Црна стрела

Пролог

Једног после поднева, у позно пролеће, чуло се у неуобичајено време звоњење звона са танстолског замка. Далеко и близу, у шуми и у пољима поред реке, народ је напуштао своје послове и журио у правцу одакле је звук допирао. У засеоку Танстол стајала је група сеоске сиротиње и чудила се том позиву.

Заселак Танстол у то време, за владе старог краља Хенрика VI, имао је готово исти изглед као и данас. Двадесетак кућа од масивне храстове грађе стајало је раштркано у дугачкој зеленој долини, која се дизала од реке. У подножју, друм је прелазио преко моста, успињао се на другој страни и ишчезавао у шумарцима на свом путу за замак и даље за холивудску опатију.[1] У средини засеока налазила се црква окружена тисовима. Падине су на свим странама биле крунисане и цео видик оивичен зеленим брестовима и тек олисталом храстовом шумом.

Близу моста, поред каменог крста на Једном брежуљку, беше се окупила група — пет-шест жена и један висок човек у кошуљи од грубе сељачке тканине — и расправљала о томе шта ли то звоно најављује. Гласник је прошао кроз заселак пре пола часа и испио крчаг пива у седлу, јер није смео да сјаше због хитности поруке коју је носио. Али ни он сам није знао о чему се ради; требало је само да преда запечаћена писма сер Денијела Бреклија сер Оливеру Оутсу, свештенику, који је у господаревом одсуству управљао замком.

Али сада се зачу топот коња и из шуме се, ускоро, појави и дојаха, преко моста који је одјекивао, млади господин Ричард Шелтон, штићеник сер Денијела. Он ће, ваљда, знати. Поздравише га и замолише да им објасни. Он драге воље затеже дизгине. То је био младић од непуних осамнаест година, сунцем опаљена лица и сивих очију, у капуту од јеленске коже, са оковратником од црног сомота, са зеленом кукуљицом на глави и челичним самострелом о рамену. Гласник је, изгледа, био донео важну вест. Предстојала је битка. Сер Денијел је поручио да сваки човек који може да затегне лук или да носи бојну секиру дође што брже у Кетли, јер ће иначе пасти у немилост; али о томе за кога је требало да се боре и одакле се очекивао напад, Дик[2] ништа није знао. Сер Оливер ће ускоро и сам доћи, а Бенет Хеч већ се оружао, јер је одређен за вођу дружине.

— То је пропаст ове добре земље, рече нека жена. Кад барони ратују, сељаци морају да једу корење.

— Није истина, рече Дик. Сваки човек који оде у рат имаће шест пенија дневно, а стрелци дванаест.

— Док су у животу, одговори жена, може тако и да буде. Али шта ћемо ако погину, мој господару?

— Нема лепше смрти него погинути за свог природног господара, рече Дик.

— Нема природног господара за мене, изјави човек у сељачкој кошуљи. Идућег Сретења биће две године откако сам на страни Волзингема, као и сви ми из бриалијског краја. А сад морам да приђем Бреклију! То је законом наметнуто; зовете ли ви то природним? А сада, што се тиче сер Денијела и сер Оливера, који више познају закон него поштење, ја немам другог природног господара сем сиротог краља Хенрика VI — бог га благословио! — тог сиротог невинашцета које не разликује своју десницу од своје левице.

— Ви говорите злим језиком, пријатељу, рече Дик, јер подједнако клевећете и свог доброг старешину и мога господара краља. Али краљ Хенрик — нека је хвала свецима! — поново се опаметио и све ће довести у ред мирним путем. А што се тиче сер Денијела, ви сте врло храбри иза његових леђа. Али ја нећу да будем достављач.

— Не велим ништа рђаво за вас, господине Ричарде, рече сељак. Ви сте младић, али кад постанете зрео човек, опазићете да вам је празан џеп. Само ћу још ово рећи: нека свеци буду у помоћи суседима сер Денијела, а блажена Девица нека штити оне које он штити!

— Клипзби, рече Дик, ви говорите оно што ми част не допушта да слушам. Сер Денијел је мој добар господар и мој тутор.

— Чујте, хоћете ли да ми решите једну загонетку? рече Клипзби. На чијој је страни сер Денијел?

— Не знам, одговори Дик, поцрвеневши мало. Његов тутор је, наиме, стално мењао стране у сукобима тога времена, и свака промена повећавала му је богатство.

— Ех, рече Клипзби, не знате ни ви нити ико на свету. Јер, он је човек који леже у кревет као присталица Ленкастера, а устаје као присталица Јорка.

Баш тада мост одјекну под коњским потковицама, група се окрете и угледа Бенета Хеча како долази у галопу. То је био црномањаст, просед човек, тешке руке и мрка погледа, наоружан мачем и копљем, са челичним шлемом и кожним грудњаком. Он беше важна личност у овим крајевима, сер Денијелова десна рука у миру и рату и, у то време, у интересу свога господара, заповедник стотине.

— Клипзби, повика он, иди у замак и позови и сва друга оклевала. Бојер ће вам дати грудњаке и шлемове. Морамо одјахати пре вечерњег звона[3]. Постарај се за то. Онај који последњи стигне код црквене капије извући ће од сер Денијела. Добро се постарај за то! Знам те као никоговића. Нанси — обрати се затим једној жени — да ли је стари Еплјард горе на имању?

— Сигурна сам да је на својој њиви, одговори жена.

Група се разиђе; Клипзби оде полако преко моста, а Бенет и млади Шелтон одјахаше заједно кроз село, поред цркве.

— Видећете старо гунђало, рече Бенет. Он ће потрошити више времена у гунђању и брбљању о Хенрику Петом него што би човеку требало да поткује коња. А све због тога што је учествовао у француским ратовима!

Кућа којој су се упутили била је на крају села и стајала је сама међу јоргованима; а иза ње, на три стране, простирала се ливада, која се издизала према ивицама шуме.

Хеч сјаха, закачи дизгине за ограду и заједно с Диком оде низ поље до места где је стари војник окопавао купус, који му је досезао до колена, и, с времена на време, старачким гласом, певао одломак неке песме. Цело му је одело било од коже, само је кукуљица са колиром била од црне чоје и везана црвеном врпцом; лице му је, и по боји и по борама, било слично ораховој љусци. Али су му старе сиве очи још увек биле бистре и вид још увек оштар. Да ли је био глув или је можда сматрао да је за једног старог стрелца из битке код Азенкура[4] испод достојанства да се осврће на таква узнемиравања, тек, изгледало је да га се ни досадни звуци звона на узбуну ни прилажење Бенета и младића нимало не тичу; и даље је упорно копао и певао танким и дрхтавим гласом:

— Еплјарде, рече Хеч, сер Оливер вас поздравља и наређује вам да овога часа одете у замак и преузмете команду.

Старац диже очи.

— Божја вам помоћ, моји господари! рече он, смешећи се. А куда одлази господин Хеч?

— Господин Хеч одлази за Кетли, са свима коњаницима које имамо, одговори Бенет. Изгледа да предстоји битка, и мој господар шаље појачање.

— Збиља, одврати Еплјард. А колико ми посаде остављате?

— Оставићу вам шест добрих људи, па још и сер Оливера, одговори Хеч.

— То неће сачувати замак, каза Еплјард. Тај број није довољан. Требало би их четрдесет да бисмо били сигурни.

— Па баш зато смо и дошли к вама, старо гунђало! одговори Хеч. Ко би други сем вас могао ишта учинити у таквом замку са таквом посадом?

— Дабоме, кад почне да жуљи, онда се сетите старе ципеле, одврати Еплјард. Нема међу вама човека који може да јаше коња или да држи убојну секиру; а што се тиче стрељачке вештине — тако ми светога Михаила! — кад би се нешто стари Хенрик Пети вратио, стао би и пустио вас да гађате у њега, по ништавној цени, као на вашару, четврт пенија за сваки хитац!

— Није истина, Ниче, има их и сада који знају добро да затегну лук, каза Бенет.

— Да добро затегну лук! узвикну Еплјард. Да! Али ко уме да погоди далек нишан? За то треба добро око и паметна глава. Шта бисте ви назвали далеким нишаном, Бенете Хече?

— Па, поче Бенет, осврћући се унаоколо, далек нишан би био одавде до шуме.

— Да, то би био прилично далек нишан, рече стари војник; затим се окрете, наднесе руку над очи и загледа се у даљину.

— Шта гледате? упита Бенет уз полупригушени смех, Да не видите Хенрика Петог?

Стари ратник је гледао у брдо и ћутао. Сунце је обасјавало стрме ливаде; неколико белих оваца мирно је пасло; у даљини чуло се брујање звона.

— Шта то гледате, Еплјарде? упита Дик.

— Птице, одговори Еплјард.

И заиста, изнад шуме, тамо где се она клинасто спуштала међу ливаде и завршавала са два дивна зелена бреста, отприлике за један стреломет од поља где су се они налазили, јато птица је летело тамо-амо, у очитој пометњи.

— Зашто гледате птице? упита Бенет.

— Ех, и ви сте ми неки искусан ратник, господине Бенете, одговори Еплјард. Птице су добра стража; у шумским крајевима оне су у првој борбеној линији. Рецимо да је наш логор овде и да се кроз шуму прикрадају стрелци да нас уходе, вама би птице узалуд показивале да су они тамо.

— Ех, старо гунђало, рече Хеч, у овом тренутку су нам најближи сер ДениЈелови људи у Кетлију. Ви сте овде сигурни као у Лондонској Кули; међутим, ви плашите човека због неколико зеба и врабаца.

— Како то говорите! подсмехну се Еплјард. Колико би ниткова дало оба своја ровашена уха да убију ма којег од нас двојице! Светога ми Михаила, Бенете, они нас мрзе као два твора!

— Па, истина је, они мрзе сер Денијела, одговори Хеч озбиљнијим гласом.

— Да, они мрзе сер Денијела, али мрзе и сваког човека који је на његовој страни, рече Еплјард. А највише мрзе Бенета Хеча и старог стрелца Николаса. Ето, кад би се тамо у шумарку налазио какав одлучан човек, а ви и ја стајали овде, њему на оку — као што, светога ми Ђорђа, и стојимо — шта мислите: кога би од нас двојице он изабрао?

— Вас, кладим се, одговори Хеч.

— А ја се кладим у свој огртач за ваш кожни појас да бисте то били ви, узвикну стари стрелац. Ви сте спалили Гримстон, Бенете. Они вам то неће никад опростити. А што се тиче мене, ја ћу, божјом милошћу, бити ускоро на сигурном месту, ван домашаја лукова и топова и њихове пакости. Ја сам стар човек и брзо се приближавам вечној кући, где ми је спремна постеља. А што се тиче вас, Бенете, ви остајете овде на свој сопствени ризик, и ако доживите моје године необешени, то ће значити да је стари енглески осветнички дух изумро.

— Ви сте најзлослутнија стара будала у Танстолској Шуми, рече Хеч, очито узнемирен тим претњама. Припремите своје оружје пре доласка сер Оливера и престаните са празним разговорима, бар за неко време. Ако сте тако много говорили с Хенриком Петим, његове су уши морале бити пуније од његових џепова.

Стрела зазуја кроз ваздух као огроман стршљен и погоди старог Еплјарда међу плећке; прободе га скроз, и он паде лицем у купус. Хеч, уз пригушен узвик, поскочи у вис; затим побауљке отрча и склони се иза куће. Дик Шелтон се повуче иза јоргована, затеже лук и упери га према шуми.

Ни један лист се није мицао. Овце су мирно пасле а птице се беху умириле. Међутим, на земљи је лежао старац са дугачком стрелом забоденом у леђа, Хеч се држао заклона куће, а Дик је чучао иза жбуња јоргована и био у приправности.

— Видите ли штогод? довикну му Хеч.

— Ни једна гранчица се не миче, напрегнуто посматрајући одврати Дик.

— Срамота би било да га оставимо да ту лежи, рече Хеч, враћајући се несигурна корака и врло бледа лица. Не скидајте ока са шуме, господине Шелтоне — добро је мотрите. Нека нам свеци опросте грехе, ово беше добар погодак!

Бенет подиже старог стрелца на своје колено. Још није био мртав. Лице му се грчило; очи су му се отварале и затварале као какав механизам; имао је страшан, ужасан изглед човека на самртним мукама.

— Чујете ли, стари Ниче? упита Хеч. Имате ли какву последњу жељу, стари друже?

— Извадите стрелу и пустите ме да умрем, тако вам богородице! рече Еплјард испрекидана даха. Дошао је час да се растанем са домовином. Извадите је!

— Господине Диче, позва Бенет, дођите овамо и извадите стрелу, вешто. Он је на умору, јадни грешник.

Дик стави свој самострел на земљу, снажно повуче стрелу и извуче је. Млаз крви шикну; стари стрелац се упола придиже, прекрсти се и паде мртав. Хеч, клечећи у купусу, ревносно се молио за мир покојникове душе. Али било је очито да му пажња није потпуно усредсређена на молитву, јер је стално мотрио у правцу шуме одакле је долетела стрела. Кад је завршио молитву, устаде, скиде гвоздену рукавицу и обриса бледо лице обливено знојем од страха.

— Ех, рече он, сад сам ја на реду.

— Ко ли ово уради, Бенете, упита Ричард, још увек држећи стрелу у руци.

— Бог би га знао, одговори Хеч. У овом крају има бар четрдесет људи које смо ја и он отерали из њихових кућа и са њихових имања. Стрела га је погодила, и он је платио за своје грехе; ускоро ћу, можда, и ја. Сер Денијел је сувише немилосрдан према народу.

— Ово је нека необична стрела, рече младић гледајући у стрелу, коју је држао у руци.

— Вере ми, тако је! узвикну Бенет. Црна и са црним перјем. Ово је злослутна стрела. Црно, веле, предсказује погреб. А има и нешто написано. Обришите крв. Шта то пише?

— „Еплјарду од Џопа Осветника“, прочита Шелтон. Шта ли то значи?

— Не знам, али ми се то не свиђа, одговори Хеч, вртећи главом. Џон Осветник! То је име хуље која је страх и трепет за све племиће. Али, зашто стојимо овде, да будемо мета? Ухватите га за колена, господине Шелтоне, а ја ћу за рамена, па да га унесемо у кућу. Ово ће бити велики ударац за јадног сер Оливера; пребледеће као крпа и молиће се богу као суманут.

Узеше старог стрелца и унесоше га у његову кућу, у којој је сам становао. Да не би окрвавили душек, ставише га на под, прекрстише му руке и исправише ноге.

Еплјардова кућа била је чиста и прилично оскудна у намештаЈу. У њој се налазио кревет, с плавим прекривачем, орманчић, велик сандук, две столице за склапање и исти такав сто, у углу код камина. На зиду су висили лукови и оклоп старог ратника. Хеч поче радознало да разгледа око себе.

— Ник је имао новаца, рече он. Сигурно је заштедео бар шездесет фунти. Волео бих кад бих их нашао. Кад изгубите неког старог пријатеља, господине Ричарде, најбоља је утеха наследити га. Погледајте овај сандук; кладио бих се у велику своту да у њему има прегршт злата. Стрелац Еплјард стицао га је снажном руком и чувао га као тврдица. Мир души његовој! Скоро осамдесет година био је у покрету, у акцији, и непрестано је стицао; а сада, јадник, лежи на леђима и ништа му више не треба. Ако његово благо доспе у руке доброг пријатеља, биће, мислим, веселији на небу.

— Хече, рече Дик, поштујте мртваца. Зар хоћете да га опљачкате пре него што је сахрањен? Устао би из мртвих!

Хеч се неколико пута прекрсти. Али се брзо прибра; није га било лако одвратити ни од какве намере. И сандук би рђаво прошао да не зашкрипа капија. Убрзо затим отворише се кућна врата и унутра уђе висок, пун, румен, црноок човек педесетих година, у стихару и црној мантији.

— Еплјарде, зовну придошлица улазећи, али се одмах трже и стаде као скамењен. Света богородице! повика он. Нека нас штите свеци! Какво се то зло десило?

— Велико зло за Еплјарда, господине свештениче, одговори Хеч, савршено мирно. Убијен је пред властитом кућом, и сада се налази пред вратима чистилишта. Тамо, ако је веровати причама, неће оскудевати ни у огреву ни у свећама.

Сер Оливер приђе несигурним корацима једној столици и седе, узбуђен и блед.

— Ово је пропаст! Страшан ударац! рече он јецајући и одмрмља три молитве.

Хеч је у међувремену побожно скинуо свој шлем и клекнуо.

— Бенете, рече свештеник, умиривши се мало, шта ово значи? Који ли је непријатељ ово учинио?

— Сер Оливеру, овде је стрела. Погледајте је, на њој су исписане неке речи, одговори Дик.

— Ах, узвикну свештеник, то је страшна вест! Џон Осветник! Јеретик! Црна боја је злокобан знак! Господо, ова нитковска стрела ми се не допада. Требало би да се посаветујемо. Ко би то могао бити? Размислите, Бенете. Од толиких многих црних злонамерника, који ли је то што нас тако дрско изазива? Симнел? Сумњам. Волзингеми? Не, они још нису толико очајни; они још увек мисле да ће, кад дођу друге прилике, закон бити на њиховој страни. Можда је Сајмон Малмезбери? Шта мислите, Бенете?

— А шта мислите ви, господине, о Елису Дакворту? упитаће Хеч.

— Не, Бенете, никад. Није он, рече свештеник. Никад никаква буна, Бенете, не долази одоздо — у томе се слажу сви паметни историчари. Буна се увек шири одозго на ниже; и кад год се Дик, Том и Хари лате својих убојних секира, увек ћете наћи да то користи неком лорду. Сада је сер Денијел пришао Краљичиној Странци, па је стога у немилости код Јоркшких лордова. Од њих, Бенете, долази овај ударац — ко то извршује, још нисам дознао; али они су главни подстрекачи ове буне.

— Сер Оливере, рече Бенет, у овој земљи толико тиња да ми већ поодавно мирише на пожар. Тако се чинило и сиротом грешнику Еплјарду. И, допустите ми да кажем, људи су толико огорчени против свих нас да није потребно да их подстичу ни Јорк ни Ленкастер. Ево шта ја мислим: ви, који сте свештеник, и сер Денијел, који се управља према ветру, ви сте многим људима отели имања, а није мали број ни оних које сте тукли или обесили. Ви сте позивани да полажете рачуне о томе, и увек сте на крају, не знам како, успевали да закон буде на вашој страни, па сте мислили да је све заташкано. Али, морам вам рећи, сер Оливеру, човек кога сте лишили имовине и кога сте тукли остаје и даље огорчен и само чека прилику да вас устрели.

— Нисте у праву, Бенете. Ви ћете се радовати ако вас исправим, рече сер Оливер. Ви сте брбљивац, Бенете, причало и преклапало; сувише вам је дугачак језик. Скратите га, Бенете, скратите га.

— Ни једну реч више нећу рећи. Нека буде како ви хоћете, рече вазал.

Свештеник се диже са столице и из кутије за писаћи прибор, коју је држао о рамену, извади восак, воштану свећу, кремен и огњило. Помоћу њих и печата са грбом сер Денијела запечати сандук и орманче. Хеч је ово посматрао с незадовољством. Затим се сви, у приличном страху, пожурише да што пре напусте кућу и да узјашу коње.

— Давно је већ требало да смо на путу, сер Оливеру, рече Хеч, држећи дизгине коња док свештеник не узјаха.

— Ствари су се измениле, Бенете, рече свештеник. Нема више Еплјарда — покој му души! — да командује посадом. Задржаћу вас, Бенете. Морам имати поузданог човека, на кога се могу ослонити у овим данима црних стрела. „Стрела која лети дању“, рекао је евангелиста. Не сећам се осталог текста; да, ја сам рђав свештеник, сувише сам загазио у земаљске послове. Хајде, јашимо брже, господине Хече. Сељаци би требало да су већ код цркве.

Јахали су напред, низ друм, ветар им је дувао у леђа и лепршао пешевима свештениковог огртача; иза њих су се гомилали облаци и заклањали сунце које је залазило. Били су прешли три од раштрканих танстолских кућа, када су, дошавши код једног завијутка, угледали цркву испред себе. Десет, дванаест кућа налазило се сасвим близу ње. задњи део порте граничио се с ливадама. Код засвођене црквене капије било се скупило двадесетак људи, неки у седлу, а неки поред својих коња. Били су различито наоружани и опремљени; неки са копљима, неки са бојним секирама, неки с луковима и стрелама, неки на коњима доведеним од плуга и још блатњавим од орања. Они су били из најнижег сталежа; сви бољи људи, с бољом опремом, већ су се налазили са сер Денијелом у логору.

— Доста их се скупило, хвала холивудском крсту! Сер Денијел ће бити сасвим задовољан, рече свештеник, бројећи у себи људе.

— Ко иде? Стој! повика Бенет.

Био је приметио неког човека како се између тисова искрада из порте. На овај позив човек престаде да се скрива и потрча што га ноге носе према шуми. Људи код капије, који до тог тренутка нису примећивали присуство странца, узбунише се и растрчаше. Они који су били сјахали почеше журно да скачу у седла. Остали се дадоше у кас за њим. Али како су морали да праве круг око порте, било је јасно да ће им бегунац умаћи. Хеч гласно опсова и натера коња на ограду да је прескочи; али коњ не хтеде да послуша и збаци јахача у прашину. И ма да се он одмах дигао и брзо дохватио дизгине, време је било изгубљено, бегунац је био далеко одмакао да би га могли ухватити.

Најмудрији од свих био је Дик Шелтон. Уместо да се да у узалудну потеру, он брзо скиде свој самострел с рамена, затеже га и упери; и сад, док су остали одустајали, окрете се Бенету и упита да ли да гађа.

— Гађајте! Гађајте! повика ватрено свештеник.

— Погодите га, Диче, рече Бенет. Оборите га као зрелу јабуку.

Бегунац би са још неколико скокова био ван опасности. Али последњи део ливаде постајао је све стрменитији, и човек је трчао све спорије. Међутим, делимично због сумрака, који је падао, делимично због кривудавог бегунчевог трчања, нишан није био лак. Док је подешавао свој лук, Дик осети као неко сажаљење и готово жељу да промаши. Стрела полете.

Човек се спотаче и паде, зачуше се радосни узвици Хеча и гониоца. Али су се сувише рано обрадовали. Човек беше само лако пао; лако се и подигао, окренуо се, махнуо им пркосно капом и ишчезао у шуми.

— Куга га уморила! повика Бенет. Има лоповске ноге: како само брзо трчи, светога ми Банбурија! Али ипак сте га окрзнули, господине Шелтоне; украо је вашу стрелу. Ако се не опорави од ње, мање ћу га мрзети.

— Каква ли је посла имао око цркве? упита сер Оливер. Сигуран сам да је ту долазио из зле намере. Клипзби, момче, сјаши и пажљиво претражи простор између тисова.

Клипзби оде и ускоро се врати са неким листом хартије у руци.

— Ово је било закачено за црквена врата, рече он, пружајући лист свештенику. То је све што сам нашао.

— Тако ми свете цркве, узвикну сер Оливер, ово је скрнављење! Да се тако објављују наредбе краља или месног лорда — хајде, добро! Али да сваки простак у зеленом капуту који прескаче ограде истиче објаве на црквеним вратима — е, то је већ скрнављење. Људи су спаљивани и за ствари од мање важности! Шта пише овде? Већ је мрачно. Добри господине Ричарде, ви имате младе очи, прочитајте ми, молим вас, ову објаву.

Дик Шелтон узе лист и прочита га гласно. То је била невешто спевана песма, готово без слика, писана простим рукописом и са много грешака у правопису. Ево како је, са донекле исправљеним правописом, она гласила:

— Ах, нестало је милосрђа и хришћанских врлина! узвикну сер Оливер тужно. Ово је рђав свет и сваким даном постаје све гори. Заклећу се на холивудском крсту да сам невин као некрштено одојче за погибију тога доброг витеза, како у погледу дела, тако и у погледу намере. Гркљан му није био пресечен; још живе веродостојни сведоци који то могу потврдити.

— То не користи, господине свештениче, рече Бенет. Није време таквом разговору.

— Не, господине Бенете, није тачно. Не мешајте се у оно што вас се не тиче, добри Бенете, одговори свештеник. Ја ћу доказати своју невиност. Нећу ни у ком случају да грешком изгубим свој јадни живот. Позивам све људе за сведоке да ја немам никакве везе са овом ствари. Чак нисам тада ни био у замку. Био сам послат да извршим неки налог пре него што је на часовнику било девет часова ...

— Сер Оливеру, рече Хеч прекидајући га, пошто нећете да прекинете ту вашу проповед, употребићу друга средства. Гофе, трубите за полазак.

И док је труба свирала, Бенет је пришао свештенику и нешто му љутито шапутао на ухо.

Дик Шелтон примети како га у једном тренутку свештеник уплашено погледа. Дик је имао разлога за дубоко размишљање, јер је сер Хари Шелтон био његов отац. Али не рече ни речи и изгледао је потпуно миран.

Хеч и сер Оливер су још неко време разговарали о промењеној ситуацији; донели су одлуку да задрже десет људи не само да чувају замак већ и да свештеника прате кроз шуму. И како је требало да Бенет остане у позадини, команда над појачањем предата је господину Шелтону. А није ни било другог избора: људи су били прости сељаци, приглупи и невешти рату, док је Дик био не само омиљен већ и врло одлучан и озбиљан за своје године. Ма да је младост провео у овим забаченим провинцијским местима, сер Оливер га је добро извежбао у писању, а Хеч му је лично показивао како се рукује оружјем и упознао га с најважнијим правилима команде. Бенет је увек био љубазан и вољан да помогне; он је био од оних људи који су немилосрдни према својим непријатељима, а верни и одани својим пријатељима. И сада, када је сер Оливер ушао у оближњу кућу да сво]им брзим и одличним рукописом напише извештај о последњим догађајима своме господару сер Денијелу Бреклију, Бенет приђе своме ученику да му пожели успех.

— Морате изабрати дужи пут, господине Шелтоне, рече он. Идите око моста, да бисте избегли смрт! На педесет корака испред себе држите поузданог човека, да привлачи хице; и идите тихо док не прођете шуму. Ако вас хуље нападну, појурите у галопу, јер ништа нећете постићи застајањем. И стално идите напред, господине Шелтоне; не враћајте се натраг, ако вам је живот мио! Нема помоћи у Танстолу, имајте то на уму. И, пошто одлазите у велике битке за краља, а ја и даље остајем да живим овде у великој опасности по свој живот, једино свеци знају да ли ћемо се икад више срести на земљи; зато ћу вам дати последње савете. Мотрите на сер Денијела; он је непоуздан. Овом ђапољем попу немојте никад веровати; он нема рђаве намере, али мора да извршава наредбе других. Он је оруђе сер Денијела! Ма куд да идете, пазите с ким сте. Постарајте се да стекнете моћне пријатеље. А помислите неки пут и на Бенета Хеча. Има и горих лупежа од Бенета. А сада, срећан вам пут!

— Збогом, Бенете, рече Дик. Увек сте ми били добар пријатељ, то никад нећу порећи.

— Господине Шелтоне, додаде Хеч нешто збуњен, ако ме овај Осветник прободе стрелом, могли бисте, можда, потрошити један златник или једну фунту и за моју сироту душу; јер ћу вероватно имати тешкоћа у чистилишту.

— Ваша жеља ће бити испуњена, Бенете, одговори Дик. Само, разведрите се, човече! Опет ћемо се ми састати. и више ће вам бити потребно пиво него молитве.

— Дао бог, господине Диче, рече Бенет. Али, ево долази сер Оливер. Да је тако брз у руковању с дугачким луком као што је с пером, био би храбар ратник.

Сер Оливер предаде Дику запечаћено писмо са овим натписом: „Мојем високо поштованом господару сер Денијелу Бреклију, витезу. Хитно! У руке.“

Дик стави писмо у унутрашњи џеп свога капута, нареди чети да крене и упути се с њом на западну страну, кроз село.