии, больше всего пострадавшей в войне: Е.М. Kircheisen, Napoleon, trans. Henry St. Lawrence (1932), 686; об уязвимости Пруссии: Brendan Simms, The Struggle for the Mastery of Germany, 1779—1850 (1998). Также о проблемах Пруссии: James J. Sheehan, German History, 1770-1866 (1994); Hajo Holborn, A History of Modern Germany, 1648—1840 (1968). О нежелании короля Саксонии отказаться от какой-либо части своего королевства: его письмо Людовику XVIII от 19 сентября 1814 года, опубликованное в приложении 582 к документам Венского конгресса: Le Congres de Vienne et les traites de 1815 (1864), II, 401—403. Незнание лордом Каслри географии — из письма Талейрана королю Людовику XVIII от 19 января 1815 года, TLC, 270—271. О заключении саксонского короля: Nesselrode, Autobiographie; le Comte A. de Nesselrode, ed., Lettres etpapiers du chancelier comte de Nesselrode, 1760—1850, II, 106.

Глава 7. «Европа, несчастная Европа»

В заголовок вынесены слова Талейрана из его письма королю Людовику XVIII от 4 октября 1814 года, TLC, 23. Изложение об отношениях между Меттернихом и герцогиней де Саган основано на их переписке, обнаруженной Марией Улльриховой, MSB и исследованиях Пфлаум и Дороти Гиз Макгиган: Pflaum, By Influence and Desire: The True Story of Three Extraordinary Women — The Grand Duchess of Courland and Her Daughters (1984); Dorothy Guis McGuigan, Metternich and the Duchess (1975). Император Франц о герцогине де Саган — из письма Меттерниха герцогине от 14 августа 1814 года, MSB, 260.

Находка Марии Улльриховой состояла из 327 писем князя Меттерниха и 278 писем герцогини де Саган, посланных в период между февралем 1812 и декабрем 1818 года. О мигрени и депрессиях герцогини: Макгиган (1975), 26—27; письмо Саган Меттерниху от 21 января 1814 года, MSB, 187; о Ваве - Пфлаум (1984), 166-167. О шведском кавалеристе Армфельте: Princess Radzivill, Forty-Five Years of My Life (1770-1815). A.R. Allinson (1912), 187. Описание салона герцогини де Саган: Пфлаум (1984), 165. Салон княгини Багратион как «русский клуб» — из донесения барону Хагеру от 14 октября 1814 года, DCV, I, по. 368 и annexe XII, 809—811. Сравнение салона Багратион с Санкт-Петербургом сделал Ла Гард-Шамбона: Anecdotal Recollections of the Congress of Vienna (1902), 94. О его популярности среди русских видно и по переписке Нессельроде: Lettres etpapiers du chancelier comte de Nesselrode, 1760—1850, HI, (1904), 174.0 связи между Меттернихом и княгиней Багратион: Eagon Casar Corti, Mettemich und die Frauen (1948), I, 70—72. Идею Меттерниха провести международную конференцию в Бадене упоминает в дневниках Генц: Tagebucher (1873), запись от 15 сентября 1814 года, 306. Гумбольдт какое-то время поддерживал это предложение: GPWK, 116, 3 сентября 1814 года. Агенты даже подыскивали жилье для Каслри и Гарденберга, об этом Генц сообщал Пилату, 3 сентября 1814 года: Briefe von Friedrich von Gentz an Pilat, ed. Karl Mendelssohn-Bartholdy (1868), I, 152. Охлаждение Меттерниха к княгине Багратион: донесения агента от 4 ноября 1814 года, DCV, I, по. 674 и по. 849 от 22 ноября 1814 года. Разговор царя с княгиней Багратион, сказавшего ей, что «Меттерних никогда не любил вас», записал и передал Хагеру агент «Нота», донесение от 3 октября 1814 года, DCV, I, по. 252.

Беседа Талейрана с царем: письмо князя королю Людовику XVIII от 4 октября 1814 года, TLC, 21—24 и мемуары, Memoires, II (1891), 228—229. Согласно Талейрану, царь Александр должен был вернуться, 24. Имеются и другие изложения разговора: письмо Генца Карадже от 6 октября 1814 года, Depeches inedites (1876), 113; депеша Каслри Ливерпулю от 24 октября 1814 года, BD, CXIX, 213; запись Розен-кранца от 23 октября 1814 года, Rozenkrantz, Journal, 50; донесение агента «Нота» Хагеру от 6 октября 1814 года, DCV, I, по. 293.0 «фиглярстве» Талейрана писал Паскье: Pasquie, Histoire de ton temps: memoires du chancelier Pasquier (1893—1894), III, 77;о «холодности» царя Поццо ди Борго сообщал Нессельроде: Correspondance Diplomatique du Comte Pozzo di Borgo, ambassadeur de Russie en France et du Comte du Nesselrode depuis la restauration desBourbonsjusqu'au Congresd'Aix-la-Chapelle, 1814—1818(1890), 80. Об угрозе царя и его двухстах тысячах солдат: донесение агента «Нота» от 3 октября 1814 года, DCV, I, по. 252. В другом рапорте барону Хагеру сообщалось о двухстах тридцати тысячах войск, готовых двинуться на Вену, донесение от 29 сентября 1814 года, I, по. 195.

Глава 8. Кругом шпионы!

Барон Хагер о сети осведомителей: его письма императору Францу от 28 сентября 1814 года, DCV, I, no. 151 и Траутмансдорфу от 27 сентября 1814 года, по. 152. Об организации агентуры: Rapport du ministre de la police Sumeraw swrVorganisation du service de la police secrete, Annexe, II, 785. Инструкции агентам, деятельность «темной комнаты» и дешифровального бюро: Annexe, III, 787—788. Применение бездымных свечей для запечатывания вскрытых писем — Freiherr von Bourgoing, Vom Wiener Kongress: Zeit- und Sittenbilder (1943), 13—14. Некоторых осведомителей можно идентифицировать: агентом «Нота» был Карпани; под кодовым именем «герра "Н"» скрывался Хебенштрайт, а агентом был скорее всего чиновник венгерского происхождения Нойштедтер. О сети сыщиков см. также примечания к главе 5.

О первых успехах барона Хагера я написал на основе нескольких докладов, сохранившихся в полицейских досье: об инфильтрации Штейна под видом камердинера, донесение агента Зибера от 3 октября 1814 года, DCV, I, по. 244 и агента Гёхаузена, по. 246.0 «бессовестном вскрытии писем» Вильгельм фон Гумбольдт сообщал жене Каролине 1 августа 1814 года: Anna von Sydow, ed., Wilhelm und Caroline von Humboldt in ihren Brief en (1910), IV, 368. Посол жаловался на австрийскую почту и в ноябре: письмо от 4 ноября 1814 года, там же, 406. Полиции не всегда удавалось дешифровать иностранные послания: например, письмо Марескальки Дальбергу, DCV, I, no. 149.0 зеленой накидке и профессорском облике датского короля: Schonholz, Traditionen zur Charakteristik Osterreichs, seines Staats- und Volkslebens unter Franz 7(1914), II, 76; его увлечение цветочницей, называвшей себя потом «датской королевой»: Baronne du Montet, Souvenirs, 1785—1866 (1904), 116. Подробности этой истории: GPWK63,148,473; Rozenkrantz, Journal du Congres de Vienne, 1814—1815 (1953), 28 марта 1814 года, 202; Norregaard, Danmark og Wiener Kongress (1948), 17.

История жизни принца де Линя — из его мемуаров, Prince de Ligne, Memoirs, I—II и отдельных биографий, в частности: Philip Mansel, Prince of Europe: the Life of Charles-Joseph de Ligne, 1735—1814 (2003). «Принц обаяния» — у Анри Труайя: Henri Troyat, Catherine the Great, trans. Joan Pinkham (1981), 283; «добродушно-едкое» остроумие: Countess Anna Potocka, The Memoirs of the Countess Potocka, ed. Casimir Stryienski, trans. Lionel Strachey (1900), 111. Принц де Линь и Казанова: Gilbert, The Prince de Ligne: A Gay Marshal of the Old Regime, trans. Joseph McCabe (1923), 153—157,157—159. Старая карета принца де Линя: Gilbert (1923), 206; предпочтения принца: Franz Graffer, Kleine Wiener Memoiren und Wiener Dosenstucke (1918), I, 187, а также Rosalie Rzewuska, Memoires de la comtesse Rosalie Rzewuska (1788— 1865), 1,238. Описание жилища принца де Линя: Philip Mansel (2003), 198 и Spiel (1968), 193. Скромное жилье принца называли еще «отель де Линь»: Ouvaroff, Esquissespolitiquesetlitteraires(1848), 121. Высказывание принца де Линя о «танцующем конгрессе»: граф Огюст де Ла Гард-Шамбона, 14 (1904), княгиня Багратион, подслушано, 17— 18 декабря 1814 года, DCV, I, по. 1155, Гагерн, подслушано, 26 декабря 1814 года, по. 1161. См. также письмо Якоба Гримма брату от 23 ноября 1814 года: Brief wechsel zwischen Jacob und Wilhelm Grimm aus der Jugendzeit (1963), 379. Реплика принца де Линя особенно задела русского царя, принявшего ее на свой счет: донесение агента «L» барону Хагеру от 27 ноября 1814 года, DCV, I, по. 914. Об Анне Протасовой: Spiel (1968), 289; Ludwig Hevesi, «Die Wiener Gesellschaft zur Zeit des Congresses» в сборнике Der Wiener Congress: Culturgeschichte die Bildenden Kunste und das Kunstgewerbe Theater — Musik in der Zeit von 1800 bis 1825, ed. Eduard Leisching (1898), 68.

О первоначальной изоляции Франции на конгрессе: Талейран в мае 1815 года, TLC, 509; о преднамеренной изоляции: Талейран королю Людовику XVIII в письме от 19 октября 1814 года, TLC, 69; перехваченное письмо Дальберга от 20 октября 1814 года, DCV, I, по. 472. Паскье о недоброжелательном отношении к Франции: Pasquier (1893— 1894), III, 76. Французов действительно вначале остерегались, о чем Талейран писал королю Людовику 19 октября 1814 года, TLC, 68—69. Лабрадора, часто посещавшего французскую миссию, называли «предателем». По всей видимости, в этой связи были трудности и у баварского короля: мемуары Талейрана, Memoires (1891), II, 270.

Об успехах Доротеи Талейран писал герцогине Курляндской 13 октября 1814 года, ТЫ, 52, 15 октября, ТЫ, 56 и еще раз 19 октября, 58 (о том, как она покорила Вену). То же самое сообщал Дальберг своему дяде в письме от 24 ноября 1814 года (перехвачено), DCV, I, по. 872. Приглашение Талейрана на семейные ужины к Меттерниху по ходатайству сестры Доротеи герцогини де Саган: Меттерних в письме герцогине, без даты, MSB, 266. «Редкое невезение» не встретить у Меттерниха императора, короля, кронпринца, нужного генерала или министра: Baronne du Montet, Souvenirs, 1785—1866 (1904), 114. Ла Гард-Шамбона о «волшебной грациозности» Доротеи: 64—65. Талейран диктует депеши Доротее: McGuigan, Metternich and the Duchess (1975), 405; их «борьба за каждое слово»: Pflaum, By Influence and Desire: The True Story of Three Extraordinary Women — The Grand Duchess of Courland and Her Daughters (1984), 239. Меттерних провел ночь у герцогини де Саган не 8 октября, как утверждают некоторые авторы (Dallas, The Final Act (1997), 201), a 1 октября. К 8 октября их отношения уже переменились. «Самое великое счастье в жизни» — из письма Талейрана герцогине де Саган, его цитирует Макгиган (1975), 341. Некоторые историки предполагают, что Меттерних официально не был назначен президентом конгресса, однако это противоречит протоколу совещания от 30 октября: HHSA St. К. Kongressakten Kart. 2. О визите царя Александра к княгине Багратион в ночь с 30 сентября на 1 октября: донесение агента «Нота» барону Хагеру от 1 октября 1814 года, DCV, I, по. 233. О том, что весь город обсуждает эту новость: донесение агента «Нота» от 2 октября 1814 года, по. 232.

Глава 9. Танцуя с целым миром в руках

Бал-маскарад, «необыкновенное, изумительное событие» — у графини Бернсторф: Bernstorff, Ein Bild aus der Zeit von 1789 bis 1835: Aus ihren Aufzeichnungen (1896), 1,155. Количество свечей варьируется от 4000 (Montebello) до 16 000 (Bertuch); включая 5000 (Stolberg-Wernigerode), 8000 (Schonholz) и 12 000 (San Marzano). Описание убранства дворца и праздничной публики: Friedrich Anton von Schonholz, Traditionen zur Charakteristik Osterreichs, seines Staats- und Volkslebens unter Franz I (1914), II, 106; дневник Карла Бертуха — Carl Bertuch, Tagebuch vom Wiener Kongress(1916),20—-21; Henrich Grafzu Stolberg-Wernigerode, Tagebuch ubermeinen Aufenthalt in Wien zur Zeit des Congresses (2004), 40. Подделка приглашений: Matthias Franz Perth, Wiener Kongresstagebuch, 1814—1815 (1981), 45—46. Один из методов надувательства описан Шёнхольцем в мемуарах (1914), II, 106. О неимоверных усилиях официантов по обслуживанию десятитысячной «оравы» гостей: Hilde Spiel, The Congress of Vienna: An Eywitness Account, trans. Richard H. Weber (1968), 93. Данные о масштабах пиршества: Ole Villumsen Krog, cd., Danmark og Den Dansende Wienerkongress: Spillet от Danmark (2002), 464.

О нежелании ехать на бал Гумбольдт написал жене: Wilhelm und Caroline von Humboldt in ihren Brief en, IV—V, ed. Anna von Sydow (1910), IV, 391—392. Дорожный инцидент с Мюнстером — у Гарденберга: Hardenberg, Tagebucher und autobiographische Aufzeichnungen (2000), 799. Впечатления графа Огюста де Ла Гард-Шамбона — из его воспоминаний: Anecdotal Recollections of the Congress of Vienna (1902), 37— 40, 193. О нарядах: Henrich Graf zu Stolberg-Wernigerode, Tagebuch ubermeinen Aufenthalt in Wien zur Zeit des Congresses (2004), 43; Regina Karner, «Fashion During the Congress of Vienna» у Ole Villumsen Krog, ed., (2002), 264; Carl Masner, «Das Costum der Empirezeit» в сборнике Der Wiener Congress: Culturgeschichte die Bildenden Kunste und das Kunstgewerbe Theater — Musik in der Zeit von 1800 bis 1825, ed. Eduard Leisching (1898), 233-245.

История вальса: Hans Fantel, The Waltz Kings:Johan Strauss, Father and Son, and their Romantic Age (1972), 31; Elizabeth Aldrich, «Social Dancing in Schubert's World» в Raymond Erickson, ed., Schubert's Vienna (1997), 131 — 138; Otto Biba, «The Congress of Vienna and Music» у Krog, ed. (2002), 201. О балах как о неотъемлемой детали Венского конгресса: Baronne du Montet, Souvenirs, 1785—1866 (1904), 113; дневник Штольберга-Вернигероде (2004), 100. «Отражение общества» — Ла Гард-Шамбона; «мерцающие шелковые и газовые одеяния» и «упоительная музыка» — Dorothy Guis McGuigan, Mettemich and the Duchess (1975), 342—343. Об очаровании вальса писал в дневнике и Карл фон Ностиц: Karl von Nostitz, Leben und Briefwechsel: Auch ein Lebensbild aus den Befreiungskriegen (1848), 149. О пропаже трех тысяч серебряных ложек: мемуары Фридриха фон Шёнхольца (1914), И, 106.

В Вене долгое время ходили слухи об отравлении Моцарта Антонио Сальери, хотя и не было никаких явных свидетельств: Volkmar Braunbehren, Maligned Master: The Real Story of Antonio Salieri, trans. Eveline L. Kanes (1992), 4. Интересно, что в его защиту в сентябре 1824 года выступил один из агентов барона Хагера «Нота» — поэт Джузеппе Антонио Карпани: Lettera delsig. G. Carpani in difesa del Mo Salieri calunniato deWavvelenamento del M'Mozard.

О вечерах в британском посольстве: донесение агента XX барону Хагеру от 15 октября 1814 года, DCV, I, 384, GPWK, 181-182; дневниковые записи Жана Габриеля Энара, часто бывавшего на приемах, — Jean-Gabriel Eynard, Ли Congresde Vienne:journal de Jean-Gabriel Eynard (1914—1924), I, 38—40, 67—68. Об английском высокомерии: Энар (1914—1924), I, 136, от 18 ноября 1814 года; о старомодности и других странностях британцев: баронесса дю Монте (1904), 137; Rosalie Rzewuska, Memoires de la comtesse Rosalie Rzewuska (1788—1865) (1939), I, 253; Richard Bright, Travels from Vienna through Lower Hungary with Some Remarks on the State of Vienna During the Congress in the Year 1814 (1818), 10; Karl von Nostitz, Leben und Brief wechsel: Auch ein Lebensbild aus den Befreiungskriegen (1848), 146—147, запись от 15января 1815 года; Pictet de Rochemont, Biographie, travaux et correspondance diplomatique (1892), 176. О драке лорда Стюарта с кучером барон Хагер доложил императору: донесение от 1 ноября 1814 года, DCVf I, no. 620; запись в дневнике Сан-Марцано от 26 октября 1814 года, Corrispon-denza inedita dei Cardinali Consalvi e Pacca nel tempo del Congresso di Vienna (1903), Ilario Rinieri, ed., lx; Karl August Varnhagen von Ense, Denkwurdigkeiten desEignen Lebens, II (1987), 602. История получила широкий общественный резонанс: Штольберг-Вернигероде, запись от 29 октября 1814 года, 82 (2004). Карл фон Ностиц тоже отметил, что посол пострадал в большей мере, чем извозчик: Karl von Nostitz, Leben und Briefwechsel: Auch ein Lebensbild aus den Befreiungskriegen (1848), 148, запись от 15 января 1815 года. О том, что посол осушил несколько бутылок вина: Jean-Gabriel Eynard, Au Congres de Vienne: journal de Jean-Gabriel Eynard (1914—1924), 1,89, запись от 6 ноября 1814 года. Доктор Карро осмотрел и подтвердил наличие синяков, но лорд Стюарт не предъявил никаких претензий, запись от 8 ноября 1814 года, 97.

Об ожиданиях приезда в Вену Марии Луизы: донесение агента Гёхаузена барону Хагеру от 6 октября 1814 года, DCV, I, по. 291. Душевные колебания бывшей императрицы: Alan Palmer, Napoleon and Marie Louise:The Emperor's Second Wife (2001), 175—176. Письма Марии Луизы, которые она начала нумеровать после прибытия в Рамбуйе (№№ 186—205), опубликовал секретарь короля Швеции Густава VI Адольфа: СЕ Palmstierna, trans. E.M. Wilkinson, My Dearest Louise: Mane-Louise and Napoleon 1813-1814(1958), 194-224.

О записке Талейрана от 1 октября с отчетом о совещании см.: архивы HHSA St. К. Kongressakten Kart. 2; the King's Ambassadors at the Congress, no. ЗА за 4 октября 1814 года в его мемуарах, Memoires (1891), И, 228; письмо королю Людовику XVIII от 4 октября 1814 года, TLC, 20—21; письмо королю Людовику XVIII от 9 октября 1814 года, там же, 28—29. О позиции Талейрана Генц сообщал Карадже, письмо от 6 октября 1814 года: Depeches inedites du chevalier de Gentz aux hospodars de Valachie pour servira Vhistoire la politique europeene (1813—1828), ed. Comte Prokesch-Osten fils (1876), 1,109. О влиянии, которое записка Талейрана оказала на малые германские княжества и государства, лорд Каслри писал Ливерпулю 9 октября 1814 года: BD, CXIV, 203. О «заговоре» французов Дальберг сообщал Жокуру 8 октября 1814 года (прочитано полицией): GPWK, 222—223. Об испанской солидарности: донесение агента Фредди барону Хагеру 2 октября 1814 года, GPWK, 150. «Верховные арбитры Европы», а также слова Гумбольдта, назвавшего французский документ «горящей головешкой, брошенной в наши ряды», — из письма Талейрана королю Людовику XVIII от 9 октября 1814 года, TLC, 28—29.0 возмущении британцев Талейраном см. письма лорда Каслри Ливерпулю от 9 октября 1814 года, BD, CXIII, 202, BD, CXV, 204-205, а также WSD, IX, 323.

Нота Талейрана от 3 октября: Le Congres de Vienne et les traites de 1815 (1864), II, 264. Жизнеописание Генца: Paul Sweet, Friedrich von Gentz: Defender of the Old Order(1941) и Golo Mann, Secretary of Europe: The Life of Friedrich Gentz, Enemy of Napoleon (1946). О страсти Генца к земным благам: Hannah Arendt, Rahel Varnhagen: The Life ofajewess, ed. Liliane Weissberg and trans. Richard and Clara Winston (1997), 146. Нередко пишут, что ответную ноту французской делегации передал 4 октября лорд Каслри, но это не так. На званом вечере у герцогини де Саган ее официально вручил Талейрану князь Меттерних. См. Мемуары Талейрана: the King's Ambassadors at the Congress, no. 4A, 8 октября 1814 года, Memoires (1891), II, 238, а также его письмо королю Людовику XVIII от 9 октября 1814 года, TLC, 30. «Еще один запоминающийся буйный скандал» — из дневника Генца: Gentz, Tagebucher, 314,5 октября 1814 года. Угроза Меттерниха отменить конгресс: De-peches inedites (1876), I, 110, 6 октября 1814 года. О том, что совещание 5 октября «не закончилось, а испустило дух», Талейран написал королю Людовику 9 октября 1814 года, TLC, 33—34.

Глава 10. Народное гулянье

Прусскую политику лорда Каслри детально рассматривает Уэбстер: С.К. Webster, The Foreign Policy of Castlereagh, 1812—1815: Britain and the Reconstruction of Europe (1931). Особенно дружески был настроен к Пруссии, по мнению Талейрана, лорд Стюарт, о чем князь сообщал королю Людовику XVIII19 октября 1814 года, ПС, 71.0 своем желании строить более тесные отношения с Пруссией Каслри писал Ливерпулю 9 октября 1814 года, BD, СХШ, 201. Гарденберг и Гумбольдт разделяли опасения Каслри в отношении России; об этом свидетельствуют многие документы: его письмо жене от 2 ноября 1814 года, 399; агентское донесение барону Хагеру от 20 октября 1814 года, DCV, I, по. 462; послание Генца Карадже от 21 июня 1814 года, Depeches inedites, 81—82. Гумбольдт настоятельно рекомендовал добиваться альянса с Австрией в письме королю Пруссии от 14 сентября 1814 года (перехвачено австрийской полицией), GPWK, 118 и I, по. 100. О разногласиях Гарденберга с королем см. Hardenberg, Tagebucher und autobiographische Aufzeichnungen (2000), 798, 26 сентября 1814 года. Австрийская полиция отмечала трения между пруссаками и русскими. Об этом барону Хагеру сообщал 1 октября 1814 года агент «Нота», DCV, I, по. 210. Трудности объединения Австрии и Пруссии против России: Schroeder, The Transformation of European Politics 1763— 1848 (1994), 14—15; письмо Розенкранца Бернсторфу от 16 августа 1814 года, GPWK, 111.0 разногласиях с Каслри, в том числе и по проблеме Саксонии, Талейран сообщал королю Людовику XVIII 31 октября 1814 года, TIC, 103-104.

Описание народного гулянья в Аугартене основано на многих источниках, в частности: Ли Congres de Vienne: journal de Jean-Gabriel Eynard (1914—1924), 1,5, запись от 6 октября; Countess Bernstorff, Ein Bild aus der Zeit von 1789 bis 1835: Am ihren Aufzeichnungen, I (1896), 156; Comte Auguste de La Garde-Chambonas, Anecdotal Recollections of the Congress of Vienna (1902), 83—86.0 воздухоплавателе: Hilde Spiel, The Congress of Vienna: An Eywitness Account (1968), 95. О скачках, акробатах, фейерверке и других развлечениях: Matthias Franz Perth, Wiener Kongresstagebuch, 1814-1815(19%!),6октября 1814 года;5Ы-berg-Wernigerode, Tagebuch uber meinen Aufenthalt in Wien zur Zeit des Congresses (2004), 51-52.

Предварительный разговор Талейрана и Меттерниха перед совещанием 8 октября: King's Ambassadors at the Congress, no. 4A, 8 октября 1814 года, 240. О совещании см. письмо Талейрана королю Людовику XVIII от 9 октября 1814 года, ПС, 31—34,36—42, а также Макгиган (1975), 347—348. Нессельроде о намерении царя уехать из Вены в письме Поццо ди Борго от 27 сентября 1814 года (пятнадцатого — по русскому календарю): Correspondance Diplomatique du Comte Pozzo di Borgo (1890), 82. Представители великих держав встречались дважды — после обеда и вечером: Gentz, Tagebucher (1873), I, 316, запись от 8 октября 1814 года. О проблеме публичного права в мемуарах Талейрана: the King's Ambassadors at the Congress, no. 5A, 12 октября 1814 года, Memoires( 1891), II, 249. Замечание Гарденберга: Hardenberg, Tagebucher und autobiographische Aufzeichnungen (2000), 801, 8 октября 1814 года. О новом «комитете восьми» и переносе даты открытия конгресса: Le Congres de Vienne et les traites de 1815, ed. Comte d'Angeberg (1864), II, 272—273 и газета «Винер цайтунг» за 13 октября 1814 года. О том, что «комитет восьми» может представлять конгресс: Gaetan de Raxis de Flassan, Histoire du Congres de Vienne (1829), I, 26. Отсрочка была выгодна и французской делегации: Karl August Varnhagen von Ense, Denkwurdigkeiten des Eignen Lebens (1987), II, 597.

О званом ужине у герцогини де Саган: Gentz, Tagebucher (1873), 1,314—315 (правда, Генц не упоминает о Виндишгрёце). Отношения герцогини с Виндишгрёцем, история с перстнем и прочие детали: Pflaum, By Influence and Desire: The True Story of Three Extraordinary Women — The Grand Duchess of Courland and Her Daughters (1984), 118—119; McGuigan, Metternich and the Duchess (1975), 60; Rzewuska, Memoires de la comtesse Rosalie Rzewuska (1788—1865) (1939), I, 262. О пристрастии Виндишгрёца к бельгийским сигарам: Пфлаум, 118. Меттерних, герцогиня, ревность: Rzewuska (1939), 1,259. Меттерних пишет письмо герцогине на совещании: MSB, 267,9 октября 1814 года. Императорский бал и костюмы «четырех стихий» — Воды, Воздуха, Огня и Земли: Eynardjournal (1914—1924), 1,15,10 октября 1814 года; Countess Edling, Memoires (1888), 183; Schonholz, Traditionen zur Charakteristik Osterreichs, seines Staats- und Volkslebens unter Franz I (1914), II, 108; Countess Bernstorff (1896), I, 155-156; Perth, Wiener Kongresstagebuch 1814—1815,52; San Marzano, Diario, lviii, 9 октября 1814 года.

Глава 11. Польская «зубная боль»

Толпа ходоков в приемной Меттерниха, уставший министр: Eynard, Journal (1914—1924), 1,17—21, 11 октября 1814 года. Пикте де Рошмону, получившему вместе с Энаром аудиенцию у министра, тоже понравилась любезность Меттерниха, но он пришел к выводу о том, что князь не разбирается в существе проблем: Pictet de Rochemont, Biographie, travauxet correspondance diplomatique (1892), 168—169. Искушенность Консальви отметил и эрцгерцог Иоганн: Archduke Johann, Ausdem Tagebuche Erzherzog Joahanns von Oesterreich 1810—1815(1891), ed. Franz Ritter von Krones( 1891), 171,23 сентября 1814 года. О самом кардинале — из его мемуаров: Consalvi, Memoires (1864), а также: John Martin Robinson, Cardinal Consalvi, 1757-1824 (1987), E.E.Y. Hales, Revolution and Papacy, 1769-1846 (1960), 229-230. Консальви о Наполеоне: Memoires (1864), II, 397; раскопки Форума, реставрация Колизея, наименование улиц: Robinson (1987), 60—61.0 целях Консальви: донесение полиции от 18 сентября 1814 года, DCV, I, по. 106 и доклад агента «Нота» Хагеру от 3 октября 1814 года, I, по. 254.

Ограбление Наполеоном Ватикана: Dorothy Mackay Quynn, «The Art Confiscations of the Napoleonic Wars», AHR, 50, no. 3, 437—460; Owen Chad wick, The Popes and European Revolution (1981), 462. Об интересе австрийцев к папским владениям: письмо Гумбольдта королю Пруссии от 14 сентября 1814 года (перехвачено полицией), DCV, I, по. 100.

О связи Меттерниха с княгиней Багратион и об их дочери Клементине: Hastier, «Les Bagration»: Vieilles histoires, etranges enigmes (1962); McGuigan, Metternich and the Duchess (1975), 16; Corti, Metternich und die Frauen (1948), 1,70—72.0 частых визитах царя Александра в салон княгини Багратион: донесение агента Зибера барону Хаге-ру от 3 октября 1814 года, DCV, I, по. 247 и донесение агента Гёхаузена Хагеру от 6 октября 1814 года, по. 291. Интерес царя к ее взаимоотношениям с Меттернихом: сообщение агента «Нота» Хагеру от 3 октября 1814 года, DCV, I, no 252, его подозрительность: донесение Хагеру от 14 октября, по. 415.

Большой интерес для исследователей представляют письма Марии Луизы. В 1912 году 243 ее письма герцогине Монтебелло были опубликованы Эдуаром Гашо: Edouard Gachot, Marie-Louise Intime (1912). Затем к ним добавились 318 писем Марии Луизы и Наполеона, найденные в письменном столе ее детьми от Адама Найпперга. Коллекция оставалась в частных руках до 1934 года, когда один из правнуков выставил ее на аукцион в Лондоне и письма приобрело французское правительство. Затем через одиннадцать лет 127 писем Марии Луизы, в основном ее ответы Наполеону, обнаружил в Швеции архивариус Нильс Хольм. Наполеон отдал письма для большей сохранности старшему брату Жозефу Уезжая после Ватерлоо в Америку, Жозеф оставил их свояченице Дезире, жене бывшего наполеоновского маршала, а тогда шведского кронпринца Бернадотта. Королева хранила у себя письма до самой смерти в 1860 году. Часть этих писем и других документов из архивов Бернадотта опубликовал К.Ф. Пальмстиерна, личный секретарь короля Швеции Густава VI Адольфа, в переводе на английский язык Е.М. Уилкинсон: Е.М. Wilkinson, trans., My Dearest Louise: Marie-Louise and Napoleon 1813—1814 (1958). В моей работе я обращался к письмам, опубликованным на страницах 194—224. Важными для меня были воспоминания секретаря Марии Луизы барона Меневаля и исследование историка Алана Палмера: Baron Claude-Frangois de Meneval, Memoirs Illustrating the History of Napoleon I from 1802 to 1815, ed. Baron Napoleon Joseph de Meneval (1894), HI, 162—311; Alan Palmer, Napoleon and Marie Louise: The Emperor's Second Wife (2001), 150-190. И Пал мер (с. 188), и Пальмстиерна (с. 223) указывают, что Мария Луиза приехала в Вену 4 октября, но я считаю датой ее прибытия в австрийскую столицу 7 октября. Я основываю свой вывод на нескольких источниках, в частности на дневнике Маттиаса Франца Перта — Matthias Franz Perth, Wiener Kongresstagebuch, 1814—1815(1981) и газете «Винер цайтунг» от 8 октября 1814 года, сообщившей о том, что накануне во дворец Шёнбрунн въехала Мария Луиза. Юный облик бывшей императрицы: Hilde Spiel, ed., The Congress of Vienna: An Eywitness Account, trans. Richard H. Weber (1968), 251. Мария Луиза ни при каких обстоятельствах не должна «попасть в руки врагов» — об этом Наполеон писал брату Жозефу 16 марта 1814 года, Meneval (1894), III, 195.0 разочаровании Марии Луизы: Meneval (1894), III, 298, 15 августа 1814 года.

О делегации книгоиздателей я писал на основе исследования Энно Крейе: Enno E. Kraehe, Metternich's German Policy, II (1963— 1983), 188—189. И Крейе, и другие историки считают, что германских издателей и книготорговцев представлял Фридрих Бертух. Но это не так. В Вену приехал его сын Карл, а Фридрих в последнюю минуту решил остаться дома, почувствовав недомогание. Об указе о цензуре от 1810 года: Donald Eugene Emerson, Metternich and the Political Police: Security and Subversion in the Hapsburg Monarchy (1815—1839) (1968), 29. За издателями следили несколько агентов: донесение Шмидта от 7 октября 1814 года, GPWK, 160 и DCV, I, по. 301. О подозрительных контактах Котты сообщал агент «Н» 29 сентября 1814 года, GPWK, 136 и DCV, I, по. 201. Донесения агента «Н» о Котте см. также GPWK, \1\,DCV, I, no. 342 и о его встрече с Меттернихом 14 октября: GPWK, 180—181. Опасения относительно связей Котты и Бертуха с «Тугенбундом»: донесение агента «R» барону Хагеру 11 октября 1814 года, DCV, I, по. 582.0 встрече Котты и Бертуха с министром иностранных дел Австрии: дневниковая запись Карла Бертуха от 8 октября 1814 года: Carl Bertuch, Tagebuch vom Wiener Kongress (1916), 27—28.

О делегации еврейских общин: Крейе (1963—1983), II, 190; здесь же он пишет о содействии Меттерниха и его предыдущих контактах с Якобом Барухом. Дополнительная информация: MaxJ. Kohlerjewish Rights at the Congresses of Vienna (1814—1815), and Aix-la-Chapelle (1818) (1918), 4—5; Salo Baron, Die Judenfrage auf dem Wiener Kongress, auf Grund von zum Teil ungedtruckten Quellen dargestellt (1920). Правительственные инструкции — в письме барона Хагера от 1 июля 1814 года, DCV, I, по. 14; о слежке: доклад Гёхаузена от 27 октября 1814 года, GPWK, 207 и записка Хагеру от 21 октября 1814 года, DCV, I, по. 467. О прибытии великого герцога Баденского, князя Турн-и-Таксиса и князя Нассау-Вайльбурга газета «Винер цайтунг» сообщила 3 октября 1814 года. Реплика Александра Ивановича Михайловского-Данилевского о князе Нассау-Вайльбурга — из описания Александра Сапожникова: Dr. Alexandre Sapojnikov, «The Congress of Vienna in the Memoirs of a Russian Officer», Ole Villumsen Krog, ed., Danmark og Den Dansende Wienerkongress: Spillet от Danmark (2002), 148.0 знаменитом игроке в вист: Ludwig Hevesti, «Die Wiener Gesselschaft zur Zeit des Congresses», Der Wiener Congress: Culturgeschichte die Bildenden Kunste und das Kunstgewerbe Theater — Musik in der Zeit von 1800 bis 1825, ed. Eduard Leisching (1898), 68. Описание салона мадам Фрейзер: Anna Eynard-Lullin, Anna Eynard-Lullin et Vepoque des congres et des revolutions (Alville, 1955), 177-178.

Поездка на поле битвы: газета «Винер цайтунг» за 11 октября, а также дневники, в частности Маттиаса Франца Перта: Matthias Franz Perth, Wiener Kongresstagebuch, 1814-1815 (1981), 52, 11 октября 1814 года. О разговоре лорда Каслри с царем — из его письма Ливерпулю от 14 октября 1914 года, BD, CXVI, 206—208. Меморандум Каслри: Le Congrede Vienneetlestraitesde 1815(1864), II, 291-293. О притязаниях царя на Варшавское герцогство: письмо Каслри Ливерпулю от 2 октября 1814 года, BD, CXI, 197. Опасения Каслри по поводу «протокольной дистанции»: письмо Ливерпулю, отправленное в тот же день, BD, CXII, 199—200. Меморандум «Виконт Каслри царю всея Руси»: WSD, IX, 329. О позиции Каслри в отношении Польши: письмо Ливерпулю от 2 октября 1814 года, BD, CXI, 197—199; «Первый меморандум по польскому вопросу», BD, 209—210 и WSD, IX, 332. О рассылке записки Каслри по всем миссиям, кроме русской: Gentz, Tagebucher, 318; свое мнение Талейран изложил в письме королю Людовику XVIII 17 октября 1814 года, ТЕС, 56—60. О том, что царь, пока Каслри готовил записку, пребывал у княгини Багратион: донесение агента Зибера Хагеру от 14 октября 1814 года, DCV, I, по. 361 и отдельный доклад Хагеру, сделанный в тот же день, по. 368.

Особую остроту польской проблемы отмечали многие участники конгресса, например, Штейн в ноябрьской дневниковой записи: Briefe und amtliche Schriften (1964), V, 333—334 (точная дата неизвестна). Польша как «зубная боль»: Maurice Paleologue, The Enigmatic Tsar (1938), 222. Поданной проблеме см. также примечания к главе 1. Талейран очень много писал королю Людовику о Саксонии: TLC, 250— 251, 6 января 1815 года; ТЕС, 63, 17 октября 1814 года. У Талейрана были союзники и в Германии, в частности граф Мюнстер, тоже считавший, что сохранение Саксонии необходимо для поддержания баланса сил в Европе и выживания самой Германии (1868, 61). Опасения по поводу усиления Пруссии разделяли и король Баварии, и эрцгерцог Иоганн, оставивший немало записей в дневнике по этой проблеме. О том, что Россия и Пруссия не будут вести себя столь нагло перед всем конгрессом, Талейран писал королю Людовику XVIII 29 сентября 1814 года, 9.0 поддержке герцога Саксен-Кобург-Заальфельдского: Enno E. Kraehe, Metternich's German Policy (1963—1983), II, 266; письма Талейрана королю Людовику XVIII от 7 и 15 декабря 1814 года и его мемуары, Memoires (1891), 355 и 363—365.

Об альянсе Каслри с Меттернихом и Гарденбергом против России британский министр писал Ливерпулю 9 октября 1814 года, BD, СХШ, 201. Письмо Гарденберга от 10 октября хранится в венских архивах HHSA St. К. Kongressakten Kart. 7. Ответ Каслри на следующий день: Angeberg (1864), II, 274—276; комментарии Гарденберга — в его дневнике: Tagebucher und autobiographische Aufzeichnungen (2000), 801, 11 октября 1814 года. Генц перевел письмо Каслри на французский язык. Критическую оценку позиции британца можно найти в дневнике Генца, Tagebucher (1873), 317—318,12 октября 1814 года и в докладе князю Меттерниху, сделанном на следующий день, Briefe von und ab Friedrich von Gentz, ed. Friedrrich Carl Wittichen and Ernst Salzer (1913), III, 303. Датчанин Розенкранц тоже был не в восторге: Rozenkrantz Journal du Congres de Vienne, 1814-1815 (1953), 80-81,16 ноября 1814 года. «Меттерних мучается любовью» — Талейран писал герцогине Курляндской 2 октября 1814 года, ТЫ, 40. Переживания Генца по этому поводу: Tagebucher, 319,14 октября 1814 года.

Глава 12. Шесть недель ада

В заголовке использованы слова из письма Меттерниха жене от 19 сентября 1814 года: Enno E. Kraehe, Metternich's German Policy (1963—1983), II, 124; Karl von Nostitz, Leben und Briefwechsel: Auch ein Lebensbild aus den Befreiungskriegen (1848), 131, дневниковая запись в декабре 1814 года не датирована. Описание погоды в день фестиваля мира — из дневников Жана Габриеля Энара, Карла Бертуха и Каролины Пихлер: Jean-Gabriel Eynard, Au Congres de Vienne: journal de Jean-Gabriel Eynard (1914—1924), I, 41; Carl Bertuch, Tagebuch vom Wiener Kongress (1916), 35; Caroline Pichler, Denkwurdigkeiten aus meinen Leben (1914), III, 33. Солнце светило по-летнему почти весь сентябрь и до 21 октября, а в августе шли дожди, гремели грозы и небо было затянуто облаками. Об этом пишут многие авторы дневников, любившие наблюдать и за погодой.

О буме в магазинах шляп: Hilde Spiel, The Congress of Vienna: An Eywitness Account, trans. Richard H. Weber (1968), 96. Стремление Меттерниха обойтись «без каких-либо военных атрибутов» и приказ императора провести военный парад: McGuigan, Metternich and the Duchess (1975), 365—367. Недовольство фельдмаршала Шварценберга — из его письма жене от 15 октября 1814 года: Johann Friedrich Novak, ed. Briefe des Feldmarschalls Fursten Schwarzenberg an seine Frau, 1799—1816 (1913), 408. Милитаристский оттенок празднества мира отметил Гарденберг: Tagebucher und autobiographische Aufzeichnungen (2000), 802,18 октября 1814 года; обеспокоенность русского царя отметил Штейн, наблюдавший за парадом с балкона павильона: Briefe undamtliche Schriften, V (1964), 324, 18 октября 1814 года.

О перилах из мушкетов: Heinrich Graf zu Stolberg-Wernigerode, Tagebuch ubermeinen Aufenthalt in Wien zurZeit des Congresses (2004), 64, 18 октября 1814 года; о «шатре мира»: Carl Bertuch, Tagebuch vom Wiener Kongress (1916), 35; о военных трофеях: Schonholz, Traditionen zur Charakteristik Osterreichs, seines Staats- und Volkslebens unter Franz I (1914), II, 105—106. Убранство, ковры, цветы, месса: Comte Auguste de La Garde-Chambonas, Anecdotal Recollections of the Congress of Vienna (1902), 25—28. Описание празднества можно найти и у других авторов: Countess Bemstorft, Ein Bildausder Zeit von 1789 bis 1835: Aus ihren Aufzeichnungen (1896), 1,158—159; Countess Lulu Thurheim, Mein Leben: Erinnerungen aus Osterreichs Grosser Welt 1788—1819 (1913), II, 107—109. Военные трофеи не произвели впечатления на Штольберга-Вернигероде, но ему понравилась еда (2004,63—64). Обильное угощение: Matthias Franz Perth, Wiener Kongresstagebuch, 1814—1815 (1981), 58—60. О меню также писала газета «Винер цайтунг» на следующий день после праздника и 21 октября. О тостах императора Австрии и царя России: Gregor Dallas, The Final Act: The Roads to Waterloo (1997), 206. Особенный восторг тост царя Александра вызвал у графини Эдлинг: Countess Edling, Memoires (1888), 182. Численность венского гарнизона: Enno E. Kraehe, Metternich's German Policy (1963-1983), II, 196.

Описание «бала мира» у Меттерниха, запуска воздушного шара, храмов Аполлона, Марса и Венеры: Programme de la fete de la paixpour etre execute dans lesjardins de son excellence le prince Metternich aupres de Vienne; программу можно найти в NP, I, 266—268. Имеются и впечатления очевидцев — дневники Энара и графини Бернсторф: Eynard, Journal (1914-1924), I, 42, 19 октября 1814 года; Bernstorff (1896), I, 158—159. Сравнение атмосферы вечера со сказкой из «Тысячи и одной ночи»: Anna Eynard-Lullin et Vepoque des congres et des revolutions (Alville, 1955), 181. Восхищался сказочной обстановкой на вилле Меттерниха и Карл Август Варнгаген фон Энзе: Karl August Varnhagen von Ense, Denkwurdigkeiten des Eignen Lebens (1987), II, 599. Талейран не присутствовал на «фестивале мира», посвящавшемся победе союзников под Лейпцигом, поскольку на нем праздновалось поражение Франции, пусть и наполеоновской, но министр побывал на «балу мира» у Меттерниха. Не пропустил «бал мира» и Генц, вернувшись с него домой необычно поздно (Tagebucher, I, 320—321). О том, что великолепием и грандиозностью бала Меттерних превзошел даже Наполеона, писал Жан Габриель Энар: Eynard Journal (1914—1924), 1,43,19 октября 1814 года. Несколько иное мнение о нем выразила графиня Эдлинг: Countess Edling, Memoires (1888), 181—182. Парк Меттерниха во времена конгресса был гораздо обширнее, чем сегодня: он простирался до здания, где теперь располагается российское посольство. В особняке Меттерниха сейчас размещается посольство Италии, и я еще раз выражаю благодарность за гостеприимство его превосходительству послу Раффаэле Берленги, Патриции Фуско и Кристине Морроне.

О завтраке с Меттернихом — из дневника Генца: Gentz, Tagebucher (1873), 321, 19 октября 1814 года. Поведение русского царя на балу и его недовольство тем, что вокруг «слишком много дипломатов»: донесение агента барону Хагеру от 20 октября 1814 года, DCV, I, по. 457; Archduke Johann, Aus dem Tagebuche Erzherzog Joahanns von Oesterreich 1810-1815 (№l),ed. Franz Ritter von Krones (1891), 178-179,18 октября 1814 года. «Наш ребенок» — из MSB, 185,21 января 1814 года; Армфельт — «негодяй»: 237—238,25 марта 1814 года. О кончине Армфельта — сообщение в газете «Винер цайтунг» за 25 сентября 1814 года. О беспокойной осени: McGuigan, Metternich and the Duchess (1975), 359—361.0 том, что и Генц занимался вызволением Вавы, свидетельствует его ссылка на Братислава, адвоката, привлеченного к разрешению проблемы {MSB, 321,20 октября 1814 года). Разговор Талейрана и Меттерниха о Саксонии и Пруссии состоялся не 23 сентября (Nicolson, The Congress of Vienna: A Study in Allied Unity, 1812—1822, 156), в этот день французский министр приехал в Вену, а в октябре: письмо Талейрана Людовику XVIII от 19 октября 1814 года, TLC, 72. Тогда же Талейран сказал, что «справедливость, интересы национальной безопасности и элементарное достоинство» требуют от Австрии воспротивиться Пруссии.

Даллас — один из немногих историков конгресса, уделивших серьезное внимание герцогине де Саган. Однако в его блестящем исследовании есть и неточности. Герцогиня пригласила царя Александра на завтрак не после получения письма от Меттерниха 20 октября (Dallas, The Final Act: The Roads to Waterloo, 209). Она сделала это за два дня до получения записки, встретив государя на балу у русского посла Штакельберга. Просьба герцогини об аудиенции у царя и побудила Меттерниха написать послание. И герцогиня не могла получить его 20-го. Меттерних писал его утром на следующий день после бала, то есть 21-го, и герцогиня получила письмо уже 22 октября на балу у графа Зичи. О завтраке царя и герцогини де Саган имеются анонимные донесения барону Хагеру от 1 ноября 1814 года, по. 635 и по. 476. Письмо Меттернихаот 21 октября 1814 года опубликовано в MSB, 267—269. Письмо Меттерниха о Саксонии: Angeberg (1864), II, 316—320.

О разрыве с герцогиней Меттерних сказал Генцу 22 октября (Gentz, Tagebücher, I, 322). Генц не упоминает письмо Меттерниха о Саксонии, вероятно, из-за того, что он просто не знал о его существовании. Генц был не согласен с позицией Меттерниха. О позиции Генца см. его Denkschrift в NP, II, 489, февраль 1815 года. О России и Австрии: Denkschrift Генца в NP, II, 474—476; разногласия по поводу Швейцарии: Nesselrode, Autobiographic, Lettres etpapiers du chancelier comte de Nesselrode, 1760-1850, II, 108-109; Helen du Coudray, Metterrnich (1936), 139—141. Обязательства царя в отношении нейтралитета Швейцарии: письма царя Александра I де Лагарпу и де Лагарпа царю Александру (Correspondance de Frederic-Cesar La Harpe et Alexander ler, II, 505). О неприязни царя к Меттерниху: Archduke Johann, Aus dem Tagebuche Erzherzogjoahanns von Oesterreich 1810— 1815 (1891), ed. Franz Ritter von Krones (1891), 180, 21 октября 1814 года. О частых контактах Генца с Талейраном можно судить по его дневнику и донесениям австрийских агентов — например, по анонимному докладу барону Хагеру от 31 декабря 1814 года, DCV, I, по. 1215. Генц сам отмечал подарки, получаемые от делегатов, включая 24 000 флоринов, переданных ему от имени короля Франции (Gentz, Tagebücher, 1,343). Генц и Талейран находили общий язык по многим проблемам, в том числе и по Саксонии.

Излагая планы посланников Британии, Австрии и Пруссии выступить единым фронтом против царя Александра и поставить проблему Польши перед всем сообществом держав, я основывался на письмах лорда Каслри и многих других источниках. Прежде всего я использовал следующие материалы: «Первый меморандум по польскому вопросу» лорда Каслри, BD, 209—210; письмо Каслри Ливерпулю от 20 октября 1814 года, BD, CXVIII, 211 и его же письмо от 24 октября с «Меморандумом о наилучшем решении польского вопроса», XXIX, 212-213 и 213-215; Adam Czartoryski, The Memoirs of Prince Adam Czartoryski and his Correspondence with Alexander I, I—II, ed. Adam Gielgud (1968), 284; Webster, The Foreign Policy of Castlereagh, 1812—1815: Britain and the Reconstruction of Europe (1931), 347ff; Enno E. Kraehe, Metternich's German Policy (1982), II, 207ff. Критика Талейраном своих коллег: его письмо герцогине Курляндской от 31 октября 1814 года, TLI, 60. Разговор Талейрана с царем вечером 23 октября: его письмо Людовику XVIII от 25 октября 1814 года, TLC, 84—89, the King's Ambassadors at the Congress, no. 8А за 24 октября 1814 года, Memoires (1891), II, 274; донесение агента XX барону Хагеру от 26 октября 1814 года, DCV, I, по. 559. Об угрозе царя в отношении короля Саксонии знал и член русской делегации Штейн: Tagebuch, Briefe und amtliche Schriften, V (1964), 319, не датированная запись, сделанная, очевидно, до 2 октября 1814 года. Свою позицию по Польше и Саксонии Талейран изложил в письме Людовику XVIII 19 октября 1814 года, TLC, 75-76.

Меттерних о встрече с царем: NP, 1,326ff; мнение Генца — NP, II, 482-483; сообщение Каслри Ливерпулю, BD, CXXVIII, 229,11 ноября 1814 года; доклад Талейрана Людовику XVIII31 октября 1814 года, где князь особый упор делает на «вызывающем тоне» Меттерниха и «шокирующей лексике» царя Александра, TLC, 99—100. Сравнение царя с Наполеоном: Aus dem Tagebuche Erzherzog Joahanns von Oesterreich 1810-1815 (1891),ed. Franz Ritter von Krones (1891), 181, запись эрцгерцога Иоганна от 25 октября 1814 года. Заявление Меттерниха о нежелании больше видеть царя: мемуары Генца, Denkschrift, NP, II, 483. Полицейские агенты сообщали о возмущении Александра и угрозе уволить Меттерниха: донесение агента XX барону Хагеру, 28 октября 1814 года, DCV, I, по. 598. О фривольном поведении Меттерниха с иностранными сюзеренами: например, донесение агента «Нота» Хагеру о недовольстве короля Дании австрийским министром, 3 января 1815 года, DCV, I, по. 1230. Угроза царя выбросить Меттерниха в окно: Eynard, Journal (1914), I, 73, запись от 28 октября 1814 года. Многие биографы Меттерниха именно с этим инцидентом связывают вызов князя на дуэль, сделанный царем. Однако если вызов на дуэль действительно имел место, то он был сделан скорее всего в декабре, см. примечания к главе 19. Поездка монархов в Венгрию часто неверно датируется; она началась утром 24 октября. О том, что царь Александр никому не поручил заниматься делами конгресса, Талейран писал Людовику XVIII 25 октября 1814 года, TLC, 93.

Глава 13. Робинзон Крузо

История о романтической новелле Наполеона «Клиссон и Евгения»: Andy Martin, Napoleon the Novelist (2000), 118-220; Steven Englund, Napoleon: A Political Life (2004). Ингланд осветил и такие детали повести, на которые не обратили внимания другие исследователи Бонапарта. Роль царя в выборе Эльбы как места ссылки Наполеона: Norman Mackenzie, The Escape from Elba: The Fall and Flight of Napoleon, 1814-1815 (1982), 14-15, 22. См. также: J.M. Thompson, Napoleon Bonaparte (1952), 391; August Fournier, Napoleon the First: A Biography, trans. Margaret Bacon Corwin and Arthur Dart Bissel (1903), 675—677; F.M. Kircheisen, Napoleon, trans. Henry St. Lawrence (1932), 674ff. Многие авторы, конечно, считают, что Эльба была избрана для того, чтобы унизить Наполеона, к примеру: Princess Radzivill, Forty-Five Years of My Life (1770-1815), trans. A.R. Allinson (1912), 390. Несогласие Меттерниха с выбором царя и его предупреждение о новой войне: письма князя императору Францу от 11 апреля 1814 года, NP, II, 469—472; там же ответы императора. О том, что император Австрии предпочел остаться в Дижоне, когда союзники входили в Париж: Alan Palmer, Napoleon and Marie Louise: The Emperor's Second Wife (2001), 170.0 «театральном великодушии» царя (лорд Стюарт) и отказе лорда Каслри подписывать договор: Mackenzie, The Escape from Elba (1982), 25 и Norwood Young, Napoleon in Exile: Elba (1914), 49.

Предоставление Наполеону Эльбы в пожизненное владение, ежегодной ренты в размере 2 000 000 франков, выделение средств для членов семьи: статьи III и VI договора «об отречении». В первой статье Наполеон также отказывался от Французской империи: Le Congres de Vienne et les traites de 1815 (1864), I, 148—151. Описание города и порта: Mackenzie, The Escape from Elba (1982), 66—68. Указанные данные о численности населения приводила и оценочная комиссия конгресса на втором заседании 25 декабря 1814 года: Angeberg (1864), II, 566. Комиссия делала свое заключение на основе двух базовых цифр: 11 385 и 13 750. О кафе «Буоногусто» и местном вине: Robert Christophe, Napoleon on Elba, trans. Leon Ortzen (1964), 91. Природные ресурсы Эльбы: сэр Нил Кемпбелл в Napoleon at Fontainebleau and Elba; Being a Journal of Occurrences in 1814—1814 (1869), 254. Добыча железной руды, соли: Mackenzie (1982), 65; Christophe (1964), 21,30,44; Kircheisen (1932), 681. См. также: Andre Pons de l'Herault, Souvenirs et anecdotes de ttle d'Elba (1897).

О мятеже на Эльбе: Captain Ussher, «Napoleon's Deportation to Elba», Napoleon's Last Voyages, being the Diaries of Admiral Sir Thomas Ussher, R Nf K.C.B. (on board the «Undaunted») and John R. Glover, Secretary to Rear Admiral Kockburn (on board the «Northumberland») (1895), 48—49; Campbell (1869), 214. Стрельба пушек по фрегату «Неустрашимый»: Mackenzie (1982), 63; Christophe (1964), 16-17,26-27. Подобия «дворца» и «трона»: Mackenzie (1982), 73; другие интересные детали: Abbe de Pradt, Du Congres de Vienne (1815) 1, 216; Count Mole, The Life and Memoirs of Count Mole (1781—1855), ed. Marquis de Noai lies (1924) 1,205 (без нации трон — «всего лишь куски дерева, обтянутые бархатом»). Слова принца де Линя о Наполеоне — Робинзоне Крузо встречаются у многих авторов, в частности: Comte Auguste de La Garde-Chambonas, Anecdotal Recollections of the Congress of Vienna (1902), 14; Pictet de Rochemont, Biographie, travauxet correspondance diplomatique (1892), 211.0 романе графа Франсиса Пальфи с балериной Биготтини: донесение барону Хагеру от 14 октября 1814 года, DCV, I, по. 415; Karl von Nostitz, Leben und Briefwechsel (1848), 140; The Diary of Frances Lady Shelley (1787-1817) (1912), 109. О бюстах царя для демонстрации париков: донесение агента «О» барону Хагеру от 19 октября 1814 года, DCV, I, по. 450. Граф Анштетт любил прикладываться к рюмке, и за ним особенно охотились агенты барона Хагера: Niels Rosenkrantz, Journal du Congres de Vienne 1814—1815 (1953), 40,6 октября 1814 года. Гетера Вольтере — частая ночная гостья обитателей дворца Хофбург: агентское донесение Хагеру от 12 октября 1814 года, DCV, I, по. 346. Она «почти каждый вечер» навещала князя Волконского: донесение Гёхаузена от 16 октября 1814 года, DCV, I, по. 396. Другие донесения о куртизанке: по. 477 от 22 октября и по. 498 от 25 октября 1814 года.

История об «игре в жмурки», чуть ли не закончившейся дуэлью: донесение от 11 октября 1814 года, DCV, I, по. 337; Rzewuska, Memoires de la comtesse Rosalie Rzewuska (1788—1865), I, 254—255; Archduke Johann, Aus dem Tagebuche Erzherzogjoahanns von Oesterreich 1810— 1815 (1891), ed. Franz Ritter von Krones (1891), 176, дневниковая запись от 9 октября 1814 года. О соперничестве кронпринцев: Countess Bernstorff, Ein Bildaus der Zeit von 1789 bis 1835: Aus ihren Aufzeichnun-gen (1896), 1,151. Еще о дуэли: письмо Рехберта отцу графу де Герцу, по. 343; письмо фельдмаршала князя Шварценберга жене от 8 октября 1814 года: Johann Friedrich Novak, ed., Briefe des Feldmarschalls Fursten Schwarzenberg an seine Fraut 1799—1816 (1913), 408. Об инциденте с Беллио имеется несколько агентских донесений: DCV, I, nos. 443—446. См. также перехваченное полицией письмо Маврожени от 22 октября 1814 года, по. 487. Генц узнал о том, что Беллио копирует его письма, на «балу мира»: Tagebucher (1873), 320—321, 18 октября 1814 года. Слухи о похищении: Mackenzie (1982), 163. Признаки готовившегося похищения были найдены в посольстве Франции: например, сообщение Мариотти Дальбергу от 5 октября 1814 года, GPWK, 219—220, DCV, I, по. 563. Император распорядился провести расследование: см. примечания к главе 18.

Замечание Карла Бертуха о «ноябрьской погоде»: Carl Bertuch, Tagebuch vom Wiener Kongress (1916), 38,25 октября 1814 года. О проливном дожде в этот день писали Штольберг-Вернигероде (Tagebuch ubermeinen Aufenthalt in Wien zurZeit des Congresses, 78) и другие авторы дневников, в том числе Генц и Сан-Марцано: Gentz, Tagebucher, San Marzano, Diario. «Я уже не тот, кем был вчера»: выдержка из письма Меттерниха у Макгиган: McGuigan, Metternich and the Duchess (1975), 381. Слухи о давлении царя на герцогиню: Rozenkrantz Jowratff du Congres de Vienne (1953), 54, 27 октября 1814 года. Просьба Меттерниха к герцогине не говорить о нем с царем: MSB, 269,31 октября 1814 года. «Этот человек способен на все» — из письма Меттерниха от 1 ноября 1814 года, MSB, 270.

С датой отъезда монархов в Венгрию нередко возникает путаница, хотя большинство авторов дневниковых записей указывают на 24 октября. Перед отбытием император Франц распорядился, чтобы все агентские донесения направлялись князю Меттерниху, DCV, I, по. 475,23 октября 1814 года. Выдержки из отчетов одной венгерской газеты о пребывании монархов дважды перепечатала «Винер цайтунг» — 1 и 4 ноября 1814 года. Поездка проходила не гладко, и это отмечали многие дипломаты, в частности Талейран: the King's Ambassadors at the Congress, no. 9A за 31 октября 1814 года, Memoires (1891), II, 285. Царь Александр императору Францу о Меттернихе и совет императора царю предоставить министрам заниматься переговорами — из письма Талейрана королю Людовику XVIII от 31 октября 1814 года, TLC, 100—101. Негативное отношение царя к министру иностранных дел Австрии отметил Штейн в своем дневнике: Briefe und amtliche Schriften, V (1964), 330, 29 октября — 7 ноября 1814 года. Проблемы во взаимоотношениях между двумя монархами отметили и Штейн, и агенты Хагера, DCV, I, по. 626. О желании царя создать нечто вроде альянса трех монархов лорд Каслри сообщал Ливерпулю 11 ноября 1814 года, BD, CXXVIII, 230. О том же баварец Вреде писал Розенкранцу 30 октября 1814 года, Journal, 56. Русский государь в Венгрии большую часть времени проводил не с монархами, а с «хорошенькими дамочками» — агент сообщал барону Хагеру 6 ноября 1814 года, DCV, I, по. 692. Буда и Пешт описаны Брайтом: Bright, Travels from Vienna through Lower Hungary with Some Remarks on the State of Vienna During the Congress in the Year 1814 (1818), 207 ff.

Об ухудшении отношений между царем Александром и императором Францем: Eynzrd, Journal (1914—1924), I, 86—87. О желании царя убрать Меттерниха с поста министра иностранных дел: донесение агента XX барону Хагеру от 28 октября 1814 года, DCV, I, по. 598. Розенкранц тоже знал о намерении Александра добиться от Франца увольнения Меттерниха от одного из помощников министра Худелиста: Rozenkrantz, Journal du Congres de Vienne (1953), 67, 6 ноября 1814 года. Возмущался дипломатическими методами царя лорд Каслри, о чем он сообщал Ливерпулю 5 ноября 1814 года, BD, CXXV, 222. Его мнение разделяли и другие посланники, например граф Мюнстер: Political Sketches of the State of Europe, 1814—1867: Containing Count Ernst Munstefs Despatches to the Prince Regent from the Congress of Vienna (1868), 190, депеша от 27 ноября 1814 года. О «слепом следовании» короля Пруссии за русским царем и стремлении прусских дипломатов изменить эту политику даже ценой уступок в Саксонии Талейран писал Людовику XVIII 31 октября 1814 года, TLC, 103. Прозвище «камердинера царя», которое получил король Пруссии, — из донесения агента XX барону Хагеру от 14 ноября 1814 года, DCV, I, по. 768.

Глава 14. Обед с царем

Агентура барона Хагера постоянно докладывала ему о нарастании критического отношения в обществе к конгрессу: к примеру, донесения от 15 октября, DCV, I, по. 387 и 25 октября 1814 года, по. 533. О недовольстве короля Пруссии писал в дневнике Сан-Марцано: San Marzano, Diario, 22 октября 1814 года. Французский посланник Дальберг обвинял и Меттерниха, и царя: донесение агента XX от 7 октября 1814 года, по. 304.15 октября агент XX предсказывал отставку Меттерниха, по. 384. Этот агент проявлял особый интерес к общественным настроениям.

О неминуемом роспуске конгресса и опасениях войны: донесение барону Хагеру от 20 октября 1814 года, DCV, I, по. 459. Слухи об отъезде монархов: письмо Беллио от 15 октября 1814 года, по. 446 (перехвачено полицией). О том, что конгресс вообще может не состояться: Eynard, Journal (1914—1924), 75, 29 октября 1814 года. Общая напряженность атмосферы вокруг конгресса: Eynard, Journa (1914— 1924), 86, 3 ноября 1814 года; Rozenkrantz Journal du Congres de Vienne, 1814—1815 (1953), 2 ноября 1814 года. «Никто никому и ничему не верит», — сообщал агент «Нота» барону Хагеру 23 октября 1814 года, по. 496. Талейран недоволен лордом Каслри: его депеша королю Людовику XVIII от 17 октября 1814 года, TLC, 60—61. О Меттернихе, Каслри и Пруссии: письмо Талейрана герцогине Курляндской от 19 октября 1814 года, TLI, 58.

Политика Каслри в отношении Пруссии: его письмо Веллингтону 25 октября 1814 года, BD, CXXII, 218-219 и WSD, IX, 372. Лорд Каслри не считал угрозой усиление Пруссии: письмо Веллингтону от 1 октября 1814 года, СС, X, 144—145. «У Франции нет оснований для того, чтобы бояться Германского союза» — из письма Каслри Веллингтону от 25 октября 1814 года, СС, X, 175.

О своих попытках убедить Каслри в необходимости скорейшего открытия конгресса Талейран сообщал Людовику XVIII 25 октября 1814 года, TLC, 91. Разговор Талейрана с Меттернихом и совещание «комитета восьми» 30 октября: письмо Талейрана Людовику XVIII от 31 октября 1814 года, TLC, 108. Продолжительность совещания: Gentz, Tagebucher (1873), I, 325, 30 октября 1814 года. См. также Le Congres de Vienne et les traites de 1815, ed. Comte d'Angeberg (1864), II, 358ff, возражения Нессельроде — 362; Kraehe, Metternich's German Policy (1963—1983), II, 227—228. Аноним в маске на балу: дневник баронессы дю Монте( 1904), запись от 6 ноября 1814 года, 113. Обещание «кругленькой суммы»: McGuigan, Metternich and the Duchess (1975), 391. Предложение взятки, как и все подобные спекуляции, сомнительно. Мы полагаемся на британского делегата Кука: WSD, IX, 473. Можно найти и другие свидетельства, например Штейна, служившего в русской делегации и отмечавшего стремление царя использовать герцогиню де Саган для того, чтобы повлиять на Меттерниха: Briefe und amtliche Schriften, V (1964), 331,29 октября — 7 ноября 1814 года.

О своих подозрениях по поводу того, что лорд Каслри не следует указаниям британского принца-регента, Талейран писал Людовику XVIII 25 октября 1814 года, 91—93. Король через два дня прислал подтверждение герцога Веллингтона (96), а 9 ноября — обстоятельное пояснение, 122—126. Талейран не ошибался, и это видно из последующей переписки между Ливерпулем и лордом Каслри. Уэбстер называет поведение Каслри «открытым неповиновением»: Webster, The Foreign Policy of Castlereagh, 1812—1815: Britain and the Reconstruction of Europe (1931), 371. О том же пишет Рори Мьюир: Rory Muir, Britain and the Defeat of Napoleon, 1801-1815 (1996), 337-338.

О разговоре царя с прусским королем за обедом Талейран узнал от советника царя Чарторыйского, 127—128, 12 ноября. Грубое обхождение Александра с Гарденбергом: Розенкранц (1953), 73—74, 11 ноября 1814 года. Розенкранц получил информацию от русского делегата Разумовского и австрийца Худелиста, 66—67, 6 ноября 1814 года. Штейн тоже написал об оскорблении царем Гарденберга: Stein, Briefe und amtliche Schriften, V (1964), 332, запись предположительно между 29 октября и 7 ноября 1814 года. Слова царя «этого недостаточно» — у Макгиган: McGuigan, Metternich and the Duchess (1975), 394. Гарденберг о неправоте короля: Hardenberg, Tagebucher und autobiographische Aufzeichnungen, ed. Thomas Stamm-Kuhlmann (2000), 804. Графиня восхищалась своим дядей: Countess Bernstorff, Ein Bild aus der Zeit von 1789 bis 1835: Aus ihren Aufzeichnungen (1896), I, 163. Меттерних отвергает наветы царя: McGuigan, Metternich and the Duchess (1975), 393—394 и 395. Генц узнал о решении Пруссии, которое он назвал «изменой», на лестнице во время бала у лорда Стюарта в понедельник 7 ноября: Gentz, Tagebucher, 327—328. Спустя два дня Меттерних подтвердил указание короля Пруссии, 328, 9 ноября 1814 года.

Глава 15. Генерал-искуситель

Письмо барона Франца фон Партнера графу Эрбаху, перехваченное полицией, — из DCV, II, по. 2396. Первая ночь Наполеона в городской ратуше и поиски нового жилья: Robert Christophe, Napoleon on Elba, trans. Len Ortzen (1964), 38. О доме «У мельниц»: Norman Mackenzie, The Escape from Elba: The Fall and Flight of Napoleon, 1814—1815 (1982), 77—78; Robert Christophe, Napoleon on Elba, trans. Len Ortzen (1964), 42—43, 53—55. Поспешный переезд в еще не готовые комнаты: Robert Christophe, Napoleon on Elba, 55; Andre Pons de l'Herault, Souvenirs et anecdotes de Vile d'Elbe (1897), 147; Paul Gruyer, Napoleon King of Elba (1906), 63. О жаре: J.M. Thompson, Napoleon Bonaparte (1952), 397. Об ощущениях небезопасного пребывания на острове: August Fournier, Napoleon the First: A Biography, trans. Margaret Bacon Corwin and Arthur Dart Bissell (1903), 680 и Norman Mackenzie, The Escape from Elba (1982), 77.

Опасения по поводу пиратов: Captain Ussher, «Napoleon's Deportation to Elba», Napoleon's Last Voyages, being the Diaries of Admiral Sir Thomas Ussher, RN, K.C.B. (on board the «Undaunted») and John R. Glover, Secretary to Rear Admiral Kockburn (on board the «Northumberland») (1895), 84; Neil Campbell, Napoleon at Fontainebleau and Elba; Being a Journal of Occurrences in 1814—1815 (1869), 156. Союзные державы взяли на себя обязательства гарантировать безопасность Наполеону, в том числе и от пиратов (статья V Фонтенблоского договора), но Бонапарт не доверял им. О том, что пиратов могли нанять его враги: Norman Mackenzie, The Escape from Elba (1982), 164. Прибытие на остров гвардейцев: Campbell (1869), 241; Ussher (1985), 76-78; Mackenzie (1982), 93—94,97, а также Christophe, разговаривавший со старухой, знавшей историю о гвардейцах от своего деда (1964), 76—77.

О Друо, Камбронне и Бертране на Эльбе: Mackenzie (1982), 137; Друо — «мудрец» Великой армии: Christophe (1964), 15; о Друо, Бертране и Камбронне: Christophe (1964), 70—71,77—78; «отважный, но малообразованный» Камбронн: Campbell (1869), 370. Флотилия Наполеона: Mackenzie (1982), 98—99. О письмах Наполеона Марии Луизе: Меневаль, III, 285—289; там же — «что ни день, то новая история», III, 319. См. также 294—300,217ff, 220. В начале декабря полиция прекратила слежку за Марией Луизой (донесение агента XX барону Хагеру от 2 декабря 1814 года, DCV, I, по. 958 и доклад Хагера императору от 30 ноября 1814 года, по. 927), но вскоре наблюдение возобновилось. Времяпрепровождение Марии Луизы, изучение итальянского языка, уроки рисования — у Меневаля (1894), III, 279—283 и 314ff. Назначение к ней Найпперга: Меневаль (1894), III, 282; донесение агента XX от 24 октября 1814 года, DCV, I, по. 499. Наставления императора Найппергу: Castelot, 513. Ясно, что «любые средства и способы» включали и физическую близость: Mackenzie (1982), 131. Любовная связь между Марией Луизой и Найппергом завязалась либо к концу августа (Макензи, 133—134), либо к концу сентября (Палмер, 188). Описание внешности генерала Найпперга: 291—292. Меневаль назвал его «самым главным у Меттерниха агентом-искусителем»: Meneval (1894), III, 398. По случаю кончины графа Найпперга «Ревю британик» (Revue Britannique) в феврале 1829 года опубликовала статью (воспроизведена Меневалем в приложении — Meneval (1894), III, 509ff). Описание маленького короля Рима можно найти во многих источниках, в том числе у Карла Бертуха: Carl Bertuch, Tagebuch vom Wiener Kongress (1916), 57,19 ноября 1814 года. «Злым, испорченным и упрямым» ребенком сына Наполеона назвал д-р Франк: донесение агента XX барону Хагеру от 24 декабря 1814 года, по. 1141.

О бале-маскараде у Меттерниха — MSB, 8 ноября 1814 года, 328. Описание бала и костюмов: McGuigan, Metternich and the Duchess (1975), 397; San Marzano, Diario, lxi, 8 ноября 1814 года; Thurheim, Mein Leben: Erinnerungen aus Osterreichs Grosser Welt 1788—1819 (1913), II, 109. Штольберг-Вернигероде слышал от друзей, что на балу был и английский «жокей»: Stolberg-Wernigerode, Tagebuch ubermeinen Aufenthalt in Wien zur Zeit des Congresses (2004), 91. Большое впечатление бал произвел на Карла Бертуха: Carl Bertuch, Tagebuch vom Wiener Kongress (1916), 50. Посол Гумбольдт проигнорировал бал: его письмо жене Каролине от 9 ноября 1814 года: Anna von Sydow, ed., Wilhelm und Caroline von Humboldt in ihren Brief en (1910), IV, 411. «Все в нас переменилось», — герцогиня писала Меттерниху (MSB, 258) не в июле, как указано в перечне, а скорее всего осенью, на что обращает внимание Макгиган: по. 70,546 и в переводе — 381. «Если говорить о моем здоровье, то считайте, что его нет», — Меттерних писал герцогине де Саган 1 ноября 1814 года: MSB, 270 и Макгиган (1975), 388-389.

Наполеон и Италия: Michael Broers, The Napoleonic Empire in Italy, 1796-1814 (2005); Rath, The Fall of the Napoleonic Kingdom of Italy (1814) (1941); Murat Jean Tulard (1999). О грабеже произведений искусства: Dorothy Mackay Quynn, «The Art Confiscations of the Napoleonic Wars», AHR, vol. 50, no. 3 (April, 1945), 450; Paul Schroeder, «Napoleon's Foreign Policy: A Criminal Enterprise», Journal of Military History, vol. 54 (199), 147—161; Charles Saunier, Les Conquetes Artistiques de la revolution et de Vempire: reprises et abandons des allies en 1815(1902). Об оккупации Саксонии Пруссией: послание Талейрана королю Людовику XVIII от 17 ноября 1814 года, 149. Заявление князя Репнина: Le Congres de Vienne et les traites de 1815 (1864), II, 413—414, 8 ноября 1814 года. Талейран назвал передачу Саксонии Пруссии «скандальной сделкой»: King's Ambassadors at the Congress to the Minister of Foreign Affairs, no. 13A за 17 ноября 1814 года, TLC, 317—318. У Георга Нёррегора Талейран называет эти действия России и Пруссии «последними экскрементами» войны: Georg Norregaard, Danmark og Wienerkongressen 1814—1815 (1948), 118. Агентура барона Хагера фиксировала слухи о захвате Саксонии со второй половины октября, в том числе и по переписке шведской делегации (468, 486, 546—548, 506). Заявление короля Саксонии о том, что он не уступит ни пяди своей территории: Le Congres de Vienne et les traites de 1815 (1864), II, 401— 403. Вреде считал, что потеря Саксонии предвещает «крах Баварии»: донесение барону Хагеру от 26 ноября 1814 года, DCV, I, по. 900.0 реакции Меттерниха и Каслри Талейран сообщал Людовику XVIII 17 ноября 1814 года, TLC, 150.

Глава 16. Последний рыцарский турнир

Сравнение конгресса со спектаклем в театре, охваченном пожаром: Countess Bernstorff, Ein Bildausder Zeitvon 1789 bis 1835: Aus ihren Aufzeichnungen (1896), I, 178. О Бетховене: G.R. Marek, Beethoven: Biography of a Genius (1970), 160; Lewis Lockwood, Beethoven: The Music and the Life (2003), 333—335; Frida Knight, Beethoven and the Age of Revolution (1973) и Groves, II, 354-394, 389-392. О творчестве Бетховена во время конгресса: Ingrid Fuch, «The Glorious Moment — Beethoven and the Congress of Vienna»; Ole Villumsen Krog, ed., Danmark og Den Dansende Wienerkongress: Spillet от Danmark («Дания и танцующий конгресс в Вене»), Копенгаген, 2002; Wilhelm Freiherrn von Weckbecker, «Die Musik zur des Wiener Congresses», Leisching (1898), 273—287. Мнение Бетховена о венцах, а также об особенностях гениальности: Paul Johnson, The Birth of the Modern: World Society, 1815— 1830 (1991). To, что гости уже должны были кричать Бетховену, осенью 1814 года заметил Венцель Томашек: Hamburger, ed., Beethoven: Letters, Journals and Conversations (1960), 120. О привычке Бетховена к беспорядку говорит и такой факт: он не мог найти собственный экземпляр «Фиделио» для исполнения в придворном театре в мае и попросил прислать ему копию: письмо графу Морицу Лихновскому в сборнике: Emily Anderson, ed., The Letters of Beethoven, I (1961), 444. В дни, когда Бетховен писал музыку для конгресса, в Вене шли разговоры о срыве конференции. Агент XX прогнозировал, что конгресс может перейти в войну: донесение Хагеру от 24 ноября 1814 года, DCV, I, по. 870.

Слова баронессы дю Монте о монархах — из ее воспоминаний: Baronne du Montet, Souvenirs, 1785—1866 (1904), 114. Об увлечении охотой: молодой служащий из комиссии лесного хозяйства Маттиас Франц Перт: Matthias Franz Perth, Wiener Kongresstagebuch, 1814— 1815(1981). О «жестокости»: Richard Bright, Travels from Vienna through Lower Hungary with Some Remarks on the State of Vienna During the Congress in the Year 1814 (1818), 19. Описание охоты и арены стрельбища: Freiherr von Bourgoing, Vom Wiener Kongress:Zeit- und Sittenbilder (1943), 177. О выгоне животных и их численности: Henrich Graf zu Stolberg-Wernigerode, Tagebuch uber meinen Aufenthalt in Wien zur Zeit des Congresses (2004), 92,10 ноября 1814 года. О «царской» охоте написала газета «Винер цайтунг», 11 ноября 1814 года, а агент XX доложил барону Хагеру, DCV, I, по. 748,12 ноября 1814 года. Возмущение швейцарского банкира Жана Габриеля Энара — из его дневника: Jean-Gabriel Eynard, Ли Congresde Vienne:journal de Jean-Gabriel Eynard (1914-1924), 1,115-116.

Толстой о Генуе: «Война и мир» в переводе Розмари Эдмондз (1982), 3. На эту тему см. также: Hannah Alice Straus, The Attitude of the Congress of Vienna Toward Nationalism in Germany, Italy and Poland (1949), 89 и 92; Guglielmo Ferrero, The Reconstruction of Europe: Talleyrand and the Congress of Vienna, 1814-1815 (1941), 206-207. Об обещаниях лорда Уильяма Бентинка: John Rosseli, Lord William Bentinck: The Making of a Liberal Imperialist, 1774-1839 (1974), 67, 176ff. Протокол совещания по Генуе: Angeberg (1864), II, 424—427; Gentz, Tagebucher, 330, 13 ноября 1814 года; San Marzano, Diario, lxi, запись в тот же день; Labrador, Melanges sur la vie privee etpublique (1849), 46— 47, а также письмо Лагарпа царю Александру от 15 ноября 1814 года, II, 602. Мнение лорда Каслри: его письмо Ливерпулю от 21 ноября 1814 года, BD, CXXXI, 237—238. «Кончина республики Генуя»: донесение Хагеру от 15 ноября 1814 года, DCV, no. 774. Протест маркиза де Бриньоля: Angeberg (1864), II, 510—511.

Первое заседание комиссии по Швейцарии: Angeberg (1864), II, 430, 14 ноября 1814 года. И там же о временном прекращении работы германской комиссии: Angeberg (1864), II, 438—439. Гумбольдт написал жене о полном хаосе на конгрессе: Wilhelm und Caroline von Humboldt in ihren Brief en, ed. Anna von Sydow (1910), IV, 412—413,9 ноября 1814 года. О Саксонии: Comte Auguste de La Garde-Chambonas, Anecdotal Recollections of the Congress of Vienna (1902), 44. Граф Мюнстер тогда считал проблему Саксонии даже важнее польской: Count George Herbert Munster, ed., Political Sketches of the State of Europe, 1814—1867: Containing Count Ernst Munsters Despatches to the Prince Regent from the Congress of Vienna (1868), 191.

О рыцарском турнире: Carl Bertuch, Tagebuch vom Wiener Kongress (1916), 58—59, 23 ноября 1814 года; о настроениях в городе — донесение агента XX барону Хагеру от 14 ноября 1814 года, DCV, I, по. 768. Описание арены: Countess Edling, Memoires (1888), 183—184. Александр Иванович Михайловский-Данилевский назвал арену школы верховой езды самой «великолепной» на континенте: Alexander Sa-pojnikov, «The Congress of Vienna in the Memoirs of a Russian Officer»; Ole Villumsen Krog, ed., Danmark ogDen Dansende Wienerkongress: Spil-let от Danmark (2002), 142. О билетах на карусель: Comte Auguste de La Garde-Chambonas, Anecdotal Recollections of the Congress of Vienna (1902), 120; Matthias Franz Perth, Wiener Kongresstagebuch, 1814-1815 (1981), 69. О разговоре Талейрана с Гумбольдтом: его письмо герцогине Курляндской, TLI, 74,24 ноября 1814 года. По оценке Брайта, на представление собралось около тысячи человек: Richard Bright, Travels from Vienna through Lower Hungary with Some Remarks on the State of Vienna During the Congress in the Year 1814 (1818), 14, однако надо иметь в виду, что он описывал один из повторных турниров в начале декабря.

Описание турнира, костюмов, рыцарей, аудитории: Comte Auguste de La Garde-Chambonas, Anecdotal Recollections of the Congress of Vienna (1902), 162—173. Леди Каслри с орденом Подвязки в волосах видели не только на карусели, но и в других местах: Baronne du Montet, Souvenirs, 1785—1866 (1904), 137; Rosalie Rzewuska, Memoires de la comtesse Rosalie Rzewuska (1788—1865), I, 253; Countess Edling, Memoires (1888), 179. Список дам турнира опубликовала газета «Винер цайтунг» в номере за 25 ноября 1814 года. Об успехе Доротеи Талейран написал герцогине Курляндской, TLI, 74, 24 ноября 1814 года. Слова пруссака о роскошности одеяний на турнире — из анонимного агентского донесения барону Хагеру от 24 ноября 1814 года, DCV, I, по. 869. Здесь же — оценка платья княгини Эстергази банкиром из Флоренции. О бриллиантах и других драгоценностях: Jean-Gabriel Eynard, Ли Congres de Vienne: journal de Jean-Gabriel Eynard (1914— 1924), I, 161, 28 ноября 1814 года. Появление августейших особ и «взрыв аплодисментов»: Lulu Thurheim, Mein Leben: Erinnerungen aus Osterreichs Grosser Welt 1788-1819(1913), II, 113.

Отсутствие на турнире царя отметил агент «L» барона Хагера: донесение от 27 ноября 1814 года, DCV, I, no. 914. Агент «Нота» 20 ноября 1814 года сообщал о недомогании Александра, DCV, I, по. 826; то же самое записали в дневнике Карл Бертух и Пикте де Рошмон: Carl Bertuch, Tagebuch vom Wiener Kongress (1916), 54; Pictet de Rochemont, Biographie, travaux et correspondance diplomatique (1892), 176. Слухи об отравлении: Niels Rosenkrantz, Journal du Congres de Vienne 1814—1815 (1953), 72,10 ноября 1814 года. Энар записал в дневнике о недомогании и плохом самочувствии царя на вечере у Каслри: Eynard, Journal (1914—1924), I, 130, 16 ноября 1814 года. По словам фельдмаршала князя Шварценберга, царь неважно выглядел и на балу у Пальфи: письмо жене от 17 ноября 1814 года: Johann Friedrich Novak, ed., Briefe des Feldmarschalls Fursten Schwarzenberg an seine Fraut 1799— 1816 (1913), 411. О «маниакальной страсти» царя к танцам: донесение агента XX барону Хагеру, DCV, I, по. 768, 14 ноября 1814 года.

Список участников турнира напечатала газета «Винер цайтунг», 25 ноября 1814 года. Критерии подбора рыцарей: Hilde Spiel, The Congress of Vienna: An Eywitness Account, trans. Richard H. Weber (1968), 105. О плюмажах: Count Auguste de La Garde-Chambonas, Anecdotal Recollections of the Congress of Vienna (1902), 167. Описание игрища: Rosalynd Pflaum, By Influence and Desire: The True Story of Three Extraordinary Women — The Grand Duchess of Courland and Her Daughters (1984), 232-235; Dorothy Guis McGuigan, Metternich and the Duchess (1975), 407—409; Lulu Thurheim, Mein Leben: Erinnerungen aus Osterreichs Grosser Welt 1788-1819, II (1913), 113. О необычайной тучности короля Вюртемберга: Eynard, Journal (1914—1924), I, 46, 19 октября 1814 года; Thurheim, Mein Leben (1913), II, 114. По подсчетам газеты «Винер цайтунг», на балу после турнира присутствовало около двух с половиной тысяч человек (25 ноября 1814 года). Фестивальный комитет организовал еще два турнира — специально для царя 1 декабря и затем 5 декабря.

Глава 17. «Славное мгновение»

«Объедать противника» — из анонимного донесения барону Хагеру от 27 декабря 1814 года, DCV, I, по. 1172. «Борьба за старшинство»: Gaetan de Raxis de Flassan, Histoire du Congres de Vienne (1829), I, 295 ff. О конфликте испанского и французского послов: Harold Ni-colson, The Congress of Vienna: A Study in Allied Unity, 1812-1822 (1946), 216—217 и его же Diplomacy (1955), 179—180. О комиссии по дипломатическому старшинству: Angeberg (1864), III, 934—935 и 939—940; Labrador, Melanges sur la vieprivee etpublique (1849), 50—51.

О том, что присутствие трех или четырех королей за чаепитием в частных домах умаляло их августейшее достоинство, Талейран писал Людовику XVIII, TLC, 119, 6 ноября 1814 года. С ним соглашались Сан-Марцано и графиня Эдлинг: San Marzano, Diario, lxx; Countess Edling, Memoires (1888), 166—167. История о том, как Жан Габриель Энар принял короля Пруссии за официанта, — в его дневнике: Eynard Journal (1914—1924), I, 251,10 января 1815 года. О собраниях аристократов в «Императрице Австрии»: Comte Auguste de La Garde-Chambonas, Anecdotal Recollections of the Congress of Vienna (1902), 92; донесение агента «В» барону Хагеру, DCVt I, no. 1015,9 декабря 1814 года.

О популярности Вернера писали многие авторы дневников, например: Caroline Pichler, Denkwurdigkeiten ausmeinen Leben (1914), HI, 65 и Carl Bertuch, Tagebuch vom Wiener Kongress (1916), 65,8 декабря 1814 года. Уделил ему внимание агент Шмидт: GPWK, 400,21 февраля 1815 года. «Великим проповедником» поэта назвал Меневаль: Мeneval, Memoirs (1894), III, 331. Его изможденный (have) облик описала баронесса дю Монте: Вагоппе du Montet, Souvenirs, 1785—1866 (1904), 117— 118.0 реакции аудитории и эмоциональных проповедях Вернера: Rzewuska, Memoires de la comtesse Rosalie Rzewuska (1788— 1865), 1,267. Сомнительная лексика: Karl von Nostitz, Leben und Briefwechsel: Auch ein Lebensbildaus den Befreiungskriegen (1848), 176. Красноречие поэта-проповедника отметил Карл Бертух: Bertuch, Tagebuch vom Wiener Kongress (1916), 29, 9 октября 1814 года. О том, что Вернер бывал у Меттерниха: Gentz, Tagebucher, 331, 16 ноября 1814 года. Однажды Вернер читал Меттерниху отрывок из своей трагедии: Генц, 340, запись от 15 декабря 1814 года. «Дамы и господа, зрите!» — из книги Розалинды Пфлаум: Rosalynd Pflaum, By Influence and Desire: The True Story of Three Extraordinary Women — The Grand Duchess of Courland and Her Daughters (1984), 252. Реакция прихожан: Friedrich Anton von Schonholz, Traditionen zur Charakteristik Osterreichs, seines Staats- und Volkslebens unter Franz I (1914), II, 127; Karl August Varnha-gen von Ense, Denkwurdigkeiten des Eignen Lebens (1987), II, 659.

Недомогание императора Франца: донесение агента «L» Хагеру, DCV, I, по. 812; Pictet de Rochemont, Biographie, travauxetcorrespondance diplomatique (1892), 176, 19 ноября 1814 года. О том, что Меттерних слег в постель, Талейран сообщал Людовику XVIII30 ноября 1814 года, TLC, 180, the King's Ambassadors at the Congress to Minister of Foreign Affairs, no. 16A, 344, Memoires (1891). Генц навестил Меттерниха 29 ноября: Gentz, Tagebucher (1873), 335.0 заболевании Гарденберга: King's Ambassadors at the Congress to Minister of Foreign Affairs, no. 16A, 344, 30 ноября 1814 года. О болезни Доротеи Талейран сообщил герцогине Курляндской, TLI, 76, 30 ноября 1814 года. О хвори княгини Багратион: донесение барону Хагеру от 16 ноября 1814 года, DCV, I, по. 786. Тогда действительно было что-то вроде эпидемии гриппа, болели очень многие, в том числе Евгений де Богарне и князь Пармы.

Концерт Бетховена переносился несколько раз: с 20-го на 22 ноября из-за «непредвиденных обстоятельств», потом на 27 ноября, а затем на 29 ноября по «высочайшей просьбе». Объявления о переносах концерта: газета «Винер цайтунг» за 18 и 27 ноября 1814 года и New Beethoven Letters, ed. Donald W. MacArdle and Ludwig Misch (1957), 129—130. Одну из причин (воскресенье) приводит агент XX в донесении барону Хагеру от 30 ноября 1814 года, DCV, I, по. 938. Другая причина — Бетховен был недоволен качеством копий партитуры. По крайней мере так считал Венцель Томашек: Hamburger, ed., Beethoven: Letters, Journals and Conversations (1960), 123. Бетховен просил дать ему Университетский зал, но ему предоставили более вместительный Редутензал, письмо Георгу Фридриху Трейчке (без даты, вероятно, начало сентября 1814 года): New Beethoven Letters, ed. Donald W. MacArdle and Ludwig Misch (1957), 122-123.

«Новая кантата» или «новая симфония» — из анонса от 16 ноября 1814 года: New Beethoven Letters, ed. Donald W. MacArdle and Ludwig Misch (1957), 128—129. «Симфония сражения» для пангармоникона: письмо Бетховена д-ру Карлу Эдлеру фон Адлерсбургу, июль 1814 года, The Letters of Beethoven, ed. Emily Anderson, vol. I (1961), 459—460. Сотрудничество Мельцеля с Бетховеном: G.R. Магек, Beethoven:Biography of a Genius (1970), 457—458.0 поэте, враче и сподвижнике Бетховена Алойсе Вайссенбахе: Alois Weissenbach, Kleine WienerMemoiren und Wiener Dosenstucke (1918), vol. I, 249—250. Вайссенбах оставил прекрасный очерк о своем пребывании в Вене: Alois Weissenbach, Meine Reise zum Congress, Wallishauser, 1816. Описание концерта: Spiel, The Congress of Vienna: An Eywitness Account (1968), 123—124, 242— 243 и McGuigan, Metternich and the Duchess (1975), 418. Исполнение Седьмой симфонии названо «премьерой», хотя ее первое представление состоялось год назад.

О концерте Бетховена см. также: Lockwood (2003), 230—234; G.R. Marek, Beethoven: Biography of a Genius (1970), 475—487 и особенно Ingrid Fuchs, «The Glorious Moment — Beethoven and the Congress of Vienna»; Ole Villumsen Krog, ed., Danmark ogDen Dansen-de Wienerkongress (2002). Впечатления Людвига Шпора о репетиции Бетховена: Ingrid Fuchs, «The Glorious Moment», 194. Размежевание публики на группировки происходило и на других мероприятиях: например, на балу у русского посла Штакельберга 25 ноября 1814 года не было ни австрийского императора, ни британцев (157). О том, что «большинство гостей» якобы не желает более слушать Бетховена, агент XX сообщал барону Хагеру 30 ноября 1814 года, DCV, I, по. 938. Музыка Бетховена «слишком тяжела», он уподобляется «Геркулесу, разгоняющему палицей мух»: G.R. Marek, Beethoven: Biography of a Genius (1970), 443. Видимо, не нравилась музыка Бетховена Штольбергу-Вернигероде: Stolberg-Wernigerode, Tagebuch uber meinen Auf enthalt in Wien zur Zeit des Congresses (2004), 103. Розенбаум просто скучал. Сетования Бетховена на мизерные гонорары — у Марека: G.R. Marek, Beethoven: Biography of a Genius (1970), 480. О своей усталости композитор писал эрцгерцогу Рудольфу 30 ноября 1814 года: The Letters of Beethoven, ed. Emily Anderson (1961), 476.

Имеется множество свидетельств возможного срыва конгресса. Агент XX предполагал, что миротворцы вот-вот «снова возьмутся за оружие»: донесение от 24 ноября 1814 года, DCV, I, по. 870. «России не ведомы ни правда, ни справедливость, ни порядочность»: письмо Генца Карадже от 7 ноября 1814 года (1876), 120. Отказ графини Сеченьи-Гилфорд царю: донесение агента XX барону Хагеру от 21 ноября 1814 года, по. 834. По другим агентским рапортам, прежде царь не раз танцевал с красавицей графиней: донесение Хагеру от 16 октября 1814 года, по. 416. История рассказывалась и в другом варианте — графиня отказала не царю, а прусскому королю: Александр Иванович Михайловский-Данилевский, 1 декабря 1814 года (по русскому календарю): Alexandre Sapojnikov, «The Congress of Vienna in the Memoirs of a Russian Officer»; Ole Villumsen Krog, ed., Danmark og Den Dansende Wienerkongress: Spillet от Danmark (2002), 140. О петиции протеста германских государств против захвата Саксонии: Correspon-dance inedite du Prince de Talleyrand et du roi Louis XVIII pendant le Congres de Vienne, ed. G. Pallain (1881), n. 1, 176—177; письмо Талейрана Людовику XVIII от 7 декабря 1814 года, TLC, 193; депеша графа Мюнстера от 17 декабря 1814 года, George Herbert Munster, ed., Political Sketches of the State of Europe, 1814—1867: Containing Count Ernst Muns-ter's Despatches to the Prince Regent from the Congress of Vienna (1868), 205; письмо Генца Карадже, 20 декабря 1814 года (1876), 126. О поддержке Саксонии со стороны Баварии и всей Германии: письмо Генца Карадже от 20 декабря 1814 года (1876, 126), а также Archduke Johann, Aus dem Tagebuche Erzherzog Joahanns von Oesterreich 1810— 1815(1891),ed. Franz Rittervon Krones(1891), 192, 20декабря 1814 года. О печальной судьбе петиции: письмо Талейрана Людовику XVIII от 15 декабря 1814 года, TLC, 202—205. Письмо Талейрана Меттерниху от 19декабря 1814 года: Angeberg( 1864), II, 540-544;NP, 509-514. О реакции лорда Каслри Талейран сообщил Людовику XVIII 28 декабря 1814 года, TLC, 228. Изложение письма Меттерниху от 14 декабря с обоснованием принципа справедливости: Ferrero, The Reconstruction of Europe: Talleyrand and the Congress of Vienna, 1814—1815 (1941), 268—272. О своем согласии Людовик XVIII сообщил Талей-рану 30 декабря 1814 года, TLC, 238 (то же самое письмо, датированное 29 декабря, помещено в мемуарах, Memoires, II, 383—384).

О брожении во французской армии — письмо Поццо ди Борго графу Нессельроде, 1/13 июня 1814 года: Correspondance Diplomatique du Comte Pozzo di Borgo, ambassadeur de Russie en France et du Comte du Nesselrode depuis la restauration des Bourbons jusqu'au Congres d'Aix-la-Chapelle, 1814—1818 (1890), 7. О лояльности солдат Наполеону: письмо Поццо ди Борго графу Нессельроде, 13/25 июля 1814 года, 39. Паскье, инспектируя мосты и дороги в Шампани, Пикардии, Фландрии и Нормандии, повсюду отмечал, что Наполеон по-прежнему популярен в войсках (Pasquier, III, 43). Солдаты «пьют за здоровье Бонапарта» — из письма д'Отерива Талейрану от 14 ноября 1814 года, TLC, п. 3,190. О нестабильности во Франции: письмо Поццо ди Борго графу Нессельроде от 14/26 сентября 1814 года, 71. «Заговоры, волнения и беспорядки» — из письма Талейрана Людовику XVIII от 25 ноября 1814 года, 7ХС, 160-161.

Глава 18. Повар, художник, балерина и дипломат

Эпиграф — из письма Меттерниха, NP, 1,12. О флаге Эльбы: Neil Campbell, Napoleon at Fontainebleau and Elba; Being a Journal of Occurrences in 1814—1815(1869), 216; Thomas Ussher, «Napoleon's Deportation to Elba»; Napoleon's Last Voyages, Being the Diaries of Admiral Sir Thomas Ussher, R.N, K.C.B. (on board the «Undaunted» and John R. Glover, Secretary to Rear Admiral Kockburn (on board the «Northumberland»), (1895), 50—51. Поспешный въезд в дом «У мельниц»: Christophe, Napoleon on Elba, trans. Len Ortzen (1964), 55; Gruyer, Napoleon King of Elba (1906), 63.0 желтой софе: Peyrusse, appendix 51. Анфилады комнат для Марии Луизы и сына, меблировка и штат: Norman Mackenzie, The Escape from Elba: The Fall and Flight of Napoleon, 1814-1815 (1982), 86-88. Команда поваров: Mackenzie (1982), 90 и Gruyer (1906), 72. О парикмахере: Christophe (1964), 70. Состояние волос Наполеона описал один англичанин, побывавший на острове, Дж. Б. Скотт, о чем рассказал Макензи (1982), 139. История шотландца Нила Кемпбелла: Mackenzie (1982), 40-41; Neil Campbell (1869), 153,161. Кемпбелла не ознакомили с договором отречения, вероятно, по причине того, что Британия его не подписала. Неопределенность миссии Кемпбелла — 58. О некоторых его функциях: Gruyer (1906), 99; тюремщиком Наполеона, несмотря на утверждения автора, Кемпбелл не был.

Предложение лорда Каслри: Campbell, «Journal» (1869), 153; здесь же его наставления, 154—155. В отдельном письме Каслри дает не менее общие указания «вести себя так же, как и прежде, поддерживать связь с департаментом» и «не выходить за рамки уже данных официальных поручений», 15 июля 1814 года (1869, 273). О ранениях Кемпбелла: Campbell (1869), 153; Ussher (1895), 25. Бинты и перевязь: Campbell (1869), 158. Разговоры о Шотландии, барде Оссиане и войне: Campbell (1869), 158—159; Ussher (1895), 85. Произношение Наполеоном фамилии Кемпбелла — 222.

Грайер считает «пустыми слухами» и «маловероятными» усилия, предпринимавшиеся на конгрессе с тем, чтобы отправить Наполеона на другой остров (147). Однако автор не прав в своих выводах. Факты говорят о другом. Талейран предлагал перевезти Наполеона на Азоры в письме королю Людовику XVIII 13 октября 1814 года, TLC, 48. На этом настаивали и сторонники Бурбонов, о чем 28 августа 1814 года Веллингтон сообщал Ливерпулю, WD, 541. Об интригах в Вене вокруг Наполеона: Meneval, Memoirs (1894), III, 334; донесение агента «Нота» барону Хагеру от 22 ноября 1814 года, DCV, I, по. 853.1 декабря 1814 года агент «Нота» докладывал о слухах, «будто Наполеона собираются куда-то увезти», по. 945. О том, что Наполеона могут отправить в другое место, писал и Энар: Eynard Journal (1914—1924), I, 97.0 беспокойстве на Эльбе в связи с возможным перемещением Бонапарта Мариотти 15 ноября 1814 года информировал Талейрана, а князь передал сообщение Людовику XVIII с письмом от 7 декабря, TIC, 198—199. Знали о переживаниях Наполеона Сан-Марцано и Меттерних: San Marzano, Diario, 195—196. Существование заговора подтверждают и другие авторы: Alan Schom, Napoleon Bonaparte (1997), 707; Mackenzie (1982), 146. О Мариотти и «торговце оливковым маслом»: Mackenzie (1982), 149—152,163. С итальянским патриотом Алессандро Форли «торговца оливковым маслом» ассоциирует Кристоф: Christophe (1964), 153. Торговец прибыл на остров 30 ноября. Макензи включает в число заговорщиков графа д'Артуа, графа Шавиньи де Бло и военного губернатора Корсики Луи Гсрсна де Брюслара.

Рождественский пост на конгрессе: письмо Меттерниха герцогине де Саган от 27 ноября 1814 года, MSB, 273. Юстус Боллман на званом ужине у Генца: Gentz, Tagebiicher,339,12 декабря 1814 года. О шоке Генца (zerschmettert): Varnhagen von Ense, Denkwurdigkeiten des Eignen Lebens (1987), II, 644—645. Боллман лишь недавно приехал из Америки: Gentz, Tagebucher, 335, 29 ноября 1814 года. О планах Боллмана: письмо Лафайету от 3 января 1815 года, DCV, I, по. 1232; дополнительная информация: Paul Sweet, «Erich Bollmann at Vienna in 1815», AHR (1941): 580—587. Описание скромной квартиры Генца: Countess Bernstorff, Ein Bild aus der Zeit von 1789 bis 1835: Aus ihren Aufzeichnungen (1896), 1,164; Franz Graffer, Kleine Wiener Memoiren und Wiener Dosenstucke (1918), II, 1—4. История с призраком: Dorothy Guis McGuigan, Metternich and the Duchess (1975), 419. Также о салоне графа Зичи: Anna Eynard-Lullin et Vepoque des congres et des revolutions (Alville, 1955), 176. О новом варианте игры в шахматы: Baronne du Montet, Souvenirs, 1785—1866 (1904), 115. Другие развлечения во время Рождественского поста: Karl von Nostitz, Leben und Briefwechsel: Auch ein Lebensbild aus den Befreiungskriegen (1848), 131. Об интересе графа Клама-Мартиница к Доротее: Генц в дневнике Tagebucher, ed. Varnhagen von Ense (1873) 1,327,6 ноября 1814 года. Сыщики Хагера тоже обратили внимание на новое увлечение Доротеи: донесение агента XX от 28 ноября 1814 года, DCV, I, по. 918. О французских десертах и Доротее: Pflaum, By Influence and Desire: The True Story of Three Extraordinary Women — The Grand Duchess of Courland and Her Daughters (1984), 236—238. О чудодействе на конгрессе шеф-повара Антонина Карема пишут многие историки, хотя его присутствие в Вене и подвергается сомнению — например, его биографом Айаном Келли: Ian Kclley, Cooking for King?: The Life ofAntonin Careme the First Celebrity Chef (2004). Нет его в Вене и у авторов другой книги: Philippe Alexandre and Beatrix de PAulnoit, Le roi Careme (2003). Мемуары самого Карема, изданные Classiques de table (1843), также не свидетельствуют

О его пребывании на Венском конгрессе. В любом случае в посольстве Франции священнодействовал прекрасный мастер своего дела. Известно, что перед конгрессом Меттерних посылал на учебу к Карему в Париж своего повара.

Прибытие в Вену художника Изабе: донесение барону Хагеру от 1 октября 1814 года, DCV, I, по. 224. Его студия: Basily-Callimaki, J.В. Isabey: Sa Vie-Sontemps, 1767-1855(1909), 160ff; Marion W. Osmond, Jean Baptiste Isabey: The Fortunate Painter 1767—1855 (1947), 134—139. Портреты монархов и сановников: Meneval, Memoirs (1894), HI, 327; донесение Фредди барону Хагеру от 30 декабря 1814 года, DCV, I, по. 1203; Baronnedu Montet, Souvenirs (190А), 133. Изабе о своей студии: Basily-Callimaki (1909), 164. В студии художника бывал и Карл Бертух: Carl Bertuch, Tagebuch vom Wiener Kongress (1916), 75, запись от 19 декабря 1814 года. Балериной Биготтини восхищались буквально все: письмо Талейрапа герцогине Курляндской от 17 ноября 1814 года, TLI, 71; письмо графини Нессельроде графине Гурьевой от 30 октября 1814 года, Lettres etpapiers du chancelier comte de Nes-selrode, V, 196; Karl August Varnhagen von Ense, Denkwurdigkeiten des Eignen Lebens, (1987), II, 599. Об успехах французской миссии Талейран сообщал Людовику XVIII 7 декабря 1814 года, TLC, 197. Прорыв изоляции отмечал ла Тур дю Пен в письме маркизу дс Бонне от 8 декабря 1814 года (перехвачено полицией), DCV, I, по. 1010. О представлении «живых картин» в императорском дворце: San Marzano, Diario, lxiv; Bright, Travels from Vienna through Lower Hungary with Some Remarks on the State of Vienna During the Congress in the Year /#/4(1818), 28—29. Выход на сцену — «гору Олимп» — богов и богинь: Meneval, Memoirs (1894), III, 345—346; Comte Auguste de La Garde-Chambonas, Anecdotal Recollections of the Congress of Vienna (1902), 139—149; Lud-wig Hevesti, «Wien Stadtbild, Festlichkeiten, Volksleben»; Der Wiener Congress: Culturgeschichte die Bildenden Kunste und das Kunstgewerbe Theater - Musik in der Zeit von 1800 bis 1825, ed. Eduard Leisching (1898), 87. Представление на «горе Олимп» показывалось несколько раз. Поздние встречи графа Ла Гард-Шамбона с принцем де Линем и графом Z: Count Auguste de La Garde-Chambonas, Anecdotal Recollections of the Congress of Vienna (1902), 218-226.

Глава 19. Непорядочность

Сравнение лорда Каслри с путником, сбившимся с дороги: письмо Талейрана Людовику XVIII от 20 декабря 1814 года, TLC, 220.0 недопустимости вовлечения Британии в какие-либо конфликты но проблемам, обсуждаемым на конгрессе, лорду Каслри писал Батерст, депеша от 27 ноября 1814 года, BD, CXXXVIII, 248. Талейран сообщил об указаниях Лондона королю Людовику XVIII9 декабря 1814 года, TLC, 191. Розенкранц узнал о них от короля Дании, а того поставил в известность император Франц (Rozenkrantz Journal du Congresde Vien-пе, 1814—1815, 106, 9 декабря 1814 года). О последствиях инструкций для Каслри: Rozcnkrantz Journaldu Congresde Vienne, 1814—1815 (1953), 106—108. Что касается Саксонии, Ливерпуль указывал Каслри «сохранить, по крайней мере ее поуаи (ядро): BD, CXXX, 236,18 ноября 1814 года.

О поэме канцлера Гарденберга «Прочь, раздор!»: Strauss, The Attitude of the Congress of Vienna Toward Nationalism in Germany, Italy and Poland (1949), 31; Enno E. Krache, Metternich's German Policy (1963— 1983), II, 261. Ответное письмо Меттерниха от 10 декабря 1814 года: Angeberg (1864), II, 505—510. Ганденберг «не ожидал» такой реакции австрийца: Hardenberg, Tagebucher undautobiographische Aufzeichnungen (2000), 807. Слова Талейрана о «непорядочности» Ганденберга, показавшего конфиденциальную переписку царю: George Herbert Munster, ed., Political Sketches of the State of Europe, 1814—1867: Containing Count Ernst Miinster's Despatches to the Prince Regent from the Congress of Vienna (1868), 202, 17 декабря 1814 года. Гардснбсрг не упоминает этот эпизод в своем Tagebucher, он отмечен в других дневниках: Stein, Tagebuch, V, 343—346; Archduke Johann, Tagebuche Erzherzog Joahanns von Oesterreich 1810—1815 (1891), ed. Franz Ritter von Kroncs, 194—195, 21 декабря 1814 года; Rozcnkrantz, Journal du Congres de Vienne, 1814-1815 (1953), 109, 13 декабря 1814 года.

О том, что царь Александр вызывал Меттерниха на дуэль, пишут многие авторы. Считается, что это случилось в октябре, хотя ссора на самом деле произошла в декабре. Мсттсрних всегда указывал, что виновником был царь: NP, 1,326—327. Дождь, мокрый снег, холод в начале декабря, когда заболел принц де Линь: San Marzano, Diario, lxiv, 10—12, 6 и 7 декабря 1814 года. Генц навестил занемогшего принца 8 декабря: Gentz, Tagebucher, 337. Через несколько дней Карл Бертух отметил, что принц «опасно болен»: Carl Bcrtuch, Tagebuch vom Wiener Kongress (1916), 67. О привычке принца одеваться не по погоде, а по моде: Franz Graffer, Kleine Wiener Memoiren und Wiener Dosenstucke (1918), I, 186. Разговор Энара с доктором принца де Линя: Eynard, Journal (1914—1924), I, 204, 12 декабря 1814 года. О кончине принца де Линя: донесения Фредди и агента XX барону Хагеру от 14 декабря 1814 года, по. 1049 и по. 1050. О кончине фельдмаршала, принца де Линя упоминается почти во всех письмах, дневниках, мемуарах: сообщение Талейрана герцогине Курляндской, TLI, 82, 15 декабря 1814 года; Count Auguste de La Garde-Chambonas (1902), 244-255; Bright (1818), 44; Eynard Journal (1914-1924), 206-207, 13 декабря 1814 года; Lulu Thurheim, Mein Leben: Erinnerungen aus Osterreichs Grosser Welt 1788-1819 (1913), II, 105 (графиня неточно указывает время смерти). «Я знаю, таков закон природы»: Hilde Spiel, The Congress of Vienna: An Eywitness Account (1968), 136. Изречения фельдмаршала приводят многие авторы, например: Rosalie Rzewuska, 1,238; Lulu Thurheim, II, 104. Об отмене в этот день представления «живых картин» во дворце: San Marzano, Diario, lxiv, 13 декабря 1814 года, хотя в салонах, например у мадам Арнштейн, жизнь бурлила по-прежнему: Carl Bertuch, Tagebuch vom Wiener Kongress (1916), 68. Принца де Линя «погубили празднества»: Meneval, Memoirs (1894), III, 323. Принц де Линь — «целая эпоха»: Varnhagen von Ense, Denkwurdigkeiten des Eignen Lebens (1987), II, 604. Похоронная процессия: Bright, Travels from Vienna through Lower Hungary with Some Remarks on the State of Vienna During the Congress in the Year 1814 (1818), 45; Anna Eynard- J^ullin et Vepoque des congres etdes revolutions (Alville, 1955), 190; Stolberg-Wernigerode, Tagebuch uber meinen Aufenthalt in Wien zur Zeit des Congresses (2004), 118-119; Carl Bertuch, Tagebuch vom Wiener Kongress (1916), 70-71 (наблюдал, стоя на углу Кольмаркта); Countess Bernstorff (1896), 168 (видела процессию из окна). Маршрут движения похоронной процессии: Perth, Wiener Kongresstagebuch 1814-1815(1981), 77-78.0 символике черного рыцаря: Mansel, Prince of Europe: The Life of Charles-Joseph de Ligne, 1735—1814 (2003), 261—262. Дождь в день похорон, «весенний дождь»: Gentz, Tagebucher, 339—340,15 декабря 1814 года. Снегопад в канун Рождества: San Marzano, Diario, Ixv; Stolberg-Wernigerode, Tagebuch uber meinen Aufenthalt in Wien zur Zeit des Congresses (2004), 131. О рождественской елке, larbre de Noel, в салоне Фанни фон Арнштейн: донесение агента XX барону Хагеру, DCV, I, по. 1160,26 декабря 1814 года; Stolberg-Wernigerode, Tagebuch (2004), 131,24 декабря 1814 года. О том, что в Вене впервые ставили рождественские елки: Musulin, Vienna in the Age ofMetternich (1975), 169—170; Hilde Spiel, Fanny von Arnstein. A Daughter of the Enlightenment, 1758— 1818, trans. Christine Shuttleworth (1991), 292. Рождество в посольстве Франции: Pflaum, By Influence and Desire (1984), 240—241; о подарке Меттерниха герцогине де Саган: McGuigan, Metternich and the Duchess (1975), 424—428 (Макгиган тоже сомневается в том, что Меттерних был на балу у графини Зичи, как утверждает Л а Гард-Шамбона).

О работе Бетховена и его последнем выступлении как пианиста: Ingrid Fuchs, «The Glorious Moment — Beethoven and the Congress of Vienna»; Ole Villumsen Krog, ed.f Danmark og Den Dansende Wiener-kongress:Spilletom Danmark (2002), 184. Сальери и торжественная месса в дворцовой капелле: Carl Bertuch, Tagebuch vom Wiener Kongress (1916), 80,25 декабря 1814 года. Прием в посольстве Каслри: донесение агента XX Хагеру от 26 декабря 1814 года, DCV, I, по. 1160. Врач царя — анонимный осведомитель: донесение агента «Р» барону Хагеру от 4 декабря 1814 года, DCV, I, по. 978, а также неподписанное донесение от 7 декабря 1814 года, по. 1002.

Отъезд короля Вюртемберга: Carl Bertuch, Tagebuch vom Wiener Kongress (1916), 81-82, 26 декабря 1814 года; Matthias Franz Perth, Wiener Kongresstagebucht 1814-1815(1981), 79, 26 декабря 1814 года. На следующий день — сообщение в газете ««Винер цайтунг». О короле писали многие авторы, например Нессельроде: Nessclrode, Autobiographic du Comte Charles-Robert de Nesselrode', le Comtc A. de Nesselrode, ed., Lettres etpapiers du chancelier comte de Nesselrode, 1760—1850, II, 27. Его грубость: Archduke Johann, Aus dem Tagebuche Erzherzog Joahanns von Oesterreich 1810-1815 (1891), cd. Franz Ritter von Kroncs (1891), 170, 22 сентября 1814 года. Нежелание короля приветствовать уличные толпы: Schonholz, Traditionen zur Charakteristik Osterreichs, seines Staats- und Volkslebens unter Franz I (1914), II, 25; донесение агента Шмидта барону Хагеру от 5 октября 1814 года, DCV, I, по. 274. Король Вюртемберга — «монстр»: донесение Шмидта Хагеру, DCV, I, по. 301, 7 октября 1814 года. Слухи о любовной связи с гвардейцем: агентурное донесение от 27 сентября 1814 года, DCV, I, по. 172 (имеются и другие). О щедрых подарках короля: донесение агента XX барону Хагеру от 25 декабря 1814 года, по. 1147; Carl Bertuch, Tagebuch vom Wiener Kongress (1916), 82, 26 декабря 1814 года; Political Sketches of the State of Europe, 1814—1867: Containing Count Ernst Munster's Despatches to the Prince Regent from the Congress of Vienna (1868), 219-220, 29 декабря 1814 года; газета «Винер цайтунг» за 31 декабря 1814 года. Перечень подарков: донесения Гехаузена барону Хагеру, nos. 1172 и 1183.

Планы адмирала Сидни Смита очистить Средиземноморье от пиратов: донесение барону Хагеру от 25 октября 1814 года, DCV. I, по. 511. О вечерах у адмирала: донесение агента Хагеру от 22 декабря 1814 года, по. 1119. Многоречивость и жизнерадостность Смита: Jean-Gabriel Eynard, Ли Congres de Vienne: journal de Jean-Gabriel Eynard (1914-1924), 37-38, 17 октября 1814 года; Radzivill, Forty-Five Years of My Life (1770-18151 trans. A.R. Allinson (1912), 92 (Радзивилл знала Смита много лет).

Дипломатическая служба адмирала Смита как шведского представителя: Johan Feuk, Sverigepd Kongressen i Wien (1915) и Tom Pocock, Thirst for Glory: The Life of Admiral Sir Sidney Smith (1966). Некоторые письма адмирала: The Memoirs of Admiral Sir Sidney Smith (1839), Edward Howard and John Barrows, ed., The Life and Correspondence of Admiral Sir Sidney Smith (1848). Ношение орденов и описание одного из вечеров у адмирала Смита: Countess Bernstorff, Ein Bild aus der Zeit von 1789 his 1835:Ausihren Aufzeichnungen (1896), I,156—158; Baronne du Montet, Souvenirs, 1785—1866, 136—137; San Marzano, Diario, lxvi, 29 декабря 1814 года. История о «трех дукатах»: Count Auguste de La Garde-Chambonas, Anecdotal Recollections of the Congress of Vienna (1902), 268—278. Гуманитарный банкет описан также Брайтом, эрцгерцогом Иоганном и Карлом Бертухом: Richard Bright, Travels from Vienna through Lower Hungary with Some Remarks on the State of Vienna During the Congress in the Year 1814 (1818), 20-21: Archduke Johann, Ausdem Tagebuche Erzherzog Joahanns von Oesterreich 1810—1815 (1891), ed. Franz Ritter von Krones (1891), 197-198; Carl Bertuch, Tagebuch vom Wiener Kongress (1916), 85.0 сборе средств на банкете агент дважды сообщал барону Хагеру — 29 и 31 декабря 1814 года, DCV, I, по. 1186 и по. 1217. Особого значения не придала гуманитарному мероприятию адмирала Смита графиня Ржевуская: Rzewuska, Memoires de la comtesse Rosalie Rzewuska (1788-1865), I, 253-254.

Глава 20. Король предместий

«Королем предместий» графа Разумовского называет, например, баронесса дю Монте: Baronne du Montet, Souvenirs, 1785—1866 (1904), 180. Слова Талейрана о поведении великих держав на Венском конгрессе: Alan Palmer, Metternich (1972), 139. О том, что проблема Саксонии зашла в тупик, Генц писал Карадже: Depeches in edites, 123,13 декабря 1814 года. 20 декабря он отмечал, что саксонский конфликт сдерживает решение и других проблем, там же, 128. О прусских намерениях переместить короля Саксонии на Рейн: Political Sketches of the State of Europe, 1814—1867: Containing Count Ernst Munsters Despatches to the Prince Regent from the Congress of Vienna (1868), 19 декабря 1814 года, 207-208 и 24 декабря 1814 года, 214-215. Статистические расчеты Меттерниха по приращению населения Пруссии до обещанных десяти миллионов человек Талейран направил королю Людовику XVIII, TLC, 205,15 декабря 1814 года, а затем сообщил и о разногласиях по этому вопросу, 209.

Историки вслед за Уэбстером обычно приписывают лорду Каслри идею создания «оценочной комиссии», и действительно это подтверждается документами. Однако, по моему мнению, инициатива исходит от Меттерниха ввиду его особых отношений с пруссаками и интереса к сбору статистических данных, о чем, в частности, помимо других свидетельств, говорит его обращение к эрцгерцогу Иоганну: Archduke Johann, Лusdem Tagebuche Erzherzog Joahannsvon Oesterreich 1810-1815 (1891), ed. Franz Ritter von Krones (1891), 187-188. Наставления Меттерниха новой комиссии: Angebcrg (1864), II, 561—562. Энно Крейе также считает, что создать комиссию предложил Меттерних: Enno E. Kraehe, Metternich's German Policy (1963-1983), И, 285. О разговоре Талейрана и Каслри по поводу оценочной комиссии: письмо Людовику XVIII от 28 декабря 1814 года, TLC, 228—230, а также: the King's Ambassadors at the Congress to the Minister of Foreign Affairs, no. 21А за 27 декабря 1814 года, 375. Визит Стюарта к Талейрану: письмо Людовику XVIII от 28 декабря 1814 года, TLC, 230—231. Здесь же его угроза покинуть Вену. Обещание «собрать чемоданы и уехать»: BD, ххх. Заседание комиссии с участием Дальберга: Le Congre de Vienne et les traites de 1815 (1864), II, 562-565.

О совещании 30 декабря, последнем в 1814 году: Angeberg (1864), IV, 1869—1874. Некоторые историки датируют его 31 декабря исходя из отчета Каслри в письме от 1 января 1815 года, BD, CLV, 277—278, и допуская, как правильно отмечает Энно Крейе, явную ошибку: Enno Е. Kraehe, Metternich's German Policy (1963-1983), II, п. 76, 291. Настойчивое требование Пруссии о «полной интеграции» Саксонии: письмо Каслри Ливерпулю от 1 января 1815 года, BD, CLIV, 276. Слова Гарденбсрга о том, что «любые посягательства» на Саксонию будут считаться «равнозначными объявлению войны», и его угроза «уйти с конгресса»: письмо Каслри Ливерпулю от 1 января 1815 года, BD, CLV, 278. Впечатления Генца о последнем совещании года: Gentz, Tagebucher, 344.

Описание дворца Разумовского: Eynard, Journal (1914—1924), 65—66, 25 октября 1814 года и 145, 20 ноября 1814 года; донесения агента «Нота» от 12 октября 1814 года, DCV, I, по. 354 и агента XX от 13 октября 1814 года, по. 352. «Король предместий»: Baronne du Montet, Souvenirs, 180. О пожаре в «Эдеме царских хором»: Carl Bertuch, Tagebuch vom Wiener Kongress, 88,31 декабря 1814 года; Matthias Franz Perth, Wiener Kongresstagebuch, 1814-1815 (1951),79] Friedrich Anton von Schonholz, Traditionen zur Charakteristik Osterreichs, seines Staats- und Volkslebens unter Franz I (1914), II, 120—125. Сравнение с «Везувием»: Comte Auguste de La Garde-Chambonas, Anecdotal Recollections of the Congress of Vienna (1902), 256—258. «Эдем», «Храм искусства»: Hilde Spiel (1968), 132—134. О пожаре имеются и другие свидетельства: Gentz, Tagebucher, 343, 31 января 1814 года; San Маг-zano, Diario, lxvi, 31 декабря 1814 года. Попытки доброхотов спасти мебель, зеркала, картины, скульптуры и прочие ценности: Stolberg-Wernigcrode, Tagebuch ubermeinen Aufenthalt in Wien zur Zeitdes Congresses (2004), 141, 31 декабря 1814 года. Версии возникновения пожара: Perth, Wiener Kongresstagebuch, 1814-1815 (1981), 80. И Перт, и Шёнхольц особенно подчеркивают французское происхождение отопительной системы дворца: Perth, 80,1 января 1815 года; Schonholz, II, 121. Царь Александр о Меттернихе: Stein, Tagebuch, V, 346. Желание Меттерниха встретиться с герцогиней де Саган и предположение о том, что он провел ночь в кабинете: McGuigan, Metternich and the Duchess (1975), 424—428. Визит Генца к герцогине де Саган и его встреча с Доротеей, графом Кламом-Мартиницем и Виндишгрёцем: Tagebucher, 344,31 декабря 1814 года. Золотой браслет и записка Меттерниха: Pflaum (1984), 243. Утверждение Ла Гард-Шамбона о том, что он видел Меттерниха на балу у Зичи: Anecdotal Recollections of the Congress of Vienna (1902), 265.

Глава 21. Реквием

Первый бал-маскарад и открытие сезона карнавалов: Matthias Franz Perth, Wiener Kongresstagebuch, 1814-1815 (1981),80, 2 января 1815 года. О реакции в Вене на заключение мира в Генте: письмо Каслри Ливерпулю, 5 января 1814 года, СС, CLX, 283; WSD, IX, 527; Archduke Johann, Aus dem Tagebuche Erzherzog Joahanns von Oesterreich 1810-1815 (1891), ed. Franz Ritter von Krones (1891), 199, 1 января 1814 года, а также перехваченные полицией дипломатические депеши: доклад барона Хагера императору Францу от 1 января 1815 года, DCV,I, no. 1210; II, по. 1281 и II, по. 1288.0 том, что в этот день в Вене выпал снег: Carl Bertuch, Tagebuch vom Wiener Kongress (1916), 88,1 января 1814 года; Stolberg-Wernigcrode, Tagebuch uber meinen Aufenthalt in Wien zur Zeit des Congresses (2004), 142. Предложение Каслри заключить альянс с Францией: письмо Талейрана Людовику XVIII от 4 января 1815 года, 7ZC, 241,242—244.0 «ликовании английских посланников» и Талейрана: San Marzano, Diario, Ixvi, 1 января 1815 года. О «воинственности» Пруссии: письмо Каслри Ливерпулю от 1 января 1815 года, BD, CLV, 277—278. Талейран давно знал, что Франция нужна Австрии и Англии лишь на случай «крайней необходимости»: письмо Людовику XVIII от 25 ноября 1814 года, 7ХС, 166. Он понимал и то, что на Каслри повлияла главным образом надменность пруссаков: письмо Людовику XVIII от 4 января 1815 года, TLC, 243. Об оценке Талейраном секретного договора с Австрией и Британией см. также его «доклад королю во время поездки из Гента в Париж» в июне 1815 года, 529. Неповиновение лорда Каслри британскому правительству: Webster, The Foreign Policy of Castlereagh, 1812—1815: Britain and the Reconstruction of Europe (1931), 371. О званом вечере у Каслри 3 января, на котором лорд отплясывал шотландский рил: Eynard Journal, 241—243,4 января 1815 года; San Marzano, Diario, lxvii, 3 января 1815 года. Положения секретного договора: Le Congres de Vienne et les traites de 1815 (1864), II, 589-592.

Слухи о подписании тайного пакта: донесение агента «Вг» барону Хагеру от 29 января 1815 года, DCV, II, по. 1437. Дальберг говорил о нем агентам: донесение Хагеру от 1 февраля 1815 года, DCV, II, по. 1461. Предупреждение Гарденберга о возможности тайного соглашения между Британией, Австрией и Францией: Hardenberg, Tagebucher und autobiographische Aufzeichnungen (2000), 808. В городе также ходили слухи об увольнении Меттерниха и нерасположении царя к графу Нессельроде. О подключении Талейрана к «Большой четверке» Винцингероде и Линден информировали короля Вюртсмберга 5 января 1815 года, И, по. 1249 (перехвачено полицией). Предложение Каслри пригласить французов к дискуссиям по проблеме Саксонии: его письмо Ливерпулю от 1 января 1815 года, BD, CLIV, 276—277. Отказ Каслри и Меттерниха вести переговоры по Саксонии без участия Талейрана: письмо Ливерпулю от 3 января 1815 года, BD, CLVIII, 280—281. О подключении Франции к переговорам Генц сообщал Карадже: Depeches inedites, 138—140. Совещание с участием Франции: Le Congres de Vienne et les traites de 1815 (1864), II, 594.

Периодические «эволюции настроений ума» у царя Александра: NP, I, 317 и Alan Palmer, Metternich (1972), 141. Перемены в позиции царя и его сомнения в отношении Пруссии, наверно, раньше всех увидел наблюдательный Талейран: его письмо Людовику XVIII17 ноября 1814 года, 7ХС, 146—147. Изменения в настроениях русского государя заметили и другие участники конгресса: Gentz, Tagebucher, 332, 21 ноября 1814 года; Archduke Johann, Aus dem Tagebuche Erzherzog Joahanns von Oesterreich 1810—1815(1891), ed. Franz Ritter von Krones (1891), 184, 24 ноября 1814 года. Отметила их и агентура барона Хагера: донесение от 20 декабря 1814 года, DCV, I, по. 1098. Отношение к Меттерниху, однако, не изменилось: донесение агента «Нота» от 5 января 1815 года, II, по. 1239. Александр по-прежнему предпочитал разговаривать с Меттернихом «посредством пистолетов»: Rozenkrantz, Journal du Congresde Vienne, 123, 10 января 1815 года.

О баронессе Юлии фон Крюденер: Countess Edling, Memoires (1888), 163. Пророчество ясновидицы: Paleologue, The Enigmatic Czar (1938), 228. Визиты царя в крошечную комнату фрейлины Роксаны Стурдзы: Countess Edling, Memoires (1888), 163-164,217 и 197ff. Письма Крюденер фрейлине Стурдзе начиная с октября: Clarence Ford, Life and Letters of Madame de Krudener (1893), 153ff. Переписка началась еще в апреле: Ernest John Knapton, The Lady of the Holy Alliance (1939), 139. «Белый лебедь», «черный лебедь», «дракон»: Paleologue, The Enigmatic Czar, 228—229,246. О странных отношениях между царем и прорицательницей написал и Палмер: Alan Palmer, Alexander: Tsar of War and Peace (1974), 318—319. Агентура барона Хагера отметила религиозность царя и слухи о его желании объединить православие с Римской католической церковью: неподписанное донесение от 7 ноября 1814 года, DCV, I, по. 703. Палмер пишет об угасании интереса Александра к романам и его «полном исчезновении» ко второй неделе и даже к 5 декабря (317ff), но это, очевидно, не совсем верно. Например, Гёхаузен 8 января 1815 года докладывал Хагеру о том, что к царю тайком приходила Шварц, считавшаяся его «гетерой», II, по. 1319. О продолжающихся отношениях царя с княгиней Габриеллой Ауэрсперг писала 1 февраля 1815 года баронесса дю Монте: Ваronne du Montet, Souvenirs, 1785—1866 (1904).

По всей видимости, царь знал или по крайней мере подозревал о существовании тайного договора. Он спрашивал Каслри о «слухах»: письмо британского министра Ливерпулю 8 января 1815 года, СС, CLXL 284. Не могли не заметить сближения представителей трех держав члены русской делегации: об этом пишет, в частности, Карл фон Ностиц: Karl von Nostitz, Leben und Briefwechsel (1848), 141,7 января 1815 года. О других проблемах, включая Турцию: Enno E. Kraehe, Metternichs German Policy (1963-1983). II, 134-135. Многие русские советники поддерживали войну с Турцией: письмо Генца Карадже от 15 октября 1815 года, Depeches in edites, 184. О нерешительности царя Талейран сообщал Людовику XVIII 15 декабря 1814 года, TLC, 208— 209. Успехи Талейрана: король Дании императору Францу и маркиз де Бонне князю Талейрану, 10 января 1815 года, II, по. 1415.

Об отношениях между Меттернихом и герцогиней де Саган: McGuigan, Metternich and the Duchess (1975), 438 и MSB, 275. Заупокойная месса по королю Людовику XVI: письмо Талейрана Людовику XVIII от 21 января 1815 года, TLC, 273-275; Memoires, II, 205. См. также: Ambassadors of the King at the Congress to the Minister of Foreign Affairs, no. 25,19 января 1815 года (неверно датировано 19 марта), 14; Ambassadors of the King at the Congress to the Minister of Foreign Affairs, no. 26,24 января 1815 года, 20—21; письмо Талейрана Жокуру от 21 января 1815 года: Jaucourt, Correspondance du Comte dujaucourt avec le Prince de Talleyrand pendant le Congresde Vienne (1905), 163. Символика четырех статуй: Comte Auguste de La Garde-Chambonas, Anecdotal Recollections of the Congress of Vienna (1902), 309-312; Bright, Travels from Vienna through Lower Hungary with Some Remarks on the State of Vienna During the Congress in the Year 1814 (1818), 37. «Годовщина со дня кровавого кошмара и вечной скорби» — из письма Талейрана Людовику XVIII от 4 января 1815 года, TLC, 240. О поддержке императора Франца и архиепископа Вены Талейран сообщал Людовику XVIII 6 января 1815 года, 252 и 10 января 1815 года, 259-260. О том, что музыку для мессы сочиняет Нейкомм: письмо Талейрана герцогине Курляндской от 11 января 1815 года, TLI, 99. Успех реквиема в память короля Людовика XVI отметили агент барона Хагера, донесение от 21 января 1815 года, DCV, II, по. 1360 и Виицингероде в письме королю Вюртемберга от 22 января 1815 года, II, по. 1369 (перехвачено полицией). Обилие меховых шуб: San Marzano, Diario, lxix, 21 января 1815 года; Baronne du Montet, Souvenirs, 133—134. He все остались удовлетворены мероприятием Талейрана. К числу недовольных можно отнести Карла фон Ностица и Карла Бертуха: Karl von Nostitz, Lebenund BrieJwechsel (1848), 159, запись от 24 января 1815 года; Carl Bertuch, Tagebuchvom Wiener Kongress, 102—103. «Ненужным и отмечающим деяния, подлежащие забвению» назвал церемонию, организованную Талейраном, Варнгаген фон Энзе: Varnhagcn von Ense, Denkwurdigkeiten des Eignen Lehens (1987), II, 649—650. На торжественном ужине в посольстве Франции присутствовал Геиц и видел там много влиятельных делегатов конгресса: Gentz, Tagebucher, 351,21 января 1815 года. Вопреки слухам в городе не отменялись развлечения. Сан-Марцано сидел за игорным столом в салоне Зичи. Княгиня Багратион устраивала у себя вечеринку с домашним театром и балом: донесение агента XX барону Хагеру от 24 января 1815 года, DCV, II, по. 1390. Многие считали, что все расходы оплатил император Франц. Талейран отрицает это: письмо Жокуру от 9 февраля 1815 года: Jaucourt, Correspondance du Comte dujaucourt avec le Prince de Talleyrandpendant le Congres de Vienne (1905), 184.

Глава 22. Большой санный выезд

О том, что утром 22 января было морозно и метельно, писали, например, Брайт и Сан-Марцано: Bright, Travels from Vienna through Lower Hungary with Some Remarks on the State of Vienna During the Congress in the Year 1814 (1818), 33—35; San Marzano, Diario, lxviii ff. Красочность выезда: Count Augustede La Garde-Chambonas, Anecdotal Recollections of the Congress of Vienna (1902), 317—318; Jean-Gabriel Eynard, Au Congres de Vienne: journal de Jean-Gabriel Eynard (1914— 1924), 290—294, 22 января 1815 года; письмо Рахиль Варнгаген Морицу и Эрнестине Робертам от 23 января 1815 года, Briefwechsel, ed. Friedhelm Kemp (1979), IV, 70; письмо Талейрана герцогине Курляндской, 24 января 1815 года, TLI, 108; Gentz, Tagebucher (1873), I, 22, 351. Бубенцы — Bright, 34; рассадка сюзеренов: Perth, Wiener Kongresstagebuch 1814—1815, 86, 22 января 1815 года. Задержка выезда: Eynard, 291—292, 294—295, 22 января 1815 года. Поведение подвыпившего Стюарта описал и Александр Иванович Михайловский-Данилевский: Alexandre Sapojnikov, «The Congress of Vienna in the Memoirs of a Russian Officer»; Ole Villumsen Krog, ed., Danmark og Den Dansende Wienerkongress: Spillet от Danmark (2002), 146.0 Марии Луизе, наблюдавшей из окна: Baron Claude-Francois de Meneval, Memoirs Illustrating the History of Napoleon I from 1802 to 1815, cd. Baron Napoleon Joseph de Meneval (1894), III, 312. Возрастание поборов: Thurheim, Mein Leben: Erinnerungen aus Osterreichs Grosser Welt, 1788— 1819 (1913), II, 106. «Порезвились на наши деньги»: Hildc Spiel, The Congress of Vienna: An Eywitness Account (1968), 119. Обострение отношений в альянсе Британии, Австрии и Франции: письмо Маврожени брату, GPWK, 370—371, 25 января 1815 года. О разногласиях с Австрией Каслри сообщал Ливерпулю 22 января 1815 года, BD, CLXVIII, 292—294. Спустя неделю он доложил в Лондон о встрече с царем, BD, CLXIX, 297—298. Талейран занимал сторону Меттерниха. Ультиматум Каслри: Le Congres de Vienne etlestraitesde 1815, ed. Comte d'Angeberg (1864), II, 795—797. Об обиде Каслри на Меттерниха: Jean-Gabriel Eynard, Ли Congresde Vienne: journal de Jean-Gabriel Ey-nard (1914-1924), 299.

Книга Жермены де Сталь «О Германии» при издании в 1810 году подверглась жесткой цензуре и в полном объеме вышла лишь в 1813 году. Разочарования Генца: Tagebucher(1873), 1,348,12 января 1815 года; Golo Mann, Secretary of Europe: The Life of Friedrich Gentz, Enemy of Napoleon, trans. William H. Woglom (1946), 212—213. Описание салона Фанни фон Арнштейн и его хозяйки: Karl August Varnhagen von Ense, Denkwurdigkeiten des Eignen Lebens (1987), II, 573—574; Hilde Spiel, Fanny von Arnstein: A Daughter of the Enlightenment, 1758—1818, trans. Christine Shuttleworth (1991), 190-191.0 Жане Карро: Rosalie Rzewuska, Memoires de la comtesse Rosalie feewuska (1788—1865), 1,98. О музыкальных концертах и пирожных: Carl Bertuch, Tagebuch vom Wiener Kongress (1916), 45. Восковые фигуры запомнились многим гостям мадам Арнштейн, в том числе Карлу Бертуху, маркизу Сан-Марцано и графу Генриху Штольбергу-Вернигсроде: Carl Bertuch, 96, 10 января 1815 года; Corrispondenza inedita dei Cardinali Consalvi e Pacca nel tempo del Congressodi Vienna (1903), Ilario Rinieri, ed., Ixviii; Heinrich Graf zu Stolberg-Wernigerode, Tagebuch über meinen Aufenthalt in Wien zur Zeit des Congresses (2004), 150. На описанном мною вечере у Фанни Арнштейн прусского посла Гумбольдта не было, он трудился над материалами в защиту прав еврейских общин: Anna von Sydow, ed., Wilhelm und Caroline von Humboldt in ihren Brief en (1910), IV, 458.

Критическое отношение Якоба Гримма к конгрессу выражено в его письмах брату: Briefwechsel zwischen Jacob und Wilhelm Grimm aus derjugendzeit (1963), 354—355,8 октября 1814 года. Гримм проводил время либо в посольстве, либо в библиотеке. О литературных замыслах Якоба: его письмо Вильгельму от 21 октября 1814 топа: Briefwechsel (1963), 360. Сбор сербского и чешского фольклора: Murray В. Peppard, Paths Through the Forest: A Biography of the Brothers Grimm (1971), 88. О научных контактах и планах создать международное фольклорное общество: Ruth Michaelis-Jena, The Brothers Grimm (1970), 73—74. Гримм сначала жил в Вене в доме 79 на Аллегассе (и его нет в основной «справке об иностранцах» GE), а затем в доме 80 на Панпикельгассе (по этому адресу он включен в приложение SG, 9).

Приезд матери Наполеона на Эльбу: Neil Campbell, Napoleon at Fontainebleau and Elba; Being a Journal of Occurrences in 1814—1815 (1869), 278—279. Шулерство Наполеона: Christophe, Napoleon on Elba, trans. Len Ortzen (1964), 138. Слухи о приезде Марии Луизы и визит Марии Валевской: Norman Mackenzie, The Escape from Elba: The Fall and Flight of Napoleon, 1814-1815(1982), 128-130; Christophe( 1964), 109—127.0 Марии Валевской: Countess Anna Potocka, The Memoirs of the Countess Potocka, ed. Casimir Stryienski, trans. Lionel Strachey (1900), 79—80 (графиня утверждает, что сидела между Наполеоном и Валевской, когда между ними завязался роман). Наполеон задумал захватить Пианозу с первых дней: Captain Ussher, «Napoleon's Deportation to Elba»; Napoleon's Last Voyages, being the Diaries of Admiral Sir Thomas Ussher, R N, K.C.B. (on board the «Undaunted») and John R. Glover, Secretary to RearAdmiralKockburn (on board the «Northumberland») (1895), 54; Neil Campbell (1869), 217; Mackenzie (1982), 85. О планах Наполеона превратить Пианозу в сельскохозяйственную колонию: Neil Campbell, Napoleon at Fontainebleau and Elba; Being a Journal of Occurrences in 1814-1815 (1869), 244.

Глава 23. «Гнусная и преступная торговля человеческими жизнями»

Эпиграф — из письма лорда Каслри Ливерпулю, СС, X, 490. «Шесть недель застолий и литавр»: сэр Роберт Кит (Robert Keith), 1849,456. Весеннюю погоду в феврале не преминули отметить многие авторы дневниковых записей: Gentz, Tagebucher (1873), I, 359, 19 февраля 1815 года; San Marzano, Corrispondenza inedita dei Cardinali Consalvi e Pacca nel tempo del Congresso di Vienna (1903), Ilario Rinieri, ed., lxxii, 26 февраля 1815 года. Написала об этом и Дороти Макгиган: Dorothy Guis McGuigan, Metternich and the Duchess (1975), 441. О «праздной публике»: Comte Auguste de La Garde-Chambonas, Anecdotal Recollections of the Congress of Vienna (1902), 379. Об оживлении светской жизни Талейран написал герцогине Курляндской, 8—9 февраля 1815 года, TLI, 114. Состязание царя Александра и графини Флоры Врбна-Кагенек в салоне княгини Багратион: Countess Lulu Thurheim, Mein Leben: Erinnerungen aus Osterreichs Grosser Welt 1788—1819 (1913), II, 117—118; Mcneval, Memoirs (1894), III, 345; San Marzano, Diario, lxxii, 20 февраля 1815 года; Rosalie Rzewuska, Memoires de la comtesse Rosalie Rzewuska (1788—1865), 1,265; Countess Bernstorff, Ein Bild aus der Zeit von 1789 bis 1835: Aus ihren Aufzeichnungen (1896), 1,175; письмо Гумбольдта Каролине, Briefe, IV, 485, 23 февраля 1815 года; донесение агента XX барону Хагеру от 16 февраля 1815 года, DCV, II, по. 1636; Rozenkrantz, Journal du Congres de Vienne, 1814—1815 (1953), 159, 23 февраля 1815 года. Запрос Каслри в отношении Веллингтона: СС, X, 217—220, 17 декабря 1814 года. О желании задержаться в Вене Каслри сообщал Ливерпулю 4 января 1815 года, СС, X, 235—236 и Веллингтону, СС, X, 236.

Многие историки считают, что Веллингтон прибыл в Вену 3 февраля, об этом и Каслри сообщает в проекте письма Ливерпулю: СС X, 248 от 6 февраля 1815 года. Однако, как свидетельствуют дневниковые записи людей, видевших Веллингтона или обедавших с ним, он приехал на конгресс раньше. Талейран, первым официально принимавший Веллингтона, утверждает, что герцог появился в Вене 1 февраля: письмо королю Людовику XVIII от 8 февраля 1815 года, TLC, 303. Сан-Марцано также отмечает, что Веллингтон приехал в Вену в этот день: San Marzano, Diario, lxx, 1 февраля 1815 года. Аналогичную дату указывают Розенкранц, видевший герцога 1 февраля (136), и агентура барона Хагера: донесение от 2 февраля 1814 года, DCV, II, по. 1467. Прием в салоне богатого банкира Герца: Karl von Nostitz, Leben und BrieJwechsel (1848), 166.

Восторженная встреча герцога Веллингтона в Вене: Comte Augus-te de La Garde-Chambonas, Anecdotal Recollections of the Congress of Vienna (1902), 381-382; Meneval, Memoirs (1894), III, 349. To, что герцог приехал в сопровождении оперной певицы Джузеппины Грассини, отметили Карл фон Ностиц и агенты барона Хагера: Karl von Nostitz, Leben und Briefwechsel (1848), 168; донесение от З февраля 1815 года, DCV, II, no. 1483 и доклад агента «Нота», II, по. 1499, назвавшего певицу «красоткой вселенной». Манерность Веллингтона: Elizabeth Longford, Wellington: Years of the Sword (1969), 352-368; Andrew Roberts, Napoleon and Wellington: The Battle of Waterloo and the Great Commanders Who Fought It (2001); Richard Holmes, Wellington (2002). Немногословность герцога и лошадиный смех: Elizabeth Longford (1969), 353. Фельдмаршал после битвы при Витории в 1813 году и герцог с 1814 года по решению палаты общин 13 мая 1814 года и палаты лордов 27 июня 1814 года, текст резолюции опубликован в VVD, VII, 522—525. Каслри отправлял свои депеши в Лондон через посольство Веллингтона в Париже, как это видно, например, по письму Каслри Ливерпулю от 25 октября 1814 года, BD, CXXI, 216.

Перед отъездом в Вену Талейран обещал содействие в вопросе отмены работорговли: письмо Веллингтона лорду Каслри от 4 октября 1814 года, WD, VII, 574. Предложение Талейрана сформировать комиссию для рассмотрения проблемы работорговли: письмо Людовику XVIII от 15 декабря 1814 года, ПС, 211; Ambassadors of the King at the Congress to the Minister of Foreign Affairs, no. 26, 24 января 1815 года, Memoires, III (1891), 18—19. Трудности решения проблемы работорговли во Франции: письмо Уильяму Уилберфорсу, WD, VII, 558—559,15 сентября 1814 года. О трудностях опубликовать что-либо в прессе в поддержку отмены работорговли: письмо Веллингтона Уильяму Уилберфорсу от 8 октября 1814 года, WD, VII, 576. Одно из препятствий — использование бывших рабов в войне с Соединенными Штатами: письмо Веллингтона Уилберфорсу от 14 декабря 1814 года, WD, VII, 620. Франция не ответила на предложение Британии отдать ей остров в обмен на поддержку отмены работорговли: письмо Каслри Ливерпулю от 25 октября 1814 года, BD, СХХ, 215. Описание страданий рабов во время перевозки через океан: Олауда Эквиано (Густавус Васса) в книге: Adam Hochschild, Bury the Chains: Prophets and Rebels in the Fight to Free an Empire's Slaves (2005), 32. Также о проблеме работорговли на конгрессе: Jerome Reich, «The Slave Trade at the Congress of Vienna — a Study in English Public Opinion» Journal of Negro History, 53, April 1968,129—143. Обширные материалы по проблеме можно найти в архивах HHStA St. К. Kongressakten Kart. 2. Протокол и декларация опубликованы в сборнике Le Congres de Vienne et les traites de 1815(1864), II, 724-727.

Острота дебатов по вопросу отмены работорговли: письмо Каслри Ливерпулю от 25 октября 1814 года, BD, СХХ, 215—216. О британской позиции (все торговые суда должны разрешать их досмотр, а суда с рабами на борту подлежат аресту) Веллингтон писал Талейрану 26 августа 1814 года, WD, VII, 540. Французское правительство не согласилось признать принцип взаимного права на досмотр: письмо Веллингтона лорду Каслри от 5 ноября 1814 года, WD, VII, 595. Идея Каслри создать нечто вроде «постоянно действующего европейского конгресса» по работорговле: письмо Ливерпулю от 21 ноября 1814 года, BD, CXXIX, 233. Предложение Каслри ввести экономические санкции: письмо Ливерпулю от 25 октября 1814 года, BD, СХХ, 216; Webster, The Foreign Policy of Castlereagh, 1812-1815: Britain and the Reconstruction of Europe (1931), 415ff. О комиссии по работорговле: С. К. Webster, The Congress of Vienna 1814-1867 (1919) (1937 ed.), 89; Jerome Reich, «The Slave Trade at the Congress of Vienna — a Study in English Public Opinion»Journal of Negro History, 53, April 1968,109— 143. Первое заседание комиссии: 20 января 1815 года, II, 660—670, Le Congres de Vienne et les traites de 1815, ed. Comte d'Angeberg (1864). Оппозиция Португалии и Испании: II, 612—614. Некоторые письма Каслри по работорговле были перехвачены полицией: например, португальцу Палмелле, 30 января 1815 года, DCV, II, по. 1354 и Генцу (Хагер императору Францу, 25 января 1815 года, II, по. 1378). Соглашение с Португалией: Angeberg (1864), II, 670—673. Дополнительная информация по проблеме работорговли, представленная лордом Каслри в палате общин 20 марта 1815 года: BD, appendix, II, 395—396. См. также письмо Талейрана королю Людовику XVIII от 8 февраля 1815 года, TIC, 309—310 и его же письмо от 15 февраля, 322. «Гнусная и преступная торговля...» — письмо Каслри Ливерпулю от 1 января 1815 года, BD, CLIII, 274. Несколько другой вариант в меморандуме о ведении переговоров на конгрессе о полной отмене работорговли, BD, 235. Осуждение работорговли как зла, «опустошающего Африку, унижающего Европу и причиняющего боль всему человечеству»: Angeberg (1864), II, 726-727.

Глава 24. Время делить пирог

О работе художника Изабе над портретами главных участников конгресса агентура барона Хагера регулярно докладывала своему шефу: например, донесение Фредди от 30 декабря 1814 года, DCV, I, по. 1203. Накануне приезда Веллингтона он закончил писать портрет Гарденберга, и этот факт канцлер отметил в дневнике: Tagebucherund autobiographische Aufzeichnungen (2000), 812. О пребывании Изабе в Вене: Basily-Callimaki,y.£. Isabey: Sa Vie — Son temps, 1767—1855 (1909), 159—197; Marion W. Osmondjean Baptiste Isabey: The Fortunate Painter 1767—1855 (1947), 135—136. Разрешение проблемы Польши и Саксонии: Webster, The Foreign Policy of Castlereagh, 1812—1815: Britain and the Reconstruction of Europe (1931), 384—385. Подписанию соглашения, конечно, предшествовали отдельные договоренности между Россией и Австрией, Россией и Пруссией, проработка деталей, разрешение конфликтов и противоречий. В этом отношении представляет интерес деятельность Чарторыйского: Adam Czartoryski, The Memoirs of Prince Adam Czartoryski and his Correspondence unth Alexander I ed. Adam Gielgud (1888,1968), II, 306ff; Patricia Kennedy Grimsted, The Foreign Ministers of Alexander I: Political Attitudes and the Conduct of Russian Diplomacy, 1801-1825(1969), 224; Kukiel, Czartoryski and European Unity, 1770-1861 (1955), 131-133; Zawadzki, A Man of Honour: Adam Czartoryski as a Statesman of Russia and Poland, 1795—1831 (1993). Позиция Талейрана по Саксонии: письмо королю Людовику XVIII от 1 февраля 1815 года, TLC, 294—297. Лейпциг и предложение царя отдать Пруссии крепость Торн: письмо Талейрана королю Людовику XVIII от 8 февраля 1815 года, TLC, 305—306; письмо Каслри Ливерпулю от 6 февраля 1815 года, BD, CLXXII, 301. Претензии Гарденберга на Лейпциг: письмо Каслри Ливерпулю, 29 января 1815 года, БД CLXIX, 296—297. Дополнительная информация о требованиях Пруссии: Gaetan de Raxis de Flassan, Histoire du Congres de Vienne (1829), I, 185—186. Освобождение короля Саксонии: TLC, 307,316—317 и 526—530. О роли царя в урегулировании конфликта: письмо Каслри от 13 февраля 1815 года, BD, CLXXIV, 304.

Мнение Талейрана о работе оценочной комиссии: Ambassadors of the King at the Congress to the Minister of Foreign Affairs, no. 23,6 января 1815 года, 5; Каслри о достижении соглашения: письмо Ливерпулю от 13 февраля 1815 года, BD, CLXXIV, 303. О возмущении в Берлине достигнутыми договоренностями: донесение агента «Нота» барону Хагеру, 24 февраля 1815 года, DCV, II, по. 1713. Также о недовольстве в Берлине прусской делегацией на Венском конгрессе: Цербони ди Спозетти Лейпцигеру, 25 февраля 1815 года, DCV, И, по. 1736. О том, что окна берлинского дома Гарденберга забросали камнями: Rozenkrantz, Journal du Congres de Vienne, 1814—1815 (1953), 181, 11 марта 1815 года. «Стыдно носить прусскую военную форму» — эти слова Блюхера из книги де Флассана: Gaetan de Raxis de Flassan, Histoire du Congres de Vienne (1829), 1,225. «Что же теперь будет с Германией?»: Sweet, Wilhelm von Humboldt: A Biography (1980), II, 193— 195. О традиционном тяготении Пруссии к востоку: Brendan Simms, The Struggle for the Mastery of Germany, 1779-1850 (1998), 61. На эту же тему см. James J. Sheehan, German History, 1770—1866 (1994).

При описании активной деятельности агента XX использованы, в частности, его донесения за 7 февраля 1815 года, DCV, II, nos. 1533 и 1534. О кафе «Жан де Пари»: Friedrich Anton von Schonholz, Traditi-onen zur Charakteristik Osterreichs, seines Staats- und Volkslebens unter Franz I(1914), II, 129—130. «Я стал жертвой...»: Baron Claude-Frangois de Mcneval, Memoirs Illustrating the History of Napoleon I from 1802 to 1815, ed. Baron Napoleon Joseph de Meneval (1894), III, 387. Рекомендации Жомини: его письмо брату от 30 января 1815 года, DCV, II, по. 1471 (перехвачено полицией).

О лотереях, в которых «все играют и все выигрывают», Талейран писал королю Людовику XVIII 3 марта 1815 года, TLC, 365. Подготовка Каслри к передаче дел Веллингтону: письмо Ливерпулю от 6 февраля 1815 года, BD, CLXXII, 300. Каслри о продлении пребывания в Вене: письмо Ливерпулю от 4 января 1815 года, BD, CLIX, 281; WSD, IX, 525. Уэбстер (396) указывает, ссылаясь на Каслри, что лорд выехал из Вены 14 февраля. Однако, судя по другим свидетельствам, он покинул австрийскую столицу 15 февраля: письмо Талейрана королю Людовику XVIII от 15 февраля 1815 года, TLC, 316; San Marzano, Diario, lxxi; Hardenberg, Tagebucher, 816, 15 февраля 1815 года; Perth, Wiener Kongresstagebuch 1814—1815,91. Последние переговоры Каслри в отношении Турции: GPWK, 411—413 и письмо Генца Карадже от 24 февраля 1815 года. Желание Каслри добиться от царя гарантий статус-кво: письмо Генца Карадже, 24 февраля 1815 года, 143. Каслри о переговорах с турецким посланником: письмо Роберту Листону, 14 февраля 1815 года, BD, CLXXV, 306. О стремлении Каслри обеспечить для Турции поддержку великих держав: Webster, The Art and Practice of Diplomacy (1961), 21. Талейран тоже был заинтересован в гарантиях целостности османской территории: письмо Генца Карадже от 14 января 1815 года, Depeches inedites (1876), 141—142. О конфликте между Австрией и Баварией по поводу Зальцбурга: Еппо Е. Kraehe, Metternic Ws German Policy, (1963-1983) II, 313ff. О разговоре Талейрана с царем 13 февраля: письмо королю Людовику XVIII, 15 февраля 1815 года, TLC, 325-330.

Трудно сказать, когда Наполеон задумал бежать с Эльбы. Томпсон считает, что Бонапарт запланировал побег, как только покинул Францию, если еще не в Фонтенбло: J.M. Thompson, Napoleon Bonaparte (1952), 401. Одни полагают, что Наполеон принял решение в январе 1815 года (F.M. Kircheisen, Napoleon, trans. Henry St. Lawrence, 685), другие называют февраль (August Fournier, Napoleon the First: A Biography, 687; John Holland Rose, The Life of Napoleon, II, 405). Флери де Шабулон, посетивший Наполеона в феврале, написал потом занимательные, хотя и спорные воспоминания: Fleury de Chaboulon, Memoires pour servir a Vhistoire de la vie privee, du retour et du regne de Napoleon en 1815(1820), I—II. О важности визита Флери де Шабуло-на пишут и Роуз, и Томпсон: John Holland Rose, The Life of Napoleon, II, 405-406; J.M. Thompson, Napoleon Bonaparte, 401-402. Но видимо, он только лишь подкрепил намерения Бонапарта. С этим предположением согласен и Норман Макеизи: Norman Mackenzie, The Escape from Elba: The Fall and Flight of Napoleon, 1814-1815 (1982), 201.0 проблемах Бурбонов во Франции: письма Грота Мюнстеру, 27 февраля 1815 года, DCV, II, по. 1843 и Гольца Гарденбергу, по. 1845. Наполеон, очевидно, знал о планах увезти его на остров Святой Елены: один англичанин говорил, что слышал разговоры об этом еще в январе: донесение агента XX барону Хагеру от 9 мая 1815 года, по. 2353. У Наполеона создалось впечатление, будто конгресс вот-вот закончится, об этом ему писал Мюрат в феврале 1815 года: Thompson, Napoleon Bonaparte, 401. Аналогичную информацию ему давали и другие люди, в частности граф Колонна и Флери де Шабулон: Kircheisen, 685; Rose, II, 403— 404. Наполеон никогда не признавал своего поражения и винил во всем предателей: Thompson, 390—391; David Hamilton-Williams, Fall of Napoleon: The Final Betrayal (1994). В день побега «солдаты копаются в саду»: Neil Campbell, Napoleon at Fontainebleau and Elba; Being a Journal of Occurrences in 1814—1815 (1869), 380. Отплытие с острова описано многими авторами: Fleury de Chaboulon (1820), I, 152— 154; Houssaye (1904), 1,193—196; Andre Castelot, Napoleon, trans. Guy Daniels (1971), 520-521; Mackenzie (1982), 214-215; Lefebvre, Mzpo-leon II (1969), 360. «Я приду в Париж без единого выстрела»: Felix Markham, Napoleon (1963), 226.0 том же сообщала и австрийская полиция: доклад агента Фредди, 10 марта 1815 года, DCV, II, по. 1855. Распоряжения Наполеона, отданные им в день побега, включая воззвание к солдатам: Ordres et Apostilles de Napoleon (1911—1912), IV, nos. 6515-6520.

Глава 25. Снова спасать мир

«Вес произошло так странно...» — дневниковая запись Жана Габриеля Энара от 14 марта 1815 года: Jean-Gabriel Eynard, Ли Congres de Vienne: journal de Jean-Gabriel Eynard (1914—1924), II, 21. О совещании, проходившем до глубокой ночи: Le Congres de Vienne etlestraites de 1815, cd. Comte d'Angeberg (1864), II, 896-898. Депеша, реакция Меттерниха и встреча с императором: NP, I, 209—211. Разговор Талейрана с Доротеей: Philip Ziegler, The Duchess of Dino: Chatelaine of Europe (1962), 124-125; Micheline Dupuy, La DuchessedeDino (2002), 189. Мнение Талейрана о том, куда мог направиться Наполеон: NP, 210; донесение агента «Нота» Хагеру от 8 марта 1815 года, DCV, II, по. 1831; San Marzano, Corrispondenza inedita dei Cardinali Consalvi e Pacca nel tempo del Congresso di Vienna (1903), Ilario Rinieri, ed., Ixxiii, 8 марта 1815 года; письмо Талейрана королю Людовику XVIII от 7 марта 1815 года, TLC, 374. Веллингтон об экстренном совещании в связи с побегом Наполеона: письмо лорду Каслри, 12 марта 1815 года, WD, VIII, 1. Пророчество Поццо ди Борго цитирует Морис Палеолоп Maurice Paleologue, The Enigmatic 7, (1938), 231. Маршрут движения Наполеона никто не мог предугадать, но большинство посланников считали, что он направится в Неаполь: записка Хагеру от 8 марта 1815 года, DCV, II, по. 1827.10 марта Хагер получил анонимное сообщение о том, что Наполеон высадился в Неаполе, II, по. 1856. Как отмечал Меневаль, «мизерное меньшинство» полагало, что Наполеон пойдет сразу во Францию: Meneval, Memoirs (1894), III, 350. О том, как Генц узнал о побеге Наполеона: Gentz, Tagebucher, I, 363.

Агент Фредди сообщил Хагеру о побеге Наполеона 7 марта, II, no. 1819. Разведка перехватила письмо, содержавшее достаточно достоверную информацию о численности войска Бонапарта: DCV, II, по. 1820. Барон Хагер получал и предупреждения о побеге Наполеона: DCV, II, по. 1604 от Уэйленда, 13 февраля 1815 года; DCV, II, по. 1728 от агента «Нота», 25 февраля 1815 года, а также по. 1875,24 февраля 1815 года. Представление в Редутензале: Thurheim, Mein Leben: Erinnerungen aus Osterreichs Grosser Welt 1788-1819 (1913), II, 121 ff; Countess Bernstorff, Ein Bild aus der Zeit von 1789 bis 1835: Aus ihren Aufzeichnungen (1896), 1,178. Также в театре узнали о побеге Наполеона Карл Бертух и эрцгерцог Иоганн: Carl Bertuch, Tagebuch vom Wiener Kongress (1916), 141; Archduke Johann, A us dem Tagebuche Erzherzog Joahanns von Oesterreich, 1810—1815(1891), cd. Franz Ritter von Krones, 208—209. О постановке пьесы Коцебу в тот день: Hugo Wittmann, «Wiener Theater zur Zcit des Congresses», Der Wiener Congress: Cultur-geschichte die Bildenden Kunste unddas Kunstgewerbe Theater — Musik in der Zeit von 1800 bis 1825, ed. Eduard Leisching (1898), 271. На сцепе театра тогда шли и другие представления, например пантомима «Халиф Багдада»: Hardenberg, Tagebucherund autobiographische Aufzeichnungen (2000), 818.

О реакции поляков на побег Наполеона: донесение Хагеру от 8 марта 1815 года, DCV, II, по. 1828, а затем 10 мая 1815 года доклад агента «NN», по. 2361; Rzewuska, Memoires de la comtesse Rosalie Rzewuska (1788—1865), 1,271.0 «непростительной беспечности» британцев Талейран написал королю Людовику XVIII 7 марта 1815 года, TLC, 374. Обвинения в адрес британцев докладывались барону Хагеру: DCV, II, nos. 1825, 1826, 1827, вес три от 8 марта 1815 года. «Мы не караульщики Наполеона»: донесение агента «NN» Хагеру 12 марта 1815 года, по. 1864.

Обвинения Дальберга в адрес Австрии и России: донесение агента XX Хагеру 24 марта 1815 года, DCV, II, по. 2005. Мнение Гумбольдта: донесение агента XX 18 марта 1815 года, по. 1938. Недоумение посла по поводу источников финансирования побега: донесение агента «L» барону Хагеру по. 1950, без даты, редактор сборника указывает приблизительную дату 19—20 марта 1815 года. О поездке на Эльбу генерала Коллера: анонимное донесение барону Хагеру от 27 ноября 1814 года, DCV, I, no. 911; доклад Гёхаузена от 23 ноября 1814 года, по. 854; рапорт агента «Р» от 4 декабря 1814 года, по. 978. Меневаль о нервозной атмосфере взаимных обвинений: Meneval, Memoirs (1894), III. 351. «Французы уподобились тюремщикам, заточившим опасного преступника в темницу, оставившим его без куска хлеба, но забывшим запереть дверь и теперь горюющим из-за того, что узник сбежал»: из дневника министра иностранных дел Дании Нильса Розенкранца: Niels Rozenkrantz Journal du Congresde Vienne, 1814-1815(1953), 176. Граф Мюнстер из Ганновера тоже пишет о «преступной халатности», проявленной в отношении Бонапарта: Political Sketches of the State of Europe, 1814—1867: Containing Count Ernst Munster's Despatches to the Prince Regentfrom the Congress of Vienna (1868) ,227,18марта 1815 года. О «мрачном предчувствии беды»: письмо Кланкарти лорду Каслри от 11 марта 1815 года, СС, X, 264—265. Его опасения разделяли и другие делегаты конгресса: Archduke Johann, Ausdem Tagebuche Erzherzog Joahanns von Oesterreich 1810—1815 (1891), ed. Franz Rittcr von Krones, 211, 17 марта 1815 года. Наполеон «раздует новый пожар войны»: Countess Bernstorff, Ein Bild aus der Zeit von 1789 bis 1835: Aus ihren Aufzeichnungen (1896), I, 178.

Глава 26. Его величество вне закона

Реакция короля Людовика на побег Наполеона: Henry Houssaye, 1815: La premiere restauration, le retout de Vile d'Elbe, les cent jours (1904), 22; Alan Schom, One Hundred Days: Napoleon's Road to Waterloo (1992), 34—35. «Спятил с ума» — из приложения к письму графа де Блакаса д'Ольп князю Талейрану от 10 апреля 1815 года, Memoires, III, 99. Разговор Алексиса де Ноай с королем Пруссии происходил в салоне Зичи: донесение барону Хагеру от 8 марта 1815 года, DCV, II, по. 1828.

Об освобождении короля Саксонии Талейран писал герцогине Курляндской, 8—9 февраля 1815 года, TLI, 114. Выезд саксонского короля из замка-тюрьмы Фридрихсфельд: Princess Radzivill, 21 февраля 1815 года, DCV, II, по. 1752. Визит Талейрана, Меттерниха и Веллингтона к королю Саксонии: Talleyrand, Memoires (1891), II, 209— 211; письма Талейрана королю Людовику XVIII, 7 марта 1815 года, TLC, 376-377 и 12 марта 1815 года, TLC, 380-381. Материалы о беседе с королем см. также: DCV, II, по. 900—904. Об отказе короля идти на уступки: донесения барону Хагеру от 18 марта 1815 года, nos. 1925 и 1943 и Meneval, Memoirs (1894), III, 352. Генц назвал обращение с королем Саксонии позорным пятном на истории конгресса»: Gentz, Denkschrift, NP, II, 494. Такого же мнения был и Розенкранц: Rozenkrantz Journal du Congres de Vienne, 1814-1815 (1953), 177-178, 8 ма-та 1815 года.

Разговоры в Вене о побеге Наполеона: донесения агентов барону Хагеру, DCV, II, 8 марта 1815 года, по. 1827, 10 марта 1815 года, по. 1856. Яркое описание всеобщего возбуждения оставил Александр Иванович Михайловский-Данилевский 26 февраля 1815 года (по русскому календарю): Alexandre Sapojnikov, «The Congress of Vienna in the Memoirs of a Russian Officer», Ole Villumsen Krog, cd., Danmark og Den Dansende Wienerkongress: Spilletom Danmark (2002), 146.0 заключении пари: Baronne du Montet, Souvenirs, 1785—1866 (1904), 137. О том, что весть о высадке Наполеона на юге Франции принесли прямо на танцевальный вечер у Меттерниха, написал граф Огюст де Ла Гард-Шамбона: Count Auguste de La Garde-Chambonas, Anecdotal Recollections of the Congress of Vienna (1902), 414—415. Этот факт вызывает сомнения. В Вене уже несколько недель продолжался Великий пост; День покаяния был 8 февраля. «Скрипичные мелодии аккомпанировали серьезным переговорам»: Countess Lulu Thurheim, Mein Leben: Erinnerungen aus Osterreichs Grosser Welt 1788—1819 (1913), II, 91. Распоряжение императора Франца о сокращении расходов, датированное 21 марта 1815 года: HHSTA, OmcA Nr 237 ext 1815; Krog, ed., Danmark ogden dansende Kongress (2002), 458.

О том, что бриг Наполеона без проблем миновал другие корабли: Henry Houssaye (1904), I, 203-209: Mackenzie (1982), 217-223. Переход через Альпы: Fournier, Napoleon the First: A Biography, trans. Margaret Bacon Corwin and Arthur Dart Bissell (1903), 689; Thiers, History of the Consulate and the Empire of France Under Napoleon, XI (1894), 186. Воззвания Наполеона к войскам и народу: Fournier (1903), 689-690; Englund (2004), 427-428; Castclot (1971), 527-528; Kirch-eisen (1932), 689; Fisher (1912), 218. Приказ блокировать пути в Гренобль: Castelot (1971), 527; о встрече 7 марта у Лаффре: Chandler, The Compaigns of Napoleon (1966), 1011. Восторженные приветствия Наполеона в Гренобле: Alan Schom, One Hundred Days: Napoleon's Road to Waterloo (1992), 26. Численность армии Бурбонов: David Hamilton-Williams, The Fall of Napoleon: The Final Betrayal (1994), 174. Проблемы королевской власти, особенно что касается верности бывших наполеоновских маршалов: Arnail- Francois de Jaucourt, Correspondance du Comte du Jaucourt avec le Prince de Talleyrand pendant le Congres de Vienne (1905), 230—231. Реакцию биржевого рынка на побег Наполеона отметил банкир Жан Габриель Энар: Jean-Gabriel Eynard, Ли Congres de Vienne: journal de Jean-Gabriel Eynard (1914—1924), II, 23, 15 марта 1815 года. О восторге пруссаков Гумбольдт писал жене Каролине: Anna von Sydow, ed., Wilhelm und Caroline von Humboldt in ihren BrieJ'en (1910), IV, 491,7 марта 1815 года. О нарастании воинственных настроений, в частности, свидетельствовало письмо короля Пруссии от 14 марта 1814 года, DCV, II, по. 1913, перехваченное полицией. Недовольство царя: донесение Хагеру от 8 апреля 1815 года, по. 2149.

Подписание совместной декларации: письма Талейрана королю Людовику XVIII12 марта 1815 года, TLC, 382-383,14 марта 1815 года, TLC, 387 (в мемуарах датировано 13 марта), герцогине Курляндской, 15 марта 1815 года, TLI, 138, Лабрадору, 15 апреля 1815 года, по. 2210, перехвачено полицией (Labrador, Melangessurla vieprivee etpublique, 40—41). Наказ Талейрана дипломатам: Jean Orieux, Talleyrand: The Art of Survival trans. Patricia Wolf (1974), 481. Текст декларации опубликован на первой полосе газеты «Винер цайтунг» 15 марта 1815 года на французском и немецком языках. См. также Le Congres de Vienne et les traites de 1815(1864), III, 912—913. Талейран еще раньше называл Наполеона «бандитом» — в письме от 8 марта 1815 года, TLI, 135 и в письме королю Людовику XVIII 7 марта 1815 года, TLC, 374. Так же поступали и другие французы в посольстве: донесение от 9 марта 1815 года, DCKH. no. 1836.

Редактирование декларации и дебаты: записка Хагеру от 12 марта 1815 года, по. 1872, донесение агента XX от 13 марта 1815 года, по. 1887, дневник Генца, Gentz, Tagebucher, 1,364,13 марта 1815 года. Возмущение представителей малых государств: George Herbert Munster, ed., Political Sketches of the State of Europe, 1814—1867: Containing Count Ernst Munster's Despatches to the Prince Regent from the Congress of Vienna (1868), 228,18 марта 1815 года. Декларация « подстрекает к убийству, как во времена варварства*: Meneval, Memoirs (1894), III, 357, 491. «Под кинжалы убийц» — из письма Веллингтона Уэлсли Поулу, 5 мая 1815 года, WD, VIII, 61. Критиковал текст заявления и эрцгерцог Иоганн: Archduke Johann, Aus dem Tagebuche Erzherzog Joahanns von Oesterreich 1810-1815(1891), ed. Franz Ritter von Krones (1891), 211, 14—18 марта 1815 года.

Переживания императрицы Марии Луизы: Meneval, Memoirs (1894), HI, 349—351,355,358; донесения агентов Гехаузена и «Нота» барону Хагеру от 9 марта 1815 года, DCV, II, по. 1837 и по. 1838, агента XX 13 марта 1815 года, II, по. 1887. Сочувствие эрцгерцога Иоганна: Meneval, Memoirs (1894), HI, 435. Бонапартистское окружение: донесение агента барону Хагеру от 16 марта 1815 года, DCV, II, по. 1910.

Усиление наблюдения за дворцом: донесение от 15 марта 1815 года, II, no. 1900.

Некоторые историки считают слухи о готовившемся похищении сына Наполеона необоснованными либо полагают, будто полиция использовала их для очищения обслуживающего персонала от бонапартистов. С этим трудно согласиться. Вполне возможно, что полиция обвиняла не того человека. См. первый и второй рассказы «маман Кью», опубликованные ее сыном Анатолем Монтескью: Anatole Montesquiou, Souvenirs sur la revolution, Lempire, la restauration et le regne de Louis-Philippe (1961), 356—383. Совет Талсйрана Анатолю Монтескью уехать из Вены: письмо королю Людовику XVIII от 17 марта 1815 года, 413.

Глава 27. Цветение фиалок

Обещание маршала Нея привезти Наполеона в «железной клетке»: письмо графа де Блакаса д'Ольп князю Талсйрану от 10 апреля 1815 года, Talleyrand, Memoires( 1891), III, 100. Паника па парижской бирже: Fournier, Napoleon the First: A Biography, trans. Margaret Bacon Corwin and Arthur Dart Bissell (1903), 700. Заявление короля Людовика XVIII о готовности «умереть, защищая свою отчизну»: Henry Houssayc, 1815: La premiere restauration, le retout de Vile d'Elbe, les cent jours (1904), I, 335—336. Описание капитаном королевской конной артиллерии Эдмоном Валько опустевшего дворца: Antony Brett-James, The Hundred Days: Napoleon's Last Campaign from Eyewitness Accounts (1964), 11—12.0 возможном бегстве короля Людовика разведка донесла барону Хагеру еще 18 марта 1815 года, DCV, II, по. 1922. О том, что Людовик увез с собой бриллианты с короны и несколько миллионов франков, Жокур сообщал Талейрану 10 апреля 1815 года, TLC, 435. Военные переговоры: депеши Талейрана королю Людовику XVIII от 19 и 23 марта, TLC, 419-420 и 422-423. Соглашение от 2 5 марта 1815 года: Le Congres de Vienne et les traites de 1815 (1864 ), 111, 969—976. Трудности возобновления Шомонского договора: письмо Веллингтона лорду Каслри от 25 марта 1815 года, BD, CLXXXIV, 316 и WD,VIII,9.

«Беспутные и беспечные увеселения» в салоне герцогини де Саган: донесение агента «Нота» Хагеру 2 марта 1815 года, DCV, II, по. 1776. Финансовые проблемы герцогини: McGuigan, Metternich and the Duchess (1975), 451. Здесь же о продаже Мсттернихом ее сапфиров. См. также письмо Меттерниха герцогине де Саган от 21 марта 1815 года, MSB, 279 и второй рассказ «маман Кью» в мемуарах Анатоля Монтескью: Anatole Montesquiou, Souvenirs sur la revolution, L'empire, la restauration et le regne de Louis-Philippe (1961), 359—360. О наплыве французских эмигрантов в Вену: Baronnedu Montet, Souvenirs, 1785— 1866 (1904), 138. Приезд в Вену герцогини Курляндской, матери Доротеи: донесение Хагеру от 25 марта 1815 года, по. 2014; Gentz, Tagebucher, 367, 25 марта 1815 года. Сохранилось несколько записок, которыми Талейран и герцогиня обменялись после ее приезда: TLI, 143—210. Встреча Наполеона в Париже: Antony Brett-James, The Hundred Days: Napoleon's Last Campaign from Eyewitness Accounts (1964), 13; The Memoirs of Queen Hortense, trans. Arthur K. Griggs (1927), II, 188; Fleury de Chaboulon, Memoires pour servir a Vhistoire de la vie privee, du retouret du regne de Napoleon en 1815 (1820), I, 260—261; John Holland Rose, The Life of Napoleon (1916), II, 409; Fournier, Napoleon the First: A Biography, trans. Margaret Bacon Corwin and Arthur Dart Bissell (1903), 693. «Это вы! Это вы! Наконец-то это — вы!» — Andre Castelot, Napoleon, trans. Guy Daniels (1971), 534. Наполеон говорил о днях возвращения в Париж как о «самых счастливых в жизни» уже на острове Святой Елены: Steven Englund, Napoleon: A Political Life (2004), 429 и Felix Markham, Napoleon (1963), 227. О том, что бурбонские эмблемы королевских лилий были нашиты поверх наполеоновских пчел: Comte de Lavalette, Memoires et souvenirs du comte de Lavalette (1905), 345.

Возвращение Меттерниха в салон герцогини де Саган: McGuigan, Mettemich and the Duchess (1975), 449—450. Об отъезде Веллингтона из Вены 29 марта: письмо лорду Каслри от 5 апреля 1815 года, WD, VIII, 15; письмо Кланкарти лорду Каслри, 5 апреля 1815 года, BD, CLXXXVII, 318; письмо Талейрана королю Людовику XVIII 29 марта 1815 года, TLC, 433. См. также донесения барону Хагеру от 29 марта и 2 апреля 1815 года, DCV, II, по. 2052 и 2090. На приеме у герцогини де Саган Веллингтон расцеловал всех дам, пообещав «встретиться с каждой и со всеми вместе в Париже»: Lady Shelley, The Diary of Frances Lady Shelley, 1787-1817, ed. Richard Edgcumbe (1914), 112; Elizabeth Longford, Wellington: Years of the Sword (1969), 396. В салонах Веллингтон всегда был окружен женщинами: Countess Bernstorff, Ein Bildaus der Zeit von 1789 bis 1835: Aus ihren Aufzeichnungen (1896), I, 182. О том, что Веллингтона после отъезда заменит граф Кланкарти: письмо Веллингтона лорду Каслри, 18 марта 1815 года, WD, VIII, 6. Первоапрельская шутка Меттерниха: Gentz, Tagebucher, 369, 1 anреля 1815 года; о бессоннице: там же, 367,27 марта 1815 года. О «трусоватости» Генца: Rzewuska, Memoiresde la comtesse Rosalie Rzewuska (1788—1865), I, 103. Об инциденте написали также Пфлаум и Бернсторф: Pflaum, By Influence and Desire: The True Story of Three Extraordinary Women — The Grand Duchess of Courland and Her Daughters (1984), 257; Countess Bernstorff, Ein Bildausder Zeitvon 1789 bis 1835:Ausihren Aufzeichnungen (1896), 1,180.

О том, что французская миссия осталась без средств: донесение Хагеру от 10 апреля 1815 года, DCV, II, по. 2168; письмо Дальберга жене, 11 апреля 1815 года, по. 2209. Проблемы с кредитами: Rozenkrantz, Journal du Congres de Vienne, 1814-1815(1953), 199,24 марта 1815 года. О своих трудностях Талейран сообщал Жокуру 23 апреля 1815 года: Arnail- Francois de Jaucourt, Correspondance du Comte dujaucourt avec le Prince de Talleyrand pendant le Congres de Vienne (1905), 287. Банк Франции прекратил финансирование 21 марта 1815 года. О невозможности платить жалованье персоналу Талейран сообщал королю Людовику XVIII 5 мая 1815 года, TLC, 498. О конфискации имущества: письмо Талейрана герцогине Курляндской от 5 апреля 1815 года, TLI, 160. Датский орден Слона Талейрану: Rozenkrantz, Journal du Congres de Vienne, 1814-1815 (1953), 204, 30 марта 1815 года. Запрос Талейрана о судьбе переписки с королем и министерством иностранных дел, TLC, 434, 29 марта 1815 года. О сожжении некоторых важных документов, в том числе и от Мариотти, Жокур сообщил Талейрану еще 27 марта: Correspondance du Comte dujaucourtavec le Prince de Talleyrand pendant le Congres de Vienne (1905), 246—248 и 436. Об опасениях по поводу того, что секретный договор между Британией, Австрией и Францией окажется в руках Наполеона: письмо лорда Каслри Веллингтону от 27 марта 1815 года, СС, X, 286—287. О том, что опасения оправдались, Каслри сообщил 8 апреля 1815 года, там же, 300—301.

Глава 28. Vive le Roi!

«Давайте обнимемся и обо всем забудем»: из архива Меттерниха NP, 1,329. О нападении Мюрата на папские области и реакции Австрии: письмо Талейрана королю Людовику XVIII 3 апреля 1815 года, TLC, 437—438. Мсттерних расценил действия Мюрата как «объявление войны»: письмо Кланкарти лорду Каслри от 8 апреля 1815 года, BD, СХС, 322. О возражениях Каролины: Albert Espitalier, Napoleon and King Murat (1912), 478—480. Мюрат якобы действовал с одобрения Наполеона: A. Hilliard Attcridge Joachim Murat: Marshal of France and King of Naples (1911), 279—280. Британия субсидировала французскую миссию: письма Талейрана королю Людовику XVIII от 29 марта 1815 года, TLC, 437—438 и Дальберга лорду Стюарту от 29 марта 1815 года, по. 2058. О трудностях французского посольства в Вене см. также примечания к главе 27. «Vive le Roi!» — письмо Каслри Веллингтону от 26 марта 1815 года, СС, X, 285—286. В британских финансах нуждаются и другие державы: письмо Веллингтона лорду Каслри от 18 марта 1815 года, WD, VIII (1847-1847), 4-6 и 25 марта 1815 года, 9. «Современными преторианцами», жаждущими мести, Гарденберг назвал генералов в окружении прусского короля: письмо Каслри Ливерпулю от 24 августа 1815 года, BD, 370. Стремление германских князей к созданию конфедерации: Rozenkrantz, Journal du Congres de Viennet 1814-1815(1953), 197, 23 марта 1815 года. Опасения по поводу нелояльности саксонских войск Поццо ди Борго выражал в письме Нессельроде от 30 апреля/12 мая 1815 года: Correspondance Diplomatique du Comte Pozzo di Borgo, ambassadeur de Russie en France et du Comte du Nesselrode depuis la restauration des Bourbons jusqu'au Congres d'Aix-la-Chapellet 1814—1818(1890), 115. Конфликт между Австрией и Баварией: Enno E. Kraehe, Metternich's German Policy (1963-1983), II, 308-314,336-342.

Обращение Наполеона к великим державам: Fisher (1912), 221— 223; Fournier, Napoleon the First: A Biography, trans. Margaret Bacon Corwin and Arthur Dart Bissell (1903), 694. Об эмиссарах Наполеона: Meneval, Memoirs (1894), 111,380—382; письмо Талейрана королю Людовику XVIII от 13 апреля 1815 года, TLC, 446—448. Запрет принимать посланников Наполеона: DCV, II, по. 2080, 31 марта 1815 года. Возмущение Наполеона по этому поводу — по. 2183,4 апреля 1815 года. О приезде графа Монрона: письмо Талейрана герцогине Курляндской от 5 апреля 1815 года, TLI, 160; донесение Хагеру от 7 апреля 1815 года, по. 2135 и доклад барона императору Францу, по. 2117. См. также Correspondance Diplomatique du Comte Pozzo di Borgo, ambassadeur de Russie en France et du Comte du Nesselrode depuis la restauration des Bourbons jusqu'au Congres d'Aix-la-Chapelle, 1814-1818 (1890), 105. Разговор Талейрана с графом Монроном: TLC, 447 и п. 2 за 9 мая 1815 года, 450. В это же время Фуше вел переговоры с Меттернихом: Ray Ellisworth Cubberly, The Role of Fouche During the Hundred Days (1969), 54-70.

Король Людовик XVIII фактически вызвал из Вены Талейрана 22 апреля 1815 года, TLC, 465. О том же ему писал Жокур 28 апреля 1815 года. Грот в письме Мюнстеру 8 мая 1815 года выражал уверенность в том, что король Людовик XVIII назначит Талейрана своим первым министром, DCV, II, по. 2416. Талейрана главной и даже необходимой фигурой в будущем кабинете короля считал и Поццо ди Борго: Correspondance Diplomatique du Comte Pozzo di Borgo, ambassadeur de Russie en France et du Comte du Nesselrode depuis la restauration des Bourbonsjusqu'au Congresd'Aix-la-Chapelle, 1814-1818(1890), 140, 11/23 мая 1815 года, 111, 28 апреля 1815 года и 114, 6 мая 1815 года. То, как Талейран оттягивал свой отъезд из Вены, видно по его письмам: Жокуру от 13 мая 1815 года и королю от 14 мая 1815 года, TLC, 499-500, Memoires (1891), III, 124 и затем 23 мая 1815 года (датировано 25 мая в его мемуарах), 504.

Глава 29. Прощание

Демонстрация Меттернихом секретных посланий Наполеона: Enno E. Kraehe, Metternich's German Policy (1963-1983), II, 354-355: письма Гумбольдта жене 5 мая 1815 года, Wilhelm und Caroline von Humboldt in ihren Brief en (1910), IV, 541 -546 и 1 июня 1815 года, 562-564. Этот эпизод описан и Варнгагеном фон Энзе: Varnhagen von Ense, Denkwurdigkeiten des Eignen Lebens (1987), II, 652—653. См. также: Le Congres de Vienne et les traites de 1815, ed. Comte d'Angebcrg (1864), IV, 1902—1905. Прусский военный министр Герман фон Бойен приехал в город в апреле: донесение барону Хагеру от 6 апреля 1815 года, DCV, II, по. 2113; Hardenberg, Tagebucher und autobiographische Aufzeichnungen (2000), 817. Ироническое замечание шведского графа Лсвснхильма — из его письма брату от 18 октября 1814 года, DCV, I, по. 453 (перехвачено полицией). Описание дуэли и сравнение с «гомеровскими героями»: письма Гумбольдта жене Каролине 5 мая 1815 года, 544— 545 и 1 июня 1815 года, 564. О спектакле Меттерниха с письмами Кланкарти написал лорду Каслри 6 мая 1815 года, BD, CXCV 331. О грабежах: Hilde Spiel, The Congress of Vienna: An Eywitness Account, trans. Richard H. Weber (1968), 307—309. Предводитель разбойников Гразель — в мемуарах Фридриха Антона фон Шёнхольца: Friedrich Anton von Schonholz, Traditionen zur Charakteristik Osterreichs, seines Stoats- und VolkslebensunterFranz I (1914), II, 156—158. Некоторые детали заимствованы у Каролины Пихлер, а ее посвятил в деятельность банды один полицейский чиновник: Caroline Pichler, Denkwurdigkeiten aus meinen Leben (1914), III, 100-101.

О том, что Наполеон послал царю секретный договор Британии, Австрии и Франции, имеется множество свидетельств, в частности письмо лорда Каслри Веллингтону от 8 апреля 1815 года, СС, X, 300— 301. Реакцию царя описал барон фон Штейн: Stein, Briefe undamtliche Schriften, eds. Erich Botzenhart and Walter Hubatsch (1957-1974), V, 380—381. «Пока мы живы, не будем об этом больше говорить. У нас есть более важные дела»: Maurice Paleologue, The Enigmatic Tsar: The Life of Alexander I of Russia, trans. Edwin and Willa Muir (1938), 234. См. также описание Алана Палмера: Alan Palmer, Metternich (1972), 145 и Alexander I: Tsar of War and Peace (1974), 322. Царь бросил документ в огонь: Allen McConncll, Tsar Alexander I; Paternalistic Reformer (1970), 132; Leonid I. Strakhovsky, Alexander I of Russia: The Man Who Defeated Napoleon (1949), 162; Henri Troyat, Alexander of Russia: Napoleon's Conqueror (1980), 221. Пруссаки знали о существовании договора: DCV, И, по. 2232.

Беспокойство Веллингтона по поводу численности и подготовленности войск в Нидерландах: его письма лорду Каслри от 26 марта 1815 года, WD, VIII, 12 и Батерсту от 6 апреля 1815 года, VIII, 18. Неудовлетворенность герцога состоянием армии отмечают многие авторы: Rory Muir, Britain and the Defeat of Napoleon, 1801—1815(1996), 351; Elizabeth Longford, Wellington: Years of the Sword (1969), 401-403. См. также его письма лорду Стюарту от 8 мая 1815 года, WD, VIII, 66 и Торрензу от 22 мая 1815 года, WD, VIII, 102.

Блюхер — «маршал Форвартс»: Karl von Nostitz, Leben und Briefwechsel: Auch ein Lebensbildaus den Behreiungskriegen (1848), 161. «Самый дородный человек, когда-либо ходивший по земле»: Lady Shelley, The Diary of Frances Lady Shelley, 1787—1817, ed. Richard Edgcumbe (1914), 60. Веллингтон называл Блюхера прекрасным генералом с «манерами солдата»: R.H. Gronow, The Reminiscenes and Recollections of Captain Gronow, Being Anecdotes of the Camp, Court, Clubs, and Society 1810—1860 (1900), 129. О том, что Блюхер верил в свою беременность: Longford, Wellington: Years of the Sword (1969), 406 и Andrew Roberts, Waterloo:June 18, 1815: The Battle for Modern Europe (2005), 24. Недоверие саксонским войскам высказывал Поццо ди Борго в письме графу Нессельроде: Correspondance Diplomatique du Comte Pozzo di Borgo, ambassadeurde Russie en France et du Comte du Nesselrode depuis la restauration des Bourbons jusqu'au Congres d'Aix-la-Chapelle, 1814-1818 (1890), 115,30 апреля/12 мая 1815 года. О мятеже: письма Веллингтона графу Кланкарти от 3 и 5 мая 1815 года, WD, VIII, 57 и 60. См. также перехваченные в Вене письма, DCV, II, по. 2395 и по. 2436, а также донесение агента XX от 13 мая 1815 года, по. 2381. О том, что Блюхер и Гнейзенау «успели скрыться», Гумбольдт писал жене Каролине 12 мая 1815 года: Wilhelm und Caroline von Humboldt in ihren Brief en, ed. Anna von Sydow (1910), IV, 548. Об усилиях Веллингтона по организации коалиционных сил: письмо Поццо ди Борго графу Нессельроде от 28 апреля 1815 года: Correspondance Diplomatique du Comte Pozzo di Borgo, ambassadeur de Russie en France et du Comte du Nesselrodedepuisla restauration des Bourbons jusqu'au Congresd'Aix-la-Chapelle, 1814—1818(1890), 111. Об игре солдат в крикет — из письма подполковника лорда Александера Солтуна жене: Antony Brett-James, The Hundred Days: Napoleon s Last Campaign from Eyewitness Accounts (1964), 26.

О погоде в начале мая: Gentz, Tagebucher, 375,1 мая 1815 года; San Marzano, Diario, lxxix, в тот же день. Цветение каштанов: Carl Bcrtuch, Tagebuch vom Wiener Kongress (1916), 184—184, 7—11 мая 1815 года; McGuigan, Metternich and the Duchess (1975), 471. Отъезд царя Александра: Stein, Briefe und amtliche Schriften, eds. Erich Botzenhart and Walter Hubatsch (1957—1974), V, 386 и донесение барону Хагеру от 26 мая 1815 года, DCV, II, по. 2493. В этом же донесении сообщается об отбытии короля Пруссии и императора Франца. См. также запись графа Мюнстера от 3 июня 1815 года: George Herbert Munster, ed., Political Sketches of the State of Europe, 1814—1867: Containing Count Ernst Munsters Despatches to the Prince Regent from the Congress of Vienna (1868), 268. Высказывание царя Александра: донесение барону Хагеру от 15 апреля 1815 года, DCV, II, по. 2206. Подарки русского царя и короля Пруссии: донесение Хагеру от 26 мая 1815 года, DCV, II, по. 2461; отдельно о короле Пруссии: донесение агента XX Хагеру от 29 мая 1815 года, по. 2472. Попугай «утерял английское произношение»: McGuigan, Metternich and the Duchess (1975), 475. День рождения Меттерниха: Gentz, Tagebucher, 378, 15 мая 1815 года. Экипаж, подаренный Генцу, был британский: Gentz, Tagebucher, 372,16 апреля 1815 года. «Самый крупный взяточник в истории»: Helen du Coudray, Metterrnich (1936), 25. Подведение итогов и поиски дома: Golo Mann, Secretary of Europe: The Life ofFriedrich Gentz, Enemy of Napoleon, trans. William H. Woglem (1946), 237-240; McGuigan, Metternich and the Duchess (1975), 467—471. Граф Нессельроде считал, что для обвинения Генца во взяточничестве имелись определенные основания, но защищал «полезного человека», говоря, что он брал деньги только у тех людей, которые «думали так, как он»: Nesselrode, Autobiographie du Comte Charles-Robert de Nesselrode', le Comte A. de Nesselrode, ed., Lettres etpapiers du chancelier comte de Nesselrode, 1760—1850, II, 35.

Об отчаянном финансовом положении княгини Багратион: донесения барону Хагеру по. 2536, 8 июня 1815 года (агент 4Нота»); по. 2570,11 июня (агент XX); по. 2574,13 июня («Нота») и по. 2584, 14 июня 1815 года (агент «Нота»). Кредиторы осаждают ее салон: Генц Меттерниху, 20 июня 1815 года, Briefe von und ab Friedrich von Gentz, III, 308—309. О разрешении финансового кризиса: донесения агента «Нота» от 22 июня 1815 года, по. 2614 и агента XX от 25 июня 1815 года, по. 2624. О том, что княгине Багратион грозила тюрьма: Hastier, «Les Bagration»: Vieilles histoires, etranges enigmes (1962), 174; Susan Mary Alsop, The Congress Dances: Vienna, 1814—1815 (1984), 204. Расставание с новым любовником, кронпринцем Вюртемберга: донесение агента XX барону Хагеру, 11 апреля 1815 года, DCV, II, по. 2173, а также McGuigan, Metternich and the Duchess (1975), no. 51,553. Об отношениях между герцогиней де Саган и лордом Стюартом имеется несколько донесений, направлявшихся барону Хагеру всю первую неделю июня: nos. 2500—2524. О том, что посольство превратилось в «бордель»: перехваченное письмо Жана де Карро от 7 июня 1815 года, по. 2528 и донесения барону Хагеру от 7 июня, по. 2531 и 11 июня 1815 года, по. 2563.

Глава 30. Война за мир

Торжественная церемония на Марсовом поле: Fournier, Napoleon the First: A Biography, trans. Margaret Bacon Corwin and Arthur Dart Bisscll (1903), 692; J.M. Thompson, Napoleon Bonaparte (1952), 409. Недостаточный энтузиазм: Ludwig, Napoleon, trans. Eden Paul and Cedar Paul (1926), 520 (на основе Coignet, Memoirs); Schom, Napoleon Bonaparte (1997), 731—734.0 церемонии см. также: Steven Englund, Napoleon: A Political Life (2004), 436—437; Fournier, Napoleon the First: A Biography, trans. Margaret Bacon Corwin and Arthur Dart Bissell (1903), 705—707; Meneval, Memoirs (1894), III, 449. Саркастически отозвался о торжестве Наполеона Поццо ди Борго в письме графу Нессельроде 17 апреля 1815 года: Correspondance Diplomatique du Comte Pozzo di Borgoy ambassadeur de Russie en France et du Comte du Nesselrode depuis la restauration des Bourbons jusqu'au Congres d'Aix-la-Chapelle, 1814—1818 (1890), 89. Некоторые думали, что на Марсовом поле и закончится правление Наполеона: Creevey, The Creevey Papers: A Selection from the Correspondence and Diaries of the Late Thomas Creevey, M.P. (1904), 1,227. Иногда даются несколько иные итоги плебисцита: с учетом голосования солдат.

Встреча царя с баронессой Крюденер описана на основе многих источников: Clarence Ford', Life and Letters of Madame de Krudener (1893), 165; Countess EdMng, Memoires(1888), 232; Henri Troyat, Alexander of Russia: Napoleons Conqueror, trans. Joan Pinkham (1982), 225. С помощью Александра весь мир охватит «великая любовь»: Gregor Dallas, The Final Act: The Roads to Waterloo (1997), 410. См. также: Walter Alison Phillips, The Confederation of Europe: A Study of the European Alliance 1813—1823 as an Experiment in the International Organization of Peace (1966), 125—126; W.P. Cresson, The Holy Alliance: The European Background of the Monroe Doctrine (1922), 32—35; Ernest John Knapton, The Lady of the Holy Alliance (1939).

О деятельности германской комиссии: Enno E. Kraehe, Metter-nick's German Policy (1963-1983), II, 366-399; Paul Sweet, Wilhelm von Humboldt: A Biography (1980), II, 195-208; Guglielmo Ferrero, The Reconstruction of Europe: Talleyrand and the Congress of Vienna, 1814—1815 (1941), 314—323. Гумбольдт назвал германскую комиссию «не германской»: письмо жене Каролине от 21 мая 1815 года: Wilhelm und Caroline von Humboldt in ihren Brief en, ed. Anna von Sydovv (1910), IV, 556. Граф Мюнстер о трудностях в работе комиссии: Political Sketches of the State of Europe, 1814—1867: Containing Count Ernst Munster's Despatches to the Prince Regent from the Congress of Vienna (1868), 269— 271 и 271—275, 3 июня 1815 года. Протокол совещания: Le Congres de Vienne et les traites de 1815, ed. Comte d'Angeberg (1864), III, 1227ff.

Взаимодействие Гарденберга и Гумбольдта в отстаивании прав еврейских общин: Max J. Kohlerjezmsh Rights at the Congresses of Vienna (1814-1815), andAix-la-Chapelle (1818) (1918), 9-11. Там же обращение Гарденберга от 4 января 1815 года и его аргументы, 11—12. См. также Gesammelte Schritten, X, 97—115. Генц записывал полученные подарки в дневнике, например, 13 апреля 1815 года, Gentz, Tagebücher, I, 371. Гумбольдт отказывался принимать подношения: письмо жене Каролине от 4 июня 1815 года, Wilhelm und Caroline von Humboldt in ihren Brief en, ed. Anna von Sydow (1910), IV, 566—567. Издевательский смех баварского делегата графа Алойса фон Рехберга: Max J. Kohler, Jewish Rights at the Congresses of Vienna (1918), 23. Внесение сакраментальной поправки: Max J. Kohler, Jewish Rights at the Congresses of Vienna (1918), 27 и Enno E. Kraehe, Metternichs German Policy (1963-1983), II, 382. Меморандум Карла Бертуха: HHStA St. К. Kongressakten Kart. 8. В протоколе не указан автор поправки к статье XVIII относительно свободы прессы и охраны авторских прав: Enno E. Kraehe, Metternich's German Policy (1963-1983), II, 383.

О планах подготовить общий договор: письмо Генца Карадже от 22 апреля 1815 года, Depeches inedites, 151. Сомнения по поводу возможности подписания такого документа: письмо Шпаена Нагеллю от 25 мая 1815 года, DCV, II, по. 2445. Граф Мюнстер о сложностях подготовки договора: Political Sketches of the State of Europe, 1814— 1867: Containing Count Ernst Munstefs Despatches to the Prince Regent from the Congress of Vienna (1868), 263. На эту же тему: письмо Генца Карадже от 26 июня 1815 года, Depeches inedites, 162,164—165; доклад Талейрана королю Людовику, TLC, 536—537. О комиссии для подготовки текста договора: Мюнстер, 3 июня 1815 года, Political Sketches of the State of Europe (1868), 268. В состав комиссии вначале были предложены Генц, Анштетт и Бенардьер, но представитель России и помощник Талейрана отказались: письмо Генца Карадже 26 июня 1815 года, Depeches inedites, 162.

Документ подписывают представители восьми держав — участниц Парижского договора, а остальные «присоединяются»: Munster, Political Sketches of the State of Europe (1868), 274-275,3 июня 1815 года. Подписание Заключительного акта: Gentz, Tagebucher, 385,9 июня 1815 года; Генц Карадже, 26 июня 1815 года, Depeches inedites, 166— 167. Двадцать шесть переписчиков работали «с утра до ночи»: Генц Меттерниху 20 июня 1815 года, Briefe von und ab Friedrich von Gentz (1913), HI, 307. Протест Консальви: Angeberg(1864), IV, 1450-1453; еще раз от имени папы, 14 июня 1815 года: там же, 1922—1929. О закрытии конгресса: Gentz, Tagebucher, 386, 19 июня 1815 года. Отказ Испании подписывать Заключительный акт «вследствие серьезных ошибок конгресса»: Labrador, Melanges sur la vieprivee etpublique du marquis de Labrador (1849), 52—53. Неоднократные протесты Лабрадора: Angeberg(1864), III, 1018-1020, 1341-1342, 1456-1458. Формально Испания не подписывала Парижский договор во время его заключения; она подписала его почти два месяца спустя, 20 июля. Текст Заключительного акта: Angeberg (1864), III, 1386—1433.

Прощальный ужин Меттерниха и Генца: Gentz, Tagebucher, 385, 12 июня 1815 года. Австрийский министр иностранных дел успел до отъезда принять графа Мюнстера: Political Sketches of the State of Europe (1868), 284,14 июня 1815 года; Gentz, Tagebucher, 385, 12 июня 1815 года. Талейран сжег бумаги: письмо королю Людовику, TLC, 554, июнь 1815 года.

Глава 31. Побеждать или умирать

Поражение Мюрата: Jean Tulard, Murat (1999); Albert Espitalier, Napoleon and King Murat (1912); A. Hilliard Atteridge, Joachim Murat: Marshal of France and King of Naples (1911); письмо Талейрана королю Людовику XVIII, 1 мая 1815 года, TLC, 491. Проблемы Наполеона: Hamilton-Williams, The Final Betrayal (1994), 206-208; Chandler, Waterloo: The Hundred Days (1980), 25; Chandler, The Campaigns of Napoleon (1966), 1014ff. Занять оборонительную позицию Наполеону советовал, в частности, Карно: Ludwig, Napoleon, trans. Eden Paul and Cedar Paul (1926), 521. «Время побеждать или умирать»: John Holland Rose, The Life of Napoleon (1916), II, 419.

Бал у герцогини Ричмонд: Andrew Roberts, Waterloojune 18,1815: The Battle for Modern Europe (2005), 27—29; Antony Brett-James, ed., The Hundred Days: Napoleon's Last Campaign from Eyewitness Accounts (1964), 39—44. В «Ярмарке тщеславия» Теккерея бал описан в главах 28 и 32; см. также John Hagan, «A Note on the Napoleonic Background of Vanity Fair», Nineteenth-Century Fiction, 15, no. 4, 358—361 (март 1961 года). Местоположение каретного сарая назвала дочь герцога и герцогини Ричмонд леди Джорджиана Леннокс: Antony Brett-James, The Hundred Days (1964), 41. Воззвание к гражданам Брюсселя: Fournier, Napoleon the First: A Biography, trans. Margaret Bacon Corwin and Arthur Dart Bissell (1903), 716. Появление на балу посыльного с сообщением о том, что Наполеон идет к Брюсселю, и реакция Веллингтона: The Creevey Papers: A Selection from the Correspondence and Diaries of the Late Thomas Creevey, M.P. (1904), I, 223, 229. «Мы сразимся здесь»: Longford, Wellington: Years of the Sword (1969), 419,421. Порицание Веллингтона за бал: J.M. Thompson, Napoleon Bonaparte (1952), 411. Веллингтон и герцог Ричмонд вместе изучают карты: Lady Shelley, The Diary of Frances Lady Shelley, 1787—1817, ed. Richard Edgcumbe (1914), I, 171. Леди Шелли видела карандашную отметку на карте, сделанную Веллингтоном, 171.

Сражение у Катр-Бра: Captain R.H. Gronow, The Reminiscenes and Recollections of Captain Gronow, Being Anecdotes of the Camp, Court, Clubs, and Society 1810-1860(1900), 1,66-67. Битва под Линьи и отступление пруссаков на север: David G. Chandler, The Campaigns of Napoleon (1966), 1034-1047 и его же Waterloo: The Hundred Days (\Ш), 102—103,106. Претензии пруссаков к британцам: Colonel E. Kaulbach, «The Prussians»; Alun Chalfont, ed., Waterloo: Battle of Three Armies (1980), 64. Победа Бонапарта над пруссаками и отход Веллингтона казались в то время еще более устрашающими: The Creevey Papers (1904), 231— 232. Отвод войск Веллингтоном 17 июня: Owen Connelly, Blundering to Glory: Napoleon's Military Campaigns (1987), 210; Roberts, Waterloo-June 18, 1815: The Battle for Modern Europe (2005), 34-37; Kircheisen, Napoleon (1932), 699.

Описание поля битв: послание Крокера жене от 27 июля 1815 года, The Croker Papers: The Correspondence and Diaries of the Late Right Honourable John Wilson Croker, ed., Louis J. Jennings (1884), I, 72; Victor Hugo, The Battle of Waterloo, trans. Lascelles Wraxall (1907), 29. Раннее утро 18 июня: Gregor Dallas, The Final Act: The Roads to Waterloo (1997), 372. «Войска измотались» —John Sutherland, Men of Waterloo (1966), 186; «самый тучный человек в армии» — Barbero, The Battle: A New History of Waterloo (2005), 45. «Вода лилась с неба ведрами»: R.H. Gronow, The Reminiscenes and Recollections of Captain Gronow, Being Anecdotes of the Camp, Court, Clubs, and Society 1810—1860 (1900), I, 67. Ночевка в поле под проливным дождем: Roberts, Waterloo:June 18, 1815 (2005), 36—37; завтрак «глотком похлебки и сухарем»: John Keegan, The Face of Battle (1976), 134-136.

Свой рассказ о завтраке Наполеона с командующими я основывал на трех повествованиях: Andrew Roberts, Napoleon and Wellington: The Battle of Waterloo and the Great Commanders Who Fought It (2001), xxix-xxxi; Alessandro Barbero, The Battle: A New History of Waterloo, trans. John Cullen (2005), 57 и John Holland Rose, The Life of Napoleon (1916), II, 451—452. Предложение Друо отложить атаку на несколько часов: David Chandler, Waterloo: The Hundred Days (1980), 126. Ограниченные размеры ноля битвы, не более трех миль шириной: David G. Chandler, The Campaigns of Napoleon (1966), 1064.

Глава 32. Прекрасный союз

Поместье Угумон детально описано Робертом Сауди, Robert Southey, Journal of a Tour in the Netherlands in the Autumn of 1815(1902 ), 89—90 и полковником Александером Вудфордом, командиром колдстримских гвардейцев: Antony Brett-James, ed., The Hundred Days: Napoleon's Last Campaign for Eyewitness Accounts (1964), 108—109. Ход сражения: David Howarth, Waterloo: Day of Battle (1968), 71-80; Alun Chalfont, ed., Waterloo: Battle of Three Armies (1980), 73-76,85-90. Отчаянные попытки принца Жерома взять штурмом поместье: Alan Schom, One Hundred Days: Napoleon's Road to Waterloo (1992), 280; John Sutherland, Men of Waterloo (1966), 197; David G. Chandler, The Campaigns of Napoleon (1966), 1072—1073. Садовник Биллем ван Килсом, прятавшийся в подвале: Victor Hugo, The Battle of Waterloo, trans. Lascelles Wraxall (1907), 14, 16—17. Герцог Веллингтон считал чрезвычайно важным не сдать Угумон французам: Elizabeth Longford, Wellington: Years of the Sword (1969), 1,459. Об этом он говорил и леди Шелли: Lady Shelley, The Diary of Frances Lady Shelley, 1787—1817, ed. Richard Edgcumbe (1914), 172, сентябрь 1815 года. О том, что французы могли не видеть замок: Alessandro ВагЬего, The Battle: A New History of Waterloo, trans. John Cullen (2005), 76.

Разговор маршала Груши и генерала Жерара: Henry Houssaye, 1815: Waterloo (1904), 293-296; Chalfont, ed., Waterloo: Battle of Three Armies (1980), 41,44—45; Owen Connelly, Blunderingto Glory:Napoleon's Military Campaigns (1987), 215. Наполеон в Россомме и «облако на горизонте»: John Sutherland, Men of Waterloo (1966), 198 и Longford, Wellington: Years of the Sword (1969), I, 460. «У нас все еще остается шестьдесят шансов из ста»: Alan Schom, One Hundred Days (1992), 281; David G. Chandler, The Campaigns of Napoleon (1966), 1076. «Восемьдесят четыре орудия открыли одновременный огонь»: Antony Brett-James, ed., The Hundred Days (1964), 113. Шествие колонн корпуса графа д'Эрлона: Roberts, Napoleon and Wellington (2001), 175; Roberts, Waterloo:June 18,1815(2005), 63-65; David Howarth, Waterloo: Day of Battle (1968), 88—89. Бегство солдат голландского генерала Биландта: ВагЬего, The Battle: A New History of Waterloo (2005), 126-127,130 и 134. «Густые облака черного пушечного дыма»: Gregor Dallas, The Final Act: The Roads to Waterloo (1997), 373. Мушкетные пули стучали по палашам и кирасам, как «град по стеклам окон»: R.H. Gronow, The Re-miniscenes and Recollections of Captain Gronow, Being Anecdotes of the Camp, Court, Clubs, andSociety 1810-1860(1900), 1,190-191. Замечание о том, что после Ватерлоо «зародилось движение в защиту животных от жестокого обращения»: Paul Johnson, The Birth of the Modern: World Society, 1815-1830 (1991), 85.

Атака тяжелой кавалерии лорда Эксбриджа: Roberts, Waterloo: June 18, 1815 (2005), 68-71 и Barbero, The Battle: A New History of Waterloo (2005), 139—168. «Никто из тех, кто выжил в этой битве...»: The Reminiscenes and Recollections of Captain Gronow (1900), 1,69—71. О каре и кавалерийских атаках на каре: Roberts, Waterloo:June 18,1815 (2005), 78 и 85; John Keegan, The Face of Battle (1976), 157-159. «Черт подери этого парня!»: Longford, Wellington: Years of the Sword (1969), I, 468. «Гигантские волны цунами, зловеще посверкивавшие саблями»: Captain С. Mercer Journal of the Waterloo Campaign (1870), 110, и у Кигана: John Keegan, The Face of Battle (1976), 158. Маршал Ней слишком рано предпринял первую кавалерийскую атаку: John Holland Rose, The Life of Napoleon I Including New Materials from the British Official Records (1916), II, 461, 463. Кризисная ситуация, сложившаяся в центре обороны Веллингтона: Longford, Wellington: Years of the Sword (1969), I, 473; Commandant Henry Lachouque, Waterloo (1975), 177. Базил Джексон о дезертирах: Basil Jackson, Notes and Reminiscences of a StaffOfficer (1903), 447. Слова Наполеона: «Где я их, черт, возьму?» —John Holland Rose, The Life of Napoleon IIncluding New Materials from the British Official Records (1916), II, 465. Слова Веллингтона: «Теперь вся надежда на Бога, наступление ночи или приход Блюхера» — Barbero, The Battle: A New History of Waterloo, trans. John Cullen (2005), 242. Подход прусских войск: Chalfont, ed., Waterloo: Battle of Three Armies (1980), 92—93. Наполеон вводит в бой элитную императорскую гвардию: Barbero, The Battle: A New History of Waterloo (2005), 261—269 и Lachouque, Waterloo (1975), 182. Веллингтон перебрасывает войска и усиливает центр: Longford, Wellington: Years of the Sword (1969), 1, 476-478.

О паническом бегстве французов: письмо Веллингтона графу Батерсту от 19 июня 1815 года, WD, VIII, 149; Gaetan de Raxisde Flassan, Histoire du Congres de Vienne (1829), II, 353 (говорил сам Наполеон); David Hamilton-Williams, The Fall of Napoleon: The Final Betrayal (1994), 239. «У меня все срывалось...»: David Chandler, Waterloo: The Hundred Days (1980), 10. О том, что Наполеон не в полной мере использовал своих маршалов: David G. Chandler, The Campaigns of Napoleon (1966), 1022-1023; Roberts, Waterloo-June 18, 1815 (2005), 38. Выиграл бы Веллингтон битву без пруссаков? Об абсурдности этого вопроса пишет Роберте: Roberts, Waterloo June 18, 1815(2005), 104.

Действия маршала Нея в начале сражения: David Chandler, Waterloo: The Hundred Days (1980), 87-89, 92, 127, 187-190; David G. Chandler, The Campaigns of Napoleon (1966), 1047-1057, 1061, 1092. О битве Веллингтон отправил 19 июня два письма графу Батерсту: из Ватерлоо, а затем из Брюсселя, WD, VIII, 146—151 и 152. «Мы нанесли Наполеону смертельный удар»: письмо Веллингтона графу Эксбриджу, 23 июня 1815 года, WD, VIII, 162. Многие не осознавали вначале истинного значения победы в сражении при Ватерлоо: Varnhagen von Ense und Cotta: Briefwechsel 1810—1818, eds., Konrad Feilchenfeldt, Bernhard Fischer and Dietmar Pravida (2006), письмо Варнгагена Котте от30 июня 1815 года. О «Прекрасном союзе»: Hardenberg, Tagebucher und autobiographische Aufzeichnungen (2000), 822. Данные о потерях: David G. Chandler, The Campaigns of Napoleon (1966), 1093— 1094. -«Брюссель — один огромный госпиталь»: Jean-Gabriel Eynard, Ли Congresde Vienne: journal de Jean-Gabriel Eynard (1914—1924), II, 202,30 июня 1815 года. О хирургах: Antony Brett-James, The Hundred Days: Napoleons Last Campaign from Eyewitness Accounts (1964), 202— 203. Один из хирургов, Чарлз Белл, написал потом фундаментальный труд по неврологии: Charles Bell, The Nervous System of the Human Body (1830). О захваченных шпорах Наполеона Веллингтон сообщал принцу-регенту 8 июля 1815 года, WD, VIII, 202—203. Министр полиции Фуше — «троянский конь» в правительстве Наполеона: Hamilton-Williams, The Final Betrayal (1994), 221. О секретности возвращения Наполеона в Париж Поццо ди Борго писал графу Нессельроде: Correspondance Diplomatique du Comte Pozzo di Borgo, ambassadeur de Russie en France et du Comte du Nesselrode depuis la restauration des Bourbons jusqu'au Congres d'Aix-la-Chapelle, 1814-1818 (1890), 175, 15/27 июня 1815 года. Отречение Наполеона: August Foumier, Napoleon the First: A Biography (1903), 722-724; EM. Kircheisen, Napoleon, trans. Henry St. Lawrence (1932), 703. Дискуссии в палатах: Steven Englund, Napoleon: A Political Life (2004), 443—445. Версия Лафайета: Lafayette, Memoires, correspondance et manuscripts (1837—38), V, 86. Последние указы Наполеона, в том числе о назначениях и пенсиях: Ordres et apostilles de Napoleon (1911-1912), IV, nos. 6869-6876.

Глава 33. Зыбучие пески

Finita la commedia: Gentz, Tagebucher, 433. Почтовыми голубями пользовались и во время Второй мировой войны, как это делал, например, корреспондент агентства «Рейтер» Чарли Линч в Нормандии в 1944 году: Walter Cronkite, A Reporter's Life (1996), 104. Вальтер Скотт на месте сражения: Walter Scott, Private Correspondence, II, 381, а также Carolly Erickson, Our Tempestuous Day: A History of Regency England (1986), 182. Леди Шелли побывала в Ватерлоо через три месяца после сражения и останавливалась у герцога и герцогини Ричмонд. Она тоже видела, как местные крестьяне торговали «сувенирами» с поля битвы: Lady Shelley, The Diary of Frances Lady Shelley, 1787—1817, ed. Richard Edgcumbe (1914), 168. О том же писал жене Крокер: The Croker Papers: The Correspondence and Diaries of the Late Right Honourable John Wilson Croker, ed., Louis J. Jennings (1884), 1,72, 27 июля 1815 года. Описание поля биты: Captain R.H. Gronow, The Reminiscenes and Recollections of Captain Gronow, Being Anecdotes of the Camp, Court, Clubs, and Society 1810 \ЧЮ (1900); Robert Southey, Journal of a Tour in the Netherlands in the. Autumn of 1815 (1902), рукопись была приобретена в шестидесятых тдах XIX века и опубликована в 1902 году.

Мирные переговоры длились 133 дня: Alan Palmer, Metternich (1972), 151. Театры, рестораны, игорные дома: Captain R.H. Gronow (1900), 87—88,299—305. Военная обстановка в городе, армия на Ели-сейских Полях: WD, VIII, 240,12 августа 1815 года. Реставрация Бурбонов: письмо Веллингтона Батерсту от 2 июля 1815 года, WD, VIII, 188—193. Бурбоны вернулись на «британских штыках»: Count Mole, The Life and Memoirs of Count Mole (1781—1865), ed. Marquis de Noailles (1924), I, 240. Столкновения между бонапартистами и роялистами: Eynard, Au Congres de Vienne: journal de Jean-Gabriel Eynard (1914— 1924), II, 251, 27 июля 1815 года; The Croker Papers (1884), 65, письмо Крокера жене от 17 июля 1815 года. Стычки между солдатами союзных войск: письмо Генца Пилату от 12 сентября 1815 года, Briefe von Friedrich von Gentzan Pilot, ed. Karl Mendelssohn-Bartholdy (1868), I, 182—183. Непопулярность короля Людовика XVIII и опасения по поводу возврата страны в XVII век: письмо Генца Карадже от 23 октября 1815 года, Depeches inedites (1876), 1,187.

Блюхер настаивал на казни Наполеона: письмо Веллингтона сэру Чарлзу Стюарту от 28 июня 1815 года, СС, X, 386—387 (здесь же комментарии Стюарта в письме лорду Каслри от 30 июня 1815 года). Каслри поддержал предложение отправить Наполеона в Форт-Сент-Джордж в Шотландии, письмо лорду Ливерпулю от 17 июля 1815 года, BD, 350. Веллингтон дал согласие: Lady Shelley, The Diary of Frances Lady Shelley, 1787-1817, ed. Richard Edgcumbe(1914), 105. Об отправке Наполеона в Америку Поццо ди Борго написал графу Нессельроде 20 июня/2 июля 1815 года: Correspondance Diplomatique du Comte Pozzo di Borgo (1890), 183.

О готовности Наполеона продолжать борьбу: David G. Chandler, The Campaigns of Napoleon (1966), 1093—1094. Наполеон в Мальме-зоне: Henry Lachouque, The Last Days of Napoleon's Empire: From Waterloo to St. Helena, trans. Lovett F. Edwards (1966), 119-138; The Memoirs of Queen Hortense, trans. Arthur K. Griggs (1927), II, 237-250. Колебания Наполеона: Gilbert Martineau, Napoleon Surrenders, trans. Frances Partridge (1971), 79-83; David Cordingly, The Billy Ruffian: The Bellerophon and the Downfall of Napoleon: The Biography of a Ship of the Line, 1782-1836(2003), 228-278. Премьер-министр лорд Ливерпуль о «повышенном интересе» к Наполеону: его письмо лорду Каслри от 21 июля 1815 года, СС, X, 434. Наполеон на борту «Нортумберленда»: John R. Glover, Taking Napoleon to St. Helena (1895), 93.

Пруссия настаивала на разделении Франции, а Британия выступала за сохранение «целостности» французской территории в том виде, в каком она существовала в 1790 году: Генц Карадже, 5 сентября 1815 года, Depeches inedites, 176—177. Россия проявляла сдержанность. Гнейзенау горел желанием отомстить Франции за Саксонию: письмо Поццо ди Борго графу Нессельроде от 2 июля 1815 года (20 июня 1815 года по русскому календарю), Correspondance Diplomatique du Comte Pozzo di Borgo (1890), 187. О серьезных проблемах с пруссаками: лорд Каслри Ливерпулю 12 июля 1815 года, BD, 342. Мародерство и разрушения, чинимые прусскими солдатами: The Reminiscenes and Recollections of Captain Gronow (1900), 98—99, 130—131, 201—203, 206—207. На бесчинства прусских войск лорд Каслри жаловался Ливерпулю, 24 июля 1815 года, BD, CCVII, 351 и WSD, XI, 122. Каслри передал Ливерпулю и слова Гарденберга о «банде преторианцев», 24 августа 1815 года, BD, 370 и WSD, XI, 137. Гарденберг писал о «бесконечных перебранках» с Блюхером: Hardenberg, Tagebucher und autobiographische Aufzeichnungen (2000), 825, 31 августа 1815 года. Опасения по поводу чрезмерного влияния военной верхушки на прусский кабинет: письмо Поццо ди Борго графу Нессельроде, Correspondance Diplomatique du Comte Pozzo di Borgo (1890), 220— 221, 17 октября 1815 года. О том, что бешеную собаку во Франции долгое время называли «Блюхер»: Gregor Dallas, The Final Act: The Roads to Waterloo (1997), 402. История с подрывом моста: лорд Каслри Ливерпулю, 8 июля 1815 года, СС, X, 419—420; Крокер жене, 13 июля 1815 года, The CrokerPapers (1884) 62; Поццо ди Борго графу Нессельроде, Correspondance Diplomatique (1890), 203. Граф Моле утверждал, что пруссаки успели нанести мосту ущерб в размере двенадцати тысяч франков: Count Mole, The Life and Memoirs of Count Mole (1781— 1855), 317. Уговоры Блюхера Веллингтоном: WD, VIII, 201, 8 июля 1815 года и 203-204, 9 июля 1815 года; Lady Shelley, The Diary of Frances Lady Shelley (1914), 107; Поццо ди Борго (1890), 203. Крокер утверждал, что видел «следы взрыва»: The Croker Papers (1884), 62, 13 июля 1815 года; The Reminiscenes and Recollections of Captain Gronow (1900), 129. «Мы никогда не избавимся от революций»: Талейран в письме герцогине Курляндской 1 июня 1815 года, TLI, 199.

О возвращении произведений искусства владельцам и сопротивлении французов, прежде всего директора Лувра Вивана Денона: Vivant Denon, Precis de ce qui s'est passe au musee royal depuis Tentree des allies a Paris в Vivant Denon: directeur des musees sous le consulat et Tempire correspondance (1802—1815) (1999), eds. Marie-Ann Dupuy, Isabelle le Masne de Chermont, Elaine Williamson; Judith Nowinsi, Baron Dominique Vivant Denon (1747—1825): Hedonist and Scholar in a Period of Transition (1977), 102—104.0 действиях пруссаков: Dorothy Mackay Quynn, «The Art Confiscations of the Napoleonic Wars», AHR, vol. 50, no. 3 (April, 1945), 450; Charles Saunier, Les Conquetes Artisti-ques de la revolution et de Vempire: reprises et abandons des allies en 1815 (1902), 101-111.

Требования короля Пруссии и короля Нидерландов: письмо Веллингтона лорду Каслри, 23 сентября 1815 года, WD, VIII, 267—270. Миссия Кановы в Лувре: Ercole Consalvi, Memoires (1864), 85—87, 15 сентября 1815 года и 87—89,2 октября 1815 года. Проблемы, связанные с договором Толентино, и доводы сторонников хранения шедевров в Лувре: письмо Кановы папе Пию VII от 15 сентября 1815 года; Ercole Consalvi, Memoires (1864), 85—86. О произведениях искусства, принадлежавших папству: John Martin Robinson, Cardinal Consalvi, 1757— 1824 (1987), 35; Owen Chadwick, The Popes and European Revolution (1981), 462; E.E.Y. Hales, Revolution and the Papacy (1960), 113—115. Вынос «Венеры», демонтаж бронзовых коней и возмущение французов: Dorothy Mackay Quynn, «The Art Confiscations of the Napoleonic Wars», AHR, vol. 50, no. 3( April, 1945), 451-460. Реакция Денона: письмо Крокера жене от 14 июля 1815 года: John Wilson Croker, The Croker Papers: The Correspondence and Diaries of the Late Right Honourable John Wilson Croker 1809 to 1830, ed., Louis J. Jennings (1884), I, 62. Веллингтону пришлось уйти из театра: Rory Muir, Britain and the Defeat of Napoleon, 1801-1815 (1996), 372. Произведения, вывезенные из Лувра: Charles Saunier, Les Conquetes Artistiques de la revolution et de Vempire: reprises et abandons des allies en 1815(1 902 ), 161. Поиски Якобом Гриммом манускриптов: письмо брату Вильгельму от 23 сентября 1815 года, Briefwechsel zwischenJacob und Wil-helm Grimm aus derjugendzeit (1963), 453—454. Солдаты у Триумфальной арки, невозможность вынести полотно Веронезе «Брак в Кане»: письмо Шварценберга жене 29 сентября 1815 года, Johann Friedrich Novak, ed., Briefe des Feldmarschalls Fursten Schwarzenbergan seine Frau, 1799—1816 (1913), 422. Базил Джексон тоже наблюдал за выносом картин и скульптур из Лувра: Notes and Reminiscences of a Staff Of-ficer(1903), 106-110.

О влиянии на царя баронессы Крюденер: Clarence Ford, Life and Letters of Madame de Krudener/1893), 176ff; Ernest John Knapton, The Lady oj the Holy Alliance (1939), 147ff; Countess Edling, Memoires (1888), 241—242. Создание Священного союза: Hardenberg, Tagebucher und autobiographische Aufzeichnungen (2000), 826, 26 сентября 1815 года. Положения договора: Le Congres de Vienne et les traites de 1815, ed. Comte d'Angeberg (1864), IV, 1547—1549. Сходство с заповедями Вильсона: Dallas, The Final Act: The Roads to Waterloo (1997), 410,442. Изложение дается по тексту, опубликованному в приложении к исследованию Уолтера Алисона Филлипса: Walter Alison Phillips, The Confederation of Europe: A Study of the European Alliance 1813—1823 as an Experiment in the International Organization of Peace (1966), 305—306. Мнение царя Александра об альянсе: письмо Каслри Ливерпулю 28 сентября 1815 года, BD, 384. К Священному союзу присоединились и другие государства, в частности Вюртемберг, Саксония, Сардиния, Нидерланды, Швейцария и некоторые ганзейские города. Соединенные Штаты предпочли остаться в стороне, хотя Массачусетское общество за мир высказало пожелание вступить в союз, заявив царю, что оно намерено всячески содействовать распространению принципов «чудесного альянса». О Священном союзе и Соединенных Штатах см. William Penn Cresson, The Holy Allience: The European Background of the Monroe Doctrine (1922), 48. Генри Киссинджер о Священном союзе: Diplomacy (1994), 83. Протест Консальви: Hales, Revolution and the Papacy (1960), 237. Мнение Меттерниха: NP, I, 214—216. Каслри окрестил документ «возвышенной мистической благоглупостью» в письме Ливерпулю от 28 сентября 1815 года, BD, CCXXVIII, 383; WSD,Xl, 175.

О «четверном союзе» и «коллегиальной дипломатии»: Edward Vose Gulick, Europe's Classical Balance of Power: A Case History of the Theory and Practice of One of the Great Concepts of European Statecraft (1955), 289—290. Значение статьи VI: Henry Kissinger, A World Restored: Met-ternich, Castlereagh and the Problems of Peace, 1812-1822 (1957), 221 и его же Diplomacy (1994), 83. Генц в качестве генерального секретаря Европы: Gentz, Tagebucher, 1,421,21 октября 1815 года. «Попытка коллективного урегулирования международных отношений в мирное время»: Webster, The Foreign Policy of Castlereagh, 1815-1822 (1929), 121.

«Королева в мире дипломатов»: R.H. Gronow, The Reminiscenes and Recollections of Captain Gronow, Being Anecdotes of the Camp, Court, Clubs, and Society 1810—1860(1900), 1,300. «Безумная страсть»: Charles Re-musat, Memoires de ma vie (1958—1967), I, 274—275. О влюбленности Талейрана: донесение агента «Нота» барону Хагеру от 5 ноября 1815 года, DCV, II, по. 2768; Pasquier, Histoirede топ temps: memoires du chancelierPasquier(1893-1894), HI, 369; Philip Ziegler, TheDuchessof Dino: Chatelaine of Europe (1962), 127—134,141 — 142; Franchise de Ber-nardy, Talleyrand's Last Duchess (1966), 126—131; Emmanuel de Wares-quiel, Talleyrand: le prince immobile (2003), 481—482. «В буквальном смысле умирал от неразделенной любви»: Count Mathieu Mole, ed., The Life and Memoirs of Count Mole (1781-1855) (1924) III, 343-344.

Территориальные претензии соседей Франции Нидерландов, Пруссии, Баварии и Вюртемберга: письмо Каслри Ливерпулю от 24 июля 1815 года, BD, CCVII, 350; WSD, XI, 122.0 контрибуции и содержании оккупационных войск: Каслри Ливерпулю 25 сентября 1815 года, BD, CCXXVII, 380.0 неминуемости для Франции территориальных уступок, в том числе Эльзаса и Лотарингии: донесение агента «Нота» барону Хагеру от 10 августа 1815 года, DCV, II, по. 2698. Генц отрицал причастность великих держав к отставке Талейрана: Depeches inedites, 179—180, письмо Карадже от 25 сентября 1815 года. Гарденбергсо своей стороны полагал, что царь Александр лоббировал Поццо ди Борго, которому, очевидно, предлагалось войти в состав французского кабинета: Tagebucher und autobiographische Aufzeichnungen (2000), 825, 21 сентября 1815 года. См. также письмо короля Людовика XVIII царю Александру от 11/23 сентября 1815 года, воспроизведенное в Correspondance Diplomatique du Comte Pozzo di Borgo (1890), 209—211. Сам Поццо ди Борго не считал, что король даст согласие: там же, 207, 15/27 августа 1815 года. Расходы на содержание армии: Gunther E. Rothenberg, «The Austrian Army in the Age of Mettemich», Journal of Modem History, 40, no. 2, июнь 1968 года, 165. Второй Парижский мирный договор: Kirch-eisen (1932), 705; подписание договора: Gentz, Tagebücher, 430,20 ноября 1815 года; Depeches inedites, 192, письмо Генца Карадже от 25 ноября 1815 года. Ришелье читал текст договора «со слезами на глазах»: Count Mole, The Life and Memoirs of Count Mole, II, 78. Талейран «скорее лишится руки, но не подпишет договор»: там же, 89. «Злоупотребление победой»: Countess Edling, Memoires (1888), 244. «Шедевр уничтожения» или «un chef-d'oeuvre de destruction»: так написал Поццо ди Борго императору Александру, 15/27 августа 1815 года, Correspondance Diplomatique du Comte Pozzo di Borgo (1890), 207. Текст договора: Angeberg (1864), IV, 159ff. «И эти крыши, и это солнце...»: письмо Меттерниха дочери Марии 13 июля 1815 года, Mrs. Alexander Napier, Memoirs of Prince Mettemich 1773-1815(1880), II, 612.

Эпилог

Корабль фактически прибыл в гавань 15 октября, но Наполеон сошел на берег 17-го. «Черная каменная бородавка»: определение острова, данное морским хирургом Генри, которого цитируют Алан Шом и Джон Холленд Роуз: Alan Schom, Napoleon Bonaparte (1997), 767; John Holland Rose, The Life of Napoleon I (1916), II, 497. Царь Александр помог Марии Луизе, как и обещал, получить Парму, а тайный договор гарантировал передачу герцогства в наследство ее сыну. Мария Луиза сделала подарок Меттерниху: донесение агента Фредди барону Хагеру от 13 июля 1815 года, DCV, II, по. 2657. Замужество герцогини де Саган, ее постоянная «угнетенность»: Dorothy Guis McGuigan, Metternich and the Duchess (1975), 506—507,513. Разрешение финансовых проблем княгини Багратион и последующее замужество: Louis Hastier, «Les Bagration»: Vieilles histoires, etranges enigmes (1962), 175 и 182. Багратион и Феодора в «Шагреневой коже» Бальзака: Louis Hastier (1962), 184—185 и Susan Mary Alsop, The Congress Dances: Vienna, 1814—1815(1984), 208. «Она забыла, что постарела...»: Alsop (1984), 209. Герцогиня де Саган в романе Немцовой «Бабичка»: Dorothy Guis McGuigan, Metternich and the Duchess (1975), 516. Меттерних возвратился в Вену и чувствовал себя неким «призраком», «неодушевленным существом»: Harold Nicolson, The Congress of Vienna: A Study in Allied Unity, 1812-1822 (1946), 274.

Неясность свидетельства о смерти служит одной из причин возникновения различных версий рассказов о последних годах жизни царя Александра: Allen McConnell, Tsar Alexander I; Paternalistic Reformer(1970), 185. С ним согласен Анри Труайя: Henri Troyat, Alexander of Russia: Napoleon's Conqueror, trans. Joan Pinkham (1980), прим. 293 (он детально изучил проблему свидетельства, 303—303). Версию о том, что царь скрылся в монастыре в Палестине, исследовал Морис Палеолог: Maurice Paleologue, The Enigmatic Tsar: The Life of Alexander I of Russia (1938), 317—318. В то, что царь стал сибирским отшельником Федором Кузьмичом, верил князь Владимир Барятинский: Vladimir Bariatinsky, Le Mystere dyAlexandre Ier (1929). Русская история полна легенд о мистических правителях, вроде Лжедмитриев и Петров III. «Сфинкс, унесший свою тайну в могилу»: Alan Palmer, Alexander I: Tsar of War and Peace (1974), xvii. См. также: великий князь Николай Михайлович, Le Tsar Alexandre (1931), 1,343—344.

О благодарности Талейрану короля Саксонии, выражавшейся в некой сумме денег Lord Acton, «Essay on the Memoires of Talleyrand», Historical Essays and Studies (1926), 397. Лорд Актон, или Джон Эмерик Эдвард Дальберг-Актон, был внуком герцога Дальберга, находившегося вместе с Талейраном в Вене на конгрессе. Актон ссылается на графа Зенфта, бывшего саксонского посла в Париже, знавшего Талейрана и говорившего, будто Талейран получил сорок тысяч фунтов. О вероятных любовных отношениях Талейрана с Доротеей в Вене см. примечания к предыдущей главе. «Вена! Вена!» — Philip Ziegler, The Duchess Of Dino: Chatelaine of Europe (1962), 127 и 121. О смерти лорда Каслри: Montgomery Hyde, Strange Death of Lord Castlereagfi (1959).

Замечание Вудро Вильсона по поводу «венских духов» на мирных переговорах в Париже в 1919 году было вызвано выступлением премьер-министра Новой Зеландии, прочитавшего книгу Уэбстера о Венском конгрессе: Webster, The Congress of Vienna 1814—1815(1919). И это было единственное упоминание о Венском конгрессе на той конференции, как Уэбстер написал уже в другой книге: Webster, The Art and Practice of Diplomacy (1961), 28. «Крупная рыба заглатывает мелкую»: Labrador, Melanges sur la vie privee etpublique du marquis de Labrador (1849), 33.0 проблеме национализма: Hannah Alice Strauss, The Attitude of the Congress of Vienna Toward Nationalism in Germany, Italy and Poland (1949). «Дележ добычи»: воспоминания Генца, II, 474. Киссинджер о Германском союзе: Diplomacy (1994), 80—81. О значении Венского конгресса для Германии до 1866 года: James J. Sheehan, German History, 1770—1866 (1994), 401. «Справедливый баланс сил»: письмо Каслри Ливерпулю от 11 ноября 1814 года, BD, 232. О Венском конгрессе и доктрине Монро: William Penn Cresson, The Holy Allience: The European Background of the Monroe Doctrine (1922). Декларация о нейтралитете Швейцарии: Angeberg (1864), IV, 1640—1641. О дипломатическом старшинстве: Labrador, Melanges sur la vie privee etpublique du marquis de Labrador (1849), 50—51, а также приложение XVII к Заключительному акту от 19 марта 1815 года (1864), III, 934—935 и 939—940. «Великий механизм сохранения Европы» — из речи лорда Каслри в палате общин 20 марта 1815 года, опубликовано в приложении II к BD, 395. Заключительный акт: Le Congresde Vienne et les traites de 1815, ed. Comte d'Angeberg (1864), III, 1386-1433.


Загрузка...