Raskršće sumraka

15 Zgušnjavanje tame

Večernje sunce lebdelo je nad krošnjama kao nekakva krvava lopta i jezivom i groznom svetlošću obasjavalo logor, razmaknute vezove konja, platnom pokrivena kola i taljige visokih točkova, kao i šatore svih vrsta i veličina, a i bljuzgavicu između njih. Eleniji se vreme ni mesto ni najmanje nisu dopadali za jahanje. Od mirisa kuvane govedine što je dopirao iz velikih crnih gvozdenih kazana utroba joj se prevrtala. Hladan vazduh joj je ledio dah i činilo se da će noč biti studena, a vetar ju je sekao i kroz njen najbolji crveni plašt, ni najmanje se ne obazirući na postavu od debelog belog krzna. Krzno snežne lisice navodno je toplije od ma kog drugog krzna, ali njoj nikada nije bilo.

Jednom šakom u rukavici držeći plašt da se ne rastvara, lagano je jahala i iz sve snage, premda ne baš uspešno, pokušavala da se ne trese od hladnoće. Uzevši u obzir koje je doba dana, činilo se poprilično verovatnim da će tu provesti noć, ali još nije imala predstave gde će spavati. Nesumnjivo u šatoru nekog nižeg plemića. Taj lord ili gospa biće oterani da drugde pronađu sklonište, verovatno pokušavajući da u najboljem svetlu prikažu to što su izbačeni iz sopstvenog šatora, ali Arimila voli da je drži na udici sve do poslednjeg časa, kako u vezi s krevetom tako i u vezi sa svime ostalim. Čim jedna neizvesnost mine, druga je smesta zameni. Očigledno da ta žena misli da će neprestana nesigurnost naterati Eleniju da se koleba, a možda i da stremi da joj udovolji. Daleko od toga da je to jedini Arimilin pogrešan proračun, počevši od toga što veruje da su Eleniji Sarand kandže potkresane.

Pratnju su joj činila samo četvorica ljudi s dva zlatna vepra na plaštovima - i njena služavka Džani, naravno, koja se tako šćućurila umotana u svoj plašt da je podsećala na nekakav zavežljaj zelene vune bačen na sedlo - i u tom logoru nije videla ni jednog jedinog čoveka za kojeg bi mogla da bude sigurna da je Sarandovima makar malo odan. Tu i tamo neki ljudi skupljeni oko logorskih vatri u društvu svojih pralja i švalja nosili su znamenje Kuće Anšar, crvenu lisicu, a dvostruki red konjanika s krilatim čekićem, znamenjem Kuće Barin, prošlo je pored nje u suprotnom smeru sporim korakom, kamenih izraza lica iza prečaga svojih čelenki. Dugoročno gledano, oni nisu preterano bitni. Karind i Lir gadno su oprljeni zato što su bili spori kada je Morgaza ugrabila presto. Ovoga puta odvešće Anšare i Parine tamo odakle imaju najveću prednost i to istog trena kada tu prednost jasno pokaže, kada dignu ruke od Arimile jednako poletno kako su skočili da joj se pridruže. Kada za to dođe vreme.

Većina ljudi koji su gacali kroz bljuzgavicu i blato ili puni nade virili u one odvratne kazane bili su seljaci, pokupljeni sa svih strana kada su njihovi lordovi ili gospe pošli u boj, a jedva da je nešto malo njih na dronjavim kaputima i zakrpljenim ogrtačima nosilo nekakvu značku po kojoj bi se videlo kojoj Kući pripadaju. Čak se i razdvajanje nabeđenih vojnika od potkivača, zanatlija koji izrađuju strele i njima sličnih graničilo s nemogućim, budući da su skoro svi pripasali nekakav mač ili sekiru. Svetlosti, čak je i priličan broj žena nosio noževe dovoljno velike da se mogu zvati kratkim mačevima, ali nije bilo načina da se žena nekog seljaka pozvanog u rat razlikuje od kočijašice. Sve su nosile iste haljine od debele vune, sve su bile istih grubih ruku i iznurenih lica. Bilo kako bilo, ništa od svega toga zapravo nije bilo bitno. Ta zimska opsada pokazala se kobnom greškom - oružnici će početi da gladuju mnogo pre nego što glad zavlada među gradskim zidinama - ali ta je opsada Eleniji pružila priliku, a kada se čoveku ukaže prilika, onda on napada. Uprkos ledenom vetru, kapuljača joj je bila dovoljno zabačena da se lice jasno vidi i ljubazno je klimala glavom svakom smrdljivom balvanu koji makar pogleda u njenom smeru; nije obraćala pažnju na iznenađene poglede koje su joj neki od njih upućivali na tu njenu blagonaklonost.

Većini njih ostaće u dobrom sećanju i upamtiće zlatne veprove koje njena pratnja nosi; znaće da ih je Elenija Sarand primetila. Moć se gradi na takvim temeljima. Jedno Visoko sedište stoji povrh kule sazdane od ljudi isto koliko i kraljica. Istina, oni pri dnu kule su cigle od najprostije gline, ali ako se te obične cigle smrve i više ne pružaju podršku, čitava će kula pasti. Izgleda da je Arimila to zaboravila, ako je ikada znala. Elenija je čisto sumnjala da se Arimila ikada u životu obratila nekom nižem od domostrojitelja ili ličnog sluge. Da to nije... neoprezno... ona bi kod svake logorske vatre zastala da kaže nekoliko reči, možda da se rukuje s ponekom musavom šakom, prisećajući se ljudi koje je ranije susretala ili se bar dovoljno dobro pretvarajući, tako da izgleda kao da ih se seća. Jednostavno rečeno, Arimila nema pameti da bude kraljica.

Logor je pokrivao više zemljišta nego većina varoši i pre bi se moglo reći da je to bilo stotinu raštrkanih bivaka raznih veličina nego jedan logor. Zato je mogla slobodno da luta i da ne brine previše da će odlutati do spoljnih rubova logora, ali svejedno se pazila. Stražari na ključnim tačkama nesumnjivo će biti ljubazni, ako nisu potpune budale, ali nema sumnje da su dobili svoja naređenja. U načelu, ona podržava da ljudi rade šta im je rečeno, ali najbolje bi bilo da izbegava nezgode. Naročito ako se u obzir uzmu posledice koje bi verovatno usledile ako bi Arimila pomislila da ona zaista pokušava da ode. Već je jednom bila primorana da istrpi jednu studenu noć u prljavom šatoru nekog vojnika, što je bilo sklonište koje jedva da je zavređivalo to ime, sve skupa s buvama i loše zakrpljenim rupama, a to što Džani nije bila tu da joj pomogne da se presvuče i da doda malo toplote pod onim izgovorima za ćebad ne treba ni pominjati - i to je sve bilo samo zbog toga što se Arimili učinilo da ju je ona uvredila. Dobro, jeste je uvredila, ali mislila je da Arimila nije dovoljno pametna da to shvati. Svetlosti, kad samo pomisli da ona mora da pazi šta priča i radi pred tom... tom šupljoglavom smotanicom! Ušuškavši se u plašt, pokuša da se pretvara da drhti samo zbog vetra. Ima i boljih stvari o kojima može da se razmišlja. Bitnijih stvari. Klimnula je jednom mladiću razrogačenih očiju, glave umotane u neki tamni šal, a on se trže kao da ga je ošinula pogledom. Glupi seljak!

Kad samo pomisli da, svega nekoliko milja daleko, ona mala glupačica Mejna sedi na toplom u Kraljevskoj palati, okružena desetinama veštih slugu, a u glavi verovatno nema ni dve misli koje se ne bave pitanjima kao što su šta će večeras obući ili šta kuvari spremaju za večeru. Kruže glasine da je ta devojka bremenita i da je lako moguće da joj je dete napravio neki gardista. Moguće da je tako. Elejna nikada nije bila ništa pristojnija od svoje majke. Dijelin je tu mozak - bridak i opasan um, bez obzira na njen bedni nedostatak želje za napredovanjem. Lako moguće da je savetuje neka Aes Sedai. Mora da među svim tim besmislenim glasinama postoji makar jedna prava Aes Sedai.

Iz grada dopire toliko izmišljotina da postaje teško razlikovati stvarnost od gluposti - Morski narod pravi rupe u vazduhu? Potpuno buncanje! A opet, Belu kulu očigledno zanima da jednu od svojih postavi na presto. Zar može biti drugačije? Svejedno, Tar Valon izgleda ume da gleda šta je korisnije kada je o takvim stvarima reč. Istorija jasno govori da će ma koja žena koja stupi na Lavlji presto ubrzo otkriti da je Kula sve vreme stajala baš iza nje. Aes Sedai svakako neće hteti da izgube svoju povezanost sa Andorom samo zbog manjka okretnosti, naročito sada kada je i Kula podeljena. Elenija je u to bila sigurna isto koliko i u to kako se zove. Štaviše, ako je svega polovina onoga što je čula o stanju u kojem se Kula nalazi tačno, naredna kraljica Andora može se naći u prilici da zahteva šta god hoće u zamenu za očuvanje te povezanosti. U svakom slučaju, niko joj neće položiti Ružinu krunu na čelo pre leta u najboljem slučaju, a pre toga mnogo štošta bi se moglo promeniti. Veoma mnogo.

Obilazila je logor drugi put kada je ispred sebe ugledala jednu manju družinu konjanika kako se lagano provlači između raštrkanih logorskih vatri, obasjani poslednjim zracima sunca. Namršti se i oštro zauzda konja. Žene su bile ogrnute plaštovima, a kapuljače su im bile duboko namaknute. Jedna je preko ramena imala izrazito plav svileni ogrtač, postavljen crnim krznom, a druga jednostavan sivi vuneni ogrtač, ali tri srebrna ključa - i to velika - izvezena na plaštovima četvorice oružnika jasno su govorila o kome je reč. Mogla bi nabrojati čitav niz ljudi koje bi radije susrela nego Nijanu Araun. U svakom slučaju, mada Arimila nije izričito zabranila da se njih dve sastaju bez nje - Elenija je ne samo osetila već i čula kako joj zubi škrguću sami od sebe, pa se naterala da se smiri - trenutno je izgledalo pametnije da ne iskušava sreću. Naročito kada takvi sastanci ne mogu da izrode nikakvu moguću prednost.

Nažalost, pre nego što je stigla da okrene konja, Nijana ju je ugledala. Žena je nešto žurno kazala svojoj pratnji i, dok su se oružnici i služavka još klanjali u sedlima, poterala konja prema Eleniji takvim korakom da su se pravi oblaci bljuzgavice dizali pod kopitima njenog uškopljenog vranca. Svetlost spalila tu budalu! S druge strane, možda vredi otkriti šta to tera Nijanu da bude tako nesmotrena i možda bi bilo opasno da to ne sazna. Možda, ali otkrivanje šta je posredi nosi sa sobom svoje opasnosti.

„Ostanite ovde i zapamtite da ništa niste videli“, odsečno naredi Elenija svojoj bednoj pratnji i mamuznu konja ne čekajući njihov odgovor. Njoj nije bilo potrebno da joj se kitnjasto klanjaju svaki put kada se okrene, ništa više nego što to pristojnost nalaže, a njeni su ljudi naučili da ne rade ništa sem onoga što im je naredila. Ne mora ona da brine o njima, već o svima ostalima, plamen ih spalio! Dugonogi dorat polete napred, a ona ispusti rub plašta, koji se zavijori za njom kao grimizni barjak Saranda. Nije imala namere da zastaje ispred seljaka i samo Svetlost zna koga još i da mlatara rukama kako bi dohvatila plašt, tako da ju je vetar sekao kroz jahaću haljinu kao brijač, što je bio samo još jedan razlog da bude ljuta.

Nijana je bila za toliko pametna da uspori i da je sačeka nešto malo dalje od polovine puta, pored dvoje teško natovarene taljige, čije su rude ležale u blatu. Najbliža vatra bila je dvadeset koraka daleko, a najbliži šatori još dalje, ulaznih zastora čvrsto privezanih zbog hladnoće. Pažnja ljudi pored vatre bila je usmerena na veliki gvozdeni kazan koji se pušio nad plamenom. Premda se iz njega dizao takav smrad da je Eleniji došlo da povrati, vetar koji ga nosi bar će takođe nositi i reči dalje od njihovih ušiju. Ali bolje bi bilo da to budu neke bitne reči.

Nijanu bi, tako s licem bledim kao belokost i uokvirenim crnim krznom, neki ljudi možda nazvali prelepom, uprkos nagoveštaja strogoće oko usana i očiju hladnih kao plavi led. Leđa pravih kao strela i naizgled potpuno spokojna, delovala je kao da nju ništa ne dotiče. Dah joj se ledio u belu izmaglicu, ali bio je ravnomeran i staložen. „Elenija, znaš li gde ćemo noćas spavati?“, hladno upita.

Elenija se nije ni potrudila da se ne namršti. „Jesi li to htela?“ Stavila je na kocku mogućnost da ih Arimila uzme na zub samo zbog jednog nedotupavnog pitanja! Pomisao na Arimilino nezadovoljstvo, pomisao da je Arimilino nezadovoljstvo nešto što bi valjalo izbeći, dovodila ju je do ludila. „Nijana, ti o tome znaš koliko i ja.“ Zategnuvši uzde, već je okretala konja kada joj se Nijana ponovo obratila, tek s naznakom ljutnje.

„Elenija, nemoj da se sa mnom praviš nevešta. Nemoj mi reći da nisi spremna taman koliko i ja da pobegneš iz ove klopke, makar pri tom odgrizla sebi nogu. Sad, možemo li se makar pretvarati da smo uljudne jedna prema drugoj?"

Elenija je Zorovetra držala napola okrenutog od druge žene i gledala ju je postrance, iza krznom opervaženog ruba svoje kapuljače. Tako može da drži na oku i ljude koji su se gurali oko najbliže vatre. Ti nisu nosili nikakve značke plemićkih kuća. Ko zna čiji su. Povremeno bi neko od njih, zaklanjajuči gole šake pod pazuhe, bacio po koji pogled na dve gospe u sedlima, ali zapravo ih je najviše zanimalo da se pribiju što bliže vatri kako bi se ugrejali. To i koliko će morati da sačekaju dok se govedina ne skuva i ne raspadne u svojevrsnu kašu. Takvi ljudi mogu da jedu sve živo.

„Misliš li da možeš da pobegneš?“, tiho upita Elenija. Uljudnost je lepa i krasna, ali ne po cenu da se tu ostane duže nego što je baš neophodno. Ali ako Nijana vidi nekakav izlaz... „Kako? Zavet da ćeš pružati podršku Kući Marn koji si potpisala do sada je preplavio preko pola Andora. Sem toga, nije valjda da misliš da će ti Arimila tek tako dozvoliti da odjašeš odavde?“ Nijana se lecnu, a Elenija se malčice nasmeši - bilo je to jače od nje. Žena nije tako nedodirljiva kao što se pretvara. Ali i dalje joj je polazilo za rukom da govori spokojno.

„Elenija, juče sam videla Džarida. Čak i izdaleka, videlo se da je natmuren kao olujni oblak i jahao je takvim galopom da je mogao skršiti vrat i sebi i konju. Koliko ja znam tvog supruga, on se već priprema da ti proseče izlaz odavde. Taj bi za tebe pljunuo Mračnom u oko.“ To jeste tačno; učinio bi on to. „Ubeđena sam da shvataš kako bi najbolje bilo da sam i ja deo tih namera."

„Nijana, moj suprug je potpisao isti zavet kao ti, a on je častan čovek.“ Zapravo, i previše častan, ali i pre nego što su izrekli bračne zavete, on se vodio Elenijinim željama. Džarid je zavet potpisao zato što mu je ona poslala pismo da to učini, mada u tome nije imala izbora, a da je dovoljno luda da od njega zatraži da taj zavet porekne, on bi to učinio, premda veoma nevoljno. Naravno, trenutno je veoma teško staviti mu do znanja šta od njega želi. Arimila je pomno pazila da joj ne dopusti da mu priđe ni na milju. Mada, drži ona sve konce u svojim rukama - koliko se u tim okolnostima može - ali mora nekako to staviti Džaridu do znanja, makar samo da bi ga sprečila da joj „proseče izlaz“. Da pljune Mračnom u oko? Mogao bi ih oboje upropastiti verujući da joj pomaže, a lako je moguće da bi to učinio čak i da sigurno zna da će ih to upropastiti.

Iz petnih žila se trudila da ne dopusti da joj se na licu vide osujećenost i srdžba koji su iznenada navrli u njoj, ali taj napor volje prikrila je smeškom. Veoma se ponosila time što je u stanju da iznedri smešak za svaku priliku. Ovaj je sadržao trunčicu iznenađenja. I trunčicu prezira. „Nijana, ništa ja ne nameravam, a sigurna sam da ni Džarid ništa ne namerava. Ali sve i da imam neke namere, zašto bih u to tebe uključila?"

„Zato što bi za te namere mogla da sazna Arimila“, otvoreno odvrati Nijana, „ako nisam ja uključena u njih. Ona možda jeste slepa budala, ali kada joj bude rečeno kud da gleda - znaće da vidi. A tebi se može desiti da svake noći deliš šator sa svojim verenikom, a da ne pominjem to da će te čuvati njegovi oružnici."

Eleniji se osmeh rastopi, ali glas joj postade leden, u potpunom saglasju sa smrznutom grudvom u koju joj se srce iznenada pretvorilo. „Ti bi mogla da pripaziš šta pričaš, da Arimila ne bi zatražila od svog Tarabonca da se opet poigra s tobom. Štaviše, mislim da bih to sasvim sigurno mogla da sredim."

Činilo se nemoguće da bi Nijanino lice moglo još ubledeti, ali to se svejedno desilo. Čak se i zanjihala u sedlu i uhvatila Eleniju za ruku da ne bi pala. Nalet vetra zanese joj plašt, a ona ga pusti da se vijori. Njene maločas hladne oči sada su bile potpuno razrogačene. Žena se nije ni trudila da prikrije strah. Lako moguće da je već previse ophrvana njime, pa da i ne može da ga krije. Kada je progovorila, bila je zadihana a glas joj beše užasnut. „Elenija, znam da ti i Džarid nešto nameravate. Znam! Povedi me sa sobom i... i zavetovaću ti Kuću Arauna čim se oslobodim Arimile." Oh, jeste potresena kada to nudi.

„Zar hoćeš da privučeš još više pažnje?“, prasnu Elenija i otrže se od nje. Zorovetar i uškopljeni vranac plahovito poigraše, osetivši raspoloženje svojih jahačica, a Elenija zauzda dorata da ga smiri. Dvojica pored vatre brzo pognuše glave. Nesumnjivo misle da su upravo videli dve plemkinje kako se raspravljaju u sumrak, pa ne žele da privuku njihov bes na svoju glavu. Da, mora da je to posredi. Možda će laprdati o tome šta su videli, ali znaju za toliko da se ne mešaju u rasprave boljih od sebe.

„Nemam nikakvih namera da... pobegnem; ama baš nikakvih“, nastavi Elenija tiše. Ponovo se ogrnuvši plaštom, mirno okrenu glavu i baci pogled na taljige i najbliže šatore. Ako je Nijana dovoljno prestravljena... Kada ti se ukaže prilika... Nije bilo nikog toliko blizu da bi je mogao čuti, ali svejedno je tiho pričala. „Naravno, možda se okolnosti promene. Ko zna? Ako se promene, dajem ti ovo obećanje, pod Svetlošću i u nadu za moje ponovno rođenje - neću otići bez tebe." Na Nijaninom licu se rascvetaše nada i iznenađenje. A sada - udica. „To jest, ako dobijem pismo napisano tvojom rukom, potpisano i pečatirano, u kojem izričito odričeš svoju podršku Marnovima, i to svojevoljno, i zavetuješ podršku Kuće Araun meni, s ciljem da stupim na presto. Pod Svetlošću i tvojom nadom u ponovno rođenje. Ne prihvatam ništa manje od toga.“

Nijani se glava trznu i jezik joj dodirnu usne. Pogled poče da joj luta, kao da traži izlaz, kao da traži pomoć. Vranac nastavi da frkće i poigrava, ali ona jedva da zategnu uzde dovoljno da ga spreči da se ne baci u galop, a čak je i to delovalo kao da nesvesno čini. Da, jeste prestravljena. Ali ne toliko da ne bi znala šta to Elenija traži od nje. U istoriji Andora ima i previše takvih primera. Hiljadu mogućnosti preostaje sve dok nema ničeg napismeno, ali postojanje takvog pisma stavilo bi đem Nijani među zube a uzde Eleniji u ruke. Objavljivanje takvog pisma značilo bi Nijanino uništenje, ako Elenija ne bude toliko glupa pa da prizna da ju je prisiljavala. Mogla bi pokušati da se održi i nakon tog objavljivanja, ali raspala bi se i kuća s mnogo manje neprijateljstava između svojih članova, mnogo manje rođaka, tetaka i ujaka spremnih da za tren oka podriju jedni druge, a kamoli Arauni. Manje kuće, pokolenjima vezane za Araune, potražile bi zaštitu negde drugde. Za nekoliko godina, ako ne i ranije, Nijana bi ostala Visoko sedište bednih i obeščašćenih ostataka. O, da; dešavalo se to i ranije.

„Već smo dovoljno dugo zajedno." Elejnija prikupi uzde. „Ne bih da krenu priče. Možda će nam se ukazati neka druga prilika da nasamo porazgovaramo pre nego što Arimila stupi na presto.“ Kakva ogavna pomisao! „Možda."

Druga žena izdahnu kao da joj je sav vazduh u telu bežao napolje, ali Elenija nastavi da okreće dorata, ni sporije ni brže, ne zastajkujući sve dok Nijana žurno ne reče: „Čekaj!"

Osvrnuvši se preko ramena, ona upravo to učini. Sačeka. Bez reči. Već je rekla sve što je trebalo da se kaže. Ostalo je samo da sačeka i vidi je li ta žena dovoljno očajna da joj se preda u ruke. Trebalo bi da jeste. Ona nema Džarida da radi za nju. Zapravo, da iko među Araunima makar nagovesti da je Nijanu potrebno spasavati, verovatno bi se našao u zatočeništvu zbog suprotstavljanja Nijaninoj izraženoj volji. Bez Elenije, ostariće u zarobljeništvu. Ali s tim pismom naći će se u potpuno drugačijem sužanjstvu. S tim pismom, Elenija će moći da joj dopusti sav privid potpune slobode. Izgleda da je dovoljno bistra da to shvati. Ili je možda samo prestravljena od Tarabonca.

„Dostaviću ti ga čim budem mogla“, kaza naposletku, a u glasu joj se čulo da se pomirila sa sudbinom.

„Radovaću se kada ga budem primila“, promrmlja Elenija, jedva se trudeći da prikrije samozadovoljstvo. Ali nemoj predugo da čekaš, umalo da je dodala i jedva se suzdržala da ne kaže. Nijana možda jeste poražena, ali i poražen neprijatelj može da ti zabije nož u leđa ako ga previše pritiskaš. Sem toga, ona se boji Nijanine pretnje koliko i Nijana njene. Možda i više. Ali sve dok Nijana to ne zna, njeno sečivo je tupo.

Dok se vraćala svojim oružnicima, Elenijino raspoloženje bilo je vedrije nego ikada otkad... Pa svakako otkad se ispostavilo da su njeni „spasioci" Arimilini ljudi. Možda i otkad ju je Dijelin zatočila u Aringilu, mada tamo nikada nije gubila nadu. Zatvor joj je bila kuća gradskog upravnika, prilično udobna, bez obzira na to što je morala da deli odaje s Nijanom. Svakako joj nije bilo teško da se dopisuje s Džaridom, a činilo joj se i da je ostvarila izvestan napredak s kraljičinim gardistima u Aringilu. Toliko njih su bili pridošlice iz Kairhijena da još nisu bili... sigurni... kome su zaista odani.

Sad, ovaj izvanredno koristan susret s Nijanom toliko ju je razvedrio da se nasmešila Džani i obećala joj hrpu novih haljina kada uđu u Kaemlin - što je iz te ženice punačkih obraza smesta izmamilo pristojno zahvalan osmeh. Elenija svojoj sobarici uvek kupuje nove haljine kada se oseća baš dobro, a sve i jedna haljina koju joj je kupila pristajala bi nekoj uspešnoj trgovkinji. To je samo jedan od načina da se obezbedi odanost i poverljivost, a Džani je dvadeset godina bila i odana i od poverenja.

Sunce se već pretvorilo u crveni rub iznad krošanja, pa je došlo vreme da nađe Arimilu kako bi joj ova rekla gde će noćas spavati. Svetlost dala da to bude pristojan ležaj u nekom toplom šatoru koji nije previše zadimljen, s pristojnom večerom. Trenutno više od toga ne može da traži. Ali čak joj ni to nije poremetilo raspoloženje. Ne samo da je klimala skupinama muškaraca i žena pored kojih su prolazili, već im se i smešila. Jednom umalo da im nije mahnula. Stvari idu nabolje nakon podosta vremena. Nijana ne samo da je uklonjena kao suparnica za presto, već je i sputana i potčinjena, ili kao da jeste, a to će možda - hoće - biti dovoljno da joj dovede gospu Karind i lorda Lira. Ima onih koji će prihvatiti ma koga na prestolu, samo ne još koga od Trakanda. Kao prva - Elorijen. Morgaza je naredila da nju išibaju! Elorijen nikada ne bi pristala ni uz koga od Trakandovih. Moguće je da to važi i za Aemlin, Aratelu i Abela, pošto i oni imaju svojih pritužbi na nedaće, koje bi se dale iskoristiti. A možda to važi i za Pelivara ili Luana. Pustila je pipke. A ona nema namere da protraći prednost koju Kaemlin pruža, kao što je to ona profuknjača Elejna učinila. Gledano kroz istoriju, držanje Kaemlina u vlasti samo je po sebi dovoljno da se namakne podrška četiri ili pet Kuća.

Ključ je svakako u odabiru pravog trenutka, ili će sva prednost završiti u Arimilinim rukama, ali Elenija je već videla sebe na Lavljem prestolju, s Visokim sedištima kako kleče pred njom da joj se zavetuju na vernost. Već je ona napravila spisak koja Visoka sedišta valja zameniti. Niko ko joj se suprotstavio ne sme ostati da joj kasnije pravi nevolje. Za to će se pobrinuti niz nesrečnih slučajeva. Šteta što ona ne može da odlučuje o tome ko će ih zameniti, ali nezgode umeju da se dešavaju s neverovatnom učestalošću.

Njene srećne misli raspršio je jedan žgoljavi starac koji se iznenada pojavio pored nje na zdepastom zelenku, očiju grozničavih na sve slabijem svetlu. Iz nekog razloga, Nasin je u svoju retku sedu kosu zatakao grančice jele. Zbog toga je izgledalo kao da se verao po drveću, a crveni svileni kaput i plašt bili su mu toliko izvezeni cvećem jarkih boja da su ličili na ilijanske tepihe. Izgledao je besmisleno. Ali takođe je bio Visoko sedište pojedinačno najmoćnije Kuće u Andoru - i potpuno lud. „Elenija, moje drago blago“, zameketa on, a pljuvačka mu se razlete iz usta, „ti si melem za moje oči. Naspram tebe je med ustajao a ruže su neugledne."

I ne razmišljajući o tome šta radi, Elenija žurno zauzda Zorovetra i povuče ga udesno, stavljajući tako Džaninu smeđu kobilu između sebe i njega. „Nasine, ja nisam tvoja verenica“, prasnu, ključajući od besa što to mora naglas da izgovori, tako da svi čuju. „Udata sam, budalo matora! Stojte!“, dodade munjevito dižući ruku.

Ta naredba u reći i pokretu bila je upućena njenim oružnicima, koji su spustili ruke na balčake i streljali Nasina pogledom. Njega je sledilo tridesetak ili četrdesetak ljudi s mačem i zvezdom, znamenjima Kuće Kajren, koji neće oklevati da saseku svakoga za koga pomisle da predstavlja pretnju njihovom Visokom sedištu. Neki su već napola isukali sečiva. Naravno, nju neće povrediti. Nasin bi ih obesio sve do poslednjeg da ona makar modricu zadobije. Svetlosti, nije znala da li da se zbog toga smeje ili da plače.

„Da li se ti to i dalje plašiš onog balavog vola, Džarida?“, zatraži Nasin da čuje, terajući svog ata da je sledi. „On nema nikakvog prava da ti i dalje dosađuje. Bolji čovek je pobedio - i on bi to trebalo da prizna. Izazvaću ga!“ Jedna šaka, očigledno koščata - videlo se to čak i kroz pripijenu crvenu rukavicu - trapavo se lati mača koji on verovatno nije isukao za poslednjih dvadeset godina. „Saseći ću ga kao pseto zato što te je uplašio!"

Elenija vešto potera Zorovetra tako da njih dvoje opisaše pun krug oko Džani, koja se za to vreme tiho izvinjavala Nasinu i pretvarala se da mu sklanja svoju kobilu s puta, zapravo mu samo smetajući. Elenija u sebi dodade i malo veza na one haljine koje će joj kupiti. Ovako pomućenog uma, Nasin ume za tren oka da sa slatkorečive dvorske ljubavi pređe na to da je pipka kao da je najbednija služavka u nekoj krčmi. To neće trpeti - ne ponovo, a svakako ne u javnosti. I dalje kružeći, natera sebe da se zabrinuto osmehne, mada je zapravo taj osmeh iziskivao više truda nego izraz zabrinutosti. Ako ta matora budala primora Džarida da ga ubije, sve će biti upropašteno! „Nasine, znaš da ne mogu podneti da se muškarci tuku zbog mene.“ Zvučala je zadihano i zabrinuto, ali nije ni pokušala da obuzda svoj glas. Trenutno joj baš odgovara da zvuči zadihano i zabrinuto. „Kako bih mogla da volim čoveka krvavih ruku?“

Besmisleni čovek namršti se i pogleda niz taj svoj dugi nos tako da se ona zapita da nije preterala. Lud je kao zec u teranju, ali ne u svemu. Ne uvek. „Nisam znao da si tako... osetljiva“, naposletku reče, ali ne prestajući da se trudi da obiđe Džani. Oronulo lice mu se ozari. „Ali trebalo je da znam. Od sada ću to imati na umu. Džarid može da živi, sve dok te ne saleće.“ A onda odjednom kao da tek tada primeti Džani i, mršteći se živčano, visoko diže šaku i skupi je u pesnicu. Dežmekasta ženica se vidno pripremi da primi udarac, ne sklanjajući mu se s puta, a Elenija stisnu zube. Svileni vez. Sasvim sigurno neprikladan za jednu sobaricu, ali Džani ga je zaslužila.

„Lorde Nasine, svuda sam te tražila“, oglasi se budalast ženski glas, a kruženje prestade.

Elenija uzdahnu od olakšanja kada Arimila usred sutona dojaha sa svojom pratnjom, pa priguši nalet besa zbog toga što je osetila to olakšanje. Odevena u preterano izvezenu zelenu haljinu, sa čipkom pod bradom i na zapešćima, Arimila je izgledala punačko - na samoj granici toga da bude debela - ispraznog osmeha i smeđih očiju uvek razrogačenih od lažnog iznenađenja i zanimanja, čak i kada nema ničeg zanimljivog. Bez dovoljno mozga da ih prepozna, bila je taman dovoljno lukava da zna da postoje stvari koje bi trebalo da je zanimaju, pa nije želela da iko pomisli kako su joj promakle. Jedino do čega joj je zaista stalo bilo je da živi lagodno i da ima dovoljno prihoda da sebi obezbedi takav život, a jedini razlog zbog kojeg želi da se popne na presto jeste to što kraljevska riznica može da obezbedi znatno lagodniji život nego prihodi ma kog Visokog sedišta. Njena pratnja bila je veća od Nasinove, mada je tek polovina otpadala na oružnike koji nose znamenje četiri meseca njene Kuće. Ostatak se uglavnom sastojao od prišipetlji i ulizica, lordova i gospi manjih Kuća i drugih koji su voljni da budu Arimilini čankolizi u zamenu za to da budu uz nekoga moćnog. Obožavala je da joj se ulizuju. I Nijana je bila tu, na rubu te skupine, sa svojim oružnicima i služavkom, naizgled spokojnog pogleda i opet smirena. Ali držala se podalje od Džaka Lunalta, vitkog čoveka s jednim od onih urnebesnih tarabonskih velova što mu je pokrivao ogromne brkove i kupastu kapu zbog koje se kapuljača njegovog plašta dizala do besmislene visine. Sem toga, previše se taj smešio. Nimalo nije izgledao kao čovek koji može nekoga naterati da preklinje samo pomoću nekoliko vrpci.

„Arimila“, zbunjeno kaza Nasin, a onda se namršti na svoju pesnicu kao da se iznenadio što je podignuta. Spusti šaku na jabuku sedla, pa se široko nasmeši toj glupači. „Arimila, draga moja“, toplo reče. Ali ne sa onom toplinom koju često upućuje Eleniji. Izgleda da je nekako sebe makar napola ubedio da mu je Arimila kćerka - i to omiljena. Jednom je Elenija slušala kako se sa Arimilom nadugačko i naširoko priseća njene „majke“, zapravo svoje poslednje žene koja je mrtva već trideset godina. Arimili je pošlo za rukom da učestvuje u tom razgovoru, mada ona u životu nije srela Mijedelu Kajren, koliko Elenija zna.

Svejedno, iako se Arimili očinski smešio, pogled mu je lutao po senkama poluskrivenoj gomili ljudi u sedlima iza nje i vidno se opustio kada je ugledao Silvazu, svoju unuku i naslednicu - stamenu i krotku mladu ženu koja ga je bez smeška pogledala u oči, a onda namakla tamnu kapuljaču postavljenu krznom. Elejnija je nikada nije videla da se nasmeši, namršti ili pokaže ma kakvo drugo osećanje, već je samo blenula kao krava. Očigledno da je i kravljeg mozga, a ne samo izraza lica. Arimila je Silvazu držala još bliže sebi nego Eleniju ili Nijanu i sve dok je tako nema nikakvih izgleda da Nasin bude primoran da se povuče s položaja. Jeste on potpuno lud, ali je i lukav. „Arimila, nadam se da vodiš računa o mojoj maloj Silvazi“, promrmlja on. „Na sve strane ima lovaca na blago i hoću da moje drago dete bude bezbedno.“

„Naravno da pazim na nju“, odgovori Arimila, proteravši svoju pregojenu kobilu pored Elenije i ne pogledavši je. Glas joj je bio sladak kao med i bolesno ulizički. „Znaš da ću se starati da ona bude bezbedna jednako kao ja.“ Smešeći se onim svojim praznoglavim osmehom, krenula je da namešta Nasinu plašt oko ramena i da ga gladi kao neko ko prekriva šalom voljenu ali onemoćalu osobu. „Previše je hladno za tebe. Znam ja šta je tebi potrebno. Zagrejan šator i malo vrelog kuvanog vina. Biće mi zadovoljstvo da ti moja služavka sve to pripremi. Arlin, pravi društvo lordu Nasinu na putu do njegovog šatora, pa mu skuvaj malo lepog vina.“

Jedna vitka žena u njenoj pratnji silovito se trže, a onda polako potera konja napred i zabaci kapuljaču svog jednostavnog plavog plašta, otkrivajući lepo lice i krhak smešak. Odjednom svi oni čankolizi i ulizice počeše da nameštaju plaštove da bi se bolje zaštitili od vetra ili da navlače rukavice, gledajući bilo kud samo ne u Arimilinu služavku. Naročito žene. Znale su da je neka od njih mogla biti jednako lako odabrana. Za divno čudo, Silvaza nije skrenula pogled. Lice joj se nije moglo videti od kapuljače, koja je pratila pokrete vitke žene.

Nasin se široko isceri, tako da su mu se svi zubi videli, zbog čega je još više nego obično podsećao na jarca. „Da. Da, kuvano vino bi mi baš prijalo. Arlin, je li? Hajde, Arlin, budi dobra devojka. Nije ti previše hladno, zar ne?“ Devojka ciknu kada on kraj svog plašta prebaci preko njenih ramena i prigrli je uza se tako blizu da je morala da se nagne u sedlu. „Biće ti toplo u mom šatoru, obećavam." I ne osvrćući se, poterao je konja hodom, kikoćući se i šapćući nešto devojci koju je grlio. Njegovi oružnici pođoše za njim uz škripu kože i lagano gacanje kopita po bljuzgavici. Jedan od njih se zasmeja kao da je neko drugi kazao nešto smešno.

Elenija zgađeno odmahnu glavom. Jedno je isturiti lepu ženu pred Nasina kako bi mu se skrenula pažnja - čak i ne mora da bude preterano lepa; svaka žena koju ta matora budala satera u ćošak nalazi se u opasnosti - ali koristiti za to sopstvenu sobaricu jeste za gađenje. Premda nije za gađenje koliko Nasin. „Arimila, obećala si da ćeš ga držati dalje od mene“, reče joj tiho, napetim glasom. Ta pohotna matora izlapela drtina možda je trenutno zaboravila na nju, ali setiće je se čim je naredni put bude video. „Obećala si da ćeš ga nečim zanimati. “

Arimila se naduri i ćudljivo cimnu jahaće rukavice. Nije dobila ono što je želela - a to je po njoj veliki greh. „Ako hoćeš da budeš na bezbednom od svojih obožavalaca, trebalo bi da se držiš uz mene a ne da lutaš kao muva bez glave. Zar sam ja kriva što ti privlačiš muškarce? A jesam te izbavila iz nevolja. Nisam čula reči hvale za to.“

Elenija stisnu zube tako jako da je zaboleše. Zbog toga što se pretvara da tu ženu svojevoljno podržava često joj dođe da nekog ugrize. Jasno joj je stavljeno do znanja koji su joj izbori: da pošalje pismo Džaridu ili da istrpi produženi medeni mesec sa svojim „verenikom“. Svetlosti, možda bi se na to i odlučila, samo da nije bila sigurna da bi je Nasin zatočio na neki zabačeni vlastelinski posed i da bi, nakon što bude morala da istrpi njegove šape na sebi, vremenom zaboravio na nju - i ostavio je tamo. Ali Arimila je uporno želela da se to pretvaranje nastavi. Zapravo, uporno je tražila mnogo toga, a neke od tih stvari bile su potpuno neizdržive. A opet, morale su se otrpeti. Za sada. Kada se neke stvari razreše, možda bi gazda Lunalt mogao da na nekoliko dana svu svoju pažnju posveti baš Arimili.

Nekako je smogla snage da se nasmeši u znak izvinjenja i naterala sebe da pogne glavu kao da je jedna od onih ulizičkih pijavica koje je tako pomno gledaju. Naposletku, ako ona puzi pred Arimilom, to samo dokazuje da su oni u pravu što to čine. Od njihovih pogleda na sebi osećala se opoganjeno, a zbog toga što to radi pred Nijanom došlo joj je da vrišti. „Arimila, nudim ti svu zahvalnost koju u sebi imam.“ Pa, to nije bila laž. Sva ta zahvalnost svodila se na želju da je zadavi. Lagano. Ali morala je duboko da udahne pre nego što je smogla snage za naredni deo. „Molim te, moraš mi oprostiti što sam bila spora.“ Veoma gorka reč. „Zbog Nasina sam se sva rastrojila. Znaš kako bi se Džarid poneo ako bi saznao za Nasinovo ponašanje." Tih nekoliko poslednjih reči izgovorila je glasom nalik na oštricu kame premazanu medom, ali glupača se zakikotala. Zakikotala se!

„Elenija, naravno da ti je oprošteno“, zasmeja se, a lice joj se ozari. „Trebalo je samo da kažeš. Džarid je prava usijana glava, zar ne? Moraš da mu pošalješ pismo i da mu kažeš koliko si zadovoljna svojim trenutnim stanjem. Zadovoljna si, zar ne? Možeš da kažeš to pismo mom pisaru u pero. Što ja mrzim da mastilom prljam prste, a ti?"

„Arimila, svakako da sam zadovoljna. Kako ne bih bila?" Ovoga puta nije morala da se pomuči kako bi se nasmešila. Ta žena zaista misli da je pametna. Koriščenje Arimilinog pisara isključivalo je svaku mogućnost tajnih mastila, ali ona svejedno može sasvim otvoreno reći Džaridu da ne radi ništa a da se prethodno ne posavetuje s njom i bezumna tikvetina će misliti da joj se pokorila.

Klimajući glavom, s grozno samozadovoljnim izrazom na licu, Arimila prikupi uzde, a njena svita stade da je oponaša. Kad bi stavila saksiju na glavu i nazvala je šeširom, svi bi smesta počeli da nose saksije. „Već je kasno“, reče, „a hoću da sutra krenemo rano izjutra. Kuvar Edele Barin spremio je sjajnu večeru, koja nas sada čeka. Elenija, ti i Nijana morate da jašete sa mnom." Izgovorila je to kao da im ukazuje čast, a njih dve nisu imale drugog izbora nego da se ponašaju kao da jeste tako, pa su poterale konje njoj sleva i zdesna. „I naravno, Silvaza. Silvaza, hajde."

Nasinova unuka potera svoju kobilu bliže, ali ne pored Arimile. Sledila je malo iza nje, a Arimilini čankolizi gurali su se za njenim petama, budući da oni nisu pozvani da jašu s Arimilom. Uprkos tome što im je ledeni vetar zanosio skute plastova, nekoliko žena i dvojica ili trojica muškaraca bezuspešno su pokušavali da zapodenu priču sa devojkom. Ona je retko kada izgovarala više od dve reči u istoj rečenici. Svejedno, kada nadohvat ruke nema Visokog sedišta kome će se ulizivati, poslužiće i naslednica Visokog sedišta, a možda se i neko od onih muških nadao da će se dobro oženiti. Vrlo je verovatno da su jedno ili dvoje zapravo nekakvi čuvari ili makar uhode koje se staraju da ona ne pokuša da stupi u dodir s ma kim iz svoje Kuće. Toj bagri bi tako nešto bilo uzbudljivo - dodirivanje rubova moći. Elenija je imala svoje planove za Silvazu.

Arimila je bila još jedna od onih kojima nije smetalo da trtljaju kada se pametne žene ušuškavaju u plastove i kapuljače, pa je dok su jahali kroz zamiruće sunčeve zrake blebetala o svemu i svačemu, od toga šta će Lirova sestra poslužiti za večeru pa do planova za njeno krunisanje. Elenija je slušala tek toliko da u prigodnim trenucima promrmlja nešto u znak odobravanja. Ako ta budala ima nameru da ponudi zavet na opšte pomilovanje svima koji su joj se suprotstavili, daleko bilo da će joj Elenija Sarand govoriti da je budala. Dovoljno je bilo bolno to što mora da se... uvlači... toj ženi, a kamoli još da je sluša. A onda je jedna Arimilina rečenica zatuče kao malj.

„Neće ti smetati da ti i Nijana delite krevet, zar ne? Izgleda da trenutno vlada nestašica pristojnih šatora."

Nastavila je da blebeće, ali Elenija na jedan trenutak nije čula ni reč. Osećala se kao da joj je sneg natrpan svuda uz kožu. Neznatno okrenuvši glavu, pogledala je Nijanu pravo u zabezeknute oči. Nije bilo ama baš nikakvih izgleda da Arimila zna za njihov slučajni susret, ne još, a sve i da zna - zašto bi im pružila priliku da skupa spletkare? Zamka? Uhode da prisluškuju šta će pričati? Nijanina služavka, ili... Ili Džani? Ceo svet joj se okrenu, a ispred očiju zaigraše crne i srebrne tačkice. Učinilo joj se da će se onesvestiti.

Odjednom ona shvati da je Arimila kazala nešto neposredno njoj i da čeka na odgovor - i to mršteći se sa sve većim nestrpljenjem - pa smesta poče panično da pretražuje misli u nadi da će se setiti šta je to bilo. Da, setila se.

„Pozlaćena kočija, Arimila?" Kakva besmislena zamisao. Kao da se voziš u krparskim kolima! „O, predivno! Pa ti imaš tako sjajne zamisli!"

Kada se Arimila zadovoljno zasmejulji, Elenija poče malo lakše da diše. Ta žena jeste glupača bez trunčice mozga. Možda zaista vlada nestašica odgovarajućih šatora. Mada je verovatnije da ona jednostavno misli da je sada bezbedna od njih dve. Da su ukroćene. Elenija se iskezi tako da joj svi zubi blesnuše, a onda to nekako pretvori u sladunjavi osmeh. Ali smesta odbaci zamisao da naredi Taraboncu da „zabavlja" tu ženu, makar i na sat vremena. Sa Džaridovim potpisom na zavetu, samo je jedan način da joj se raščisti put do prestola. Sve je pripremljeno i spremno. Jedino pitanje je da li najpre da umre Arimila ili Nasin.

Noć je pritisla Kaemlin okrutnom studeni koju su oštri vetrovi još dublje pribijali uz grad. Tu i tamo je svetlost, blistajući iz nekog prozora na spratu, govorila da ima ljudi koji su još budni, ali većina kapaka bila je namaknuta na prozore, a tanka mesečeva oštrica nisko na nebu kao da je samo naglašavala teško breme tame. Čak je i sneg povrh krovova i nagomilan pred zgradama, gde je utekao od dnevnog saobraćaja, bio senovit i siv. Usamljeni čovek zabrađen od glave do pete u tamni plašt, koračajući kroz smrznutu bljuzgavicu levo od kaldrme, jednako se lako odazivao i na Devid Henlon i na Doilen Melar; njemu je ime značilo taman koliko kaput, a čovek kaput menja kad god mu je to potrebno. Koliko godina ima da ih je nosio čitav niz. Da je po njegovom, sada bi mu noge bile dignute na stolicu ispred razbuktale vatre u Kraljevskoj palati, s peharom u ruci, ibrikom rakije pored sebe i voljnom devojčurom na kolenu, ali ne pita se on već neko drugi. Bar su u Novom gradu ulice čistije. Ne bi se baš moglo reći da su dobre, pošto su prekrivene tim zaleđenim blatom zbog kojeg se neoprezan korak lako može završiti padom, ali tu je manje verovatno da će se čizme izmaći ispod čoveka negoli na strmijim padinama Unutrašnjeg grada. Sem toga, odgovarala mu je noćašnja tama.

Malo je ljudi bilo na ulicama kada je izašao, a kako je noč odmicala, bivalo ih je sve manje. Pametni ljudi ne izlaze kada padne mrak. Povremeno bi se neke nejasne prilike pojavile u tamnijim senkama, ali pošto bi nakratko posmatrale Henlona, zamakle bi za ulične uglove ispred njega ili bi se povukle u uličice, pokušavajući da priguše psovke dok se probijaju kroz sneg koji sunčevi zraci verovatno nisu ni dotakli. On nije širok, a tek je neznatno viši od prošeka, a plastom je sakrivao mač i oklopni prsnik, ali džeparoši i razbojnici motre na slabosti ili kolebljivost, a on se kretao očigledno samouvereno i ne plašeći se vrebača u tami. Da ima taj stav pomagao mu je i dugi bodež prikriven u desnoj šaci, koja je bila uvučena u verižnu rukavicu.

Pazio je zbog uličnih straža koje se sastoje od gardista, ali nije očekivao da će naleteti na neku od njih. Da su gardisti u blizini, batinaši i džeparoši bi tražili plen negde drugde. Naravno, on neke preterano radoznale gardiste može oterati jednom rečju, ali nije želeo nikakve posmatrače i nikakva pitanja u vezi s tim zašto je toliko daleko od palate - i to peške. Na tren je zastao kada su se dve debelo zabrađene žene pojavile na jednoj raskrsnici podalje od njega, ali one nastaviše dalje i ne gledajući u njegovom smeru, a on uzdahnu od olakšanja. Malo je žena spremno da u to doba noći izađe na ulicu bez muškarca s mačem ili motkom da im pravi društvo. Bez obzira na to što im nije video lica, bio je spreman da se opkladi u šaku zlatnika naspram crvljive jabuke da su te dve Aes Sedai. Ili neke od onih čudnih žena što su zauzele većinu soba u palati.

Namrštio se kada se setio te gomile, a između plećki ga je zasvrbelo kao da ga je tu oprljio rukohvat kopriva. Šta god da se u palati dešava, on se od toga ježi. Dovoljno su bile gadne one žene iz Morskog naroda, i to ne samo zato što se onako zavodnički njišu dok hodaju, a onda potegnu nož na čoveka. Nije čak ni pomišljao da neku potapše po zadnjici nakon što je shvatio da se one i Aes Sedai merkaju kao nepoznate mačke u kutiji. A ove iz Morskog naroda očigledno su, koliko god to bilo nemoguće, veće mačke. Ove druge su na neki način još gore. Ma šta glasine govorile, on zna kako Aes Sedai izgledaju - i to ne uključuje bore. A opet, neke od njih mogu da usmeravaju i muči ga krajnje uznemirujući osećaj da zapravo sve one to mogu. Što nema nikakvog smisla. Možda pripadnice Morskog naroda imaju nekakvu neobičnu poštedu, ali što se tiče tih Srodnica, kako ih je Falion nazvala, svi znaju da se Aes Sedai pojavi pre nego što tri žene koje mogu da usmeravaju, a nisu Aes Sedai, sednu za isti sto i stignu da ispiju ibrik vina; ona im kaže da se raziđu i da se više nikada u životu ne obrate jedna drugoj. A još će se postarati da tako bude. Jednostavno je tako. Ali eno sada tih žena u palati, preko stotinu njih, kako održavaju sastanke i šetaju se pored Aes Sedai a da se pri tom jedne na druge i ne mršte, a kamoli nešto više. Bar je tako bilo do danas. Mada, šta god ih je nateralo da se skupe jedna uz drugu kao prestravljene kokoške, Aes Sedai su takođe bile pod uticajem toga. Što se njega tiče, previše je tu neobičnosti. Kada Aes Sedai krenu da se ponašaju čudno, vreme je da čovek pripazi na sopstvenu kožu.

On opsova i prenu se iz premišljanja. Čovek i noću mora da pazi na svoju kožu, a sanjarenjem se to ne čini. Sva sreća pa nije stao, pa čak ni usporio hod. Nakon još nekoliko koraka, tanko se nasmešio i palcem opipao oštricu bodeža. Vetar je uzdahnuo niz ulicu i stao, zazviždao preko krovova pa stao, a u kratkim trenucima tišine između tih naleta severca on je jasno čuo slabašnu škripu čizama koje su počele da ga prate ubrzo pošto je izašao iz palate.

Na narednom ukrštanju ulica, skrenuo je desno - i to istim ravnomernim korakom - a onda se odjednom pribio leđima uz pročelje jedne konjušnice podignute na samom uglu. Široka dvokrilna vrata bila su zatvorena, a verovatno je i zasun namaknut, ali kroz ledeni vazduh osećao se snažan smrad konja i konjske balege. Gostionica preko puta takođe je bila zatvorena, prozora mračnih i s namaknutim kapcima, i jedini zvuk koji se prolamao kroz noč, sem hučanja vetra, bila je škripa table s nazivom koju on u mraku nije mogao da razazna. Nigde nikog ko bi mogao da vidi nešto što ne bi trebalo.

Bat čizama se ubrzao u pokušaju da ga sustigne kako ne bi izmakao iz vida onome ko ga je sledio; to mu je bilo upozorenje, a zatim se jedna glava sakrivena kapuljačom oprezno pomolila iza ugla. Naravno, nedovoljno oprezno. Leva šaka mu polete u kapuljaču i zgrabi grkljan istog trena kada desnom kratko zari bodež u telo. Napola je očekivao da će ispod kaputa tog čoveka naići na prsnik ili verižnjaču, i bio je spreman za to, ali palac čelika ipak lako utonu ispod ključne kosti. Nije znao zašto to sprečava rad pluća, i da probodeni čovek ne može da viče sve dok se ne udavi u sopstvenoj krvi, ali znao je da je tako. Svejedno, noćas nema vremena da čeka. Trenutno nigde na vidiku nema gardista, ali to ne znači da će ostati tako. Naglim potezom on tresnu čovekovom glavom o kameni zid konjušnice dovoljno snažno da mu razmrska lobanju, a onda mu zari bodež do balčaka, osećajući kako sečivo grebe kost dok probija kičmu.

Za sve to vreme disao je ravnomerno - za njega je ubijanje samo nešto što povremeno mora da se uradi, a ne razlog zbog kojeg bi se uzbudio - ali je žurno spustio leš na sneg pored zida i čučnuo pored njega, pa obrisao sečivo o mrtvačev tamni kaput istovremeno zabijajući drugu šaku pod pazuh kako bi skinuo debelu kožnu rukavicu opšivenu čeličnim pločama. Okrećući glavu i levo i desno, motrio je niz ulicu u oba smera dok je brzo opipavao lice u mraku. Hrapava brada pod prstima bila mu je znak da to jeste muškarac, ali to je bilo sve. Njemu nije bitno je li reč o muškarcu, ženi ili detetu - budale se ponašaju kao da deca nemaju oči da vide ili jezike da ispričaju šta su videla - ali priželjkivao je da su mu prsti naleteli na brkove ili natekli nos, bilo šta samo da mu raspali pamćenje i saopšti ko je taj čovek bio. Kada je stisnuo mrtvačev rukav, naleteo je na debelu vunu, koja niti je bila nežna na dodir niti nešto naročito gruba, a ispod nje na mišićavu ruku kakva bi lako mogla pripadati nekom činovniku, kolskom vozaru ili sluzi. Ukratko, bilo kome, baš kao taj kaput. Pretražujući kaput, isprevrtao mu je i džepove, našavši drveni češalj i klupko konopca, koje je bacio. Šaka mu je zastala kod opasača. Tu su bile kožne kanije, samo prazne. Nema tog čoveka na zemnome šaru koji bi mogao da izvadi bodež nakon što mu se Henlonovo sečivo našlo u plućima. Naravno, ima dobrih razloga da čovek nosi goli nož u ruci kada se noću šeta, ali razlog koji mu u tom trenutku izgleda najverovatnije jeste namera da se tim nožem neko ubode u leđa ili da se zakolje.

Ali to je bila tek prolazna pomisao. Ne traćeći vreme na nagađanja, on odseče kesu čoveku ispod vezica. Po težini novčića koje je sasuo u šaku i žurno strpao u svoj džep video je da tu nema zlata, a verovatno ni srebra, ali odsečena kesa i to što novac nedostaje navešće one koji budu otkrili telo da pomisle kako su ga napali razbojnici. Ispravljajući se, on opet navuče verižnu rukavicu i svega trenutak nakon što je zario sečivo u čoveka, opet se zaputio niz zaleđenu kaldrmu, bodeža priljubljenog uz telo ispod plašta i opreznog pogleda. Nije se opustio sve dok se nije našao ulicu dalje od mrtvaka, a ni tada se nije preterano opuštao.

Većina ljudi koji budu čuli za to ubistvo prihvatiće priču o ubijanju pri krađi, koju im je on pripremio, ali to ne važi i za one koji su tog čoveka poslali. To što ga je sledio čak od palate znači da ga je neko poslao - ali ko? Bio je prilično siguran da bi svaka pripadnica Morskog naroda koja želi da zarije nož u njega to učinila lično. A premda ga Srodnice muče i samo zbog toga što su tu, u palati, one se izgleda drže sebe, ćute i hodaju pognutih glava. Istina, ljudi koji se trude da izbegavaju da privlače pažnju najskloniji su tome da pribegnu unajmljenom bodežu u mraku, ali za sve to vreme ni s jednom od njih nije progovorio više od tri reči u istom trenutku, a svakako da nikada nije ni pokušao da neku od njih opipa. Aes Sedai mu deluju kao verovatniji naručioci, ali sasvim je siguran da ničim nije na sebe privukao njihovu sumnju. Svejedno, ma koja od njih lako može imati sopstvene razloge za to što želi da ga vidi mrtvog. Sa Aes Sedai se nikad ne zna. Birgita Trahelion je glupa seljanka koja izgleda misli da jeste lik iz neke priče, a možda i prava Birgita, ako je prava Birgita ikada zaista postojala, ali lako je moguće da je došla do ubeđenja kako on predstavlja smetnju njenom položaju. Možda jeste drolja, kad onako vrcka hodnicima u onim čakširama, ali pogled joj je hladan. Ta bi mogla narediti da ga prekolju a da i ne trepne. Poslednja mogućnost ga zapravo najviše brine. Njegovi gospodari teško da su ljudi prepuni poverenja, a nije baš ni da su od poverenja. A gospa Šiejn Avarin, koja mu trenutno izdaje naređenja, upravo je ona koja mu je poslala poziv zbog kojeg je izašao u noć. Je li se slučajno zadesilo da ga čeka čovek s nožem u ruci i da ga prati? Ma šta ljudi pričali o tom Al’Toru - on ne veruje u slučajnosti.

Misli o tome da se okrene i vrati u palatu minule su mu kroz glavu za tren oka. Ostavio je on zlata na stranu; mogao bi podmititi stražare na kapijama i proći kroz njih kao i svi ostali, ili samo narediti da se jedna otvori dok on ne prođe. Ali to bi značilo da će ostatak života provesti neprestano se osvrćući, a svako ko mu priđe nadohvat ruke mogao bi biti poslat da ga ubije. Doduše, ni sada on ne živi nešto drugačije, sem što bi onako bilo sasvim sigurno da bi mu pre ili posle neko sipao otrov u supu ili zario nož među rebra. Sem toga, iza tog ubice verovatno stoji ona drolja kamenog pogleda, Birgita. Ili neka Aes Sedai. A možda je nekako uvredio one Srodnice. Svejedno, uvek se isplati biti oprezan. Prsti mu zaigraše na dršci bodeža. Život mu je trenutno baš dobar - veoma mu je udobno i okružen je gomilom žena koje su pod utiskom toga što je on kapetan Garde, ili koje može da time zastraši, ali život u bekstvu uvek je bolji nego smrt na licu mesta.

Naći tačnu ulicu, a kamoli tačnu kuću, nije bilo lako - jedna uzana bočna uličica ne razlikuje se mnogo od druge kada ih obe sakrije tama - ali on je pomno pazio i s vremenom se zatekao kako lupa na ulazna vrata jedne visoke zgrade u senkama, koja bi lako mogla biti u vlasništvu nekog bogatog ali nerazmetljivog trgovca. Samo što je on znao da nije tako. Avarini su sićušna kuća, po nekima izumrla, ali jedna njihova kćer je preostala i Šiejn ima novca.

Jedno krilo se otvori i da bi zaklonio oči od iznenadnog bleska svetlosti, on diže ruku. Levu ruku; bodež u desnoj mu je bio skriven i spreman. Čkiljeći kroz raširene prste, prepozna ženu u dovratku, odevenu u jednostavnu tamnu haljinu jedne služavke. Mada ga to ni za dlaku nije razvedrilo.

„Falion, hajde daj poljubac“, kaza ulazeći, pa se pohotljivo isceri i posegnu za njom. Levom rukom, naravno.

Žena izduženog lica odgurnu mu ruku i čvrsto zatvori vrata za njim. „Šiejn je s jednim posetiocem u prednjoj primaćoj sobi na spratu“, spokojno kaza, „a kuvarica je u svojoj spavaćoj sobi. U kući nema nikog drugog. Okači plašt na vešalicu. Obavestiću je da si stigao, ali možda ćeš morati da sačekaš."

Henlon pusti da mu kez iščili s lica i spusti ruku. Premda joj je lice izgledalo bezvremeno, Falion bi se u najboljem slučaju mogla nazvati zgodnom ženom, a i to bi već bilo natezanje istine, ako se u obzir uzme njen hladan pogled i još hladnije ophođenje. Teško da je ona vrsta žene kakvu bi on svojevoljno mazio, ali činilo se da ju je neko od Izabranih kaznio i da bi on trebalo da je deo te kazne, što menja stvari. U izvesnoj meri. Nikada mu nije smetalo da prevrne ženu koja nema izbora, a Falion ga svakako nema. To što je bila odevena kao služavka bilo je odraz jednostavne istine - sama je radila posao koji bi trebalo da obavlja četiri ili pet žena, služavki, pralja i pekarki, spavala je kad stigne i trčala kad god se Šiejn namršti. Šake su joj bile grube i crvene od pranja rublja i ribanja podova. Ali verovatno će preživeti svoju kaznu, a poslednje što mu je u životu potrebno jeste Aes Sedai koja ima nešto lično protiv Devida Henlona. Svakako ne kada je lako moguće da se okolnosti promene pre nego što mu se ukaže prilika da je probode nožem kroz srce. Ali bilo je lako da se dogovori s njom. Izgleda da je na sve to gledala svrsishodno. Kada drugi gledaju šta se dešava, on ju je džapao i gnjavio kada bi mu se primakla nadohvat ruke, a kada je bilo vremena - vodio ju je u njenu sićušnu sobu za služinčad u potkrovlju. Tamo bi njih dvoje izgužvali čaršave, a onda seli na uzani krevet i u hladnoći razmenjivali novosti. Mada joj je on, na njeno uporno traženje, napravio nekoliko modrica, čisto za slučaj da Šiejn sine da proveri. Iskreno se nadao da ona neće zaboraviti kako je to bila njena ideja.

„Gde su ostali?" upita on pa skide plašt i okači ga o vešalicu sa izrezbarenim leopardima. Bat njegovih čizama po popločanom podu odjekivao je ispod visoke tavanice predvorja. Bio je to lep prostor, sa oslikanim gipsanim ukrasima po zidnim uglovima neposredno ispod tavanice i nekoliko bogato izatkanih tapiserija na izrezbarenim pločama, koje su bile tako uglačane da su se tek malčice presijavale, lepo obasjane podnim svetiljkama sa ogledalima pozlaćenim kao da su iz Kraljevske palate, ali plamen ga spalio ako je tu toplije nego napolju. Falion izvi obrvu kada vide da drži bodež, a on se nategnuto nasmeši i vrati ga u korice. Svejedno ga može opet izvaditi brže nego što iko živi može da poveruje, a s mačem je skoro jednako brz. „Ulice su noću pune lopova." Uprkos studeni, skinuo je verižne rukavice i zadenuo ih za opasač s mačem. Da ih je ostavio na šakama, izgledalo bi kao da misli da je u opasnosti. A u svakom slučaju, ako dođe do najgoreg, oklopni prsten bi trebalo da mu bude dovoljan.

„Ne znam gde je Marilin“, kaza mu ona osvrćući se preko ramena, već se okrećući i zadižući suknje kako bi se popela uz stepenište. „Izašla je pre sumraka. Murelin je u konjušarnici sa svojom lulom. Možemo da pričamo pošto obavestim Šiejn da si stigao."

On zastenja gledajući je kako se penje uz stepenište. Murelin, grdosija od čoveka - Henlon nimalo nije voleo kada mu je za leđima - bio je prognan u konjušnicu iza kuće kada hoće da puši lulu, zato što Šiejn ne voli miris oštrog duvana koji on koristi, a budući da on sa sobom obično ponese vrč piva, a ponekad čak i krčag, ne bi trebalo da se vrati u skorije vreme. Više ga je brinula Marilin. I ona je Aes Sedai, a izgleda i da je i ona pod Šiejninim zapovedništvom koliko i Falion ili on, ali s njom nije imao nikakvih dogovora. Nije imao ni razmirica, ali on u načelu nema poverenja ni u jednu Aes Sedai, bila ona u Crnom ađahu ili ne. Kuda li je otišla? Šta da radi? Ono što čovek ne zna može da ga ubije, a Marilin Gemalfin previse vremena provodi radeći nešto o čemu on ne zna ništa. Lagano je dolazio do zaključka da se u Kaemlinu odigrava baš previše toga u šta on nije upućen. Krajnje je vreme da se obavesti, ako ima namere da sačuva živu glavu.

Kada je Falion otišla, on je iz ledenog predvorja ušao pravo u kuhinju u zadnjem delu kuće. Prostorija sa zidovima od cigala bila je, naravno, prazna kuvarica zna da joj nije pametno da izlazi iz svoje sobe u podrumu kada je pošalju na spavanje - pa su crn gvozdeni štednjak i pećnice bili hladni, ali je zbog vatrice u dugom kamenom kaminu kuhinja bila jedna od nekoliko prostorija u kući koje su tople. To jest, u poređenju sa ostalima. Šiejn je škrta žena, sem kada je reč o njenoj sopstvenoj udobnosti. Jedini razlog zašto tu gori vatra jeste za slučaj da joj se noću pripije kuvano vino ili vrelo mleko sa umućenim jajima.

Otkad je stigao u Kaemlin u tu je kuću svraćao već jedno pet ili šest puta, pa je znao u kojim su kredencima začini i gde se u kuhinji uvek nalazi burence vina. I to uvek dobrog vina. Šiejn na tome nikada nije škrtarila. Bar ne sa onim što je ona nameravala da pije. Dok se Falion vratila, on je već spremio zdelu s medom i posudu s đumbirom i karanfilićem i stavio je na široki kuhinjski sto pored ibrika punog vina, pa je žaračem džarao vatru. Šiejn može da kaže „smesta dolazi" i da pri tom zaista misli „smesta“, ali kada hoće da ga tera da je čeka, lako je moguće i da zora grane pre nego što ga primi. Ti njeni pozivi uvek su ga koštali sna, spaljena da je ta žena!

„Ko je posetilac?“, upita on.

„Nije se predstavio, bar ne meni“, odgovori Falion, pa gurnu stolicu uz vrata hodnika kako se ne bi zatvorila. To je značilo da i ono malo toplote beži iz kuhinje, ali htela je da može da čuje ako je Šiejn pozove. Ili je možda želela da se postara da ne može da prisluškuje. „Vitak čovek, visok i prekaljen, izgleda kao vojnik. Možda neki vojni zapovednik od izvesnog ugleda, a možda i plemić, sudeći po njegovom ophođenju - a po naglasku bih rekla da je Andorac. Izgleda mi pametno i oprezno. Odeća mu je sasvim jednostavna, mada skupa, a ne nosi prstenje niti pribadače." Namršteno pogleda sto, pa priđe jednom visokom otvorenom kredencu pored vrata i prinese još jedan kositreni pehar onome koji je on izvadio za sebe. Nije mu ni sinulo da pripremi dva. Dovoljno je teško to što mora sam sebi da sprema vino. Bila ona Aes Sedai ili ne, ipak je služavka. Ali ona sede za sto i odgurnu zdelu sa začinima od sebe kao da očekuje od njega da on nju služi.

„Ali zato je Šiejn juče imala dva posetioca, daleko nehajnijih od ovoga danas“, nastavi. „Jedan je došao ujutro, a na oklopnim rukavicama imao je zlatne veprove Saranda. Verovatno je mislio da niko neće primetiti sitan vez, ako je uopšte razmišljao. Dežmekasti žutokosi sredovečni čovek, koji je sve gledao s visine, pohvalio vino kao da se iznenadio što je u ovoj kući zatekao pristojnu berbu i tražio da Šiejn naredi da me istuku jer nisam pokazala dovoljno poštovanja." Čak je i to ispričala hladno i odmereno. Jedini put kada je u njoj bilo makar malo žestine bilo je kada ju je Šiejn istukla kaišem. Tada ju je vala čuo kako zavija. „Čovek sa sela koji retko dolazi u Kaemlin, ali misli da zna kako se ponašaju oni višeg staleža od njega - bar bih tako rekla. Poznaćeš ga po bradavici na bradi i malom ožiljku u obliku polumeseca pored levog oka. Čovek koji je došao po podne bio je nizak i crmpurast, oštrog nosa i opreznog pogleda, bez ožiljaka ili belega koje bih mogla da primetim, mada je na levoj ruci nosio prsten sa četvrtastim granatom. Bio je škrt na rečima i pomno je pazio da ništa ne oda u govoru, ali je nosio bodež sa četiri meseca Kuće Marn na jabuci."

Prekrstivši ruke, Henlon se nasloni uz kamin, pazeći da mu lice ostane spokojno premda je izgarao od želje da se namršti. Bio je siguran da je namera da se Elejna uspe na presto, mada je zagonetka šta će nakon toga uslediti. Obećana mu je kao kraljica. Njemu ama baš nimalo ne znači hoće li ona nositi krunu kada je bude uzeo ili neće, sem što bi to malo začinilo stvari - kroćenje te dugonoge drolje bilo bi čisto zadovoljstvo sve i da je kćer nekog seljaka, naročito pošto ga je onako izribala danas ispred svih onih žena! Ali dogovaranja sa Sarandovima i Marnovima značila su da je Elejni možda ipak suđeno da umre nekrunisana. Možda je on, uprkos svim onim silnim obećanjima da će prevrnuti kraljicu, tamo postavljen da bi je mogao ubiti u nekom odabranom trenutku, kada bi njena smrt dovela do nekih određenih posledica koje Šiejn želi. To jest, koje želi Izabrani koji joj izdaje naređenja. Taj se zove Moridin, a Henlon to ime nikada u životu - pre dolaska u ovu kuću - nije čuo. To ga nije mučilo. Ako čovek ima petlje da se naziva jednim od Izabranih, Henlon nije tolika budala pa da ga preispituje. Ali mučila ga je mogućnost da on u celoj toj priči nije ništa drugo do bodež. Sve dok bodež obavi posao, je li bitno hoće li se usput polomiti. Mnogo je bolje biti šaka na balčaku nego sečivo.

„Jesi li videla da zlato menja ruke?“, upita je. „Jesi li nešto čula?"

„Rekla bih“, ukočeno ona odgovori. „A po našem dogovoru, sada je na mene red da postavljam pitanja."

Njemu nekako pođe za rukom da upitnim pogledom sakrije svoju razdraženost. Ta glupača ga uvek pita za Aes Sedai u palati ili one koje naziva Srodnicama, a ako ne o njima - onda ga propituje o Morskom narodu. Glupa pitanja. Ko se s kime ponaša prijateljski, a s kime neprijateljski. Ko s kime šapuće u potaji, a ko koga izbegava. Šta je čuo da pričaju. Kao da on nema pametnija posla nego da vreba po hodnicima i da ih uhodi. Nikada je nije lagao - preveliki su izgledi da ona sazna istinu, čak i uglibljena u tu kuću kao služavka; naposletku, ipak je ona Aes Sedai - ali sada mu je već sve teže i teže da se seti nečega što joj on već nije kazao, a ona je bila nepokolebljiva u tome da joj on saopštava novosti, ako očekuje da ih i sam čuje. Svejedno, danas on ima nekoliko mrvica za nju - neke pripadnice Morskog naroda odlaze, a dobar deo dana sve do jedne su skakale kao da su im ledenice natrpane uz leda. Time će morati da se zadovolji. Ono što je njemu potrebno da sazna veoma je važno, za razliku od krvavih olajavanja.

Ali pre nego što ona stiže da mu saopšti svoje pitanje, otvoriše se spoljna vrata. Murelin je bio dovoljno veliki da je popunio skoro čitav dovratak, ali studen je svejedno uletela u kuhinju, nošena naletom vetra od kojeg se vatrica rasplamsala i razasula kišu žiški uz dimnjak sve dok grmalj nije zatvorio vrata za sobom. Ničim nije odavao da je osećao zimu, mada - smeđi kaput mu je ipak bio debeo kao dva plašta. Sem toga, taj čovek ne samo da je bio krupan kao vo, već i toliko pametan. Spustivši uz tresak veliki drveni krčag na sto, zadenuo je palčeve za široki opasač i mrsko odmerio Henlona. „Je l’ se ti to petljaš s mojom ženskom?“, promrmlja.

Henlon se lecnu. Ne zato što se plašio Murelina - nije, pošto se mamlaz nalazio s druge strane stola. Iznenadilo ga je to što je Aes Sedai skočila sa stolice i zgrabila ibrik s vinom. Bacivši u njega đumbir i karanfilić, dodala je tome kašiku meda i mućnula ibrik kao da će tako nešto izmešati, a onda preko suknje uhvatila žarač i izvukla ga iz vatre, pa ga gurnula u vino i ne gledajući je li se dovoljno usijao. Za sve to vreme Murelina nije ni pogledala.

„Tvoja ženska?“, oprezno upita Henlon. Ovaj mu se na to podrugljivo isceri.

„Taman tako. Gospa je rekla da bi ja mogo da koristim ono što ti nećeš. Kako god, Fali i ja se noću grejemo." Murelin krenu oko stola, i dalje se cereći, samo sada ženi. Ali povik odjeknu niz hodnik, a on uzdahnu i stade, a kez mu minu s lica.

„Falion!“, oštro doviknu Šiejnin glas iz daljine. „Dovedi sada Henlona - i požuri!" Falion spusti ibrik na sto tako snažno da se vino preli preko ruba i pođe prema vratima i pre nego što Šiejn završi. Kada ona govori, Falion skače.

I Henlon poskoči, mada iz drugog razloga. Sustiže je, pa je zgrabi za ruku laman kada ona zakorači na prvi stepenik. Jednim brzim pogledom uveri se da su kuhinjska vrata zatvorena. Možda Murelin ipak oseća hladnoću. Ali svejedno šapatom reče: „Šta je sad pa ovo?“

„To se tebe ne tiče“, ona mu odbrusi. „Možeš li da mi nabaviš nešto što će ga uspavati? Nešto da mu stavim u pivo ili vino? Taj sve pije, kakvog god da je ukusa."

„Ako Šiejn misli da ne slušam naređenja, onda me se to krvavo tiče, a i ti bi trebalo da tako gledaš na sve to, ako imaš dve krvave mrve mozga u glavi."

Ona naheri glavu i pogleda ga niz onaj svoj dugi nos, hladno kao riba. „Ovo nikakve veze nema s tobom. Što se Šiejn tiče, i dalje ću pripadati tebi kada si ovde. Vidiš, neke stvari su se promenile." Odjednom ga nešto nevidljivo zgrabi za zapešće i otrže mu šaku sa njenog rukava. Nešto drugo ga zgrabi za grlo, pa ga stisnu tako da više nije mogao da diše. Leva ruka mu zaludno polete da dohvati bodež. Njen glas je i dalje bio hladan. „Mislila sam da bi izvesne stvari trebalo da se promene u skladu s tim, ali Šiejn nema logično stanovište. Kaže da će Veliki gospodar Moridin reći kada bude hteo da se moja kazna umanji. Moridin me je dao njoj. Murelin je njen način da se postara da ja to shvatim. Njen način da se postara da budem svesna toga da sam njeno pseto sve dok ona ne kaže drugačije." Odjednom duboko uzdahnu, a pritisak nestade s njegovog zapešća i grla. Vazduh nikada nije bio slađi. „Možeš li da nabaviš ono što sam tražila?“, upita sasvim mirno, kao da nije upravo pokušala da ga ubije pomoću krvave Moći. Sav se naježio od pomisli da ga je to dodirivalo.

„Mogu..." promuklo zausti, pa zastade da ovlaži grlo trljajući grkljan. Osećao se kao da je visio sa omče. „Mogu da ti nabavim nešto što će ga tako uspavati da se nikada više neće probuditi." Čim bude bezbedno, rasporiće je kao gusku.

Ona prezrivo frknu. „Šiejn bi najpre na mene posumnjala, a bolje bi mi bilo da sama sebi presečem vene nego da se usprotivim nečemu što je ona odlučila. Biće dovoljno ako noću bude spavao. Prepusti razmišljanje meni - i biće bolje za nas oboje." Spustivši ruku na izrezbareni stub ograde, baci pogled niz stepenište. „Hajde. Kada ona kaže odmah, misli odmah." Baš šteta što ne može sada da je obesi kao gusku koja čeka na nož.

Pošao je za njom, a koraci su mu odjekivali po gazovima, tako da je čitavo predvorje odzvanjalo od toga. Tada mu je sinulo da nije čuo kada je onaj posetilac otišao. Ako u toj kući nema nekog tajnog izlaza za koji on ne zna, posetilac je mogao da izađe samo na ulazna vrata, kuhinjska vrata i zadnja vrata do kojih može da se dođe samo prolaskom pored kuhinje. Dakle, izgleda da će upoznati tog vojnika. Možda bi to trebalo da bude neko iznenađenje. Krišom olabavi bodež u kanijama.

Baš kao što je očekivao, u prednjoj primaćoj sobi lep plamen je buktao u širokom kaminu od mermera prošaranog plavim žilama. Bila je to prostorija koju vredi opljačkati - vaze od porcelana Morskog naroda stajale su na pozlaćenim stočićima, a tapiserije i tepisi prodali bi se po lepoj ceni. Samo što je jedan od tih tepiha sada najverovatnije bezvredan. Jedna niska, ćebetom prekrivena humka ležala je na podu blizu sredine sobe. Ako čovek ispod pokrivača nije iskrvario na tepih, Henlon je bio spreman da pojede čizme što su štrcale ispod jednog kraja.

Šiejn je sedela u jednoj izrezbarenoj naslonjači - lepa žena u haljini od plave svile izvezene zlatnom srmom, s kitnjastim opasačem od utkanog zlata i debelom zlatnom ogrlicom oko vitkog vrata. Blistava smeđa kosa padala joj je do pleća čak i uhvaćena u zamršenu mrežicu. Na prvi pogled, delovala je nežno - ali lice joj je odisalo nečim lisičjim, a krupne smeđe oči nikada se nisu smešile. Čipkanom maramicom je brisala jedan mali bodež s poludragim kamenom u jabuci. „Falion, idi reci Murelinu da ću kasnije imati za njega jedan zavežljaj da ga... ukloni“, spokojno kaza.

Falionino lice i dalje je bilo glatko kao uglačani mermer kada je pala u naklon koji je zamalo bio ponizan, pre nego što je trkom izašla iz sobe.

Gledajući krajičkom oka ženu i njen bodež, Henlon priđe pokrivenoj humki i sagnu se da zadigne jedan kraj ćebeta. Staklaste plave oči zurile su s lica koje bi se možda moglo opisati kao odlučno dok je bilo živo. Mrtvi uvek izgledaju mekše. Očigledno da nije bio ni oprezan ni pametan onoliko koliko je Falion mislila da jeste. Henlon pusti ćebe i uspravi se. „Milostiva, da nije kazao nešto što ti je zasmetalo?“, upita blagim glasom. „Ko je on?“

„Kazao je nekoliko stvari koje su mi zasmetale." Digla je bodež, pa se zagledala u malo sečivo kako bi se uverila da je čisto, a onda ga je vratila u zlatom okovane kanije na svom opasaču. „Reci mi, je li Elejnino dete tvoje?"

„Ne znam ko joj je napravio žgepče“, on suvo odgovori. „Zašto, milostiva? Misliš da sam smekšao? Poslednju curu koja je tvrdila da sam joj napravio dete gurnuo sam u bunar da tamo rashladi usijanu glavu i postarao se da tamo i ostane." Najednom stočiću nalazili su se dugovrati srebrni vinski ibrik i dva srebrna pehara, sve na jednom poslužavniku. „Je li ovo bezbedno za piće?“, upita gledajući u pehare. I u jednom i u drugom bilo je malo vina na dnu, ali malčice začina u jednom od njih moglo je onog mrtvaka pretvoriti u lak plen.

„Katrela Mosinejn, kćer jednog gvožđara iz Maerona“, reče mu ta žena, kao da je to neka opštepoznata stvar, a on se jedva suzdrža da se ne lecne od iznenađenja. „Raspolutio si joj glavu kamenom pre nego što si je bacio u bunar, nesumnjivo da bi je poštedeo davljenja." Otkud ona zna kako se ta devojčura zvala, a kamoli za kamen? Ni on nije pamtio ime. „Ne, sumnjam da bi ti smekšao, ali ne bih volela da mislim kako si ljubio gospu Elejnu a da meni ne kažeš. To nikako ne bih volela."

Odjednom se namršti na krvavu maramicu u ruci, pa skladno ustade, kliznu do kamina, pa je baci u vatru. Stajala je tu i grejala se, i ne gledajući ga. „Možeš li da središ da neke Seanšanke pobegnu? Najbolje bi bilo da to budu i one koje nazivaju sul'dam i one koje zovu damane“, malo zastade dok je izgovarala te strane reči, „ali ako ne možeš i jedne i druge, onda bi nekoliko onih sul’dam trebalo da završe posao. One će osloboditi neke od ostalih."

„Možda." Krv i krvavi pepeo, skače s jedne stvari na drugu gore nego Falion noćas. „Ali to neće biti lako, milostiva. One se pomno čuvaju."

„Nisam ni pitala hoće li biti lako ili ne“, odbrusi ona, zureći u plamen. „Možeš li da premestiš stražu dalje od skladišta s hranom? Bilo bi mi baš drago da neko od njih zaista izgori. Muka mi je od večito neuspelih pokušaja."

„To ne mogu" progunđa. „Jedino ako hoćeš da posle toga pobegnem. Tako pomno beleže ko je izdao koje naređenje da bi i nekom Kairhijenjaninu bilo muka. A to svejedno ne bi ništa vredelo, pošto kroz one krvave kapije svakoga dana dolazi sve više krvavih kola." Zapravo, nije mu bilo žao zbog toga. Hvatala ga je mučnina od toga kako se to postiže - to da - ali nije mu bilo žao. Pretpostavljao je da će palata u svakom slučaju biti poslednje mesto u Kaemlinu u kome će se gladovati, ali preživeo je opsade sa obe strane bedema, tako da nije imao namere da ikada više kuva supu od rođenih čizama. Ali Šiejn hoće požare.

„Još jedan odgovor koji nisam tražila." Ona odmahnu glavom, i dalje gledajući u kamin a ne u Doilena. „Ali možda se tu nešto da učiniti. Koliko si daleko od toga da zaista... uživaš u Elejninoj naklonosti?“, završi uštogljeno.

„Bliži sam nego što sam bio kada sam došao u palatu“, procedi on streljajući je pogledom s leđa. Pokušavao je da nikada ne uvredi one koje Izabrani postave iznad njega, ali ova mu drolja iskušava strpljenje. Mogao bi joj polomiti taj vratić kao grančicu! Da je ne bi ščepao za grlo, on napuni jedan pehar i uze ga u ruku, ali nije nameravao da pije iz njega. Naravno, u levicu. To što je u sobi već jedan mrtav čovek ne znači da ona ne namerava da taj broj poveća na dva leša. „Ali moram da idem lagano. Nije kao da mogu da je sateram u neki ćošak pa da je golicam dok ne skine spavaćicu."

„Valjda je tako“, odgovori mu Šiejn prigušeno. „Teško da si ti navikao na žene kao što je ona." Zar mu se ona to smeje? Zar joj je on to smešan? Jedva se suzdržavao da ne baci pehar i zadavi tu profuknjaču lisičjeg lica.

Ona se odjednom okrenu, a on trepnu kada žena opušteno vrati bodež u kanije. Nije ni video kada je izvadila prokletinju! I ne razmišljajući šta radi, otpi gutljaj vina - i skoro se zagrcnu kada shvati šta je učinio.

„Bi li voleo da vidiš Kaemlin opljačkan?" upita ga ona.

„Prilično, ako imam četu valjanih ljudi za sobom i čist put do kapija." Vino mora da je bezbedno. Dva pehara znače da je i ona pila, a ako je odabrao mrtvačevo vino, začelo u njemu nije ostalo dovoljno otrova ni da se miš razboli. „Da li to hoćeš? Umem ja da sledim naređenja." Sledi ih on kada mu izgleda verovatno da će preživeti, ili kada ih dobije od Izabranih. Bolje je umreti kao budala nego ne poslušati Izabrane. „Ali ponekad mi pomaže da znam nešto više od ’idi tamo i uradi to’ Kad bi mi rekla šta hoćeš da postigneš ovde u Kaemlinu, možda bih mogao da ti pomognem da do toga brže stigneš."

„Naravno." Ona mu se široko nasmeši, ali oči su joj i dalje bile tupe kao smeđe kamenje. „Ali najpre mi reci otkud ti sveža krv na rukavici?"

On joj uzvrati osmeh. „Secikesa koju je izdala sreča, milostiva." Možda je ona poslala tog čoveka, a možda i nije - ali svejedno je dodao njeno grlo na spisak onih koje namerava da prekolje. A mogao bi tu dodati i Marilin Gemalfin. Naposletku, priču o onome šta se desilo jedino može ispripovedati onaj ko preživi.