13 Lebdeti poput pahulje

Na severu, linija vidika bila je ljubičasta od jake kiše koja je čitave noći šibala Istočni Ilijan. Nad glavama je jutarnje nebo bilo puno tamnih, uzavrelih oblaka koji su nagoveštavali oluju, a snažni vetrovi su cimali ogrtače i terali barjake da se lome i pucketaju poput šiblja na vrhu grebena beli Zmajev barjak i crveni barjak Svetlosti, i blistave stegove plemića iz Ilijana, Kairhijena i Tira. Plemići su se držali sebi sličnih, tri široko razdvojena čvora preplavljena pozlatom i posrebrenim čelikom, svilom, plišom i čipkama, no obični vojnici su se uznemireno osvrtali uokolo. Čak i najbolje obučeni njihovi konji zabacivali su glave i udarali kopitima o blatnjavo tlo. Vetar je bio hladan, a delovao je još hladnije prema toploti koju je tako iznenadno zamenio, kao što je i kiša bila veliko iznenađenje pošto je toliko nisu doživeli. Svi su se narodi, bez razlike, molili za prestanak užasne suše, ali niko od njih nije znao šta da misli o neprestanim olujama koje su se pojavile u odgovor na njihove molitve. Neki bi pogledali ka Randu onda kada bi pomislili kako on to neće primetiti. Možda su se pitali da li im je on tako odgovorio. Zbog te pomisli se nasmejao, tiho i ogorčeno.

Rukom u kožnoj rukavici pomilovao je svoga crnog škopca po vratu, srećan što Tai’daišar nije uznemiren. Ta krupna životinja se ukipila očekujući pritisak uzdi ili kolena da bi se pokrenuo. Bilo je dobro što je konj 

Ponovorođenog Zmaja delovao hladno kao i on, kao da su zajedno plutali u Praznini. Čak i pored Jedne moći koja je besnela u njemu, vatre i leda i smrti, jedva da je bio svestan vetra, iako je izvijao njegov plašt ukrašen zlatovezom i sekao ga i kroz kaputić od zelene svile, gusto isprepletane zlatnim koncem, koja nije bila predviđena za ovakvo vreme. Rane u boku probadale su ga i damarale, stara i nova koja je prosecala preko nje te se rane nikada neće zatvoriti, ali i to je bilo udaljeno, meso drugog čoveka. Kruna mačeva kao da je bockala nečije tuđe slepoočnice oštrim vrhovima sitnih sečiva među zlatnim lovorovim lišćem. Čak je i prljavština utkana u saidin delovala manje nametljivo nego ranije; još uvek beše gadna, još uvek mrska, ali više nije bila vredna pažnje. Međutim, veoma dobro je osećao poglede plemića na svojim leđima.

Premestivši balčak mača, nagnuo se napred. Jasno je mogao da vidi zbijenu grupu niskih, šumovitih brda na pola milje ka istoku, kao da je koristio durbin. Ovde je zemljište bilo ravno, jedino što se isticalo bila su ta šumovita brda i ovaj dugi greben, koji se izdizao nad pustopoljinom. Sledeći gustiš dovoljno zbijen da zasluži to ime nalazio se na oko deset milja udaljenosti. Na brdima se moglo videti samo olujom očerupano, poluogoljeno drveće i isprepletano žbunje, ali on je znao šta se krilo u njima. Dve, možda tri hiljade ljudi koje je Samael sakupio kako bi pokušao da ga spreči u zauzimanju Ilijana.

Ta se vojska raspala kada su saznali da je čovek koji ih je sazvao mrtav, da je Matin Stepaneos nestao, možda takođe u grob, i da je novi kralj u Ilijanu. Mnogi su se odšunjali nazad svojim kućama, međutim, isto toliko ih se i dalje držalo zajedno. Obično ih nije bilo više od dvadesetak ovde, tridesetak onde, ali ako bi se ponovo udružili, postali bi velika vojska ili bi, u suprotnom, izrodili bezbrojne naoružane bande. Kako god bilo, nije im se moglo dopustiti da lutaju kroz unutrašnjost. Vreme mu je pritiskalo ramena poput olova. Nikada nije bilo dovoljno vremena, ali možda ovog puta... Vatra i led i smrt.

Šta bi ti uradio?, razmišljao je. Da li si tu? A onda, sumnjičavo, mrzeći što uopšte sumnja: Da li si ikada bio tu? Odgovarala mu je tišina, duboka i mrtva kao i praznina koja ga je okruživala. Ili je tu bilo ludačkog smeha, negde u dubinama njegovog uma? Da li je to umislio, kao i osećaj da mu neko gleda preko ramena, neko ko samo što mu nije dodirnuo leđa? Ili boje što su se kovitlale na ivici vidokruga, više od boja, a koje su potom nestale? Ludačke stvari. Palcem u rukavici prelazio je preko rezbarija koje su vijugale Zmajevim skiptrom. Dugačke zeleno-bele kićanke koje su visile ispod uglačanog vrha koplja zalepršaše na vetru. Vatra i led, a smrt će doći.

„Idem da lično porazgovaram sa njima“, izjavio je. To je izazvalo metež.

Lord Gregorin, kome je zelena ešarpa Saveta devetorice padala koso preko umetnički pozlaćenog prsnika, izdvoji se između Ilijanaca na svom belom škopcu nežnih članaka, u stopu praćen Demetrom Markolinom, Prvim kapetanom Saboraca, na čvrstom doratu. Markolin je bio jedini među njima bez svile ili trunke čipke, jedini čovek u jednostavnom, ali blistavo uglačanom oklopu, mada je kupasti kalpak koji mu je stajao na visokoj jabuci sedla bio ukrašen trima tankim zlatnim perjanicama. Lord Marak podiže uzde, a onda ih, nesiguran, pusti da padnu kada je video da se niko drugi od Devetorice nije ni makao. Poširok čovek tromog držanja, ali nov u Savetu, često je više ličio na kovača nego na lorda, i pored bogate svile pod njegovim napadno ukrašenim oklopom i vodopada čipke koja ga je pokrivala. Visoki lordovi Vejramon i Tolmeran zajedno pohitaše iz tairenske grupe, prekriveni zlatom i srebrom kao svaki od Devetorice, i Rozejn, novopostavljena Visoka gospa u prsniku s izvezenim sokolom i zvezdama svoje Kuće. I među njima se druga polovina pokrenula kao da će ih pratiti, a onda se zadržala u pozadini, delujući zabrinuto. Kao vejka mršav Arakome i plavooki Marakon i ćelavi Guejam bili su mrtvi ljudi; oni to nisu znali, ali koliko god želeli da budu u središtu moći, plašili su se da će ih Rand ubiti. Samo se lord Semaradrid izdvojio između Kairhijenjana, na sivcu koji je video i bolje dane, ulubljenog oklopa s kojeg se ljuštila pozlata. Lice mu je bilo ispijeno ali čvrsto, prednji deo glave obrijan i napuderisan kao kod običnog vojnika, a crne oči su mu se presijavale od prezira prema višim Tairencima.

Bilo je i previše prezira na sve strane. Tairenci i Kairhijenjani su se mrzeli. Ilijanci i Tairenci su se prezirali. Samo su se Kairhijenjani i Ilijanci kako-tako slagali, a čak je i tu bilo malo bockanja. Njihova dva naroda možda nisu imala dugačku krvavu istoriju kao Tir i Ilijan, ali Kairhijenjani su i dalje bili stranci, naoružani oklopnici na ilijanskoj zemlji, dočekani bez stvarne dobrodošlice, u najboljem slučaju, i to samo zato što su pratili Randa. Ali i pored svog mrštenja i ljutnje i pokušaja da govore svi uglas dok su se muvali oko Randa u vrtlogu vetrom nošenih ogrtača, sada su imali zajednički cilj. Po navici.

„Veličanstvo", brzo reče Gregorin, klanjajući se u zlatom ukrašenom sedlu, „molim za dopuštenje da namesto tebe idem ja ili Prvi kapetan, Markolin.“ Ćetvrtasto opsečena brada ogoljene nausnice uokvirivala je okruglo lice, naborano od brige. „Ovi ljudi sigurno znaju da si ti kralj proglašenje se upravo čita u svakom selu, na svakom raskršću dok mi razgovaramo pa ipak dužno poštovanje prema tvojoj kruni možda ukazati neće.“ Markolin, kockaste vilice i glatko obrijan, posmatrao je Randa tamnim, duboko usađenim očima, ne dajući nikakvu naznaku o tome šta se krije iza tog bezizražajnog lica. Saborci su bili verni kruni Ilijana, i Markolin je bio dovoljno star da se seća kada je Tam al’Tor bio Drugi kapetan iznad njega, ali samo je on znao šta misli o Randu al’Toru kao kralju.

„Moj gospodaru Zmaju“, zvanično ga oslovi Vejramon dok se klanjao, ne čekajući da Gregorin završi. Čovek je uvek zvanično oslovljavao, a šepurio se čak i na konju. Ukrašeni pliš i prugasta svila i vodopadi čipke gotovo da su mu prekrivali oklop, a iz njegove zašiljene sede bradice širio se cvetni vonj mirišljavog ulja. „Ova je rulja previše sitna da bi se gospodar Zmaj lično starao o njoj. Ja kažem, pusti pse da uhvate pse. Pusti Ilijance da ih iskorene. Spalilo mi dušu, do sada nisu učinili ništa da ti služe osim što su blebetali.“ Na njega se moglo računati da će dogovor s Gregorinom pretvoriti u vređanje. Tolmeran je bio dovoljno mršav da pored njega Vejramon deluje glomazno, a toliko smrknut da pomrači sjaj sopstvene odeće; nije bio budala, a uz to je bio i Vejramonov suparnik, međutim, ipak je polako klimnuo glavom složivši se s njim. Ni tu nije bilo ljubavi koja bi se razbacivala na Ilijance.

Semaradrid se poluosmehnu na Tairence ali se obraćao Randu, gotovo presekavši Vejramona. „Ova družina je deset puta veća od svake druge koju smo dosad našli, moj gospodaru Zmaju.“ On uopšte nije mario za kralja Ilijana, a vrlo malo za Ponovorođenog Zmaja, samo što je tron Kairhijena bio Randov da ga da, a Semaradrid se nadao da će biti dat onome ko bude umeo da ga prati, umesto da se bori protiv njega. „Sigurno su verni Brendu, inače se toliko njih ne bi održalo zajedno. Bojim se da je razgovor s njima gubljenje vremena, ali ako moraš da razgovaraš, dopusti mi da ih otvoreno okružim čelikom tako da znaju kakvu će cenu platiti ako im nešto padne na um.“

Rozejn besno pogleda Semaradrida; ta mršava žena očiju poput plavog leda beše visoka gotovo koliko i on. Nije ni sačekala da on završi pre nego što se obratila Randu. „Daleko sam dogurala i previše uložila u tebe da bih te sada gledala kako umireš ni za šta“, otvoreno mu je saopštila. Nimalo budala, kao ni Tolmeran, Rozejn je zauzela mesto u savetu Visokih lordova, mada su to tairenske Visoke gospe retko činile, a otvorenost je bila prava reč za nju. Uprkos oklopu koji je većina plemkinja nosila, nijedna nije stvarno predvodila svoje oružane snage u borbi, no Rozejn je nosila buzdovan iskićen šiljcima, a Rand je pomišljao kako bi ona volela da joj se ukaže prilika da ga upotrebi. „Sumnjam da ovim Ilijancima nedostaju lukovi“, rekla je, „a dovoljna je samo jedna strela da se ubije čak i Ponovorođeni Zmaj.“ Markolin zamišljeno napući usne, pa klimnu glavom pre nego što je uspeo da se zaustavi, a onda razmeni iznenađene poglede s Rozejnom; nije se znalo ko je od njih zaprepašćeniji što se u nečemu slaže sa svojim drevnim neprijateljem.

„Ovi seljaci nikada ne bi smogli hrabrosti da ostanu naoružani bez ohrabrivanja“, glatko nastavi Vejramon, ne obraćajući pažnju na Rozejn. Bio je vešt u neobraćanju pažnje na ono što nije hteo da vidi ili čuje. On jeste bio budala. „Smem li da predložim da moj gospodar Zmaj potraži uzrok među ovom takozvanom Devetoricom?“

„Protestujem ja na uvrede ove tairenske svinje, veličanstvo!“, smesta zareža Gregorin nastavljajući se na njegove reči, dok mu se jedna ruka ustremila ka maču. „Ja najžešće protestujem!“

„Ima ih i suviše ovoga puta“, istovremeno reče Semaradrid. „U svakom slučaju, većina će se okrenuti protiv tebe čim ti vide leđa.“ Po njegovom dubokom mrštenju, mogao je da govori i o Tairencima i o ljudima na šumovitim brdima. Možda i jeste. „Bolje da ih poubijamo i da završimo s time!“

„Da li sam tražio ičije mišljenje?“, grubo ih preseče Rand. Zamor se pretvori u tišinu, izuzimajući pucketanje ogrtača i lepršanje barjaka na vetru. Odjednom je bio okružen bezizražajnim licima koja su ga posmatrala, a više no jedno je počinjalo da sivi. Nisu znali da drži Moć, ali su ga poznavali. Naravno, nije sve njihovo znanje bilo istinito, ali bilo je dobro što su tako verovali. „Poći ćeš sa mnom Gregorine", nastavio je smirenijim glasom. Mada je još uvek bio čvrst. Čelik je bio jedino što su razumeli; omekša li, oni bi se’ stvarno okrenuli protiv njega. „I ti, Markoline. Ostali ostaju ovde. Dašiva! Hopvile!"

Svi koji nisu bili prozvani užurbano povukoše svoje konje kada su dva Aša’mana dojahala da se pridruže Randu, a Ilijanci su merkali ljude u crnim kaputima kao da bi voleli da ni sami ne idu. Uza sve ostalo, Korlan Dašiva je pokazivao zube i mumlao sebi u bradu kao što je to često činio. Svi su bili svesni da ljudi od saidina polude pre ili kasnije, a Dašiva ružnog lica je sasvim sigurno tako i izgledao s ravnom, nepodšišanom kosom koja je poigravala na vetru, oblizujući se i tresući glavom. Što se toga ticalo, Eben Hopvil, sa samo šesnaest godina i s nekoliko bubuljica na obrazima, piljio je i mrštio se u prazno. Barem je Rand znao zbog čega.

Dok su se Ašamani približavali, Rand nije mogao a da ne nakrivi glavu i da ne osluškuje, mada je ono što je osluškivao bilo u njegovoj glavi. Alana je bila tu, to se podrazumevalo; ni Praznina ni Moć nisu mogle nimalo da izmene tu činjenicu. Daljina je umanjivala tu svesnost upravo na toliko svesnost da postoji, negde daleko, na severu pa ipak je tu bilo još nešto, nešto što je u skorašnje vreme osetio više puta, nejasno i jedva primetno. Šapat zaprepašćenja, ili gneva, dah nečeg oštrog što nije mogao potpuno da dokuči. Šta god da je osećala, to je moralo biti veoma snažno vezano za njega ako je on toga bio i najmanje svestan na ovoj razdaljini. Možda joj je nedostajao. Izopačena pomisao. Ona mu nije nedostajala. Sad je bilo lakše nego ranije ne obraćati pažnju na Alanu. Ona je bila tu, ali ne i glas koji je vikao o smrti i ubijanju kad god bi Aša’man došao u vidokrug. Lijus Terin je nestao. Osim ako je on bio onaj koga je osećao da mu zuri u potiljak, povremeno prstima okrznuvši lopatice. Je li u njegovim mislima, negde duboko, odjekivao promukao ludački smeh? Ili je bio njegov sopstveni smeh? Taj čovek jeste bio tu! Jeste!

Postao je svestan da Markolin zuri u njega, a Gregorin se veoma trudio da to ne čini. „Nisam još“, reče im podsmešljivo, i gotovo da se nasmejao jer je bilo vrlo očito da su ga odmah shvatili. Olakšanje na njihovim licima je bilo previše očigledno. Nije lud. Još uvek. „Idemo“, rekao im je, poteravši Tai’daišara kasom niz padinu. Iako su ga ljudi pratili, osećao se usamljen. I pored Moći, osećao se prazno.

Između grebena i brda ležali su tu i tamo gustiši šipražja i dugi potesi mrtve trave, blistavi ćilim smeđeg i žutog, šiban kišom. Pre samo nekoliko dana zemlja je bila toliko isušena da je mislio kako bi mogla upiti bujicu a da se ne promeni. Onda su došle oluje, poslate konačnom milošću Tvorca, ili je možda Mračni imao napad crnog humora; nije znao šta je od to dvoje. Sada su konjska kopita rasprskavala blato svakim dugim korakom. Nadao se da ovo neće potrajati. Imao je nešto vremena, ako je suditi po Hopvilovom izveštaju, ali to nije bilo zauvek. Možda nekoliko nedelja, ako bude imao sreće. Bili su mu potrebni meseci. Svetlosti, bile su mu potrebne godine koje nikada neće imati!

Sluhom pojačanim prisustvom Moći mogao je da razbere nešto od onoga što su ljudi iza njega pričali. Gregorin i Markolin jahali su koleno uz koleno, pokušavajući da postave svoje plaštove naspram vetra, i tiho su razgovarali ljudima s kojima će se susresti, i o sopstvenim strahovanjima da će se ti 'ljudi možda boriti. Nijedan nije sumnjao da će biti smrvljeni ako se budu protivili, ali su se plašili kakav će to utisak ostaviti na Randa i kakav će biti njegov uticaj na Ilijan ako dođe do te borbe sa Ilijancima, sada kada je Brend mrtav. Još uvek nisu mogli sebe naterati da izgovore Brendovo pravo ime, Samael. Sama pomisao da je jedan od Izgubljenih vladao Ilijanom plašila ih je mnogo više nego činjenica da njime sada vlada Ponovorođeni Zmaj.

Pogrbljen u sedlu svoga sivca poput čoveka koji nikada nije video konja, Dašiva je besno gunđao sebi u bradu na Starom jeziku; govorio je i čitao na njemu tečno kao neki učenjak. Rand je razumeo pomalo, mada nedovoljno da shvati o čemu je tačno mumlao. Verovatno pritužbe na vremenske prilike; mada je bio zemljoradnik, Dašivi se nije dopadalo da se nađe napolju kad nebo ne bi bilo vedro.

Samo je Hopvil jahao u tišini, mršteći se na nešto izvan vidokruga, dok su mu kosa i plašt neobuzdano šibali uokolo, kao i Dašivi. Ponekad bi nesvesno stegnuo balčak svojeg mača. Rand je morao da ga pozove tri puta, zadnji put oštro, pre nego što se Hopvil iznenađeno trgnu i obode dorata da stane pored Tai’daišara.

Rand ga je proučavao. Taj se mladić nije više bio dečak, bez obzira na godine popunio od vremena kada ga je Rand prvi put video, mada su mu nos i uši i dalje delovali kao da su napravljeni za većeg čoveka. Zmaj od crvenozlatnog emajla sada je stajao naspram srebrnog mača na njegovom visokom okovratniku, isto kao kod Dašive. Ranije je rekao kako će se godinu dana smejati od radosti kada bude dobio zmaja, ali sada je zurio u Randa kao da gleda kroz njega, bez treptaja.

„Ono što si saznao jesu dobre vesti“, reče mu Rand. S naporom se zadržavao da šakom ne smrvi Zmajev skiptar. „Dobro si učinio.“ Očekivao je da će se Seanšani vratiti, ali ne tako brzo. Nadao se da to neće biti tako brzo. Niti da će iskočiti niotkuda gutajući gradove u zalogaju. Kada je otkrio da su trgovci u Ilijanu znali danima pre nego što se bilo ko od njih setio da obavesti Devetoricu Svetlosti sakloni da izgube mogućnost dobre zarade zbog toga što mnogo ljudi zna previše! bio je u iskušenju da sravni grad do temelja. Ali novosti su bile dobre, ili bar dobre koliko mogu biti u ovakvim okolnostima. Hopvil je Putovao do Amadora, u sela u okolini, i činilo se da Seanšani čekaju. Može biti da vare ono što su progutali. Svetlost dala da se zadave! Naterao je sebe da opusti šaku kojom je držao vrh koplja izrezbarenog zmajevima. „Ako one koje Mor donese budu upola tako dobre, imaću vremena da primirim Ilijan pre nego što se pozabavim njima.“ I u Ebou Daru! Svetlost spalila Seanšane! Bili su smetnja koja mu nije bila potrebna, a nije smeo da je zapostavi.

Hopvil nije ništa ođgovorio, samo je posmatrao.

„Jesi li uznemiren zbog toga što si morao da ubijaš žene?“ Desora, od Musara Rejna, i Lejmla, od Vode koja se Dimi Mijagoma, i... Rand je morao da se napregne kako bi prekinuo nagonsko nabrajanje, iako je plutao po Praznini. Na tom spisku su se pojavila neka nova imena, imena za koja se nije sećao da ih je dodao. Lejđin Arnolt, Crvena sestra, umrla kada su pokušale da ga odvuku kao zatvorenika u Tar Valon. Sigurno nije imala pravo da bude tu, ali je zauzela jedno mesto. Kolaver Saigan, koja je više volela da se obesi negoli da prihvati pravdu. Druge. Na hiljade muškaraca je umiralo, zbog njegovih zapovedi ili od njegove ruke, ali ženska lica su mu pohodila snove. Svake noći terao je sebe da se suoči s njihovim nemim, optužujućim očima. Možda su te oči, koje je odskora osećao, bile njihove.

„Pričao sam ti o damanama i sul’dam", rekao je mirno, ali je u njemu buktao bes, vatra koja se širila poput paučine oko ništavila u Praznini. Svetlost me sažela, ubio sam više žena nego što bi stalo u sve tvoje noćne more! Moje ruke se crne od ženske krvi! „Da nisi zbrisao tu seanšansku izvidnicu, zasigurno bi te ubile.“ Nije rekao kako je Hopvil trebalo da ih zaobiđe, da izbegne potrebu da ih ubije. Prekasno je za to. „Sumnjam da damane čak i znaju kako da postave štit na muškarca. Nisi imao izbora.“ I bolje da su sve mrtve nego da neka pobegne s novostima o čoveku koji može da usmerava i koji izviđa.

Hopvil odsutno dotače svoj levi rukav gde je crna boja maskirala oprljenu vunu. Seanšani nisu pali ni lako ni brzo. „Nagomilao sam tela u udolinu“, odgovorio je ravnim glasom. „Konje, sve. Sve sam pretvorio u pepeo. Beli pepeo koji je plutao na vetru, poput pahulja. To me nije ni najmanje uznemirilo.“

Rand je čuo laž u njegovom glasu, ali Hopvil je morao da nauči. Na kraju, i sam je to prošao. Oni su bili takvi kakvi su bili, i to je bilo sve. To je sve. Lija, od Kosaida Čarina, ime ispisano vatrom. Moiraina Damodred, ime koje ne samo da je gorelo nego je palilo dušu. Bezimena Prijateljica Mraka, koju je predstavljalo samo lice, umrla od njegovog mača blizu...

„Veličanstvo“, glasno reče Gregorin, pokazujući ispred sebe. Usamljen čovek koji je izašao iz šume u podnožju najbližeg brda prkosno je stajao i čekao. Nosio je luk i šiljati čelični kalpak, a bio je u verižnjači, koja mu se spuštala skoro do kolena, opasan kaišem.

Rand mamuznu Tai’daišar da bi se susreo s njim dok je Moć ključala u njemu. Saidin je mogao da ga zaštiti od ljudi.

Izbliza, strelac nije delovao toliko odvažno. Rđa je načela šlem i verižnjaču, a izgledao je natopljen, ukaljan do butina, dok mu je vlažna kosa padala niz ispijeno lice. Muklo kašljući, nadlanicom se češao po dugačkom nosu. Međutim, njegova tetiva delovala je dobro zategnuta; nju je zaštitio od kiše. I pera na strelama u tobolcu su izgledala suva.

„Jesi li ti ovdašnji vođa?“, zahtevao je da zna Rand.

„Moglo bi se reći da govorim za njega“, oprezno odvrati čovek uskog lica. „Zašto?“ Dok su drugi galopom pristizali za Random, on se zanjiha s noge na nogu, a crne oči mu behu kao kod jazavca sateranog uza zid. Jazavci su veoma opasni kada su saterani uza zid.

„Pazi na jezik svoj, čoveče!“, odseče Gregorin. „Ti obraćaš se Randu al’Toru, Ponovorođenom Zmaju, gospodaru Jutra i kralju Ilijana! Klekni pred kralja svog! Kako te zovu?“

„On Ponovorođeni Zrnaj jeste?“, sumnjičavo upita čovek. Odmerivši Randa od krune na glavi do čizama, zastavši za trenutak na pozlaćenoj kopči u obliku zmaja, čovek je odmahnuo glavom kao da je očekivao nekog starijeg, ili uzvišenijeg. „I gospodar Jutra kažeš ti? Naš kralj nikada sebe tako nazivao nije.“ I ne pokušavajući da klekne, nije rekao ni svoje ime. Gregorinovo lice smračilo se zbog čovekovog načina govora, ili je to možda bilo zbog njegovog neposrednog nepriznavanja Randa za kralja. Markolin je samo kratko klimnuo glavom, kao da ništa drugo nije ni očekivao.

Iz rastinja ispod drveća dopiralo je vlažno šuškanje. Rand je to sa lakoćom čuo; a iznenada je osetio kako Hopvila ispunjava saidin. Sada kada više nije zurio u prazno, Hopvil je napregnuto posmatrao drveće dok su mu oči divlje sijale. Dašiva je ćutke sklanjao kosu s lica, izgledajući kao da mu je strašno dosadno. Naginjući se napred u sedlu, Gregorin ljutito otvori usta. Vatra i led, ali još ne smrt.

„Mirno, Gregorine.“ Rand nije povisio ton, ali je od Vazduha i Vatre izatkao tokove koji će preneti njegove reči tako da odzvanjaju naspram zida od drveća. „Imam velikodušnu ponudu.“ Čovek dugačkog nosa stresao se od tog zvuka, a Gregorinov konj zanjišta. Ti će ga ljudi jasno čuti. „Odložite oružje, i oni koji hoće da se vrate kući, to i mogu. Oni koji umesto toga žele da me slede, mogu i tako da učine. Ali nijedan čovek neće otići odavde pod oružjem osim ako me zaista ne bude sledio. Znam da ste vi većinom dobri ljudi, i da ste odgovorili na poziv svog kralja i Saveta devetorice da brane Ilijan, ali ja sam sada vaš kralj i neću nikome dopustiti da padne u iskušenje da postane razbojnik.“ Markolin je smrknuto klimao glavom.

„A šta jeste s tvojim Zmajuzakletima koji pale imanja?“, odnekud iz drveća začu se uplašeni glas. „Oni plameni banditi jesu!“

„A šta s tvojim Aijelima?", upita drugi. „Ja čujem kako čitava sela uništavaju!“ Pridružilo se tu još glasova nevidljivih ljudi, a svi su izvikali isto, Zmajuzakleti i Aijeli, ubilački razbojnici i divljaci. Rand zaškrguta zubima.

Kada su povici utihnuli, uskoliki reče: „Vidite?“ Zastao je da se zakašlje, zagrgoljio i ispljunuo, možda zbog svojih grudi, a možda i da bi naglasio svoje reči. Bilo je žalosno videti ga takvog, potpuno vlažnog i punog rđe, ali kičma mu beše zategnuta čvrsto kao i tetiva. Nije obraćao pažnju na Randov besan pogled, jednako lako kako nije obraćao pažnju ni na Gregorinov. „Ti daješ zahtev nama da odemo kućama nenaoružani, nesposobni da odbranimo sebe i svoje porodice, dok ljudi tvoji pale, kradu i ubijaju. Oni kažu da nadolazi oluja“, dodao je, iznenadivši samog sebe, iznenadivši se i zbunivši se za trenutak.

„Ti Aijeli o kojima ste čuli moji su neprijatelji!“ Sada to više nisu bile paučine od plamena, nego čvrste ploče besa koje su se tesno privijale uz Prazninu. Međutim, Randov glas je bio leden; hučao je kao prasak zime. Oluja nadolazi? Svetlosti, on jeste ta oluja! „Moji Aijeli ih love. Moji Aijeli love Šaidoe, a oni i Davram Bašer i većina Saboraca love razbojnike, kako god da se nazivaju! Ja sam kralj Ilijana, i neću nikome dopustiti da narušava mir Ilijana!“

„Čak i da to što kažeš jeste istina...“, otpoče uskoliki.

„Jeste!“, preseče ga Rand. „Imate da se odlučite do podneva.“ Čovek se nesigurno mrštio; ako se uzavreli oblaci ne raščiste, biće teško razaznati kada je podne. Rand mu nimalo nije olakšao. „Odlučite mudro!“, rekao je. Okrenuo je Tai’daišara, mamuznuo ga, pa galopom krenuo prema grebenu, ne čekajući ostale.

Nerado je otpustio Moć, primoravajući sebe da se ne drži za nju poput čoveka koji se noktima drži za spasenje, a život i prljavština otekoše iz njega. Za trenutak je sve video dvostruko; činilo se kao da se svet vrtoglavo nagnuo. To je bila teškoća odnedavno, a njega je brinulo nije li to možda bio deo bolesti što je ubijala muškarce koji mogu da usmeravaju, ali vrtoglavica nikada nije trajala duže od nekoliko trenutaka. Žalio je zbog otpuštanja onog drugog. Činilo se da je svet otupeo. Ne, jeste bio otupeo, i postao je nekako ništavniji. Boje su bile ispranije, nebo manje u poređenju sa onim kako je izgledalo pre toga. Imao je očajničku potrebu da ponovo prihvati Izvor i iscedi Jednu moć iz njega. Uvek je bilo tako kada bi ga napustila Jedna moć.

Međutim, čim je saidin nestao, bes proključa na njegovom mestu, belo usijanje koje je pržilo, vrelo gotovo koliko i Moć. Zar Seanšani i razbojnici koji su se krili iza njegovog imena nisu bili dovoljni? Smrtonosna razaranja koja nije mogao da priušti. Je li to Samael posezao iz groba? Je li on posejao Šaidoe da niču poput trnja kud god Rand pruži ruku? Zašto? Taj čovek sigurno nije ni pomišljao kako će umreti. Ako je i polovina priča koje je Rand čuo bila tačna, bilo ih je još, u Murandiji, i Altari, i samo je Svetlost znala gde još! Mnogi od zarobljenih Šaidoa pominjali su Aes Sedai. Da li je Bela kula nekako bila umešana? Zar ga Bela kula nikada neće ostaviti na miru? Nikada? Nikada.

Zauzet borbom protiv gneva nije ni primetio da su ga Gregorin i ostali sustigli. Kada su došli među plemiće koji su čekali na vrhu grebena, tako je naglo pritegnuo uzde da se Tai’daišar propeo, mašući kopitima po vazduhu i razbacujući blato s njih. Plemići odmakoše konje, povlačeći se unazad pred njegovom konjem, pred njim.

„Dao sam im do podneva“, objavio je. „Posmatrajte ih. Ne želim da se ova rulja razbije u pedeset manjih skupina i da umakne. Ja ću biti u svom šatoru.“ Izuzimajući njihove plaštove koje su vitlali na vetaru, izgledali su kao da su se okamenili, ukopani na mestu, kao da je nameravao da im izda naređenje kako treba lićno da ih nadgledaju. U tom trenutku nije ga bilo briga hoće li tu ostati sve dok se ne zalede ili se ne otope.

Bez ijedne reči otkasao je niz padinu zadnjeg dela grebena, s dvojicom Aša’mana u crnim kaputima i svojim Ilijanskim barjaktarima. Vatra, i led, i smrt nadolaze. Ali on je čelik. Čelik.

Загрузка...