Bodež snova

35 Dijelinina važnost

„Traže bezbedan prolaz?" s nevericom upita Elejna. „Da uđu u Kaemlin?" Ispred prozora blesnuše munje, pa se začu grmljavina. Napolju je pravi potop padao na Kaemlin – lilo je kao iz kabla. Sunce mora da je već dobrano izašlo iznad obzorja, ali podne svetiljke bile su upaljene jer unutra beše tmurno i mračno.

Vitak mladić koji je stajao ispred njene niske naslonjače pocrvene od stida, ali nastavi da je gleda pravo u oči. Zapravo, bio je tek nešto malo stariji od dečaka, glatki obrazi verovatno su mu bili izbrijani više zbog pristojnosti nego što je to bilo potrebno. Vrlo pristojno, Hansel Renšar, Aratelin unuk, nije nosio ni mač ni oklop, ali na njegovom zelenom kaputu videli su se belezi od dugog nošenja oklopnog prsnika. Po velikoj vlažnoj mrlji na levom ramenu videlo se da mu je plašt propustio. Baš je čudno kakve sve stvari čovek u takvim trenucima primeti. „Moja gospo, naloženo mi je da to zatražim“, odgovori joj on sigurnim glasom.

Dijelin, ruku prekrštenih ispod grudi, mrko zagunđa. Samo što se nije namrštila. Gazdarica Harfor, kao i uvek besprekorna sa svojom grimiznom lentom prebačenom preko pozamašnih nedara, na kojoj je bio prikazan beli lav, glasno frknu. Hansel opet pocrvene. Nalazili su se u Elejninoj manjoj primaćoj sobi, u čijem je mermernom ognjištu gorela vatrica, tako da se jutarnja svežina mahom nije osećala, a od ulja u svetiljkama mirisalo je na ruže. Žarko je želela da je Birgita tu. Sudeći po blagoj razdraženosti koja je tekla kroz vezu, prelazila je preko izveštaja. Nije previše razdražena, tako da začelo nije reč ni o čemu hitnijem.

Kada su Luan i ostali pre dva dana stigli pred grad sa svojih šezdeset hiljada oružnika, to je izazvalo poprilično uzbuđenje i naglo slavlje građana po ulicama, čim je postalo jasno da neće zauzeti logore koji su ostali napušteni nakon što je Džarid Sarand otišao. Poveo je sa sobom i ljude iz kuća koje su sada na Elejninoj strani, mada to još ne znaju. Samo Svetlost zna kakve će sve nevolje taj krvavi čovek da izazove. Ali Hanselova poruka bacila je novo svetlo na ogromni tabor podignut svega milju južno od Donjeg Kaemlina. Ako Aratela, Luan i ostali znaju da se grad kroz kapije snabdeva iz Tira i Ilijana, a to začelo sada već znaju svi u Andoru, možda su došli do zaključka da opsadom ništa neće postići. Bezbedan prolaz je pitanje bojnih redova. Možda nameravaju da pozovu na predaju Kaemlina kako bi izbegli sveopšti napad. Proglasi podrške, koje su raznosile Srodnice a ne konjanici, postavljeni su od Aringila do rudarskih sela u Maglenim planinama – ili će to uskoro biti – ali bez obzira na to što se Sumeko i ostale Srodnice iznuruju Lečeći, oružnika Kajrena, Anšara i Barina koje Džarid nije odveo sa sobom u zbiru s njenima nema ni blizu šezdeset hiljada. Male skupine oružnika počele su da dolaze u grad kako se širila vest da je sada Kaemlinu bezbedno prići, ali još nisu dolazili u velikom broju. Možda prođe i nedelju dana, ako ne i više, pre nego što se pojave neke veće družine. Te su se držale podalje od grada, bojeći se Arimiline vojske. Ishod sveopšteg napada nije unapred određen – ljudi na grudobranima u znatnoj su prednosti u odnosu na one koji pokušavaju da se uz njih popnu – ali to bi u najboljem slučaju bio za dlaku izbegnut poraz, a nema nikakve nade da će ubrzo stići još pomoći. Dijelin je opet posetila Denajnu Kandred na zapadu, ali ta se žena i dalje kolebala. Uz Elejnu je devet kuća, a potrebno joj je deset, tako da i dalje ništa nije rešeno – Denajna ne može da se krvavo odluči podržava li ili ne podržava Trakande.

„Zašto hoće da razgovaraju sa mnom?“ Nekako joj pođe za rukom da spreči da joj se Birgitina razdraženost čuje u glasu. Kako Birgitina, tako i njena.

Hansel opet pocrvene. Izgleda da lako crveni. Plamen je spalio, zaista su joj poslali dečaka! „Nisam obavešten, moja gospo. Jednostavno mi je rečeno da tražim bezbedan prolaz.“ A onda se pokoleba. „Milostiva, bez toga oni neće ući u Kaemlin.“

Elejna ustade, pa priđe svom pisaćem stolu i iz kutije od ružinog drveta izvadi jedan list glatke bele hartije, pa umoči pero u kristalnu mastionicu optočenu srebrom. Čitka slova potekoše na hartiju, bez njenog uobičajenog krasnopisa. Bila je kratka i smesta je prešla na suštinu.

Pokušavala je da ostane smirena, ali čelično pero ukopalo se u hartiju na poslednjih nekoliko slova. Bezbedan prolaz. Usmeri kako bi zapalila sveću za pečatni vosak, a ruka joj zadrhta kada na stranicu kapnu zlatnožute voštane kapi. Hteli su da nagoveste kako će ona pokušati da ih zadrži silom. Ne, nisu samo nagovestili! Kao da su to otvoreno rekli! Pritisnu pečat, rascvetali ljiljan, u vosak kao da pokušava da ga nabije u sto.

„Evo“, kaza pružajući mladiću hartiju. Glas joj beše leden, a nije se ni potrudila da bude makar malo toplija. „Ako se sa ovim ne osete sigurno, možda bi mogli probati da se umotaju u pelene.“ Grmljavina kao da naglasi njene reči.

On opet pocrvene, ovoga puta očigledno od besa, ali pametno se ograniči na to da joj zahvali dok je presavijao hartiju. Pažljivo ju je smeštao u unutrašnjost svog kaputa dok ga je gazdarica Harfor ispraćala. Ona će ga lično otpratiti do njegovog konja. Glasnik velmoža moćnih kao što su Luan i ostali mora se primiti sa izvesnom počašću.

Elejnin gnev se odjednom pretvori u tugu. Nije mogla oceniti zbog čega je tužna. Raspoloženje kao da joj se često menjalo bez ikakvog povoda. Možda je tužna zbog svih onih koji su poginuli i koji će tek poginuti. „Dijelin, jesi li sigurna kako ne želiš da budeš kraljica? Luan i oni njegovi podržali bi te za tren oka, a ako bih te ja podržala, podržali bi te i oni koji su mene. Plamen me spalio, verovatno bi te i Denajna podržala.“

Dijelin sede, pa pažljivo namesti plave suknje pre nego što odgovori. „Potpuno sam sigurna. Vođenje moje kuće dovoljan mi je posao i ne želim da tome pridodam upravljanje celim Andorom. Sem toga, ne odobravam da se kuće smenjuju na prestolu bez dobrog razloga – nedostatak kćeri naslednice ili činjenice da je ona glupa, nesposobna, okrutna ili gramziva, što je još gore. Ti nisi ništa od toga. Nastavljanje omogućava postojanost, a postojanost donosi napredak.“ Ona klimnu glavom; dopala joj se ta rečenica. „Pazi, da si umrla pre povratka u Kaemlin i pre nego što si položila pravo na presto, ja bih ušla u igru, ali jednostavna je istina da ćeš ti biti bolja vladarka nego što bih ja bila. Bolja za Andor. To je delimično zbog tvoje povezanosti s Ponovorođenim Zmajem.“ Dijelin izvi jednu obrvu, pozivajući Elejnu da objasni tu povezanost. „Ali najvećim delom“, nastavi ona kada Elejna ništa ne reče, „to je zbog tebe. Gledala sam dok si odrastala i dok si napunila petnaest godina, već sam znala da ćeš biti dobra kraljica – možda najbolja koju je Andor ikada imao.“

Elejna pocrvene, a oči joj zasuziše. Plamen spalio njene promene raspoloženja! Samo što zna da sada ne može da krivi trudnoću. Pohvala od Dijelin ista je kao što su bile pohvale njene majke – nikada nevoljna, nikada nezaslužena.

Jutro joj je bilo ispunjeno, a mora da vodi računa samo o Kaemlinu i palati umesto o čitavom Andoru. Gazdarica Harfor podnela joj je izveštaj da su se uhode u palati, za koje je potvrđeno da su radile za Arimilu ili njene saveznike, veoma smirile – kao miševi koji se boje da ih mačka gleda.

„Sada je bar bezbedno da ih otpustimo, milostiva“, s velikim zadovoljstvom reče Rina. Ne voli što ona sama u kraljevskoj palati ima uhoda koliko i Elejna, a možda i više. Kći naslednica ili kraljica možda žive u palati, ali što se tiče glavne sobarice – palata je njena. „Sve njih.“ Uhode koje rade za druge zadržane su na svojim mestima kako niko ne bi posumnjao da Rina zna za njih.

„Ostavi ih sve i nastavi da ih držiš na oku“, reče joj Elejna. „Najverovatnije je da će upravo oni opet primiti nečije pare, a već znamo ko su.“ Poznata uhoda može se sprečiti da sazna sve što ne bi trebalo da sazna i moguće je postarati se da otkrije upravo ono što želiš da otkrije. To važi i za oči i uši raznih ađaha koje je gazdarica Harfor takođe otkrila. Ađasi nemaju nikakvog prava da je uhode, pa će sami biti krivi ako budu delali na osnovu lažnih podataka kojima ih ona hrani na kašičicu. Ne može to prečesto, kako one ne bi shvatile da je otkrila njihove uhode, ali po potrebi može.

„Kako kažeš, moja gospo. Svet se promenio, zar ne?“

„Bojim se da jeste, gazdarice Harfor.“

Dežmekasta žena tužno klimnu, ali smesta se vrati poslu. „Milostiva, jedan od prozora u Velikoj dvorani počeo je da curi. Da je reč o nečemu sitnom, pobrinula bih se za to i ne bih ti time dosađivala, ali ovde je reč o pukotini u staklu, što znači da se mora pozvati...“ Spisak stvari za koje je potrebno Elejnino odobrenje i hartija koje mora da potpiše samo se nastavlja.

Gazda Nori je podneo izveštaj o tovarima pšenice, pasulja i razne robe onim svojim prašnjavim glasom, a onda sa izvesnim iznenađenjem izjavio da se broj paljevina nije smanjio. Te noći je izgorelo sedamnaest zgrada. Bio je ubeđen da će Arimilino zarobljavanje učiniti kraj tome i osećao je samoprekor zbog toga što je pogrešio. Doneo je naloge za pogubljenje sa imenima Risa a’Balamana i Aldreda Gomajsena da ih potpiše i zapečati. Plaćenici koji okrenu ćurak ništa drugo ne mogu ni da očekuju, sem u slučaju da njihovi novi gospodari odnesu prevagu. Hafin Bakuvan poslao je molbu u kojoj traži nagradu za svoje postupke kod Farmadinške kapije, ali to je bilo sasvim lako odbiti. Možda je prisustvo domanskog plaćenika i njegovih ljudi omogućilo da kapija ne padne sve dok Dijelin nije stigla, ali za to dobijaju platu.

„Bojim se da su zatvorenici i dalje mučaljivi“, reče Nori, vraćajući odbijenu molbu u svoje kožne korice za spise. Činilo se kao da je mislio da će ako to učini dovoljno brzo biti isto kao da je nije ni vadio. „Mislim na Prijatelje Mraka Aes Sedai. I drugu dvojicu. Vrlo su mučaljivi izuzev... ovaj... psovki. Melar je najgori, pošto ne prestaje da viče šta sve namerava da uradi ženama koje su ga uhapsile.“ Deni je njena uputstva shvatila krajnje doslovno; gardistkinje su teško pretukle Melara, ostavljajući ga u modricama od glave do pete. „Ali Aes Sedai takođe umeju da budu sasvim... ovaj... pogrdne. Bojim se da će možda biti neophodno da ih stavimo na ispitivanje ako hoćemo da otkrijemo makar nešto korisno.“

„Ne zovi ih Aes Sedai“, prasnu ona. Utroba joj se prevrće kada čuje reći „Aes Sedai" u vezi s rečima „Prijatelji Mraka“. „Te žene su se odrekle svakog prava da ih oslovljavaju sa Aes Sedai.“ Lično im je skinula prstenje Velike zmije i naredila da se pretopi. To je Egvenino pravo, a ne njeno, tako da će možda biti ukorena zbog toga, ali nije mogla da se suzdrži. „Zamoli gospu Silvazu da ti pozajmi svog pisara.“ Među svojim ljudima nije imala ispitivače, a prema Avijendi, nevešt ispitivač verovatno će ubiti onoga koga bezuspešno ispituje. Kada će njenoj sestri biti dopušteno da je poseti? Svetlosti, nedostaje joj Avijenda. „Pretpostavljam da on nije ništa ni blizu tome.“ Munja obasja prozore, a okna se zatresoše od grmljavine.

Nori pritisnu vrhove prstiju jedne uz druge, držeći korice za spise dlanovima pribijene uz mastilom umrljanu lentu, pa se ozbiljno namršti. „Moja gospo, malo ljudi ima sopstvene ispitivače. To govori o... ovaj... mračnijoj strani ličnosti. Mada, ako sam dobro shvatio, njen deda je terao sve muškarce koji su pokazivali zanimanje za nju sve dok nisu prestali da se zanimaju, a otkad se ispunoletila postala je prava zarobljenica. Tako nešto svakoga može naterati da svet posmatra iz mračnijeg ugla. Ona možda nije... ovaj... dostojna poverenja koliko bi se to moglo želeti, moja gospo.“

„Misliš li da možeš podmititi neke od njenih slugu da budu moje oči i uši?“ Kako je bilo lako postaviti to pitanje. Uhode su postale sastavni deo njenog života, koliko i zidari ili staklari.

„To bi trebalo da bude moguće, moja gospo. Znaću sa sigurnošću za dan ili dva.“ Nekada bi bio užasnut zamišlju da ima ikakve veze sa uhođenjem. Izgleda da se vremenom sve menja. Šake mu se premestiše na koricama, skoro ih otvarajući. „Bojim se da se podzemni odvodni kanali u južnom delu Novog grada smesta moraju pregledati.“

Elejna uzdahnu. Ne menja se baš sve. Plamen je spalio, kada čitav Andor bude njen, najverovatnije neće imati nimalo vremena za sebe. Šta li Luan i ostali hoće?

Nedugo nakon sredine jutra, Melfana Dauliš dođe i reče Esandi i Neris da skinu Elejnu do gole kože, kako bi mogla da se izmeri na ogromnim drvenim terazijama koje je babica svakodnevno donosila sa sobom. Hvala Svetlosti, mesingani tas bio je pokriven ćebetom. Zdepasta ženica osluškivala joj je otkucaje srca kroz šuplju drvenu kupu koju joj je prislanjala uz grudi i leđa, zadizala joj je kapke kako bi joj pregledala oči i njušila joj je dah. Naterala je Elejnu da se pomokri, a onda je prinela staklenu teglu svetlosti jedne podne svetiljke kako bi je izučavala. I to je onjušila, pa je čak umočila prst u teglu i olizala ga! Bio je to još jedan svakodnevni obred. Elejna skrenu pogled, zatežući cvećem izvezenu svilenu odoru oko sebe, ali svejedno zadrhta. Melfana to ovoga puta primeti.

„Na osnovu promena u ukusu, mogu da prepoznam neke bolesti, milostiva. U svakom slučaju, ima i gorih stvari. Moj mali Džaem, ovaj što je doneo terazije, njegov prvi posao bio je da čisti konjušnicu. Tvrdi da je sve što je nakon toga jeo imalo ukus kao...“ Okrugli trbuh zatrese joj se od smeha. „Pa, moja gospo, možeš da zamisliš.“ Elejna je mogla i bilo joj je drago što nije bila sklona mučnini. Ali svejedno opet zadrhta. Esanda je izgledala sasvim staloženo, ruku sklopljenih preko pojasa, i sa odobravanjem je gledala svoju nećaku – ali Neris je izgledala kao da će povratiti. „Šteta što ne može da nauči moj zanat, ali niko ne bi kupovao bilje od muškarca – niti bi bilo koja žena pristala na mušku babicu.“ Melfana se grohotom zasmeja na tu besmislenu zamisao. „Hoće da bude ni manje ni više nego oružarev šegrt. Star je za to, ali šta je tu je. A sada, dobro pazi da čitaš svom detetu.“ Poprilično je sumnjala u Elejninu tvrdnju da će roditi dečaka i devojčicu. Neće to da prihvati sve dok im ne bude čula otkucaje srca, a dotle ima još nekoliko nedelja. „I neka joj muzičari sviraju. Tako će naučiti da prepoznaje zvuk tvog glasa, a naučiće da voli čitanje i muziku. To pomaže i u drugim stvarima. Dete bude bistrije.“

„Gazdarice Dauliš, svaki put to kažeš“, razdraženo joj reče Elejna. „Znaš, mogu to da zapamtim. I radim to što kažeš.“

Melfana se opet zasmeja, a tamne oči joj zaiskriše. Prihvatala je Elejnine promene raspoloženja kao što čovek prihvata kišu i grmljavinu. „Iznenadila bi se koliko žena ne veruje da dete u materici može da čuje. Ali ja vidim razliku između onih kojima se čita i onih kojima se ne čita. Milostiva, bi li ti smetalo da malo popričam s mojom tetkom pre nego što odem? Donela sam joj pitu i melem za zglobove.“ Esanda pocrvene. Pa, sada kada je njena laž razotkrivena, ima da prihvati Lečenje – ili će Elejna da čuje zašto to nije učinila.

Na kraju podnevnog obroka, Elejna je Birgiti pomenula pitanje šta li Luan i ostali nameravaju. Bio je to izvanredan obrok i ona je jela kao gladni vuk. Melfana je izgrdila kuvarice i sve ostale žene koje su joj se našle nadohvat ruke zbog nezačinjene i slabe hrane kojom su je hranile. Danas je za ručak imala malu barsku pastrmku, savršeno isprženu, rolnice od kupusa napunjene mrvljenim ovčjim sirom, boraniju s leblebijama i pitu od kiselih jabuka. Još jedan razlog zašto je taj obrok bio predivan bilo je i to što nije bilo ni traga od kvarenja. Za piće je imala lep crni čaj s metvicom, od kojeg ju je na tren obuzela napetost sve dok nije shvatila da je to zaista metvica. Jedino što je Melfana zabranila bilo je vino, ma koliko razvodnjeno. Čak se i Birgita odrekla pića, mada se činilo nemogućim da to može išta uticati kroz vezu. Elejna joj to nije napomenula. Birgita je previše pila kako bi utulilabol zbog svog Gajdala. Elejna je to razumela, premda nije odobravala. Nema predstave šta bi ona radila da Rand umre.

„Ne znam“, odgovori joj Birgita pošto proždra poslednje ostatke svog parčeta pite. „Pretpostavljam da su došli da od tebe zatraže da im pomogneš protiv Krajišnika. Jedino krvavo sigurno jeste da nisu došli da ti pruže podršku.“

„I ja to pretpostavljam.“ Elejna ovlaži prst i pokupi mrvice sira, pa ih ubaci u usta. Mogla je pojesti i da joj je dvaput toliko bilo na tanjiru, ali Melfana je izjavila da će strogo paziti da joj ograniči gojenje. Taman koliko treba, a ne previše. Možda se tako osećaju krave koje spremaju za prodaju. „Ako ne budu tražili da predam Kaemlin.“

„Ta mogućnost uvek postoji“, saglasi se Birgita, zvučeći skoro veselo. U vezi se osećalo da je sve samo ne vesela. „Ali i dalje imamo osmatrače na kulama a Džulanija i Kirejla zaposlile su se kao pralje u njihovom taboru, tako da ćemo znati ako krenu na grad i pre nego što njihov prvi čovek jednom korakne.“

Elejna požele da ne uzdiše tako često. Plamen je spalio, drži Arimilu, Nijanu i Eleniju pod stražom i one svakako ne uživaju u tome što dele krevet – zna da ne bi trebalo da se naslađuje time, ali ipak to čini – i stekla je još tri saveznika, mada ne nužno najpouzdanija. Bar su sada nerazmrsivo vezani za nju. Trebalo bi da se oseća kao pobednik.

Tog popodneva Esanda i Sefani obukle su je u tamnozelenu haljinu sa smaragdnim prugama duž sukanja i izvezenu srebrom po nedrima, rukavima i skutima. Od nakita je nosila svoj prsten Velike zmije i veliku srebrnu pribadaču, obojenu u plavo izuzev obrisa kamena temeljca Trakanda. Zbog te pribadače obuzela ju je potištenost. U okviru kuće se govorilo da su Trakandi kamen temeljac koji drži Andor. U tome baš i nije uspela.

Ona i Birgita su na smenu čitale njenoj nerođenoj deci. Naravno, iz istorija; nije htela da im čita lakomislene priče, u slučaju da je Melfana u pravu. Bilo je to veoma suvoparno. Jedan dežmekasti čovek u crvenom i belom svirao je na flauti, dok je jedna vitka žena u livreji svirala na dvanaestostrunoj biterni, živahno i veselo. Bar kada ih grmljavina nije prigušivala. Bardovi ne rastu na drveću i Birgita nije bila sigurna da li da ikome van palate dozvoli pristup Elejni, ali gazdarica Harfor je našla čitav niz uspešnih muzičara koji su zdušno prihvatili priliku da obuku livreju. Plata im je znatno bolja u palati nego u krčmi, a uz platu im je obezbeđena i odeća. Elejna se nosila mišlju da pokuša da unajmi zabavljača, ali to ju je nateralo da se seti Toma. Je li na suvom? Da li je uopšte živ? Sve što je mogla bilo je da se moli. Svetlost dala da je tako. Preklinjala ju je.

Gazdarica Harfor dođe da najavi dolazak Luana, Aratele i ostalih, pa Elejna stavi krunicu kćeri naslednice, jednostavni zlatni obruč s jednom jedinom zlatnom ružom iznad svojih veđa, okruženom trnjem. Kasejla s još osam gardistkinja pođe za njom, Birgitom i Esandom kada izađoše iz njenih odaja. Bat čizama glasno je odzvanjao po podu. Devet gardistkinja poginulo je za vreme njenog spasavanja od Prijatelja Mraka, što je izgleda ostale međusobno još čvršće vezalo. Dvaput su se izgubile na putu do Velike dvorane, ali nijedna od njih nije ni pisnula. Šta su promenljivi hodnici naspram ognja i munje stvorenih pomoću Moći? Velika zasvođena vrata Velike dvorane, čija su oba krila bila izrezbarena propetim lavovima, stajala su otvorena, a Kasejla je povela gardistkinje da stanu pred njih dok su Elejna, Birgita i Esanda ulazile.

Visoki prozori u zidovima bili su tamni od kiše, izuzev kada neka munja blesne, ali podne svetiljke postavljene duž zidova i oko belih stubova podignutih u redovima sa obe stane dvorane, bile su upaljene. U tom velikom prostoru glasno kapanje je odjekivalo kako su kapi padale u veoma prosto drveno vedro ispod jednog od vitraža u tavanici, dvadeset stopa iznad njih, na kojem je jedan propeti beli lav bio orošen bremenitim kapima vode što su blistale duž pukotine, blizu prikaza bitaka i lica najranijih andorskih kraljica.

Baš kao uvek u toj dvorani, dok je prelazila preko crvenih i belih pločica Elejna se osećala kao da joj te žene sude. One su sazdale Andor oštrinom svojih umova i krvlju svojih sinova i muževa, počevši od jednog jedinog grada da daju oblik jednoj snažnoj državi koja je nastala iz ruševina carstva Artura Hokvinga. Imaju pravo da sude o svakoj ženi koja sedi na Lavljem prestolu. Pretpostavlja da su njihovi likovi tu i postavljeni baš da bi se sve kraljice osećale kao da istorija sudi o njihovim delima.

Presto je bio povrh belog mermernog stepeništa na suprotnom kraju odaje, izrezbaren i pozlačen, po veličini predviđen za ženu, ali svejedno ogroman i na nogarima izrezbarenim tako da liče na lavlje šape. Na vrhu visokog naslona, beli lav, obrazovan od belog poludragog kamenja postavljenog u polju blistavih rubina, stajao bi iznad glave i najviše žene koja sedne na taj tron. Dijelin je već stajala u podnožju postolja, gledajući kako Silvaza razgovara s Konejlom i Katalin, dok Branlet i Perival pomno slušaju. Perival prođe prstima kroz kosu i klimnu. Sumnja li Dijelin i u Silvazu? Lir i Karind stajali su po strani od ostalih, ali podalje i jedan od drugog. Pošto su bili saveznici protiv Elejne, sada ne žele da ona misli kako su i dalje u savezništvu. Esanda ode da se pridruži slugama i sluškinjama u livrejama ostalih osam kuća, okupljenih za stolom na kom su bili visoki ibrici s vinom i čajem. Nezvanični prijem to znači. Svako od njih može da dovede po jednog slugu. Da je reč o zvaničnom sastanku, Elejna bi morala da obezbedi sve sluge, a Velika dvorana bi bila prepuna svih plemića u Kaemlinu, svih plemića iz tabora ispred Kaemlina.

„Elejna, Elorijen će možda pokušavati da te izaziva“, reče joj Dijelin peti put otkad je čula za njihov zahtev za slobodan prolaz. Lice joj je bilo smireno i staloženo, ali mora da je osećala nekakvu strepnju. Ruke joj nepotrebno zagladiše zlatom izvezene suknje.

„Neću joj dozvoliti da me izazove“, odgovori Elejna. „Niti će to dozvoliti ma ko drugi. Mislim na tebe, Konejle, i na tebe, Lire.“ Konejl, u zlatom izvezenoj plavoj odeći, pocrvene jednako brzo kao što je crveneo Hansel. Potukao se s jednim najamnikom za kojeg je mislio da je pogrdno govorio o Elejni i skoro ga je ubio. Sreća po njega što je najamnik prvi isukao mač. Čak i najamnici zaslužuju pravdu, a Andor nije Tir, gde velmože mogu da nekažnjeno ubijaju ljude niskog roda. Pa, mogli su pre nego što je Rand promenio onoliko njihovih zakona. Plamen ga spalio, zašto toliko skače?

„Elejna, podržao sam te – i to znači da ću te uvek podržavati“, reče joj Lir. Od glave do pete izgledao je kao samouvereni dvorjanin odeven u srebrom izvezenu zelenu svilu, sa srebrnim krilatim čekićem kuće Barin na okovratniku, ali preterano je premazan. „Ali zauzdaću narav šta god da Elorijen bude rekla.“ Kroz vezu na tren pokulja prezir. Pokušavajući da dokaže koliko je odan Elejni, Lir se tri puta potukao s najamnicima. Za dva dana. Taj čovek mora da je tražio kavgu kada mu je to pošlo za rukom.

„Ako bude pokušala da nas podbada, zašto da držimo jezike za zubima?“, zatraži da čuje Katalin. Njena crvena haljina, izvezena širokim zlatnim trakama po skutu i rukavima, nimalo joj nije pristajala, naročito ne kad su joj se punački obrazi zarumeneli od besa. Isturila je bradu. Možda nosi tu veliku pribadaču s plavim medvedom Hevina upravo da bi morala da diže glavu i sve gleda s visine. „Nikada nisam dopuštala da me iko nekažnjeno podbada.“

„Vo odgovara na podbadanje i radi ono što stočar želi“, zajedljivo odvrati Dijelin. „Baš kao što ćeš ti raditi ono što Elorijen želi ako budeš odgovarala na njena podbadanja.“ Katalini obrazi opet pocrveneše, ali sada nesumnjivo od posramljenosti.

U dovratku se pojavi Rina Harfor. „Moje gospe“, glasno kaza, tako da joj glas odjeknu skoro praznom odajom. „Moji lordovi.“

To je nezvanična najava, prilikom susreta dve strane kada se ne zna u kojoj su meri suprotstavljene. Gazdarica Harfor najavi novopristigle lordove i gospe strogo po starešinstvu, mada među okupljenim kućama nije bilo velikih razlika kada je o tome reč. Luan Norvelin, strogog izraza lica i s više sedih u kosi nego što je imao kada ga je Elejna poslednji put videla, bio je u plavom kaputu bez ikakvih ukrasa, sem srebrnog lososa Norvelinovih na visokom okovratniku. Aratela Renšar, lica naboranog i smeđe kose prilično prosede, beše u crvenoj jahaćoj haljini kitnjasto izvezenoj zlatom i s velikom rubinima načičkanom pribadačom na kojoj su bila prikazana tri zlatna psa. Pelivar Koelan, visok i vitak, tamne kose koja mu se toliko povukla da je još malo pa izgledalo kao da je izbrijao prednji deo glave kao Kairhijenjanin, nosio je srebrom izvezeni plavi kaput s dve crvene ruže na okovratniku, ruže Koelana. Aemlin Karand, dežmekasta i odevena u sivu svilenu haljinu s trima zlatnim strelama koje su joj se pele uz rukave i koje su joj preko nedara bile tako gusto izvezene da je podsećala na prepuni tobolac. Elorijen Tremejn, ne onako punačka kako Elejna pamti, ali i dalje lepa, bila je u plavoj haljini sa zelenim prugama, po rukavima izvezenoj zlatorogim belim jelenima Tremejna. Abel Pendar, četvrtastog lica strogog ispod sede kose, bio je u tamnosivoj odeći s tri zlatne zvezde na okovratniku. Svi su zajedno išli niz Veliku dvoranu, ali ne onako kako su najavljeni, a pratile su ih sluge. Elorijen i Abel išli su s Luanom, a Pelivar i Aemlin sa Aratelom, pri čemu je između tih skupinica bilo dva koraka razmaka. Tako dakle. Zajedno su tražili bezbedan prolaz, ali nisu jedinstveni. To je manje verovatno da će zahtevati predaju grada. Čak i otvoreni neprijatelji povremeno mogu da delaju zajednički. Razdeljene suknje i pripijene čakšire presijavale su se od vlage. Ni najbolji plašt ne može potpuno zaštititi čoveka od ovakvog pljuska. Sigurno neće biti baš najprijatnije naravi.

„Budite dobrodošli“, obrati im se ona kada se njihove sluge odvojiše kako bi se pridružile ostalima. „Jeste li za vino ili za čaj? Vino je kuvano i začinjeno. Danas je hladan dan za proleće.“

Luan otvori usta, ali Elorijen se prva javi. „Bar ne sediš na prestolu.“ Lice kao da joj beše isklesano od mermera, a glas jednako tvrd i hladan. „Napola sam očekivala da ću te zateći na njemu.“ Grmljavina zatutnja.

Luan samo što nije uzdahnuo. Aratela prevrnu očima kao da je čula nešto čega se već naslušala. Lir se promeškolji, ali Elejna ga samo pogleda, a on se malčice pokloni u znak izvinjenja.

„Nemam prava da sedim na prestolu, Elorijen“, mirno odgovori ona. Svetlosti, samo da joj se narav ne otrgne. „Još.“ Tu reč nenamerno izgovori malo oštrije. Možda ipak nije spokojna koliko bi volela da bude.

Elorijen se izrugnu: „Ako čekaš da Denajna upotpuni tvojih desetoro, dugo ćeš se načekati. Denajna je poslednje Nasleđivanje provela obilazeći svoje posede. Nikada nije pristala ni uz koga.“

Elejna se nasmeši, ali usiljeno. Nasleđivanje je kada jedna kuća nasleđuje drugu na prestolu. „Ja ću čaj.“

Elorijen trepnu, ali to ponuka ostale da kažu šta će da piju. Samo su Elejna, Birgita, Branlet i Perival uzeli čaj. Svi njušnuše bilo srebrne pehare s vinom ili porcelanske šoljice sa čajem pre nego što srknuše. Elejna nije bila uvređena. Hrana i vino mogu da budu dobri u kuhinji, pa da se pokvare dok stignu do trpeze. Nikada se ne zna gde će ili kada će kvarež da udari. Čaj se blago osećao na đumbir, ali ne u tolikoj meri da bi to nadjačalo ukus dobrog tremalkinškog crnog čaja.

„Vidim da si većinu onih koji te podržavaju napabirčila među decom i Arimilinim otpacima“, kaza Elorijen. Katalin pocrvene kao njena haljina, a Branlet se besno ispravi, no Perival ga uhvati za ruku i odmahnu glavom. Perival je razuman mladić i pametniji nego što bi se to po njegovim godinama reklo. Liru ovoga puta pođe za rukom da se suzdrži, ali Konejl zausti da nešto odbrusi pre nego što umuče na Elejnin strog pogled. Karind samo ravnodušno uzvrati kada je Elorijen zajedljivo pogleda. Karind nije preterano pametna, ali malo toga je dotiče.

„Mora da ste imali razlog zbog kojeg ste zatražili ovaj sastanak“, odvrati Elejna. „Ako je to bilo samo da biste vređali...“ Nije dovršila tu rečenicu. Ima ona svojih razloga zbog kojih je želela da dođe do tog sastanka. Da su zatražili od nje da im dođe pred noge, učinila bi to. A da pritom ne traži bezbedan prolaz. Osećajući kako kroz vezu dobuje bes, ona odlučno obuzda svoj gnev. Birgita se mrštila na Elorijen i sevala očima kao bodežima. Ako počnu da pothranjuju jedna drugoj srdžbu... Na to ne sme ni da pomišlja, ne na tom mestu i u tom trenutku.

Elorijen opet zausti, ali ovoga puta Luan je preseče. „Elejna, došli smo da tražimo primirje.“ Blesak munje obasja severne prozore, kao i one u tavanici, ali razmak između munje i grmljavine govorio je da je sevnula negde daleko.

„Primirje? Jesmo li u ratu, Luane? Je li neko položio pravo na presto, a da ja to nisam čula?“ Šest pari očiju pogleda Dijelin, a ona zagunđa.

„Budale. Pričala sam vam i pričala, a vi niste hteli da mi verujete. Možda ćete poverovati ovome. Kada su Silvaza, Karind i Lir odaslali svoje proglase podrške – i ja sam poslala svoj. Taravini su uz Trakande, i ubrzo će čitav Andor saznati za to.“

Elorijen gnevno pocrvene, ali nekako joj pođe za rukom da čak i to deluje ledeno. Aemlin zamišljeno otpi jedan dobar gutljaj. Aratela dopusti da joj se razočaranje na tren pokaže na licu pre nego što ono opet postade skoro jednako strogo kao Elorijenino.

„Bilo kako bilo“, nastavi Luan, „i dalje želimo... ako već ne primirje, a ono privremeni sporazum.“ On otpi mali gutljaj iz svog pehara s vinom, pa tužno odmahnu glavom. „Čak i da sakupimo sve što imamo, teško će nam biti da porazimo Krajišnike – ali ako ne budemo delali svi zajedno, rasparčaće Andor čim budu rešili da se pokrenu. Iskren da budem, iznenađen sam time što su se toliko dugo i zadržali na jednom mestu. Njihovo ljudstvo bi dosad trebalo da se sasvim odmorilo, čak i nakon hiljadu liga dugog marša.“ Munja jarko obasja južne prozore, a grmljavina tako glasno zatutnja da se prozorska okna zatresoše. To je bilo blizu.

„Što se mene tiče, očekivala sam da će sada već biti u Murandiji“, odgovori Elejna. „Ali verujem da je razlog zbog kojeg su i dalje ulogoreni to što strahuju da će raspiriti rat ako se previše približe Kaemlinu. Izgleda da pokušavaju da nađu put do Murandije služeći se seoskim drumovima. Dobro znate u kakvom su stanju ti putevi ove godine. Ne žele da ratuju s nama. Kada sam im dala dozvolu da pređu preko Andora, rekli su mi da traže Ponovorođenog Zmaja.“

Elorijen se zagrcnu i izgledalo je kao da će joj parčad leda ispasti iz usta. „A da si ti ita? Trtljaš tu kako nemaš prava da sediš na prestolu – još – a onda sebi pripisuješ prava jedne...“

„Jedne Aes Sedai, Elorijen.“ Elejna diže desnu šaku tako da jasno vide zlatnu Veliku zmiju oko njenog domalog prsta. Glas joj beše leden. Bilo je to jače od nje. „Nisam im se obratila kao kći naslednica, pa čak ni kao Visoko sedište kuće Trakand. S njima sam razgovarala kao Elejna Aes Sedai iz Zelenog ađaha. Da nisam – oni bi svejedno došli. Malo je nedostajalo da im potpuno ponestane hrane za ljude i konje. Da sam pokušala da ih zaustavim, da je bilo ko pokušao da ih zaustavi – došlo bi do rata. Rešeni su da nađu Ponovorođenog Zmaja. Andor bi imao slabe izglede da u tom ratu pobedi. Luane, ti pričaš nešto o zajedničkom delanju? Da se sakupi sva andorska vojna sila, skoro da bismo mogli da im budemo ravni po broju – ali dve trećine naših vojnika bili bi ljudi koji umeju da drže halebardu ili koplje, ali većinu svog vremena provode za plugom. Svaki njihov čovek je iskusni oružnik koji se ne bi iznenadio da se bilo kog dana u životu suoči s Trolocima. Umesto rata koji bi Andor natopio krvlju i obogaljio ga na čitavo pokolenje, imamo to da Krajišnici mirno prelaze preko naše zemlje. Držim ih na oku. Plaćaju hranu za ljude i konje koja im je potrebna – i to dobro.“ Nekom drugom prilikom, s drugim sagovornicima, smejala bi se zbog toga. Andorski seljaci pokušali bi da začepe cenu i Mračnome. „Najgore što su uradili bilo je to što su izbičevali nekoliko konjokradica, a bez obzira na to što je trebalo da budu predati nekom magistratu – ne mogu da krivim Krajišnike zbog toga što su to uradili. A sad mi reci, Elorijen, šta bi ti učinila drugačije – i kako?“

Elorijen trepnu, sva nadurena i ledena, a onda prezrivo frknu i otpi vina.

„A šta nameravaš s tom Crnom kulom?“, tiho upita Abel. „Ja... pretpostavljam da imaš plan i za njih.“ Da li on to naslućuje njen drugi razlog zbog kojeg je pustila Krajišnike da prelaze preko Andora? Neka ga, sve dok to ne govori. Sve dok on ćuti, izgleda kao da se vodila jedino onim što je dobro za Andor. To je nesumnjivo licemerno, ali je i razumno. Govorila je istinu kada je navodila svoje druge razloge, ali moglo bi je skupo koštati ako bi neko naglas izgovorio taj poslednji razlog kojim se vodila. I dalje joj je potrebna još jedna kuća – i izgleda da bi to mogli biti Kandredi, ali Denajna se neće ni mrdnuti ako pomisli da Elejna pokušava da je natera na to.

„Ništa“, odgovori mu. „Povremeno šaljem gardiste da jašu oko Crne kule i da ih podsećaju kako su u Andoru i da su podložni andorskim zakonima, ali sem toga ne mogu da učinim ništa više nego što bih mogla da se Bela kula odjednom prebaci u Kaemlin.“ Svih šestoro je dugo netremice zurilo u nju.

„Pendari su uz Trakande“, odjednom reče Abel, a odmah za njim Luan kaza: „Norvelini su uz Trakande.“ Munja blesnu, obasjavši vitraže u tavanici.

Elejna se jedva suzdrža da ne zakleca. Birgitino lice bilo je bezizražajno, ali kroz vezu se pronosila zapanjenost. Gotovo je. Ima ih jedanaest – i presto je njen.

„Što je više kuća podržava, to je bolje po Andor.“ I Dijelin je zvučala pomalo zgranuto. „Podržite sa mnom Trakande.“

Nakon toga nastade jedna duža stanka, bremenita značajnim pogledima, ali onda jedno po jedno Aratela, Pelivar i Aemlin obznaniše kako njihove kuće stoje uz Trakande. Ali to su učinili zbog Dijelin. Elejna će to morati da ima na umu. Možda će vremenom moći da zadobije njihovu odanost, ali trenutno je podržavaju zbog Dijelin.

„Presto je njen“, kaza Elorijen, kao i uvek – ledenim glasom. „Sve ostalo je samo kićenje perjem.“

Elejna pokuša da joj se toplo obrati. „Elorijen, da li bi nam se večeras pridružila na obedu? Bar ostani dok kiša ne stane.“

„Imam svoje kuvare“, odvrati Elorijen, pa krenu prema vratima. Njena služavka pritrča da od nje uzme pehar i da ga vrati na sto. „Čim kiša stane, odlazim za Šeldin. Već predugo odsustvujem.“

„Tarmon Gai’don se bliži, Elorijen“, kaza joj Elejna. „Tada nećeš moći da ostaneš na svom imanju.“

Elorijen zastade, pa se osvrnu. „Kada Tarmon Gai’don osvane, Tremejni će jahati u Poslednju bitku – a jahaćemo iza andorskog lava.“ Grmljavina zatutnja kada ona izađe iz Velike dvorane, praćena svojom služavkom.

„Da li biste mi se pridužili u mojim odajama?“, upita Elejna ostale.

Iza andorskog lava, ali ni reči o Elejni Trakand. Barem polovina onih koji je podržavaju sumnjiva je na ovaj ili onaj način, Džarid Sarand je i dalje na slobodi – i to s pozamašnom vojnom silom, a Elorijen će joj s vremenom stvarati nevolje. U pričama nikada nije tako. U pričama se na kraju sve uredno završi. Stvaran život je daleko... prljaviji. Ipak, presto je napokon njen. Ostaje krunisanje, ali to je sada samo reda radi. Dok je vodila povorku iz Velike dvorane, čavrljajući s Luanom i Pelivarom, grmljavina je tutnjala kao doboš koji udara marš za Tarmon Gai’don. Još koliko vremena pre nego što andorski barjaci moraju da pođu u Poslednju bitku?