Oluja na obzorju

27 Pijani škopac

Naravno, Met se nije iskrao iz logora bez Aes Sedai. Krvave žene. Jahao je niz drevni kameni drum, kojim Družina više ne ide. Međutim, društvo su mu pravile tri Aes Sedai, dva Zaštitnika, pet vojnika, Talmanes, jedan tovarni konj i Tom. Bar Aludra, Amatera i Egeanin nisu tražile da i one pođu. Ta družina je već prevelika.

Uz drum su rasli troigličasti borovi, a vazduhom se pronosio miris smole i zov planinskih ptica. Do sutona je ostalo još nekoliko sati; Družinu je zaustavio negde oko podneva. Pojahao je malo ispred Aes Sedai i Zaštitnika. Nakon što je odbio da Džolini da konje i novac, one nisu imale namere da mu dozvole da ostvari još jednu pobedu protiv njih. Ne kada mogu da ga prisile da ih odvedu u to selo, gde će makar jednu noć provesti u nekoj gostionici s mekim krevetima i toplim kupkama.

Nije se previše raspravljao. Ne voli to što dopušta mogućnost da se glasine šire o Družini, a žene zaista blebeću, čak i kada su Aes Sedai. Međutim, slabi su izgledi da će Družina tuda proći, a da svejedno ne izazove pravu pometnju u selu. Ako neka seanšanska izvidnica uspe da se provuče preko onih izuvijanih planinskih staza... Pa, Met će samo narediti Družini da se kreće ka severu - i to je to. Nema svrhe da kuka oko toga.

Sem toga, počeo je da se oseća dobro dok je jahao na Kockici niz taj put, a svež prolećni lahor mrsio mu kosu. Počeo je da nosi jedan od svojih starih kaputa, crven sa smeđim porubom, raskopčan tako da se ispod videla stara smeđa košulja.

To je prava stvar. Putovanje u nova sela, kockanje po gostionicama, štipkanje gostioničarki. Neće da razmišlja o Tuon. Plameni Seanšani. Biće ona dobro, zar ne?

Ne. Šake su ga skoro svrbele od želje za kockanjem. Predugo je prošlo otkad je poslednji put seo u neki kutak i kockao se sa običnim svetom. Možda su malo prljavijih lica i grubljeg jezika, ali u srcu su dobri kao ma ko drugi. Bolji od većine velmoža.

Talmanes je jahao malčice ispred njega. On verovatno priželjkuje lepšu krčmu nego Met - gde može da igra karte, umesto da se kocka. Ali možda im se ne pruži preveliki izbor. Selo je pristojne veličine - i verovatno zavređuje da se zove varošica - ali malo je verovatno da u njemu ima više od tri ili četiri gostionice. Izbor im je ograničen.

Pristojna veličina, pomislio je Met, cereći se sebi u bradu dok je skidao šešir i češao se po potiljku. U Hinderstapu će biti samo tri ili četiri gostionice, te je zato „mala" varošica. Ma, Met je pamtio vreme kada je mislio da je Baerlon veliki grad, a to mesto verovatno nije ništa veće od Hinderstapa!

Jedan konj priđe i pođe bok uz bok s njegovim. Tom opet čita ono plameno pismo. Lice vižljastog zabavljača bilo je zamišljeno, a vetar mu je nosio sedu kosu dok je on zurio u te reči. Kao da ih nije već hiljadu puta iščitao.

„Zašto to ne skloniš?", upita ga Met. Tom diže pogled. Met je morao da nagovara zabavljača da siđe u selo, ali Tomu je to bilo potrebno - bilo mu je potrebno nešto da mu skrene misli.

„Ozbiljan sam, Tome", kaza mu Met. „Znam da jedva čekaš da odemo po Moirainu. Ali proći će nedelje pre nego što budemo mogli da se odvojimo od Družine, a iščitavanje tog pisma neće postići ništa sem da poživčaniš."

Tom klimnu i presavi hartiju. „U pravu si, Mete. Ali već mesecima nosim ovo pismo. Sada kada sam to podelio s tobom, osećam... Pa, samo hoću da završim s tim."

„Znam", kaza mu Met, gledajući prema obzorju. Moiraina. Kula Gendžei. Met se skoro oseća kao da može da vidi tu građevinu kako grabi prema nebu. Tuda vodi njihov put, a Kaemlin je usputna stanica. Ako je Moiraina i dalje živa... Svetlosti, šta bi to značilo? Kako će se Rand poneti?

To spasavanje je još jedan razlog zašto se Met oseća kao da mu je potrebna noć provedena u kockanju. Zašto li je pristao da s Tomom ode u tu kulu? One spaljene zmije i lisice - nema nikakve želje da njih ponovo vidi.

Ali... takođe ne može dopustiti Tomu da ode sam. To odiše izvesnom neumitnošću. Kao da je Met sve vreme znao da se mora vratiti i opet se suočiti s tim stvorovima. Dva puta je od njih izvukao deblji kraj, a Elfini su mu razvezali vrpce po mozgu kada su mu usadili ona sećanja u glavu. Mora da namiri dug s njima - to je sigurno.

Met ne voli previše Moirainu, ali nema namere da je prepusti njima, bez obzira na to što je ona Aes Sedai. Krvavi pepeo. Verovatno bi bio u iskušenju da ujaše i spase i nekog od Izgubljenih, samo da su zatočeni tamo.

Mada... možda jedna od njih i jeste. Lanfear je propala kroz isti prolaz. Plamen ga spalio, šta će uraditi ako i nju zatekne tamo? Hoće li zaista i nju spasti?

Ti si budala, Metrime Kautone. Nisi junak, već samo budala.

„Stići ćemo do Moiraine, Tome", reče mu Met. „Plamen me spalio, imaš moju reč. Naći ćemo je. Ali moramo da ostavimo Družinu negde gde je bezbedno i potrebne su nam vesti. Bejl Domon kaže da zna gde je kula, ali ja se neću osećati lagodno sve dok ne odemo do nekog velikog grada i ne raspitamo se o glasinama i pričama u vezi s tom kulom. Mora da neko nešto zna. Sem toga, biće nam potrebne zalihe, ali ja čisto sumnjam da ćemo u ovim planinskim selima naći ono što nam je potrebno. Moramo da stignemo do Kaemlina, ako je ikako moguće, mada ćemo možda usput stati i kod Četiri Kralja."

Tom klimnu, mada je Metu bilo očigledno da ga muči to što ostavlja Moirainu zatočenu, na mukama ili ko zna čemu. Tomove jarkoplave oči bile su zagledane u daljinu. Zašto je njemu toliko stalo? Šta je Moiraina za njega, sem još jedne Aes Sedai, poput one koje su Tomovog nećaka koštale života?

„Plamen ga spalio", reče Met. „Tome, ne bi trebalo da sada razmišljamo o ovakvim stvarima! Idemo da se provedemo i da se celu noć kockamo i smejemo. Verovatno će biti vremena i za neku pesmu."

Tom klimnu, pa se razvedri. Kutija s harfom bila mu je vezana za sedlo; biće lepo gledati ga kako je ponovo otvara. „Nameravaš li da opet žongliraš kako bi zaradio večeru, šegrte?", upita Tom, a oči mu nestašno zaiskriše.

„Bolje to nego da pokušavam da sviram onu spaljenu flautu", progunđa Met. „To mi nikada nije polazilo za rukom. Mada, Rand je bio dobar u tome, zar ne?"

Boje se uskomešaše u Metovoj glavi i razrešiše u sliku Randa, kako sedi potpuno sam u nekoj sobi. Sedeo je raširenih nogu, odeven u bogato izvezenu košulju, s crno-crvenim kaputom bačenim na pod i zgužavnim pored zida od brvana. Rand se jednom rukom držao za čelo, kao da pokušava da istisne glavobolju iz glave. Druga ruka...

Druga ruka se završavala patrljkom. Kada je Met to prvi put video - pre nekoliko nedelja - potpuno se zabezeknuo. Kako je Rand ostao bez šake? Bio je toliko nepomičan da je jedva izgledao kao da je živ. Mada, izgleda da mu se usne mrdaju, kao da nešto mrmlja ili gunđa. Svetlosti!, pomisli Met. Plamen te spalio, šta to činiš sebi?

Pa, makar Met nije blizu njega. Smatraj se srečnim, kazao je Met u sebi. Život ga u poslednje vreme ne mazi, ali mogao je da zaglavi pored Randa. Istina, Rand jeste prijatelj. Ali Met nema namere da bude prisutan kada Rand poludi i pobije sve koje poznaje. Postoji prijateljstvo, ali postoji i glupost. Naravno, boriće se u Poslednjoj bici - tome nema pomoći. Met se samo nada da će biti na suprotnoj strani bojnog polja od ma kog luđaka koji usmerava saidin.

„A, Rand" reče Tom. „Kladim se da je taj mladić mogao da zarađuje za život kao zabavljač. Možda čak i kao pravi bard, samo da je počeo sa obukom dok je bio mlađi.“

Met odmahnu glavom, a prizor koji je gledao rasprši se. Plamen te spalio, Rande. Ostavi me na miru.

„To su bila bolja vremena, zar ne, Mete?“, nasmeši se Tom. „Nas trojica, putujemo niz reku Arinel.“

„Mirdraali nas jure iz nepoznatih razloga", sumorno dodade Met. Ni to vreme nije bilo lako. „Prijatelji Mraka pokušavaju da nam zabodu nož u leđa svaki put kada se okrenemo.“

„Bolje to nego golam i Izgubljeni koji pokušavaju da nas ubiju."

„To je kao da kažeš da si srećan zbog toga što ti je omča oko vrata umesto mača u trbuhu."

„Mete, s omče bar možeš da pobegneš." Tom zagladi svoje duge bele brkove. „Kada se mač zarije u tebe, ne možeš mnogo da uradiš."

Met se pokoleba, a onda nije mogao a da se ne zasmeje. Protrlja maramu vezanu oko vrata. „Valjda si u pravu, Tome. Valjda si u pravu. Pa, zašto ne bismo danas zaboravili na sve to? Vratićemo se i pretvaraćemo se da je sve kao što je nekada bilo!"

„Momče, ne znam je li to moguće."

„Naravno da jeste", tvrdoglavo kaza Met.

„Je li?“, upita Tom, kao da mu je to smešno. „Zar ćeš opet da misliš kako je stari Tom Merilin najmudriji čovek kog si u životu upoznao, i najveći putnik? Hoćeš li opet da izigravaš zabezeknutog seljaka, koji mi se drži za skute svaki put kada prođemo pored nekog sela u kom ima više od jedne gostionice?"

„Dobro, nisam bio baš toliki seljak."

„Mete, ne bih baš rekao", odvrati Tom kroz smeh.

„Ne pamtim mnogo toga." Met se opet počeša po glavi. „Ali sećam se da smo Rand i ja dobro prolazili pošto smo se razišli s tobom. Ako ništa drugo, stigli smo do Kaemlina. Vratili smo ti tvoju plamenu harfu bez ikakvih oštećenja, zar ne?"

„Primetio sam nekoliko ogrebotina na ramu...“

„Plamen te spalio, to neću ni da čujem!" prasnu Met i upre prstom u njega. „Rand samo što nije spavao s tom harfom. Nije mu ni na kraj pameti bilo da je proda, čak ni kada smo bili toliko gladni da bismo sopstvene čizme pojeli, samo da nam nisu bile potrebne kako bismo stigli do narednog grada." Ti dani su Metu bili magloviti i puni rupa, kao gvozdeni štit na kom je predugo ostala rđa. Međutim, sklopio je u glavi neke stvari.

Tom se zasmeja. „Mete, ne možemo da se vratimo. Točak se okrenuo, nabolje ili nagore. I nastaviće da se okreće, dok svetlost zamire i šume tamne, dok oluje šibaju i nebo se prolama. Okretaće se. Točak nije nada i Točak ne mari - Točak jednostavno jeste. Ali sve dok se okreće, ljudi mogu da se nadaju, ljudi mogu da mare. Jer nakon što svetlost utrne, druga svetlost će se s vremenom raspaliti, a svaka oluja što besni jednom mora da se stiša. Sve dok se Točak okreće. Sve dok se okreće..."

Met povede Kockicu da obiđe jednu poprilično duboku rupu u drumu. Talmanes je ispred njega čavrljao s nekoliko njihovih vojnika. „Tome, to mi zvuči kao pesma."

„Jašta", odgovori Tom, bezmalo uzdahom. „To je jedna drevna pesma, uglavnom zaboravljena. Otkrio sam je u tri različita izvođenja, sa istim rečima, ali drugačijom muzikom. Pretpostavljam da sam se zbog ovog kraja setio te pesme; priča se da je lično Dorejla napisala prvobitnu poemu."

„Ovog kraja?" iznenađeno upita Met, gledajući troigličaste borove.

Tom zamišljeno klimnu. „Ovaj put je star, Mete. Drevan. Verovatno je bio ovde pre Slamanja. Ovakvi predeli imaju običaj da završe u pesmama i pričama. Mislim da je ovo kraj nekada poznat kao Rascepljena brda. Ako je to tačno, onda se nalazimo u onome što je nekada bila Koremanda, odmah pored Orlujskih dosega. Kladim se da ćemo naći stare utvrde ako se popnemo na neko od ovih viših brda."

„A kakve to veze ima s Dorejlom?" nelagodno upita Met. Ona je bila kraljica Aridola.

„Dolazila je ovamo u posete", odgovori Tom. „Nekoliko svojih najboljih poema napisala je u Orlujskim dosezima."

Plamen me spalio, pomisli Met. Sećam se. Sećao se kako stoji na zidu jedne visoke utvrde, hladne i na planinskom vrhuncu, i gleda na dug vijugav drum, slomljen i skrhan, a vojska ljudi s ljubičastim barjacima juriša uzbrdo, zasuta kišom strela. Rascepljena brda. Žena na balkonu. Kraljica lično.

Naježi se i odagna to sećanje. Aridol je bio jedna od onih drevnih zemalja koje su davno postojale, kada je Maneteren bio sila. Prestonica Aridola ima drugo ime. Šadar Logot.

Met veoma dugo nije osetio kako ga vuče onaj bodež s rubinom. Skoro da je počeo da zaboravlja kako je bilo biti vezan za njega, ako je uopšte moguće zaboraviti tako nešto. Ali ponekad se sećao onog rubina, crvenog kao njegova krv. A onda bi ga stare požude, stare žudnje opet obuzele...

Met odmahnu glavom, suzbijajući te uspomene. Plamen ga spalio, trebalo bi da uživa!

„Kako smo se samo provodili", rasejano se zamisli Tom. „Mete, ovih dana se osećam staro, kao izbledeli ćilim, okačen da se osuši na vetru, ćilim na kom se vidi nagoveštaj nekada živopisnih boja. Ponekad se pitam jesam li ti od kakve koristi. Kao da ti više nisam potreban."

„Šta? Tome, naravno da si mi potreban!"

Ostareli zabavljač ga pogleda. „Mete, muka s tobom je to što si ti zapravo dobar lažov. Za razliku od ona druga dva mladića."

„Ozbiljno mislim! Plamen me spalio, ali ozbiljno mislim. Pretpostavljam da možeš da pobegneš i da pričaš priče i putuješ kao što si nekada radio. Ali onda će se stvari ovde odvijati daleko teže, a meni će svakako nedostajati tvoja mudrost. Plamen me spalio, ali hoće. Čoveku su potrebni prijatelji u koje može imati poverenja - i ja bih u bilo kom trenutku bio spreman da stavim svoj život u tvoje ruke."

„Pa, Metrime", reče mu Tom dižući pogled, a oči mu zasjaktaše od veselja, „bodriš čoveka kada je neraspoložen? Ubeđuješ ga da ostane i radi ono što je važno, umesto da beži u potrazi za pustolovinama? A to zvuči zaista odgovorno. Šta ti se to desilo?"

Met se namršti. „Valjda brak. Plamen me spalio, ali nemam namere da prestanem ni da pijem ni da se kockam!"

Ispred njega, Talmanes se okrenu i pogleda ga, pa prevrnu očima.

Tom se zasmeja gledajući Talmanesa. „Pa, momče, nisam mislio da ja tebe obeshrabrim. Samo pričam. I dalje ima nekoliko stvari koje mogu da pokažem ovom svetu. Ako zaista mogu da oslobodim Moirainu... pa, videćemo. Sem toga, neko mora da bude prisutan i da sve ovo posmatra, a onda da to jednoga dana pretoči u pesmu. Neće se samo jedna balada iscediti iz svega ovoga."

Okrenu se, pa stade da pretura po bisagama. „Ah!“, reče, pa izvuče svoj zabavljački plašt prepun zakrpa, i kicoški se ogrnu njime.

„Pa", reče mu Met, „kada budeš pisao o nama, možda ćeš zaraditi nekoliko zlatnih maraka ako nađeš vremena da u sve to uvrstiš i lepe stihove o Talmanesu. Znaš, nešto u vezi s tim kako on ima jedno oko koje zuri u čudnim smerovima i kako često odiše mirisom koji čoveka podseća na tor s kozama."

„Čuo sam to!" javi se Talmanes.

„To sam i hteo!“, doviknu Met.

Tom se samo zasmeja, pa poče da namešta plašt tako da deluje najlepše što može. „Ništa ne obećavam", opet se zameja. „Mada, Mete, ako nemaš ništa protiv - mislim da ću se odvojiti od vas kada stignemo u ono selo. Zabavljačke uši mogu pokupiti neke vesti o kojima se neće pričati kada su vojnici prisutni.

„Bilo bi dobro da čujemo neke novosti", odgovori Met, češkajući se po bradi. Put pred njima skretao je u krivinu; Vanin mu je kazao da se selo nalazi odmah iza. „Osećam se kao da već mesecima putujemo kroz nekakav tunel, bez traga i glasa o spoljnom svetu. Plamen me spalio, ali dobro bi bilo znati gde je Rand, makar samo da ne odemo tamo." Boje se opet uskomešaše i pokazaše mu Randa - ali sada se taj čovek nalazio u jednoj prostoriji iz koje se nije pružao pogled na spoljni svet, tako da Met nije imao predstavu gde bi on to mogao biti.

„Bojim se da je život uglavnom tunel", odgovori Tom. „Ljudi očekuju da zabavljači donose vesti, pa ih mi stoga ulepšavamo - ali većina tih vesti samo su neke nove priče, mahom manje istinite od balada od pre hiljadu godina."

Met klimnu glavom.

„I", dodade Tom, „videću da U ću moći da iskopam nešto u vezi sa upadom."

Kula Gendžei. Met slegnu ramenima. „Verovatnije je da ćemo ono što nam je potrebno naći u Četiri Kralja ili Kaemlinu."

„Da, znam. Ali Olver me je naterao da mu obećam da ću proveriti. Da nisi odredio Noela da skreće pažnju tom dečaku, očekivao bih da ću ga zateći u našim bisagama. Zaista je želeo da pođe."

„Noč provedena u plesanju i kockanju nije za jednog dečaka", promrlja Met. „Samo bih voleo da mogu imati poverenja u ljude u logoru da ga neće iskvariti više nego što bi se to dogodilo u krčmi."

„Pa, mirno je ostao u logoru kada je Noel pristao da ga čuva." Olver je ubeđen da će iznaći nekakvu tajnu strategiju za pobedu nad Aelfinima i Elfinima samo ako bude dovoljno igrao Zmija i Lisica. „Dečak i dalje misli da će ići s nama u kulu", tiše kaza Tom. „On zna da ne može da bude jedan od trojice, ali namerava da nas sačeka napolju. Možda da upadne i da nas spase, ako ne izađemo dovoljno brzo. Ne želim da budem prisutan kada otkrije istinu."

„Ne želim ni ja", odgovori Met. Ispred njih, drveće je uzmicalo pred jednom malom dolinom sa zelenim pašnjacima koji su se dizali uz padine okolnih brda. Gradić od nekoliko stotina zgrada gnezdio se među brdima, a planinski brzak tekao je po sredini mesta. Kuće su bile sazidane od tamno-sivog kamena i svaka je imala upadljiv dimnjak, a iz većine tih dimnjaka vijorili su se dimovi. Krovovi su bili kosi kako bi izdržavali verovatno teške zimske snegove, premda se na udaljenim planinskim vrhovima sada videlo samo malo beline. Ljudi su već marljivo menjali oštećenu šindru na nekoliko krovova, dok su koze i ovce pasle po padinama, a na njih pazili čobančići.

Ostalo je svega nekoliko sati dnevnog svetla, pa su neki ljudi radili na izlozima i ogradama. Drugi su se šetali seoskim ulicama, bez ikakve žurbe. Sve u svemu, mala varoš je odisala mešavinom marljivosti i lenjosti.

Met potera konja do Talmanesa i vojnika. „To je lep prizor", primeti Talmanes. „Počeo sam da mislim kako se svi gradovi na svetu ili raspadaju, ili su natrpani izbeglicama, ili su u zavojevačkoj šaci. Ovaj makar izgleda kao da nam neće nestati pred očima.“

„Svetlost dala da ne bude tako“, odgovori Met, pa se naježi razmišljajući o onoj varoši u Altari koja je nestala. „Bilo kako bilo, nadajmo se da im nekoliko stranaca neće smetati." On pogleda vojnike; sva petorica bili su Crvenruke i jedni od najboljih koje ima. „Trojica od vas petorice pođite sa Aes Sedai. Pretpostavljam da će one hteti da budu u drugoj gostionici, a ne u onoj gde ja ostajem. Naći ćemo se ujutru."

Vojnici pozdraviše, a Džolina u prolazu na svom konju frknu, namerno ne gledajući Meta. Ona i ostale zaputiše se niz padinu, a Metovi vojnici pođoše za njima.

„Ono tamo mi liči na gostionicu", kaza Tom i upre prst ka jednoj velikoj zgradi na istočnom kraju sela. „Naći ćeš me tamo.“ On mahnu, pa potera konja u kas i pojaha napred, a zabavljački plašt zavijori se za njim. Ako dođe sam, imaće najbolju priliku za upečatljiv nastup.

Met pogleda Talmanesa, a ovaj sleže ramenima. Njih dvojica pođoše niz padinu, praćeni dvojicom vojnika. Zbog krivine u putu, prilazili su gradiću s jugozapada. Na severoistoku naselja, drevni drum se nastavljao. Delovalo je čudno da jedan tako veliki put vodi pored takvog sela, bez obzira na to što je put drevan i skršen. Gazda Rojdel tvrdi da će ih taj put odvesti pravo u Andor. Previše je isprekidan da bi služio kao jedan od glavnih puteva, a više i ne vodi pored velikih gradova, tako da je odavno zaboravljen. Ali Met je blagosiljao sreću zbog toga što su ga pronašli. Seanšani su se načičkali na glavnim prolazima u Murandiju.

Prema Rojdelovim kartama, Hinderstap je poznat po tome što razne gradove i sela u tom kraju snabdeva sirom i ovčetinom. Njegovi žitelji trebalo bi da su navikli na strance. I zaista, nekoliko dečaka pritrča s polja čim ugledaše Toma i njegov zabavljački plašt. On će izazvati metež, ali biće to dobro poznata pometnja. S druge strane, niko neće zaboraviti Aes Sedai.

Ah, pa, pomislio je dok su on i Talmanes jahali niz travom omeđeni put. On će ostati dobro raspoložen; ovoga puta neće dozvoliti da mu Aes Sedai upropaste raspoloženje.

Dok su Met i Talmanes stigli do sela, Tom je već oko sebe okupio omanju grupu ljudi. Stajao na svom sedlu i desnom rukom žonglirao s tri šarene lopte dok je pripovedao o svojim putovanjima po jugu. Seljani behu u prslucima i sa zelenim plaštovima od debelog somota. Ogrtači su delovali toplo, mada je Met, kada se bolje zagledao, primetio da su mnogi odevni predmeti - plaštovi, prsluci i čakšire - iscepani i pažljivo zakrpljeni.

Još jedna skupina ljudi, mahom žena, okupila se oko Aes Sedai. Dobro; Met je napola očekivao da će seljani biti prestravljeni. Jedan od njih je stajao pored Tomove skupine i odmeravao Meta i Talmanesa - zdepast čovek debelih ruku, odeven u lanenu košulju rukava podvrnutih do laktova uprkos hladnom prolećnom vazduhu. Ruke su mu bile obrasle tamnom kovrdžavom dlakom, istovetnom njegovoj bradi i kovrdžama na glavi.

„Ti mi deluješ kao plemić“, kaza čovek, prilazeći Metu.

„On je pr...“, poče Talmanes, pre nego što ga Met žurno prekide.

„Pretpostavljam da jesam“, reče Met gledajući Talmanesa.

„Ja sam Barlden, ovdašnji gradonačelnik", reče taj čovek i prekrsti ruke. „Dobrodošli ste ako hoćete da trgujete. Samo znajte da nemamo mnogo viškova."

„Zacelo imate nešto sira", primeti Talmanes. „To proizvodite, zar ne?"

„Sve što se nije ubuđalo ili pokvarilo, potrebno je nama", odgovori gradonačelnik Barlden. „Tako stvari stoje, u današnje vreme", onda se pokoleba. „Ali ako imate tkaninu ili odeću za razmenu, možda bismo mogli da napabirčimo nešto da vas na jedan dan nahranimo."

Da nas nahrane na jedan dan?, pomislio je Met. Svih jedanaestoro? Potrebno mu je da iz sela doveze makar jedan tovar, a naročito pivo koje je obećao ljudima.

„Morate da se obavestite o vremenskom ograničenju izlaska. Trgujte, ogrejte se pored ognjišta na neko vreme, ali znajte da svi stranci moraju do sumraka napustiti grad."

Met pogleda oblačno nebo. „Ali do sumraka jedva da ima tri sata!"

„To su naša pravila", šturo odgovori Barlden.

„To je besmisleno", kaza Džolina, okrećući se od seljanki, pa potera konje malo bliže Metu i Talmanesu, a njeni Zaštitnici - kao i obično - pođoše za njom kao senke. „Gazda Barldene, ne možemo da pristanemo na tu suludu zabranu. Razumem zašto ste kolebljivi u ova opasna vremena, ali zacelo uviđate zašto vaša pravila nisu primenljiva u ovom slučaju."

Čovek je sve vreme prekrštenih ruku ćutao.

Džolina napući usne, pa namesti šake na uzdama tako da se njen prsten Velike zmije jasno video. „Da li znamenje Bele kule u današnje vreme znači tako malo?"

„Mi poštujemo Belu kulu.“ Barlden pogleda Meta. On jeste pametan. Gledanje Aes Sedai pravo u oči ume da ima za posledicu gubitak rešenosti. „Ali naša pravila su stroga, moja gospo. Žao mi je.“

Džolina frknu. „Pretpostavljam da su vaši gostioničari nezadovoljni tim pravilima. Kako će da izađu na kraj ako ne mogu da iznajmljuju sobe putnicima?"

„Gostionice primaju nadoknade za to“, grubo reče gradonačelnik. „Tri sata. Obavite šta imate, pa idite svojim putem. Namera nam je da se ponašamo prijateljski prema svima koji ovuda prolaze, ali ne možemo dopustiti da se naša pravila krše.“ To rekavši, okrenu se i ode. Usput mu se pridruži jedna omanja skupina mišićavih ljudi, s tim da je nekoliko njih nosilo sekire. Ali ne preteći, već opušteno - kao da su sekli drva za ogrev i slučajno došli do varoši. Svi zajedno. I zaputiše se u istom smeru kao gradonačelnik.

„Rekao bih da nismo dobrodošli", promrmlja Talmanes.

Met klimnu. U tom trenutku, u glavi mu zazveketaše kockice. Plamen ga spalio! Rešio je da ne obraća pažnju na njih. Svejedno mu nikada i nisu od neke pomoći. „Hajde da nađemo neku krčmu", kaza pa potera Kockicu napred.

„I dalje si rešen da ovde provedeš noč, je li?“, upita Talmanes i nasmeši se kada se pridruži Metu.

„Videćemo", reče Met, ne mogavši a da ne sluša zveket onih kockica. „Videćemo."

Met je prilikom prvog prolaska kroz selo ugledao tri gostionice. Jedna beše na kraju glavne ulice, i ispred nje su gorela dva jaka fenjera, premda noć još nije pala. Ti krečani zidovi i prozori od bistrog stakla privući će Aes Sedai kao plamen moljce. To je zacelo gostionica za putujuće trgovce i velikodostojnike dovoljno nesrećne da se zateknu u tim brdima.

Ali stranci sada ne mogu tu da borave. Koliko li je ta zabrana dugo na snazi? Kako li se to gostionice izdržavaju? I dalje mogu da nude kupku i hranu, ali bez iznajmljivanja soba...

Met nije verovao u gradonačelnikovu primedbu o tome da se gostionicama „nadoknađuje" šteta. Ako ne čine ništa korisno za selo, zašto da im se onda bilo šta plaća? To je baš čudno.

Bilo kako bilo, Met nije pošao u lepu gostionicu, niti u onu koju je Tom odabrao. Ta nije bila na glavnoj ulici, ali jeste bila na jednoj širokoj ulici odmah ka severoistoku. Poslužiće za prosečne goste, ugledne muškarce i žene koji ne vole da troše više nego što moraju. Vidi se da se ta zgrada lepo održava, da će kreveti biti čisti, a obroci zadovoljavajući. Meštani mogu tu povremeno odlaziti na piće, mahom kada smatraju da ih žene previše drže na oku.

Poslednju gostionicu bilo bi najteže naći, samo da Met nije znao gde tačno da je traži. Bila je tri ulice od središta naselja, u zadnjem zapadnom uglu sela. Ispred nje nije visila nikakva tabla; samo je jedna drvena daska, izrezbarena tako da liči na pijanog konja, bila postavljena u jedan od prozora. Ni u jednom prozoru nije bilo stakla.

Iznutra je dopirala svetlost i čuo se smeh. Većina stranaca osećala bi nelagodu zbog toga što nema natpisa i što blizu gostionice nema uličnih svetiljki. To je zapravo pre krčma nego gostionica; Met čisto sumnja da u njoj ima bilo čega sem nekoliko ležaja u zadnjoj prostoriji, koji se mogu iznajmiti za bakrenjak. To je mesto za opuštanje meštana koji naporno rade. Pošto se veče približava, mnogi su sasvim sigurno već stigli. To je mesto za zajedništvo i odmaranje, da se s prijateljima popuši prstohvat duvana. I da se bacaju kockice.

Met se nasmeši i sjaha, pa veza Kockicu za jedan stub napolju.

Talmanes uzdahnu. „Valjda shvataš da verovatno sipaju vodu u piće.“

„Onda ćemo naručiti dvostruko više pića“, odvrati Met, odvezujući nekoliko vrećica s novcem sa svog sedla i gurajući ih u džepove kaputa. Mahnu vojnicima da ostanu i da čuvaju konja. Tovarna životinja nosila je kovčeg s novcem. U njemu je bila Metova lična zaliha; on se nikada ne bi kockao s platama Družine.

„Pa dobro“, reče mu Talmanes. „Ali valjda shvataš da ću se postarati da nas dvojica nađemo ljudsku krčmu kada stignem do Četiri Kralja. Moram da te obrazujem, Mete. Sada si princ. Moraš da...“

Met diže ruku i preseče Talmanesa, pa pokaza stub za vezivanje konja. Talmanes opet uzdahnu, pa skliznu iz sedla i priveza svog ata. Met priđe vratima krčme, duboho udahnu, pa uđe.

Ljudi su se gurali oko stolova, plaštove prebacivši preko stolica ili ih okačivši o klinove. Pocepani i zakrpljeni prsluci bili su im raskopčani, a rukavi podvrnuti. Zašto meštani nose odeću koja je nekada bila tako lepa, a sada je pocepana i krpljena? Imaju mnogo ovaca, pa bi stoga trebalo da imaju i više nego dovoljno vune.

Met je rešio da za sada zanemari tu neobičnost. Gosti te krčme se kockaju, ispijaju vrčeve piva sedeči za lepljivim stolovima i tapšu u prolazu krčmarice po zadnjicama. Deluju iznureno i mnogima se oči sklapaju od umora, ali to se i može očekivati nakon celog dana rada. Uprkos umoru, u sobi se čula graja, a glasovi su se tiho preklapali i stvarali potpuni žamor. Nekoliko ljudi diže pogled kada Met uđe, a neki se namrštiše na njegovu lepu odeću, ali većina nije obraćala pažnju na njega.

Talmanes nevoljno pođe za Metom, ali on nije bio od one sorte velmoža kojima smeta da budu u društvu ljudi nižeg roda. U svoje vreme on je obišao popriličan broj birtija, bez obzira na to što je sada počeo da se žali na Metove izbore. Zato je Talmanes jednako brzo kao Met privukao stolicu jednom stolu za kojim je već sedelo nekoliko ljudi. Met se široko nasmeši i izvadi iz kese zlatnik tako brzo da novčić blesnu pre nego što ga baci jednoj krčmarici u prolazu, tražeći da im ova donese piće.

To privuče pažnju, i od ostalih za stolom i od Talmanesa.

„Šta to radiš?", zasikta Talmanes, naginjući se ka Metu. „Zar hoćeš da nas zakolju čim se isteturamo odavde?"

Met se samo nasmeši. Za jednim od obližnjih stolova bacali su kockice. Igra mu je ličila na „mačju šapu“ - ili se barem tako zvala one noći kada ju je Met naučio. U Ebou Daru je zovu „treći dragulj", a čuo je da se ta igra u Kairhijenu zove „razvejano perje". To je savršena igra za ono što on hoće. U igri samo jedan čovek baca kocke, a posmatrači se klade za ili protiv njegovih bacanja.

Met duboko udahnu, pa privuče stolicu tom stolu i tresnu zlatnu krunu na drvo tačno u središtu mokrog prstena koji je za sobom ostavio krčag s pivom, sada u ruci jednog niskog, skoro ćelavog čoveka. Ali ono malo kose sive kao mišja dlaka padalo mu je sve do okovratnika. Skoro da se zagrcnuo kada je video zlatnik.

„Imate li nešto protiv da se ja okušam u bacanju?" obrati se Met ljudima za stolom.

„Ja, ne znam možemo li da odgovorimo na tu opkladu", kaza mu jedan čovek s kratkom crnom bradom. „Milostivi", na kraju dodade.

„Moje zlato naspram vašeg srebra", nehajno odgovori Met. „Sto godina se nisam čestito kockao."

Talmanes privuče stolicu, ponukan radoznalošću. I ranije je viđao Meta kako to radi - stavlja zlatnike u ulog, a dobija srebrnjake. Zahvaljujući svojoj sreći, Met uvek dobija - i zarađuje. Ponekad mu se dešava da zaradi i igrajući sa zlatnim ulogom naspram bakrenjaka. Doduše, tada ne zarađuje mnogo novca. Ne treba mnogo vremena pre nego što ljudi koji su u to uključeni ili ostanu bez para, ili jednostavno reše da prestanu da se kockaju. Tako Met na kraju ostane sa šakom srebrnjaka, ali nema s kime da se kocka.

To neće biti ni od kakve pomoći. Vojska ima mnogo novca. Potrebna joj je hrana, pa je stoga kucnuo čas da se proba nešto drugačije. Nekoliko ljudi spusti srebrnjake na sto. Met uze kockice, pa ih baci. Kockice padoše tako da se na jednoj videla samo jedna tačkica, a na drugoj dve. Trenutni gubitak.

Talmanes trepnu, a ljudi za stolom pogledaše Meta, delujući pokajnički - kao da ih je sramota što su se kladili protiv jednog velmože koji očigledno nije očekivao da će izgubiti. To je veoma lak način da čovek upadne u nevolje.

„Vidi ti to“, kaza Met. „Izgleda da ste pobedili. Zlatnik je vaš.“ Zakotrlja zlatnu krunu na središte stola, da je ljudi koji su se kladili protiv njega podele, u skladu s pravilima.

„Šta kažete na još jedno bacanje?" upita Met pa spusti na sto dve zlatne krune. Ovoga puta, više njih se kladilo protiv njega. On opet baci i izgubi, a Talmanes se skoro zadavi koliko se zagrcnu. Met je i ranije znao da gubi bacanje - to se dešava čak i njemu. Ali dva bacanja zaredom?

On zakotrlja dve krune na središte stola, pa izvadi četiri. Talamanes ga uhvati za ruku. „Mete, bez uvrede", tiho mu kaza, „ali možda bi najbolje bilo da prestaneš. Svakome se desi loša noč. Hajde da završimo piće i kupimo ono što možemo od potrepština pre mraka."

Met se samo nasmeši, gledajući kako se opklade protiv njegova četiri novčića gomilaju. Onda spusti i peti, pošto je tako mnogo ljudi želelo da učestvuje. Nije obraćao pažnju na Talmanesa, već je opet bacio kockice i opet izgubio. Talmanes zaječa, pa pruži ruku i uze krčag od služavke, koja je naposletku došla s Metovom porudžbinom.

„Nemoj biti tako sumoran", tiho mu kaza Met, jednom rukom odmeravajući težinu kese s novcem, dok se drugom hvatao za svoj pivski krčag. „Ovo sam hteo."

Talmanes izvi jednu obrvu, pa spusti krčag.

„Mogu da izgubim kada hoću, ako je tako najbolje", reče mu Met.

„Kako gubljenje može biti najbolje?", upita Talmanes, gledajući ljude kako se svađaju oko toga kako će podeliti Metovo zlato.

„Čekaj." Met otpi gutljaj piva. Bilo je razblaženo, baš kako se Talmanes pribojavao. Opet se okrenu prema stolu, pa izbroja još nekoliko zlatnika.

Dok je vreme prolazilo, za stolom se okupljalo sve više ljudi. Met se postarao da dobije nekoliko bacanja, baš kao što je morao da malčice gubi kada noć provodi dobijajući na kocki, pošto nije želeo da svojim stalnim gubicima pobudi nečiju sumnju. Ali, malo-pomalo, novčići u njegovim vrećama završili su u rukama ljudi koji su se kladili protiv njega. Nedugo potom, krčmom je vladao muk, a ljudi su se gurali oko Meta i čekali svoj red da se klade protiv njega. Sinovi i prijatelji otrčali su da dovedu svoje očeve i rođake, da ih dovuku u Pijanog škopca - kako se gostionica zvala.

U jednom trenutku, za vreme stanke u kockanju, dok je Met čekao još jedan krčag piva - Talmanes ga povuče u stranu. „Mete, ovo mi se ne dopada", tiho mu reče vižljasti čovek, naginjući se što bliže njemu. Znoj je odavno probio puder na njegovoj izbrijanoj glavi, pa ga je obrisao tako da mu je koža sada bila gola.

„Rekao sam ti“, Met otpi gutljaj razblaženog piva, „da znam šta radim." Neki ljudi su klicali kada je jedan od njih ispio tri krčaga piva, jedan za drugim. U vazduhu se osećao vonj znoja i blatnjavog piva, prolivenog po patosu i izgaženog čizmama ljudi koji su stizali sa pašnjaka.

„Nije o tome reč", kaza mu Talmanes, gledajući krajičkom oka ljude koji su klicali. „Što se mene tiče, možeš da traćiš svoj novac kako god hoćeš, samo da sačuvaš nekoliko novčića da meni povremeno platiš piće. Ne muči me to - više ne."

Met se namršti. „Šta je bilo?"

„Mete, nešto nije kako treba u vezi sa ovim ljudima." Talmanes je govorio veoma tiho, osvrćući se preko ramena. „Dok si se ti kockao, ja sam razgovarao s njima. Oni ne mare za svet. Ni za Ponovorođenog Zmaja, ni za Seanšane - ni za šta. Nimalo."

„Pa?“, upita Met. „To su obični ljudi."

„Obični ljudi bi trebalo da još više brinu", odgovori Talmanes. „Oni su zatočeni ovde, između vojski koje se prikupljaju. Ali ovi samo sležu ramenima dok ja pričam o tome, pa nastavljaju da piju. Izgleda kao da su... kao da su previše usredsređeni na svoje veselje. Kao da im je jedino to bitno.”

„Onda su savršeni”, reče Met.

„Uskoro će mrak", kaza mu Talmanes i pogleda kroz prozor. „Iskoristili smo sat vremena a možda i više. Možda bi trebalo da..."

U tom trenutku, vrata gostionice se uz tresak otvoriše i mišićavi gradonačelnik uđe, a pratili su ga oni ljudi koji su mu se ranije pridružili, samo što su sada ostavili svoje sekire za sobom. Nisu baš delovali srećno zbog toga što su u toj krčmi zatekli pola sela kako se kocka s Metom.

„Mete", opet poče Talmanes.

Met diže ruku da ga ućutka. „Ovo sam čekao."

„Je li tako?", upita Talmanese.

Met se opet okrenu prema stolu za kockanje i nasmeši se. Istrošio je skoro čitavu vreću s novcem, mada mu je ostalo taman dovoljno za još nekoliko bacanja - ne računajući ono što mu je napolju, naravno. Uze kockice i izbroja nekoliko zlatnih kruna, a gomila poče da baca svoj novac - mada se većina tog novca sada sastojala od zlatnika koje su dobili od Meta.

On baci kockice i izgubi bacanje, a posmatrači zaurlaše od uzbuđenja. Barlden je izgledao kao da bi najradije izbacio Meta - zaista jeste kasno i sumrak je sasvim sigurno blizu - ali čovek se pokolebao kada je video kako Met vadi još jednu šaku zlatnika. Svi mogu da postanu žrtve pohlepe, a stroga „pravila" mogu se malčice prilagoditi ako se prava prilika ukaže i dovoljno zavodljivo namigne.

Met opet baci kockice i opet izgubi. Opet se začu rika. Gradonačelnik prekrsti ruke.

Met zagrabi u kesu, ali zateče samo vazduh. Ljudi oko njega delovali su pokunjeno, a jedan naruči turu pića da „pomogne jadnom mladom lordu da zaboravi na svoju sreću“.

To nije krvavo verovatno, pomislio je Met, prikrivajući smešak. Ustade, pa raširi ruke. „Vidim da je kasno“, obrati se prisutnima.

„Prekasno", ubaci se Barlden, probijajući se pored nekolicine smrdljivih čobana sa ćurcima preko ramena. „Trebalo bi da kreneš, stranče. I nemoj misliti da ću naterati ove ljude da ti vrate ono što si pošteno izgubio."

„Ne bih ni sanjao tako nešto", odgovori Met, malčice sričući reči. „Harnane i Delarne!", zaurla. „Donesite kovčeg!"

Trenutak kasnije, dva vojnika žurno uđoše noseći između sebe mali drveni kovčeg s tovarnog konja. Odajom zavlada tišina kada vojnici doneše kovčežić i spustiše ga na sto. Met nespretno izvadi ključ, pa otključa kovčeg i diže poklopac kako bi svima pokazao šta je unutra.

Zlato. Mnogo zlata. Skoro sve što mu je ostalo od njegovog ličnog novca. „Ima vremena za još jedno bacanje", obrati se Met zatečenim ljudima. „Da li neko prihvata opkaldu?"

Ljudi počeše da bacaju novčiće na gomilu, sve dok se na njoj nije nakupila većina onoga što je Met izgubio. To nije bilo ni izbliza dovoljno u odnosu na ono što beše u njegovom kovčežiću. On pogleda hrpu novca, pa poče da lupka prstom po bradi. „Prijatelji moji, to neće biti dovoljno. Spreman sam na lošu opkladu, ali noćas imam samo još jedno bacanje, pa želim priliku da odavde odem s nečim."

„To je sve što imamo", kaza jedan čovek, a neki povikaše Metu da svejedno baci kockice.

Met uzdahnu, pa zatvori poklopac. „Ne", odgovori. Čak ga je i Barlden gledao sa sjajem u očima. „Sem ako ne...“, Met zastade. „Ovamo sam došao po potrepštine. Što se mene tiče, spreman sam da prihvatim robu. Možete da zadržite novac koji ste osvojili, ali staviću ovaj kovčeg na kocku ako vi stavite na kocku potrepštine. Hranu za moje ljude, nekoliko buradi piva. Kola da se sve to preveze."

„Nema dovoljno vremena." Barlden pogleda kroz prozor. Suton je bio sve bliži.

„Naravno da ima", reče Met i nagnu se ka njemu. „Otići ću nakon ovog bacanja. Imaš moju reč."

„Ovde se ne igramo s pravilima", odvrati gradonačelnik. „Cena je previsoka."

Met je očekivao da će se ljudi koji su se kladili protiv njega pobuniti, da će se suprotstaviti gradonačelniku, da će ga preklinjati da učini izuzetak. Ali niko se nije oglasio. Met iznenada oseti nalet straha. Nakon što je izgubio toliko para... ako ga svejedno izbace iz sela...

Očajnički, on opet diže poklopac i otkri zlato u kovčegu.

„Daću ti pivo“, odjednom kaza gostioničar. „A ti, Mardri, imaš kola i zapregu. Samo jednu ulicu odavde."

„Da“, odgovori Mardri, čovek otvorenog lica i kratke tamne kose. „Stavljam to u opkladu."

Ljudi počeše da dovikuju šta mogu da ponude od hrane - žito iz ambara, krompire iz podruma. Met pogleda gradonačelnika. „Koliko je ostalo do mraka - pola sata? Zašto ne bismo videli šta može da se sakupi? Ako izgubim, i selo može da dobije deo ovoga. Siguran sam da bi vam višak novca bio od koristi, uzevši u obzir kakva je zima bila."

Barlden se pokoleba, pa klimnu, i dalje gledajući kovčeg s novcem. Ljudi zaklicaše i potrčaše da dovezu kola i iznesu pivo. Gomila njih odjuri ka svojim domovima ili seoskoj magazi. Met ih je gledao kako odlaze, sedeći u trpezariji koja se brzo praznila i čekajući.

„Vidim šta radiš", reče gradonačelnik Metu. On izgleda nije žurio da bilo šta donese.

Met se okrenu prema njemu i upitno ga pogleda. „Neću da nas prevariš nekakvim čudesnim bacanjem na kraju ove večeri." Barlden prekrsti ruke. „Služićeš se mojim kockama. I bacaćeš ih veoma polako. Znam da si ovde izgubio mnogo bacanja, ali ubeđen sam da bismo našli nekoliko kompleta kockica kada bismo te pretražili."

„Slobodno me pretražite", odgovori mu Met i diže ruke. Barlden se pokoleba. „Naravno, bacio si ih nekud", naposletku reče. „Dobra ti je to prevara, da se oblačiš kao velmoža i da napuniš kocke olovom tako da s njima gubiš umesto da dobijaš. Nikada nisam čuo za čoveka toliko smelog da baca zlato služeći se lažnim kockama."

„Ako si toliko siguran da varam", reče mu Met, „zašto onda nastavljaš sa ovim?"

„Zato što znam kako da te sprečim", odgovori mu gradonačelnik. „Kao što rekoh, za ovo bacanje služićeš se mojim kockama." Opet se pokoleba, pa se nasmeši i zgrabi sa stola dve kockice koje je Met koristio. Baci ih. Dobio je jedan i dva. Bacio ih je ponovo, pa dobio isto to.

„Još bolje", gradonačelnik se široko nasmeši, „poslužićeš se ovima. Zapravo... ja ću bacati umesto tebe." Barldenovo lice, onako obasjano slabim svetlom, poprimi izrazito zlokoban izraz.

Met oseti kako ga preplavljuje talas strepnje.

Talmanes ga uhvati za ruku. „Dobro, Mete", reče. „Mislim da bi trebalo da pođemo." Met diže ruku. Hoće li ga sreća poslužiti i ako neko drugi baca? Ponekad ga sreća služi tako da sprečava da ga u borbama rane. U to je siguran. Zar ne?

„Samo napred“, kaza Barldenu.

Čovek ga zgranuto pogleda.

„Slobodno bacaj", nastavi Met. „Ali to će se računati kao da sam ja bacao. Ako padnu dobre kocke, ja odlazim sa svim. Ako padnu loše, otići ću svojim putem sa svojim šeširom i konjem, a vi zadržite krvavi kovčeg. Dogovoreno?"

Met pruži ruku da se rukuju, ali gradonačelnik se okrenu, držeći kockice. „Ne. Neću da ti dam priliku da zameniš ove kockice, putniče. Hajdemo pred gostionicu da sačekamo. I drži se dalje od mene."

Tako i učiniše - izađoše iz blatnjave krčme, smrdljive od piva, na čistu ulicu ispred nje. Metovi vojnici prineše kovčeg. Barlden zatraži da kovčeg ostane otvoren, kako niko ne bi mogao da ga zameni. Jedan od njegovih grmalja poče da pretura po kovčegu i da grize novčiće, kako bi se uverio da je zaista pun i da su novčići pravi. Met je čekao, stojeći naslonjen o vrata dok su kola prilazila, a ljudi iz krčme tovarih burad s pivom na njih.

Sunce iza onih tmurnih oblaka jedva da se videlo na obzorju. Dok je Met čekao, gledao je kako je gradonačelnik sve usplahireniji. Krv i krvavi pepeo, taj se čovek baš previše drži svojih pravila! Pa, Met će mu pokazati kako stvari stoje - pokazaće svima njima. Pokazaće im...

Šta će da im pokaže? Da ne može biti poražen? A šta to dokazuje? Dok je Met čekao, kola su se sve više i više punila hranom, a njega je počela da muči neka čudna griža savesti.

Ne radim ništa loše, pomislio je. Moram da prehranim svoje ljude, zar ne? Ovi se ljudi pošteno klade i ja se pošteno kladim. Nema nalivenih kockica, nema varanja.

Izuzev njegove sreće. Pa, ta sreća je njegova - baš kao što svako ima svoju sreću. Neki ljudi se rađaju s darom za muziku, pa postaju bardovi i zabavljači. Zar im neko zamera što zarađuju za život služeći se onim što im je Tvorac podario? Met ima sreću, pa je koristi. Tu nema ničeg lošeg.

Ipak, dok su se ljudi vraćali u gostionicu, počeo je da uviđa ono što je Talmanes primetio. Ti ljudi odišu izvesnim očajanjem. Jesu li bili previše spremni da se kockaju? Da li su se olako kladili? Otkud onaj izmučeni pogled u njihovim očima, za koji je Met pogrešno mislio da je iznurenost? Da li su pili kako bi proslavili kraj dana, ili su pili kako bi odagnali taj avetinjski pogled iz svojih očiju?

„Možda si i bio u pravu", reče Met Talmanesu, koji je gledao sunce skoro s jednakom strepnjom kao gradonačelnik. Sunčeva svetlost oblivala je vrhove šiljatih krovova, bojeći smeđe crepove u tamnonarandžasto. Suton je bleštao iza oblaka.

„Dakle, možemo da pođemo?", upita Talmanes.

„Ne“, odgovori Met. „Ostajemo."

A kockice prestaše da mu čandrljaju po glavi. Beše to tako iznenadno, a tišina tako neočekivana, da se on ukoči. Beše to dovoljno da ga natera da pomisli kako je doneo pogrešnu odluku.

„Plamen me spalio, ostajemo", ponovi. „Nikada se u životu nisam povukao iz opklade, pa nemam namere da to sada činim."

Nekoliko konjanika vrati se s vrećama žita na svojim konjima. Zadivljujuće je koliko nešto malo novca može da pokrene ljude. Dok su konjanici pristizali, jedan dečak pritrča niz put. „Gradonačelniče", kaza povlačeći Barldena za purpurni prsluk, koji je preko nedara bio ispresecan zakrpama. „Majka kaže da strankinje nisu završile s kupanjem. Pokušava da ih požuruje, ali..."

Gradonačelnik postade sav napet i besno pogleda Meta.

Met frknu. „Nemoj da misliš kako ja mogu učiniti nešto da bih njih požurio", reče. „Ako bih ja otišao da ih požurim, verovatno bi se ukopale kao mazge i odugovlačile dvostruko više. Neka se neko drugi krvavo okuša u izlaženju na kraj s njima."

Talmanes je sve vreme držao na oku sve duže i duže senke. „Plamen me spalio", promrlja. „Mete, ako one aveti opet počnu da se pojavljuju..."

„Ovde je posredi nešto drugo", kaza Met kada pridošlice stadoše da bacaju svoje stvari u kola. „Drugačiji je osećaj.“

Kola su već bila natovarena hranom; za tako malo selo, bila je to pristojna količina. Baš ono što je Družini potrebno - dovoljno da nastave put i da se prehrane do naredne varoši. Naravno, ta hrana ne vredi koliko zlato u kovčežiću, ali otprilike je jednaka onome što je izgubio na kocki, naročito ako se u to uračunaju i kola i konji. Ti konji su dobra tegleća marva, izdržljivi i sudeći po dlaci i kopitama, neko se o njima dobro starao.

Met zausti kako je to dovoljno, a onda se pokoleba kada primeti da gradonačelnik tiho razgovara s nekoliko ljudi. Bilo ih je šestorica dronjavih i iznošenih prsluka i raščupane crne kose. Jedan je mahao prema Metu držeći u ruci nešto što je podsećalo na list hartije. Barlden odmahnu glavom, ali čovek sa hartijom opet mahnu.

„Vidi ti to...“, tiho kaza Met sebi u bradu. „Šta je sad pa ovo?"

„Mete, sunce", poče Talmanes.

Gradonačelnik odsečno odmahnu, i dronjava šestorica se udaljiše. Ljudi koji su doneli hranu gurali su se po sve mračnijoj ulici držeći se njenog središta. Većina njih gledala je ka obzorju.

„Gradnonačelniče", doviknu Met. „To je dovoljno. Bacaj kockice!"

Barlden se pokoleba, pa ga pogleda, a onda pogleda kockice u ruci, kao da ih je zaboravio. Ljudi oko njega nestrpljivo zaklimaše, pa on diže ruku i protrese kockice. Gradonačelnik pogleda preko ulice Meta pravo u oči, pa baci kockice na tle između njih. Zvučale su gotovo preglasno, kao sićušne gromonosne oluje, kao kosti koje zveče lupajući se jedne od druge.

Met nije smeo ni da diše. Davno je bilo kada je poslednji put imao razloga da se brine zbog toga šta će dobiti na kocki. Nagnu se, gledajući bele kockice kako se kotrljaju po prašini. Kako li će se njegova sreća poneti na to da neko drugi baca kockice?

Kocke se zaustaviše. Dve četvorke. Pobedničko bacanje. Met ispusti dublji uzdah olakšanja, premda je osećao kako mu znoj klizi niz slepoočnicu.

„Mete...“, tiho kaza Talmanes, tako da ovaj diže pogled. Ljudi koji su stajali po putu nisu delovali kao da im je drago. Nekoliko njih zaklica od uzbuđenja, ali onda im prijatelji objasniše da gradonačelnikovo pobedničko bacanje znači da je Met odneo ulog. Gomila postade napeta. Met pogleda Barldena pravo u oči.

„Idi“, reče mu krupni čovek, zgađeno odmahnuvši prema Metu i okrenuvši se. „Uzmi šta si dobio i odlazi odavde. Nemoj da si se ikada više vratio."

„Pa“, odvrati mu Met, opuštajući se. „Veoma sam zahvalan na igri. Mi...“

„ODLAZI!", zaurla gradonačelnik. Zagleda se u poslednje pramičke sunčeve svetlosti na obzorju, a onda opsova i poče da maše ljudima da uđu u Pijanog škopca. Neki se zadržaše, streljajući Meta nasilnim pogledima, ali ubrzo poslušaše gradonačelnika, koji ih natera da svi uđu u tu gostionicu niskog krova. On zatvori vrata za sobom i ostavi Meta, Talmanesa i dvojicu vojnika da stoje na ulici.

Odjednom zavlada jezivi muk. Na ulicama nije bilo nijednog meštanina. Zar ne bi trebalo da se makar iz krčme čuje buka? Zveket krčaga, gunđanje zbog izgubljene opklade?

„Pa", kaza Met, a glas mu odjeknu ispred nemih kuća. „Valjda je sad gotovo." Priđe Kockici, smirujući konja koji je počeo nelagodno da se premešta s noge na nogu. „Vidiš, Talmanese, baš kao što sam ti rekao. Uopšte nije bilo razloga za zabrinutost."

A onda se začu vrištanje.