Oluja na obzorju

37 Sila Svetlosti

Min je tiho sedela gledajući Randa kako se oblači. Pokreti su mu bili napeti i pažljivi, kao nekog izvođača koji hoda po konopcu razvučenom na visini, ih u menažeriji. Prikopčao je levu manšetnu svoje kao sneg bele košulje, lagano i dobro pazeći šta radi. Desna je već bila prikopčana; njegove sluge starale su se za to.

Bliži se veče. Još se nije u potpunosti smrklo, mada su kapci već bili zatvoreni u iščekivanju tog trenutka. Rand uze zlatnocrni kaput, pa gurnu ruku najpre u jedan rukav, pa u drugi. Onda zakopča dugme za dugmetom. Ta ga dugmad nisu mučila; već se izvežbao da ih zakopčava samo jednom rukom. Dugme za dugmetom. Prvo, drugo, treće, četvrto...

Min je došlo da vrišti.

„Želiš li da pričaš o tome?“, upita ga.

Rand se nije ni okrenuo od ogledala. „O čemu?“

„Seanšanima.“

„Neće biti mira", odgovori on i ispravi okovratnik kaputa. „Nisam uspeo." Glas mu beše bezizražajan, ali ipak nekako napet.

„Rande, u redu je osećati osujećenost."

„To je besmisleno", odgovori on. „I bes je besmislen. Ni jedno ni drugo osećanje neće izmeniti činjenice, a činjenica je da više nemam vremena da ga traćim na Seanšane. Moraćemo dopustiti mogućnost da nas napadnu s leđa, jer ćemo poći u Poslednju bitku bez zavođenja reda u Arad Domanu. To baš i nije najbolje moguće rešenje, ali tako biti mora.“

Vazduh se zamreška iznad Randa i tu se pojavi neka planina. Predviđanja su tako česta pojava oko Randa da Min obično primorava sebe da ne obraća pažnju na njih, ako nisu nova - mada je znala da nekim danima provodi vreme pokušavajući da ih sve razabere i razvrsta. Ovo predviđanje je bilo novo, pa joj je stoga privuklo pažnju. Ogromna planina, napukla s jedne strane, tako da se niz tu njenu padinu proteže krezuba rupa. Zmajeva planina? Bila je u mrkim senkama, kao da ih bacaju oblaci visoko iznad nje. To je baš čudno; svaki put kada je videla tu planinu, sezala je u nebo više i od oblaka.

Zmajeva planina u senci. To će u budućnosti biti važno za Randa. Je li to sićušna tačka svetlosti koja s nebesa obasjava vrh planine?

Predviđanje nestade. Mada je Min znala šta neka od njih znače, ovo ju je zbunilo. Uzdahnu, pa se zavali u crvenu naslonjaču. Knjige su joj bile razbacane po podu; sve više vremena provodi u svom izučavanju, delimično zbog toga što oseća Randovu potrebu za žurbom, a delimično zbog toga što ne zna šta drugo da radi. Volela je da misli kako je u stanju da se stara o sebi - i počela je da o sebi misli kao o Randovoj poslednjoj liniji odbrane. Međutim, otkrila je koliko je zapravo korisna kao „poslednja linija odbrane". Bila je korisna kao dete! Zapravo, bila je smetnja i alatka koju je Semirhag iskoristila protiv njega. Uvredila se kada joj je Rand predložio da je pošalje negde i izribala ga je zbog toga što mu je tako nešto uopšte i sinulo. Da je pošalje negde! Da bi bila bezbedna? To su budalaštine! Ona može da se stara o sebi.

Tako je mislila. Sada je uvidela da je on bio u pravu.

Zbog toga se osećala loše, pa je proučavala knjige i pokušavala da mu se sklanja s puta. On se tog dana promenio, kao da se neka svetlost ugasila u njemu. Svetiljka je utrnula, njeno ulje se istrošilo, tako da je ostalo samo kućište. Sada je on drugačije gleda. Kada je te oči pogledaju, da li vide samo smetnju?

Ona zadrhta i pokuša da odagna te misli iz glave.

Rand obu čizme, pa im sape kopče.

Ustade i pruži ruku da uzme mač, naslonjen na njegov kovčeg sa odećom. Crne kanije, oslikane crvenim i zlatnim zmajem, presijavale su se na svetlosti. Oni učenjaci su ispod potonulog kipa našli baš čudno oružje. Mač je delovao tako drevno. Da li ga Rand danas nosi kao znamenje nečega? Možda znak da ide u bitku?

„Krećeš na nju, zar ne?“, upita ga Min, i ne znavši da će to učiniti. „Grendal.“

„Moram da popravim ono što mogu“, odgovori Rand, pa isuka drevni mač iz kanija i pogleda sečivo. Na njemu nije bilo belega čaplje, ali čelik se belasao na sjaju svetiljke, tako da su se u metalu videle vijugave linije, tamo gde je prilikom kovanja bio presavijan. Rand je tvrdio da je to sečivo bilo iskovano pomoću Moći. Izgleda da zna nešto u vezi s njim što ne želi da podeli s drugima.

Rand odsečno vrati sečivo u crne kanije, pa je pogleda. „Popravi ono što možeš, i ne gubi živce u vezi sa onim što ne možeš. To mi je Tam jednom prilikom rekao. Arad Doman će morati da se sam odupre Seanšanima. Poslednje što mogu da učinim za ovdašnji narod jeste da uklonim jednu od Izgubljenih s njihovog tla.“

„Rande, možda te ona čeka“, kaza mu Min. „Je li ti sinulo da je onaj dečak kog je Ninaeva otkrila možda mamac? Možda je njegova svrha i bila da bude otkriven i da te tako namami u zamku?“

On se pokoleba, pa odmahnu glavom. „On nije bio obmana, Min. Možda bi Mogedijen pokušala da izvede takvu varku, ali ne Grendal. Ona bi bila previše zabrinuta zbog mogućnosti da joj se tako uđe u trag. Moramo da budemo brzi, pre nego što do nje stigne glas da je ugrožena. Moram smesta da napadnem."

Min ustade.

„Zar polaziš?", upita je Rand, kao da je iznenađen time.

Ona pocrvene. Šta ako susret s Grendal pođe po zlu, kao što je pošao onaj sa Semirhag? Šta ako opet budem alatka protiv njega?

„Da“, odgovori mu ona, makar samo da bi dokazala sebi kako ne odustaje. „Naravno da idem. I ne pomišljaj da me ostaviš za sobom!"

„Ne bih ni u ludilu", bezizražajno odgovori on. „Hajde.“ Očekivala je više rasprave.

On onda sa noćnog stočića uze statuicu muškarca koji visoko drži jednu kuglu. Okrenu ter’angreal u ruci, gledajući ga, a onda pogleda Min, kao da je izaziva. Ona ništa ne reče.

Rand onda tutnu statuicu u džep zašiven na kaputu, pa izađe iz sobe, noseći za pojasom onaj drevni mač, iskovan pomoću Moći.

Min požuri za njim. Rand pogleda dve Device koje su držale stražu pred vratima. „Idem u bitku“, kaza im. „Povedite ne više od dvadeset."

Device u trenu razmeniše znakove rukama, pa jedna potrča napred a druga pođe za Random kada je on odsečnim korakom krenuo niz hodnik. Min požuri da stane uz njega, a srce joj je divlje lupalo dok su joj koraci odzvanjali po podu. I ranije se dešavalo da on tako pojuri u borbu protiv Izgubljenih, ali obično se duže pripremao za to. Mesecima je manevrisao protiv Samaela pre nego što ga je napao u Ilijanu. Jedva da je imao jedan dan da reši šta će da radi s Grendal!

Min proveri jesu li joj noževi u rukavima na svom mestu, ali to je bila samo navika kojoj je pribegavala kada je uznemirena. Rand stiže do kraja hodnika, pa pođe niz stepenište, lica i dalje spokojnog, a koraka hitrog ali ne užurbanog. Međutim, svejedno je podsećao na nekakvu gromonosnu oluju, suspregnutu i stisnutu, nekako uprtu i usmerenu ka jednom cilju. Kako bi samo volela da on prasne i da se razbesni kao što je to nekada činio! To je znalo da je razdraži, ali nikada je nije plašilo. Ne kao što je on sada plaši, s tim njegovim ledenim očima, iz kojih ništa ne može da pročita, s tom aurom opasnosti. Otkad se desilo ono sa Semirhag, on stalno priča o tome da će „učiniti ono što mora“ bez obzira na cenu, a ona zna da on zacelo ključa zbog toga što nije uspeo da ubedi Seanšane da sklope savezništvo s njim. Na šta li će ga navesti taj spoj neuspeha i rešenosti?

U dnu širokog stepeništa Rand se obrati jednom slugi. „Dovedi mi Ninaevu Sedai i lorda Ramšalana. Dovedi ih u primaću sobu.“

Lorda Ramšalana? Onog kicoša iz nekadašnjeg najbližeg kruga gospe Čadmar? „Rande“, tiho ga upita Min kada stiže do dna stepeništa, „šta to nameravaš?"

On ništa ne odgovori. Prođe kroz dovratak od belog mermera i uđe u primaću sobu, gde je nameštaj bio tamnocrven, kako bi odskakao od belog poda. Rand nije seo, već je ostao da stoji držeći ruke iza leđa i proučavajući kartu Arad Domana, koju je naredio da okače na zid. Drevna karta visila je tamo gde je nekada bilo lepo ulje na platnu i u potpunosti je odskakala od ostatka prostorije.

Na karti je crnim mastilom bio ucrtan beleg na rubu jednog jezerceta na jugoistoku. Rand ga je tu ucrtao onog jutra nakon što je Kerb preminuo. Beleg je označavao Natrinovu humku.

„To je nekada bila utvrda", rasejano kaza Rand.

„Grad u kom se Grendal krije?", upita Min, prilazeći iza njega.

On odmahnu glavom. „To nije grad. Poslao sam izviđača. To je samo jedno zdanje, podignuto veoma davno s ciljem da motri na Maglene planine i sprečava napad iz Maneterena putem planinskih prolaza. Još od Troločkih ratova nije služila za vojne svrhe; teško da ima potrebe brinuti se zbog mogućeg napada Dvorečana, koji i ne pamte ime Maneteren."

Min klimnu. „Mada, Arad Doman ipak jeste osvojio jedan čobanin iz Dve Reke."

On bi se nekada nasmešio na to. Stalno je zaboravljala da to više ne čini.

„Pre nekoliko stoleća“, kaza Rand zamišljeno usredsređujući pogled, „kralj Arad Domana prisvojio je za presto Natrinovu humku. Neko vreme pre toga u njoj je boravila jedna manja plemićka porodica s Tomanske glave koja je pokušavala da ustanovi sopstveno kraljevstvo. To se povremeno dešava u Almotskoj ravnici. Domanskom kralju se to mesto dopalo, pa je tvrđavu koristio kao dvor.

Tamo je provodio mnogo vremena - zapravo, toliko vremena da je nekoliko njegovih trgovačkih neprijatelja steklo previše moći u Bandar Ebanu. Kralj je pao, ali njegovi naslednici takođe su koristili tu tvrđavu, pa je postala često utočište za krunu, kada je kralju potreban odmor. U poslednjih stotinak godina, ili tako nešto, to se izobičajilo toliko da je pre pedesetak godina tvrđava podarena jednom dalekom kraljevom rođaku. Njegova porodica je nastavila da je koristi. Natrinova humka je među ostatkom domanskog naroda nakon toga mahom zaboravljena."

„Ako se izuzme Alsalam?“, upita Min.

Rand odmahnu glavom. „Ne. Čisto sumnjam da je on uopšte znao za nju. Ja sam ovo saznao od kraljevskog letopisca, koji je morao da satima traži ime porodice što tamo živi. Već mesecima niko nije imao dodira s njima, mada su oni znali da povremeno posećuju ovaj grad. Ono malo seljaka s imanjima u okolini tog dvora kažu da izgleda kao da neko nov boravi u palati, mada niko ne zna kuda je nekadašnji vlasnik otišao. Delovali su iznenađeno što im nikada nije ni sinulo da je to čudno."

On je pogleda. „Ovo je upravo onakvo mesto kakvo bi Grendal odabrala za svoje sedište. To je pravi dragulj - zaboravljena tvrđava, drevna i kraljevska, koja zrači lepotom i moći. Dovoljno blizu Bandar Ebanu da bi ona mogla da odatle vlada Arad Domanom, ali dovoljno daleko da bi bila zabačena i lako branjiva. Pogrešio sam u svojoj potrazi za njom - pretpostavio sam da će ona želeti da bude u nekom prelepom posedu, s vrtovima i dvorištem. Trebalo je da shvatim kako ona ne sakuplja samo lepotu, već i ugled. Veličanstvena tvrđava podignuta za kraljeve pristaje joj daleko više od nekog skladnog vlastelinskog poseda. Naročito pošto je ova građevina sada više dvor nego utvrđenje."

Koraci u hodniku privukoše Mininu pažnju i nekoliko trenutaka kasnije jedan sluga uvede Ninaevu i napirhtanog Ramšalana, s njegovom šiljatom bradom i tankim brčićima. Danas je na kraju brade nosio zvončiće, a na obrazu crni somotski lažni mladež, takođe u obliku zvona. Na sebi je imao široku svilenu zelenu i plavu tuniku dugačkih i širokih rukava, ispod koje se videla čipkana košulja. Min ni najmanje nije briga za ono što moda nalaže - taj čovek izgleda potpuno besmisleno. Kao nekakav razdrljeni paun.

„Moj gospodar me je zvao?" kaza Ramšalan, razmetljivo se klanjajući prema Randu.

Rand se nije ni okrenuo od karte. „Ramšalane, imam jednu zagonetku za tebe", reče mu. „Hoću da čujem šta misliš."

„Molim te, ne oklevaj, gospodaru!"

„Reci mi, onda, sledeče: kako da nadmudrim neprijatelja za kog znam da je pametniji od mene?"

„Milostivi", Ramšalan se opet pokloni, kao da se brine zbog toga što ga Rand nije video prvi put, „zacelo pokušavaš da me prevariš! Niko nije pametniji od tebe."

„Voleo bih da je to tačno", tiho odvrati Rand. „Suočen sam s nekima od najlukavijih ljudi u istoriji. Moja trenutna neprijateljica razume kako tuđi umovi rade u toj meri da joj ja nikada neću biti ravan. Dakle, kako da je porazim? Ona će nestati istog trena kada joj zapretim i pobeći će u neko od desetak drugih utočišta, koja je sasvim sigurno pripremila. Neće se protiv mene boriti prsa u prsa, ali ako uništim njenu tvrđavu iznenadnim napadom, u opasnosti sam da dozvolim da ona pobegne, a da ne saznam jesam li je dokrajčio."

„To je zaista teška muka, milostivi", odgovori Ramšalan. Delovao je zbunjeno.

Rand klimnu, kao da to upućuje samome sebi. „Moram joj se zagledati u oči, pogledati joj u dušu i znati da je to ona, a ne nekakva varka. To moram učiniti a da je ne uplašim toliko da se da u beg. Kako? Kako da ubijem neprijatelja koji je pametniji od mene, kog je nemoguće iznenaditi - ali koji takođe ne želi da se suoči sa mnom?"

Ramšalan je delovao ophrvano tim pitanjima. „Ja... Moj gospodaru, ako je tvoj neprijatelj tako pametan, možda bi najbolje bilo da za pomoć zamoliš nekoga pametnijeg?"

Rand se okrenu da ga pogleda. „Sjajan predlog, Ramšalane. Možda sam to upravo učinio."

Čovek nabubre od ponosa. On misli da ga je Rand zato pozvao!, shvati Min. Morala je da sakrije smešak tako što je okrenula glavu i prinela šaku ustima.

„Da ti imaš takvog neprijatelja, Ramšalane, šta bi ti učinio?", upita Rand. „Postajem nestrpljiv. Odgovori mi."

„Sklopio bih savezništvo, milostivi", smesta odvrati Ramšalan. „Svako ko je toliko moćan, po mom mišljenju je bolji prijatelj nego neprijatelj."

Budala, pomisli Min. Ako ti je neprijatelj u toj meri lukav i nemilosrdan, savezništvo s njim završilo bi se jedino bodežom zarivenim u tvoja leđa.

„Još jedan izvanredan predlog", tiho kaza Rand. „Ali i dalje mi je zanimljiva tvoja prva primedba. Kažeš da su mi potrebni saveznici pametniji od mene - i to je živa istina. Dakle, vreme je da kreneš."

„Milostivi?" upita Ramšalan.

„Ti ćeš biti moj izaslanik", odgovori Rand i mahnu. Kapija iznenada rascepi vazduh na suprotnoj strani prostorije, rasekavši tepih na podu. „Previše domanskih krvorođenih krije se po čitavoj zemlji. Hteo bih da mi oni budu saveznici, ali nemam vremena da tražim svakog od njih ponaosob. Srećom, imam tebe da im se u moje ime obratiš."

Ramšalan je delovao uzbuđeno zbog te mogućnosti. Min je kroz kapiju videla visoke borove, a vazduh koji je dopirao s druge strane beše svež i hladan. Ona se okrenu i pogleda Ninaevu - koja je opet bila odevena u plavo i belo. Aes Sedai je proračunatim pogledom posmatrala to što se dešava i Min je u izrazu Ninaevinog lica videla sopstvena osećanja. Šta li je Rand namerio?

„Iza one kapije", reče Rand, „zateći ćeš jednu padinu koja vodi ka drevnoj palati u kojoj živi porodica domanskih trgovaca i nižeg plemstva. To je prvo od mnogih mesta na koja ću te poslati. Idi tamo u moje ime i potraži vladaoce te utvrde. Vidi jesu li voljni da me podrže - i da li uopšte i znaju za mene. Ponudi im nagrade za savezništvo; budući da si se pokazao pametnim, prepustiću tebi da odrediš sve uslove. Meni takvi pregovori ne idu od ruke."

„Da, milostivi!" odgovori taj čovek, još više se kočopereći, premda je kapiju odmeravao zabrinuto i s nepoverenjem prema Jednoj moći, naročito kada je usmerava muškarac - što većina ljudi i oseća. Kada bi mu se pružila prilika, taj čovek bi obrnuo ćurak isto kao kada je gospa Čadmar pala. Šta li je Randu na pameti kad šalje tog naduvenka da se susretne s Grendal?

„Polazi", naredi mu Rand.

Ramšalan načini nekoliko kolebljivih koraka prema kapiji. „Ovaj, moj gospodaru Zmaju, mogu li dobiti nekakvu pratnju?"

„Nema potrebe plašiti ili uzbunjivati one koji tamo žive", kaza mu Rand i ne okrećući se od karte. Hladan vazduh je i dalje duvao kroz otvorenu kapiju. „Odlazi brzo i brzo se vrati, Ramšalane. Ostaviću ovu kapiju otvorenu sve dok se ne vratiš. Moje strpljenje nije beskrajno i ima mnogo njih kojima bih mogao da se obratim za ovaj zadatak."

„Ja...“ Taj čovek kao da je razmišljao o mogućoj opasnosti. „Naravno, gospodaru Zmaju." Duboko udahnu, pa s nelagodom pođe prema procepu u vazduhu, kao mačka koja ulazi u baru. Min oseti sažaljenje prema tom čoveku.

Opale iglice zapucketaše kada Ramšalan zađe u šumu. Lahor je tiho hučao kroz drveće; baš je bilo čudno slušati taj zvuk u unutrašnjosti udobnog zamka. Rand ostavi kapiju otvorenu, i dalje zureći u kartu.

„Dobro, Rande", nakon nekog vremena zatraži da čuje Ninaeva, prekrstivši ruke ispod nedara. „Kakvu to igru igraš?"

„Kako bi je ti porazila, Ninaeva?", upita Rand. „Nju nije moguće izazvati da se otvoreno bori protiv mene kao što je bilo s Ravinom ili Samaelom. Niti će biti lako uhvatiti je u klopku. Grendal ljude razume bolje od bilo koga drugog na svetu. Ma koliko ona bila izopačena, jeste lukava i ne bih smeo da je potcenim. Koliko se sećam, Tors Margin je učinio tu grešku - i znaš kako je završio."

Min se namršti. „Ko?“, upita gledajući Ninaevu. Aes Sedai slegnu ramenima.

Rand ih pogleda. „Verujem da je u istoriji poznat kao Tors Slomljeni."

Min opet odmahnu glavom. Ninaeva joj se pridruži. Istina, ni jedna ni druga nisu preterano upoznate sa istorijom, ali Rand se ponašao kao da je trebalo da njih dve znaju za to ime. Randovo lice poprimi još kameniji izraz i samo malčice pocrvene, okrećući se od njih. „Ostaje pitanje", reče tihim ali napetim glasom. „Kako bi se ti borila protiv nje, Ninaeva?"

„Rande al’Tore, neću da igram tvoje igre", odbrusi mu Ninaeva. „Očigledno si već rešio šta ćeš da radiš. Zašto mene pitaš?"

„Zato što bi to što nameravam da uradim trebalo da me prestravljuje", odgovori on. „Ali nije tako."

Min se naježi. Rand klimnu Devicama u dovratku. One hitro pređoše sobu i skočiše kroz kapiju, pa se rastrčaše po borovoj šumi, brzo nestajući s vidika. Svih dvadeset je bilo manje bučno od jednog Ramšalana.

Min je čekala. Sa suprotne strane kapije, daleko sunce bilo je skriveno s vidika dok je bacalo kasnu popodnevnu svetlost na senkama zastrto šumsko tle. Nakon nekoliko trenutaka, belokosa Sulin se pojavi na vidiku i klimnu Randu. Sve je čisto.

„Hajde", kaza Rand i priđe kapiji. Min pođe za njim, mada je Ninaeva - koja se zatrčala - prestiže.

Prešli su na pravi tepih smeđih borovih iglica, prljavih od dugog sna pod sada nestalim zimskim snegovima. Grane su se češale jedna o drugu na povetarcu, a planinski vazduh bio je još hladniji nego što bi se reklo po lahoru. Min je priželjkivala da na sebi ima plašt, ali sada nije bio trenutak da ga traži. Rand pođe pravo kroz šumu, a Ninaeva potrča za njim, tiho mu nešto govoreći.

Ninaeva neće izvući iz Randa ništa korisno - ne kada je tako raspoložen. Njih dve će jednostavno morati da sačekaju da im on otkrije šta namerava. Min krajičkom oka primeti neke Aijelke u šumi, ali samo na tren - i to kada nisu pokušavale da se sakriju. Svakako su se odlično privikle na život u mokrozemlju. Kako su ljudi odrasli u Pustari tako nagonski znali kako da se sakriju u šumi?

Šuma je prestajala ispred njih. Min požuri da se pridruži Randu i Ninaevi, koji su stali povrh jednog blagog grebena. Odatle se pruža pogled na šumu i drveće se ispod grebena spuštalo nalik na zeleno-smeđe more. Borovi su se razmicali na obalama jednog planinskog jezerceta, koje se prostiralo u trouglastoj udolini.

Povrh sopstvenog grebena, visoko iznad vode, nalazila se zadivljujuća kamena građevina. Pravougaona i visoka, bila je sazdana u obličju nekoliko tornjeva podignutih jedan preko drugog, pri čemu je svaki od njih bio neznatno tanji od onog ispod sebe. To je palati davalo skladan oblik - tako da je bila utvrđena, ali istovremeno nalik na pravi dvor. „Prelepa je“, izusti Min.

„Podignuta je u drugačija vremena", odgovori Rand. „Vremena kada su ljudi još mislili da veličanstvenost daje snagu nekoj građevini."

Palata je bila udaljena, ali ne toliko da Min ne bi mogla da razazna ljude koji stražare na grudobranima, noseći halebarde na ramenima i sa oklopnim prsnicima od kojih se odbijala sunčeva svetlost. Okasnila lovačka družina baš tada projaha kroz kapije, s velikim jelenom privezanim preko tovarnog konja, a nekoliko radnika u blizini seklo je jedno oboreno drvo, možda za ogrev. Dve služavke u beloj odeći nosile su vodu s jezera u vedrima zakačenim na obramice, a svetla su se palila u prozorima duž te građevine. Bilo je to jedno živo imanje, smešteno u ogromno zdanje.

„Misliš li da je Ramšalan uspeo da se snađe?" upita Ninaeva, ruku prekrštenih, očigledno pokušavajući da ne deluje kao da je zadivljena.

„Čak ni budala poput njega ne bi mogla da promaši nešto takvo", odgovori Rand, gledajući netremice. I dalje je nosio onu statuicu u džepu. Min je priželjkivala da ju je ostavio. Bilo joj je nelagodno zbog toga kako je dodiruje. Miluje.

„Dakle, poslao si Ramšalana u smrt“, reče mu Ninaeva. „Šta ćeš time postići?"

„Neće ga ona ubiti", odgovori Rand.

„Kako možeš biti siguran u to?“

„To nije njen manir", odgovori Rand. „Ne ako može da ga iskoristi protiv mene."

„Nije valjda da očekuješ da će ona poverovati u onu priču koju si mu ispričao?" kaza Min. „U to da si ga poslao da sklapa savezništva s domanskim plemićima?"

Rand lagano odmahnu glavom. „Ne. Nadam se da će poverovati bar u neki deo te priče, ali ne očekujem to. Min, ozbiljno sam mislio ono što sam o njoj kazao - ona je lukavija od mene. A bojim se da me poznaje bolje nego što ja poznajem nju. Ona će ga skoliti Prinudom i izvući iz njega čitav onaj razgovor koji smo vodih. Nakon toga će naći neki način da taj razgovor iskoristi protiv mene."

„Kako?", upita Min.

„Ne znam. Voleo bih da znam. Smisliće nešto pametno, a onda osvojiti Ramšalana veoma istančanom Prinudom, koju ja neću moći da predvidim. Staviće me pred izbor da ga zadržim u svojoj blizini i da gledam šta on radi, ih da ga oteram od sebe. Ali naravno - ona će imati na umu i tu mogućnost, pa će moj potez - kakav god bude bio - samo pokrenuti druge planove koje je pripremila."

„Pričaš kao da nije moguće da pobediš", mršteći se primeti Ninaeva. Ona kao da nije ni primećivala hladnoću. Zapravo, nije ni Rand. Min nikada nije mogla da odgonetne kako im polazi za rukom da zanemaruju hladnoću i vrelinu. Tvrde da to nikakve veze nema s Jednom moći, ali ako je tako - zašto su onda Rand i Aes Sedai jedini koji to mogu da izvedu? Hladnoća izgleda ne smeta ni Aijelima, ali oni se ne računaju. Njima kao da uobičajene ljudske brige nikada ne smetaju, mada umeju da budu veoma razdražljivi zbog najnasumičnijih i najbeznačajnijih stvari.

„Ne možemo da pobedimo, kažeš?“, upita Rand. „Da li to pokušavamo? Da pobedimo?“

Ninaeva izvi obrvu. „Zar ti više ne odgovaraš na pitanja?"

Rand se okrenu i pogleda Ninaevu. Pošto je stajala s njegove druge strane, Min nije mogla da vidi kakav mu je izraz lica, ali videla je kako Ninaeva bledi. Sama je kriva. Zar ne vidi koliko je Rand napet? Možda se Min nije naježila samo od hladnoće. Prišla mu je bliže, ali on je nije zagrlio kao što bi nekada učinio. Kada se naposletku okrenuo od Ninaeve, Aes Sedai je malčice klonula, kao da ju je pre toga pogledom čvrsto držao.

Rand je neko vreme ćutao, pa su zato tiho čekali na planinskom grebenu dok se daleko sunce kretalo ka obzorju. Ispod njih, pored bedema tvrđave, nekoliko konjušara počelo je da šeta konje. Nova svetla raspalila su se u prozorima utvrđenja. Koliko li je ljudi Grendal tu dovela? Na desetine, ako ne i na stotine.

Zvuk kršenja granja po žbunju iznenada privuče Mininu pažnju; to kršenje bilo je propraćeno psovkama. Min se lecnu kada buka krajnje naglo utihnu.

Nekoliko trenutaka kasnije, mali odred Aijela priđe vodeći raščupanog Ramšalana, čija je lepa odeća bila prepuna iglica i izgrebana od granja. On otrese prašinu sa sebe, pa načini korak ka Randu.

Device ga zadržaše. On ih pogleda, pa naheri glavu. „Moj gospodaru Zmaju?"

„Je li zaražen?", upita Rand Ninaevu.

„Čime?", upita ga ona.

„Grendalinim dodirom."

Ninaeva priđe Ramšalanu i pogleda ga na trenutak. Zatim zasikta i odgovori: „Da, Rande, on je pod teškom Prinudom. Ovde ima mnogo tkanja. Nije onako strašno kao kod voskarovog šegrta, ili je možda samo istančanija."

„Ovaj", poče Ramšalan, „moj gospodaru Zmaju, šta se to dešava? Gospa onog zamka tamo dole bila je krajnje prijateljski nastrojena - ona je saveznica, milostivi. Od nje nemaš čega da se bojiš! Moram reći da je veoma istančanog ukusa."

„Je li tako?“, tiho upita Rand. Mrak je padao a sunce zalazilo za daleke planine. Sem te slabe večernje svetlosti, jedino osvetljenje dopiralo je iz još otvorene kapije iza njih. Blistala je od sjaja svetiljki, kao primamljiva vrata koja vode nazad u toplinu, daleko od tog mesta kojim vladaju senke i studen.

Randov glas zvučao je tako hladno - gore nego što je Min ikada čula.

„Rande“, reče mu ona, dodirnuvši ga po ruci. „Hajde da se vratimo."

„Moram da uradim nešto", odgovori joj on, i ne gledajući je.

„Razmisli još malo o tome“, zamoli ga Min. „Bar se posavetuj s nekim. Možemo da pitamo Kecuejn ih...“

„Kecuejn me je držala u kutiji, Min", tiho je prekide. Lice mu je bilo u senci, ali kada se okrenuo prema njoj, u očima mu se odrazila svetlost iz otvorene kapije. Narandžasta i crvena. U glasu mu se čula primeša gneva. Nije trebalo da pominjem Kecuejn, shvatila je ona. Ime te žene bilo je jedna od vrlo malo stvari koje i dalje mogu da izvuku neko osećanje iz njega.

„U kutiji", prošapta Rand. „Mada je Kecuejnina kutija imala nevidljive zidove, jednako je sputavala kao bilo koja druga u kojoj sam ikada bilo zatvoren. Njen jezik je bio daleko bolniji od svakog štapa koji sam osetio na svojoj koži. Sada to uviđam."

Rand se izmače od Mininog dodira.

„Čemu sve ovo?" zatraži da čuje Ninaeva. „Poslao si ovog čoveka da istrpi Prinudu, znajući šta će mu to učiniti? Nemam namere da gledam kako još jedan čovek pati i umire zbog ovog! Šta god da mu je učinila, neću to da uklanjam! Ako to uzrokuje smrt, sam ćeš biti kriv."

„Milostivi?" upita Ramšalan. Min obuze napetost od sve većeg straha u njegovom glasu.

Sunce je zašlo; Rand je sada bio samo senka u mraku. Tvrđava je bila crni obris sa svetiljkama koje su obasjavale rupe u njenim zidovima. Rand priđe ivici grebena, pa izvadi pristupni ključ iz džepa. Statua slabašno zasvetli, kao da je crvena svetlost dopirala iz njenog srca. Ninaeva oštro uzdahnu.

„Vas dve niste bile prisutne kada me je Kalandor izneverio", reče on u mraku. „To se dva puta dogodilo. Jednom sam pokušao da pomoću njega vaskrsnem mrtve, ali dobio sam samo telo kojim sam mogao da upravljam kao da je lutka. Jednom sam pokušao da pomoću njega uništim Seanšane, ali izazvao sam skoro jednako smrti među svojim vojskama kao među njihovim.

Kecuejn mi je kazala da je uzrok tog drugog neuspeha mana u Kalandoru. Vidite, njime ne može da vlada samo muškarac. Kalandor radi samo ako je muškarac u kutiji. Kalandor je primamljiv povodac, čija je svrha da se ja svojevoljno predam."

Kugla na pristupnom ključu blesnu u jarku svetlost, delujući skoro kao kristal. Svetlost u njoj bila je skerletna, a u srži blistava i jarka - kao da je neko u jezero krvi bacio usijanu stenu.

„Vidim drugačiji odgovor na ono što me muči“, nastavi Rand, i dalje šapatom. „Oba puta kada me je Kalandor izneverio bio sam nehajan kada je reč o mojim osećanjima. Pustio sam da me narav vodi. Min, ja ne smem da ubijam s besom. Moram da taj bes držim u sebi; moram da ga usmeravam kao što usmeravam Jednu moć. Svaka smrt mora biti promišljena. Namerna."

Min nije mogla da mu odgovori. Nije mogla da pretoči svoje strahove u reči, da nađe način da ga spreči. Oči su mu i dalje bile u senci, uprkos tečnoj svetlosti koju je držao ispred sebe. Ta svetlost je bacala senke od njega, kao da je on u središtu nemog praska. Min se okrenu prema Ninaevi; Aes Sedai ga je razrogačeno gledala, malčice otvorenih usta. Ni ona nije znala šta da kaže.

Min se opet okrenu prema Randu. Nije ga se bojala u trenutku kada samo što je nije ubio sopstvenom rukom. Ali - tada je znala da joj ne nanosi bol Rand, već Semirhag.

Ali ovaj Rand - sa šakom u plamenu, pogleda istovremeno napetog i tako hladnog - užasava je.

„Već sam to učinio", prošapta. „Jednom sam rekao da ne ubijam žene, ali bila je to laž. Ubio sam jednu ženu davno pre nego što sam se suočio sa Semirhag. Zvala se Lija. Ubio sam je u Šadar Logotu. Ubio sam je - i to nazvao milošću."

Okrenu se prema tvrđavi ispod brda.

„Oprosti mi", kaza on, ali to kao da nije bilo upućeno Min, „zbog toga što ću i ovo nazvati milošću."

Nešto nemoguće jarko pojavi se u vazduhu pred njim, a Min vrisnu i ustuknu. Činilo se kao da se čak i vazduh krivi, kao da u strahu beži od Randa. Nekakav vetar ponese prašinu ukrug oko njega, a drveće zastenja, obasjano jarkobelom svetlošću dok su borove iglice puckale kao stotinu hiljada buba koje gmižu jedna preko druge. Min više nije mogla da razazna Randa, već samo bleštavu i blistavu silu svetlosti. Čistu moć, prikupljenu na jedno mesto, zbog koje su joj se dlačice na rukama kostrešile. U tom trenu, osetila je da razume šta je Jedna moć. Bila je tu, pred njom, otelotvorena u čoveku po imenu Rand al’Tor.

A onda, uz zvuk nalik na uzdah, on je pusti. Stub čiste beline sevnu od njega i prasnu preko nemog noćnog neba, obasjavajući drveće preko kog je preletao kao talas. Brzo poput puckanja prstima zario se u zid daleke tvrđave. Kamenje zablista, kao da udiše tu silu. Čitava tvrđava blesnu, pretvarajući se u živu svetlost - neverovatnu palatu od čistog sjaja. Bilo je to prelepo.

A onda nestade, spaljena s krajolika - i iz Šare - kao da nikada nije ni bila tu. Čitavo utvrđenje, stotine stopa kamena i svi koji su u njemu živeli.

Nešto pogodi Min, nalik na talas u vazduhu. To nije bio opipljiv udarac, i nije se zateturala od njega, ali utroba joj se prevrnula. Šuma oko nje - i dalje obasjana pristupnim ključem u Randovoj ruci - kao da se krivila i drhtala. Kao da čitav svet stenje od bola.

Sve se vrati na staro, ali Min je i dalje osećala onu napetost. U onom trenu se činilo kao da je sama suština sveta pred pucanjem.

„Šta si to učinio?" prošapta Ninaeva.

Rand nije odgovarao. Min je opet mogla da mu vidi lice, sada kada je ogromni stub kobne vatre nestao, ostavljajući za sobom samo bleštavi pristupni ključ. Bio je ushićen, širom otvorenih usta, i držao je pristupni ključ ispred sebe kao u pobedi. Ili dubokom poštovanju.

Onda stisnu zube, razrogači oči i usne mu se rastvoriše kao da je pod velikim pritiskom. Svetlost jednom blesnu, pa smesta nestade. Zavlada mrak. Min trepnu u toj iznenadnoj tami, pokušavajući da natera oči da se prilagode mraku. Ta silna Randova slika kao da joj se urezala u sećanje. Je li on to zaista učinio ono što ona misli da jeste? Da li je zaista kobnom vatrom sagoreo čitavu tvrđavu?

Svi oni ljudi, muškarci koji su se vraćali iz lova... žene koje su nosile vodu... vojnici na zidovima... konjušari ispred tvrđave...

Svu su nestali. Spaljeni iz Šare. Ubijeni. Zauvek mrtvi. Min se zatetura od užasa i pribi leđima uz jedno drvo da ne bi pala.

Tako mnogo života okončanih u trenu. Mrtvih. Uništenih. Randovom rukom.

Svetlost blesnu iz Ninaevinog smera, i Min se okrenu i vide da je Aes Sedai osvetljena tihim i mekim sjajem jedne kugle svetlosti što joj je lebdela nad rukom. Sada kao da i njene oči blistaju svojom svetlošću. „Razulario si se, Rande al’Tore“, izjavi ona.

„Radim ono što se učiniti mora“, odgovori on, sada iz mraka. Zvučao je iznureno. „Ispitaj ga, Ninaeva."

„Molim?“

„Budalu", odvrati Rand. „Da li je njena Prinuda i dalje tu? Je li Grendalin dodir nestao?"

„Mrzim ovo što si upravo učinio, Rande", procedi Ninaeva. „Ne. To nije dovoljno jaka reč. Prezirem to što si učinio. Šta se to s tobom desilo?"

„Ispitaj ga!“, opasnim glasom prošapta Rand. „Pre nego što me osudiš, hajde da najpre vidimo je li se mojim grehom dobilo išta sem mog prokletstva."

Ninaeva duboko udahnu, pa pogleda Ramšalana, kojeg je nekoliko Devica i dalje čvrsto držalo. Ninaeva pruži ruku, pa ga dodirnu po čelu i usredsredi se. „Nestalo je“, reče. „Izbrisano je.“

„Onda je mrtva“, kaza Rand iz mraka.

Svetlosti!, pomislila je Min, shvatajuči šta je on to učinio. On Ramšalana nije iskoristio kao glasnika, već kao mamac. Poslužio se tim čovekom da bi sebi mogao da dokaže da je Grendal mrtva. Kobna vatra potpuno sagoreva čoveka iz Šare, tako kao da se njegovi najskoriji postupci nisu ni odigrali. Ramšalan će se sećati da je bio kod Grendal, ali njena Prinuda više ne postoji. Na izvestan način, ubijena je pre nego što ju je Ramšalan posetio.

Min se dodirnu po vratu, gde su još bile modrice od Randove šake.

„Ne razumem", izusti Ramšalan, skoro cičeći.

„Kako da se boriš protiv nekoga ko je pametniji od tebe?“, prošapta Rand. „Odgovor je jednostavan. Postaraj se da taj neko pomisli da sediš za stolom naspram njega, spreman da igraš njegovu igru. A onda ga udari pravo u lice, što jače možeš. Dobro si mi poslužio, Ramšalane. Oprostiću ti to što si se lordovima Vivijanu i Kolzvelu hvalio da možeš da me obmanjuješ kako hoćeš.“

Ramšalan zatečeno klonu, a Device ga pustiše da padne na koleno. „Moj gospodaru!", kaza. „Te noći sam popio previše vina i...“

„Tišina", reče mu Rand. „Kao što rekoh, danas si mi dobro poslužio. Neću te pogubiti. Naći ćeš selo dva dana hoda južno odavde."

To rekavši, Rand se okrenu; u Mininim očima bio je samo senka koja promiče kroz šumu. Priđe kapiji i prođe kroz nju. Min pođe za njim, kao i Ninaeva. Device krenuše poslednje, ostavljajući Ramšalana da zgranuto kleči u šumi. Kada poslednja Devica prođe kroz kapiju, prolaz se zatvori, tako da je Ramšalanovo cvilenje u mraku zamrlo.

„Rande al’Tore, to što si učinio jeste nepočinstvo", kaza mu Ninaeva čim se kapija zatvori. „U onoj palati je živelo na desetine, ako ne i na stotine ljudi!"

„Svako od njih je Grendalinom Prinudom pretvoren u praznu lutku", odgovori Rand. „Ona nikada ne dopušta da joj se iko približi a da mu pre toga ne uništi um. Dečak kog je poslala da radi u zatvoru jedva da je spoznao delić muka na kojima je većina njenih mezimaca. Ona im ne ostavlja sposobnost razmišljanja ili delanja - sve što mogu da čine jeste da kleče i da joj se dive, i možda da obavljaju sitne poslove na njenu zapovest. Učinio sam im uslugu."

„Uslugu?" upita Ninaeva. „Rande, primenio si kobnu vatru! Spaljeni su iz postojanja!"

„Kao što rekoh", tiho odgovori Rand. „Uslugu. Ponekad priželjkujem isti taj blagoslov. Laku noč, Ninaeva. Spavaj što bolje možeš, jer je našem boravku u Arad Domanu došao kraj."

Min ga je gledala kako odlazi, želeći da potrči za njim, ali suzdržavajući se. Kada je izašao iz prostorije, Ninaeva klonu u jednu modru naslonjaču, pa uzdahnu i nasloni glavu na ruku. Min dođe da učini isto to. Sve do tog trena nije ni shvatala koliko je iscrpljena. U poslednje vreme, boravak u Randovoj blizini u potpunosti je iznuruje, čak i kada se on ne bavi ničim strašnim kao što je bilo ovo noćas.

„Volela bih da je Moiraina ovde“, tiho promrmlja Ninaeva, pa se ukoči kao da je time samu sebe iznenadila.

„Ninaeva, moramo da uradimo nešto“, kaza Min, gledajući Aes Sedai.

Ninaeva rasejano klimnu glavom. „Možda.“

„Kako to misliš?"

„A šta ako je u pravu?“, upita Ninaeva. „Premda jeste vunoglava budala, šta ako on zaista mora da bude takav da bi pobedio? Onaj stari Rand nikada ne bi mogao da uništi čitavu tvrđavu punu ljudi samo da bi ubio jednog Izgubljenog."

„Naravno da ne bi mogao", reče joj Min. „Tada je i dalje mario za to! Ninaeva, svi oni životi..."

„A koliko bi i dalje bilo živo da je on od samog početka bio ovako nemilosrdan?" upita Ninaeva, skrećući pogled. „Da je bio u stanju da svoje sledbenike šalje u opasnost kao što je učinio s Ramšalanom? Da je mogao da napada bez brige za to koga će morati da ubije? Da je naredio svojim snagama da upadnu u Grendalinu tvrđavu, njeni sledbenici bi mahnito pružali otpor, pa bi svejedno izginuli. A ona bi pobegla.

Možda mora da bude ovako. Min, Poslednja bitka samo što nije otpočela. Poslednja bitka! Smemo li se usuditi da u borbu protiv Mračnog pošaljemo čoveka koji nije u stanju da podnosi žrtve zarad onoga što se mora učiniti?"

Min odmahnu glavom. „Smemo li da ga pošaljemo ovakvog, sa onim pogledom u očima? Ninaeva, prestao je da mari. Više mu ništa nije važno, sem toga da porazi Mračnoga."

„Zar to nije ono što mi od njega želimo?"

„Ja..." Ona ućuta. „Pobeda uopšte neće biti pobeda ako Rand postane nešto jednako zlo kao Izgubljeni... Mi...“

„Shvatam te“, iznenada je prekide Ninaeva. „Svetlost me spalila, shvatam - i u pravu si. Samo mi se ne dopadaju odgovori koje mi ti zaključci daju."

„Kakvi zaključci?"

Ninaeva uzdahnu. „Da je Kecuejn bila u pravu", reče. Skoro sebi u bradu, dodade: „Nepodnošljiva žena." Ona ustade. „Hajde. Moramo da je nađemo i da otkrijemo šta namerava."

Min ustade i pridruži joj se. „Jesi li sigurna da ona nešto namerava? Rand je bio strog prema njoj. Možda je i dalje s nama samo zato što želi da ga gleda kako bez nje čini pogrešne korake i trpi neuspehe."

„Namerava ona nešto", odgovori Ninaeva. „Ako postoji nešto u vezi s tom ženom na šta možemo da računamo, onda je to da nešto spletkari. Samo moramo da je ubedimo da nas u to uključi."

„A šta ako neće?", upita Min.

„Hoče", odgovori joj Ninaeva, gledajući mesto gde je Randova kapija rasekla tepih. „Kada joj ispričamo šta se noćas dogodilo - hoće. Ne volim tu ženu i pretpostavljam da ona isto to oseća prema meni, ali ni jedna ni druga ne možemo same obuzdati Randa." Ona se napući. „Brine me mogućnost da ni nas dve zajedno nećemo moći da ga obuzdamo. Hajdemo."

Min pođe za njom. Da obuzdaju Randa? To je druga stvar. Ninaeva i Kecuejn toliko su obuzete obuzdavanjem da ne uviđaju kako bi možda najbolje bilo da mu umesto toga pomognu. Ninaevi je stalo do Randa, ali ona njega vidi kao zadatak koji valja rešiti, a ne kao čoveka kom je potrebna pomoč.

I tako je Min izašla za Aes Sedai iz zamka. Zašle su u mračno dvorište - Ninaeva je načinila svetlosnu kuglu - pa žurno otišle iza zgrade, pored konjušnice i prema ključarevoj kolibi. Usput su prošle pored Alivije; nekadašnja damana delovala je razočarano. Verovatno su je Kecuejn i ostale opet odbile - Alivija mnogo vremena provodi pokušavajući da namoli Aes Sedai da je nauče novim tkanjima.

Napokon stigoše do ključareve kolibe - to jest kolibe koja je bila ključareva pre nego što ga je Kecuejn ubedila da se iseli. Bila je to prizemna kućica, pokrivena rogozinom i podignuta od drveta obojenog u žuto. Svetlost je prosijavala između kapaka na prozorima.

Ninaeva priđe debelim hrastovim vratima i pokuca; ubrzo joj odgovori Merisa. „Da, dete?“, upita Zelena, kao da namerno pokušava da podbode Ninaevu.

„Moram da porazgovaram s Kecuejn", procedi Ninaeva.

„Kecuejn Sedai trenutno nema nikakva posla s tobom", odvrati Merisa, pa krenu da zatvori vrata. „Vrati se sutra, pa će te možda primiti."

„Rand al’Tor je upravo kobnom vatrom izbrisao čitavu palatu punu ljudi", reče Ninaeva dovoljno glasno da je čuju oni u kolibi. „Bila sam s njim."

Merisa se ukoči.

„Pusti je", začu se Kecuejnin glas. Merisa nevoljno otvori vrata. Kada uđoše, Min vide kako Kecuejn sedi na podu na nekim jastucima u društvu Amis, Bair, Melaine i Sorilee. Prednja prostorija - glavna prostorija kolibe - bila je ukrašena samo jednostavnim smeđim tepihom, koji se uglavnom nije video od žena što su na njemu sedele. U kaminu od sivog kamena iza njih tiho je pucketala skoro zagašena vatrica. U jednom uglu bila je stoličica na kojoj je stajao čajnik.

Ninaeva jedva da pogleda Mudre. Progura se u kolibu, a Min kolebljivo pođe za njom.

„Dete, ispričaj nam šta se to desilo", kaza joj Sorilea. „Osetile smo odavde kako se svet vitoperi, ali nismo znale šta je bilo uzrok tome. Pretpostavljale smo da je to bilo delo Mračnoga."

„Ispričaću vam“, kaza Ninaeva, pa duboko udahnu, „ali hoću da budem uključena u vaše planove."

„Videćemo", odvrati Kecuejn. „Ispričaj nam šta si to videla."

Min sede na jedan tronožac pored zida kada Ninaeva progovori o onome što se dogodilo kod Natrinove humke. Mudre su je stisnutih usana slušale, a Kecuejn je samo povremeno klimala glavom. Merisa je - užasnutog lica - sipala čaj iz čajnika na onoj stoličici - sudeći po mirisu, reč je bila o tremalkinškom crnom - a onda ga okačila iznad vatre. Ninaeva je naposletku završila priču, i dalje stojeći.

O, Rande, pomislila je Min. Ovo mora da te izjeda. Ali osećala ga je kroz vezu; njegova osećanja delovala su joj veoma hladno.

„Dete, pametno si postupila što si došla da nam to saopštiš", obrati se Sorilea Ninaevi. „Sada možeš da ideš."

Ninaeva iskolači oči od besa. „Ali..."

„Sorilea", spokojno kaza Kecuejn, prekinuvši Ninaevu. „Ovo dete bi moglo biti od koristi za ono što nameravamo. I dalje je bliska mladom al’Toru; on joj je dovoljno verovao da je večeras povede sa sobom."

Sorilea pogleda ostale Mudre. Stara Bair i Melaina, kose boje sunca, klimnuše. Amis je delovala zamišljeno, ali nije se bunila.

„Možda", kaza Sorilea. „Ali - može li ona da bude poslušna?"

„Pa?“, upita Kecuejn Ninaevu. Sve one nisu ni najmanje obraćale pažnju na Min. „Možeš li?"

Ninaevine oči i dalje su bile iskolačene od besa. Svetlosti, pomislila je Min. Ninaeva? Da sluša Kecuejn i ostale? Ima da se izdere na njih!

Ninaeva povuče pletenicu, grabeći je tako snažno da su joj gležnjevi pobeleli. „Da, Kecuejn Sedai", procedi kroz stisnute zube. „Mogu."

Mudre kao da se iznenadiše što to čuju, ali Kecuejn opet klimnu, kao da je i očekivala taj odgovor. Ko bi mogao da pretpostavi da će Ninaeva biti tako... pa, razumna?

„Sedi, dete", kaza Kecuejn i mahnu rukom. „Da vidimo možeš li da slediš naređenja. Ti si možda jedina iz ovog pokoljenja od koje može biti nešto." Merisa na to pocrvene.

„Ne, Kecuejn", kaza Amis. „Ne jedina. Egvena ima mnogo časti."

Druge dve Mudre klimnuše.

„Kakav je plan?" upita Ninaeva.

„Tvoja uloga je...“, poče Kecuejn.

„Čekaj", prekide je Ninaeva. „Moja uloga? Hoću da ga čujem u potpunosti."

„Čućeš ga kada budemo spremne da ti ga saopštimo", odbrusi Kecuejn. „I nemoj da si me naterala da zažalim zbog toga što sam rešila da se zauzmem za tebe."

Ninaeva natera sebe da zatvori usta, ali i dalje je sevala očima - međutim, nije vikala na njih. „Tvoja uloga", nastavi Kecuejn, „jeste da pronađeš Perina Ajbaru."

„Šta će to vredeti?", upita Ninaeva, pa dodade, „Kecuejn Sedai."

„To su naša posla", odvrati Kecuejn. „U poslednje vreme, on putuje po jugu, ali mi ne možemo da otkrijemo gde je tačno. Možda mladi Al’Tor zna gde je. Pronađi ga za nas i možda ćemo ti objasniti u čemu je stvar."

Ninaeva nevoljno klimnu, a ostale počeše da razgovaraju o tome koliko naprezanja od kobne vatre Šara može da istrpi pre nego što se u potpunosti rastoči. Ninaeva je nemo slušala, očigledno pokušavajući da otkrije što više o Kecuejninim namerama, premda nije bilo mnogo naznaka o njima.

Min je sve to slušala samo jednim uvom. O kakvom god da je planu reč, neko će morati da brine o Randu. Njegovo današnje delo izjedaće ga iznutra, ma šta on tvrdio. Ima mnogo onih koji brinu šta će on učiniti u Poslednjoj bici. Njen posao je da ga dovede do te Poslednje bitke živog i pri čistoj svesti, s dušom u jednom komadu.

Nekako.