Bodež snova

34 Šoljica kafa

Furik Kejrid pribi oklopljenu pesnicu preko srca odgovarajući na stražarev pozdrav, ne obraćajući pažnju na činjenicu da je čovek pljunuo dok je on na konju prolazio pored njega. Nadao se da će to zanemariti i osamdeset ljudi i dvadeset jedan Ogijer iza njega. Bolje bi im bilo, ako neće da beru kožu na šiljak. Došao je da bi se obavestio o nečemu, a ubijanje bi to znatno otežalo. Otkad je njegov lični sluga Ađimbura jednom barjaktaru zabio nož u srce zbog navodne uvrede upućene njegovom gospodaru – zapravo, to je zaista bila uvreda, ali Ađimbura je trebalo da pazi na svoju narav kao što je to on činio – od tada je počeo da vižljastog sitnog brđanina ostavlja u šumi sa sul’dam i damane, kao i nekim pripadnicima Straže, da paze na tovarne konje kada on ulazi u neki logor. Prešao je dalek put od Ebou Dara jureći glasine, što je trajalo skoro četiri nedelje, sve dok ga vesti nisu dovele u taj logor u istočnom delu središnje Altare.

Uredni redovi bledih šatora i povezanih konja prostirali su se preko šumske čistine dovoljno velike da na nju sleti raken, ali ni od rakena ni od letača nije bilo ni traga ni glasa, kao ni od kopnene pratnje sa svojim kolima i opsluživačima rakena. Mada, već neko vreme nije video rakene na nebu. Navodno su svi poslati na zapad. Ne zna zašto i ne mari za to. Visoka gospa je njegov cilj i sav njegov svet. Ali jedan visok tanak stub za poruke bacao je dugu senku obasjan zracima ranog jutarnjeg sunca, tako da negde u blizini mora da ima rakena. Po njegovoj proceni, u logoru je možda bilo hiljadu ljudi, ne računajući potkivače, kuvare i njima slične. Zanimljivo, sve i jedan vojnik kojeg je video na sebi je imao poznate oklope iz domovine, a ne oklopne prsnike izrađene iscela i kalpake s prečagama. Pravilo je da se većina jedinica dopunjava ljudstvom sa ove strane okeana. A zanimljivo je i to što su svi u oklopima. Retko koji zapovednik drži vojnike u oklopu ako ne očekuje skora dejstva. Sudeći po glasinama koje je usput načuo, to možda ovde jeste slučaj.

Tri stega označavala su zapovednički šator – visok i ravnih platnenih zidova, imao je proreze za vazduh pri vrhu, koji su služili i da propuštaju dim. Iz njih se trenutno nisu vijorili pramičci dima, jer je jutro bilo tek nešto malo sveže, mada je sunce veoma malo odmaklo iznad obzorja. Na jednom stegu bio je plavo opervaženi carski barjak, koji je mlitavo visio tako da se nije video zlatni jastreb raširenih krila što u kandžama drži munju. Neki zapovednici kačili su ga na vodoravne prečke tako da uvek bude potpuno vidljiv, ali njemu je to razmetljivo. Druga dva barjaka, na nižim stegovima, označavaju jedinice kojima ti ljudi pripadaju.

Kejrid sjaha ispred šatora i skide kalpak. Kapetan Muzenge postupi kao on, otkrivši sumoran izraz na svom preplanulom licu. I ostali sjahaše, kako bi im se konji odmarali, i stadoše pored svojih životinja. Ogijerski Baštovani nasloniše se na svoje sekire s crnim resama i dugim držaljima. Svi znaju da se neće dugo zadržavati.

„Gledaj da ljudi ne upadaju u nevolje“, reče on Muzengeu. „Ako to znači prihvatanje uvreda – neka bude.“

„Bilo bi manje uvreda kada bi ubili nekoliko njih“, progunđa Muzenge. On je u Mrtvoj straži duže i od Kejrida, mada mu je kosa i dalje potpuno crna, tako da mu vređanje Straže pada taman jednako lako kao vređanje carice, neka bi živela večno.

Harta se, prstom debelim kao kobasica, počeša po jednom dugom sedom brku. Prvi Baštovan, zapovednik svih Ogijera u telesnoj straži visoke gospe Tuon, bio je visok skoro kao čovek u sedlu i širok u skladu s tim. Na njegov crveno-zeleni oklop utrošeno je dovoljno čelika da se naprave oklopi za tri ili četiri čoveka. Lice mu je bilo sumorno baš kao Muzengeovo, ali duboki glas bio mu je spokojan. Ogijeri su uvek spokojni, sem kada su u bici. A onda su ledeni kao zima u Džeranemu. „Muzenge, nakon što spasemo visoku gospu, možemo da ih poubijamo koliko god hoćeš.“

Opomenut na svoju dužnost, Muzenge pocrvene zbog toga što je dopustio sebi da zastrani. „Nakon toga“, saglasi se.

Kejrid je sebe kroz godine prestrogo naučio, ljudi koji su ga obučavali prestrogo su ga naučili nekim stvarima, da bi uzdahnuo – ali da je bilo šta drugo sem pripadnika Mrtve straže, možda bi to sada učinio. Ne zbog toga što Muzenge hoće nekoga da ubije i što bi pristao na skoro bilo koga, već zbog toga što ga uvrede na koje proteklih nekoliko nedelja nije odgovarao peku isto koliko Muzengea i Hartu. Ali Straža čini šta god je neophodno da bi izvršila svoj zadatak – a ako to znači da moraju da mirno prolaze pored ljudi koji pljuju na zemlju kada ugledaju oklope obojene u crveno i tamnozeleno, koje većini sveta liči na crno, ili se usuđuju da mrmljaju o spuštenim očima tako da ih on čuje – onda prolaziti moraju. Jedino je bitno da nađu i izbave visoku gospu Tuon. Naspram toga, sve su trice.

S kalpakom pod miškom, uđe u šator i zateče najverovatnije većinu zapovednika u logoru okupljenu oko jedne velike karte raširene preko stola na rasklapanje. Polovina njih na sebi je imala člankovite oklopne prsnike obojene u uzdužne crvene i plave pruge, a druga polovina u crvene i žute. Ispraviše se i pogledaše ga čim on uđe – ljudi iz Kovila ili Dejlinšara kože crnje od ugljena, ljudi s kožom boje meda iz N’Kona, svetlokosi iz Mehoakana, bledooki iz Alama – ljudi iz svih delova carstva. U njihovim pogledima nije bilo opreza često izmešanog s divljenjem, na šta je navikao, već bezmalo otvorenih izazova. Izgleda da su svi poverovali u poganu priču o tome da je Straža u nekoj vezi sa onom devojkom koja se pretvarala da je visoka gospa Tuon kako bi od trgovaca iznuđivala zlato i dragulje. Verovatno veruju i u onu drugu priču koja se šapatom pronosi o devojci – ne tek ogavnu, već užasavajuću. Ne. Da visoka gospa bude u opasnosti da izgubi glavu od Svepobedničke vojske više je od užasavajućeg. To znači da je svet potpuno poludeo.

„Furik Kejrid“, hladno se predstavi. Šaka htede da mu sama od sebe krene ka balčaku. Samo ju je volja zadržavala. Volja i dužnost. Zarad dužnosti je primao udarce mačevima. Zbog dužnosti će primati i uvrede. „Želim da razgovaram sa zapovednikom ovog logora.“ Jedan dug trenutak samo je tišina vladala.

„Svi napolje“, naposletku odsečno naredi jedan visoki vitki čovek s dejlinšarskim naglaskom. Ostali pozdraviše, pa pokupiše svoje kalpake s drugog stola i jedan za drugim izađoše. Nijedan ne pozdravi Kejrida. Desnica mu se jednom trznu, osećajući nepostojeći balčak prislonjen uz dlan, pa se smiri.

„Garnel Lun“, predstavi se vitki čovek. Nedostajao mu je vrh desnog uha, a iznad njega se kroz sitne crne kovrdže protezao zasek sedih vlasi, dok mu je ostatak kose bio samo prošaran sedima. „Šta hoćeš?“ To beše izgovoreno s najmanjim mogućim zrncem opreza. Prekaljen čovek, koji ima vlast nad sobom. Morao je biti kako bi zaslužio tri crvene perjanice koje su krasile kalpak što je stajao povrh njegovog stalka za mač. Slabiči koji ne vladaju sobom ne postaju general-barjaktari. Kejrid je pretpostavljao da je jedini razlog zašto je Lun bio spreman da razgovara s njim to što su na njegovom kalpaku tri crne perjanice.

„Ne da preuzmem zapovedništvo od tebe.“ Lun je imao razloga da se toga pribojava. Činovi u Mrtvoj straži za pola koraka su viši od onih van nje. Da ima potrebe za tim, mogao bi preuzeti zapovedništvo nad jedinicama tog čoveka – mada bi se od njega kasnije tražilo da objasni zašto je to učinio. To bi morali biti dobri razlozi da bi sačuvao živu glavu. „Kako čujem, bilo je... poteškoća u ovom delu Altare – i to u skorije vreme. Hoću da znam šta me čeka.“

Lun zastenja. „Poteškoće. Može se i tako reći.“

Jedan zdepasti čovek u jednostavnom smeđem kaputu, sa uzanom bradicom koja mu je visila s vrha vilice, uđe u šator noseći silno izrezbaren drveni poslužavnik i na njemu srebrn ibrik i dve izdržljive bele šoljice, kakve se ne lome tako lako dok se prevoze kolima. Miris tek skuvanog kafa poče da se širi vazduhom.

„Tvoj kaf, general-barjaktare.“ Spustivši poslužavnik na rub stola s kartom, on jednu šolju pažljivo napuni crnom tekućinom, krajičkom oka gledajući Kejrida. Otprilike srednjih godina, za pojasom je nosio dva duga noža, a šake su mu bile u žuljevima kakvi se dobijaju od čestog rukovanja noževima. Kejrid oseti da je taj čovek u bliskom srodstvu sa Ađimburom – makar duhovnom ako ne već krvnom. Te tamne oči nikako nisu mogle da siđu s Kensadskih brda. „Čekao sam da ostali odu, pošto još malo pa neće imati ni za tebe. Zaista ne znam kada ću dobiti još.“

„Kejride, jesi li za kaf?“ Bilo je očigledno kako mu ga Lun nevoljno nudi, ali to ne može da izbegne. Zbog tako velike uvrede, Kejrid bi bio primoran da ga ubije. Ili je taj Čovek začelo tako mislio.

„Sa zadovoljstvom“, odgovori Kejrid. Spustivši kalpak pored poslužavnika, skide čelične rukavice i spusti ih pored njega.

Sluga napuni drugu šoljicu, pa krenu prema uglu šatora, ali Lun mu kaza: „Mantuale, to će za sada biti sve.“ Zdepasti čovek stade da okleva, odmeravajući Kejrida, pa se tek onda nakloni Lunu, dodirujući vrhovima prstiju oči i usne, i ode.

„Mantual se ponaša previše zaštitnički prema meni“, objasni Lun. Očigledno da nije želeo da objašnjava, ali jeste želeo da izbegne privid otvorene uvrede. „Čudan čovek. Priljubio se uz mene pre mnogo godina u Puđiliju, pa je nekako postigao da postane moj lični sluga. Mislim da bi ostao i da prestanem da ga plaćam.“ Da, vrlo blizak rod Ađimburi.

Neko vreme jednostavno su srkutali kaf, vrhovima prstiju držeći šoljice i uživajući u gorčini. Izgleda da je reč o čistom kafu sa planine Iđaz koji je – ako je zaista tako – veoma skup. Kejridova zaliha crnih zrnaca, koja sasvim sigurno nisu bila s planine Iđaz presušila je pre nedelju dana, pa se iznenadio koliko mu nedostaje da pije kaf. Ranije mu nikada nije smetalo da bude bez bilo čega, kada za tim postoji potreba. Kada ispiše po jednu šoljicu, Lun ih napuni.

„Hteo si da mi ispričaš o tim poteškoćama“, ponuka ga Kejrid sada kada više nije nepristojno zapodenuti razgovor. Uvek se trudio da bude učtiv, čak i prema ljudima koje će ubiti, a nepristojnost bi tom čoveku samo zavezala jezik.

Lun spusti šoljicu i nasloni se pesnicama na sto, mršteći se na kartu. Mali crveni klinovi koji su nosili sićušne barjake od hartije bili su raštrkani po karti, označavajući seanšanske jedinice u pokretu, dok crvene zvezde označavaju jedinice što su držale neki položaj. Karta je bila načičkana malim crvenim diskovima što su označavali mesta sukoba, ali – čudnovato – nije bilo nijednog belog diska koji označava neprijatelja. Nijednog.

„Poslednje nedelje“, poče Lun, „odigrala su se četiri značajna sukoba i preko šezdeset zaseda, čarki i napada. Mnogi od tih napada bili su veoma veliki, a sve se to dešavalo preko površine od tri stotine milja.“ To je obuhvatalo bezmalo čitavu kartu. Glas mu je bio ukočen. Očigledno, da ima izbora, ništa ne bi rekao Kejridu. Ali onih pola koraka nije mu ostavljalo nikakvog izbora. „Suprotna strana mora da ima na raspolaganju šest do osam različitih vojski. U noći nakon prvog značajnog sukoba odigralo se devet velikih napada, a svaki od njih je bio četrdeset do pedeset milja od poprišta bitke. Niti je reč bila o malim vojskama, barem ne kada se računaju sve skupa – ali ne možemo da ih nađemo, niti iko ima ikakvu bezočnu predstavu odakle su dospele. Ko god da su, imaju sa sobom damane, one Aes Sedai, a možda i one proklete Aša’mane. Ljudi su bili rastrzani praskovima za koje naše damane kažu da ih nije izazvala Moć.“

Kejrid srknu kaf. Taj čovek ne razmišlja kako treba. Da neprijatelj ima Aes Sedai i Aša’mane, mogao bi se pomoću stvari koja se zove Putovanje premestiti koliko god daleko hoće samo jednim korakom. Ali da to mogu da učine, zašto ne bi sa svojim plenom pobegli tamo gde je za njih bezbedno? Možda ne mogu sve Aes Sedai i svi Aša’mani da Putuju, ali to otvara nova pitanja: zašto nisu poslali one koji mogu? Možda su jedine Aes Sedai one damane ukradene iz Tarezinske palate. Prema izveštajima, nijedna od njih nije imala nikakve predstave kako da Putuje. To već ima smisla. „Šta zarobljenici imaju da kažu o tome ko ih je poslao?“

Lun se gorko zasmeja. „Pre nego što možeš da imaš bezočne zarobljenike, potrebna ti je bezočna pobeda. A mi smo pretrpeli niz bezočnih poraza.“ Uzevši šoljicu, srknu gutljaj. Glas mu se malčice opusti, kao da je zaboravio kojih je boja Kejridov oklop. Pretvorio se u vojnika koji samo priča o svom poslu. „Gurat je pre dva dana mislio da če uhvatiti neke od njih. Ostao je bez četiri barjaka konjice i pet barjaka pešadije – skoro do poslednjeg čoveka. Nisu svi mrtvi, ali većina ranjenih skoro da jesu. Načičkani su strelama iz samostrela. Većinom su to Tarabonci i Amadičani, ali to ne bi trebalo da je bitno, zar ne. Mora da je bilo preko dvadeset hiljada samostrelaca da bi odapeli toliko strela. Možda i trideset hiljada. Ali njima svejedno nekako polazi za rukom da se sakriju od morat’rakena. Znam da smo ubili neke od njih – bar se tako tvrdi u izveštajima – ali oni za sobom ne ostavljaju čak ni svoje mrtve. Neke budale počele su da pričaju kako se borimo protiv duhova.“ Možda ih on smatra budalama, ali prsti njegove leve šake načiniše znak protiv uroka. „Ali reći ću ti nešto što zasigurno znam, Kejride. Njihovi zapovednici su veoma dobri. Veoma, veoma dobri. Svako ko se suočio s njima potučen je do nogu, nadjačan i poražen.“

Kejrid zamišljeno klimnu. Nagađao je da je Bela kula začelo poslala jednog od svojih najboljih zapovednika da otme visoku gospu Tuon, ali nije pomišljao na one koje ljudi na ovoj strani okeana nazivaju velikim kapetanima. Možda je pravo ime Toma Merilina zapravo Agelmar Džagad ili Garet Brin. Radovao se susretu s tim čovekom, naročito zato da bi ga pitao kako je znao da će ona doći u Ebou Dar. Možda sakrije Surotinu umešanost, ali možda i ne. Na visinama, današnji saveznik može biti sutrašnja žrtva. Sem Baštovana, pripadnici Mrtve straže su da’kovejl carici lično, neka bi živela večno, ali ipak žive na visinama. „Mora da postoji neki plan kako da se pronađu i pribiju. Jesi li ti zadužen za to?“

„Ne, hvala Svetlosti!“, iskreno odgovori Lun. Otpi jedan dubok gutljaj, kao da priželjkuje da je to rakija. „General Čizen vraća čitavu svoju vojsku kroz Malvidski tesnac. Očigledno da je Tarezinska palata zaključila kako je ovo dovoljno važno da se dozvoli opasnost napada iz Murandije ili Andora, mada – sudeći po onome što smo čuli – trenutno ni jedni ni drugi nisu u stanju da bilo koga napadnu. Ja samo moram da čekam ovde dok Čizen ne stigne. Mislim da ćemo onda postići bolji učinak. Više od polovine Čizenovih ljudi biće iskusni vojnici iz domovine.“

Lun kao da se odjednom seti s kime razgovara. Lice mu se odjednom ukoči, kao neka tvrda maska od tamnog drveta. To nije bitno. Kejrid je bio ubeđen da je za sve to zaslužan taj Merilin, ili kako god da se zove. I zna zašto taj čovek radi to što radi. Pod nekim drugim okolnostima, objasnio bi Lunu svoje zaključke, ali visoka gospa neće biti bezbedna sve dok se ne vrati u Tarezinsku palatu, među one koji joj znaju lik. Ako mu taj čovek ne poveruje kada je o ključnoj stvari reč, da je ona zaista visoka gospa, uvećaće opasnost u kojoj se ona nalazi – ni zbog čega.

„Zahvaljujem ti na kafu“, kaza, pa spusti šoljicu i uze kalpak i rukavice. „Svetlost te blagoslovila sigurnošću, Lune. Jednoga dana srešćemo se u Seandaru.“

„Svetlost ti dala sigurnost, Kejride“, trenutak kasnije odgovori mu Lun, očigledno iznenađen učtivim pozdravom. „Jednog dana srešćemo se u Seandaru.“ Čovek mu je ponudio kaf, a Kejrid nije ni u kakvoj zavadi s njim. Zašto se iznenadio?

Kejrid ništa nije rekao Muzengiju sve dok nisu izašli iz logora, a ogijerski Baštovani hodali su odmah ispred ljudskih pripadnika Straže. Harta je hodao s Kejridove druge strane, noseći dugu sekiru na ramenu, a glava mu je bila skoro u ravni s njihovima.

„Idemo na severoistok“, reče, „ka Malvidskom tesnacu.“ Ako je dobro upamtio karte, a retko kada mu se desi da neku kartu zaboravi, makar je video samo na tren, mogu da stignu dotle za četiri dana. „Svetlost nas obasjala da stignemo pre visoke gospe.“ Ako ne stignu, potera će se nastaviti – čak do Tar Valona, ako bude neophodno. Nije ni pomislio na to da se vrati bez visoke gospe. Ako bude morao da je izbavi iz Tar Valona – to će i učiniti.