Raskršće sumraka

4 Priča o lutki

Furik Kejrid je sedeo za svojim pisaćim stolom ne videći karte i hartije raširene pred sobom. Obe uljane svetiljke na stolu bile su upaljene, ali više mu nisu bile potrebne. Sunce mora da izlazi na obzorju, ali otkad se probudio iz nemirnog sna i klanjao carici, neka bi živela večno, samo je odenuo svoju odoru tamne, carski zelene boje koju su neki uporno zvali crnom, pa je potom seo tu i više se nije ni mrdnuo. Nije se čak ni obrijao. Kiša je stala i razmišljao je da li da kaže svom slugi Ađimburi da širom otvori prozor kako bi u njegovu sobu u Izgubljenoj ženi ušlo malo svežeg vazduha. Možda bi mu to pomoglo da mu se razbistri u glavi. Ali u poslednjih pet dana kiša je znala da staje, pa da se ta stanka odjednom pretvori u pljusak, a krevet mu je bio tačno između prozora. Jednom je već morao narediti da mu se dušek i posteljina okače u kuhinji na sušenje.

Tiho cijukanje i Ađimburino zadovoljno stenjanje nateraše ga da digne pogled i on ugleda vižljastog čovečuljka kako na vrhu svog dugog noža drži mlitavog pacova velikog kao pola mačke. Nije to bio prvi kojeg je Ađimbura u skorije vreme ubio u toj sobi, što se po Kejridovom mišljenju ne bi dogodilo da je gostionica i dalje u vlasništvu Sitejl Anan, mada se, izgleda, broj pacova u Ebou Daru povećavao i pre proleća. Kako se cerio istovremeno zadovoljno i divljački, Ađimbura je pomalo i ličio na nekog sasušenog pacova. Nakon više od tri stotine godina pod Carstvom, brdska plemena Kensada bila su tek napola civilizovana a još manje od toga ukroćena. Taj čovek je sedim vlasima prošaranu tamnoriđu kosu vezivao u debelu pletenicu, koja mu je padala do pojasa - tako će biti dobar trofej ako se ikada vrati u ona svoja brda, mada pre planine, i padne u nekoj krvnoj zavadi između porodica ili plemena - a nije ni hteo da pije ni iz čega drugog nego iz posrebrene ćase, koju su svi koji bi je pobliže pogledali prepoznavali kao teme nečije lobanje.

„Ako nameravaš da to pojedeš“, kaza Kejrid kao da je to pod znakom pitanja, „očistićeš ga u dvorištu gledajući da te niko ne vidi.“ Ađimbura je jeo sve sem guštera, što je u njegovom plemenu bilo zabranjeno iz nekog razloga koji nikada nije do kraja objasnio.

„Ali naravno, uzvišeni“, odgovori čovek grbeći se, što je među njegovim narodom prolazilo kao klanjanje.

„Dobro su mi znani običaji varošana i neću osramotiti uzvišenog.“ Čak i posle skoro dvadeset godina u Kejridovoj službi, da ga ovaj nije podsetio, Ađimbura bi svejedno odrao pacova i ispekao ga nad plamenom u malom ozidanom kaminu.

Skinuvši lešinu sa sečiva i stavivši je u malu platnenu vreću, Ađimbura sve to tutnu u jedan kutak da ima za kasnije, pa pažljivo obrisa nož pre nego što ga vrati u korice i sede na pete iščekujući Kejridove želje. Ako bude potrebno, čitav dan će on tako čekati, strpljiv kao da’kovejl. Kejrid nikada nije zapravo odgonetnuo zašto je Ađimbura napustio svoj brdski dom da bi stupio u službu pripadnika Mrtve straže. To je znatno sputaniji način života od onog kojim je taj čovek ranije živeo, a sem toga, Kejrid ga je tri puta skoro ubio pre nego što je ovaj ovako izabrao.

Rešivši da više ne razmišlja o svom slugi, vratio se prizoru na svom pisaćem stolu, mada trenutno nije imao namere da se hvata pera. Uzdignut je na položaj general-barjaktara zato što je postigao neke male uspehe u bitkama protiv Aša’mana, u vreme kada se u tim bitkama makar nešto postizalo, pa sada, zato što je zapovedao u borbama protiv muškaraca koji mogu da usmeravaju, neki misle da se razume u borbu protiv marat’damane. To stolećima niko nije morao da radi, a otkad su te takozvane Aes Sedai otkrile svoje nepoznato oružje svega nekoliko liga od mesta gde je sedeo, mnogo se pažnje posvetilo razmišljanju o tome kako da se njihova moć saseče. To nije bio jedini zahtev na njegovom stolu. Sem uobičajenih nabavki i izveštaja koje je morao da potpiše, četiri lorda i tri gospe tražili su njegove primedbe o neprijateljskim snagama u Ilijanu, a šest gospi i pet lordova o posebnim nevoljama s Aijelima - ali o svim tim pitanjima odlučiće se negde drugde, a vrlo je verovatno da je već odlučeno. Njegove primedbe koristiće se samo u spletkama oko toga ko upravlja čime u Povratku. U svakom slučaju, rat je za Mrtvu stražu oduvek bio tek sporedno zanimanje. O, Straža je uvek bila tamo gde se vodi neka velika bitka, kao caričin mač, neka bi živela večno, koji seče njene neprijatelje bez obzira na to je li ona prisutna ili ne, uvek da predvodi najžešće borbe - ali njihov glavni poziv bio je zaštita života i ličnosti carske porodice. I to svojim životima, kada je potrebno, koje su voljno davali. A pre devet noći visoka gospa Tuon nestala je kao olujom odneta.

O njoj nije razmišljao kao o Kćeri Devet meseca - nije to ni mogao sve dok ona više ne bude pod velom.

Nije ni razmišljao o tome da oduzme sebi život, mada ga je sramota duboko grizla. To Krv može tako lako pobeći od sramote; Mrtva straža se bori do poslednjeg. Muzenge je zapovedao njenim ličnim telohraniteljima, ali kao pripadnik Straže najvišeg položaja na ovoj obali Aritskog okeana, Kejridova je dužnost da je bezbedno vrati. Pretražen je svaki kutak u gradu s ovim ili onim izgovorom, sva plovila veća od čamca, ali pretragu su najčešće sprovodili ljudi koji nisu ni znali za čim tragaju, niti su bili svesni da sudbina Povratka možda zavisi od njihove revnosti. Dužnost je njegova. Naravno, carska porodica je sklona još zamršenijim spletkama nego ostatak Krvi, a visoka gospa Tuon često je igrala veoma duboke igre, i to oštro i sa smrtonosnim umećem. Svega je nekoliko ljudi bilo svesno činjenice da je ona već dvaput nestajala i da se pročulo kako je mrtva, pa su čak bili i pogrebni obredi pripremljeni - a sve je to ona smislila i sprovela u delo. Ali koji god da je razlog njenog nestanka, na njemu je da je pronađe i zaštiti. Za sada nema predstave kako. Kao da ju je oluja odnela. Ili možda Gospa od Senke. Bilo je bezbroj pokušaja da je otmu ili ubiju, od dana kada se rodila. Ako je nađe mrtvu, moraće' pronaći i onog ko ju je ubio, ko je izdao naredbu, i po svaku cenu je osvetiti. To je takođe njegova dužnost.

Jedan vitak čovek ne kucajući uđe iz hodnika u sobu. Sudeći po njegovom kaputu od grube čoje, mogao je biti neki od konjušara koji rade u gostionici, ali niko od meštana nije mogao imati njegovu bledu kosu ili plave oči koje su prelazile po sobi kao da hoće da zapamte sve u njoj. Ruka mu skliznu pod kaput i Kejrid razmisli o dva načina da ga goloruk ubije pre nego što ovaj izvadi malu pločicu od belokosti opervaženu zlatom i na njoj urezane gavrana i kulu. Tragači za istinom ne moraju da kucaju, a ubijati ih nailazi na neodobravanje.

„Ostavi nas“, reče Tragač Ađimburi, vraćajući pločicu čim se uverio da ju je Kejrid prepoznao. Čovečuljak ostade da sedi na petama, potpuno nepokretno, a Tragač iznenađeno izvi obrve. Čak i u Kensatskim brdima svi znaju da je Tragačeva reč zakon. Pa, možda ne u nekim daljim brdskim selima, naročito ako veruju da niko ne zna kako je Tragač bio tamo, ali Ađimbura nije bio toliko glup.

„Sačekaj napolju“, oštro naredi Kejrid, a Ađimbura smesta skoči na noge, mrmljajući: „Slušam i pokoravam se, uzvišeni.“ Ali onda otvoreno pogleda Tragača, kao da hoće da se uveri da Tragač zna da mu je zapamtio lice, pre nego što izađe iz sobe. Jednoga dana ostaće bez glave tako.

„Odanost je dragocena“, primeti bledokosi čovek gledajući površinu stola, nakon što Ađimbura zatvori vrata za sobom.

„General-barjaktaru Kejride, umešan si u namere lorda Julana? Ne bih očekivao da Mrtva straža bude deo toga.“

Kejrid skloni dva bronzana tega u obliku lavova i pusti da se karta Tar Valona sama savije u svitak.

„To moraš pitati lorda Julana, Tragaču. Odanost Kristalnom prestolu dragocenija je od daha koji život daje, ali odmah nakon toga dragoceno je znati kada da ćutiš. Što više ljudi o nečemu priča, to je više ljudi koji ne bi smeli saznati o tome.“

Niko sem člana carske porodice ne prekoreva Tragača ili koju god Ruku koja ga vodi, ali tog čoveka kao da to nije ni dodirnulo. Mada, smestio se u naslonjaču i sklopio prste gledajući Kejrida preko njih, a ovaj je imao izbor: ili da pomeri svoju stolicu ili da mu taj čovek ostane skoro za leđima. Većina sveta bi se uzvrpoljila da im Tragač sedne za leđa. Većina bi se uznemirila samo zbog toga što su u istoj prostoriji s Tragačem. A Kejrid je prikrio osmeh i nije ni mrdnuo. Samo je malčice morao da pomeri glavu; bio je uvežban u tome da jasno sagledava ono što vidi uglovima očiju.

„Mora da si ponosan na svoje sinove“, reče mu Tragač.

„Dvojica su te sledila u Mrtvu stražu, a treći je naveden među časnim mrtvima. Tvoja supruga bi se ponosila.“

„Kako ti je ime, Tragaču?“ Tišina koja je odjeknula u odgovor na njegovo pitanje bila je zaglušujuća. Više je ljudi prekorevalo Tragače nego što ih je pitalo za imena.

„Mor“, naposletku se začu odgovor.

„Almurat Mor.“ Tako dakle. Mor. Znači da ima pretka koji je putovao s Lutejrom Pendragom i mora da je s pravom ponosan na to. Bez pristupa rodoslovnim knjigama, što nije bilo dopušteno nikome ko je da’kovejl, Kejrid nikako nije mogao da zna jesu li priče o njegovom poreklu istinite - možda i on ima pretka koji je nekoć sledio velikog Hokvinga - ali to nije bitno. Ljudi koji pokušavaju da stoje na plećima svojih predaka mesto na sopstvenim nogama često ostanu bez glave. Naročito da’kovejl.

„Zovi me Furik. Obojica smo vlasništvo Kristalnog prestola. Šta hoćeš od mene, Almurate? Ne verujem da si došao da bismo pričali o mojoj porodici.“

Da su mu sinovi u nekoj nevolji, taj ih čovek ne bi pomenuo tako brzo, a Kalija je daleko od svake bede. Krajičkom oka Kejrid je video bitku koja se vodila na Tragačevom licu, mada je ovaj to skoro dovoljno dobro skrivao. Čovek je izgubio vlast nad razgovorom - što je mogao i očekivati kada je onako pokazao svoju pločicu, kao da jedan pripadnik Mrtve straže nije spreman da na zapovest zarije bodež sebi u srce.

„Saslušaj jednu priču“, lagano kaza Mor, „pa mi reci šta misliš.“ Pogled mu se prilepi za Kejrida, odmeravajući ga, premeravajući ga i procenjujući ga, kao da je Kejrid rob za prodaju.

„Ovo smo saznali poslednjih nekoliko dana.“ Pod „mi“ podrazumevao je Tragače.

„Koliko možemo da ocenimo, počelo je među meštanima, mada još nismo pronašli prvobitni izvor. Navodno je neka devojka sa seandarskim naglaskom iznuđivala zlato i dragulje od trgovaca u Ebou Daru. Spomenuta je titula Kćer Devet meseca.“ Zgađeno se namršti i vrhovi prstiju mu na tren pobeleše koliko ih je snažno pritiskao jedne od druge.

„Niko od meštana nije shvatio šta ta titula znači, ali opis te devojke je izvanredno veran. Izvanredno tačan. A niko ne može da se seti da je tu glasinu čuo pre noći kad... noći kad je otkriveno Tilinino ubistvo“, završi birajući najmanje neprijatan događaj kao vremensku odrednicu.

„Seandarski naglasak“, kaza Kejrid bezizrazno, a Mor klimnu.

„Ta glasina se pročula i među našim ljudima.“ To nije bilo pitanje, ali Mor svejedno ponovo klimnu. Seandarski naglasak i tačan opis - dve stvari koje nijedan meštanin ne bio mogao da izmisli. Neko igra veoma opasnu igru. Opasnu za sebe, ali i za Carstvo.

„Kako je Tarezinska palata primila skorašnje događaje?“ Među slugama ima Osluškivača, a vrlo verovatno i među eboudarskim slugama, a ono što Osluškivači čuju ubrzo se prenese Tragačima.

Naravno, Mor je razumeo pitanje. Nije bilo potrebe pominjati ono što ne bi trebalo. Odgovorio je ravnodušno.

„Pratnja visoke gospe Tuon ponaša se kao da se ništa nije desilo, izuzev Anat, koja je njen Istinozborac - ona se povukla u osamu, ali rečeno mi je da to za nju nije ništa neobično. Što se Surot tiče, ona je više u svojim odajama, rasejana i pometena, nego u javnosti. Slabo spava, breca se na svoje miljenike i naredila je da se njeno vlasništvo pretuče zbog običnih sitnica. Naredila je smrt po jednog Tragača svakoga dana dok se pitanje ne reši, a naređenje je povukla tek jutros, kada je shvatila da će možda pre ostati bez Tragača nego bez dana.“ Neznatno slegnu ramenima, možda time govoreći da je to za Tragače uobičajeno i u opisu radnog mesta, a možda je to bio znak olakšanja što se za dlaku izvukao.

„To je razumljivo. Ako bude pozvana na odgovornost, moliće za Smrt deset hiljada suza. Drugi pripadnici Krvi koji znaju šta se desilo pokušavaju da istovremeno motre na sve strane. Nekoliko ih je čak u potaji ugovorilo pogrebne usluge, čisto da bi bili spremni na sve mogućnosti.“

Kejrid je hteo da bolje pogleda tog čoveka u lice. Na uvrede je oguglao - bio je to deo obuke - ali ovo... Odmaknuvši stolicu, ustao je i seo na rub pisaćeg stola. Mor ga je netremice gledao, sav napet i spreman da se odbrani od mogućeg napada, a Kejrid duboko udahnu da bi stišao gnev.

„Zašto si došao meni ako smatraš da je Mrtva straža u ovo umešana?“ Skoro da se ugušio od napora da ne digne glas. Otkad su se prvi pripadnici Mrtve straže na lešu Lutejra Pendraga zavetovali da će braniti njegovog sina, među Stražom nikada nije došlo do izdaje! Nikada!

Mor se postepeno opusti kada shvati da Kejrid ne namerava da ga ubije, bar ne u tom trenutku, ali celo mu se ipak orosilo znojem.

„Čuo sam kako se kaže da Mrtva straža vidi i leptirov dah. Imaš li nešto za piće?“

Kejrid odsečno pokaza na ozidani kamin, gde su srebrni pehar i ibrik stajali pored plamena, da bi bili topli. Tu su nedirnuti stajali otkad ih je Ađimbura doneo, kada se Kejrid probudio.

„Vino se dosad možda i ohladilo, ali slobodno sipaj. A kada ovlažiš grlo, odgovorićeš mi na pitanje. Ili sumnjaš na Strazare, ili hoćeš da igram u nekoj tvojoj igri — a očinjeg mi vida, otkriću šta je od tog i zašto.“

Čovek priđe kaminu gledajući Kejrida krajičkom oka. Međutim, kad se Mor sagnu po ibrik, namršti se i malo trže. Pored pehara beše nešto nalik na posrebrenu zdelu s rožnatim posrebrenim postoljem. Svetlosti nebeska, nije daje jednom kazao Ađimburi da ne ostavlja to čudo gde ga svi mogu videti! Nije bilo nikakve sumnje da je Mor prepoznao o čemu je reč.

Taj čovek smatra kako je moguće da Stražar bude izdajnik? „Ako ti nije teško, sipaj i meni.“

Mor trepnu, otkrivši blagu zbunjenost - jedini pehar na vidiku bio mu je u ruci - a onda mu u očima sinu razumevanje. Beše to sjaj nelagode. Napuni i zdelu, malčice drhtavo, pa pre nego što je uze obrisa ruku o kaput. Svi imaju svoje granice, pa čak i Tragač. Čovek priteran do tih granica opasniji je nego inače, ali takođe je i izbačen iz ravnoteže.

Prihvativši obema rukama zdelu od lobanje, Kejrid je visoko diže i pognu glavu.

„Za caricu, neka bi živela večno u časti i slavi. Smrt i sram njenim neprijateljima.“

„Za caricu, neka bi živela večno u časti i slavi“, ponovi Mor, saginjući glavu i dižući pehar.

„Smrt i sram njenim neprijateljima.“ Prinoseći Ađimburinu zdelu usnama, Kejrid je bio svestan da ga ovaj posmatra kako pije. Vino je zaista bilo hladno, začini sada gorki, a osećao se i slabašan kiseli ukus srebra kojim je kost bila obložena - govorio je sebi da je samo umislio kako oseća ukus mrtvačevog praha.

Mor ispi polovinu vina u žurnim gutljajima, pa se zagleda u svoj pehar, tek tada izgleda shvativši šta je uradio, a onda se vidno potrudi da povrati vlast nad sobom.

„Furik Kejrid“, odsečno reče.

„Rođen pre četrdeset dve godine u tkačkoj porodici, vlasništvo izvesnog Džalida Magonina, zanatlije u Ankaridu. S petnaest godina odabran za Mrtvu stražu. Dvaput pohvaljen za junaštvo i tri puta pomenut u depešama, a onda - kao ratnik sa sedam godina iskustva - postavljen za telohranitelja visoke gospe Tuon po njenom rođenju.“ Naravno, tada se ona nije tako zvala, ali spomenuti ime koje je dobila na rođenju bilo bi uvreda.

„Iste te godine, kao jedan od trojice preživelih prvog poznatog napada na nju, odabran za obuku za zapovednika. Služio za vreme Mujamijeve bune i Đenminskog slučaja; još pohvala za hrabrost, još pomena u depešama i ponovo određen na službovanje u telohraniteljima visoke gospe neposredno pre njenog prvog istinoimendana.“ Mor se zagleda u vino, pa odjednom diže pogled „Na svoj zahtev. To je neobično. Sledeće godine zadobio si tri ozbiljne rane štiteći je svojim telom od drugog pokušaja ubistva. Tada ti je dala najdragocenije što je imala - jednu lutku. Nakon dalje besprekorne službe, uz još pohvala i pomena, odabran si da budeš telohranitelj samoj carici, neka bi živela večno, i tu si služio sve dok nisi odabran da pratiš visokog lorda Turaka u ove zemlje s Hailene. Vremena se menjaju i ljudi se menjaju, ali pre nego što si otišao da čuvaš presto, dva puta si podneo molbu da budeš dodeljen telohraniteljima visoke gospe Tuon. Veoma neuobičajeno. A lutku si čuvao sve dok nije uništena u Velikoj paljevini Sohime - čitavih deset godina.“

Nije to bilo prvi put da Kejrid bude zahvalan na obuci koja mu je omogućavala da bez obzira na sve ne pokazuje šta oseća. Nehajni izrazi previše otkrivaju protivniku. Prisetio se lica devojčice koja je tu lutku spustila na njegova nosila. Njen glas još mu je odzvanjao u glavi. Sačuvao si moj život, pa sada moraš da uzmeš Emelu da ona pazi na tebe, kazala je. Naravno, ona ne može da te čuva. Ona je samo lutka. Ali sačuvaj je da bi te podsećala kako ću ja uvek čuti ako izgovoriš moje ime. Naravno, ako budem živa.

„Moja čast je odanost“, odgovori i pažljivo spusti Ađimburinu zdelu na pisaći sto, da ne bi prolio vino po hartijama. Koliko god taj čovek često glačao srebro, Kejrid je mislio da nikada nije oprao to čudo iz kojeg pije.

„Odanost prestolu. Zašto si došao kod mene?“

Mor se neznatno pomeri, tako da se između njih našla naslonjača. Nema sumnje da je mislio kako izgleda da stoji opušteno, ali očigledno je bio spreman da baci pehar. Ispod kaputa, uz krsta imao je skriven nož, a verovatno i još jedan.

„Tri molbe da se pridružiš telohraniteljima visoke gospe Tuon. I zadržao si lutku.“

„To razumem“, Kejrid mu suvo odvrati. Straža ne bi trebalo da se vezuje za one koje po naređenju čuva. Mrtva straža služi samo Kristalnom prestolu, ko god da je stupio na presto - i to čitavim svojim srcem i punom verom. Ali upamtio je ono ozbiljno detinje lice, već svesno da možda neće poživeti da izvrši svoju dužnost, ali kako svejedno pokušava da tu dužnost ispuni, pa je zadržao lutku.

„ Ali ima tu još nečega sem te glasine o devojci, zar ne?“

„Leptirov dah“, promrmlja čovek.

„Pravo je zadovoljstvo pričati s nekim ko vidi tako duboko. One noći kada je Tilin ubijena, dve damane izvedene su iz štenara Tarezinske palate. Obe su ranije bile Aes Sedai. Zar ti ta slučajnost nije preterana?“

„Almurate, meni je svaka slučajnost sumnjiva. Ali kakve to veze ima s glasinama i... drugime?“

„Ova mreža je zamršenija nego što možeš da zamisliš. Nekoliko drugih ljudi te noći je otišlo iz palate, a među njima i mladić koji je bio Tilinin mezimac, četvorica koji su svakako vojnici i jedan stariji čovek, izvesni Tom Merilin, kako se nazivao - navodno sluga, ali se videlo da je daleko obrazovaniji nego što bi se to očekivalo. U nekom trenutku, svi su oni viđeni sa Aes Sedai koje su boravile u gradu pre nego što ga je Carstvo povratilo.“ Obuzet pričom, Tragač se malčice nagnuo preko naslonjače.

„Možda Tilin nije ubijena zbog toga što se zavetovala na vernost, već zbog toga što je saznala za neke opasne stvari. Možda nije pazila šta otkriva tom mladiću dok su zagrljeni ležali na jastucima, pa je on to preneo Merilinu. Možemo tako da ga zovemo dok mu ne otkrijemo pravo ime. Što više toga otkrivam o njemu, to postaje sve zanimljiviji: dobro poznaje život, slatkorečiv, opušten u društvu plemića i velmoža. Zapravo, da ne znaš da je sluga, pomislio bi da je dvorjanin. Ako je Bela kula imala izvesne namere u Ebou Daru, poslala bi upravo takvog čoveka da ih sprovede u delo.“

Namere. Ne razmišljajući šta čini, Kejrid uhvati Ađimburinu zdelu i skoro je iskapi pre nego što shvati šta radi. Ali zadrža je ruci, da ne bi otkrio pometnju u sebi. Svi su - bar oni koji su upućeni - sigurni da je nestanak visoke gospe Tuon deo nadmetanja kojim će se utvrditi ko će naslediti caricu, neka bi živela večno. Takav je život u carskoj porodici. Naposletku, ako je visoka gospa mrtva, mora se imenovati novi naslednik. Ako je mrtva. A ako nije... Bela kula bi morala poslati najbolje ljude da je nameravala da je otme. To jest, ako Tragač ne igra neku svoju igru. Tragačima je dozvoljeno da pokušaju svakoga sem carice, neka bi živela večno, uplesti u svoje mreže.

„Izložio si tu zamisao svojim nadređenima, a oni su je odbacili, inače ne bi dolazio kod mene. Ili to, ili... Nisi im ni spomenuo, zar ne? Zašto nisi?“

„Mnogo je to zamršenije nego što ti misliš“, tiho odgovori Mor, pogledom odmeravajući vrata kao da sumnja da ih neko prisluškuje. Zašto li je sada postao oprezan? „Ima tu mnogo... otežavajućih okolnosti. Dve damane odvela je gospa Egeanin Tamarat, koja je ranije imala susrete s Aes Sedai. Zapravo, bliske susrete. Veoma bliske. Očigledno je ostale damane oslobodila kako bi prikrila svoje bekstvo. Egeanin je iste te noći napustila grad u pratnji tri damane, kao i - kako verujemo - Merilina i ostalih. Ne znamo ko je bila treća damane - pretpostavljamo da je reč o nekoj važnoj među Ata’an Mijere, ih možda Aes Sedai koja se skrivala u gradu, ali utvrdili smo ko su bile sul'dam koje je iskoristila i te dve su blisko povezane sa Surot, koja i sama ima mnoge veze s Aes Sedai.“ Mada se videlo da je na velikom oprezu, Mor je sve to izgovorio kao da nije potpuno zaprepašćujuće. Nije ni čudo što je na rubu živaca.

Dakle, Surot je kovala zaveru s Aes Sedai i iskvarila bar neke Tragače iznad mora, a Bela kula je poslala jednog od svojih najboljih ljudi da izvrši izvesne zadatke. U sve se to može poverovati. Kada je Kejrid odaslan s Prethodnicima, povereno mu je da motri na Krv kako ne bi postali previše gladni vlasti. Tako daleko od Carstva uvek postoji mogućnost da će pokušati da uspostave sopstvena kraljevstva. A i on je umeo da šalje ljude u neki grad za koji je znao da će pasti šta god da branitelji učine da se to ne desi, kako bi oni mogli da naškode neprijatelju iznutra.

„Almurate, imaš li smer?“

Mor odmahnu glavom.

„Pošli su ka severu, a u konjušarnicama u palati pomenuta je Džehana, ali to mi se čini očiglednim pokušajem varke. Zacelo su promenili smer čim im se ukazala prva prilika. Proverili smo brodove dovoljno velike da prevezu toliku družinu preko reke, ali plovila te veličine sve vreme dolaze i odlaze. Ovde nema nikakvog reda.“ .

„Sve mi to daje mnogo povoda za razmišljanje.“

Tragač se namršti i blago stisnu usne, ali onda izgleda shvati da se Kejrid neće obavezati više od toga. Samo klimnu.

„Šta god rešio da uradiš, trebalo bi da znaš sledeće: možda se pitaš kako je onoj devojci pošlo za rukom da od onih trgovaca bilo šta iznudi. Izgleda da su je uvek pratila dva ili tri vojnika. Opis njihovih oklopa takođe je veoma tačan.“ Napola pruži ruku kao da hoće da dodirne Kejridovu odoru, ali onda se opameti i spusti je.

„Većina sveta misli da je ova boja crna. Razumeš li me? Šta god da rešiš da uradiš, nemoj odlagati.“ Mor diže pehar.

„Živeo, general-barjaktare Furiče. Živeo i živelo Carstvo.“

Kejrid bez trunke oklevanja iskapi Ađimburinu zdelu.

Tragač ode naglo kako je i došao, a čim se vrata zatvoriše za njim, odmah se opet otvoriše da propuste Ađimburu. Čovečuljak prekorno pogleda zdelu od lobanje u Kejridovoj ruci.

„ Ađimbura, jesi li čuo te glasine?“ Da ga je pitao je li prisluškivao, mogao bi odmah da pita i je li sunce izašlo na istoku toga jutra. Bilo kako bilo, Ađimbura nije poricao.

„Uzvišeni, ne bih opoganio jezik takvim smećem“, odgovori on i uspravi se.

Kejrid dopusti sebi da uzdahne. Bez obzira na to je li nestanak visoke gospe Tuon njeno delo ili delo nekoga drugog, u velikoj je opasnosti. Ako su te glasine neka Morova spletka, najbolji način da se neko pobedi u igri jeste da igraš svoju igru, a ne njegovu.

„Spremi mi brijač.“ Sede pa se uhvati za pero, levom rukom držeći rukav da mu ne upadne u mastilo.

„Onda potraži kapetana Muzengea i daj mu ovo kada bude sam. Brzo se vrati; imaću još poslova za tebe.“

Sutradan je ubrzo nakon podneva prelazio luku barkom što je kretala na svaki sat, u skladu sa strogo tačnim zvonom. Bila je to teretna barka koja se njihala kako su je duga vesla gonila preko ustalasane vode. Sa svakim zamahom vesala škriputali su konopci kojima su za palubu bila privezana šestora debela, platnom pokrivena trgovačka kola, konji su usplahireno poigravali a veslači su morali da teraju vozare i unajmljenu stražu kad su hteli da povraćaju u vodu. Neki ljudi ne trpe plovidbu. Trgovkinja, punačka žena bakarne kože, stajala je na pramcu obmotana tamnim plaštom i s lakoćom održavala ravnotežu prateći kretanje barke, ukočeno gledajući sve bliže pristanište i ne obraćajući pažnju na Kejrida pored sebe. Možda je po sedlu na njegovom zelenku znala da je Seanšanin, ako već ne po čemu drugom, ali njegov jednostavan sivi plašt skrivao je crvenim opervažen zeleni kaput, tako da je verovatno mislila da je samo običan vojnik, ako je uopšte mislila o njemu. S tim mačem za pojasom, svakako nije bio naseljenik. Iako je učinio sve u svojoj moći da izbegne pogledima oštrijim od njenog, možda ga je u gradu neko primetio, ali sada više ništa ne može učiniti u vezi s tim. Uz malo sreće, ima dan a možda i dva pre nego što iko shvati da se u skorije vreme neće vraćati u gostionicu. Bacivši se u sedlo istog trena kada skela udari u kožom obmotane stubove pristaništa, bio je prvi pred kapijom za istovar kada se otvorila. Trgovkinja je još terala vozare na kola a veslači su još razvezivali točkove. Poterao je Aldazara laganim korakom preko kaldrme, još mokre od jutarnje kiše, konjske balege i brabonjaka jednog stada ovaca, pa je pustio zelenka da ubrza korak tek kada je stigao do Ilijanskog druma, mada ga je i tada terao samo lakim kasom. Nestrpljenje je mana kada se kreće na putovanje neznane dužine.

Put nakon pristaništa bio je načičkan gostionicama - zgradama ravnih krovova, okrečenih ispucalim i izljuštenim krečom, čije su table bile izbledele ili ih nije bilo. Taj put je zapravo bio severni rub Rahada i dronjavi ljudi koji su pogureno sedeli na klupama ispred gostionica turobno su ga gledali kako prolazi. Ne zbog toga što je Seanšanin - pretpostavljao je da isto dočekuju svakog konjanika. A možda je bolje reći, svakoga ko ima makar prebijenu paru. Ali ubrzo ih je ostavio za sobom i u narednih nekoliko sati prošao pored maslinjaka i malih poseda na kojima su radnici bili dovoljno sviknuti na putnike na drumu da uopšte nisu dizali pogled sa svog posla. U svakom slučaju, na putu nije bilo gužve - nekolike seljačke taljige visokih točkova i dve trgovačke povorke lagano su tutnjale prema Ebou Daru, okružene najamnicima. Mnogi vozari i trgovci su imali one prepoznatljive ilijanske brade. Činilo mu se neobično što Ilijan i dalje trguje s Ebou Darom, dok se istovremeno bori protiv Carstva, ali ljudi na ovoj obali Istočnog mora počesto su čudni, sa čudnim običajima, i ne liče mnogo na one iz priča koje se pripovedaju o otadžbini velikog Hokvinga. Često nimalo nalik. Naravno, oni se moraju razumeti ako se hoće da se uvedu u Carstvo, ali razumevanje je za druge ljude, na višim položajima nego što je on. On ima svoju dužnost.

Posedi su ustupili mesto šumarcima i gustišu, a senka mu se izdužila pred njim. Dok je ugledao ono za čime je pogledom tragao, sunce je već prošlo više od pola puta ka obzorju. Odmah ispred njega, Ađimbura je čučao na severnoj strani puta i svirao u trščanu sviralu, kao slika i prilika besposličara koji beži od rada. Pre nego što Kejrid stiže do njega, on zadenu sviralu za pojas, pa pokupi sa zemlje svoj smeđi plašt i izgubi se među žbunjem i drvećem. Osvrnuvši se kako bi se uverio da ni na toj strani puta nema nikoga, Kejrid na istom tom mestu potera Aldazara u šumu.

Čovečuljak ga je čekao u gaju nekakvih velikih četinara - najviši je bio sasvim sigurno stotinu stopa visok - koji se nije video s puta. Pogurio se onako umesto poklona i bacio se u sedlo vitkog dorata s četiri bela kopita. Uporno je tvrdio da bela kopita na konju znače sreću.

„Ovuda, uzvišeni“, reče, pa na Kejridov znak potera svog ata dublje u šumu.

Nisu daleko jahali, ne više od pola milje, ali niko ko prolazi putem ne bi mogao ni da pretpostavi šta tamo čeka, na jednom velikom proplanku. Muzenge je doveo stotinu Stražara na dobrim konjima i dvadeset ogijerskih Baštovana, u punim oklopima, skupa s tovarnim životinjama da nose potrepštine za dve nedelje puta. Među njima beše i tovarni konj s Kejridovim oklopom, kojeg je Ađimbura juče izveo iz grada. Nekoliko sul'dam stajalo je pored svojih konja, a neke od njih su mazile šest damane na povocima. Kada je Muzenge poterao konja ka Kejridu, dok je Harta, Prvi baštovan, smrtno ozbiljnog lica koračao pored njega sa svojom sekirom sa zelenim kićankama prebačenom preko ramena, u sedlo se bacila i pridružila im se jedna od žena - Melitena, der sul'dam visoke gospe Tuon.

Muzenge i Harta pesnicama dodirnuše srca, a Kejrid im odgovori na pozdrav, ali pogleda damane. I to jednu određenu - sitnu ženu koju je po kosi mazila tamnoputa sul'dam četvrtastog lica. Damane uvek imaju varljiva lica - stare sporo i žive veoma dugo - ali ova je imala drugačije lice, a naučio jeda po takvim licima raspoznaje one koje sebe nazivaju Aes Sedai.

„Kakvim si se izgovorom poslužila da ih sve odjednom izvedeš iz grada?“, upita.

„Vežbanjem, general-barjaktare“, odgovori Melitena i lukavo se nasmeši. „Svi uvek poveruju u vežbanje.“ Govori se da visokoj gospi Tuon zapravo nije potrebna nikakva der’sul'dam da obučava njeno vlasništvo ili njene sul’dam, ali Melitena - u čijoj je kosi bilo manje crnih nego sedih vlasi - dobro se razumela ne samo u svoj zanat, već je bila iskusna i znala je šta je on zapravo pita. Tražio je da Muzenge povede dve damane, ako može.

„Nijedna od nas nije htela da ostane, general-barjaktare. Ni u kom slučaju kada je ovo posredi. A što se Majlin tiče... Mora da je nekadašnja Aes Sedai. Nakon što smo izašle iz grada, kazale smo damane zašto i kuda idemo. Uvek je najbolje da znaju šta se očekuje. Sve od tada smirujemo Majlin. Ona voli visoku gospu. Sve je one vole, ali Majlin je obožava kao da ova već sedi na Kristalnom prestolu. Ako se Majlin dočepa neke od tih Aes Sedai“, zasmeja se, „moraćemo biti brze ako nećemo da ta žena bude toliko izubijana da je ne vredi vezivati.“

„Ne vidim povoda za smeh“, zagrme Harta. Ogijer, prosed i opaljen kišom i vetrom više nego Muzenge, imao je duge sede brkove a oči su mu zurile ispod kalpaka kao crno kamenje. Postao je Baštovan još pre nego što se Kejridov otac rodio, a možda i pre no što mu se i deda rodio.

„Nemamo cilj. Pokušavamo mrežom uhvatiti vetar.“ Melitena se smesta uozbilji, a Muzenge je sad izgledao još sumornije od Harte, ako je to uopšte moguće.

Za deset dana, Ljudi koji traže zacelo su prešli mnogo milja. Najbolji koje Bela kula može da pošalje sigurno neće biti tako upadljivi pa krenuti na istok pošto su pokušali da izvedu onu varku sa Džehanom, niti tako glupi pa da krenu previše ka severu, ali to svejedno ostavlja veliko, i sve veće, područje koje valja pretražiti.

„Onda moramo bez oklevanja raširiti mreže“, odgovori Kejrid, „i paziti kako ih širimo.“

Muzenge i Harta klimnuše. Za Mrtvu stražu - ono što se učiniti mora učinjeno biće. Čak i hvatanje vetra.