Bodež snova

7 Hladni medaljon

Seanšanski vojnici. Krv i krvavi pepeo! Metu je samo to još trebalo, sa onim kockama koje mu čangrljaju po glavi. „Noele, nađi Egeanin i upozori je. Olvere, ti upozori Aes Sedai, kao i Betamin i Setu.“ Tih pet će začelo biti zajedno, ili makar blizu jedne drugima. Dve bivše sul’dam prate sestre kada god ove izađu iz njihovih zajedničkih kola. Svetlosti, nada se da nijedna od njih nije opet otišla u grad. To bi vala bilo kao da je lasica upala u kokošinjac! „Odoh ja do ulaza da vidim jesmo li u nekakvoj nevolji.“

„Neće da se odazove na to ime“, promrmlja Noel, izvlačeći se od stola. Hitro se kretao za čoveka koji izgleda kao da mu je pola kostiju u telu u nekom trenutku bilo izlomljeno. „Znaš da neće.“

„Znaš na koga mislim“, odsečno mu reče Met, mršteći se na Tuon i Selukiju. One su krive zbog te gluposti sa imenom. Selukija je kazala Egeanin da joj je odsad ime Lejlvin Bezbrodna, pa je to postalo ime kojim se Egeanin služi. Pa, on nema namere da trpi takve stvari, ni kada je reč o njemu, ni kada je reč o njoj. Pre ili posle, moraće da se opameti.

„Samo ti kažem“, odgovori mu Noel. „Hajde, Olvere.“

Met krenu za njima, ali pre nego što stiže do vrata, Tuon progovori.

„Nema upozorenja da ostanemo unutra, Igračko? Nikoga ne ostavljaš da motri na nas?“

Kockice su mu govorile da bi trebalo da pronađe Harnana ili nekog drugog Crvenruku i da ga posadi ispred vrata, čisto da bi se obezbedio od nesrečnih slučajeva, ali nimalo nije oklevao. „Dala si reč“, kaza joj stavljajući šešir na glavu. Osmeh koji je dobio u odgovor vredeo je opasnosti. Plamen ga spalio, ali čitavo joj se lice ozarilo. Odnosi sa ženama uvek su kockanje, ali ponekad je osmeh dovoljan dobitak.

Sa ulaza je video da je džuradorskim danima bez seanšanskog prisustva došao kraj. Neposredno preko puta predstave, nekoliko stotina ljudi skidalo je oklope, istovaralo kola, dizalo šatore u pravim redovima i vezivalo konje u vezove. Sve se to radilo brzo i spretno. Video je Tarabonce s verižnim velovima koji im vise s kalpaka i plavim, žutim i zelenim prugama preko oklopnih prsnika, kao i ljude koji su očigledno pešadija, kako stavljaju u kupe duga koplja i lukove mnogo kraće od dvorečanskih, sa isto tako oslikanim oklopima na sebi. Pomislio je kako to mora da su Amadičani. Ni u Tarabonu ni u Altari nema mnogo pešadije, a Altarci u seanšanskoj službi iz nekog razloga drugačije obeležavaju svoje oklope. Naravno, među njima je bilo i pravih Seanšana, možda dvadesetak ili tridesetak, koliko je on mogao da vidi. Nemoguće je bilo ne prepoznati one obojene oklope od ploča koje su se preklapale ili one čudne bubolike kalpake.

Tri vojnika pređoše drum – vitki i prekaljeni ljudi. Njihovi plavi kaputi okovratnika u zeleno-žutim prugama bili su sasvim jednostavni uprkos svim tim silnim bojama i na njima se videlo da se nose ispod oklopa, ali nije bilo ni traga od činova. Dakle, nije reč o zapovednicima, ali svejedno su lako moguće opasni kao crvene guje. Dvojica njih mogla su biti iz Andora ili Murandije, pa čak i iz Dve Reke, ali treći je bio kosook kao Saldejac, a kože boje meda. Ne usporavajući korak, krenuše da uđu u predstavu.

Jedan od konjušara na ulazu triput oštro zviznu, a zvižduk stade da mu odjekuje kroz priredbu, dok drugi – jedan čkiljavi čovek po imenu Bolin – gurnu stakleni ibrik ispred one trojice. „Ulaznica je srebrni marjaš za svakoga, kapetane“, kaza varljivo blago. Met je imao prilike da čuje tog grmalja kako istim takvim blagim glasom govori svega otkucaj srca pre nego što je jednog drugog konjušara tronošcem zveknuo po glavi. „Cena za decu je pet bakrenjaka ako su meni iznad pojasa, a tri ako su niža, ali besplatno mogu da uđu samo deca koja moraju da se nose.“

Seanšanin kože boje meda diže ruku kao da će odgurnuti Bolina, pa se pokoleba, a lice mu se još više smrači, ako je to uopšte bilo moguće. Druga dvojica stadoše rame uz rame s njim, stiskajući pesnice dok bat čizama obznani dolazak naizgled svih mušakraca u priredbi, izvođača u njihovoj kitnjastoj odeći i konjušara u njihovoj odeći od grube vunene čoje. Svi do jednog su držali nekakvu motku u rukama, uključujući i Luku, odevenog u jarkocrveni kaput izvezen zlatnim zvezdama sve do podvrnutih vrhova čizama – pa čak i gologrudi Petra, po naravi najblaži čovek kojeg je Met u životu upoznao. Ali Petrino liceje bilo sada natmureno kao olujni oblak.

Svetlosti, ovo će se pretvoriti u pokolj, pošto su saborci one trojice ni stotinu koraka daleko i svima im je oružje pri ruci. To je dobar trenutak da se Met Kauton izgubi odatle. Krišom dodirnu noževe za bacanje skrivene u rukavima i slegnu ramenima kako bi osetio onaj što mu je visio između plećki. Ali nije bilo načina da proveri šta je s noževima koji su mu pod kaputom ili u čizmama, a da ga ne primete. Kotrljanje kockica pretvorilo se u neprekidnu grmljavinu. Počeo je da razmišlja kako da izvede Tuon i ostale. Ali mora da ostane tu još neko vreme.

Pre nego što propast stiže da zakuca na vrata, pojavi se jedna Seanšanka u prugastom plavo-zeleno-žutom oklopu, ali s kalpakom ispod desne miške, oslonjenim na bok. Bila je kosih očiju i kože boje meda, kratko ošišane crne kose poprskane sedim vlasima. Bila je skoro za stopu niža od bilo koga od one trojice, a na kalpaku joj nije bilo perjanica, već samo jedna mala čelenka nalik na bronzanu glavu strele, ali tri vojnika se ispraviše kada je videše. „Zašto li nisam iznenađena što te zatičem ispred, čini mi se, početka jedne lepe pobune, Murele?“ Njen otegnuti naglasak zvučao je zajedljivo. „O čemu se ovde radi?“

„Platili smo, stegonošo“, odgovori onaj muškarac kože boje meda, istim tim otegnutim naglaskom, „a onda nam rekoše kako moramo da platimo preko toga zato što smo vojnici Carstva.“

Bolin otvori usta, ali ona ga ućutka dižući ruku. Ostavljala je takav utisak. Pogled joj prelete preko ljudi s motkama, okupljenih u debeo polukrug, pa se na trenutak zadrža na Luki, tek toliko da odmahne glavom, i na kraju se skrasi na Metu. „Jesi li ti video šta se dogodilo?“

„Jesam“, odgovori Met. „Pokušali su da uđu a da ne plate.“

„To je dobro za tebe, Murele“, kaza ona, a taj čovek iznenađeno trepnu. „Dobro je za svu trojicu. To znači da nećete biti bez para. Zato što vam je svima na deset dana zabranjeno napuštanje bivaka, a sumnjam da će se ova predstava toliko zadržati ovde. I svoj trojici se takođe ukida plata na deset dana. Trebalo je da istovarate kola, kako domaći ne bi pomislili da se pretvaramo da smo bolji od njih. Ili možda hoćete da popijete optužbu za izazivanje razdora u redovima?“ Ta trojica vidno prebledeše. Očigledno da je reč o ozbiljnoj optužbi. „Nisam ni mislila. Sad mi se gubite s očiju i bacajte se na posao pre nego što vas kaznim s punih mesec dana, umesto s jednom nedeljom.“

„Da, stegonošo“, uzviknuše oni kao jedan, pa potrčaše preko puta što su brže mogli, istovremeno skidajući kapute. Jesu to prekaljeni ljudi, ali stegonoša je bila prekaljenija.

Samo što nije završila. Luka iskorači i pokloni joj se kicoški, ali ona ga preseče i pre nego što je počeo s hvalom. „Baš i ne volim kada neko motkama preti mojim ljudima“, otegnu i spusti šaku na balčak, „čak ni Murelu, naročito ne u ovakvom odnosu. Ipak, to pokazuje da niste beskičmenjaci. Želi li iko od vas život pun slave i pustolovina? Pređite preko puta sa mnom i upisaću vas. Ti u tom kočopernom crvenom kaputu. Ličiš mi na rođenog kopljanika. Kladim se da ću za tili čas od tebe napraviti pravog junaka.“ Talas odmahivanja glavama pronese se okupljenim ljudima, a neki od njih, videvši kako više nije verovatno da će doći do neke nevolje, počeše da odlaze. Među njima i Petra. Luka je izgledao potpuno zatečeno. Čitav niz ostalih izvođača i konjušara delovao je jednako zgranuto tom ponudom. Zabava se više isplati od vojevanja, a nema ni opasnosti da te neko proburazi mačem. „Pa, dok stojiš tu, možda ću i moći da te ubedim. Nije verovatno da ćeš se obogatiti, ali plata se obično isplaćuje na vreme, a uvek ima izgleda da će biti pljačkanja ako se tako naredi. Dešava se povremeno. Hrana ume da bude i ovakva i onakva, ali obično je kuvana i obično ima dovoljno da napuniš želudac. Radni dan traje od jutra do mraka, ali to samo znači da si na kraju dovoljno umoran da se lepo naspavaš. To kada se ne radi noću. Ima li nekoga koga ovo zanima?“

Luka se prenu. „Hvala ti, kapetane, ali ne“, odgovori kao da ga neko davi. Neke budale misle da vojnicima laska ako neko misli da su višeg čina nego što zaista jesu. Nekim budalama među vojnicima to zaista i laska. „Molim vas, oprostite mi. Moramo da priredimo predstavu. A posetiocima neće biti drago ako budu morali još da čekaju.“ Uputivši još jedan zabrinuti pogled prema toj ženi, kao da se pribojavao da će možda pokušati da ga zgrabi za okovratnik i odvuče, počeo je da viče na ljude iza sebe. „Svi se vraćajte na svoja mesta. Zašto ovde lenčarite? Sve sam doveo u red. Vraćajte se na svoja mesta pre nego što ljudi počnu da traže da im vratimo pare.“ To bi, što se njega tiče, bila potpuna propast. Suočen sa izborom da li da vrati novac ili da dođe do nereda, Luka ne bi mogao da reši šta je gore.

Pošto su se izvođači i konjušari razišli, a Luka žurio da pobegne istovremeno se osvrćući i gledajući je, žena se okrenula ka Metu, koji je – sa izuzetkom dvojice konjušara – jedini tu ostao. „A šta je s tobom? Sudeći po tome kako izgledaš, možda stigneš i do zapovednika, pa ćeš ti meni izdavati naredbe.“ Zvučala je skoro kao da joj je ta zamisao smešna.

Dobro je znao šta ona radi. Ljudi u redu su videli tri seanšanska vojnika kako strmoglavo jure, a ko zna zašto su se dali u beg, ali sada su je videli kako potpuno sama rastura mnogo veću gomilu. On bi joj za tren oka dao čin barjaktara u Družini. „Stegonošo, ja bih bio užasan vojnik“, kaza i pozdravi je hvatajući šešir za obod, a ona se zasmeja.

Taman što se okrenu, kad začu Bolina kako blagim glasom kaže: „Nisi čuo šta sam kazao onom čoveku. Srebrni marjaš za tebe i još jedan za tvoju ženicu.“ Novčići zvecnuše u ibrik. „Hvala vam.“ Stvari su se vratile na uobičajeno. A kockice mu i dalje grme u glavi.

Probijajući se kroz predstavu, gde su se akrobati na svojim drvenim postoljima opet prevrtali, žongleri žonglirali, Klarinini psi trčali po velikim drvenim loptama, a Mijorini leopardi propinjali se na zadnjim nogama u kavezu koji jedva da je izgledao dovoljno izdržljivo da ih zadrži, rešio je da proveri šta je sa Aes Sedai. Setio ih se kad je pomislio na leoparde. Možda obični vojnici i provedu taj dan radeći, ali spreman je da se opkladi kako neće proći mnogo pre nego što makar neki zapovednici dođu da posete predstavu. Za divno čudo, u Tuon ima poverenja, a Egeanin ima dovoljno zdravog razuma da ne izlazi na videlo kada su u blizini drugi Seanšani, međutim, izgleda da među Aes Sedai vlada nestašica zdravog razuma. Čak i Teslina i Edesina, koje su neko vreme bile damane, povlače besmisleno opasne poteze, dok Džolina – koja nije bila damane – izgleda misli da je neranjiva.

Sada već čitava predstava zna da su te tri žene Aes Sedai, ali njihova velika kola, okrečena u belo i isprana od kiše, i dalje se nalaze blizu platnom pokrivenih tovarnih kola, nedaleko od mesta gde su sapeti konji. Luka je bio spreman da preuredi svoju predstavu zarad jedne visoke gospe koja mu je uručila povelju o zaštiti, ali ne i radi Aes Sedai koje ga samim svojim prisustvom dovode u opasnost i sem toga nemaju ni prebijene pare. Među izvođačima, žene su mahom saosećale sa sestrama, dok su muškarci u većoj ili manjoj meri bili oprezni – sa Aes Sedai je skoro uvek tako – ali da nije Metovog zlata, Luka bi ih verovatno izbacio da se same snalaze. Sve dok se nalaze u krajevima kojima vladaju Seanšani, Aes Sedai su više pretnja nego išta drugo. Metu Kautonu niko zbog toga nije rekao ni reč hvale, mada to nije ni tražio. Zadovoljio bi se i s makar zrnom poštovanja, ma koliko to bilo neverovatno. Napokon, Aes Sedai su Aes Sedai.

Od Džolininih Zaštitnika, Blerika i Fena, nije bilo ni traga ni glasa, tako da nije bilo ni potrebe da ih nagovara da ga puste da uđe, ali čim se približio kaljavim stepenicama u zadnjem delu kola, medaljon s lisičjom glavom koji mu je ispod košulje visio oko vrata i preko grudi postade hladan kao led, pa onda još studeniji od toga. On se na tren ukipi. One glupače unutra usmeravaju! Pribra se i pojuri uz stepenište pa uz tresak otvori vrata.

Sve žene koje je očekivao da vidi bile su prisutne – Džolina, jedna Zelena sestra, vitka, lepuškasta i krupnih očiju; Teslina, vitka Crvena koja izgleda tako opako kao da može da zubima melje stenje – i Edesina, jedna Žuta, pre zgodna nego lepog lica, s talasima tamne kose koji su joj se prosipali do pojasa. Sve tri ih je spasao od Seanšana, a Teslinu i Edesinu lično izbavio iz štenara za damane, ali njihova zahvalnost je u najboljem slučaju bila promenljiva. Betamin, tamnoputa kao Tuon, ali visoka i lepo zaobljena, kao i žutokosa Seta, bile su sul’dam pre nego što su primorane da pomognu u spasavanju tri Aes Sedai. Njih pet dele ta kola, Aes Sedai da drže na oku nekadašnje sul’dam, a nekadašnje sul’dam da drže na oku Aes Sedai. Ni jedne ni druge nisu shvatale šta im je zadatak, ali usled međusobonog nepoverenja revnosno su ga izvršavale. Jedina žena koju nije očekivao da vidi bila je Sitejl Anan, koja je u Ebou Daru držala Izgubljenu ženu, pre nego što je iz nekog razloga rešila da učestvuje u onom spašavanju. Mada, Sitejl ume da se nameće i da zapravo gura nos u tuđa posla. Neprestano se meša između njega i Tuon. Ali ono što su radile za njega beše potpuno neočekivano.

U sredini kola, Betamin i Seta stajale su ukočeno kao pritke, stisnute rame uz rame između dva kreveta koji ne mogu da se dižu uz zidove, a Džolina je bez prekida šamarala Betamin, najpre jednom rukom pa drugom. Visoka žena ronila je neme suze niz obraze, a Seta je izgledala kao da se boji da će ona biti sledeća. Edesina i Teslina, ruku prekrštenih ispod grudi, posmatrale su to potpuno bezizražajno, dok se gazdarica Anan s neodobravanjem mrštila preko Teslininog ramena. Je li bila reč o tome da ne odobrava šamaranje ili ono što je Betamin uradila da bi ga zaslužila, on nije mogao da oceni, niti mu beše stalo.

Prešavši preko prostorije jednim korakom, on zgrabi Džolininu podignutu ruku i okrenu je. „Šta za ime Svetlosti...“ Samo to reče pre nego što ga ona drugom rukom odalami tako da mu zazvoni u ušima.

„E to je prevršilo svaku meru“, kaza on dok mu je pred očima i dalje igralo, pa sede na najbliži krevet i povuče iznenađenu Džolinu sebi preko krila. Desnica mu uz glasan pljesak pade na njenu zadnjicu, a ona zatečeno zakrešta. Medaljon postade još hladniji, a Edesina zgranuto uzdahnu kada se ništa ne desi, ali on je sve vreme krajičkom oka gledao druge dve sestre, kao i otvorena vrata ne bi li video hoće li naići Džolinini Zaštitnici dok je on drži i tuče što snažnije može. Nemajući predstavu koliko ona podsukanja nosi ispod te iznošene plave vunene haljine, hteo je da se postara da ostavi utisak na nju. Ruka kao da mu je tukla u ritmu s kockicama koje su mu se premetale u glavi. Bacakajući se i ritajući se, Džolina poče da psuje kao kočijaš, a medaljon na njemu kao da se preobrazi u led, a onda postade toliko studen da se on zapita hoće li od njega dobiti promrzline, međutim, ona svoj sočni rečnik ubrzo obogati cičanjem bez reči. Ruka mu možda nije snažna kao Petrina, ali daleko od toga da je slabić. Kada stalno vežba s lukom i štapom, čovek ima snažne ruke.

Edesina i Teslina kao da su bile jednako ukočene kao dve nekadašnje sul’dam razrogačenih očiju – pa, Betamin se cerila, ali izgledala je zaprepašćeno isto koliko Seta – ali taman što on poče da misli kako Džolinino cičanje postaje učestalije od njenih psovki, gazdarica Anan pokuša da se progura pored dve Aes Sedai. Neverovatno, ali Teslina joj mahnu da ostane na mestu. Vrlo se malo žena, ili muškaraca, suprotstavlja zapovestima jedne Aes Sedai, ali gazdarica Anan samo ošinu Crvenu sestru ledenim pogledom i progura se između dve Aes Sedai mrmljajući sebi u bradu nešto zbog čega je obe radoznalo pogledaše. Morala je da se progura i pored Betamin i Sete, a on je to iskoristio da bi još nekoliko puta izudarao Zelenu sestru pre nego što ju je gurnuo s krila. Šaka je svejedno počela da ga peče. Džolina se uz tresak dočeka na pod i glasno uzdahnu: „Oh!“

Gazdarica Anan stade tačno ispred njega, dovoljno blizu da oteža Džolinino brzo i nespretno dizanje na noge, pa prekrsti ruke ispod grudi tako da njen veoma duboki izrez otkri još više bujnih nedara. Bez obzira na to što je bila u toj haljini, ona nije bila Eboudarka – ne s tim zelenkastim očima – ali u ušima je nosila velike zlatne krugove, a sa širokog srebrnog okovratnika visio joj je venčani nož, drške ukrašene crvenim i belim kamičcima koji označavaju njene sinove i kćeri, dok joj je za pojas bio zadenut zakrivljeni bodež. Njene tamnozelene suknje bile su s leve strane malčice zadignute i tako zašivene kako bi se videle crvene podsuknje. Malo prosede kose, i od glave do pete je bila dostojanstvena eboudarska gostioničarka, samouverena i naviknuta da naređuje. Očekivao je da će početi da ga grdi – kada je o tome reč, ravna je nekoj Aes Sedai – tako da se iznenadio kada je ona progovorila veoma zamišljenim glasom.

„Džolina mora da je pokušala da te zaustavi, kao i Teslina i Edesina, ali šta god da su učinile – u tome nisu uspele. Mislim da to znači da imaš ter’angreal koji može da poremeti tokove Moći. Čula sam za takve stvari – Kecuejn Melajdrin navodno ima jedan, ili se bar tako priča – ali nikada nisam videla ništa slično. Veoma bih volela. Neću pokušati da ti ga uzmem, ali volela bih da ga vidim.“

„Otkud ti znaš Kecuejn?“, odlučno htede da čuje Džolina, pokušavajući da otrese prašinu sa zadnjeg dela suknje. Lecnu se čim se dodirnu šakom, pa ošinu Meta pogledom, čisto kako bi mu pokazala da ga nije zaboravila.

Krupne smeđe oči i obrazi bili su joj orošeni suzama, ali sve i da bude morao da plati zbog njih – vredelo je.

„Pomenula je nešto u vezi sa iskušavanjem za šal“, kaza Edesina.

„Jeste kazala: ’Kako si uspela daprođeš iskušavanje za šal ako se tako kočiš u ovakvim trenucima?’“, dodade Teslina.

Gazdarica Anan na trenutak stisnu usne, ali sve i da jeste bila zatečena time, za tren oka se pribra. „Podsetiću vas da sam držala gostionicu“, suvo odgovori. „Mnogi su ljudi boravili u Izgubljenoj ženi, a mnogi su od njih znali da pričaju, možda i više nego što bi trebalo.“

„Nijedna Aes Sedai ne bi pričala o tome“, poče Džolina, pa se žurno okrenu. Blerik i Fen su se peli uz stepenište. Obojica Krajišnici, bili su to krupni ljudi, pa Met brzo ustade, spreman da povadi noževe ako to bude potrebno. Možda će ga izdevetati, ali pustiće im on krv.

Za divno čudo, Džolina jurnu ka vratima i uz tresak ih zatvori Fenu ispred nosa, pa navuče rezu. Saldejac i ne pokuša da otvori vrata, ali Met nije imao nikakve sumnje da će ga njih dvojica čekati kada bude izlazio. Kada se ona okrenu, oči kao da su joj plamtele, sa sve suzama, i kao da je na tren zaboravila gazdaricu Anan. „Ako ikada makar pomisliš na...“, poče i pripreti mu prstom.

On joj priđe i tutnu joj prst pod nos, tako brzo da ona odskoči i udari o vrata, pa se odbi od njih i ciknu, crveneći. On ni za trunčicu nije mario je li to zbog besa ili posramljenosti. Ona zausti, ali on joj ne dozvoli ni reč da kaže.

„Da nije mene, nosila bi okovratnik jedne damane, baš kao Edesina i Teslina“, kaza on glasa jednako uzavrelog kao što mu je pogled. „Zauzvrat, sve se prema meni ponašate kao siledžije. Radite šta hoćete i sve nas dovodite u opasnost. Krvavo ste usmeravale, a znate da su Seanšani odmah preko puta! Možda sa sobom imaju damane, pa i desetak njih.“ Čisto sumnja da imaju makar jednu, ali u to ne može da bude siguran – a u svakom slučaju, nema namere da tu svoju sumnju sada podeli s njom. „Pa, možda neke stvari moram da trpim, mada bi vam bolje bilo da shvatite kako sam na kraju živaca, ali neću da trpim da me udaraš. Uradiš li to ponovo, zaklinjem ti se da ću te izdevetati dvaput snažnije i dvaput više. To ti obećavam!“

„A ako to još jednom budeš učinila, ja neću pokušati da ga zaustavim“, kaza gazdarica Anan.

„Ni ja“, dodade Teslina, a nakon jednog dužeg trenutka i Edesina.

Džolina je delovala zatečeno i ošamućeno kao da ju je neko udario maljem među oči. Vrlo zadovoljavajuće. Samo da smisli kako da izbegne da mu Blerik i Fen ne polome kosti.

„A hoće li sada neko da mi kaže zašto ste krvavo rešile da usmeravate kao da je u toku Poslednja bitka? Edesina, moraš li da ih i dalje tako držiš?“

Klimnu ka Seti i Betamin. Beše to tek pretpostavka, ali Edesina na tren razrogači oči; kao da je pomislila da mu njegov ter’angreal omogućava da vidi tokove Moći, a ne samo da ih remeti. U svakom slučaju, tren kasnije obe žene stajale su opušteno. Betamin smireno poče da briše suze belom lanenom maramicom. Seta sede na najbliži krevet, obgrli se i poče da drhti; delovala je potresenije od Betamin.

Nijedna Aes Sedai izgleda nije bila spremna da odgovori na njegovo pitanje, pa gazdarica Anan to učini umesto njih. „Došlo je do rasprave. Džolina je htela da ode i svojim očima vidi one Seanšane i nije htela da popusti. Betamin je rešila da je kazni, kao da nije znala šta će se desiti.“ Gostioničarka zgađeno odmahnu glavom. „Pokušala je da prebaci Džolinu preko krila, a Seta joj je pomagala, zbog čega ih je Edesina obmotala u tokove Vazduha. Bar pretpostavljam da je tako bilo“, objasni kada je sve Aes Sedai oštro pogledaše. „Možda ne mogu da usmeravam, ali oči me još služe.“

„To ne objašnjava ono što sam osetio“, primeti Met. „Ovde je bilo mnogo usmeravanja.“

Gazdarica Anan i tri Aes Sedai zamišljeno ga odmeriše dugim pogledima koji kao da su tragali za njegovim medaljonom. Neće one zaboraviti njegov ter'angreal, to je sigurno.

Džolina prihvati priču. „Betamin je usmeravala. Nikada nisam videla tkanje koje je upotrebila, ali na nekoliko trenutaka, dok nije izgubila dodir sa Izvorom, varnice su igrale po nama trima. Mislim da je upotrebila Moći koliko god je mogla da povuče.“

Betamin odjednom zarida. Klonu i skoro pade na pod. „Nisam htela“, zajeca, a ramena joj se zatresoše i lice zgrči. „Mislila sam da ćete me ubiti, ali nisam htela. Nisam.“ Seta stade da se klati napred-nazad užasnuto zureći u svoju prijateljicu. Ili možda svoju bivšu prijateljicu. Obe znaju da a’dam može da ih obuzdava, a možda i svaku sul’dam, ali lako je moguće da nisu htele da prihvate sav značaj toga. Svaka žena koja može da se služi a’damom može naučiti i da usmerava. Verovatno je da su se iz sve snage trudile da poriču tu neugodnu činjenicu, da na nju zaborave. Ali usmeravanje zapravo sve to menja.

Plamen ga spalio, samo mu je još to trebalo. „Šta ćete da uradite u vezi s tim?“ Samo Aes Sedai mogu da izađu na kraj s tim. „Sada kada je počela, ne može jednostavno da prestane. Znam za toliko.

„Neka crkne“, oštro reče Teslina. „Možemo je držati pod štitom dok je se ne otarasimo, a onda može da crkne.“

„Ne možemo to da radimo“, zgranuto reče Edesina. Mada, izgleda ne zbog toga što bi Betamin mogla da umre. „Kada je pustimo, predstavljaće opasnost za sve oko sebe.“

„Neću to ponoviti“, izusti Betamin kroz plač, skoro molećivo. „Neću!“

Proguravši se pored Meta kao da je on vešalica za kapute, Džolina se suoči s Betamin, pa se podboči i pogleda višu ženu pravo u oči. „Nećeš prestati. Ne možeš, kada jednom počneš. O, možda ćeš moći da mesecima izdržiš da ne usmeravaš, ali pokušavaćeš iznova i iznova, a opasnost će biti sve veća.“ Uzdahnu, pa spusti ruke. „Prestara si za upis u knjigu polaznica, ali šta da se radi. Moraćemo da te podučimo – ako ništa drugo, bar toliko da budeš bezbedna.“

„Podučimo?“, vrisnu Teslina, pa se ona podboči. „Kažem da je pustimo da crkne! Imaš li ikakvu predstavu kako su se ove sul’dam ponašale prema meni kada sam bila njihova zatočenica?“

„Ne, pošto o tome ništa nećeš da pričaš, sem koliko ti je bilo strašno“, zajedljivo odvrati Džolina, pa veoma odlučno dodade: „Ali nemam namere da dopustim da bilo koja žena umre, ako to mogu da sprečim.“

Naravno, to nije bio kraj. Kada žena hoće da se svađa, može to i sasvim sama, a sve one htele su da se svađaju. Edesina se raspravi priključi na Džolininoj strani, a i gazdarica Anan, kao da ona ima prava isto koliko Aes Sedai. Neverovatno, ali Betamin i Seta stadoše na Teslininu stranu, govoreći kako nemaju nikakve želje da nauče da usmeravaju, mlatarajući rukama i raspravljajući se jednako glasno kao ostale. Met pametno iskoristi priliku da se izvuče iz kola i tiho zatvori vrata za sobom. Nema potrebe da ih podseća na sebe. Ako ništa drugo, Aes Sedai će ga se sasvim brzo setiti. Sada bar može prestati da brine o tome gde su oni krvavi a’dami i da li će sul’dam pokušati da ih opet upotrebe. Sada je tome kraj.

Bio je u pravu u vezi s Blerikom i Fenom. Čekali su ga u podnožju stepeništa, a olujni oblaci nisu bili ravni njihovim natmurenim licima. Nije bilo nikakve sumnje da su tačno znali šta se desilo Džolini, ali ispostavilo se da ne znaju ko je za to kriv.

„Kautone, šta se tamo dogodilo?" odlučno htede da čuje Blerik, sevajući pogledom iz tih svojih plavih očiju toliko oštro kao da će raseći rupe u njemu. Neznatno viši, obrijao je svoj šijenarski perčin i nimalo nije bio srećan zbog kratke kose na glavi.

„Jesi li ti bio umešan u to?“, ledeno upita Fen.

„A kako bih mogao biti?" odgovori Met, trčkarajući niz stepenište kao da od njega nema bezbrižnijeg čoveka na svetu. „Ako niste primetili, ona je Aes Sedai. A ako već hoćete da znate šta se desilo, predlažem vam da je pitate. Nisam toliko vunoglav da o tome pričam, pravo da vam kažem. Samo, ne bih je pitao baš sada. Još se raspravljaju. Iskoristio sam priliku da uteknem dok mi je koža još čitava.“

To možda nije bio najbolji izbor reči. Dva Zaštitnika još se više smrknuše, ma koliko to delovalo nemoguće. Ali pustiše ga da ode svojim putem, a da nije morao da povadi noževe. Bar toliko. A nijedan ni drugi nisu pokazivali preteranu volju da uđu u kola. Umesto toga, sedoše na stepenište da čekaju, kao prave budale. Čisto je sumnjao da će Džolina biti otvorena s njima, ali možda se istrese na njih dvojicu zbog toga što znaju šta se desilo. Da je on na njihovom mestu, našao bi sebi posla daleko od tih kola, u trajanju od... o, recimo mesec ili dva. To bi možda pomoglo. Malčice. Žene neke stvari dugo pamte. Ubuduće će morati da pripazi na Džolinu i da se stalno osvrće – ali vredelo je.

Sa Seanšanima ulogorenim preko puta i Aes Sedai koje se svađaju i ženama koje usmeravaju kao da nikada u životu za Seanšane ni čule nisu, kao i sa onim kockicama koje mu i dalje zveče u glavi, čak ni to što je te večeri dva puta dobio Tuon u kamenovima nije moglo da ga razvedri, već je i dalje brinuo i bio na oprezu. Otišao je na spavanje – na podu, pošto je na Domona bio red da spava u drugom krevetu; Egeanin uvek spava u prvom – a kockice su mu i dalje zvečale po lobanji, ali nekako je bio siguran da će sutrašnji dan biti bolji od današnjeg. Pa, on nikada ne tvrdi da je uvek u pravu. Samo bi voleo da ne greši toliko često.