Raskršće sumraka

14 Šta znaju Mudre

Halvin Nori, glavni pisar, i Rina Harfor, domaćica, zajedno su ušli. On se poklonio nezgrapno i neuvežbano, a ona pala u skladan naklon koji nije bio ni predubok ni previše plitak. Bili su sušta suprotnost jedno drugome. Gazdarica Harfor, okruglog lica, beše dostojanstvena kao kraljica, kose pokupljene u urednu sedu punđu. Gazda Nori je bio visok i štrkljast kao čaplja, a ono malo kose što mu je ostalo štrčalo mu je iza ušiju kao belo paperje. Oboma su im tanke kožne torbice bile natrpane hartijama, ali ona je svoju nosila sa strane, kako ne bi izgužvala svečanu skerletnu ešarpu, koja je kao i uvek bila bez ijednog nabora, koje god doba bilo ili koliko god da je ona već na nogama, dok je on svoju pribio uz uzane grudi, kao da hoće da sakrije stare mrlje od mastila kojima mu je bila poprskana i ešarpa, uključujući i jednu veliku, od koje je izgledalo kao da se rep belog lava završava crnim čuperkom. Završivši sa iskazivanjem poštovanja, smesta se malo udaljiše jedno od drugog, bezmalo se gledajući ispod oka.

Čim se vrata za Rejzorijom zatvoriše, sjaj saidara blesnu oko Avijende i ona izatka štit protiv prisluškivanja, koji se zalepi za zidove. Ono što će se reći sada je najsigurnije što može biti, a Avijenda će znati ako neko makar pokuša da prisluškuje pomoću Moći. Ta vrsta tkanja njoj baš ide od ruke.

„Gazdarice Harfor“, kaza Elejna, „molim vas, počnite.“ Naravno, nije ih ponudila vinom ni da sednu. Gazda Nori bi se na takav propust u ophođenju verovatno zgranuo do noktiju na nožnim prstima, a lako je moguće da bi se gazdarica Harfor uvredila. Nori se i ovako sav trzao i gledao Rinu ispod oka, a ona je stiskala usne. I nakon nedelja i nedelja koliko se ti sastanci održavaju, bilo je očigledno koliko njih dvoje ne vole da podnose izveštaje kada ono drugo može da čuje. Ljubomorno su čuvali svoje posede, a još više otkad je domaćica zašla u deo koji bi se nekada smatrao odgovornošću gazda Norija. Naravno, staranje o Kraljevskoj palati oduvek je bila dužnost domaćice, a moglo bi se i reći da su njene nove dužnosti tek produžetak toga. Ali Halvin Nori to baš i ne bi rekao. Plamteće cepanice glasno prasnuše i urušiše se u kaminu jedna na drugu, a oblak žiški diže se uz dimnjak.

„Moja gospo, ubeđena sam da je drugi bibliotekar... uhoda“, naposletku reče gazdarica Harfor, ne obraćajući pažnju na Norija, kao da bi da on nestane. Protivila se da iko drugi zna da ona traga za uhodama po palati, ali izgleda da joj je najviše smetalo što to zna glavni pisar. Jedina vlast koju on nad njom ima, ako i to, jeste plaćanje računa, a on nikada nijedan trošak nije doveo u pitanje, ali čak je i to malo bilo više nego što se njoj dopada. „Na svaka tri ili četiri dana gazda Harnder odlazi u jednu gostionicu po imenu Obruč i strela, navodno zbog piva koje pravi gostioničarka, izvesna Milis Fendri. Ali gazdarica Fendri takođe drži golubove i nakon svake gazda Harnderove posete ona pušta jednog goluba koji leti na sever. Juče su tri Aes Sedai, koje su odsele u Srebrnom labudu, našle razloga da posete Obruč i strelu, mada tu gostionicu posećuju znatno siromašniji gosti. Ušle su i izašle pod kapuljačama, a bile su nasamo s gazdaricom Fendri duže od sat vremena. Sve tri su iz Smeđeg ađaha. Bojim se da to govori ko je gazda Harnderov poslodavac.“

„Služavke, lakeji, kuvari, majstor stolar, ne manje od pet gazda Norijevih pisara, a sada i jedan bibliotekar.“ Zavalivši se u stolicu i prekrstivši noge, Dijelin se kiselo namršti. „Gazdarice Harfor, zar nema baš nikog za koga vremenom nećemo otkriti da je uhoda?“ Nori nelagodno istegnu vrat; prekršaje svojih pisara smatrao je ličnom uvredom.

„Nadam se da ću ubrzo stići do dna te bačve, moja gospo“, spokojno odgovori gazdarica Harfor. Nju ne uzbuđuju ni uhode ni Visoka sedišta moćnih Kuća. Uhode su napasti od kojih ona namerava da očisti palatu, kao što je čisti od buva i pacova - mada je u poslednje vreme bila primorana da prihvati pomoć Aes Sedai kada je o pacovima reč - dok su velmože kao kiša ili sneg, prirodne nepogode koje se trpe dok ne prođu, ali zbog kojih se ne treba previše uzbuđivati. „Ograničen je broj ljudi koji su spremni da se prodaju, a ograničen je i broj ljudi koji imaju novca da ove kupe, ili to žele.“

Elejna pokuša da se priseti gazda Harndera, ali jedino čega se mogla setiti bila je nejasna slika jednog dežmekastog proćelavog čoveka koji je neprestano treptao. Koliko je mogla da se seti, služio je njenoj majci, a pre toga i kraljici Mordrelen. Niko nije imao šta da kaže o činjenici da je takođe služio Smeđem ađahu. Na dvorovima svih vladara između Kičme sveta i Aritskog okeana Kula ima svoje oči i uši. Svaki vladar s makar pola mozga to očekuje. Nesumnjivo će i Seanšani uskoro živeti pod budnim pogledom Bele kule, ako već nije tako. Rina je otkrila nekoliko uhoda Crvenog ađaha, koji su zasigurno zaostavština Elaidinog boravka u Kaemlinu, ali ovaj bibliotekar je prvi koji uhodi za neki drugi ađah. Dok je bila kraljičina savetnica, Elaidi se nikako nije dopadalo da drugi Ađasi znaju šta se dešava u palati.

„Šteta što nemamo nikakvih lažnih priča u koje želimo da ubedimo Smeđi ađah“, vedro reče. Velika je šteta što one, kao i Crvene, znaju za Srodnice. U najboljem slučaju, mora da znaju kako je u palati veliki broj žena koje mogu da usmeravaju, a neće im biti potrebno mnogo da otkriju ko su one zapravo. To će na duže staze stvoriti čitav niz muka, mada su sve te poteškoće ipak u budućnosti. Uvek se pripremaj za budućnost, govorila je Lini, ali ako previše brineš o narednoj godini, može da ti se desi da se spotakneš na sutrašnjici. „Drži na oku gazda Harndera i pokušaj da otkriješ ko su mu prijatelji. To će za sada morati da bude dovoljno.“ Neke uhode oslanjaju se na svoje uši, bilo da prisluškuju pred vratima ili prate glasine; druge podmazuju tuđe jezike pomoću nekoliko prijateljskih pehara vina. Prvi korak u suzbijanju delovanja neke uhode jeste otkriti kako on dolazi do saznanja koja prodaje.

Avijenda glasno frknu i, raširivši suknje, krenu da sedne na tepih, no onda shvati šta nosi. Kada je Dijelin pogleda u znak upozorenja, ona se mesto toga ukočeno spusti na sam rub jedne stolice - slika i prilika jedne dvorjanke plamenog pogleda. Samo što nema te dvorske dame koja bi palcem opipavala da li joj je oštar nož koji nosi za pojasom. Da se Avijenda pita, preklala bi ona sve uhode čim joj padnu pod nož. Po njenom mišljenju, uhođenje je ogavan posao, ma koliko joj Elejna objašnjavala da je svaka otkrivena uhoda zapravo alatka koja se može iskoristiti kako bi se neprijatelji ubedili da poveruju u ono što ona želi.

Mada, ne mora značiti da sve uhode rade za neprijatelja. Većina onih koje je domaćica otkrila primali su novac iz više izvora, među kojima su i kralj Roedran od Murandije, razni tairenski visoki lordovi i gospe, šačica kairhijenskih velmoža i popriličan broj trgovaca. Mnoge ljude zanima šta se dešava u Kaemlinu, bilo zbog uticaja koji ta dešavanja imaju na trgovinu, bilo iz nekih drugih razloga. Ponekad joj se činilo da svako svakog uhodi.

„Gazdarice Harfor“, nastavi Elejna, „nisi otkrila oči i uši Crne kule?“

Kao većina ljudi koji čuju pomen Crne kule, Dijelin se naježi i zadrhta, pa otpi povelik gutljaj vina, a Rina se samo slabašno namršti. Budući da ona ne može ništa da promeni, jednostavno je rešila da ne obraća pažnju na činjenicu da postoje muškarci koji mogu da usmeravaju. Za nju je Crna kula tek... dosada. „Nisu imali vremena, moja gospo. Daj im jedno godinu dana i videćeš da će lakeji i bibliotekari primati i njihove pare.“

„Pretpostavljam da će biti tako.“ Užasna pomisao. „Šta još imaš za nas?“

„Milostiva, popričala sam s Džonom Skelitom. Čovek koji jednom obrne ćurak često je sklon da ga ponovo prevrne, kao što je slučaj sa Skelitom.“ Skelit je berberin kojeg plaća Kuća Araun, te je trenutno čini se Arimilin čovek.

Birgita proguta psovku na pola reči - iz nekog razloga pazila je da ne psuje pred Rinom Harfor - i napaćeno reče: „Popričala si s njim? A da nikoga nisi pitala?“

Dijelin se nimalo nije ustručavala pred domaćicom, pa je progunđala: „Majčino mleko u šolji!“ Elejna je nikada ranije nije čula da izgovara ružnu reč. Gazda Nori trepnu i skoro ispusti svoju torbicu, trudeći se da ne gleda Dijelin. Međutim, domaćica zastade samo dok se nije uverila da su Dijelin Birgita završile, pa mirno nastavi.

„Činilo se da je trenutak sazreo, a sazreo je i Skelit. Jedan od ljudi kojima on uručuje svoje izveštaje otišao je iz grada i još se nije vratio, a izgleda da je drugi slomio nogu. Ulice su uvek prekrivene ledom kada se neki požar ugasi.“ To je kazala tako bezizraznim glasom da se činilo daleko verovatnijim da je upravo ona nekako namestila da taj čovek padne. U teškim vremenima dar da se čine teške stvari ume da bude otkriven i u ljudima za koje se to nikada ne bi reklo. „Skelit je potpuno spreman da svoj sledeći izveštaj sam odnese u njihov logor. Video je kako se kapija otvara i neće morati da se pretvara da je potpuno užasnut.“ Čovek bi pomislio da ona ceo život gleda kako trgovačka kola izlaze iz rupa u vazduhu.

„A šta će tog berberina sprečiti da pobegne čim se nađe van tla... ovaj... grada?“, razdraženo htede da čuje Birgita, pa se uskorača napred nazad ispred vatre, s rukama sklopljenim iza leđa. „Ako se da u beg, Arauni će potplatiti nekog drugog, a ti ćeš tog nekog morati da iznova otkrivaš. Svetlosti, Arimila mora da je čula za kapije skoro čim je stigla pred zidine, a Skelit to mora da zna.“ Nije bila razdražena zbog pomisli da će Skelit pobeći, ili ne samo zbog toga. Plaćenici misle da su unajmljeni kako bi zaustavljali vojnike, ali spremni su da za nekoliko srebrnjaka dopuste jednom ili dvojici da se noću provuku kroz kapije bilo u jednom bilo u drugom smeru. Po njihovom gledištu, jedan ili dvojica ne mogu da naprave nikakvo zlo. Birgita nije volela da je podsećaju na to.

„Pohlepa će ga sprečiti, moja gospo“, spokojno odgovori gazdarica Harfor. „Pomisao da će dobijati zlato i od gospe Elejne i od gospe Nijane nema koga ne bi naterala da izgubi dah. Istini za volju, gospa Arimila zacelo je već čula za kapije, ali tako su Skelitovi razlozi da lično ode u njihov logor samo uverljiviji."

„A ako je ta njegova pohlepa dovoljno velika da on pokuša da namakne još više zlata tako što će po treći put okrenuti ćurak?“, upita Dijelin. „On bi mogao napraviti velike... nezgodacije, gazdarice Harfor.“

Rinin glas postade malčice oštriji. Ona nikada ne bi prekoračila svoje granice, ali nije volela da je iko smatra nemarnom. „Moja gospo, gospa Nijana bi naredila da ga zakopaju ispod najbližeg smeta, a postarala sam se da on toga bude svestan. Kao što sam sigurna da znate, ona nikada nije bila strpljiva. U svakom slučaju, vesti koje smo dobili iz njihovih logora veoma su šture, najblaže rečeno, a on možda vidi nešto što bismo mi hteli da znamo.“

„Ako Skelit bude mogao da nam kaže u kojem će logoru biti Arimila, Elenija i Nijana - i kada - svojim rukama ću dati zlato“, namerno reče Elejna. Elenija i Nijana ostale su bliske Arimili, ili ih je ona već nekako zadržala uz sebe, a Arimila je znatno manje strpljiva od Nijane i znatno manje spremna da prihvati kako ma šta može uspešno raditi bez njenog prisustva. Polovina svakoga dana odlazila joj je na jahanje od logora do logora, a nikada nije spavala dve noći zaredom na istom mestu, koliko su svi mogli da otkriju. „To je jedino što on o tim bivacima može da nam kaže, a da mene zanima.“ Rina nagnu glavu. „Kako kažeš, milostiva. Postaraću se za to.“ Prečesto je pokušavala da neke stvari ne govori ispred Norija, ali nije davala ni znaka da je čula ikakav prekor. Naravno, Elejna baš i nije bila uverena da bi uopšte bila sigurna da tu ženu otvoreno prekori u javnosti. I da to učini, gazdarica Harfor bi nastavila da vrši svoje dužnosti po propisu i svakako bi nastavila da lovi uhode - i to s nesmanjenom revnošću - ako ni zbog čega drugog, a ono zbog toga što je vređa njihovo prisustvo u palati, ali Elejna bi možda svakoga dana upadala u desetak sitnih nezgoda, svakoga dana bi se zbog desetak malih nelagodnosti osećala bedno - a ništa od svega toga ne bi mogla da pripiše neposredno domaćici. Moramo da pratimo korake u tom plesu jednako kao što naše sluge čine, jednom joj je kazala majka. Možeš ti da unajmljuješ nove sluge i da sve svoje vreme provodiš ohučavajući ih i trpeći dok ne nauče, samo da bi se opet zatekla na početku - ili možeš da prihvatiš i da poštuješ pravila, kao što oni čine, pa da živiš udobno i koristiš svoje vreme da vladaš.

„Hvala ti, gazdarice Harfor“, kaza na kraju i u odgovor primi još jedan tačno odmeren naklon. Rina Harfor je još jedna koja zna koliko vredi. „Gazda Nori?“

Čapljasti čovek se lecnu i prestade da se mršti na Rinu. Nekako je on kapije smatrao svojima, a smatrao je i da se njima ne treba igrati. „Da, moja gospo. Naravno.“ Glas mu je zvučao jednolično i memljivo. „Verujem da te je gospa Birgita već obavestila o trgovačkim karavanima iz Ilijana i Tira. Verujem da je to njen... ovaj... njen običaj kada se vratiš u grad.“ Oči mu samo na tren prekorno pogledaše Birgitu. On nikada ne bi ni pomislio da Elejnu i najmanje uznemiri, pa makar ona i vikala na njega, ali to je čovek koji živi po svojim pravilima i, na izvestan blag način, mrzi što mu je Birgita preotela priliku da nabraja koliko je kola, bačvi i buradi stiglo. On baš voli brojeve. Elejna je bar pretpostavljala da je to njegovo osećanje blago. Činilo se da gazda Norijeva glava nije preterano usijana.

„Jeste“, odgovorila mu je uz samo naznaku izvinjavanja, da ga ne bi postidela. „Bojim se da će nas neke pripadnice Morskog naroda napustiti. Od sutra ćemo na raspolaganju imati polovinu trenutnog broja onih što mogu đa otvaraju kapije.“

Prsti mu se raširiše po prigrljenoj kožnoj torbici, kao da opipava hartije u njoj. Nikada nije videla da se poslužio nekom od njih da bi se nečega podsetio. „Ah. Ah. Mi ćemo se... snaći, milostiva." Halvin Noris se uvek snalazio. „Da nastavim, juče i sinoć bilo je devet paljevina, neznatno više nego obično. Učinjena su tri pokušaja da se zapale skladišta hrane. Ali nijedan uspešan, ila smesta dopunim." Možda je smesta dopunjavao, ali to je činio istim onim jednoličnim glasom. „Ako smem da primetim, to što Garda obilazi ulice ima svog učinka - broj otimačina i krađa spao je na tek nešto malo više nego što je to za ovo doba godine uobičajena pojava - ali čini se očiglednim da neko stoji iza paljevina. Uništeno je sedamnaest zgrada, a sve sem jedne bile su već napuštene“, usne mu se na trenutak stisnuše u znak neodobravanja; moralo l)i da se desi nešto mnogo gore od opsade da bi on napustio Kaemlin, „a po mom mišljenju, svi požari su podmetnuti tako da se kola s vodom udalje što je više moguće od skladišta hrane pre nego što je pokušano da se ona zapale. Sada sam ubeđen da to važi za svaki požar do kojeg je proteklih nedelja došlo.“

„Birgita?“, upita Elejna.

„Mogu da iscrtam skladišta na karti“, zamišljeno odgovori Birgita, „i da postavim još Gardista na najdalje ulice, ali i dalje će previše biti prepušteno plame... ovaj... slučaju.“ Nije pogledala prema gazdarici Harfor, ali Elejna je osetila slabašnu naznaku njenog crvenila. „Svi mogu u kesi za pojasom nositi kremen i ocila, a da bi se zapalila vatra potreban je samo trenutak i malo suve slame.“

„Uradi sve što možeš“, reče joj Elejna. Bila bi čista sreća kad bi uhvatili potpaljivača na delu, a i više od toga kada bi taj mogao reći da je primio novac od nekoga čije lice nije bilo skriveno kapuljačom. Da to zlato dovede u vezu sa Arimilom, Elenijom ili Nijanom bilo bi joj potrebno da ima sreću Meta Kautona. „Još nešto, gazda Nori?“

Trljajući dugi nos, izbegavao je da je pogleda u oči. „Ovaj... dopalo mi je pameti“, kolebljivo poče, „da su Marn, Araun i Sarand skoro uzeli velike zajmove na osnovu prihoda sa svojih imanja.“ Obrve gazdarice Harfor iznenađeno se izviše pre nego što ona stiže da povrati vlast nad njima.

Zagledavši se u svoju šolju, Elejna otkri da ju je zapravo ispraznila. Bankari nikada nikome ne otkrivaju koliko su i kome pozajmili novca, ili za koji zalog, ali nije ga pitala kako je to otkrio. To bi dovelo do... sramote. I to za njih oboje. Nasmešila se kada je sestra od nje prihvatila šolju, a onda se namrštila kada ju je Avijenda vratila napunjenu. Izgleda da Avijenda misli kako ona može da pije slab čaj dok joj ne izađe na uši! Kozje mleko je bolje, ali poslužiće i splačina od čaja. Pa, ako mora da držiprokletu šolju, ne mora da pije.

„Najamnici“, procedi Dijelin, pogleda toliko vatrenog da bi se i medved uplašio i ustuknuo. „Pričala sam to i ranije i ponoviću: muka s plaćenicima je u tome što umeju da se ponovo prodaju.“ Otpočetka se protivila unajmljivanju plaćenika da pomognu u odbrani grada, mada je činjenica da bi, da njih nije bilo, Arimila sa svojom vojskom mogla proći kroz koju kapiju hoće. Jednostavno nije bilo dovoljno ljudstva da se sve kapije čuvaju kako treba, a kamoli zidine.

I Birgita se protivila najamnicima, ali prihvatila je Elejnine razloge, makar nevoljno. I dalje im nije verovala, ali sada je odmahnula glavom. Sedeći na rukonaslonu jedne naslonjače pored vatre, digla je jednu nogu u čizmi s mamuzom na sedište. „Plaćenicima je stalo do svog ugleda, ako već ne do časti. Jedno je promeniti strane u sukobu; izdati kapiju je nešto potpuno drugo. Družina koja tako nešto učini više nikada i nigde ne bi bila unajmljena. Arimila bi morala da ponudi dovoljno zlata da njihov kapetan do kraja života živi kao velmoža i da bar ubedi svoje ljude da će to moći i oni.“

Nori pročisti grlo. Čak je i to nekako zvučalo prašnjavo i memljivo. „Izgleda da su možda na osnovu istih prihoda podigli dve, pa čak možda i tri pozajmice. Naravno, bankari toga... nisu svesni... bar ne još.“

Birgita poče da psuje, a onda naglo umuknu. Dijelin se namršti u svoje vino toliko da se ono zamalo ukiselilo. Avijenda stisnu Elejnu za ruku, samo na tren, i odmah je pusti. Vatra zapucketa i kiša žiški rasu se po kaminu, a neke padoše skoro do ćilima.

„Plaćeničke družine moraće da se drže na oku.“ Elejna diže ruku da predupredi Birgitu. Ova još nije ni otvorila usta, ali kroz vezu su grmeli čitavi tomovi zamerki. „Nekako ćeš morati da nađeš ljude za to.“ Svetlosti! Izgleda da se moraju čuvati od jednakog broja ljudi među zidinama kao van njih! „Ne bi trebalo da za to bude potrebno mnogo ljudi, ali moramo da znamo ako budu počeli da se ponašaju čudno ili tajnovito. Birgita, to nam možda bude jedino upozorenje."

„Razmišljala sam šta da radim ako nas neka od najamničkih družina izda“, suvo odvrati Birgita. „Ništa nam neće vredeti to što znamo šta se dešava ako ne budem imala ljudstvo da pošaljem na kapiju za koju mislim da se predaje neprijatelju. A pola vojnika u ovom gradu su plaćenici. Polovina ostalih su starci koji su do pre nekoliko meseci živeli kao penzioneri. U nepravilnim razmacima premeštaću plaćenike na druge položaje. Biće im teže da izdaju neku kapiju ako nisu sigurni gde će sutra biti, ali ne znači da će to biti nemoguće.“ Ma koliko se bunila da nije vojskovođa, videla je više bitaka i opsada nego bilo kojih deset živih vojnih zapovednika - i vrlo dobro je znala kako se te stvari odvijaju.

Elejna skoro požele da joj je vino u šolji. Skoro. „Gazda Nori, ima li nekih izgleda da bankari otkriju to što si ti saznao? Pre nego što zajmovi dospeju na isplatu?" Ako otkriju, neko od njih možda dođe do zaključka kako bi im više odgovaralo da Arimila stupi na presto. Ona bi tada mogla da isprazni riznicu da bi im vratila zajmove. A možda to čak i učini. Trgovci se okreću kako politički vetrovi duvaju, u kom god pravcu da duvaju. Dešavalo se da bankari pokušavaju da utiču na dešavanja.

„Milostiva, po mom mišljenju to nije verovatno. Morali bi da... ovaj... postave prava pitanja pravim ljudima, ali bankari su obično... ovaj... mučaljivi... među sobom. Da, mislim da to nije verovatno. Za sada.“

U svakom slučaju, ništa tu ne može da se učini. Sem da se kaže Birgiti kako će se možda pojaviti novo izvorište ubica i otimača. Mada, sudeći po njenoj natmurenosti i iznenadnoj sumornosti koja se osećala kroz vezu, ona je to već shvatila. Sada više nema nikakvih izgleda da ima manje od stotinu telohraniteljki. Ako je ikada i bilo.

„Hvala ti, gazda Nori“, reče mu Elejna. „Kao i uvek, postupio si dobro. Smesta me obavesti ako uočiš ikakve nagoveštaje da su bankari postavljali ta pitanja.“

„Naravno, moja gospo“, promrmlja i kratko pognu glavu kao čaplja koja lovi ribu. „Milostiva je veoma ljubazna." On pridrža vrata Rini dok su izlazili iz sobe; klanjao joj se za dlaku skladnije nego obično, a ona mu je blago klimnula dok je kao da lebdi prolazila pored njega i izlazila u hodnik, Avijenda nastavi da drži štit. Kada se vrata zatvoriše uz zvuk koji štit proguta, ona kaza; „Neko je pokušavao da prisluškuje."

Elejna odmahnu glavom. Nikako se nije moglo otkriti ko - da li neka Crna sestra ili radoznala Srodnica - ali bar taj neko nije uspeo. Mada nije bilo mnogo izgleda da iko probije Avijendine štitove, možda čak ni Izgubljeni, ona bi smesta rekla da se to desilo.

Dijelin je Avijendinu izjavu prihvatila daleko manje staloženo, gunđajući Morskom narodu. Nije ni trepnula kada je čula da pola vetrotragačica odlazi, ne ispred Rine i Norija, ali sada je htela da čuje čitavu priču. „Nikada nisam verovala Zaidi“, progunđala je kada je Elejna završila. „Priznajem, taj sporazum zvuči dobro za trgovinu, ali ne bi me ni najmanje iznenadilo da je ona naredila nekoj vetrotragačici da pokuša da prisluškuje. Mislim da je ona žena koja voli sve da zna, čisto za slučaj da joj to jednog dana bude od koristi." Dijelin je retko kada oklevala, ali sada je bila kolebljiva i igrala se vinskim peharom između dlanova. „Elejna, jesi li sigurna da taj... taj svetionik... ne može da nam naškodi?“

„Sigurna sam koliko je to moguće, Dijelin. Da je to čudo htelo da raspoluti svet, mislim da bi to dosad već učinilo." Avijenda se zasmeja, ali Dijelin smrtno preblede. Ma stvarno! Čovek ponekad mora da se smeje, makar samo da ne bi zaplakao.

„Ako se još neko vreme zadržimo ovde, nakon što su Nori i gazdarica Harfor otišli“, primeti Birgita, „možda će se neko zapitati zašto to radimo.“ Mahnu ka zidovima, pokazujući štit koji nije mogla da vidi. Ali znala je da je tu. Svakodnevni sastanci s domaćicom i glavnim pisarom uvek su prikrivali nešto više.

Svi se okupiše oko nje, a ona s jednog stočića sa strane skloni dve zlatne porcelanske zdele Morskog naroda i iz unutrašnjeg džepa svog kratkog kaputa izvadi ispresavijanu kartu. Ta karta se uvek tu nalazila, sem kada ona spava, a i tada počiva pod njenim jastukom. Raširena, s praznim vinskim peharima na uglovima kako bi bila ravna, karta je pokazivala Andor od reke Erinin pa do granice između Altare i Murandije. Zapravo, moglo bi se reći da je na toj karti prikazan čitav Andor, budući da je ono što je dalje ka zapadu već pokolenjima tek polovično pod vlašću Kaemlina. To parče hartije teško da je i na početku bilo remekdelo kartografije, a još se mnogo toga na njemu nije videlo od nabora nastalih presavijanjem, ali prilično dobro je prikazivala zemljište, a bili su ucrtani i svi gradovi i sela, svi putevi, mostovi i gazovi. Elejna je svoju šoljicu spustila podalje od karte, kako bi izbegla da po njoj prospe čaj i još više je umrlja. A i da se otarasi tog bednog izgovora za čaj.

„Krajišnici su u pokretu“, reče Birgita i pokaza šume severno od Kaemlina, jednu tačku iznad najsevernije andorske granice, „ali nisu mnogo prešli. Ovom brzinom biće im potrebno mnogo više od mesec dana da se približe Kaemlinu."

Igrajući se svojim srebrnim peharom, Dijelin se zagleda u crno vino, pa odjednom diže pogled. „Gospo Birgita, mislila sam da ste vi severnjaci sviknuti na sneg.“ Čak i sada ona mora da čačka. Da joj Elejna kaže da prestane, samo bi se desetostruko uverila da Birgita nešto taji i postala bi dvadesetostruko rešenija da otkrije šta je to.

Avijenda se namršti na stariju ženu - kada ne oseća strahopoštovanje prema Birgiti, ponekad ume da čuva njene tajne besno kao nekakav ris - ali Birgita je samo smireno pogledala Dijelin pravo u oči, a kroz vezu se nije osećala nikakva uzbuđenost. Postalo joj je prilično lagodno da laže o svom poreklu. „Dosta vremena je prošlo otkad sam poslednji put bila u Kandoru.“ To je čista istina, mada je zapravo prošlo daleko više vremena nego što Dijelin može da zamisli. Ta zemlja se tada nije ni zvala Kandor. „Ali bez obzira na to na šta je čovek navikao, kretanje dve stotine hiljada vojnika, a Svetlost samo zna i koliko uobičajenih prilepaka koji prate vojsku da ne pominjem, zimi je veoma sporo. Da stvari budu još gore, poslala sam gazdaricu Okalin gazdaricu Fot da obiđu neka sela nekoliko milja južno od granice." Sabejna Okalin i Džulanija Fot su Srodnice koje mogu da Putuju. „Kažu da seljani misle da su Krajišnici digli bivak za zimu.“

Elejna coknu, mršteći se na kartu dok je vrhom prsta povlačila po njoj odmeravajući razdaljine. Računala je na vesti o Krajišnicima, ako već ne na Krajišnike lično. Novost o vojsci te veličine kako ulazi u Andor trebalo bi da bukne kao požar u suvoj travi. Niko sem neke budale ne bi poverovao da su prešli sve te silne stotine liga samo da bi pokušali da pokore Andor, ali svi koji za to čuju počeli bi da nagađaju o tome kakve su im namere i šta u vezi s time valja uraditi, a na vrhu svakog jezika bilo bi drugo mišljenje. Bar kada vesti o tome počnu da se šire. Kada se to dogodi, ona će biti u prednosti nad svima ostalima. Na kraju krajeva, ona je i dogovorila da Krajišnici pređu u Andor i već je dogovorila da odu.

Nije bilo preterano teško doneti tu odluku. Došlo bi do velike krvi ako bi pokušala da ih zaustavi, pri čemu nije uopšte sigurno da bi to i bilo izvodljivo, a oni hoće samo slobodan prolaz u Murandiju, jer misle da će tamo naći Ponovorođenog Zmaja. I to je njeno maslo. Krili su razlog zbog koga traže Randa, a ona nije imala namere da im otkrije gde se on zaista nalazi, svakako ne ako se u obzir uzme i to da je s njima desetak Aes Sedai i da oni to kriju. Ali kada vesti o njima stignu do Visokih sedišta...

„To bi trebalo da urodi plodom“, ona tiho kaza. „Ako se pokaže neophodnim, možemo i mi da raširimo glasine o Krajišnicima.“

„Trebalo bi da urodi plodom“, saglasi se Dijelin, pa sumorno dodade: „Sve dok Bašer i Bael zauzdavaju svoje ljude. Biće prilično usijano kada se Krajišnici, Aijeli i Zmajeva legija nađu na nekoliko milja jedni od drugih. Niti vidim kako možemo da znamo da Aša’mani neće učiniti neku ludost.“ Na kraju frknu. Što se nje tiče, čovek i mora da bude lud da bi postao Aša’man. Avijenda klimnu. Nije se slagala s Dijelin skoro jednako često kao Birgita, ali oko Aša’mana su uglavnom bile u saglasju.

„Postaraću se da se Krajišnici klone Crne kule“, uveri ih Elejna, mada im je to i ranije govorila. Čak je i Dijelin znala da će Bael i Bašer obuzdati svoje ljudstvo - ni jedan ni drugi ne žele da se upuštaju u nepotrebnu bitku, a Davram Bašer svakako se neće boriti protiv sopstvenih zemljaka - ali svi imaju pravo da se osećaju nelagodno zbog Aša’mana i onoga što bi oni mogli da učine. Prst joj sa šestokrake zvezde koja je označavala Kaemlin skliznu nekoliko milja dalje, do zemljišta koje su Aša’mani preoteli. Crna kula nije bila označena na karti, ali ona je već predobro znala gde se tačno nalazi. Ako ništa drugo, bar je podalje od Lugardskog druma. Neće biti teško poslati Krajišnike na jug u Murandiju, a da pri tom ne uznemiri Aša’mane.

Usne joj se stisnuše na pomisao da ne sme uznemiravati Aša’mane, ali u vezi s tim u skorije vreme se ništa ne može učiniti, pa je stoga u mislima gurnula ljude u crnim kaputima u stranu. Ono sa čime se ne može izaći na kraj u datom trenutku moraće da ostavi za kasnije.

„A ostali?“ Ništa više nije morala da kaže. Šest velikih Kuća nije se obavezalo - bar ne njoj ili Arimili. Dijelin je tvrdila da će vremenom sve one prići Elejni, ali za sada ničim nisu pokazivale da će to učiniti. Sabejna i Džulanija tragale su i za novostima o tim Kućama. Obe žene su poslednjih dvadeset godina provele kao torbarke, pa su navikle na naporna putovanja, spavanje u stajama ili pod drvećem i na osluškivanje onoga što ljudi ne govore koliko i onoga što imaju da kažu. Njih dve su savršene izviđačice. Biće veliki gubitak ako budu morale da se premeste na snabdevanje grada.

„Ako je verovati glasinama, lord Luan je viđen na desetak mesta istočno i zapadno.“ Mršteći se na ispresavijanu kartu, kao da je Luanov položaj trebalo da bude označen na njoj, Birgita opsova sebi u bradu, mnogo gadnije nego što je neophodno, pošto je Rina Harfor odsutna. „Stalno je u narednom selu, ili u onom posle njega. Gospa Elorijen i lord Abel izgleda da su potpuno nestali, ma koliko to bilo teško za jedno Visoko sedište. Ako ništa drugo, gazdarica Okalin i gazdarica Fot nisu uspele da otkriju ni šapat o njima, niti o ma kom oružniku kuća Pendar i Tremejn. Ni o čoveku ni o konju.“ To već jeste veoma neobično. Neko očigledno ulaže veliki napor.

„Abel je uvek umeo da postane avet kada to hoće“, promrmlja Dijelin, „uvek je umeo da te uhvati u raskoraku. Elorijen..." Dodirnu usne vrhovima prstiju, pa uzdahnu. „Ta žena je previše plahovita da bi tek tako nestala. Sem ako nije sa Abelom ili Luanom. Ili obojicom.“ Ma šta inače govorila, bilo je očigledno da je ta zamisao ni najmanje ne usrećuje.

„A što se naših drugih prijatelja tiče“, reče Birgita, „gospa Aratela je pre pet dana prešla u Murandiju, i to ovde.“ Ovlaš dodirnu kartu, nekih dvesta milja južno od Kaemlina. „Pre četiri dana lord Pelivar je prešao granicu jedno pet šest milja zapadno odatle, a gospa Aemlin ovde, opet pet šest milja dalje.“

„Ne zajedno“, primeti Dijelin, pa klimnu. „Jesu li poveli neke Muranđane? Ne? Dobro. Elejna, možda idu na svoja imanja. Ako se još više razdvoje, znaćemo više.“ Te tri Kuće najviše je brinu.

„Moguće je da se vraćaju kući“, saglasi se Birgita, mada nevoljno, kakva je uvek kada se slaže s Dijelin. Prebaci svoju složenu pletenicu preko ramena, pa je čvrsto stisnu, skoro kao Ninaeva. „Ljudi i konji mora da su iznureni nakon ulaska u Murandiju po zimi. Ali jedino u šta možemo biti sigurni jeste da su u pokretu.“

Avijenda frknu. Budući u somotskim haljinama prelepog kroja, za nju to beše čudan i iznenađujući zvuk. „Uvek pretpostavi da će tvoj neprijatelj postupiti kako ne želiš. Prosudi šta ti najmanje odgovara da neprijatelj učini, pa se vodi time.“

„Aemlin, Aratela i Pelivar nam nisu neprijatelji“, slabašno se pobuni Dijelin. Kome god mislila da će se oni vremenom prikloniti, to troje je najpre nju podržalo da stupi na presto.

Elejna nikada nije pročitala da je neka kraljica naterana da stupi na prestolje - u svakom slučaju, tako nešto možda ne bi ni bilo zapisano u istoriju ali Aemlin, Aratela i Pelivar izgleda da su bili voljni da to pokušaju, i to ne u nadi da će tako prigrabiti moć za sebe. Dijelin nije želela presto, ali teško da bi bila trpeljiva vladarka koja ništa ne radi. Jednostavna je činjenica da je poslednja godina Morgaze Trakand bila obeležena sve samim teškim greškama, a malo je njih znalo ili verovalo da je ona za to vreme bila zatočenica jednog Izgubljenog. Neke Kuće ni po koju cenu ne žele još jednu Trakandovu na prestolu. Ili bar tako misle.

„Šta ni najmanje ne bismo hteli da oni učine?“, zapita se Elejna. „Ako se vrate na svoje posede, isključeni su iz svega sigurno do proleća, a do tada će već sve biti rešeno.“ Biće, ako Svetlost da. „Ali šta ako nastave na Kaemlin?"

„Bez Muranđana nemaju dovoljno oružnika da izazovu Arimilu." Proučavajući kartu, Birgita protrlja bradu. „Ako još ne znaju da se Aijeli i Zmajeva legija neće mešati u ovo, ubrzo će saznati, ali zacelo će biti oprezni. Niko od njih mi ne izgleda dovoljno glupo da bi izazvao bitku koju ne može da dobije, a da to ne mora. Rekla bih da će dići bivak negde istočno ili jugoistočno, gde mogu držati na oku razvoj događaja i možda uticati na ono što se dešava."

Iskapivši poslednje gutljaje svog vina, koje mora da se već ohladilo, Dijelin duboko uzdahnu i pođe da opet napuni pehar. „Ako dođu do Kaemlina“, kaza čemerno, „onda se nadaju da će im se pridružiti Luan, Abel ili Elorijen. Možda sve troje.“

„Onda moramo smisliti kako da ih sprečimo da dođu do Kaemlina pre nego što naše namere urode plodom, a da tako od njih ne napravimo sebi večite neprijatelje.“ Elejna se potrudi da joj glas bude odlučan i čvrst koliko je Dijelinin bio umrtvljen. „I moramo smisliti šta ćemo u slučaju da stignu prerano. Dijelin, ako se to desi, ti ćeš ih morati ubediti da je izbor između mene i Arimile. U suprotnom ćemo se naći u zamršenom klupku koje možda nikada nećemo razrešiti, a s nama i sav Andor.“

Dijelin zastenja kao da je primila udarac. Poslednji put su se velike Kuće ravnomerno podelile između tri pretendentkinje na Lavlji presto pre bezmalo pet stotina godina, nakon čega je usledilo sedam godina otvorenog rata pre nego što su krunisali kraljicu. Tada su već svi prvobitni pretendenti bili mrtvi.

Ne razmišljajući šta radi, Elejna uze šolju i srknu. Čaj joj se ohladio, ali joj se po jeziku razli ukus meda. Med! Zapanjeno pogleda Avijendu, a usne njene sestre na tren se izviše u osmejak. Pravi zaverenički smešak, kao da Birgita ne zna šta se desilo. Čak ni njihova neobično pojačana veza nije joj omogućavala da oseća iste ukuse kao Elejna, ali svakako je osetila Elejnino iznenađenje i zadovoljstvo pošto je otpila čaj. Podbočivši se, pogledala ih je prekorno. Ili, bolje reći, pokušala je - iako se iz petnih žila trudila da ga suzbije, smešak se iskrao i na njeno lice. Elejna odjednom shvati da je Birgitina glavobolja nestala kao rukom odnesena. Nije znala gde je to nestala, ali svakako više nije bila tu.

„Nadaj se najboljem, a spremaj se za najgore“, reče. „Ponekad ipak ume da se desi ono najbolje.“

Dijelin, nesvesna meda ili ičega drugog sem da se njih tri keze kao lud na brašno, glasno frknu. „A ponekad se ne desi. Elejna, ako se tvoja pametna spletka završi tačno kako je nameravano, neće nam biti potrebna ni Aemlin, ni Elorijen, niti iko drugi - ali to je užasno kockanje. Sve što je potrebno da bi to pošlo po zlu jeste...“

Levo krilo vrata otvori se i u prostoriju ulete talas hladnog vazduha, a za njim jedna žena rumenih obraza, ledenih očiju i sa zlatnim potporučničkim čvorom na ramenu. Moguće je da je najpre kucala, ali i ako jeste, štit je ugušio taj zvuk. Baš kao Rejzorija, Cigan Sokorin je bila Lovac na Rog pre nego što se pridružila Elejninim telohraniteljkama. Izgleda da se straža promenila. „Mudra Monela želi da vidi gospu Elejnu”, ukočeno stade Cigan i najavi. „Gazdarica Karistovan je s njom.“

Sumeko su mogli da odlože, ali ne i Monelu. Arimilini ljudi bi se pre zakačili sa Aes Sedai nego sa Aijelima, ali jedna Mudra bi u grad ušla samo zbog nečeg važnog. I Birgita je to znala, pa je smesta krenula da opet presavija svoju kartu. Avijenda pusti da se štit raspline, a onda pusti i Izvor.

„Zamoli ih da uđu“, kaza Elejna.

Monela nije čekala Cigan, već je ušla u sobu čim je štit nestao, a njeno mnoštvo grivni od zlata i belokosti zazveckalo je kada je zbacila šal s ramena do laktova jer je u sobi bilo toplo. Elejna nije znala koliko Monela ima godina - Mudre ne taje godine kao Aes Sedai, ali to ne znači da o njima otvoreno govore - ali izgledala je kao da nije duboko zašla u srednje doba. U njenoj do pojasa dugoj žutoj kosi bilo je riđih odsjaja, ali nije bilo nijedne sede vlasi. Niska za jednu Aijelku, niža od Elejne, blagog i majčinskog lica, jedva da je bila dovoljno snažna kada je o Moći reč da bude primljena u Belu kulu, ali među Mudrima se snaga u Moći ne računa, tako da je među njima veoma ugledna. A Elejni i Avijendi još je bilo važnije to što je ona bila babica na njihovom ponovnom rođenju kada su postale prvosestre. Elejna pade u naklon pred njom, ne obraćajući pažnju na to što je Dijelin šmrknula u znak neodobravanja, a Avijenda joj se duboko pokloni, presamitivši se nadvoje preko sklopljenih šaka. Sem dužnosti koju je po aijelskim običajima imala prema svojoj babici, ona i dalje tek uči za Mudru.

„Pretpostavljam da više nemate potrebe za tajnovitošću, budući da ste spustile štit“, primeti Monela, „a i vreme je da proverim tvoje stanje, Elejna Trakand. To bi trebalo da se radi dvaput mesečno sve dok ne izneseš trudnoću.“ Zašto li se mršti na Avijendu? O, Svetlosti, somotska haljina!

„A ja sam došla da vidim šta ona radi“, dodade Sumeko, ušavši u prostoriju za Mudrom. Sumeko je bila upečatljiva zdepasta žena samouverenog pogleda, u lepo skrojenoj žutoj vunenoj haljini s crvenim pojasom, sa srebrnim češljevima u ravnoj crnoj kosi i srebrnim okruglim brošem gleđosanim u crveno na visokom okovratniku svoje haljine. Izgledala je kao plemkinja ili bogata trgovkinja. Nekada je bila u izvesnoj meri krotka, bar u blizini Aes Sedai, ali više ne. Ni sa Aes Sedai, a ni s pripadnicama kraljičine garde. „Možeš da ideš“, obrati se Cigan. „Ovo se tebe ne tiče.“ A ni s plemićima, kada je već kod toga. „I ti možeš da ideš, gospo Dijelin, kao i ti, gospo Birgita.“ Pogleda Avijendu kao da razmišlja da li da je doda na taj spisak.

„Avijenda može da ostane“, reče Monela. „Propustila je mnogo toga da nauči, a ovo će ranije ili kasnije morati naučiti da radi.“ Sumeko klimnu glavom u znak da prihvata Avijendu, ali nastavila je da gleda Dijelin i Birgitu s ledenim nestrpljenjem u očima.

„Gospa Dijelin i ja imamo da razmotrimo neke stvari" reče Birgita, pa tutnu presavijenu kartu u unutrašnji džep svog crvenog kaputa i pođe ka vratima. „Elejna, reći ću ti večeras do čega smo došle.“

Dijelin je oštro pogleda - skoro jednako oštro kao što je pogledala Sumeko, ali spusti pehar s vinom na jedan poslužavnik, pade u naklon pred Elejnom, a onda vidno nestrpljivo sačeka da se Birgita sagne da prošapuće nešto Moneli na uvo, a onda da Mudra na to odgovori kratko, ali jednako tiho. O čemu to šapuću? Verovatno o kozjem mleku.

Kad su se vrata zatvorila za Cigan i druge dve žene, Elejna ponudi da pošalje po još vina, budući da se ono u ibricima ohladilo, ali Sumeko odsečno odbi, a Monela njenu ponudu odbi učtivo, premda rasejano. Mudra je gledala Avijendu tako usredsređeno da je mlada žena počela da crveni i skrenula je pogled, čvrsto stisnuvši suknje.

„Monela, ne smeš da grdiš Avijendu zbog njene odeće“, reče Elejna. „Ja sam je zamolila da to obuče, a ona je na to pristala samo da bi mi učinila uslugu."

Napućivši usne, Monela se zamislila pre nego što je odgovorila. „Prvosestre bi i trebalo da čine usluge jedna drugoj“, naposletku kaza. „ Avijenda, znaš koja je tvoja dužnost prema našem narodu. Za sada si se dobro pokazala na teškom zadatku. Moraš da naučiš da živiš u dva sveta, te je stoga prikladno da se navikneš na tu odeću.“ Avijenda poče da se opušta - sve dok Monela ne nastavi. „Ali ne da se previše navikneš. Od sada ćeš svaki treći dan i noč provoditi u bivaku. Možeš se sutra vratiti sa mnom. Imaš još mnogo toga da naučiš pre nego što postaneš Mudra, a to je tvoja dužnost jednako koliko i da budeš veza koja spaja."

Elejna pruži ruku i stisnu šaku svoje sestre, a kada Avijenda pokuša da je pusti nakon što joj je odgovorila na stisak, Elejna nastavi da je drži. Nakon kratkog kolebanja, Avijenda nastavi da je drži za ruku. Na izvestan čudan način, to što je Avijenda tu Elejni je pružalo utehu zbog toga što Rand nije uz nju; ona ne samo da joj je sestra, već je sestra koja ga takođe voli. Mogu jedna drugoj pružati podršku i razgaljivati jedna drugu kada im se plače, kada je potrebno mogu i da ridaju zajedno. Jedna noč u svake tri provedena u usamljenosti vrlo verovatno znači da će jedna noć u svake tri biti provedena u usamljenom jecanju. Svetlosti, šta to Rand radi? Onaj grozni svetionik na zapadu i dalje blešti silovito kao na početku, a ona je sasvim ubeđena da je on u srcu tog plamena. Ni jedna jedina čestica nije se promenila u vezi s njim, ali ubeđena je.

Odjednom shvati da Avijendu drži za ruku tako snažno da to mora da je boli, a Avijenda njenu jednakom silinom. Popustiše stisak istog trena. Ali ni jedna ni druga nisu puštale ruku.

„Muškarci stvaraju nevolje čak i kada su negde drugde“, tiho kaza Avijenda.

„Živa istina“, saglasi se Elejna.

Monela se na to nasmeši. Ona je jedna od retkih koje znaju za vezivanje s Random i koje znaju ko je zapravo otac Elejninog deteta. Ali među tim koji znaju nijedna nije Srodnica.

„Elejna, rekla bih da si ti već dopustila da te muškarac dovede u sve moguće nevolje“, uštogljeno primeti Sumeko. Pravilo Srodnica sledilo je pravila ponašanja doneta za polaznice i Prihvaćene, koja ne samo da su im zabranjivala da imaju decu, već i sve što do rađanja dece može da dovede, pa su se one toga strogo držale. Jedna Srodnica bi nekada radije progutala sopstveni jezik nego da makar nagovesti da se jedna Aes Sedai ponaša protivno njihovom Pravilu. Ali mnogo se toga u međuvremenu promenilo. „Danas bi trebalo da Putujem u Tir kako bih sutra povela nazad pošiljku žita i ulja, a već je kasno. Stoga, ako ste završile s pričom o muškarcima, predlažem da pustite Monelu da radi ono zbog čega je došla.“

Monela postavi Elejnu ispred kamina, dovoljno blizu da je vrelina što je dopirala od skoro potpuno sagorelih cepanica bila bezmalo nepodnošljiva - objasnila je da je najbolje da majci bude veoma toplo - a onda ju je okružio sjaj saidara i počela je da tka niti Duha, Vatre i Zemlje. Avijenda je sve to gledala skoro jednako pomno kao Sumeko.

„Šta je ovo?“, upita Elejna kada je tkanje okruži i utonu u nju. „Je li ovo nešto kao Kopanje?" Sve do jedne Aes Sedai u palati primenila je Kopanje na njoj, mada je samo Merilila bila dovoljno umešna s Lečenjem da bi to bilo od neke koristi, ali ni ona ni Sumeko nisu umele da kažu nešto više nego da je bremenita. Osetila je nekakvo slabašno peckanje, kao svojevrsno brujanje u telu.

„Ne budi smešna, devojko“, rasejano joj odvrati Sumeko. Elejna izvi obrvu, pa čak i pomisli da joj mahne prstenom Velike zmije ispred nosa, ali žena okruglastog lica to kao da nije ni primetila. Možda ne bi primetila ni prsten. Nagnula se napred, zureći kao da može videti tkanje u Elejninom telu. „Mudre ou o Lečenju učile od mene. A valjda i od Ninaeve“, trenutak kasnije je dopust ila tu mogućnost. O, da je Ninaeva to čula, prasnula bi kao iluminatorski vatromet. Mada, Sumeko je odavno nadmašila Ninaevu. „A od Aes Sedai već su naučile jednostavne poteze." Sumeko frknu tako glasno da je zvučalo kao da se platno cepa kada je spomenula te „jednostavne" poteze - jedini oblik Lečenja koji Aes Sedai već hiljadama godina znaju. „Ovo je nešto što pripada samo Mudrima."

„Zove se Milovanje deteta“, ubaci se Monela zamišljenim glasom. Gotovo sva pažnja bila joj je usredsređena na tkanje. Jednostavno Kopanje s ciljem da se sazna šta nekoga muči - kada čovek malo bolje razmisli, jeste jednostavno - već bi se završilo, ali ona je izmenila tokove i brujanje u Elejni promenilo je visinu tona i utonulo još dublje. „To možda jeste neki deo Lečenja, nekakva vrsta Lečenja, ali to smo znali još pre nego što smo poslati u Trostruku zemlju. Nešto od toga kako se tokovi koriste slično je onome što su nam pokazale Sumeko Karistovan i Ninaeva al’Mera. U Milovanju deteta žena otkriva da li su majka i dete zdravi, a menjanjem talasa može izlečiti neke pojave, ali ti talasi neće raditi na ženi koja nije bremenita, niti na muškarcu, naravno." Brujanje postade tako glasno da je Elejni izgledalo kao da ga moraju svi čuti. Činilo joj se da joj se zubi tresu u desnima.

A onda se seti nečega što se ranije pitala, pa upita: „Hoće li usmeravanje naškoditi mome detetu? Mislim, ako ja budem usmeravala."

„Taman koliko i disanje." Monela se isceri i pusti da tkanje nestane. „Nosiš dvojke. Prerano je reći jesu li devojčice ili dečaci, ali zdrave su, a i ti si.“

Dvojke! Elejna podeli sa Avijendom širok osmeh. Skoro da je osećala sestrinu razdraganost. Rodiće blizance. Randovu decu. Nada se dečaku i devojčici. Bliznakinje bi dovele do svakojakih poteškoća prilikom nasleđivanja prestola. Nema te koja je osvojila Ružinu krunu a da iza nje nisu bili baš svi.

Sumeko se žurno nakašlja, pa mahnu prema Elejni, a Monela klimnu. „Čini tačno što sam ja i videćeš." Gledajući kako Sumeko prihvata Izvor i obrazuje tkanje, ona opet klimnu, a dežmekasta Srodnica pusti da tkanje utone u Elejnu, nakon čega joj se smesta ote dah kao da je i ona osetila brujanje. „Nećeš patiti od trudničke mučnine“, nastavi Monela, „ali ponekad će ti biti teško da usmeravaš. Možda će ti se dešavati da ti niti iskliznu kao da su namazane mašću ili da iščile poput izmaglice, pa ćeš morati da iznova i iznova pokušavaš da načiniš najjednostavnije tkanje ili da ga zadržiš pošto si ga izatkala. Moguće je da se to pogorša kako trudnoća bude odmicala, a za vreme porođaja uopšte nećeš moći da usmeravaš, ali vratiče ti se to čim se deca rode. Sem toga, ubrzo ćeš postati veoma hirovita, ako se to već nije dogodilo - čas će ti se plakati, a čas će ti doći da ujedaš. Ocu tvoje dece bilo bi pametno da pazi šta radi i da se drži podalje od tebe što je više moguće."

„Čujem da mu je jutros već odgrizla glavu“, promrmlja Sumeko. Pustivši tkanje, ispravi se i namesti svoj crveni opasač oko pozamašnog pasa. „Monela, ovo je izvanredno. Nikada ne bih ni pomislila da postoji tkanje koje može da se koristi samo na nosećima.“

Elejna stisnu usne, ali samo reče: „Monela, zar sve to možeš da oceniš samo na osnovu ovog tkanja?" Najbolje je da ljudi misle kako joj je Doilen Melar napravio decu. Deca Randa al’Tora bila bi mete koje bi proganjali zbog straha, radi dobiti ili prednosti, ali na Melarovu decu niko ne bi ni pomišljao, možda ni Melar. Tako jeste najbolje - i to je sve.

Monela zabaci glavu i grohotom se nasmeja, tako snažno da joj suze pođoše na oči, pa ih obrisa rubom šala. „To znam na osnovu toga što sam rodila sedmoro dece i imala tri muža, Elejna Trakand. Sposobnost da usmeravaš štiti te od trudničke mučnine, ali zato se moraju platiti neke druge cene. Hajde, Avijenda, i ti moraš da probaš. Samo pažljivo. Tačno kako sam ja radila."

Avijenda željno prigrli Izvor, ali pre nego što i nit izatka, pusti saidar i okrenu se i zablenu u zid obložen tamnim drvetom. Prema zapadu. Baš kao i Elejna, Monela i Sumeko. Ona luča koja je tako dugo buktala odjednom nestade. Bila je tu ta mahnita buktinja saidara, a onda je u trenu nestala kao da je nikada nije ni bilo.

Sumekina kipuća prsa zanjihaše se kada duboko uzdahnu. „Mislim da se danas dogodilo nešto veoma divno ili nešto veoma strašno“, tiho kaza. „I mislim da se bojim da saznam šta je posredi."

„Divno“, odgovori Elejna. Završeno je, o čemu god da je bila reč, a Rand je i dalje živ. To je dovoljno divno. Monela je upitno pogleda. Budući da je znala za vezu, ostalo je lako mogla da odgonetne, ali ipak je samo zamišljeno dodirnula jednu od svojih ogrlica. Bilo kako bilo, uskoro će izvući od Avijende šta se to dešavalo.

Kada se začu kucanje na vratima, sve se trznuše. To jest, sve sem Monele. Pretvarajući se da nije videla kako su se ostale žene lecnule, ona se pomalo previše usredsredi na nameštanje svog šala, zbog čega je iznenađenje ostale tri žene u sobi samo još više dolazilo do izražaja. Sumeko se nakašlja da prikrije postiđenost.

„Napred“, glasno reče Elejna. Ta poluvika bila je neophodna da bi je čuli kroz debela drvena vrata, čak i bez štita.

Kasijla promoli glavu u prostoriju, držeći u ruci šešir s perjanicom, a onda do kraja uđe i pažljivo zatvori vrata za sobom. Bela čipka na okovratniku i rubovima rukava bila je sveže ispeglana, čipka i lavovi na njenoj ešarpi blistali su, a oklopni prsnik se presijavao kao da je maločas uglačan, ali ona se očigledno smesta vratila na dužnost nakon što se sredila od njihovog sinoćnjeg puta. „Milostiva, oprosti mi što vas prekidam, ali mislila sam da bi ovo trebalo smesta da čuješ - Morski narod je pomahnitao od besa, to jest one koje su i dalje ovde. Izgleda da je jedna od njihovih učenica nestala."

„Šta još?“, upita Elejna. Nestala učenica je dovoljno loša vest sama po sebi, ali nešto u Kasijlinom izrazu lica govorilo joj je da ima još nečega.

„Gardistkinja Azeri slučajno mi je kazala kako je pre tri sata videla Merililu Sedai da napušta palatu“, nevoljno odgovori Kasijla. „Merililu je pratila jedna žena ogrnuta plaštom s namaknutom kapuljačom. Uzele su konje i mazgu s natovarenim samarom. Jurit kaže da su šake te druge žene bile istetovirane. Moja gospo, niko nije imao nikakvog razloga da traži..."

Elejna joj mahnu da ćuti. „Kasijla, niko nije ništa pogrešio. Niko neće biti okrivljen." Bar ne među Gardistima. Lepa se tu čorba zakuvala. Talan i Metara, dve učenice za vetrotragačice, bile su veoma snažne kada je o Moći reč, a ako je Merilili pošlo za rukom da ijednu od njih ubedi da pokuša da postane Aes Sedai, možda joj je takođe pošlo za rukom da sebe ubedi da je odvođenje te devojke nekud gde se može upisati u knjigu polaznica dovoljan razlog da ona izvrda svoje obećanje da će podučavati vetrotragačice, koje će biti i više nego ljute zbog gubitka Merilile, a zbog učenice i više nego besne. One će kriviti sve žive, a najviše Elejnu.

„Da li se vest o tome šta je bilo s Merililom proširila?“, upita.

„Ne još, milostiva, ali ko god da im je osedlao konje i natovario onu mazgu, neće držati jezik za zubima. Konjušari nemaju o čemu drugom da trtljaju." U tom slučaju, to je pre razulareni šumski požar nego kipuća čorba, i mali su izgledi da se taj požar ugasi pre nego što zahvati ambare.

„Monela, nadam se da ćeš kasnije večerati sa mnom“, reče Elejna, „ali sada me moraš izviniti." Bez obzira na dužnost koju ima prema svojoj babici, nije čekala da ova da svoj pristanak. Pokušaj da se vatra ugasi možda bude dovoljan da spreči da se ambari ne zapale. Možda. „Kasijla, obavesti Birgitu i reci joj da hoću da se smesta pošalje naredba do kapija da se motri na Merililu. Znam; znam; možda je već izašla iz grada, a stražari na kapijama svejedno neće ni pokušati da zaustave jednu Aes Sedai, ali možda će je zadržati ili uplašiti njenu saputnicu da se vrati u grad i da se sakrije. Sumeko, zamoli Rinu da sve Srodnice koje ne mogu da Putuju pošalje da pretražuju grad. Slaba je to nada, ali možda je Merilila mislila da je prekasno da se krene na put. Neka provere sve gostionice, uključujući Srebrnog labuda i...“

Nadala se da je Rand danas postigao nešto predivno, ali ne može da traći vreme ni na razmišljanje o tome. Mora osvojiti presto i izaći na kraj s besnim Ata’an Mijerama pre nego što one iskale svoj bes na njoj. Ukratko, danas je dan baš kao svaki drugi otkad se vratila u Kaemlin, a to znači da su joj ruke i više nego pune.