Oluja na obzorju

2 Priroda bola

Egvena je stajala potpuno pravo, dok joj je pozadina buktala sada već dobro poznatim bolom od debelih batina koje je dobila od nadzornice polaznica. Osećala se kao ćilim iz koga je izbijena sva prašina. Uprkos tome, mirno je ispravila bele suknje, pa se okrenula ka ogledalu i spokojno obrisala suze iz uglova očiju. Ovoga puta, bila je samo po jedna suza u svakom oku. Nasmešila se svom odrazu, a njen lik klimnu drugome u znak zadovoljstva.

U srebrnastom ogledalu video se odraz tamnim drvetom obloženih zidova sobice iza nje. Bilo je to veoma strogo mesto, sa stamenom stoličicom u jednom uglu, potamnelom i uglačanom od godina i godina upotrebe. Bio je tu i jedan četvrtasti sto, s debelom knjigom nadzornice polaznica. Na uzanom stočiću tačno iza Egvene bilo je nešto rezbarija, ali koža kojom je bio obložen beše daleko upečatljivija. Mnoge polaznice - i nemali broj Prihvaćenih - saginjale su se preko tog stola kako bi bile kažnjene zbog neposlušnosti. Egvena je tačno mogla da zamisli kako je taj sto taman zbog toga što ga stalno rose suze, koje za sobom ostavljaju mrlje. Tu je ona prolila mnogo suza.

Ali danas nijednu. Samo dve suze, i nije ih pustila niz obraze. Ne da je nije bolelo; čitavo telo kao da joj je buktalo od bola. Zapravo, ta batinanja su se pogoršavala kako je ona nastavljala da prkosi vlastima u Beloj kuli. Ali kako su batinanja bivala češća i bolnija, tako je i Egvenina rešenost da izdrži rasla. Još joj nije pošlo za rukom da prigrli i prihvati bol, kako to Aijeli čine, ali osećala je da je blizu toga. Aijeli su u stanju da se smeju i u najokrutnijim mukama. Pa, ona može da se smeši čim ustane.

Svaki udarac koji pretrpi, svaki bol koji izdrži, zapravo je pobeda. A pobeda je uvek razlog za sreću - bez obzira na to koliko čoveka ponos ili koža peku.

U odrazu u ogledalu videlo se kako sama nadzornica polaznica stoji pored stola iza Egvene. Silvijana se mrštila na kožni remen u svojim rukama. Njeno bezvremeno četvrtasto lice kao da je bilo blago zbunjeno; taj remenje gledala kao što bi neko gledao nož koji ne seče ili svetiljku koja neće da se upali.

Ta žena je bila iz Crvenog ađaha, što se videlo po porubu njene jednostavne sive haljine i resama šala na njenim ramenima. Visoka i zdepasta, crnu kosu je skupljala u punđu. Po mnogo čemu Egvena je nju smatrala izvanrednom nadzornicom polaznica. I to bez obzira na to što jeste besmisleno mnogo puta kaznila Egvenu. Možda upravo zbog toga. Silvijana ispunjava svoju dužnost. Svetlost zna da u poslednje vreme u Kuli ima malo žena za koje bi se to moglo reći!

Silvijana diže glavu i pogleda Egvenine oči u ogledalu. Smesta spusti remen i lice joj postade nečitko. Egvena se spokojno okrenu.

Silvijana uzdahnu, što za nju nije bilo uobičajeno. „Dete, kada ćeš dići ruke od ovoga?" upita je. „Moram reći da je za divljenje to kako si se pokazala i istakla ono što hoćeš, ali mora da znaš kako ću ja nastaviti da te kažnjavam sve dok ne popustiš. Neki red mora da se zna."

Egvena je zgranuto pogleda. Nadzornica polaznica retko kada se obraćala Egveni, izuzev da joj da uputstva ili ukore. Ipak, i ranije je bilo nekih pukotina...

„Da se zna red, Silvijana?", upita Egvena. „Kao što se drugde u Kuli zna za red?"

Silvijana stisnu usne, pa se okrenu i unese pribelešku u svoju knjigu. „Doći ćeš ujutru. Sada odlazi na večeru."

Jutarnju kaznu dobila je zbog toga što je nadzornicu polaznica oslovila imenom, a da nije dodala počasno „Sedai" na kraju. A verovatno i zbog toga što su obe znale da Egvena neće pasti u naklon pre nego što ode.

„Vratiču se ujutru", odgovori Egvena, „ali večera mora da sačeka. Naređeno mi je da ove večeri poslužujem Elaidu dok jede.“ Ovoga puta boravak kod Silvijane se odužio - Egvena je sa sobom donela popriličan spisak prestupa - tako da sada neće imati vremena da jede. Trbuh joj se pobuni zbog toga.

Silvijana je samo na tren pokazala da je nešto osetila. Je li to iznenađenje? „A zašto to nisi ranije pomenula?"

„Da li bi nešto promenilo da jesam?“

Silvijana nije odgovorila na to pitanje. „Onda ćeš jesti nakon što završiš posluživanje Amirlin. Ostaviću uputstva kod nadzornice kuhinja da ti sačuva malo hrane. Dete, uzevši u obzir koliko te često u poslednje vreme Leče, moraćeš više da jedeš. Neću da se onesvešćuješ zbog loše ishrane."

Stroga, ali poštena. Baš šteta što je ova završila u Crvenom. „U redu“, odgovori Egvena.

„A nakon obroka", nastavi Silvijana, dižući jedan prst, „vratićeš se kod mene zato što si pokazala nepoštovanje prema Amirlin Tron. Dete, ona za tebe nije jednostavno Elaida.“ Okrenu se svojoj knjizi pa dodade: „Sem toga, samo Svetlost zna u kakvu ćeš nevolju ove večeri da upadneš."

Kada Egvena izađe iz male odaje i uđe u široki hodnik od sivog kamena popločan zelenim i crvenim pločicama - razmisli o toj poslednjoj primedbi. Možda Silvijana nije pokazala iznenađenje kada je čula za Egvenin odlazak kod Elaide. Možda je to bilo saosećanje. Elaida se neće dobro poneti kada joj se Egvena suprotstavi, kao što se suprotstavljala ostalima u Kuli.

Da li je zato Silvijana rešila da Egvena dođe na poslednje šibanje nakon jela? Uzevši u obzir naređenja koja je Silvijana izdala, Egvena će morati da jede pre nego što se vrati da bude kažnjena, pa makar je Elaida zatrpala ukorima i naredbama da bude istučena.

Bila je to sitna ljubaznost i usluga, ali Egvena je na tome bila zahvalna. Dovoljno joj je teško da izdržava svakodnevne kazne i kada ne preskače obroke.

Dok je razmišljala o tome, dve Crvene sestre - Katerina i Barasina - priđoše joj niz hodnik. Katerina je nosila mesingani pehar. Opet dvokoren. Izgleda da je Elaida htela da se postara da Egvena za vreme obroka ne može da usmerava ni malčice. Egvena prihvati pehar ne buneći se i iskapi ga u jednom gutljaju, osećajući slabašan ali prepoznatljiv ukus metvice. Nehajno pruži pehar Katerini, a ova nije imala drugog izbora no da ga prihvati. Skoro kao da je kraljevski peharnik.

Egvena nije smesta pošla ka Elaidinim odajama. Predugo kažnjavanje, koje je trajalo i u vreme predviđeno za večeru, imalo je za posledicu to da joj je preostalo nekoliko slobodnih trenutaka, što je bilo ironično - pa nije želela da stigne ranije, jer bi to značilo da ukazuje poštovanje Elaidi. I zato se zadržala ispred vrata nadzornice polaznica, s Katerinom i Barasinom. Hoće li izvesna osoba danas posetiti nadzorničinu radnu sobu?

U daljini se videla omanja skupina sestara kako hodi preko zelenih i crvenih pločica. Delovale su bojažljivo, kao zečevi koji izlaze na čistinu da grickaju lišće, ali se boje grabljivca što se krije u senkama. U današnje vreme, sestre u Kuli uvek nose svoje šalove i nikud ne idu same. Neke od njih čak i drže Moć, kao da se boje da će ih usred Bele kule zaskočiti razbojnici.

„Je li vam drago zbog ovoga?" upita Egvena, bezmalo i ne shvatajući da to čini. Pogleda Katerinu i Barasinu; slučajno su i jedna i druga bile u družini sestara koje su zarobile Egvenu.

„Šta je to bilo dete?“, hladno upita Katerina. „Obračaš se jednoj sestri, a da te ona ništa nije pitala? Da li ti to tražiš kažnjavanje?" Nosila je upadljivo mnogo crvene odeće, pošto joj je haljina bila jarkogrimizna s crnim prugama. Tamna kosa prosipala joj se niz leđa u blagim kovrdžama.

Egvena nije obraćala pažnju na tu pretnju. Šta još mogu da joj urade? „Katerina, na trenutak zaboravi na zadevice", odgovori joj Egvena gledajući Žute kako prolaze i ubrzavaju korak ugledavši dve Crvene. „Stavi u stranu nadmetanje za vlast i pretnje. Stavi sve te stvari u stranu i pogledaj. Da li se ponosiš ovim? Stoleća su prošla a da u Kuli nije uzdignuta Amirlin iz redova Crvenih. Sada, kada vam se napokon ukazala prilika, vođa koju ste odabrale učinila je Kuli - ovo. Žene koje ne smeju da gledaju u oči one koje ne poznaju prisno, sestre koje se kreću u skupinama. Ađasi koji se ponašaju kao da su međusobno zaratili!"

Katerina frknu na tu primedbu, mada se vižljasta Barasina pokoleba i osvrnu da pogleda Žute koje su žurile niz hodnik, pri čemu je nekoliko njih streljalo pogledima Crvene.

„Ovo nije izazvala Amirlin", odgovori Katerina. „Uzrok ovome su tvoje glupe pobunjenice i njihova izdaja!"

Moje pobunjenice?, pomislila je Egvena, smešeći se u sebi. Dakle, sada ih vidiš kao „moje", umesto da mene smatraš jadnom Prihvaćenom, koja je samo nasamarena? To je napredak.

„Da li smo mi svrgle vladajuću Amirlin?", upita Egvena. „Jesmo li mi okrenule Zaštitnika protiv Zaštitnika, ili pretrpele neuspeh kada je reč o obuzdavanju Ponovorođenog Zmaja? Da li smo mi izabrale Amirlin toliko gladnu moći da je naredila da joj se podigne palata? Ženu zbog koje se svaka sestra pita hoće li biti sledeča kojoj će oduzeti šal?"

Katerina joj nije odgovarala, kao da je shvatila da ne bi trebalo da se upušta u raspravu sa običnom polaznicom. Barasina je i dalje razrogačenih očiju gledala Žute, koje su otišle niz hodnik. Gledala ih je zabrinuto.

„Rekla bih", nastavi Egvena, „da Crvene ne bi trebalo da štite Elaidu, već da joj najviše zameraju. Jer - Elaidino zaveštanje biće i vaše. Upamtite to."

Katerina je osinu pogledom, a Egvena se suzdrža da se ne lecne. Možda su te poslednje reči bile previše neposredne.

„Noćas ćeš se javiti nadzornici polaznica, dete", obavesti je Katerina. „I objasniti joj da si pokazala nepoštovanje prema sestrama i prema Amirlin.“

Egvena se ujede za jezik. Zašto uopšte traći vreme na pokušaj da ubedi Crvene?

Stara drvena vrata se uz tresak zatvoriše, tako da Egvena poskoči i osvrnu se. Tapiserije sleva i zdesna blago se zanjihaše, pa se smiriše. Egvena nije ni shvatila da je ostavila vrata malčice odškrinuta. Je li to Silvijana slušala njihov razgovor?

Više nema vremena za gubljenje. Izgeda da Alvijarin noćas neće doći. Gde li je? Uvek dolazi na kažnjavanje otprilike u vreme kada Egvena završava. Egvena odmahnu glavom, pa pođe niz hodnik. Dve Crvene pođoše za njom - sve više je slede, i sve vreme drže na oku, izuzev kada je Egvena u odajama drugih ađaha, gde je obučavaju. Pokušavala je da se ponaša kao da su te dve sestre počasna pratnja, a ne njene tamničarke. Takođe je pokušavala da ne obraća pažnju na bol u pozadini.

Svi znaci govorili su u prilog tome da Egvena dobija svoj rat protiv Elaide. Za ručkom tog dana Egvena je čula polaznice kako ogovaraju Elaidu i govore o njenom dramatičnom neuspeh prilikom pokušaja da zarobi Randa. Već je prošlo nekoliko meseci otkad se to desilo, i trebalo bi da je to tajna. A tu su i glasine da su Aša’mani vezali sestre poslate da ih unište. Još jedan Klaidin postupak za koji ne bi trebalo da se zna. Egvena je preduzela korake da žitelji Kule ne zaborave na te neuspehe, baš kao što je učinila sa Elaidinim neobičnim ponašanjem prema Šemerin.

Šta god da polaznice pričaju, Aes Sedai to čuju. Da, Egvena dobija. Ali počinje da gubi zadovoljstvo koje je nekad osećala zbog te pobede. Ko to može da se raduje dok gleda kako se Aes Sedai raspliću kao staro platno? Kome može biti drago zbog toga što je Tar Valon, najveličanstveniji od svih velikih gradova, zatrpan smećem? Ma koliko Egvena prezirala Elaidu, ne može da bude ushićena što vidi toliko nesposobnu Amirlin Tron.

A sada, noćas, suočiće se licem u lice sa Elaidom. Egvena je lagano hodala hodnicima, vodeći računa da ne stigne prerano. Kako da se ponaša za vreme večere? Za devet dana provedenih u kuli, Elaidu nije ni videla. Posluživanje te žene biće opasno. Ako uvredi Elaidu za dlaku previše, mogla bi završiti s glavom na panju. Ali ne može da joj se potčinjava i ulizuje. Neće pasti u naklon pred tom ženom, pa makar je to koštalo života.

Egvena zađe za ugao, pa se tako naglo ukopa u mestu da se skoro zatetura. Hodnik se naprasno završavao kamenim zidom, na kom je bio jarki mozaik. Na mozaiku je bila prikazana neka drevna Amirlin, kako sedi na kitnjasto zlatnom prestolu i pruža ruku da upozori kraljeve i kraljice. Na jednoj pločici pri dnu mozaika pisalo je da je tu prikazana Karajgan Makonar, kako okončava pobunu u Mosadorinu. Egveni je taj mozaik bio blago poznat; kada ga je poslednji put videla, nalazio se na zidu biblioteke Kule. Ali kada ga je tamo videla, Amirlinino lice nije bilo krvavo, a na mozaiku nije bilo ni leševa koji vise s greda.

Katerina stade pored Egvene i preblede. Niko ne voli da priča o tome kako se prostorije i hodnici u Kuli neprirodno premeštaju. Ti preobražaji bili su ozbiljan podsetnik da su svađe oko vlasti sporedne naspram velikih i strašnih nedaća u svetu. Bilo je to prvi put da je Egvena videla kako se ne samo hodnik pomerio, već i da se neki prikaz promenio. Mračni se budi, a sama Šara podrhtava.

Egvena se okrenu i ode od premeštenog mozaika. Sada ne može da se usredsredi na te stvari. Pod se riba tako što se najpre odabere jedna tačka i onda se krene na posao. Ona je svoju tačku odabrala. Bela kula mora da se zaceli.

Nažalost, to skretanje će potrajati. Egvena nevoljno ubrza korak, ne bi valjalo da porani, ali ne bi baš volela ni da okasni. Njene dve stražarke takođe požuriše, tako da su im suknje šuštale dok su se vraćale kroz nekoliko hodnika. Egvena usput primeti Alvijarin kako pognute glave zamiče za ugao, krećući se prema radnoj sobi nadzornice polaznica. Dakle, ipak ide da bude kažnjena. Zbog čega li se zadržala?

Dva zaokreta i jedno hladno kameno stepenište kasnije, Egvena zatiče sebe kako prolazi kroz deo Kule koji pripada Crvenom ađahu, pošto je to sada najkraći put do Amirlininih odaja. Po zidovima su visile crvene tapiserije, naglašene grimiznim podnim pločicama. Žene koje su hodale tim hodnicima bile su strogih lica, sve do jedne, i sve su nosile šalove pažljivo nameštene preko ramena i ruku. I tu, u odajama sopstvenog ađaha - gde bi trebalo da su samouverene - delovale su nesigurno i sumnjičavo, čak i prema slugama koji su žurili oko njih, s Plamenom Tar Valona na nedrima. Egvena je prolazila kroz hodnike, priželjkujući da ne mora toliko da žuri, pošto tako deluje potčinjeno. Sada ništa ne može u vezi s tim. U središtu Kule, popela se stepeništem nekoliko spratova, na kraju stigavši do hodnika koji vodi do Amirlininih odaja.

Zbog toga što je bila zauzeta polazničkim dužnostima i poukama, nije imala mnogo vremena da razmišlja o svom suočavanju s lažnom Amirlin. To je žena koja je svrgla Sijuan, žena koja je naredila da se Rand pretuče i žena koja je gurnula sve Aes Sedai na sam rub propasti. Elaida mora da spozna Egvenin bes, mora da bude ponižena i posramljena! Ona...

Egvena stade pred Elaidinim pozlaćenim vratima. Ne.

S lakoćom je zamislila šta bi se desilo. Elaida bi pobesnela, a Egvena bi bila prognana u mračne ćelije ispod kule. Kakvo bi dobro to donelo? Ona ne sme da se suoči s tom ženom - ne još. To bi dovelo samo do trenutnog zadovoljstva, nakon kojeg bi usledio težak neuspeh.

Ali, Svetlosti - ne može ni da se nakloni Elaidi! Amirlin ne radi takvo šta!

Ili... ne. Amirlin radi ono što se od nje traži. Šta je važnije? Bela kula ili Egvenin ponos? Jedini način da pobedi u toj bici jeste da pusti Elaidu da misli kako ona pobeđuje. Ne... Ne, jedini način da pobedi jeste da pusti Elaidu da misli kako nema bitke.

Može li Egvena da bude uljudna dovoljno dugo da preživi tu noć? Nije sigurna. Međutim, Elaida se mora osećati kao da ima svu vlast i da je Egvena prikladno krotka kada se ta večera bude završila. Najbolji način da to postigne a da pri tome sačuva makar malo ponosa jeste da ništa ne priča.

Tišina. To će te večeri biti njeno oružje. Pribravši se, Egvena pokuca.

Njeno prvo iznenađenje usledilo je kada joj je vrata otvorila Aes Sedai. Zar Elaida nema sluge za te stvari? Ta sestra Egveni nije bila poznata, ali bezvremeno lice bilo je jasno prepoznatljivo. Žena je, sudeći po njenom šalu, pripadala Sivom ađahu, a bila je vitka i bujnih nedara. Zlatnosmeđa kosa padala joj je do polovine leđa, a pogled joj je bio usplahiren, kao da je u poslednje vreme bila pod velikim pritiskom.

Elaida je sedela unutra. Egvena je zastala u dovratku, prvi put videvši svoju suparnicu otkad je s Ninaevom i Elejnom otišla iz Bele kule u lov na Crni ađah - a činilo joj se da se ta prekretnica dogodila pre čitave večnosti. Zgodna i dostojanstvena, Elaida kao da je izgubila malo svoje strogosti. Sedela je samouvereno i blago se smešeći, kao da razmišlja o nekoj šali koju samo ona razume. Stolica u kojoj je sedela bila je skoro kao neki presto - u duborezu, pozlaćena i obojena u crveno i belo. Za stolom je bilo još jedno mesto, verovatno za bezimenu Sivu sestru.

Egvena nikada pre toga nije bila u Amirlininim odajama, ali mogla je da zamisli kako su Sijuanine odaje izgledale. Jednostavne, ali ne stroge. S tek dovoljno ukrasa da se vidi kako je to soba neke važne osobe, ali ne dovoljno da skreću pažnju. Kod Sijuan sve bi imalo svrhu i namenu - a možda i nekoliko namena odjednom. Stočići sa skrivenim pretincima. Tapiserije koje služe kao karte. Ukršteni mačevi iznad ognjišta, namazani uljem u slučaju da zatrebaju Zaštitnicima.

Ili možda ona to samo umišlja. Međutim, ne samo da je Elaida za svoje odaje odabrala druge prostorije, već su i ukrasi u njima bili primetno skupoceni. Nisu sve odaje bile ukrašene - priča se da ona svakoga dana svojim odajama dodaje nove prostorije - ali to što jeste opremljeno, bilo je opremljeno veoma bogato. Nove svilene draperije - sve crvene - vise sa zidova i tavanice. Na tairenskom ćilimu na podu bile su prikazane ptice u letu, a bio je tako tanano izatkan da je podsećao na sliku. Po prostoriji su bili raštrkani komadi nameštaja koji su pripadali raznim stilovima i koje su razni majstori napravili, ali svaki komad nameštaja bio je bogato ukrašen duborezom i intarzijama od belokosti. Na jednom su bile loze, na drugom isprepleteni čvorići, a na trećem izukrštane zmije.

Ešarpa preko Elaidinih ramena daleko više je izluđivala od njenog razbacivanja i razmetljivosti. Na njoj je bilo šest pruga. Ne sedam, već šest! Mada Egvena nije odabrala ađah za sebe, odlučila bi se za Zeleni. Međutim, to nije sprečilo da je preplavi talas besa kada je videla da je sa šala uklonjena plava. Niko ne može jednostavno raspustiti jedan od ađaha, pa makar taj neko bio Amirlin Tron!

Ali Egvena zadrža jezik za zubima. Cilj tog sastanka je preživljavanje. Egvena može da istrpi batine i bol zarad dobra Kule - ali može li da istrpi i Elaidinu bahatost?

„Nema naklona?" upita Elaida kada Egvena uđe u sobu. „Rekle su mi da si tvrdoglava, pa, onda ćeš posetiti nadzornicu polaznica kada se ova večera završi i obavestićeš je o svom propustu. Šta imaš da kažeš na to?“

Da si ti okužila ovu građevinu i da si ogavna i razorna kao najgora bolest koja je u istoriji pogodila ovaj grad i ljude. Da si...

Egvena spusti pogled i - osećajući toliko duboku sramotu da su joj kosti od nje brujale - pognu glavu.

Elaida se zasmeja, očigledno shvatajući taj postupak kako je trebalo. „Zaista sam očekivala da ćeš praviti veće nevolje. Izgleda da Silvijana ipak zna šta joj je dužnost. To je dobro. Bila sam zabrinuta zbog mogućnosti da i ona - baš kao previše njih u kuli u poslednje vreme - zabušava. Pa, baci se na posao. Neću cele noći da čekam na večeru.“

Egvena stisnu pesnice, ali ništa ne odgovori. Pored zadnjeg zida bio je postavljen dugi sto za s nekoliko srebrnih poslužavnika, čiji su se uglačani poluloptasti poklopci orosili od vreline sadržaja u tanjirima. Tu je takođe bila i srebrna činija za supu. Ona siva sestra je kolebljivo stajala pored vrata. Svetlosti! Ta žena je prestravljena. Egvena je veoma retko imala prilike da vidi takav izraz lica na jednoj sestri. Šta li je uzrok tome?

„Hajde, Mejdani“, obrati se Elaida Sivoj. „Zar ćeš celu noć da stojiš? Sedi!“ Egvena jedva prikri zatečenost. Mejdani? Ona je bila među onima koje su Šerijam i ostale poslale u Belu kulu da uhode! Dok je Egvena gledala šta je na kom poslužavniku, na tren se osvrnula preko ramena. Mejdani je sela na manju i manje ukrašenu stolicu pored Elaide. Da li ta Siva uvek nosi tako lepu odeću na večeru? Vrat joj je blistao od smaragda, a njena tamnozelena haljina bila je od najskuplje moguće svile, krojena tako da naglašava nedra koja bi na nekoj drugoj ženi bila prosečne veličine, ali su na Mejdaninom vitkom telu delovala bujno.

Beonin je kazala kako je upozorila Sive sestre da Elaida zna da su one uhode. Zašto onda Mejdani nije pobegla iz Kule? Šta je tu zadržava?

Pa, sada bar njena užasnutost ima smisla. „Mejdani", upita Elaida, ispijajući gutljaj vina iz pehara, „danas si baš bleda. Izlaziš li na sunce u dovoljnoj meri?“

„Mnogo vremena provodim izučavajući istorijske spise, Elaida", drhtavim glasom odgovori Mejdani. „Zar si zaboravila?"

„A, tako je", zamišljeno odgovori Elaida. „Biće dobro znati kako su se u prošlosti ophodili prema izdajnicima. Čini mi se da je odsecanje glave prelaka i previše jednostavna kazna. Biće potrebna veoma posebna nagrada za one koje su podelile našu Kulu i koje su se hvalisale svojim odmetništvom. Pa, nastavi ti sa svojim istraživanjem." Mejdani sede i spusti šake u krilo. Da nije Aes Sedai, morala bi da obriše znoj sa čela. Egvena promeša supu, držeći kutlaču tako snažno da joj zglavci na prstima prebledeše. Elaida zna. Zna da je Mejdani uhoda, ali svejedno ju je pozvala na večeru - kako bi se poigravala s njom.

„Požuri, devojko", prasnu Elaida na Egvenu.

Egvena diže posudu sa supom - drške su joj bile tople pod prstima - i priđe malom stolu. Napunila im je zdele smeđastom tečnošću, u kojoj su plutale pečurke poznate kao kraljičina kruna. Supa je, sudeći po mirisu, bila toliko zabiberena da je svaki drugi ukus zacelo neprepoznatljiv. U poslednje vreme se toliko hrane kvari da bi ta supa bez začina bila nejestiva.

Egvena je radila ne razmišljajući, kao što se točak kola okreće iza volova. Nije morala da odlučuje; nije morala da odgovara na pitanja. Samo je radila. Napunila je zdele supom tačno koliko treba, a onda otišla po kotaricu s hlebom i po jedno parče - ne previše hrskavo - stavila na male porcelanske tanjiriće za hleb. Potom se vratila sa okruglim komadićem putera za svako parče, isečenim brzo ali oštro s jedne veće kocke. Za to joj je bilo potrebno dva poteza nožem. Niko ne može da odraste kao gostioničareva kći, a da ne nauči kako da poslužuje obrok kako treba.

Dok je radila, u njoj je sve ključalo. Svaki korak nanosio joj je bol, i to ne zbog toga što joj je pozadina i dalje buktala. Za divno čudo, telesni bol sada joj je bio beznačajan. Daleko manji od bola zbog toga što ćuti i zbog toga što ne dopušta sebi da se suoči s tom groznom ženom, tako kraljevskom i tako bahatom.

Dok su dve žene počinjale da jedu supu - namerno ne obraćajući pažnju na žiške u hlebu - Egvena se vratila do zida i ukočeno stala, sklopivši šake ispred sebe. Elaida baci pogled ka njoj, pa se nasmeši, očigledno shvatajući to kao još jedan znak krotkosti. Zapravo, Egvena nije imala poverenja u sebe i nije se usuđivala da se pomeri, jer se bojala da bi se svaka kretnja završila tako što bi ošamarila Elaidu. Svetlosti, kako joj je to teško!

„Mejdani, šta se priča po Kuli?“, upita Elaida, umačući hleb u supu.

„Ja... nemam mnogo vremena da to slušam..."

Elaida se nagnu ka njoj. „O, zacelo nešto znaš. Imaš uši, a čak i Sive mora da vole da ogovaraju. Šta se priča o onim pobunjenicama?"

Mejdani još više preblede. „Ja... ja..."

„Hmm“, kaza Elaida. „Ne sećam se da si bila tako tupava kada smo bile polaznice, Mejdani. Ovih poslednjih nekoliko nedelja nisi ostavila ne znam kakav utisak na mene; počinjem da se pitam zašto ti je uopšte dat taj šal. Možda nije ni trebalo da bude na tvojim ramenima."

Mejdani iskolači oči.

Elaida joj se nasmeši. „O, samo te zadirkujem, dete. Vrati se jelu."

Šalila se! Šalila se o tome kako je jednoj ženi otela šal i ponizila je u toj meri da je ova pobegla iz Kule. Svetlosti! Šta se to desilo Elaidi? Egvena je imala prilike da je upozna i Elaida je tada na nju ostavila utisak stroge žene, ali ne tiranina. Moč menja ljude. Izgleda da je u Elaidinom slučaju to što je postala Amirlin Tron njenu strogost i ozbiljnost zamenilo osećajem povlašćenosti i okrutosti, koji joj je udario u glavu.

Mejdani diže pogled. „Ja... čula sam sestre kako izražavaju zabrinutost zbog Seanšana."

Elaida nehajno odmahnu i srknu supu. „Ma. Predaleko su da bi predstavljali opasnost po nas. Pitam se da li u tajnosti rade za Ponovorođenog Zmaja. Bilo kako bilo, ubeđena sam da su glasine koje kruže o njima krajnje preterane." Elaida baci pogled na Egvenu. „Stalno me zabavlja to što neke veruju u sve što čuju."

Egvena nije mogla da odgovori. Jedva da bi mogla da progrca nešto. Šta bi Elaida mislila o tim „preteranim" glasinama ako bi Seanšani stavili ledeni a’dam oko njenog glupog vrata? Egvena je ponekad i dalje osećala tu ogrlicu na svojoj koži, kako je svrbi, a njoj je nemoguće da se pomeri. Ponekad je još obuzima slabašna mučnina zbog toga što može slobodno da se kreće, iako oseća kako bi trebalo da bude zaključana i jednostavnim metalnim povocem vezana za klin u zidu.

Zna šta je sanjala i zna da su ti snovi proročanski. Seanšani će napasti Belu kulu. Elaida očigledno zanemaruje njena upozorenja.

„Ne“, nastavi Elaida, mašući Egveni da donese još supe. „Ti Seanšani ne predstavljaju nikakvu muku. Prava opasnost krije se u potpunom odsustvu poslušnosti kod nekih Aes Sedai. Šta moram učiniti kako bili okončala one glupe pregovore kod mostova? Koliko če sestara morati da ode na pokoru pre nego što prihvate moju vlast?“ Sedela je i lupkala kašikom o činiju za supu. Egvena, kraj stola za posluživanje, izvadi kutlaču iz njenog srebrnog držača i uze činiju sa supom.

„Da“, mislila se Elaida, „da su sestre bile poslušne, onda Kula ne bi bila podeljena. One pobunjenice bi se pokorile, a ne bi pobegle kao glupo jato preplašenih ptica. Da su sestre bile poslušne, Ponovorođeni Zmaj bio bi u našim rukama, a oni grozni ljudi koji se obučavaju u svojoj Crnoj kuli odavno bi bili rešena stvar. Šta ti misliš, Mejdani?"

„Ja... poslušnost je svakako veoma važna, Elaida."

Elaida odmahnu glavom dok joj je Egvena sipala supu u zdelu.

„Mejdani, to svako zna. Pitala sam te šta bi trebalo da se uradi. Srećom, meni je nešto sinulo. Zar ti nije čudno što se u Tri zaveta nigde ne pominje poslušnost Beloj kuli? Sestre ne mogu da lažu, ne mogu da prave oružje da ljudi ubijaju druge ljude i ne mogu da koriste Moć kao oružje protiv drugih, sem u samoodbrani. Meni su se ti zaveti činili previše labavim. Zašto ne postoji zavet pokornosti Amirlin? Kada bi to jednostavno obećanje bilo deo svih nas, koliko bi se bola i poteškoća izbeglo? Možda je vreme za neke promene."

Egvena je ukočeno stajala. Ona nekada nije razumela koliko su zaveti važni. Pretpostavljala je da su mnoge polaznice i Prihvaćene dovodile u pitanje njihovu svrsishodnost. Ali s vremenom je naučila, baš kao što svaka Aes Sedai mora da nauči, koliko su važni. Tri zaveta su ono što čini Aes Sedai. Zahvaljujući njima, Aes Sedai rade ono što je najbolje za čitav svet - ali i više od toga, one su zaštita od optužbi.

Ako bi bile promenjene... pa, to bi bila neviđena nedaća. Elaida bi trebalo da t o zna. Lažna Amirlin vratila se supi, smešeći se sebi u bradu, nesumnjivo razmišljajući o četvrtom zavetu, kojim bi se zahtevala pokornost. Zar ne vidi da bi to urušilo Kulu? Preobrazilo bi Amirlin od vođe u despota!

Egvena je ključala od besa i pušila se kao ta supa koju nosi. Ta žena, to... stvorenje! Ona je uzrok nedaća u Beloj kuli, ona je izazvala podelu između pobunjenica i odanih. Ona je naredila da se Rand zarobi i tuče. Ona je muka i nedaća!

Egvena je osetila kako se trese. Za tren oka, prasnuće i sasuti Elaidi istinu u lice. To je toliko ključalo u njoj da se jedva suzdržavala.

Ne!, pomislila je. Ako to učinim, mojoj borbi je kraj. Izgubila sam rat.

I tako je Egvena učinila jedino čega se mogla setiti kako bi se zaustavila. Prosula je supu na pod.

Smeđa tečnost prosu se po tanano izatkanom ćilimu, na kom su bile prikazane crvene, žute i zelene ptice u letu. Elaida opsova, pa skoči sa stolice i ustuknu od prolivene supe. Tekućina joj nije ni kapnula na haljinu, što je baš bila šteta. Egvena potpuno mirno zgrabi krpu sa stola i poče da skuplja prosutu supu.

„Budalo smotana!", prasnu Elaida.

„Žao mi je“, odgovori Egvena. „Volela bili da se to nije dogodilo". I zaista je tako bilo. Volela bi da se čitavo to veče nije dogodilo. Volela bi da Elaida nije na vlasti; volela bi da Kula nije podeljena. Volela bi da nije bila primorana da prospe supu po podu. Ali bila je - pa je stoga klečala i ribala, pokušavajući da se pobrine za to.

Elaida je mucala od besa, upirući prstom. „Divljakušo, taj ćilim košta više od celog tvog sela! Mejdani, pomozi joj!“

Siva se nije ni pobunila, već je pritrčala i zgrabila vedro ledene vode, u kome se hladilo vino, pa se žurno vratila da pomogne Egveni. Elaida je prišla vratima na suprotnoj strani prostorije, kako bi pozvala sluge.

„Pošalji po mene", prošapta Egvena kada Mejdani kleknu da joj pomogne sa čišćenjem.

„Molim?“

„Pošalji nekoga po mene, kako bi mi izdala uputstva“, tiho joj reče Egvena, bacivši pogled ka Elaidi, koja im je bila okrenuta leđima. „Moramo da razgovaramo."

Egvena je prvobitno nameravala da izbegava salidarske uhode, i da koristi Beonin kao svoju glasnicu. Ali sada je muči previše pitanja. Zašto Mejdani nije pobegla iz Kule? Šta uhode nameravaju? Je li Elaida usvojila i neku od ostalih i ubila je u pojam, kao što je učinila s Mejdani?

Ova pogleda ka Elaidi, pa onda pogleda Egvenu. „Možda ponekad ne izgledam tako, ali i dalje sam Aes Sedai, devojko. Ne možeš da mi naređuješ."

„Mejdani, ja sam tvoja Amirlin", spokojno joj odbrusi Egvena, cedeći supu iz krpe u ibrik. „I bolje bi ti bilo da to zapamtiš - ako nećeš da Tri zaveta budu zamenjena zakletvama da doveka služiš Elaidi."

Mejdani je pogleda, pa se lecnu kada Elaida stade da vrišteći doziva sluge. Ta jadnica je očigledno napaćena u poslednje vreme.

Egvena joj spusti ruku na rame. „Mejdani, moguće je svrgnuti Elaidu. Kula će biti ujedinjena. Postaraću se da se to dogodi, ali ne smemo da se obeshrabrimo. Pošalji po mene."

Mejani diže pogled i odmeri Egvenu. „Kako... kako ti uspeva? Kažu da te kažnjavaju tri ili četiri puta dnevno i da ti je između kažnjavanja potrebno Lečenje, da bi mogli još da te tuku. Kako to podnosiš?"

„Podnosim jer moram", odgovori Egvena puštajući ruku. „Baš kao što svi radimo ono što moramo. Vidim da ti je veoma teško to što držiš Elaidu na oku, ali znaj da su tvoji napori primećeni i da se cene.“

Egvena zapravo nije znala je li Mejdani poslata da uhodi Elaidu, ali uvek je bolje da neka žena misli kako njena patnja ima neku svrhu. Izgleda da je kazala pravu stvar, jer se Mejdani ispravila i ohrabreno klimnula. „Hvala ti.“

Elaida se vraćala, a iza nje su išle tri sluge.

„Pošalji po mene", opet naredi Egvena, obraćajući se Mejdani šapatom. „Ja sam jedna od retkih u ovoj Kuli koja ima izgovora da se kreće između odaja različitih ađaha. Mogu da pomognem da se zaceli ono što je slomljeno, ali biće mi potrebna tvoja pomoć."

Mejdani se pokoleba, pa klimnu. „U redu."

„Ti!“, prasnu Elaida prilazeći Egveni. „Napolje! Hoću da kažeš Silvijani da te išiba kao što nikada ranije nijednu ženu nije išibala! Hoću da te kazni, pa Izleči na licu mesta, a onda da te opet istuče! Napolje!"

Egvena ustade, pruživši krpu jednom od slugu, a onda pođe prema izlazu.

„I nemoj misliti da ti je to što si smotana omogućilo da pobegneš od svojih dužnosti", nastavila je da viče Elaida iza njenih leđa. „Vratićeš se da mi služiš neki drugi put. Ako budeš prosula makar jednu kap, narediću da te na nedelju dana zatvore u ćeliju bez prozora i osvetljenja. Razumeš li?"

Egvena izađe iz sobe. Je li ta žena ikada bila prava Aes Sedai, koja vlada svojim osećanjima?

Ali i Egvena je izgubila vlast nad svojim osećanjima. Nije trebalo da dopusti da dođe do tačke u kojoj je bila primorana da prospe supu. Potcenila je to koliko Elaida može da bude izluđujuća, ali neće dopustiti da se to ponovo dogodi. Smirivala je sebe dok je hodala, udišući i izdišući. Bes joj nimalo ne pomaže. Nema svrhe besneti na lasicu koja ti krišom dolazi u dvorište i kolje kokoške. Samo postaviš zamku i rešiš se te životinje. Bes je besmislen.

Dok su joj šake i dalje mirisale na biber i začine, spustila se do najnižeg dela Kule, gde se pored glavne kuhinje nalazila polaznička trpezarija. U poslednjih devet dana Egvena je često radila u toj kuhinji; sve polaznice imaju zaduženja. Mirisi kojima je kuhinja odisala - ugljen i dim, supe koje se krčkaju i oštri nenamirisani sapuni - bili su joj dobro poznati. Zapravo, ti mirisi nisu se mnogo razlikovali od mirisa kuhinje u gostionici njenog oca u Dvema Rekama.

Okrečena prostorija bila je prazna, kao i stolovi, mada je na jednom od njih bio mali poslužavnik, pokriven poklopcem kako bi hrana na njemu ostala topla. Tu je bio i njen jastučić koji su polaznice ostavile kako bi tvrda klupa bila udobnija. Egvena priđe, ali baš kao uvek - nije obraćala pažnju na jastuk, mada je osećala zahvalnost zbog toga što ga stavljaju. Ona sede i skloni poklopac sa obroka. Nažalost, zatekla je samo činiju one smeđaste supe. Nije bilo ni traga pečenja, sosa ili duge i tanke boranije, što je bio ostatak Elaidinog obroka.

Ipak, to je hrana i Egvenin trbuh je zahvalan na njoj. Elaida joj nije naredila da smesta ode da bude kažnjena, pa Silvijanino naređenje da najpre jede ima prednost. Ili makar se takav zaključak iz svega toga može izvući, što bi trebalo da je zaštiti.

Jela je tiho, potpuno sama. Supa je zaista bila začinjena i imala ukus na biber, baš kao što je mirisala, ali to joj nije smetalo. Sem toga, zapravo je veoma dobra. Dobila je i nekoliko kriški hleba, mada s kraja vekne. Sve u svemu, to nije bio loš obrok - kada se uzme u obzir kako je mislila da ništa neće dobiti.

Egvena je zamišljeno jela, slušajući Laras i kuhinjske pomoćnice kako lupaju šerpama dok ih peru u susednoj prostoriji. Bila je iznenađena time koliko se spokojno oseća. Promenila se; nešto u vezi s njom je drugačije. Gledajući Elaidu, naposletku se suočavajući sa ženom koja joj je svih tih meseci suparnica, bila je primorana da s novog stanovišta pogleda sve što radi.

Mislila je da podriva Elaidu i otima vlast nad Belom kulom iznutra. Sada je shvatila kako uopšte ne mora da je podriva. Ta žena je sasvim u stanju da to učini sama. Ma Egvena tačno može da zamisli kako će se Predstavnice i glave ađaha poneti kada Elaida obznani svoju nameru za promeni Tri zaveta!

Elaida će s vremenom pasti, sa Egveninom pomoći ili bez nje. Egvenina dužnost kao Amirlin nije bila da ubrza taj pad - već da učini sve što može kako bi sačuvala Kulu i njene žiteljke. Ne mogu dopustiti da se još više podele. Njena dužnost je da suzbije pometnju i uništenje koji im svima prete i da obnovi Kulu. Dok je završavala supu, poslednjim zalogajem hleba mažući ostatke iz zdele, shvatila je kako mora uraditi šta god bude morala kako bi za sestre u Kuli bila snaga i ohrabrenje. Vremena ponestaje. Šta li sve Rand čini sa svetom bez vodstva? Kada će Seanšani napasti sa severa? Da bi stigli do Tar Valona, moraće da preseku preko Andora - a koliko će uništenje to izazvati? Zacelo ima nešto vremena da ujedini Kulu pre nego što do tog napada dođe, ali nema vremena za traćenje.

Egvena odnese posuđe u kuhinju i sama ga opra, zbog čega pozamašna nadzornica kuhinja klimnu u znak odobravanja. Nakon toga Egvena ode do Silvijanine radne sobe. Moraće brzo završiti sa kažnjavanjem; po svom običaju, namerava da i noćas obiđe Leanu. Egvena pokuca pa uđe i zateče Silvijanu za svojim stolom, kako na svetlosti dve srebrne svetiljke lista jedan debeli tom. Kada Egvena uđe, Silvijana crvenom trakom označi gde je stala, pa zatvori knjigu. Na izlizanoj korici pisalo je Promišljanja o raspirenom Plamenu, istorija uspona raznih Amirlin. Zanimljivo.

Egvena sede na stoličicu ispred stola - ničim ne pokazujući da je osetila oštar bol u pozadini - i spokojno ispriča šta se te večeri dogodilo, propuštajući da pomene kako je namerno prosula zdelu sa supom. Ali jeste kazala da ju je ispustila kad je Elaida pomenula ukidanje i izmenu Tri zaveta.

Silvijana je nakon toga bila veoma zamišljena.

„Pa“, reče žena ustajući i uzimajući remen, „Amirlin je rekla svoje."

„Da, jesam", reče Egvena, pa ustade i namesti se preko stola, dižući suknje i podsuknje kako bi primila batine.

Silvijana se pokoleba, a onda poče šibanje. Za divno čudo, Egvena nije osećala nikakvu želju da vrišti. Naravno, to ju je bolelo - ali jednostavno nije mogla da kuka. Kako je ta kazna besmislena!

Setila se bola koji je osetila kada je videla sestre kako se mimoilaze u hodniku i zgledaju sa strahom, sumnjom i nepoverenjem. Setila se svojih muka dok je ćutke služila Elaidu. I setila se čistog užasa koji ju je obuzeo na pomisao da svi u Kuli budu zavetima obavezani da služe takvom tiraninu.

Egvena se setila sažaljenja prema jadnoj Mejdani. Niko ne bi smeo da se tako ophodi ni prema jednoj sestri. Zatočeništvo je jedno - ali slamanje duha neke žene, poigravanje s njom i nagoveštavanje budućih muka? To je neizdrživo.

Sve je to bolelo Egvenu, kao nož u nedrima koji joj probija srce. Dok se šibanje nastavljalo, shvatila je da ništa što one mogu da učine njenom telu ne može da se poredi s bolom u duši koji je osetila kada je videla kako Bela kula pati pod Elaidinom vlašću. U poređenju s tim unutrašnjim bolovima, batine su besmislene.

I tako se zasmeja.

Nije to bio usiljen smeh. Nije to bio smeh prkosa. Bio je to smeh neverice. Smeh zbog besmislenosti. Kako mogu uopšte da misle da će to što je tuku bilo šta promeniti? To je suludo!

Šibanje stade. Egvena se okrenu. Nije valjda to sve!

Silvijana ju je zabrinuto gledala. „Dete?“, upita. „Kako si?“

„Sasvim sam dobro."

„Jesi li... sigurna? Jesi li pribrana?"

Ona misli da sam sišla s uma zbog pritiska, shvatila je Egvena. Tuče me, a ja se smejem.

„Sasvim sam pribrana", odgovori Egvena. „Ne smejem se zato što sam sišla s uma, Silvijana. Smejem se zato što je potpuno besmisleno to što me tučeš."

Žena se namršti.

„Zar ti to ne vidiš?“, upita je Egvena. „Zar ne osećaš bol? Zar ne osećaš patnju dok gledaš kako se Kula ruši oko tebe? Zar neke batine mogu da se porede s tim?“

Silvijana ništa nije odgovorila.

Sada shvatam, pomislila je Egvena. Nisam razumela šta to Aijeli rade. Pretpostavljala sam da moram biti čvršća i da će me to naučiti kako da se smejem bolu. Ali uopšte nije reč o čvrstini. Ne smejem se zbog snage. Smejem se zbog razumevanja.

Kada bi pustila da Kula padne, kada bi dopustila da Aes Sedai propadnu - taj bol bi je uništio. Mora to da spreči, jer ona je Amirlin Tron.

„Ne mogu odbiti da te kaznim“, kaza joj Silvijana. „To valjda shvataš."

„Naravno", odgovori Egvena. „Ali molim te, podseti me nešto: šta si ono kazala u vezi sa Šemerin? Kako je Elaidi uspelo da joj oduzme šal?“

„Bilo je to zato što je Šemerin to prihvatila", odgovori Silvijana. „Ponašala se kao da zaista jeste ostala bez šala. Nije se borila."

„Ja tu grešku neću učiniti, Silvijana. Elaida može da kaže šta god hoće - ali to ne menja ono što jesam, niti ono što smo svi mi. Čak i da pokuša da izmeni Tri zaveta, biće onih koje će se odupirati i koje će se držati onoga što je ispravno. I zato - kada tučeš mene, ti tučeš Amirlin Tron, a to bi valjda trebalo da je dovoljno zabavno da se obe smejemo."

Kazna se nastavi, a Egvena prigrli bol, uze ga u sebe, oceni da je beznačajan, mučena nestrpljenjem da se kazna što pre završi.

Čeka je mnogo posla.